Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јефтић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Недавно је одређеном броју клирика наше Цркве приређен „топли зец“ у српским медијима. Мета је најприје био епископ Григорије, тада захумско-херцеговачки а данас њемачки, а потом епископ рашко-призренски, Теодосије, и игуман Високих Дечана, о. Сава Јањић. Разлог је, као што је вјероватно свима познато, њихово смјело иступање против одређених ставова српског политичког врха. Ова медијска хајка, у којој су учествовали и политички актери са државним функцијама, послужила је као повод да се наново постави питање о томе да ли иступање које има за циљ да критикује оне на политичким позицијама и њихове одлуке приличи једном клирику, уз то још и монаху. Има ли шта да тражи у сфери политичког човјек који се посветио сфери духовног? Да ли онај који се посветио животу самокритике има право да критикује друге? Ова питања намећу како они који сматрају да Црква нема шта да тражи у политичким збивањима, тако и они који мисле да има, али да би у том случају било најбоље, ако већ не и једино дозвољено, да хармонизује своје иступе са државним врхом. Није ријетко да се потоњи позивају на модел симфоније између државе и Цркве који је, како замишљају, био реализован у Источном римском царству. Један од могућих одговора на ова питања, као и на то зашто се она на овакав начин постављају, можемо пронаћи уколико бацимо поглед на једну занимљиву несугласицу међу црквеним историчарима петог вијека. У центру тог спора налази се једна од најславнијих личности Православне Цркве – Свети Јован Златоусти. 1. У својој Црквеној историји, Сократ Схоластик с битном резервом гледа на не тако давно преминулог Јована Златоустог. Писац његову личну аскетску уздржаност контрастира са његовом „необузданошћу“ у јавним наступима. Он изражава чуђење како човјек који је био тако уздржан у животу, није могао да се уздржи у својим бесједама, него је „свагда смјело говорио не зазирући ни од кога“.[1] Због тога су га, вели он, многи осуђивали, па и они који су му били блиски. Као примјер овог хроничног недостатка уздржаности у јавном говору, Сократ описује епизоду која је (између осталих) Златоустог довела у сукоб са царским двором. Наиме, у склопу ширег подухвата изградње култа личности тадашње царице Евдоксије, у Цариграду је подигнута њена сребрна статуа, одјевена у порфиру. Јован је, „практикујућу своју уобичајену смјелост у говору“,[2] вели он, руглу извргао како сам чин, тако и оне који су га спровели. Као резултат тога он је осуђен, свргнут са трона цариградског архиепископа, прогнан, те је у прогонству и умро.[3] У оба наведена случаја, Сократ карактерише Златоустову (незадрживу) смјелост у наступима користећи један важан израз: парезија (παρρησία). Управо практиковање парезије које један хроничар види као ману, други виде као врлину. Тако, Созомен за Златоустог као нарочиту похвалу истиче да је са великом смјелошћу иступао против сваке неправде, као да је чињена против њега самог. То је веома радовало народ у Цркви, али је истовремено срдило богаташе и велможе чије гријехе је на тај начин изобличавао.[4] На притужбу упућену Златоустом да против оних на власти не треба иступати отворено (користити парезију), Паладије у свом Дијалогу о животу Јована Златоустог одговара да такав приговор не приличи хришћанима него незнабошцима. Против власти је, одговара он, храбро иступао и Јован Крститељ, апостоли који су то чинили „у Христу“, као и светитељи.[5]Јован, дакле, не чини ништа друго него следује њиховом примјеру. Да овакво иступање може да га кошта главе, био је свјестан и сам Златоусти.[6] Слично томе, анонимни писац његовог Погребног слова од многих врлина истиче парезију коју Јован практикује чак и сада када је његов језик умирила смрт – чинећи то кроз своје списе.