Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јереси'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Предлажемо да погледате одличну и детаљну анализу бесмислица које нуди борци против технологија који шире и гурају лажна учења (јереси) везана за учење Цркве о крају света. Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’. http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/ View full Странице
  2. Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’. http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/
  3. Јан Хус између светости и јереси Јан Хус (чешки: Jan Hus; око 1369, пострадао 6. јула 1415) је био чешки свештеник, проповедник, професор, мислилац и претеча чешке реформације. Био је и ректор Карловог универзитета у Прагу. Његови следбеници су звани хусити. Католичка црква је његово осудила као јеретичко, па је Хус 1411 екскомунициран. На сабору у Констанци је осуђен, те је тамо и спаљен на ломачи 6. јула 1415 године. Национални херој Чешке, а 6. јул је државни празник Чешке. На локалном нивоу се од православних слави као светац што и јесете главни аргумент овог есеја. Не бих се обазирао на утицаје Виклифа и друге елементе Хусовог учења који су постали традиционални у протестантском свету, него бих радије концентрисао на Хуса као модел православног светитеља. Изложићу укратко 1) Хусову биографију, или боље, житије, да бих затим 2) побројао 30 тачки оптужбе у Констанци, 3) осветлио неке од битних православних момената Хусове доктрине, и 4) став нашег св. Николаја Велимировића, који је написао житије св. Јана Хуса, као и његов положај у Бохемској православној цркви. 1. Хусов живот и судбина хуситског покрета Јан се родио у Хусинецу, граду (тада селу) у јужној Бохемији, данас Чешка Република. Незнатног је порекла, што су католички полемичари вековима истицали по чувеној матрици: Шта може бити добро из Назарета, није ли овај син занатлије који поправља куће и прави намештај? Хусинец или Хусенец значи на чешком гуска.[1]Не знамо разлоге зашто је феудалцу овог села прирастао за срце, али га је овај прихватио за свог стипендисту, што је по Моронију била тежак усуд, јер је омогућио Хусу да дођу до изражаја његов „фанатизам и манија за новотарством на политичко-религиозном пољу“ (p. 16). На прашком универзитету завршава студије 1393, магистрира 1396, почиње да предаје на универзитету 1398, постаје свештеник 1400. Нешто пре тога, Виклифове (JohnWycliffe, или Wyclif (1331-1384) идеје су продрле у Бохемију, 1380, које је и независно заступао Милич, који је од 1372 позивао на сиромаштво цркве, што наравно није наишло на одобравање, и умро је 1374 не видевши остварене своје идеале. Ипак, његове наде су остварене 1391 оснивањем Витлејемске капеле, центра из кога и креће оштра критика цркве и њеног напуштања јеванђелског пута. Тамо Хус проповеда по први пут 1402, и августинијанац Рајнлајн (OswaldReinlein),[2] његов непријатељ, сведочи да су скоро сви пражани долазили да га слушају; у капели је проповедао током празника и два пута током Четрдесетнице, држећи два предавања других дана, и три беседе недељом; за сиромахе је код пријатеља молио милостињу, позивао за сто учитеље и намернике... Веза са Виклифом је била довољна да жигоше Хуса; може да нам делује смешно данас када Морони говори о пожару који је захватио католике јер су се распрострле „лажне идеје о слободи, братству, равноправности и те идеје су се мешале са предлогом за религијску реформу“ (p. 16).[3] Да зло буде веће, све је укључено у такозвану Западну шизму, која је по себи подривала сам темељ папства, јер је папство монархијског устројства, наиме имамо једног моноепископа на челу цркве, а овде их имамо истовремено тројицу. Не могу истовремено тројица људи да обнашају једну Петрову катедру. Криза обухвата период од 1378 до 1417, скоро 40 година. И она није била решена у том периоду него су теолози тек накнадно одредили ко би били, данас анахронистички речено, антипапе. Остављајићи са стране предисторију, помињем само да сабор у Пизи 1409, који је збацио папу Григорија XII и Бенедикта XIII, које је прогласио јеретицима и шизматицима (мало је требало у то време: schismatisnutritores... notorioshaereticos) и поставио за папу Александра V.[4] Григорије и Бенедикт су прогласили сабор нелегитимним и сада смо се нашли са тројицом папа. Управо је папа Александар потписао булу којом се брани Хусу да проповеда, док су краљ Вацлав IV и сам Хус били неутрални око Григорија и Бенедикта. Умро Александар, долази Јован XXIII, који га је позвао да се оправда у Риму, што је овај, заштићен од Вацлава, одбио. Интересантно је да су антипапе (како их данас држи римска црква), Александар и Јован (тек 1947 проглашен за антипапу) позвали Хуса на одговорност. Но, реч је о периоду у коме се није знало ко пије а ко плаћа. Да ситуација буде смешнија, са наше дистанце, на иницијативу Сигисмунда Луксембуршког и папе подржаног од Пизе, Јована XXIII, који је преузео понтификат од Aлександра V, на сабору у Костанци од 1414 до 1417, беху проглашени антипапама сам Јован XXIII и Бенедикт XIII, док је папа Григорије XII, зарад добра цркве и прихвативши ауторитет сабора, узео да се добровољно уклони са папске катедре. Би постављен за папу Мартин V, добар дипломата али и нипотиста. Сасвим је јасно да једна сигурна материјална сукцесија овде није постојала. То напомињем због контекста о коме је реч. Јован XXIIIје покренуо крсташки рат против Ладислава (LadislaoIdiNapli), заштитника Григорија XII. Тиме је и кренула продаја индулгенција. Хус је био против позива да црква узима мач у руке и да се са парама откупљују греси. Тројица хусита остају без главе. Теолошки факултет је тражио од Хуса да представи своје учење на проверу, што је Хус одбио. Исти факултет проглашава делове тог учења јеретичким, што и сам краљ забрањује, али резултата нема. Хус држи да се проповедати мора јер је то Христова наредба. Кардинал Петар Стефанески је наредио рушење Витлејемске капеле, а кардинал Јован Лисабонски је донео акт о изопштењу 1412. Хус је написао апел Христу који је окачио на Карловом мосту у Прагу. Жалба одјекује нама симпатијом, јер се обраћа „Јан Хус из Хусинеца, мастер и дипломирани теолог на славном универзитету Прага, свештеник и назначени проповедник Витлејемске капеле... Исусу Христу, праведном судији који зна, штити, суди открива и крунишенеизбежно праведни случај сваког човека“.