Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јерусалим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржаo je синоћ, на Лазареву суботу, у храму Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Улазак у Јерусалим“ . Он је подсјетио да је Христос Нова пасха који је себе добровољно жртвовао и предао на страдање. -Господ Исус Христос је чекао вријеме Пасхе, највећег старозавјетног празника, преласка Јевреја из Египта у обећану земљу, да би показао да је Бог одлучио да се приближи људима на тај начин што људи неће клати јагње да би се сјетили неких прошлих времена него ће Господ себе принети као ново јагње на „заклање“, казао је отац Гојко. Подсјетио је да смо четрдесет дана постили да би се припремили да подигнемо главу према Господовом страдању: „А сад идемо горе у Јерусалим и Син човјечји треба да пострада .“ -И ево ноћас смо пред вратима Јерусалима. Сјутра Господ улази у Јерусалим да пострада. Сједа на магаре што је порука да тај који улази, који је васкрсао Лазара, који чини чуда и о коме се прича да јесте и није пророк, јесте син Давидов којег су Јевреји вјековима чекали. Цар који ће спасити изабрани Божији народ. Усклици са којима је Господ дочекан „Осана сину Давидовом! Благословен онај који долази у име Господње, Осана на висини“ показују да је народ препознао Господа. Званично свештенство, фарисеји, тражило му је да ућутка народ а Господ им је одговорио да ако они ућуте камење ће проговорити. Онда су тражили да заустави макар дјецу да му не кличу. Господ је тада цитирао стих из 8. Псалма који каже: „Из уста мале дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“, казао је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да уласком Господа у Јерусалим почињу догађаји који се више не тичу нас и нашег покајања. -Улазимо и ми са Господом у Јерусалим, гдје предстоји низ страшних догађаја у којима се огледа људска природа и душа и несумњиво следовање за Христом. Све је пред нама: Петар који каже да нећу никада издати Христа, браћа која траже да буду први до Њега, Јуда који га је издао, Пилат који не види Христову кривицу, па његова жена која му тражи да нема ништа са смрћу праведника, Јевреји који намјештају спасење разбојника… Пред нама је вријеме у којем треба да те догађаје посматрамо и видимо гдје смо ми међу тим људима. И видјећемо да смо свуда, и са Јованом који га једино не напушта и Петром који га се три пута одрекао… Све смо то ми. Јосиф из Ариматеје, кога нема међу апостолима, нити се куне да га неће издати, када је било најтеже, кад је остао Господ сам на крсту он је са њим, скида га са крста. Зато се добро усмјеримо на све оно што се дешава током Страсне седмице да би нам Христово Васкрсење дошло на здравље и спасење, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић у Бару говорећи о Уласку Господа нашег у Јерусалим. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице. Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Шеста, и последња недеља Великог поста зове се „Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу: „Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт". Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово. Тако, у понедељак ми слушамо: „Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходао с друге стране Јордана ..." У уторак: „Јуче и данас је Лазар болестан". У среду: „Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу ..." У четвртак: „Лазар је мртав већ два дана..." Најзад, у петак: „Изјутра дође Христос ... да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије)." Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога „Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду? Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: „Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом"... На Врбицу: „Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас? Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску „фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у „западњачкој" теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као „поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат инди видуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену „молитву". Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на „идеју" ни на „молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као „тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС? Може се без преувеличавања рећи да је цело купан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима „чију успомену прослављамо", али изнад свих сећањ а, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокуп ној својој живој реалности. А с друге стране та при сутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем живо ту, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да „на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „...чи ните ово у мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде - не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: „...Зар није у нама горело срце?" (Лк. 24:32). Природно сећање је, пре свега, „присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико „фактички" не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој „кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или „синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус... узбуди се веома у души, узруја се и - заплака" (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад „идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо „...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста". Међутим последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности. Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС. Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно - хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а „его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и „духовно" - може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим". Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот - макар једном па и непотпуно - готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, „... сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо „пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања..." ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?". Текст преузет из књиге протојереја Александра Шмемана ВЕЛИКИ ПОСТ, Каленић, Крагујевац, 2002. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.
  5. Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.
  6. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, рекотра Цетињске богословије, на тему "Христова проповијед уочи посљедњег уласка у Јерусалим", које је у организацији Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда, одржано у Крстопоклону недјељу, 31.03.2019. године у сали Завичајног музеја у Даниловграду.