[7] Откуда ова несугласица међу оновременим историчарима око тога да ли Јована због смјелог иступања (парезије) против власти ваља хвалити или кудити? Да ли је ово храбро иступање против царске власти хришћанска врлина или мана? Да бисмо то разумјели, ваља погледати шта је то парезија око које је спор и настао, откуда то да ју је Златоусти практиковао и шта је о њој мислио. 2. Парезија је у свијету антике и позне антике означавала отворено казивање истине, нарочито оно које, за разлику од саопштавања милозвучних лажи, није било по вољи онима на позицији моћи.[8]Смјелост у говору, коју ова подразумијева, није могао свако себи да приушти. Заправо, испрва, у римском друштву, у доба републике, то и јесте могао свако да учини (или макар свако ко се могао назвати њеним грађанином) – излажући кандидате за сенаторе јавној критици, па чак и порузи. Као потенцијални вршиоци власти ови су били дужни да то поднесу и то је био саставни дио политичке игре тог времена. Међутим, ситуација се мијења када Рим постаје царство. Смјелост у јавном обраћању цару више није право свих, већ привилегија појединаца, и то веома малог броја. Овакво право задржавају сенатори, али чак и они бивају санкционисани. Тако је цар Веспазијан покушао да спријечи сенатора Хелвидија Приска да у сенату упражњава ово право. Како није могао да га спријечи да говори, а овај није намјеравао да говори оно што не мисли, цар му је запријетио смрћу, на шта му је Хелвидије одговорио: „А кад сам ја то теби тврдио да сам бесмртан? Нека свако поступи по сопственом нахођењу“.[9] Како су обојица поступали по свом нахођењу, Хелвидије је убрзо лишен живота. Епиктет, који је овај разговор забиљежио, представник је новог друштвеног слоја који је сада уважао привилигију парезије – ријеч је, дакако, о философима. Од њихове мудрости и знања могло се очекивати да ће указати на оно што, иако је можда тешко чути, може бити од користи. С друге стране, од њихове циљане дистанцираности од мреже друштвено-политичког утицаја, могло се очекивати да у ономе што говоре нема притворности која би имала за циљ да сакрије праве намјере – стицање моћи или богатства. Онај који се одрекао богатства и друштвене моћи – иако их је, захваљујући свом поријеклу, можда defacto понекад и уживао – нема претензије да оно што говори може да му донесе неку корист. Стога му се и дозвољава да говори оно што мисли – јер ту корист може да има онај коме је ово смјело обраћање упућено. Философи, међутим, нису били једини који су могли да себи приуште смјело иступање пред лицем власти. То су могли да учине и они који су с властодршцима били интимнно блиски. Тако, историја нам казује да је, рецимо, царица Теодора јавно искритиковала свог мужа, славног Јустинијана, због оклијевања и несигурности коју је показао током пуча који је против њега подигнут. Жена Римљанина могла је да се усуди, па чак и јавно, да практикује парезију – и у лице мужу саспе истину коју можда ни од кога другог не би могао чути. Са христијанизацијом царства мијењају се социјалне структуре. Старе везе се раскидају и нове успостављају. Тако се ускоро јавља нови слој људи који исказују смјелост, па чак и дрскост у наступима пред лицем власти. И овог пута ријеч је о философима, само оним хришћанским – прије свега о монасима и епископима. Управо Златоусти ваљано илуструје овај прелазак права на парезију са философâ на хришћане. Пошто су незадовољни пореском политиком полупали царске слике и статуе – што је представљало врхунац политичке издаје – грађани Антиохије са зебњом су ишчекивали царску одмазду. Цареви исљедници су ушли у град гдје су их на тргу дочекали монаси предвођени пустињаком Македонијем. Он се с њима смјело суочио и упозорио их да је цар превршио мјеру претећи да ће истријебити становнике града и да треба да га подсјете да је и он само човјек, као и они који су против њега устали.[10] Илуструјући прелазак права на парезију са философа на хришћане, Златоусти говори како су се први, уплашени од царске одмазде склонили, док су њихово мјесто у заштити грађана заузели монаси: „Гдје су сада они огрнути кратким огртачима, који показују дугачку браду и у десници носе штапове, ванцрквени философи … Сви су тада напустили град, сви су одмаглили, у рупе се сакрили … И становници града одлепршаше ка горама и пустим местима, а грађани пустиње сиђоше у град, показујући на самим делима оно што у претходним данима нисам престао да говорим: да онога који живи у врлини, пећ неће моћи повредити.