[5] Легитимност своје акције оправдава запоседањем папе, књижевника и фарисеја Мојсијеве катедре, а позива се на Златоустог који је апеловао на папу после 2 разбојничка сабора. 1413 написа своје најзначајније дело О цркви. Добивши гаранције о имунитету, Хус одлази на сабор у Констанцу 1414. Наивност га је коштала живота. Јероним прашки је покушао да га ослободи, не успевши у томе, бежи, али га хапсе на граници Баварије. Спалиће га 30. маја 1416. Што се тиче самог Хуса, он није пострадао под легитимним папом. Спаљен је на ломачи 6. јула 1415, док је папа Григорије XII (сада признат за официјалног папу) дао оставку 4. јула 1415. Јован XXIII је био свргнут 29. маја, као што је његов претходник, Александар V проглашен антипапом, а следећи потврђени папа Мартин V, био је изабран 11. новембра и устоличен 21. новембра 1417. Дакле, ни Хус ни Јероним нису пострадали за време официјалног понтификата. У самом кругу католичких научника поставља се питање валидности овог констанског сабора. Тако га неки intoto одбијају, док други га прихватају за легитимни екуменски сабор, а неки проблеме које је донео правдају ургентном ситуацијом за решење Западне Шизме. Булу за сазив сабора донео је папа Григорије XII (јул 1415), папа фаворизован од Рима, али је сабор почео да ради тек после неколико месеци на иницијативу папе Јована XXIII (новембар 1414), папа фаворизован од Пизе. Сабор у Пизи је потврдио супремацију синодске власти над папском, и тај сабор је проглашен нелегитимним. Међутим, не мањи проблем је донео и сабор у Констанци са декретом Haecsancta: „Овај свети сабор у Констанци..., легитимно сакупљен у Светом Духу, будући васељенским сабором и изразом војујуће католичке цркве, директно прима власт од Христа и да свако било ког ранга и достојанства, укључујући и папско, обавезан је да га слуша у ономе што се тиче вере и искорењивања раскола и реформи поменуте цркве у њеној глави и у њеним удовима“.[6]Неубедљиво је када неки католички аутори у овом декрету не виде догматски него само канонски карактер, јер декрет није формулисан ни у једном ни у другом смислу. Оно што је битно је присуство свести код католичких прелата да се саборној свести и папа мора повиновати, што би било незамисливо после I Ватиканског сабора. Из ових, формалних, разлога, неки одбијају сам декрет али прихватају сабор за легитиман. Историчар са овим нема проблема, али га има идеолог. Резимирајући, немамо приликом осуде и погубљења Хуса ни понтифекса, а, по некима, ни легитимног сабора. Сасвим је могуће да је један други Чех, Франц Кафка (FranzKafka, † 1924), био инспирисан овим процесом.Хус је био заточен у манастиру, где је, због нехуманих услова, и оболео; признао је да поштује Виклифа,али је и негирао да је бранио забрањени део Виклифовог учења; пристао је да повуче тезе које је сабор сматрао погрешним; убудуће их неће користи, али их не може сматрати погрешним, јер би то било против његове савести. Забрањено му би 5. јуна 1415 да изложи оправдање свог учења. Огромна већина је гласала за смртну казну, апосле литургије увели су га у цркву, обученог у свештеничке одежде, а онда су почелида му ритуално скидају параменте (ваљда је последњи случај оваквог срамног геста у српској цркви био Васа Пелагић) и предан је световним властима. Ставили су му шешир на главу са натписом „Јересијарх“. Јасне су паралеле са „Ругањем Христу“. Последњу изјаву је Хус дао 1. јула 1415: „Ја, Јан Хус, у нади свештеник Исуса Христа, страхујући да би увредио Бога, и плашeћи се да не паднем у кривоклетство, овим исповедам своју невољност да одбацим све или било који од чланова изнетих против мене са стране лажних сведока. Јер Бог је мој сведок, да их нисам ни проповедао, ни тврдио нити их бранио, мада кажу да јесам. Штавише, у вези са параграфима које су извели из мојих књига, кажем да се гнушам било какве искривљене интерпретације које било који од њих износи. Али, пошто се бојим да згрешим против истине или да противречим мишљењу доктора Цркве, не могу да одбацим било који од њих. И ако би било могуће да мој глас сада може да стигне до целог света, пошто ће на дан Страшног суда свака лаж и сваки грех који сам починио бити видљив, онда бих ја радо пред целим светом исповедио сваку лаж и заблуду, било да сам само помислио да је кажем или да сам је заиста изрекао! Потврђујем да ово пишем својевољно и по својој одлуци. Својеручно, првог дана Јула“.