  7. Корени „Стари филозофи су врлину представили лепом али без мираза и нико је није хтео оженити, хришћански филозофи су јој доделили мираз раја плус казну пакла,“ констатовао је Џон Лок у својој расправи „Разумност хришћанства“ (The Reasonableness of Christianity). Дакле, врлина је по Локу у старини била аутореферентна, без сврхе изван себе саме, док је са „разумним хришћанством“ она постала средство за стицање других добара. Просто: док је раније врлина била циљ сада постаје средство. Овде се Лок, заштиник слободе од претње „апсолутне произвољне власти“ монархије, потчињава исто тако апсолутно произвољној власти „слободног“ тржишта и „отац либерализма“ (Nancy J. Hirschmann, Gender, Class, and Freedom in Modern Political Theory) показује се сином раног капитализма, који производно-тржишне односе свога времена пројектује у хришћанско учење, како би онда капиталистички испројектованм хришћанством оправдао капитализам. Врлина, некада интересантна тек неколицини занесењака, сада је исплатива инвестиција: „Стари су филозофи заиста указивали на лепоту врлине; али, остављајући је без мираза, мало их је заиста хтело оженити. Али, сада када је на њену страну стављена ’велика и бесмртна тежина славе’, опет се појавио интерес за њу, и врлина је очигледно постала највреднија имовина и најбоље што се може покушати стећи.“ Овде, као да се верском алегоријом, описује тржишна реализација капитала који мора кружити без предаха, пошто његовим поседницима, уколико би се, макар и за кратко предали ужитку свог богатства, занемаривши улагање у будући профит, због немилосрдне конкуренције следи сигурна пропаст: „Свијест о рају и паклу ће презрети кратка задовољства и муке садашњег стања и учинити врлину привлачном, што разум и интерес и брига о себи неће моћи заобићи и не желети… на томе моралност стоји чврсто и може се супротставити свакој конкуренцији.“ „Врлина“ тј. вера је у капиталистички испројектованом хришћанству утилитарно инструментализована ради држања у покорности радничке класе кроз „веровање у божанске награде и казне“, па зато није од нарочитог значаја за поседничку класу, јер је, како каже Ц. Б. Мекпирсон, „погодност… фундаменталне хришћанске доктрине да задовољи људе већих способности само од другоразредне важности“ (C. B. Macpherson, Politička teorija posjedničkog individualizma), из чега следи закључак: „Импликација је јасна: радничка класа је, за разлику од свих других, неспособна за рационалан живот“ – њу уместо разума води вера, дакле: прва „кардиналана врлина.“ Тако врлина којој је хришћанство доделило мираз, постаје „највреднија имовина“, више не као у антици: неколицине мудраца, већ маса, чију рационалност Лок доводи у питање, док је од сада „рационална“ мањина поседника власничких/политичких права – лишена врлине. Овде, призвана позивањем на Нови Завет, павловска логика по којој је: лудост мудрија а слабост јача (1Кор 1, 25), пробија циркуларну логику либерално/капиталистичког дискурса – који је изнутра, насилно, подвргнут револуционарној интервенцији месијанске трансформације: „Јер гледајте браћо и сестре на вас позване: нема ту ни много мудрих… ни… моћних, ни… племенита рода… Него што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је непостојеће, да уништи оно што јесте“ (1 Кор 1, 26–28). Лишеност и обезвлаштеност – све оно што библија назива „анавим“ – наследиће земљу (Мт 5, 5; Пс 37,11) и не само да се од „сада“ (νυν καιρός – садашњи час је технички термин за месијанско доба) потлачени еманципују (Лк, 4, 18; Ис 61, 1–2) већ милитант Павле, који наравно није био револуционар у модерном смислу речи, најављује још већу „невољу“: Оно што је за постојећи поредак непостојеће, што је „ништа“, „изабрано“ је да поништи све оно што de facto „јесте“ и што наводно нема алтернативе, разбијајући континуитет дате ситуације. У Павловој визији есхатолошко „све“ (πᾶν) репрезентовано је историјским „ништа“, док оба термина прожима „оно што „неизоставно“ јесте,“ садашњи поредак као термин антагонистичке контрадикције (или лажног помирења) који треба поништавати, како би се кретали у правцу који, тако јасно, назначује Интернационала: „ми нисмо ништа, будимо све.“ Павлови Коринћани су заједница „ништавних“ устројена насупрот тадашњим мудрацима, моћницима и аристократама (1Кор 1,26), као што ће, касније, обичан убоги народ „трећег сталежа“ бити у опозицији спрам богаташа и племства, као истинити носилац демократског суверенитета. Са таквим народом се никад не зна, али народна радна снага је снага капитала и капиталу је народ неопходан чак и када га капиталисти презиру. Због тога је брак између капитализма и демократије, од почетка био брак из интереса, јер интерес је, тачније профит, још тачније вишак вредности, једини закон капитала. Зато деморатија није иманентна црта капитализма. Напротив, њихова супротстављеност је очигледна од самих модерних почетака. Од старта, право гласа се односило на власнике, али не и на непоседничку класу. Током „енглеске револуције,“ Оливер Кромвел је тврдио како би давање права гласа „свима који су у краљевству, значило анархију.