“[11] „Вјетар парезије“, како вели историчар Питер Браун, „напросто је почео да дува са других страна“.[12] 3. Златоустова употреба парезије плод је, дакле, историјског процеса преношења ове привилегије – или прије, њеног освајања – са појединих друштвених слојева на црквене пастире. Шта је, међутим, сам Златоусти мислио о смјелом иступању против властодржаца? Премда се одговор већ да наслутити из наведених ријечи, он је најрјечитије дат у његовом тумачењу једног библијског догађаја из 2 дн 26, 16-23. До тада Богу мили и прилично успјешни јудејски цар Озија се осилио и стога му се срце искварило, казује библијски писац. Узео је себи за право да уђе у „светињу над светињама“. Улазак у овај посебан дио јерусалимског Храма био је искључиви прерогатив свештеника и то само једанпут годишње. У својој осионости, цар је то право узео за себе и тако прекршио божански закон. Међутим, испријечио му се свештеник Азарија који му је рекао да је згријешио, и заповједио да напусти светињу над светињама. Златоусти, тумачећи овај одјељак, говори о узвишености свештеничке службе која је виша од царске. Као што је небо више од земље, тако је и „слуга неба“ виши од онога који царује на земљи. Такође, он скреће пажњу на парезију коју је демонстрирао свештеник Азарија када је ушао за царем и опоменуо га да нема право да то чини. Ову смјелост Златоусти истиче као врлину која не гледа на моћ, нити на опасност коју супротстављање њој носи, већ на прво мјесто ставља служење Богу и његовој истини: „Видиш ли душу свештеника, како је испуњена великом смјелошћу и високим мислима? Он не гледа на висину власти, не размишља како је опасно заустављати душу обузету страстима, нити слуша Соломона који говори ‘Царева је срдња као рика младога лава“ (ПрС 19, 12); него гледа на истинског Цара небеса, замишља то судилиште и његову казну и окруживши се таквим мислима, у онаквом облику обраћа се тиранину’.“[13] 4. Да се вратимо питању неслагања између црквених историчара петог вијека. Зашто је за Сократа Схоластика Златоустова парезија „чудан“ недостатак који није у складу са Златоустовим врлинама, док је за друге то врлина која га чини великим проповједником и храбрим архијерејем? Одговор се у великој мјери крије у мотивима који су одредили историјско приповједање ових писаца. Друкчије речено, у намјерама с којима су градили своје представе историјских догађаја.[14] „Медијска слика“ коју су креирале Златоустове апологете (Созомен, Паладије) имала је за циљ да рехабилитује тада још увијек спорну личност цариградског архиепископа, који је међу бројним народом и клиром био вољени архијереј Цркве. Неправедно свргнутог архиепископа чије име је избрисано из црквених диптиха требало је приказати као пророка свог времена који је вјерно служио свом стаду. Његово иступање против неправде и изобличавање моралних преступа представљало је отворено казивање истине за коју је био спреман да положи свој живот, што се на крају и десило. Отуда се оно што је довело до његовог неправедног прогонства и смрти – а то је храбро иступање пред властодршцима – дакако, има разумјети као врлина. С друге стране, Сократ конструишући своју представу историје Цркве у датом периоду снажно истиче блиску повезаност између Цркве и царства. Показујући како се догађаји из црквене стварности преливају на ону политичку, али и обратно, истиче (између осталог) позитивну улогу коју цареви имају у рјешавању црквених спорова. Из тог разлога, он заговара идеју о хармонији цркве и Царства. Из складних односа и једно и друго имају корист, док несклад штети обома. Управо из овог разлога Сократ с резервом гледа на Златоуста који је својим смјелим казивањем истине узроковао нарушавање ове замишљење идиле. Слика коју је креирао Сократ имала је у виду друге, неко би рекао државотворне, интересе. У таквој представи ствари на храбро иступање против изградње култа личности живе царице, због чега страда хармоничан однос Цркве са царством, није могло да се гледа с благонаклоношћу.