[7] Није било ни први ни последњи пут да су се јавили лажљиви сведоци, злонамерни интерпретатори или они који су тумачили ставове мислилаца без да су били у стању да их разумеју и приближно, као што имамо и намерно извитоперивање текстова. Тако су оптужили Хуса да негира поштовање Богородице и светаца, а његови следбеници су покупили мало земље и пепела што је остало на месту злочина. Наиме, Хуса су обнажили, везали га за дрвени стуб, грло стегли ланцима и спалили. Када је све завршено, онда су узели и разбили му кости и лобању (помиње се у житију и срце које су посебно набили на штап да би сасвим сагорело), додали нова дрва, као и обућу и одећу, да не би остале реликвије, и све претворили у прах. Колима су однели све што је било на том месту и бацили у Рајну. Сабор је наредио и ископавање костију Виклифа и њихово спаљивање. Вреди запазити и да су овог „новотарца“, како су га католици називали, рашчинили, односно, лишили посвећења. Одузимање благодати је тада било могуће у католика. Више од 200 000 људи је изгубило животе у овим побунама. Касније је Лутер приграбио Хусов случај. Из Бохемије, по погубљењу Јеронима, покрет се проширио на Моравску, а затим у Мађарску и Немачку. Папа Мартин издаје булу против Виклифа, Хуса и Јеронима прашког. Као главне грешке наводи: Да се лаици причешћују под оба вида; да тајне нису валидне од свештеника који су у смртном греху; да се све тајне дају верујућима који су у благодати; да црква не може да профитира од световних добара; да су сви свештеници једнаки, а да се разликују само по служби (тако је папа исто што и обичан презвитер). Како је дошло до тога да хусити пале католичке цркве и реликвије са иконама, Мартин налаже крсташки рат. Хуситска песница су били Таворити, која се после поделила у две фракције: таворити су узели за вођу Прокопија Ошишаног, а сироти су остали без поглавара. Интервенција под папом Николом V, од кардинала Карвахала, донела је до великог помирења између католика и хусита. Карвахал је однео победу у диспути са Рокизаном хуситом, јер овај је онемео и није могао говорити! Кардинал је преузео речи које је хусит само изговорио: AeterniPatrisVerbum… и завршио у великом стилу. Папа Никола 1452 крунисао је Фредерика III, који се није причестио под оба вида да не би дао за право хуситима. Папа Пио II је 1463 анулирао мир са хуситима, односно са Подиебрадом који је преузео да администрира по смрти Ладислава Бохемијом. Подиебарда је изопштио папа Павле II 1446/7. Католичка победа се има само са папом Сикстом IV, 1472. После крвавих обрачуна, папа Инокентије VIII, 1486 успева да угуши јерес. Пражани су писали папи Александру VI да се помире са римском црквом. То представља стварни крај успостављања мира између католика и хусита. 2. Тачке оптужбе у Костанци Дана 18. јуна 1415, сабор у Констанци је ратификовао списак од 30 оптужби против Хуса, изјаве сматране јеретичким и изнетим из три његова рада, првенствено Deecclesia(О цркви), и затим ContraStephanumPalec(Против Стефана Палеча) и ContraStanislaumdeZnoyma(Против Станислава из Знојма),[8]дајући му два дана да одговори. Овде наводим оптужбе под наводницима, у великој загради су Хусове глосе, а после тога моји осврти.[9] 1. „Постоји само једна универзална црква [схваћена у сопстеном смислу, у складу са Августином], која је свеукупност предодређених. И наставља: универзална света црква [схваћена у сопстеном смислу] је само једна [односно, правилно говорећи, није део неке друге], јер постоји само један број предодређених на спасење“. „Предодређени“су изабрани, они који су спашени, а„предзнани“ они које Бог види али нису у његовом телу. Не говори о предодређености на пакао, јер обе категорије људи су у складу са њиховим слободним вољама. Црква се не сачињава само од светих, чистих, него је помешана, permixta, што је одјек Августинове теологије која исправља донатистичку еклисиологију. Да постоје предодређени је јасно из Павла, јер за Бога нема времена, тако да познаје своје сутелеснике и пре стварања света, али види и све остало што неће ући у његово тело, тако да је то само предзнано. 2. „Павле никада није био припадник ђавола [предзнан у вези са његовим коначним опредељењем], иако је чинио нека дела слична онима које чини црква зла“. Спашени је увек као такав, мада у историји може и да пада. Из те перспективе се не може назвати припадником ђаволског збора. 3. „Предзнани нису део цркве [католици, у правом смислу], јер на крају ниједан од њених делова неће бити одузет, јер предодређенска благодат која их држи уједињене никада неће престати“. Христос је увек један и исти. Он је целина свих спашених. У том смислу они који нису спашени могу да само физички у неком времену чине део видљиве цркве. 4. „Две природи, божанска и људска, сачињавају једног Христа [конкретно, преко сједињења]. И наставља уX поглављу: сваки човек је дух [то се често тврдиу блаженог Августина у његовимКоментарима на Јеванђеље по Јовану], пошто је састављен од две природе“. 5. „Предзнани, иако понекад према садашњој правди, може бити у правди, може бити у милости - ипак никад није саставни део свете цркве [католичке, у правом смислу]; предодређени остаје члан цркве, чак иако понекад отпадне од привремене благодати, али никада од предодређенске благодати“. 6. „Црква схваћена као заједница предодређених, без обзира да ли су или нису у благодати према садашњој праведности, је члан вере [тако мисли блажени Августин у својим разним радовима: SuperJohannem, Enchiridion, SuperPsalmos, Dedoctrinachristiana, и у књизи Depraedestinatione]“. Без икакве двојбе ово је Августинова доктрина. Потпуно је нејасно зашто су католици ово негирали. Вероватно што су Хусу хтели приписати да се црква састоји само од предестинираних и светих, или да би га асоцирали са катарима и донатистима. 