“ Чак су и радикални левелери сматрали да се право гласа не сме доделити „слугама,“ тј. пролетерима које упошљавају власници и просјацима, а жене, наравно, уопште не постоје. Радничка класа није слободна јер је економски зависна од поседника па самим тим нема капацитет да бира и одлучује. Слобода је „економска независност“ док је право гласа у функцији „заштите власништва.“ Ни Француска револуција, иницијално није давала право гласа сиромашнима: они су били „пасивни грађани“ о чијој би „добробити“ одлучивали „активни грађани“, тј. класе власника са правом гласа и компетенцијом политичкг одлучивања (жене, у француском случају постоје бар као бића „вредна спомена“, тј. оне су уставом 1791 макар поменуте тако што су сведене на статус пасивних грађана без политичких права). Стриктно у том смислу неолиберализам јесте повратак либералним коренима. Загађење Као што је познато, 10 априла 1947. године у Швајцарској, под водством Фридриха Хајека, мала интернационална група либерално орјентисаних интелектуалаца основала је тзв „The Mont Pelerin Society“ филозофско-економски кружок (који укључивао бројне филозофе, историчаре, економисте, бизнисмене итд) чији је циљ била „заштита цивилизације“ од опасноти тоталитаризама, кроз пресаздавање друштва на темељима радикалног индивидуализма. У овом „анти-тоталитарном,“ гесту, слобода је одрешена од било какве везе са колективом (нпр слобода организовања у синдикате итд.) и повезана искључиво са слободом изолованих појединаца (асиметрично позиционираних) у оквиру „слободног тржишта.“ Такав „слободарски“ чин је требало спровести, не слабљењем, него јачањем државе! То јест, јачањем њене репресивне димензије: законодавства, судства и апарата принуде – у сврху заштите слободе тржишта, уз истовремено гашење њене дистрибутивне функције (социјалне заштите, итд) – која угрожава неприкосновеност тржишта: тог јединог апсолутног арбитра чија слепа слобода, диктира услове слободе, „слободних“ појединаца који су, у ствари, само на условној слободи док тржиште не „одлучи“ друкчије. У то хладноратовско време државни капитализам је још увек био у пуном замаху: У облику социјалистичких формација у источном блоку, и „држава благостања“ заснованих на класном компромису капитала и рада, на развијеном западу, док су се тзв земље у развоју тек бориле за место под сунцем (глобалне неправде које ће их спржити), тако да је нова доктрина позната под именом „неолиберализам“ (скованим на конференцији у Паризу 1938) изгледала као пука интелектуална играрија пред, тада, доминантним кензијанизмом. Злокобни црни димчић што се ширио тек из појединих елитних углова земаљске кугле (јер и кугле имају своје „ћошкове“), после пар деценија, постао је, међутим, загађени ваздух који дишемо сви на планети. Временска линија невремена 1. Неолиберали су се кроз оснивање тинк танкова (Heritage Foundation, Hoover Institute, the Center for the Study of American Business, National Bureau of Economic Research, itd.), из којих су њихови експерти давали економске анализе, постепено пробијали у универзитетски, до тада више мање кензијански, мејнстрим. Права је академска хегемонија започела са доделом нобелове награде за економију, најпре Хајеку 1974, а затим Фридману 1976, док се политичка остварује доласком на власт Маргарет Тачер у Британији 1979 и Роналда Регана у САД-у 1980. 2. Први експеримент потпуне неолиберализације једне земље изведен је након Пиночеовог пуча у Чилеу 1973, где су „Chicago boys“, ученици Милтона Фридмана и Арнолда Харбергера (1975), први пут у пракси испробали сурову методологију своје теорије – док је Фридрих Хајек од тада у контакту са Пиночеовом владом на редовној бази. Очигледно, антинародне неолибералне мере, најпоузданије спроводе антидемократске владе, инсталиране, било пучем као у Чилеу, или директном војном инвазијом, као 2003 у Ираку, када је под окупационом влашћу Пола Бремера спроведена тотална неолиберализација, пљачкашим ратом унесрећне регије. 3. Убрзо је пао и Њујорк, где је, након социјалних немира проглашена тзв „урбана криза“, па је кроз технички бакрот, изведен пуч против изабраних градских власти како би неизабране финансијке институције преузеле град. Уследио је удар на синдикате и социјални јавни сектор: транспорт, здравство, образовање (први пут су уведене школарине на градски универзитет, итд.). А новостворени буржујски имиџ Њујорка као града, културно и сексуално „ослобођених“ „креативаца“, суровм реалношћу удвојени град сиромашних и град богатих, осликавао је као јединствену, светску, културну и цивилизацијску престоницу, или како би то антиглобалисти рекли: „Нови Вавилон“. 4. Пол Вокер је 1979, дакле исте године кад је и Тачерка изабрана за премијерку Британије, преузео управу над федералним резервама, спроводећи финансијску политику какву још радикализује Реган који је, за председника САД изабран годину дана касније. 