[15] 5. Враћајући се питању с почетка текста, можемо да констатујемо сљедеће. Да ли ћемо на отворену критику власти гледати као на ману која не приличи онима који су се посветили животу у уздржању или као на врлину оних који су свој комфор, безбједност, па чак и живот, подредили служењу истини, Богу и његовој светињи – у многоме зависи од представе стварности у чију одбрану иступамо. Оно што једну представу разликује од друге јесте одговор на питање да ли је важније говорити истину или сачувати хармоничан однос са властима од кога и власт и Црква – или макар њихови поједини представници – могу имати некакву корист. Од ових претпоставки зависи да ли ћемо критику доживјети као („добро“ или) „лоше“ мијешање Цркве у политику, да се послужим недавно употребљеним квалификацијама. Што се тиче Златоустог, он нас подсјећа да је потребно гледати не само на „рику младог лава“, него и на Божији суд, као и на светињу коју нам је оставио на чување. Некада је то била светиња над светињама јерусалимског Храма, у вријеме Златоустог и данас, то је Црква са свим њеним члановима. Нарочито онима који нису на позицијама моћи и који подносе неправду. А међу њима нису малобројни ни они који од којекаквих моћника бивају прогоњени бранећи истину и светиње својим животима. [1] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.21. [2] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.18. [3] Премда неки истраживачи доводе у питање историчност ове епизоде, то не доводи у питање оно о чему је овдје ријеч. Сократ је свакако сматрао проблематичном Златоустову „смјелост“, а он је свакако био осуђен и прогнан. Да ли је овај догађај био повод за то или не и није од пресудног значаја, премда за данашњицу може бити од симболичког. [4] Сократ Схоластик, Црквена историја, 8.2. [5] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 18. [6] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 8. [7] Погребно слово Јовану Златоустом, §4. [8] Овај термин постао је тема савремених истраживања понајвише захваљујући томе што га је Мишел Фуко ставио у фокус својих чувених предавања одржаних на Колеж де Франсу 1983. и 1984. године – Michel Foucault, Hrabrost istine: vladanje sobom i drugima II, prev. Zlatko Wurzberg, Sandorf i Mizantrop, Zagreb 2015. [9] Епиктет, Разговори, 1.2.21. [10] Теодорит Кирски, Богољубива историја, 9.7-8. [11] Јован Златоусти, Бесједе о статуама, 17.5. [12] Peter Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity, 106. Ова књига се на бриљантан начин бави овим и сродним питањима, а о генези парезије и њеном преласку у руке хришћанских ауторитета аутор нарочито говори у поглављима 2 и 3. [13] Јован Златоусти, Бесједе о цару Озији 5.2. [14] Како закључује Wendy Mayer, ‘The Making of a Saint: John Chrysostom in Early Historiography’, у: Martin Wallraff, Rudolf Brändle (ур), Chrysostomosbilder in 1600 Jahren: Facetten der Wirkungsgeschichte eines Kirchenvaters, Walter de Gruyter 2008, 39-59. [15] Како један истраживач вели: „Читава његова историја представља доказ да будући да ове везе [између Цркве и царства] постоје, будући да је држава погођена оним што се дешава у Цркви – јер истраживање прошлости показује како су расколи у Цркви довели до раскола у држави – дужност епископа је да се не свађају, не изазивају невоље, док цареви имају право да узму ствар у своје руке како би осигурали јединство Цркве“. Theresa Urbainczyk, Socrates of Constantinople: Historianof Church and State, The University of Michigan Press 1997, 78. извор