7. „Петар није ни данас нитиикад био поглавар свете католичке цркве (универзалне, схваћене у правом смислу)“. За Хусаје само Христос глава универзалне цркве; позивајући се на Августина, (Retractationes, I, 21, 1) и Псеудо-Августина (QuestionesVeterisetNoviTestamenti, 75) у DeecclesiaХус је написао „Да је Христос намеравао да сагради целу цркву на особи Петра јепоречено јеванђелском вером, аргументацијом из Августина и на основу разума“. Августин је писао да:TuesPetrus(Мт 16, 18-19) значи: „Изградићу своју цркву на ономе што је Петар исповедио када је говорио: Ти си Христос, Син Бога живога. Наиме, Петру није речено „Ти си камен“ већ „Ти си Петар“. Камен је напротив био Христос кога је исповедио Симон“. Предањски, имамо неколико линија тумачења овог стиха: 1) Римско, да је Петру поверено хришћанско стадо; 2) Да је црква основана на Петровом исповедању; 3) На самом Христу на коме је и Петер назидан; 4) На сабору апостола који исповедају ову веру.[10]Хус је одабрао једну линију да би се борио против римског централизма. 8. „Они свештеници који на било који начин проводе криминални живот погане свештеничку моћ и како неверанисинови [види Пнз 32: Перверзни род, и децаневерна], размишљају као неверујући око седам светих тајни цркве, кључевима, службама, епитимијама, обичајима, ритуалима и светим стварима цркве, поштовању реликвија, индулгенцијама, и наредбама [Како тврди Псалам 78: Они су му ласкали својим устима, и лагали су му својим језиком, јер њихово срце није билоисправно, нити су били верни његовом завету]“. Хус је прецизирао 8. јуна 1415 на саборуу Констанцида су ови свештенициневерници јер немају веру која је утемељена на љубави па је стога мртва вера. Не произилази из Хусовог расуђивања да су тајне које ови свештеници врше невалидне. Ако се узме у обзир идеја коју је наследио од Августина, о помешаној цркви, следи да су тајне валидне. Држи се става великог учитеља цркве, Августина, да тајне не обавља свештеник него Христос. Но, постоје објективна мерила којим се један свештеник може свргнути због тога што пројављује мртву веру. 9. Папино достојанство је имало своје порекло од императора и папска институција и надмоћност су произилазили из власти императора [Овде сам се односио на временску власт, царскеинсигније и признат примат папе над четири патријаршијске столице]. 10. Нико не може да разумски тврдити од себе или по другима, без откривења [посебно, јер се каже у Проповеднику 9: Нико не зна да ли је достојан милости или мржње], да се налази на челу некепомесне цркве, нити римски понтифекс може тврдити да је глава римске цркве. Иако сагласно са Хусовом мишљу, не постоји у његовим списима додатак: „чак ни римски папа“. 11. „ Не треба веровати да је сваки римски понтифекс, ко год био, глава [иако истрајан у заслугама по животу] било којепомеснесвете цркве, осимако га је Бог за то предодредио“. За Хусасу постојале различите хришћанске цркве, а римски је била само једна од њих. 12. „Нико да не заузима место Христа или Петра [у служби и заслузи] ако га не прати у начину деловања, пошто ниједно друго учеништво је више одговарајуће, нити на други начин [под неким другим условима] неко прима од Бога моћ да га заступа; уствари за функцију викара се захтева [присуство] усклађеност моралног живота и ауторитет оног ко успоставља ствари“. 13. „Папа није истински и јавни наследник [у служби и по заслузи] принца апостолâ Петра, ако се понаша на начин супротан Петру и да се завести похлепомза новцем, и у том случају је викар Јуде Искариотског. Из истог разлога кардинали нису истински и јавни наследницизбора других апостола Христових, осим ако не живе као што су апостоли живели, држећи одредбе и савете нашег Господа Исуса Христа“. 14. „Доктори који тврде да ако било ко, подвргнут црквеној епитимији, одбија да се исправи, треба бити предат световном суду, понашају се у ствари као првосвештеник, књижевници и фарисеји који су, пред одбијањем послушности од стране Христа, рекли: Није нам дозвољено да предамо човека на смрт, па га предаше световном суду [овде, као што се види, мислим на оне који предаше Христа Пилату]. Ови доктори, дакле, почињавају убиство још теже него оно Пилатово [Односим се овде на осам прашких доктора који су написали да ће свако ко не слуша њихове наредбе бити предат световној руци]“. То се десило 1413: осам доктораса прашкогуниверзитета сматрали су да се црква састоји од главе, папе, и тела, збора кардинала; за њих је црква била непогрешива и ауторитативно је утврђивала аутентични смисао Писама. 15. „Црквена послушност је послушност коју су измислили црквени свештеници, без да за то постоји било каква експлицитназаповест у Писму [Овде сам мислио да послушност која је сасвим различита од послушности Божјем закону, као што се јасно види из члана из кога је реченица извучена; али Бог забрањује да свака послушност Божјем закону била ове врсте по којој се и назива, у извесном смислу, црквена послушност]“. 16. „Очигледна разлика између људских дела је да су врлинска или зла. Јер ако је човек зао, чиниће зло шта год да радио; ако је то врлински, онда ће деловати врлински шта год да ради. Злоба, било да се зове злочин или смртни грех, потпуно инфицира човекова дела, док врлина оживљава сва дела врлинског човека“. Хус алудира на Лука 11,34: „Ако је твоје око - твоја намера - здраво, није загађено грехом, ни твоје тело - сватвоја дела - него је просветљено, чисто уБожијим очима“. Овде се инсистира на мотивацији дела која неко предузима. Мотивација је оно што одређује моралним или неморалним неки гест. Спасити некоме живот, није морално (позитивно) по себи, као ни убити некога није по себи зло. 17. „Христови свештеници који живе по његовом закону, који познају Писма и желе да изграђују људе, морају проповедати упркос претензијама неких да буду изопштени[опадачким и незаконитим, издатим из злобе]. А мало даље: ако папа или други прелат нареди свештенику који има горе поменуте особине да не проповеда, нижи се не би требао покоравати“. Хус је оправдао своју непослушност првенственом послушању Богу, а не људима: хришћанин има право да процени да ли је црквенанаредба