5. На крају, егзорцизмом свих преосталих кензијанских сила из ИМФ-а и Светске банке, неолиберали су коначно сасвим преузели свет, стиснсувши га чврсто у своју „невидљиву“ тржишну руку. Од фашиста до либерала берза нам је процветала Друга фаза политичко-економског подјармљивања демократских институција под власт финансијских структура, извршена је 1990-их под паролом демократске транзиције и структуралног прилагођавања. У то време је након распада СССР-а и пада тзв реалног социјализма, „антитоталитарни“ слоган „демократија“ одиграо своје неславно финале у неолибералној реторици. И сама реч демократија, тада је девалвирана, тако што је демос искључен из ефективног политичког одлучивања управо кроз пролиферацију могућности избора. На политичком плану, свако има право да бира, али се важи само оно што за нас изаберу најбогатији – корпорације које финансирају партије. На плану, пак, економије, све одлуке доносе несмењиве финансијске инстиутиције, иза затворених врата, на безбедној дистанци од народног притиска. Након ове хипер-инфлације саме либералне демократије, убрзо почиње нова неолиберална легитимизација кроз отворено повезивање са неоконзервативизмом и национализмом, што је антиципација данашње ситуације: „Национална слободна трговина за буржоазију и вишу средњу класу и антиемигрантска полтика за најниже класе.“ Сведоци смо убрзаног повезивања неолиберала са алтернативном ектремном десницом и нескривеним неофашистима. Традиционалиста Моди, Goldman sachs „протекциониста“ Трамп, „антибанкар и суверениста“ Орбан, верник Ердоган, па чак и „државник“ Путин, спроводе неолибералну економску политику. Нови суверенистички популизам погодује суверености неолиберализма – јер не треба заборавити да неолиберали никада нису приватизовали све, већ су своју стабилност чували тако што би кључни економски извор остављали у монополским рукама „суверене“ државе коју су они финансијски контролисали: угаљ у Јужној Америци, нафту у Ираку, итд. Тако, када је недавно у Бразилу „изабран“ отворени фашиста Болсонаро (пузећим пучем кроз свргавање Дилме Русеф и затварање Луле) берза је одједном скочила. О старом, неолибералном карактеру нових власти, довољно сведочи чињеница да је Болсонаров министар економије Пауло Гуедес, један од „Čикашких дечака“, оснивач неолибералног тинк танк института „Миленијум,“ и апсолутни заступник приватизације свега и свачега и још понечега. Нови, пак, трампастични министар иностраних послова Бразила, изјавио је како је „глобално загревање марксистичка завера.“ Инструментализација цркава ради капиталистичке акумулације Наравно, загревање срца за међусобну солидарност, глобалну и ону која превазилази границе глобуса, може бити наше завереничко дело. Међутим, још понесене националистичком инерцијом која их је 1990-их година избацила у први план, Цркве земаља у транзиционој орбити, нису баш увек спремне на такву заверу. Приликом капиталистичке анексије бивиших социјалистичких земаља, а међу њима и бивше СФРЈ, у токове „слободног тржишта“ националистичка мобилизација била је једна од идеолошких алатки муњевитих приватизација, при чему је „повратак“ верској традицији истовремено послужио у две сврхе. Најпре, као генератор антагонистичког јачања конфесионалних идентитета, за шта су муслимани, правослвци, и католици у бившој СФРЈ савршен пример. Потом, након сукоба у чијој се сенци одвијала првобитна акумулација капитала и стварање капиталистичке класе из националних „елита“ (потеклих из привредних и политичких ешалона Савеза комуниста Југославије) као стабилизатор новоствореног поретка субординације капиталу и инструмент пацификације опљачканих и развлаштаних. Тада се и тврда конфесионална реторика растапала у мекани дискурс помирења у име универзалних постулата вере, да би се повремено опет враћала у чврсто ратничко агрегатно стање. И тако у круг према дневним потребама локалне (пред) политике која је, еминентно економија, тј. интересна сфера капитала. Данас у пракси Цркава и верских заједница на простору бивше СФРЈ, дискурси сукоба и помирења коинцидирају: Неправда се осуђује, али је то, готово искључиво, неправда „туђег“ националног идентитета над „нашим“. Таква безбедна осуда „неправде,“ цркве никада не доводи у стварни сукоб (могуће су само интерне несугласице) са „властима и силама (Еф 6, 12) и кнезовима овог света“ (1 Кор 2,8) тј. са локалним властодршцима који дотичним верским заједницама пружају финансијску подршку и сигурност, а који се и сами, више или мање, легитимишу позивањем на тзв „националне интересе“. Никада пак, нисмо имали прилике да из Цркава чујемо глас осуде безбројних свакодневних примера неправде локалних власти и капиталистичких моћника: субвенционисања страних компанија које не плаћају раднике, деложација грађана ради приватизацијских комбинација, и уопште системског трошења људских живота и виталности природе ради профита. У таквим случајевима имамо мук, или уколико се представницима Цркава постави директно питање у вези свега тога: дискурс помирења – помирења сиротиње са судбином и Цркава са моћницима, уз апстрактне позиве на милосрђе. Али нити Нови Завет, нити Свети Оци, нису недвосмислено пристајали на компромис