  2. Недавно је одређеном броју клирика наше Цркве приређен „топли зец“ у српским медијима. Мета је најприје био епископ Григорије, тада захумско-херцеговачки а данас њемачки, а потом епископ рашко-призренски, Теодосије, и игуман Високих Дечана, о. Сава Јањић. Разлог је, као што је вјероватно свима познато, њихово смјело иступање против одређених ставова српског политичког врха. Ова медијска хајка, у којој су учествовали и политички актери са државним функцијама, послужила је као повод да се наново постави питање о томе да ли иступање које има за циљ да критикује оне на политичким позицијама и њихове одлуке приличи једном клирику, уз то још и монаху. Има ли шта да тражи у сфери политичког човјек који се посветио сфери духовног? Да ли онај који се посветио животу самокритике има право да критикује друге? Ова питања намећу како они који сматрају да Црква нема шта да тражи у политичким збивањима, тако и они који мисле да има, али да би у том случају било најбоље, ако већ не и једино дозвољено, да хармонизује своје иступе са државним врхом. Није ријетко да се потоњи позивају на модел симфоније између државе и Цркве који је, како замишљају, био реализован у Источном римском царству. Један од могућих одговора на ова питања, као и на то зашто се она на овакав начин постављају, можемо пронаћи уколико бацимо поглед на једну занимљиву несугласицу међу црквеним историчарима петог вијека. У центру тог спора налази се једна од најславнијих личности Православне Цркве – Свети Јован Златоусти. 1. У својој Црквеној историји, Сократ Схоластик с битном резервом гледа на не тако давно преминулог Јована Златоустог. Писац његову личну аскетску уздржаност контрастира са његовом „необузданошћу“ у јавним наступима. Он изражава чуђење како човјек који је био тако уздржан у животу, није могао да се уздржи у својим бесједама, него је „свагда смјело говорио не зазирући ни од кога“.[1] Због тога су га, вели он, многи осуђивали, па и они који су му били блиски. Као примјер овог хроничног недостатка уздржаности у јавном говору, Сократ описује епизоду која је (између осталих) Златоустог довела у сукоб са царским двором. Наиме, у склопу ширег подухвата изградње култа личности тадашње царице Евдоксије, у Цариграду је подигнута њена сребрна статуа, одјевена у порфиру. Јован је, „практикујућу своју уобичајену смјелост у говору“,[2] вели он, руглу извргао како сам чин, тако и оне који су га спровели. Као резултат тога он је осуђен, свргнут са трона цариградског архиепископа, прогнан, те је у прогонству и умро.[3] У оба наведена случаја, Сократ карактерише Златоустову (незадрживу) смјелост у наступима користећи један важан израз: парезија (παρρησία). Управо практиковање парезије које један хроничар види као ману, други виде као врлину. Тако, Созомен за Златоустог као нарочиту похвалу истиче да је са великом смјелошћу иступао против сваке неправде, као да је чињена против њега самог. То је веома радовало народ у Цркви, али је истовремено срдило богаташе и велможе чије гријехе је на тај начин изобличавао.[4] На притужбу упућену Златоустом да против оних на власти не треба иступати отворено (користити парезију), Паладије у свом Дијалогу о животу Јована Златоустог одговара да такав приговор не приличи хришћанима него незнабошцима. Против власти је, одговара он, храбро иступао и Јован Крститељ, апостоли који су то чинили „у Христу“, као и светитељи.[5]Јован, дакле, не чини ништа друго него следује њиховом примјеру. Да овакво иступање може да га кошта главе, био је свјестан и сам Златоусти.[6] Слично томе, анонимни писац његовог Погребног слова од многих врлина истиче парезију коју Јован практикује чак и сада када је његов језик умирила смрт – чинећи то кроз своје списе.[7] Откуда ова несугласица међу оновременим историчарима око тога да ли Јована због смјелог иступања (парезије) против власти ваља хвалити или кудити? Да ли је ово храбро иступање против царске власти хришћанска врлина или мана? Да бисмо то разумјели, ваља погледати шта је то парезија око које је спор и настао, откуда то да ју је Златоусти практиковао и шта је о њој мислио. 2. Парезија је у свијету антике и позне антике означавала отворено казивање истине, нарочито оно које, за разлику од саопштавања милозвучних лажи, није било по вољи онима на позицији моћи.