дошла од Бога, или од људи. Ово је сасвим исправан став, мада су канони древне цркве налагали претходно саборско преиспитавање кривице. Ко би био под забраном, не би могао вршити црквене функције. Опет, право проповеди и савести неморални (само предзнани свештеник) не може одузети другом свештенику. Овај став не даје за право јеретицима да по свом укусу узимају да проповедају. Једнако су били рашчињени Златоусти и Арије. Црква нема сигурни репер за одвајање ових случајева из сиве зоне. 18. „Свако лице које приступа свештенству прима, у складу са овим конкретним мандатом, дужност проповедника [тако тврде многи свеци: Августин, Григорије, Исидор, итд.] и због тога мора да обавља тај мандат упркос свимнеутемељеним претњама изопштењем [незаконитим, опадачким и издатим из злобе]“. Свете речи. 19. „Користећи се црквеним епитимијама екскомуникације, суспензије или забране [често, нажалост, злоупотребљавају примедбе које могу бити и често се намећу законски] клир подвргава лаички народ да би издигао сам себе, отвара слободну писту сопственој жудњи за новцем, штити зло и припрема пут Антихристу. Очигледно је да долазе од Антихриста епитимије које они, на својим процесима, називају спаљивање громом. Клир то првенствено користи против оних који разголићују преступе преко којих је Антихрист присвојио клир“. 20. „Ако је папа зао, а нарочито ако је предзнан, онда је ђаво, као апостол Јуда, лопов и син пропасти, и није глава свете војујуће цркве [у смислу да истрајава у врлинском животу све до краја], зато што није чак ни члан цркве“. 21. „Благодат предодређености је веза која нераздвојиво повезује тело цркве и сваког њеног члана са главом“. Преузето из ContraStephanumPáleč, где је Хус цитирао 8. главу римљанима од Павла. 22. „Папа или лош свештеник и предзнан је пастир само на изглед, а заправо је лопов и разбојник [зато што нијетакав по сопственој служби и по заслужном животу, него само на основу службе]“. Хус подржава став да недостојни папа може бити збачен од сабора. Палеч је био супротног мишљења, јер личност папе не утиче на службу. То је тачно, али када се утврде криминална дела, сабор легитимно може збацити папу. У овом параграфу се види недоследност, односно супростављеност визија око проблема папства. Навео сам декрет по коме сабор потчињава папу својим одлукама, а што је у складу са овим што Хус тврди. 23. „Папа не сме да допушта се зове најсветијимнити ограничавајући се на своју службу [јер је само Бог најсветији], зато што би се у другом случају чак и краљ требало зватинајсветијим према својој служби, па тако и џелат и весник треба да се зову светима; у истину чак и ђаво би се требало звати свецем, будући да је на диспозицији божанским наредбама“. Све ово је тачно, јер је у складу са Исусовом да не називамо оцима ближње (Мт 23, 9). Из литургијске службе је овај назив улетео, јер на литургији је свештеник Христос, али се укоренио и у обичном животу. Нема те силе која би га могла искоренити. Христос и „војујућа црква“ нису увек у хармонији. 24. „Ако папа живи на начин супротан Христу, утолико што се попео на престо по регуларном и легитимном избору према људском уставу на снази, он се ипак није попео на трон преко Христа, него на други начин [јер се уздигао по гордости изнад Христа], иако признајући да је он резултат избора кроз избор који је првенствено извршен Богом. Јуда Искариотски је регуларно и легитимно изабран на епископство од Исуса Христа који је Бог, ипак је oндругим путем увукаоу тор оваца [јер не улазе кроз уска врата, тј. кроз Христа, који каже: Јa сам врата; ко год улази кроз мене биће спашен. Рекао сам ово чисто хипотетички, чекајући бољу информацију]“. Овдје се Хус односио на збацивање ЈованаXXIII, иако је његов избор био легитиман. Опет у Августиновој оптици треба гледати случај: Јуда је легитимни апостол, али је само историјски у функцији, не као предодређени апостол. Сам Хус је у недоумици јер се ломио око тога како неко може бити номинални пастир, а не и заиста пастир. Сва прича одражава унутрашњу двојбу Хуса око тога да ли су такозвани свештеници и прави свештеници, односно да ли су њихове радње дејствене, светотајинске. Хус је вероватно био максималиста, али се кориговао пред институцијом. 25. „Осуда 45 чланака Џона Виклифа изречена од стране доктора је апсурдна и бесчасна; погрешна је претпоставка на којој се заснива. Таква претпоставка је да ниједан од ових чланака није католички, него да је сваки од њих јеретички“. Уствари, Хус је тврдио да су 5 од 45 пропозиција Виклифа, које је 4. маја 1415 осудио сабор у Констанце, православне. 26. „Из простог разлога што су бирачи или већина њих изразили наглас свој глас у корист одређене особе, према људским конвенцијама [што се догодило у случају Агнезе која се сматрала легитимним папом цркве], таква особа се не сме сматрати ipsofactoлегитимизованом или,на основу самеове чињеницеистинским и очигледним наследником и викаром [у служби и заслужном животу] Апостола Петра или неког другог Апостола у црквеној служби. Дакле, било да ли су бирачи изабрали добро или лоше, морамо веровати поделима изабраног. Из тог разлога, што се неко више заслужно труди за добробит цркве, толико ће већумоћ добити од Бога“. Агнезаје паписа Јован, што је само легенда. Ниједан озбиљан научник данас не сумња да је прича измишљена. 