Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јоаникије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача, у манастиру Дуљево у Паштровићима данас је прослављена храмовна слава – празник Светог архиђакона и првомученика Стефана. Богослужили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да у животу и дјелу Светог архиђакона Стефана видимо новог, Христовом новином препорођеног човјека. Звучни запис беседе „Видимо човјека савршене врлине, и храбрости, и мудрости и љубави – све то засновано, наравно, на вјери, светој, дубокој. Али, видимо и ону посебну врлину, којој хришћани теже, да знају да опраштају и својим непријатељима и да се моле за њих“, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Казао је да врлине Светога Стефана врхуне у љубави. „У оној љубави која је спремна на жртву, да се жртвује за Онога који је љубав и који је једини човјекољубац – Господ Исус Христос. Свети Стефан, уподобивши се Христу својим врлинама и проповиједајући Јеванђеље, зажелио је да се уподоби Његовим страдањима да би се с Њиме савршено сјединио“, казао је Владика. Владика Јоаникије је рекао да новина коју је Господ својим рођењем донио у овај свијет савршена љубав. „Кроз, наравно, велике промјене и подвиге које човјек на том путу треба да пређе. Циљ је јеванђелска љубав, која се жртвује за Бога и за ближње. Када је пострадао, Свети Стефан је тиме утврдио вјеру хришћана оног времена и постао коријен безбројних хиљада и милиона мученика за крст часни и слободу златну до данашњега дана. И зато је постао узор и заштитник, небески покровитељ побожних владара. Наши Немањићи су због тога имали Светога првомученика Стефана за заштитника династије, а крсна слава њиховог дома био је Свети архангел Михаил“, казао је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштеног дјечака Нектарија, а на крају богослужења је заблагодарио Владици Јоаникију на присуству и утјешној ријечи и поздравио новог градоначелника Будве Бата Царевића, који је свој први радни дан на овој функцији почео Светом литургијом. Митрополит Амфилохије је рекао да је то добар знак и пожелио и њему и будванској општини многаја љета. На крају је Митрополит Амфилохије дјеци подијелио божићне поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења. Звучни запис беседе „Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство. По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића. „Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране. „То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“ „За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије. Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву. „Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу. Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић. Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Владика Будмљанско – никшићки Јоаникије, заједно са владиком Полошко – кумановским – Охридске архиепископије, Јоакимом био је гост епископа Рашко – призренског на ктиторској слави манастира Грачаница, поводом празника Светог краља Милутина. У пригодној беседи, после свечане литургије, владика Јоаникије је рекао да за Косово и Метохију није везан само народ православни српски који живи на Косову и Метохији, него и цео српски народ, као и остали православни народи који Косово и Метохију поштују као свету земљу и сав културни свет зна шта представља Косово и Метохија и за православне Србе и за светску културну баштину. Беседу владике Будимљанско – никшићког Јоаникија пеносимо у целости: …Овај свијет да није духовности, да није светости, да није културе, претворио би се у пакао, претворио би се у грабеж и отимање, а тога видимо свуда има. И цио свијет је у некој напетости, нарочито последњих тридесетак година, у скукобима или стално на ивици сукоба. Ми желимо мир и треба да се молимо Богу за мир, али наравно треба и да брнимо своју кућу и своје светиње, јер ни један народ неће своје корене и своје светиње препустити тако лако другима. Ми, наравно, не тражимо ничије туђе, нити желимо да отимамо, томе су нас учили наши свети преци. Туђе да поштујемо и друге народе да поштујемо и колико до нас стоји, да чинимо све да живимо у миру и у љубави са њима, а ако неко хоће да разори наш дом и наше светиње дужни смо да се бранимо. Данас славимо једнога од највећег из рода нашег, највећег ктитора. Свети Симеон Немања, познат је као велики ктитор, али је ипак Милутин, у бољим временима, имајући јачу и већу државу, подигао je много већи број светиња ти Србине, угледај се на свог