[8]Смјелост у говору, коју ова подразумијева, није могао свако себи да приушти. Заправо, испрва, у римском друштву, у доба републике, то и јесте могао свако да учини (или макар свако ко се могао назвати њеним грађанином) – излажући кандидате за сенаторе јавној критици, па чак и порузи. Као потенцијални вршиоци власти ови су били дужни да то поднесу и то је био саставни дио политичке игре тог времена. Међутим, ситуација се мијења када Рим постаје царство. Смјелост у јавном обраћању цару више није право свих, већ привилегија појединаца, и то веома малог броја. Овакво право задржавају сенатори, али чак и они бивају санкционисани. Тако је цар Веспазијан покушао да спријечи сенатора Хелвидија Приска да у сенату упражњава ово право. Како није могао да га спријечи да говори, а овај није намјеравао да говори оно што не мисли, цар му је запријетио смрћу, на шта му је Хелвидије одговорио: „А кад сам ја то теби тврдио да сам бесмртан? Нека свако поступи по сопственом нахођењу“.[9] Како су обојица поступали по свом нахођењу, Хелвидије је убрзо лишен живота. Епиктет, који је овај разговор забиљежио, представник је новог друштвеног слоја који је сада уважао привилигију парезије – ријеч је, дакако, о философима. Од њихове мудрости и знања могло се очекивати да ће указати на оно што, иако је можда тешко чути, може бити од користи. С друге стране, од њихове циљане дистанцираности од мреже друштвено-политичког утицаја, могло се очекивати да у ономе што говоре нема притворности која би имала за циљ да сакрије праве намјере – стицање моћи или богатства. Онај који се одрекао богатства и друштвене моћи – иако их је, захваљујући свом поријеклу, можда defacto понекад и уживао – нема претензије да оно што говори може да му донесе неку корист. Стога му се и дозвољава да говори оно што мисли – јер ту корист може да има онај коме је ово смјело обраћање упућено. Философи, међутим, нису били једини који су могли да себи приуште смјело иступање пред лицем власти. То су могли да учине и они који су с властодршцима били интимнно блиски. Тако, историја нам казује да је, рецимо, царица Теодора јавно искритиковала свог мужа, славног Јустинијана, због оклијевања и несигурности коју је показао током пуча који је против њега подигнут. Жена Римљанина могла је да се усуди, па чак и јавно, да практикује парезију – и у лице мужу саспе истину коју можда ни од кога другог не би могао чути. Са христијанизацијом царства мијењају се социјалне структуре. Старе везе се раскидају и нове успостављају. Тако се ускоро јавља нови слој људи који исказују смјелост, па чак и дрскост у наступима пред лицем власти. И овог пута ријеч је о философима, само оним хришћанским – прије свега о монасима и епископима. Управо Златоусти ваљано илуструје овај прелазак права на парезију са философâ на хришћане. Пошто су незадовољни пореском политиком полупали царске слике и статуе – што је представљало врхунац политичке издаје – грађани Антиохије са зебњом су ишчекивали царску одмазду. Цареви исљедници су ушли у град гдје су их на тргу дочекали монаси предвођени пустињаком Македонијем. Он се с њима смјело суочио и упозорио их да је цар превршио мјеру претећи да ће истријебити становнике града и да треба да га подсјете да је и он само човјек, као и они који су против њега устали.[10] Илуструјући прелазак права на парезију са философа на хришћане, Златоусти говори како су се први, уплашени од царске одмазде склонили, док су њихово мјесто у заштити грађана заузели монаси: „Гдје су сада они огрнути кратким огртачима, који показују дугачку браду и у десници носе штапове, ванцрквени философи … Сви су тада напустили град, сви су одмаглили, у рупе се сакрили … И становници града одлепршаше ка горама и пустим местима, а грађани пустиње сиђоше у град, показујући на самим делима оно што у претходним данима нисам престао да говорим: да онога који живи у врлини, пећ неће моћи повредити.