27. „Нема ни најмањег разлога нужности постојањаједноглидера који би управљао цркву у духовним стварима икоји би увек био на располагању војујућој цркви [Евидентно је, пошто је познато да је црква за дугепериодебила без папе и тако се и даље налази након осуде ЈованаXXIII]“. Преузето из ContraStanislaum, као и две следеће тачке оптужбе. Овде је Хусова логика неумољива: Када би папска служба била неопходна за постојање цркве, онда би било немогуће да папска катедра некад буде упражњена. Из историје знамо да када је папа Сикст II мученички пострадао 6. aвгуста 258, следећи папа, Дионисије, преузео је катедру тек 22. јула 259! Дакле, годину дана је црква функционисала без Главе (видљиве), јер са императором Валеријаном није било шале, тако да се нико није усуђивао сести на папску столицу јер је могао изгубити главу. 28. „Христос, без таквих монструозних поглавара [тј. без Агнезе и ЈованаXXIIIи других који су били јеретици или из различитих мотива злочинци] много боље би управљао својом црквомпреко својих правих ученика расејаним широм света“. 29. „Апостоли и верни Господњи свештеници храбро су организовали цркву у стварима неопходним за спасење, пре него што је основана папскаинституција [у погледу темпоралне доминације и управљања]. И тако би чинили и кад више не би био неки папа - што је сасвим могуће - до судњег дана“. У извештају Петра Младоновића стојида када је 8. јуна 1415 овај предлог прочитан на седници, присутни су се смејали Хусу као пророку. Хус је одговорио да је у време апостола црква била боље руковођена него сада. Шта је спречавало Христа да тада уведе „бољи“ систем?, а и сада, за време сабора у Констанци немамо лидера, па ипак Христос не престаје да држи своју цркву. 30. „Нико није господар на световном пољу, нико није прелат, нико није епископ све док је у смртном греху [Што се тиче службе и заслужног живота, како су свеци тврдили. Осија, 8, 4: Краљеви су постављени без мог наређења, поглавари су изабрани без мог знања. Исто су тврдили и светитељи као што су Григорије, Бернард, итд.]“. Ово би ваљало читати у смислу „аутентичног слуге“ и дистинкције предодређених и предзнаних. 3. Сагласност Хусових ставова са учењем Православне цркве Јан Хус је био католички свештеник. Формално никада није припадо православној цркви, и, како је давно приметио Гилфердинг (Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб. 1871), није био под никаквим директним утицајем њему савремене православне цркве. Његова блискост православним позицијама није неко чудо, него је треба разумети у солидном познавању мисли св. Отаца (Августин, Јероним, Амброзије, Григорије Двојеслов итд.) и развијању њихових мисли без дисторзија које би му схоластика могла причинити. Читао је Писма и Оце по својој савести, и ту је антиципирао идеје св. Нила Сорског и св. Игњатија Брјанчанинова да се поверење не поклања духовништву или званичном клиру, него да се њихова мишљења или савети проверавају Писмом и Оцима. Због овог је Игњатије сумњичен за протестантизам. Но, ово је здрав став код поменутих аутора, јер нико не чита текстове и размишља уместо неког другог. Ако човек упадне у заблуду, неће га изговорити послушање. Ово је и прва Хусова тачка за коју можемо рећи да је православна. Пошавши од августиновске доктрине о предодређености, он разликује аутентичне од лажних свештеника. Међутим, Хус (као уосталом и Августин) никад неће рећи да су тајне које овакви служитељи обављају невалидне. Неће ни цркве којима ови руководе назвати лажним или јеретичким. Псеудо-свештеници греше у канонском домену. Зато управо на овом пољу може им се отказати послушност. Епископу који забрањује свештенику да проповеда, без да је у праву, отказује се послушност. Тај епископ није рукоположњен од Духа Светога, него од људи, како ће давно пре Хуса рећи св. Симеон Нови Богослов: „Опседнути славољубљем и гордошћу, и замишљајући да су нешто, а нису ништа, постављају се оцима и учитељима и сматрају се саморукоположеним апостолима, не примивши пак благодат Светог Духа, као ови, ни просветљење светлошћупознања,нити су видели Богакога су ови проповедали, који се открио преко њих у складу са његовим истинским обећањем“...[11] Такве не слушати, него избегавати.[12] Хусов став о немању Поглавара са јуридичким овлаштењима на универзалном нивоу је традиционално православни став у полемикама са католицима, и тај став чврсто држи Руска Православна Црква, која после Равене потврђује примат на свим нижим нивоима, само га негира на универзалном. Другим речима, црквом равна Христос, а на универзалном нивоу нема потребе за видљивом Главом.[13] Руски став је проблематичан јер историјски знамо да су патријаршије биле рангиране и да је папа имао примат, чак и јуридички, осведочен кроз апелационо право, а да је примат био само „примат части“, никада се не би могло објаснити зашто Рим није прихватио каноне васељенских сабора (Константинопољ 381, канон 3, Халкидон 451, канон 28) који су Константинопољ уздигли на прво место са Римом. Свети римски понтифекси, који су у православном календару, нису прихватили ове каноне. Такође, ако је примат на нижим нивоима подразумевао и у одређеној мери јуридичку димензију, несхватљиво је да се измишља нека нова врста примата на универзалном. Хусов и православни резон је потврђен Трулским васељенским сабором који је без да поставља себи проблем, анатемисао папу Хонорија као јеретика монотелита.[14] Сабор је тело које, по Хусу и православнима, може да лиши катедре неког понтифекса. Да је добре воље и памети, као што није, слушао би се принцип Антиохијског сабора, канон 9: Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части. Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без њихове сагласности. У овом смислу охрабрују позиви папе Франциска на синодалност. Нећемо у Хуса наћи позив на преврат или реформацију у цркви. Ту се разликује од Лутера и будућих протестаната (Гилфердинг, 7). Сигурно је да би одбио догмат о незаблудивости папе, као што је индиректно одбио минструозне идеје папе Григорија VIIда је сваки легално изабрани папа светац (Romanuspontifex, sicanonicefueritordinatus, meritisbeatiPetriindubitantereffecitursanctustestantesanctoEnnodioPapiensiepiscopoeimultissanctispatribusfaventibus, sicutindecretisbeatiSymachipapecontinetur).