пуког „милосрђа“. Свети Григорије Ниски каже: „Какав је добитак ако стварате мноштво сиромашних кроз експлоатацију и доносите олакшање појединцима кроз ’милосрђе’ Ако не би постајала гомила екплоататора, онда не би било ни мноштва оних који су на удару сиромаштва“ (Григорије Ниски, „Против лихвара“). Златоусти, пак сиромахе не позива на „класни мир“, већ осуђује оне који осуђују њихову побуну: „Како не поцрвениш од срама кад се злочинцем назива неко ко се бори за опстанак? Иако чине ’злочин’ такви заслужују да им се помогне јер су толико потлачени да су принуђени на овакво поступање“ (Јован Златоусти, Беседа 14 на Посланицу Римљанима)… Али, ово звучи превише комунистички, а нису ваљда хришћани комунисти? Симптоми слободе Антикомунизам, у транзиционим друштвима где је „комунизам“ мрски аncien régime, може бити и израз прогресивних тежњи. Па су и Цркве бивших социјалистичких земаља у жељи за променом на боље, борбу за капитализам побркале са борбом за демократију. После инструментализације од стране пљачкашких власти оне су (у свом тренутном контигентном издању) и даље остале, претежно затворене у дискурс, безбедних, конзервативних идентитетских политика. Уосталом, политике идентитета, додуше либерално орјентисане, јесу обележје пост шездесетосмашке левице, па би смешно било замерати пост социјалистичким Црквама заглављеност у ћорсокаку тог истог идентитетског тунела само са супротне стране. Јер марксизам је баук и за једне и за друге. Међутим, заједничарски етос „комунизма“ јесте етос хришћанства. Чак је и сам термин „комунизам“ настао у оквирима Цркве – почев од новозаветног „omnia sunt communia“, па до прве употребе речи „комунисти“ за монашке заједнице у средновековним правним документима („Communism, the Word“, Jean-Luc Nancy). Срж еклисијалног хришћанства је радикална, новозаветна, другарска солидарност која није алергична на другачијег и другог (алос), а она је, на пример, током мигрантске кризе избила из организама многих Цркава. Не само што је „леви“ папа Фрања, црквену имовину предао мигрантима на употребу, поручивши верницима: „Празни манастири не припадају вама, они су за тело Христово, што избеглице јесу,“ и што је Васељенски патријарх Вартоломеј прогласио да ће „Свет бити суђен по томе како поступа са мигрантима,“ већ се слична солидарност ширила и нашим просторима. Српска Православна Црква је на врхунцу кризе 2015, када су многи подлегли општој антимигрансткој хистерији, издала саопштење где позива власти и све људе да им безусловно помогну: „Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ а народ да им отвори своје срце и душу“ (Наравно СПЦ је, како се наводи у извештају, и сама пружала помоћ „у храни, хигијенским средствима, пакетима за бебе, контејнерима са туш-кабинама, са тоалетима“, итд). Ако, према Лиотаровом успелом изразу, „капитализам сам по себи има такву моћ дереализације уобичајених предмета, улога друштвеног живота и институција, да представе које називамо ’реалистичким’ могу евоцирати реалност само у облику носталгије или ругања,“ онда су и презир према Црквама и ругање вери на једној страни, баш као и носталгија за некадашњим прохујалим временима у којма је вера била „жива“, подједнако производи капиталистичке дереализације – који и сами производе исту дереализацију. Зато левица не би требала да олако осуђује Цркве, већ пре, да, без обзира на све тешкоће, у њима тражи изгубљене савезнике. А верници, као и сви остали, требало би да схвате да је данашњи закаснели антикомунизам „у служби новог крупног капитала, а да га осмишљавају интелектуалци бивши комунисти“ (Тодор Куљић), па да се масовније, отворе за леве идеје које јесу у духу јеванђеља, одбијајући да промовишу вредности које су лепи и корисни додатак капитализма и да буду прилепак неолибералне праксе. И не уведи нас у искушење Поред национализма, изворно хришћанском универзализму прети и искушење елитистичког квијетизма. Тако се, за разлику од формално верски конфесионално опредељене већине која брани националне и традиционалне вредности, искрено побожна мањина, наводно више „аутентична“, повлачи у недруштвену духовност: „монашки“ спиритуализам или „литургијску“ псеудоесхатологију. Али духовност, на тај начин, уместо потенциално опасног пасивног отпора доминантним идеологијама „овога века“ постаје супституција, или компензација, за непостојећу „Res publica“. А баш то је оно што од Цркве и захтевају неолиберални идеолози. Ево шта је Хајек писао још 1976, када се плашио да би Цркве могле бити (једна од) препрека неолибералној хегемонији: „Чини се да је (идеја друштвене правде) нарочито прихваћена од великог дела клира свих хришћанских деноминација, који изгледа да, док све више губи веру у натприродно откривење, проналази утеху и уточиште у новој ’друштвеној’ религији“ која небеско обећање правде замењује временским, и који се надају да на тај начин могу наставити да стреме добру. Римокатоличка Црква је циљ друштвене правде учинила саставним делом своје официјелне доктрине; али изгледа као да се свештенослужитељи већине хришћанских вероисповести, међусобно такмиче у предлагању што светскијих циљева – што је такође, чини се, основа за обновљене екуменске напоре“ (Friedrich Hayek, Law, Legislation, and liberty). Дакле, Хајек новозаветну замену просторне парадигме временском (да се „небеско замењује темпоралним“) сматра неприхватљивом, и оно што је у Црквама специфично хришћанско види као потенцијалну опасност по своју визију друштва, поготово у контексту, таквој визији алтернативне универзалности (наведени „екуменски напори), па апелује на повратак у класичан опште религијски клише „правде на небу.