“[11] „Вјетар парезије“, како вели историчар Питер Браун, „напросто је почео да дува са других страна“.[12] 3. Златоустова употреба парезије плод је, дакле, историјског процеса преношења ове привилегије – или прије, њеног освајања – са појединих друштвених слојева на црквене пастире. Шта је, међутим, сам Златоусти мислио о смјелом иступању против властодржаца? Премда се одговор већ да наслутити из наведених ријечи, он је најрјечитије дат у његовом тумачењу једног библијског догађаја из 2 дн 26, 16-23. До тада Богу мили и прилично успјешни јудејски цар Озија се осилио и стога му се срце искварило, казује библијски писац. Узео је себи за право да уђе у „светињу над светињама“. Улазак у овај посебан дио јерусалимског Храма био је искључиви прерогатив свештеника и то само једанпут годишње. У својој осионости, цар је то право узео за себе и тако прекршио божански закон. Међутим, испријечио му се свештеник Азарија који му је рекао да је згријешио, и заповједио да напусти светињу над светињама. Златоусти, тумачећи овај одјељак, говори о узвишености свештеничке службе која је виша од царске. Као што је небо више од земље, тако је и „слуга неба“ виши од онога који царује на земљи. Такође, он скреће пажњу на парезију коју је демонстрирао свештеник Азарија када је ушао за царем и опоменуо га да нема право да то чини. Ову смјелост Златоусти истиче као врлину која не гледа на моћ, нити на опасност коју супротстављање њој носи, већ на прво мјесто ставља служење Богу и његовој истини: „Видиш ли душу свештеника, како је испуњена великом смјелошћу и високим мислима? Он не гледа на висину власти, не размишља како је опасно заустављати душу обузету страстима, нити слуша Соломона који говори ‘Царева је срдња као рика младога лава“ (ПрС 19, 12); него гледа на истинског Цара небеса, замишља то судилиште и његову казну и окруживши се таквим мислима, у онаквом облику обраћа се тиранину’.“[13] 4. Да се вратимо питању неслагања између црквених историчара петог вијека. Зашто је за Сократа Схоластика Златоустова парезија „чудан“ недостатак који није у складу са Златоустовим врлинама, док је за друге то врлина која га чини великим проповједником и храбрим архијерејем? Одговор се у великој мјери крије у мотивима који су одредили историјско приповједање ових писаца. Друкчије речено, у намјерама с којима су градили своје представе историјских догађаја.[14] „Медијска слика“ коју су креирале Златоустове апологете (Созомен, Паладије) имала је за циљ да рехабилитује тада још увијек спорну личност цариградског архиепископа, који је међу бројним народом и клиром био вољени архијереј Цркве. Неправедно свргнутог архиепископа чије име је избрисано из црквених диптиха требало је приказати као пророка свог времена који је вјерно служио свом стаду. Његово иступање против неправде и изобличавање моралних преступа представљало је отворено казивање истине за коју је био спреман да положи свој живот, што се на крају и десило. Отуда се оно што је довело до његовог неправедног прогонства и смрти – а то је храбро иступање пред властодршцима – дакако, има разумјети као врлина. С друге стране, Сократ конструишући своју представу историје Цркве у датом периоду снажно истиче блиску повезаност између Цркве и царства. Показујући како се догађаји из црквене стварности преливају на ону политичку, али и обратно, истиче (између осталог) позитивну улогу коју цареви имају у рјешавању црквених спорова. Из тог разлога, он заговара идеју о хармонији цркве и Царства. Из складних односа и једно и друго имају корист, док несклад штети обома. Управо из овог разлога Сократ с резервом гледа на Златоуста који је својим смјелим казивањем истине узроковао нарушавање ове замишљење идиле. Слика коју је креирао Сократ имала је у виду друге, неко би рекао државотворне, интересе. У таквој представи ствари на храбро иступање против изградње култа личности живе царице, због чега страда хармоничан однос Цркве са царством, није могло да се гледа с благонаклоношћу.