[15] Ту тезу није следила Римска црква, тако да она и данас дискутује којег папу прогласити за светог, а који пак не задовољава узвишене захтеве. Из Шафовог увода у О Црквисе јасно закључује православност Хуса.[16] Као Јустин Поповић понавља: Богу се већма треба покоравати него људима. Неће бити папа гарант јединства цркве већ вера, нада и љубав (Шаф, 12-13). Црква није ограничена јуриздикцијом Рима, јер локална црква никад не може бити универзална црква, односно да представља пуноћу цркве (13-14). Како је Петар делио апостолску власт, тако је и са римским папом (15). Папа није незаблудив јер може пасти у среброљубље или једноставно бити незналица (исто). Помиње неколико папа јеретика, али и случај збаченог Јована XXIII, кога је констански сабор анатемисао, али га је католичка црква држала за легитимног папу до средине XX века, како сам горе навео (16). Негира Константинову даровницу, као што у љубљењу папске папуче види само светско славољубље, никако хришћански гест (17). Љубљење папуче су одбили и православни у Фиренци.[17] Петар није одређивао апостолима шта да раде, јер није ни било комуникације на даљину (Тома у Индији; Јаков владао у Јерусалиму... 18-19). Сви су аутономно одлучивали. Црквом су управљали презвитери, а не један епископ (19). То је историјска чињеница, на коју се позива Хус, а посведочена у Јеронима. Наиме, римска и александријска црква су биле последње које су прешле на систем монократског епископа.[18]Појавила се мода у Екуменској Патријаршији да се првенство везује за оснивача те катедре, Андреја Првозваног, брата апостола Петра, да би тако, као и Латини, правдали првенство као божански декрет, а не политичко питање, како је мотивисано канонима који су изједначили Константинопољ са Римом. Опет, у складу са Симеоном Новим Богословом тврди да се не нађе светац који вели: Ја те ослобађам од греха (20). Овде имамо и паралелу са крштењском формулом, где се на Западу вели: Ја те крштавам..., а на Истоку:Крштава се...[19] У складу са св. Марком Ефеским, тврди да је Писмо највећи ауторитет у стварима вере (21-2).[20]Одбио је и учествовање цркве у предавању јеретика државној власти која би их погубила (не треба заборавити да ни православни нису били гадљиви на спаљивање јеретика, тако да се овде Хус удаљава од „слатког“ православља; Шаф, 23-4). Не постоји начин на који би се оправдало убијање јеретика (24-5), јер се они требају убеђивати речима. Греси се не могу искупљивати новцем (индулгенције). Иронија судбине даје Хусу за право. Данас је римска црква препознала грешке на које је Хус указивао. Индулгенције на официјалном нивоу не постоје, нема погубљивања јеретика, Писмо је добило на значењу, верници се могу причешћивати под оба вида као и у Православној цркви... Но, и католици и православци увек имају: „али“... Стално са оградама. Хус није рехабилитован од Рима. Папа Јован Павле II, у име Католичке цркве, је изјавио да му је жаошто је Јан Хус завршио свој живот у ужасним мукама. Изразио је наду да фигура Јанова, која је некада била камен спотицања, сада може бити спона помирења.[21] 4. Хус као православни светитељ Православна црква је имала везе са хуситима од самог почетка. Константинопољ је послао један захтев 1451 за сједињење са хуситима, где признаје њихову православност.[22] Патријарх је Хусово исповедање признао православним.Православна црква чешких земаља и Словачке (чеш. Pravoslavná církevv ČeskýchzemíchanaSlovensku, свк. Pravoslávnacirkevv českýchkrajináchanaSlovensku) је помесна аутокефална црква и сада се налази се на 14. месту у диптиху православних цркава, као насленик Великоморавске цркве и има ранг митрополије.[23]У 19. веку се организује прва заједница православних верника. 1903 у Прагу настаје заједница „Православна беседа“. 1920, у Карпатима поново се успостављају парохије у надлежности Српске цркве. 1921 српски патријарх Димитрије посветио је Горазда Павлика за епископа Чешко-моравске епархије. Међутим, у то време је дошло и до првих унутрашњих подела међу православним хришћанима у Чехословачкој. Једна скупина обратила се Цариградској патријаршији која је 1923, без претходног договора са Српском патријаршијом поставила Саватија Врабеца за „архиепископа прашког и целе Чехословачке“ што је довело до нежељеног заплета у односима између две патријаршије. На молбу источних Чеха, СПЦ је основала и Мукачевско-прешовску епархију за чијег је епископа постављен Дамаскин Грданички (1931). Након његовог преласка у другу епархију, за новог мукачевско-прешовског епископа изабран је Владимир Рајић (1938). 1945 град је уступљен Совјетском Савезу док је Прешов остао у саставу Чехословачке. Тада је извршена и подела дотадашње Мукачевско-прешовске епархије: од источног дела око Мукачева основана је Мукачевско-ужгородска епархија Руске православне цркве, док је од западног дела око Прешова основана Прешовска епархија Чехословачке православне цркве. Након Другог светског рата СПЦ је 1948 дала сагласност да аутономна „Чешка и моравско-шлеска епархија“ пређе у надлежност Московске патријаршије. 1951 организује се Чехословачка православна црква.По попису из 1991 у Чешкој и Словачкој, било је око 53 хиљаде православних верника. Иницијативу за убрајање у лик светих Јана Хуса покренуо је, између осталих, наш св. владика Николај Велимировић. Написао је 1915 житијеСвети Јан Хус.