светога претка, претка светога Немање у свему, а прије свега по побожности. У његово вријеме, док је он владао почела је да се шири Унијуа. Било је оних који су говорили да само требамо да признамо папу за поглавара, па ћемо све проблеме овога свијета решити. Као што наиђе нека пошаст, па вас потом убеђују: само направи тај потез и све ћеш проблеме у животу ријешити! Имамо тога и данас. А шта бива после тога? Бива само још горе и ко је тај који се супротставио византијском цару Михаилу Палеологу, који је ширио такву причу. Замислите, велики цар моћне Византије, просуо је био такву причу. Ко му се супроставио, ко није дозволио да та лажн прича захвати његов народ? То је управо Краљ Милутин, који је ратовао са царем Михаилом и побеђивао и потискивао и потискивао га и није само заслужан што Унија није доспела у Србију, него је спречио да се прошири и на Балкан. Стога ни Грчци нијесу прихватили ту Унију и одмах су је одбацили после смрти цара Миахила. Он је бранио свој народ и вјером јачао своју државу. Био је краљ истинске побожности и истинских врлина, један он највећжих наших краљева и најзнаменитијих личности. Да није ништа друго урадио него што је подигао ову светињу Грачаницу, па би било доста, а он је подигао многе светиње и у Србији, у његовој држави, а то значи и у данашњој Македонији и по Грчкој и по Светој Гори Атонској, и по Софији, па од Цариграда и до Јерусалима, где и данас имамо очуван манастир Светих Архангела, непосредно до храма Васкрења Христовога, који је подигао краљ Милутин. Велике задужбине и велико завештање, колко су нам наши преци оставили, а и ми смо дужни нешто градити, али најважније је да сачувамо оно и да украсимо и унапредимо оно што су нам они оставили. И ево хвала Богу, ово је живот, живује пуним током, пуним снагом. Ево данас дјеца из школе Краља Милутина, има их хвала Богу и биће их хиљаду, велики број од њих се данас овде причестио. Више негу у дргуим крајевима, више него у великим градовима. Овде смо данас имали и обнављање сесринства, три монахиња се замонашиле, рукоположење новог свештеника и пуно народа из разних крајева је дошло данас у Грачаницу, да узме удела у овом великом слављу и да се сетимо заслуга светога краља Милутина. Захваљујемо се владики Теодосију што нас је позвао, ево и наш владика Јааким из Македоније, његовој цркви нимало није лако, надамо се у Бога да ће убрзо доћи до мира и да ћемо и ми имати прилике да идему у Македонију лијепу и да служимо у светињама. Не само онима које је подигао Краљ Милутин, има их доста по Македонији, него што су подигли и други народи, Грци и Бугару, да будемо једно заједно, немамо разлога дубље гледано да то не превазиђемо ако смо људи и ако хоћемо као људи, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Поред толико блискости ми смо нажалост дозволили да се појави тај раскол, надамо се да ћемо то превазићи. Нећемо помињати ко је крив а ко је прав. Кад Браћа хоће да се помире они то лако превазиђу и праштају за све. И да се молим и за то браћо и сестре и да се молимо, јер смо дужни за цио свијет да се молимо и за свој народ и за светиње и да се зацари мир у целом свијету. Много се крви пролива и нажалост, видимо да многи раде на томе да се народи што више завађају и да се што више крви пролива, а пролва се крв највише недужног народа. И зато треба да се Богу молимо и да гледамо да у миру и љубави са свима живимо, колко то до нас стоји. Свима срећна слава и нака вас Бог благослови, овој свијетој обитељи нека да напретка и цијелој Епархији рашко – призренској, нека Бог укрепи нашег Владику Теодосија његово свештенство и народ. Извор: Телевизија Храм
  5. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У бесједи, којом се током светог богослужења, обратио вјерном народу Преосвећени Епископ је рекао да се хришћани на молитви сабирају у име Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у име Пресвете и Животворне Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у четвртак 9. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду код Бијелог Поља, чији је храм посвећен овом великом угоднику Божјем. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархија западноевропске и будимљанско-никшићке, а у евхаристијском сабрању је учествовао вјерни народ овог краја. Звучни запис беседе Надахнутом архипастирском поуком обратио се Преосвештени Епископ Јоаникије, заблагодаривши Господу што их је Бог удостојио да се сабирају на овом светом мјесту гдје су се у давним покољењима сабирали православни хришћани међу којима и наши давни преци. „Овдје, на овом мјесту које удивљује и Бога и људе, које задивљује сваког ко га посјети, на којем је Бог био издашан својим стваралаштвом, био је издашан и изливањем светиње, па имамо до сада откривене двије прекрасне светиње. Ми смо их, не знајући коме су првобитно биле посвећене, посветили једну, између ове двије стијене, Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а другу, на уласку у манастир посветили смо Светом Јовану Крститељу, сабирамо се на Усјековање главе Светог Јована Крститеља“, рекао је Владика. Славимо овај прекрасни дан, у коме обиљежавамо спомен Светог великомученика Пантелејмона, молећи се, по ријечима Његовог Преосвештенства, за здравље душе и тијела. „Ми се у Цркви молимо, прије свега, за душевно здравље, јер је оно претежније од тјелесног здравља. Док је човјек здрав Бог му даје прилику да се труди да чини нешто добро за себе, породицу, за ближње и Цркву, а када онемоћа, ако је душевно здрав он онда дјела веће дјело. Здрава душа непрестано узноси молитве Господу од чистог срца, а ми да се научимо да благодаримо Богу и кад нам је лијепо и кад трпимо тешкоће и искушења. Ако знамо да се молимо Богу како ваља онда ће нам се сви дани овоземаљског живота претворити у љепоту, јер нема ништа узвишеније од молитве и благодарења Богу“, бесједио је Владика Јоаникије. Он је истакао да нам најбољи примјер дају Свети мученици, као што је Свети Пантелејмон, који су последње тренутке земаљског живота жељели да посвете Богу, да се Њему помоле. „Тако је и Свети Пантелејмон умолио своје мучитеље да му дају неколико тренутака да се помоли Богу за Цркву, за ближње, за сва хришћанска покољења па га је Бог тога удостојио не само у том моменту него је услишио његову молитву за сва времена, па га је Бог зато прославио те стоји пред престолом Божјим и појавио се као небески покровитељ свих православних хришћана, свих оних који му се обраћају за помоћ. Исцјелитељ душе и тијела Свети Пантелејмон, а исто тако и Свети Отац наш Климент охридски, кога данас, такође, славимо“. „Он је непосредан ученик Свете браће Кирила и Методија, са својим сатрудником Наумом охридским и осталим ученицима Светих Кирила и Методија. Када прослављамо Светог Климента охридског треба да се сјетимо онога што је изузетно важно да смо ми православни Словени, не само од Македоније до ових гора и Сент Андреје, једно, него да су сви православни словенски народи једно по вјери, по поријеклу, по култури и по осјећању, иако је међу нама било неких размирица. Али, то доносе историјске неприлике и оне не би требало да замраче оно што је много важније и што је темељ наше духовности, наше културе“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Слава манастира Самограда прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача. Домаћин славља био је Црквени одбор са о. Савом, а обавезу за наредну годину преузео је Драган Недовић са породицом. У славу Божију, а у част Светог великомученика Пантелејмона, одржан је црквено-народни сабор са пригодним програмом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  9. У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора
  10. Преосвећена господа eпископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Пакрачко-славонски Јован, уз саслужење свештенства, служили су јутрос, на празник Светих Кирика и Јулите, Свету архијерејску литургију испред Цркве посвећене овим светитељима у Велици код Плава, поводом обиљежавања друге годишњице од канонизације Величких мученика и 74 године од њиховог мученичког страдања. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Какав је значај документа СПЦ о Косову и Метохији, као и значај саборног гласа Цркве у преломним тренуцима када се од Србије тражи да потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косовом? Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 2003. године објавио Меморандум о Косову и Метохији. То је врло исцрпан и опширан текст који за Цркву има снагу закона. Саборска порука од ове године, о истом питању, ослања се у свему на поменути Меморандум додатно осветљавајући веома сложено стање са којим се народ сусреће и бори на Косову и Метохији, изражавајући наду „да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права“. Кроз цео текст Поруке провејава свест да Косово и Метохија у свом укупном духовно-историјском значењу, за све православне Србе у свету, „представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини. Сведоци смо покушаја обезвређивања овог документа са образложењем да он не