[15] 5. Враћајући се питању с почетка текста, можемо да констатујемо сљедеће. Да ли ћемо на отворену критику власти гледати као на ману која не приличи онима који су се посветили животу у уздржању или као на врлину оних који су свој комфор, безбједност, па чак и живот, подредили служењу истини, Богу и његовој светињи – у многоме зависи од представе стварности у чију одбрану иступамо. Оно што једну представу разликује од друге јесте одговор на питање да ли је важније говорити истину или сачувати хармоничан однос са властима од кога и власт и Црква – или макар њихови поједини представници – могу имати некакву корист. Од ових претпоставки зависи да ли ћемо критику доживјети као („добро“ или) „лоше“ мијешање Цркве у политику, да се послужим недавно употребљеним квалификацијама. Што се тиче Златоустог, он нас подсјећа да је потребно гледати не само на „рику младог лава“, него и на Божији суд, као и на светињу коју нам је оставио на чување. Некада је то била светиња над светињама јерусалимског Храма, у вријеме Златоустог и данас, то је Црква са свим њеним члановима. Нарочито онима који нису на позицијама моћи и који подносе неправду. А међу њима нису малобројни ни они који од којекаквих моћника бивају прогоњени бранећи истину и светиње својим животима. [1] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.21. [2] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.18. [3] Премда неки истраживачи доводе у питање историчност ове епизоде, то не доводи у питање оно о чему је овдје ријеч. Сократ је свакако сматрао проблематичном Златоустову „смјелост“, а он је свакако био осуђен и прогнан. Да ли је овај догађај био повод за то или не и није од пресудног значаја, премда за данашњицу може бити од симболичког. [4] Сократ Схоластик, Црквена историја, 8.2. [5] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 18. [6] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 8. [7] Погребно слово Јовану Златоустом, §4. [8] Овај термин постао је тема савремених истраживања понајвише захваљујући томе што га је Мишел Фуко ставио у фокус својих чувених предавања одржаних на Колеж де Франсу 1983. и 1984. године – Michel Foucault, Hrabrost istine: vladanje sobom i drugima II, prev. Zlatko Wurzberg, Sandorf i Mizantrop, Zagreb 2015. [9] Епиктет, Разговори, 1.2.21. [10] Теодорит Кирски, Богољубива историја, 9.7-8. [11] Јован Златоусти, Бесједе о статуама, 17.5. [12] Peter Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity, 106. Ова књига се на бриљантан начин бави овим и сродним питањима, а о генези парезије и њеном преласку у руке хришћанских ауторитета аутор нарочито говори у поглављима 2 и 3. [13] Јован Златоусти, Бесједе о цару Озији 5.2. [14] Како закључује Wendy Mayer, ‘The Making of a Saint: John Chrysostom in Early Historiography’, у: Martin Wallraff, Rudolf Brändle (ур), Chrysostomosbilder in 1600 Jahren: Facetten der Wirkungsgeschichte eines Kirchenvaters, Walter de Gruyter 2008, 39-59. [15] Како један истраживач вели: „Читава његова историја представља доказ да будући да ове везе [између Цркве и царства] постоје, будући да је држава погођена оним што се дешава у Цркви – јер истраживање прошлости показује како су расколи у Цркви довели до раскола у држави – дужност епископа је да се не свађају, не изазивају невоље, док цареви имају право да узму ствар у своје руке како би осигурали јединство Цркве“. Theresa Urbainczyk, Socrates of Constantinople: Historianof Church and State, The University of Michigan Press 1997, 78. извор View full Странице
  3. У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018.
  4. Ове године навршава се 70 година од оснивачке Генералне скупштине Светског савета цркава (ССЦ), одржане у Амстердаму (1948). Ова организација данас окупља 350 цркава чланица из више од 110 земаља свијета, које представљају више од 500 милиона хришћана. Поводом овог јубилеја, разговарали смо са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ. Олаф Фиксе Твејт У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...