“ У овој визији „Свети Јерусалим“ не „силази са неба од Бога“ (Отк 21, 10) на земљу, него остаје на небу. А тада је „Нови Јерусалим“ тек чаробни таван новог либерализма. Извор: Теологија.нет
  8. Главни рабин јеврејске заједнице у Србији: Српске манастире Приштина "крсти" у косовске споменике. Запад неће да чује аргументе Србије, да хоће, признао би да греши СУДБИНЕ српског и јеврејског народа су готово подударне. И у далекој, и не тако давној прошлости, погођени смо великом неправдом: прогонима и погромима, до готово потпуног затирања. Доживели смо и преживели библијско страдање у борби за веру и вековна огњишта. Зато се добро разумемо - каже за "Новости" Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. Разговарамо с њим у београдској синагоги, уочиза недељу најављеног наставка техничког дијалога Београда и Приштине у Бриселу. Може ли Србија да сачува Косово, и како - питамо га. Он је, уз благу примедбу да је као верски достојник изазван на политички терен, овако одговорио: - Поставили сте ми најтеже питање. Најтеже српско питање. Нажалост, немам одговор. Наш саговорник ће, међутим, на постављено питање одговорити, касније, порукама из "бекстејџа". Онако, како то чини сваки Јеврејин, који се мудро и истрајно борио и бори за Јерусалим. * Како данас видите позицију српске покрајине у светлу притисака на званични Београд и зашто део међународне заједнице не жели да чује аргументе Србије? - Зато што их ти аргументи подсећају да су направили грешку коју не желе да признају. Стога је лакше поништавати и заобилазити аргументе Србије, јер би њихово прихватање логичким следом водило ка признавању да је све било погрешно. * Где су те тачке судбинског додира јеврејског и српског народа? - Примери су готово опипљиви. Српски манастири представљају, данас, политичко питање, јер Приштина, уз подршку утицајних држава Запада, настоји да их преименује у "косовске" на седницима комитета Унеска за светску културну баштину. Покушава се преименовање Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке у "косовске културне споменике". Јерусалим, место на којем су стајали Први и Други храм, као и место где су сахрањени праоци и прамајке јеврејског народа: Аврам, Исак, Јаков, Сара, Ребека и Леа у Хеброну, такође су постали политичко питање код исте те организације. Проглашавају се палестинским местима и одузима им се свака историјска веза са јеврејским народом. Довољно је отворити Библију и прочитати историјске чињенице, како би се увидела монструозност те лажи. * Ваш народ је, потеран у беспуће пре готово две хиљаде година, понео и сачувао обичај, као заклетву, да остаје доследан повратку у отаџбину. Како ту заклетву негују потомци Јевреја? - На крају сваког обреда венчања младожења згази чашу у парампарчад и том приликом каже: "Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не узвисим Јерусалим у врх весеља свог." Јерусалим и Храм се помињу у молитви сваког дана од дана њиховог разрушења. Најзначајнији аспект успостављања државе Израел јесте чињеница да су Јевреји вековима знали да ће до тога доћи. На то су чекали током својих лутања кроз дуге и црне векове. Мало је било рационалне основе за ту веру у евентуални повратак у земљу праотаца. Па ипак су знали да ће вера једног дана бити преточена у историјску стварност. Опстанак Јевреја кроз векове и сакупљање изгнаника у земљи праотаца после Холокауста је потврда вере да "Чувар Израела нити дрема нити спава". * Погром Срба са Космета није мимоишао ни косовске Јевреје, 1999. и 2004. Имате ли податак колико их је отуда протерано? Шта је са њиховом имовином? - Тадашњи председник Јеврејске општине Приштина, сада покојни, Чеда Прлинчевић био је сјајан човек и добар Јеврејин. Мала приштинска заједница је делила судбину са Србима током рата, али по завршетку 1999. наша заједница је протерана. Неки од њих су у Београду и Панчеву, а други су се иселили у Израел. Чеда Прлинчевић је, када су дошли да га истерују из приштинског стана, показао војнику НАТО папир да је председник Јеврејске општине и замолио га за заштиту. Војник је одговорио на енглеском: "Други пут"... Када смо били на једном међуверском скупу, где су представници НАТО говорили о грађењу мултиетничког цивилног друштва, поменуо сам им овај случај и упитао их када ће бити тај следећи пут. Нису имали одговор. * Шта бисте поручили српском народу у данима који не наговештавају светло на крају тунела, упркос дуготрајним и тешким преговорима под окриљем