нуди решење. Шта је решење? Најбоље је да се решење тражи, као што је и наглашено у Поруци, мирним путем у оквиру Резолуције 1244 и у складу са Уставом Србије. Да ли ситуација наликује на ону из 1937. када Црква није подржала световне власти о веома крупном питању? Морамо имати у виду да је питање Косова и Метохије за српски народ кључно, и ако гледамо од 1389. наовамо – свевремено, а питање Конкордата, колико год било важно, односило се на међуратни период наше историје и већ је ствар прошлости. Наш сабор није имао намеру да се сукобљава са актуелном влашћу у Србији него да јасно саопшти једногласно усвојено мишљење о Косову и Метохији и да помогне да се пронађе праведно и одрживо решење. Шта ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа? Онда ће се знати кога су послушали. Било би добро да и њима поставите исто питање. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини О поруци Светог архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем за „Печат“ разговарала Наташа Јовановић. Какав је значај документа СПЦ о Косову и Метохији, као и значај саборног гласа Цркве у преломним тренуцима када се од Србије тражи да потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косовом? Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 2003. године објавио Меморандум о Косову и Метохији. То је врло исцрпан и опширан текст који за Цркву има снагу закона. Саборска порука од ове године, о истом питању, ослања се у свему на поменути Меморандум додатно осветљавајући веома сложено стање са којим се народ сусреће и бори на Косову и Метохији, изражавајући наду „да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права“. Кроз цео текст Поруке провејава свест да Косово и Метохија у свом укупном духовно-историјском значењу, за све православне Србе у свету, „представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини. Сведоци смо покушаја обезвређивања овог документа са образложењем да он не нуди решење. Шта је решење? Најбоље је да се решење тражи, као што је и наглашено у Поруци, мирним путем у оквиру Резолуције 1244 и у складу са Уставом Србије. Да ли ситуација наликује на ону из 1937. када Црква није подржала световне власти о веома крупном питању? Морамо имати у виду да је питање Косова и Метохије за српски народ кључно, и ако гледамо од 1389. наовамо – свевремено, а питање Конкордата, колико год било важно, односило се на међуратни период наше историје и већ је ствар прошлости. Наш сабор није имао намеру да се сукобљава са актуелном влашћу у Србији него да јасно саопшти једногласно усвојено мишљење о Косову и Метохији и да помогне да се пронађе праведно и одрживо решење. Шта ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа? Онда ће се знати кога су послушали. Било би добро да и њима поставите исто питање. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
  14. Извор: Дневник "Слобода", Подгорица, 7. март 2018, стр 2. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије. View full Странице
  15. ризница богословља

    Епископ Јоаникије: Пост је велико и спасоносно дјело!

    Драга браћо и сестре,   ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима.   Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење.   И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши.     Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета.   Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изговорена током Литургије у Недјељу митара и фарисеја, 28. јануара 2018, у манастиру Ђурђеви Ступови. Драга браћо и сестре, ми се налазимо пред једним важним дјелом и као православни хришћани већ сада улазимо у онај велики подвиг Часног поста пред Васкрс. Ево, неколико недјеља прије самог почетка поста нас света Црква опомиње како треба да се припремамо за то велико и спасоносно дјело. Данас смо чули јеванђељску причу о фарисеју и царинику. Фарисеји су били у стара времена они људи који су се строго држали онога што је прописано и испуњавали то, и постили, и Богу се молили, и давали прилог Цркви, дакле, рекло би се, испуњавали све што треба. Међутим, нажалост, то су, врло често, чинили формално. Та њихова вјера се претварала у неку механику која није имала живота и није имала душе и зато, заправо, није била права вјера. Неће бити случајно то што Господ Исус Христос опомиње те фарисеје строго, јер, под видом вјере је била нека окошталост, а, гдје нема садржине праве, онда се појавила само форма, а иза те форме почело се, полако, развијати лицемјерје. Ми, хришћани треба из тога да извучемо