Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јоаникије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем, Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом. У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије. Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу. На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога. Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога: „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“ Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама. „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије. Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве: „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“ Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила. Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша. На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену: „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“ Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки. „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј. Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене. „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј. Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми: „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј. Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Извор: Митрополита црногорско-приморска
  2. У петак 22. марта 2019. отпочео је нови Васкршњи циклус предавања у организацији Црквене општине Беране и Епархије будимљанско-никшићке. Прво предавање, у сали Центра НАМА, одржао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, на тему „Црква – стуб и тврђава истине“. Појашњавајући наслов предавања, Епископ Јоаникије је истакао да су то ријечи Светог апостола Павла, којима се Апостол језгровито и на пјеснички начин изразио, док је говорећи о истом, на другом мјесту, казао да је Црква тијело Христово, Христос је глава Цркве, а ми тијело Христово и удови међу собом, као што је у једном организму све сложено и повезано. „До те мјере се Христос поистовјећује са својом Црквом да се каже да је Црква Његово тијело, да се сваки од нас кроз крштење поистовјећује са Христом. Крштење је укључење у заједницу Цркве Божје, у тај организам и тек је нови члан оживио кад постане дио евхаристијске, молитвене заједнице. Зато, и у првим временима, све до дана данашњег, бити хришћанин значи бити члан молитвене заједнице Цркве Божје“, рекао је Владика. Цркву Свети апостол Павле назива стубом и тврђавом истине, а овдје је ријеч о Божјој истини, која нам, истакао је Његово Преосвештенство, даје право знање и моћ да разликујемо шта је право, а шта лажно и фалсификат. „Каже апостол Павле, пјеснички речено, да је дом Божји стуб и тврђава истине. Прије свега, имамо асоцијацију да је то нека неразорива грађевина, тврђава, бедем, заштита, а те његове формулације дотакао се и ранохришћански писац Свети Јерма. Он је доживио Цркву као кулу у коју се уграђују хришћани. Хришћани су као камење, које треба да се обради; да би се узидало у ту грађевину треба да се обради, оно што је непотребно да се одбаци, оно што је употребљиво да се одложи, а кула има своју љепоту како се зида и то камење, још каже, свијетли“. „Говори као апостол Павле када каже да је Црква живи организам коме је Христос глава, а Црква тијело, ми смо тијело Христово. Апостол Павле Цркву назива дом Божји, заједница светих, стуб и тврђава истине, тијело Христово. Све те формулације изражавају тајну Цркве, мање или више, успјешно, а ниједна до краја, јер је, заиста, Црква тајна над тајнама. Зашто? Зато што је Господ њена Глава, Он је та Тајна у коју ми урастамо“, казао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Свечано бденије у Покровском манастиру. Слава храма Светог Серафима Саровског у Полисаеву. Освећење храма у Кемерову. Уочи празника Светог Серафима Саровског, 14. јануара 2019. године, у Покровском женском манастиру у Лењинско-кузњецку свечано бденије лужио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита прокопијевског и кемеровског г. Аристарха. На празник Светог Серафима Саровског, 15. јануара 2019. године, у храму у Полисаеву свечано је обележен престони празник. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита прокопијевског и кемеровског г. Аристарха. У среду, 16. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије освештао је храм посвећен икони Мајке Божје Живоносни Источник у Кемерову. Светом чину је присуствовао и надлежни архијереј Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх. Извор: Српска Православна Црква
  4. Литургију, у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима, у понедјељак 7. јануара 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва и молитвено учешће многобројног вјерног народа. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и архијереја Српске Православне Цркве. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступили су бројни вјерници, који су се постом и молитвом припремали да дочекају велики празник Рођења Богомладенца Христа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  5. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије посетио је 13. децембра 2018. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, храм Руске Православне Заграничне Цркве у Дармштату. Црква је посвећена Светој Марији Магдалини, а подигао је, пре око 120 година, Свети мученик цар Николај II Романов као поклон супрузи Светој мученици царици Александри која је била принцеза хесенске владарске породице. Сачуван је камен темељац који је приликом градње положио сам Свети цар мученик Николај и алат којим је камен поставио у темељ храма. Град Дармштат је удаљен око 40 километара од Франкфурта. У њему су се родиле сестре Алис и Ела, познатије као последња руска царица Света мученица Александра и велика кнегиња Света преподобномученица Јелисавета. Родитељи су им били велики војвода Лудвиг IV од Хесена и Рајне и британска принцеза Алиса. Преко своје мајке, биле су унуке британске краљице Викторије. Обе су пре удаје прешле из лутеранства у православље. Свети мученик цар Николај је подигао православни храм Свете Марије Магдалине у Дармштату како би приликом посјета царичиној фамилији одлазили на православно богослужење. У пратњи владике Јоаникија је јеромонах Сава Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Српска Православна Црква
  8. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије упутио подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском Теодосију и народу на Косову и Метохији. Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позивају сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служиће се „Молебан за Косово и Метохију“. Стога, Архијереји наше Цркве позивају свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије Рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позивају сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служиће се „Молебан за Косово и Метохију“. Стога, Архијереји наше Цркве позивају свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, служио је на празник Светог Атанасија Атонског и Светог Сергија Радоњешког, у сриједу 18. јула 2018, Свету архијерејску литургију у манастиру Заграђе. Саслуживали су јеромонах Лазар, игуман манастира и јерођакон Пајсије. Детаљније на интернет порталу Епархије будимљанско-никшићке. View full Странице
  15. Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог Радија Светигоре Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  17. Беседа Преосвећеног Епископа будумљанско-никшићког г-дина Јоаникија на Саборној архијерејској Литургији у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару на дан када су Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана и приказане иконе новопросијавших светитеља: Светог Патријарха Пајсија и Светих пивских новомученика. View full Странице
  18. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који ових дана борави на Светој Гори, служио је у петак четврте недјеље Часног поста, 16. марта 2018, помен о. Кирилу Хиландарцу. Преосвећеном Епископу је саслуживао високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара са братијом. Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се 6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. Замонашио се 1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 1963, такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постао је 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обављаo jе дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару је примио и велику схиму. На сајту наше Свете лавре Хиландара, поводом упокојења јеромонаха Кирила Хиландарца, пише да је он током свог монашког живота био на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то вријеме, веома угроженог манастира. Најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповједао, поучавао и духовно укрјепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увијек омиљен, вриједан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо свједочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, плијенио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сјећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посјећивали Хиландар. http://www.eparhija.me/mar-2018-pomen-ocu-kirilu-hilandarcu
  19. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који ових дана борави на Светој Гори, служио је у петак четврте недјеље Часног поста, 16. марта 2018, помен о. Кирилу Хиландарцу. Преосвећеном Епископу је саслуживао високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара са братијом. Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се 6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. Замонашио се 1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 1963, такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постао је 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обављаo jе дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару је примио и велику схиму. На сајту наше Свете лавре Хиландара, поводом упокојења јеромонаха Кирила Хиландарца, пише да је он током свог монашког живота био на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то вријеме, веома угроженог манастира. Најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповједао, поучавао и духовно укрјепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увијек омиљен, вриједан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо свједочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, плијенио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сјећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посјећивали Хиландар. http://www.eparhija.me/mar-2018-pomen-ocu-kirilu-hilandarcu View full Странице
  20. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.
  21. Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. View full Странице
×
×
  • Create New...