Брисела? - Јевреји су као народ опстали без домовине, без политичке моћи и материјалне силе у периоду од 1.878 година. Човечанство је, за то време, следило илузију да судбину човека треба да одређују управо ови фактори који су недостајали јеврејском народу. Јеврејски народ је ипак опстајао увек и изнова као сведок судбине голе материјалне силе. И доживео доба у којем потврда његове вере сведочи да је материјална сила - ништа. Данас је човек достигао највишу тачку материјалне моћи, али она и време су потврда најдубљег духовног и моралног срозавања. Вишак силе и исцрпљеност духа угрожавају све што постоји. Јевреји су, међутим, преживели управо због истинитости речи пророка Захарија: "Не силом, нити снагом, него Духом мојим, вели Господ над војскама." Нису ли они сопственим опстанком доказали да је "Дух мој" заиста одређујући фактор у историји? Садашњи тренутак је дошао после доба материјализма, како капиталистичког тако и комунистичког, пораза идеала и чега све не. Да парафразирам речи једног јеврејског филозофа, који каже да у наше време дијалектика историје води друштво у фазу у којој "него Духом мојим" више није идеал већ практична политика, основни захтев да би човечанство преживело. Питање је само у шта се полаже нада: у човека историје или у Бога историје? * Да ли мислите да црква треба да се држи искључиво верских тема и дилема, или да се више друштвено ангажује? - Једна од најважнијих и најдубљих порука које цркве и верске заједнице могу да понављају јесте да човек, пошто је накупио толико моћи да је у стању да уништи живот и цивилизацију на глобалном плану, мора научити да се одрекне силе као средства владања или контролисања односа међу људима и народима. У овом тренутку потенцијал голе физичке силе користи се у сврху обесхрабривања и мир се чува равнотежом страха. На овим основама се не може градити мир. Искрено и добровољно одрицање од употребе силе и моћи подразумева искрено прихватање етичких и моралних принципа у организацији живота целог човечанства. Наравно да је истина да човечанство као целина није још увек психолошки спремно да усвоји принцип преживљавања уз помоћ силе духа, али то је циљ којем би требало да тежимо. РАВНОПРАВНИ ГРАЂАНИ СРБИЈЕ * КОЛИКО Јевреја данас има у Србији, какав је њихов положај и односи са званичним институцијама? - Јеврејска заједница Србије броји око три хиљаде чланова. Наши чланови су равноправни грађани Србије у сваком погледу, како права тако и обавеза. Односи са званичним институцијама су веома добри, као и са СПЦ и другим верским заједницама. новости
  9. Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора
  10. -Спомен Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског свечано прослављен у Цетињском манастиру- Празник Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског, свечано је прослављен у Цетињском манастиру, у недељу 17. јуна 2018. године, служењем свете литургије и освештавањем и резањем славског колача. Звучни запис беседе Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Њихов је господ, само га види, Јунак каквог се нико не стиди: Без страха, стрепње, у смртни бој Оданих верника одводи строј. Мач-полумесец витла над главом, На коњу јури за светском славом. А наш је, наш је – погледај, синко – На магареће седло навик'о: Иде да сусретне смрт. Други, пак, господ, види га само, Дарује спокој онима тамо: Спокој ненарушиви у свету, Што патње не могу да омету. Бестрашће вечно слатко окуша, У пози лотоса ћутњу слуша, Свету празнину: ништа сам, нико! А наш је, наш је – нажалост, синко – На магареће седло навик'о: Иде да сусретне смрт. Трећи је кнез од овога света Којем се клања цела планета: Наш свет, наш век, наш мозак у глави Одавно кличу његовој слави. У плесу пред њиме се извија Савремена цивилизација. Можда то чинимо и ти и ја. Ал' наш је, наш је – не плачи, синко – На магареће седло навик'о: Иде да сусретне смрт. Иде да страшну смрт сусретне своју Да сусретне смрт, твоју и моју! Не плачи, неће му побећи она: Близу је пропаст њезиног трона! Препев © Иван С. Недић Оригинал: http://bogoblog.ru/tags-hristianskie-stihi-nash-to-na-oslike/ Тимур Кибиров је савремени руски песник осетинске националности: https://ru.wikipedia.org/wiki/Кибиров,_Тимур_Юрьевич
  12. Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава... Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.'' Имена за помињање можете послати на мејл: desha77@gmail.com Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675
  13. Матуранти наше Богословије у Нишу за дестинацију своје матурске екскурзије изабрали су Свету Земљу и Јерусалим. Путују, ако Бог да, после Васкрса. Матурска екскурзија у нашим богословијама је осмишљена као круна петогодишњег школовања и заједничког живота једне генерације ученика. Међутим, ово путовање за Јерусалим је више од матурске екскурзије. Оно је, пре свега, ходочашће, али и својеврсна рекапитулација свега онога што су богословци пет година учили из Светога Писма оба Завета, хришћанске историје, патрологије, литургике... Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава... Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.'' Имена за помињање можете послати на мејл: desha77@gmail.com Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675 View full Странице