озбиљну поуку, јер смо у истој опасности, може то и нама да се догоди. Па каже: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери. С друге стране, имамо једног цариника који је, по свој прилици, стварно био грешан човјек и то како је цариник, најчешће, грешан. Грешан је тако што узима туђе, што граби, практично отима. Наша браћа Бугари и данас држе стару ријеч за цариника, митар, а царинарница се зове митица, отуда код нас мито. Тај који је отимао туђе богатио се, не од своје зараде, него од туђе муке, заиста, осјетио да је претјерао и да то није добро за његову душу, за његово спасење и почео искрено или, како бисмо рекли, љуто да се каје. То је било оно покајање које је привлачило Божју милост и Божји опроштај. И, ево, њих двојица, један грешник, али тај грешник који је свјестан својих грехова и један, назовимо, праведник, али, каква је та његова правда? Правда која презире ближње, правда која се преузноси, правда која се самохвалише. Може човјек и да има добрих дјела, али, ако се хвали упропасти више од пола, а понекад и све. Ето, њих двојица се нађоше у храму заједно пред Богом. Како се моли онај праведник? Он благодари Богу, али лицемјерно: Хвала Ти Боже што нијесам као други људи, што сам ја тако важан, изабран, посебан, нарочит, испуњавам Божје заповијести. И, нажалост, јесте он то чинио али, како рекосмо, формално, само што је застранио и залутао и отуђио се од праве, истинске вјере, отуђио се од Бога. Не излази се тако пред лице Божје. Човјек, прах, прашина, земља да ли може тако да изиђе пред лице Божје? А ми се, често, тако преузносимо. Прави приступ је био оног грешника. Заправо, и да није био тако грешан опет би то био прави приступ. Он се молио једноставном молитвом: Боже, милостив буди мени грешном. Онако као што се и цар Давид молио. Цар Давид молио се оном молитвом: Помилуј ме Боже по великој милости својој, то је најчешћи псалам који читамо, али, на једном мјесту тамо каже: Боже, очисти ме од мојих грехова, и од оних тајних, и од оних којих ја нисам свјестан. Дакле, Господ каже: Чија је молитва угодна Богу? Ко ће бити оправдан, заиста, онај који се каје, који је свјестан својих грехова, који се смирио, који има смирење. И, ево, о тој молитви је данас ријеч. Како треба да приступимо овом светом и Великом посту који је пред нама. Интересантно да у овој недјељи која се не пости, нема поста ни сриједом, ни петком ове недјеље, ово је недјеља о митару и фарисеју, тзв. трапава седмица, али се указује на то смирење, указује се на смисао поста, на духовни пост, да постимо од злобе, од осуђивања, од преузношења себе, од високих мисли, а да се наоружамо смирењем, покајањем, гледањем у своју душу, у своје мане, а не у мане ближњих својих. Као што, врло често, помињемо ону ријеч Божју на почетку поста која каже: Видиш трун у оку брата свога, и хоћеш да га извадиш, како ћеш да извадиш трун из ока брата свога, у твом оку је брвно. Лицемјере, прво извади брвно из свога ока, па ћеш онда моћи да извадиш трун из ока брата свог. Ту се, дакле, говори о тој нашој превеликој спремности да видимо мане ближњих својих и превеликих неспособности и неспремности да видимо своје мане. Јасно је, само по себи, да, прије свега, треба гледати своје мане, а онај који гледа на своје мане неће имати времена, нити интересовања да гледа мане ближњих својих. Тако ће се поправљати он и ближњи око њега, тако да чинимо много овим подвигом ако знамо шта је смисао поста. Смисао поста, браћо и сестре, није само у тјелесном посту, да не једемо мрсну храну, да се не опијамо вином и жестоким пићима. Наравно, јесте то важно, али није циљ у томе, него да се очистимо од злобе, од пакости, од осуђивања, да очистимо своју душу, своје срце, своје очи, своје мисли. Када је чиста душа, и срце, и мисли онда је човјек спреман за свако добро дјело и све што буде започео са таквим настројењем даће му Бог и снаге, и моћи да то и заврши. Зато, драга браћо и сестре, ево, на почетку ових дана када се припремамо за Часни Велики пост треба да схватимо да је пост у духовном погледу, већ, започео. И да нам је тај пост потребан сваки дан. Ево, видите, из ове недјеље, из овог јеванђеља, када немамо поста никаквог цијелу недјељу, инсистира се, указује се на духовни пост и то је, заправо, смисао поста. И тако, из поуке у поуку, из подвига у подвиг да напредујемо и да се на такав начин припремамо за највећи празник, празник Васкрсења Христовог. Нека нам наздравље дође. Амин, Боже, на многаја љета. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
×