  14. „Сваки политички приступ Јерусалиму, био би лишавање његове суштине о угрожавање онога што је његова главна карактеристика. Јерусалим је свети дар, скинија, света земља за цио свијет. Покушај да се узме Свети Град Јерусалим и да постане само привилегија једних може произвести веома негативне последице“, наводи се у Божићној поруци. Представник Руске православне цркве, митрополит Иларион, је изразио мишљење да је „Јерусалим – религијски центар, у којем представници три Аврамовске, монотеистичке религије могу да живе заједно у миру и хармонији“, и било који погрешан корак Јерусам би претворио у политички центар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Патријарх и поглавари Цркава Светог Града Јерусалима обратили су се заједничком Божићном поруком у којој моле „за очување статуса кво у Јерусалиму док трају преговори и док се не пронађе праведно решење и споразум између Израелаца и Палестинаца“, извјештава радио Ватикан. „Сваки политички приступ Јерусалиму, био би лишавање његове суштине о угрожавање онога што је његова главна карактеристика. Јерусалим је свети дар, скинија, света земља за цио свијет. Покушај да се узме Свети Град Јерусалим и да постане само привилегија једних може произвести веома негативне последице“, наводи се у Божићној поруци. Представник Руске православне цркве, митрополит Иларион, је изразио мишљење да је „Јерусалим – религијски центар, у којем представници три Аврамовске, монотеистичке религије могу да живе заједно у миру и хармонији“, и било који погрешан корак Јерусам би претворио у политички центар. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Donald Trump has officially announced his decision to recognize Jerusalem as the capital of Israel, where he plans to relocate the American embassy. The US President admitted the move will cause dissent, but says it could help resolve the Arab-Israeli conflict. “I have determined that it is time to officially recognize Jerusalem as the capital of Israel,” Trump said. https://www.rt.com/news/412165-us-jerusalem-trump-announcement/
  17. С в е т и Г р а д - Ј е р у с а л и м - х о д о ч а ш ћ е - Жеља свих нас је да одемо у Свету Земљу и да се тамо поклонимо хришћанским светињама. Међутим за то се треба спремити... Када је један мали а радни мрав, својим трудом и љубављу узжелео да завири у рајска блага вишњега света, помолио се Богу и позвао своје пријатеље. Озарен рајском благодаћу и преиспуњен трудом и залагањем од свога постања, претходно их угостивши, како и доликује онима који вредно стичу и залажу се о испуњену свога послушања, обрати им се речима: "Драги моји верни и драги суседи, дошао је дан да се опростим од вас и да кренем на тежак и далек пут. На крају тог пута чека ме вечна и непролазна наслада Вечних Рајских добара, којима тежим од свог постања. Кренуо сам на пут у Јерусалим и немојте ме на то одговарати. На свој пут ништа нећу понети осим своје вере да ћу једнога дана заиста и стићи у Обећану Земљу." Животиње, када су чуле те речи, без речи, одсипаше по мало ракије за свога малог комшију, попише по једну, неко као за себе промрља "види будале", и сви се без речи и трунке милости за свога малог пријатеља, у трену разиђоше у своје звериње јазбине. А мали мрав, одпоче свој непоколебљив и мукотрпан пут у свој Вишњи а Небески Јерусалим, своје мало а велико ходочашће. Рече дакле, "докле стигнем, стигнем. Важно ми је да умрем на путу за Јерусалим, и својој братији и шумским комшијама пренесем део те васкршње радости." Незнајући, да свако ко пође и стигне у свој лични Небески Јерусалим, испратисмо овог малог ревносног мрава на његов далеки пут. Јер како каже стара изрека Н а ј в а ж н и ј е ј е п о ч е т и. Овде можемо постављати како документарне емисије о ходочашћима тако и емисије о Светом Граду и Светој Земљи и прилоге о истом. Такође, сви ходочасници, нарочито организоване агенцијске групе снимају своја ходочаћа и хаџилуке у Свету Земљу. Дакле овде можемо постављати те снимке. Наравно, они који су били, могу поставити овде своје личне снимке као и снимке својих пријатеља. Прво Београдско певачко друштво 2010. године по први пут у свом вишевековном постојању ходочастило је у Свети град. То је забележено у овој петоделној епизоди емисије Агапе.
  18. Грчки археолози и експерти врше рестаурацију у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму све до самог камена на којем је лежало тело Исусово пре Васкрсења. http://www.foxnews.com/world/2016/10/27/experts-uncover-hidden-layers-jesus-tomb-site.html
  19. Грчки археолози и експерти врше рестаурацију у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму све до самог камена на којем је лежало тело Исусово пре Васкрсења. http://www.foxnews.com/world/2016/10/27/experts-uncover-hidden-layers-jesus-tomb-site.html View full Странице
×
×
  • Create New...