Житије је издато на енглеском и нема српског превода. Није ми јасна мотивација зашто оно није објављено у Сабраним делима Велимировића. Ен.: Nicholas Velimirovic,St. John Hus. An article of the famous Serbian Bishop and preacher on the Sainthood of Jan Hus (ed. 1915) from the Orthodox perspective, modified by Archbishop Christopher to the 2nd Czech edition, an introduction and annexes added. Published by the Orthodox Academy, 2003, 48 pages. Постојичешкипревод: Nikolaj Velimirovič, Svatý Jan Hus. Stať slavného srbského biskupa a kazatele o svatosti Mistra Jana Husa (z r. 1915) z pravoslavného hlediska; k 2. českému vydání připravil arcibiskup Kryštof; doplněno úvodem a přílohami. Vydala Pravoslavná akademie, 2003. СвичешкисајтовикојисепозивајунаправославностисвештеномучеништвоХусанаводеНиколаја. Владика Христифор (Kryštof) у предговору другом издању књиге вели да је Николајев став „довео да се призна светост Јана Хуса и да се укључи у црквени календар“ (стр. 7). Додаје и да друге помесне Православне цркве нису сумњале у Хусову светости. Константинопољ је 1452 хуситеприхватио у породицу православних цркава а у Чешкој, Моравској и Словачкој, Јан Хус, заједно са Јеронимом прашким су поштовани као свети мученицииз Констанцеи њихова светост никада није билапод знаком питања... „Кроз мучеништво је крштен ватром светости“ (7). Николај нас подстиче да се врате Костански свети мученици, Јан и Јероним, у нашу цркву и да се укључе у црквени календар“ (9). Хус и Јероним, рекао је владика Николај када је дошао у Чешку,„су били титани који су покушали да обнови православље у својој земљи, али је њихов покушај... семе које се развија у нашим данима и доноси плод“. Тада је Николај прорекао владици Горазду горак пехаркоји му ваља испити, али се на дну тог путира патње налази већ небеско блаженство. Христифор је изјавио 2007 да ми не гледамо Хусове теолошке списе, на политичке околности, него на његово коначно признање од Божје истине. „Имао сам прилике да расправљам о овом питању са многим теолозима и јерарсима који су рекли: Он је био мученик, претрпео је за истину, он је наш, православни светац“.[24] VladykaKryštof је 23. máj 2015 написао: Svatý mučedníkJanHus, где наводи да се Хус поштује као светац у Чешким и Словачким земљама као и у кипарској православној цркви.[25] Већ се ови мученици приказују на иконама: Певају им се у Чеха и Словака тропари[26]: Тропар св. Јану, 6. глас У пламену је граница огњена, наново си се родио за живот вечни у Христу, који је објавио: „Ја сам истина“. Са радошћу си пострадао за истину, постао си чешким Претечом духовних хероја. Мучениче Јане, учврсти нас колебљиве, да би и ми спознату истину држаличак до смрти! Тропар св. Јерониму, 1. глас Чудесни Јерониме из Прага, отправио си се на пут, не избегавајући труде, да би пронашао у свету истинско хришћанство, који је чувано било у Византуа одгајано у Русији. За неустрашиво проповедање источне вере православне привукао си на себе жесток гнев на концилу латинском, где су се обрушили на тебе као вук на јагње, и постао си жртва свеспаљеница за Православљеу Чашкој. Светла бакљо наше православне вере, запали срца наша низвођењем Божије благодати. На крају, да погледамо и један кратак осврт владике Николаја на Хуса. Текст се зове: Јан хусова револуција:[27] „Ваш велики земљак Виклиф, с правом је признат као зачетник реформације. Виклиф је говорио, и његова је реч била велика мисија на земљи. Његова је реч у Чешкој постала тело, заиста, више него тело - крв и огањ. Људске речи нису никад велике, изузев када се претварају у драму - када се оваплоте у живот. Великиф никада не беше тако велики у Енглеској, као што је био велики у Чешкој. У то време, хришћанство у Чешкој је било сразмерно младо, скоро три пута млађе него у Риму. Од времена када је свети апостол Методије покрстио кнеза Боривоја, никад хришћанство у Чешкој није било ближепрвобитном словенском многобоштву, него у време када је краљ Вецеслав владао у Чешкој, а папа Јован XXIII у Риму. У то време, Јан Хус је служио у Прагу као проповедник у капели званој Витлејемска. Хришћански паганизам, потив кога се Јан Хус борио, био је много тврдоглавији и агресивнији од Перуновог паганизма, против кога се свети Методије борио. Свуда је нађена замена за Христа, свуда изговор за лагодан живот, за кретање широком и утабаном стазом, уместо узаног пута. Помоћу новца изједначени су греси и врлине. Цркве су биле претворене у јавне мењачнице за размену грехова и врлина. Покајање, не новац!, узвикивао је Јан Хус. Али његов глас се није чуо од заглушујуће буке бубњева, којима се оглашавала продаја опроштаја на улицама. Опет је узвикивао Јан Хус: Цела чешка нација чезне за истином! А трговци Христовом крвљу и сузама исмејавали су га до понижења. Доктори теологије су тражили од свог колега Хуса признање да је папа глава, а бискупи тело Цркве Христове и да се сва њихова наређења морају извршавати. Али Хус није марио ни за главу ни за тело, већ једино за дух Хришћанске цркве. А тај дух био је прекривен тамом. Он је видео људе да поново почињу служити два господара. Он се загледао у срце хришћанске религије и установио је да је оно болесно. Његова душа се побунила против тога. Али, његова праведна револуција била је схваћена као злонамерна новотарија, његове речи као скандалозне дркости, и његове намере као злонамерно рушење хришћанства. Тако је Хус био изведен пред суд црквених судија, осуђен на смрт и спаљен - ad magnam Dei Gloriam - /за што већу славу божију/[28] као што је бискуп Лади рекао том приликом. Непобитна је чињеница, да је црквени сабор у Костанции био узрочник и творац новотарија, а да је Јан Хус исповедао право и истинито Католичанство од старина. Он се борио за прости хришћански дух, који је увек надахњивао, оживљавао и освежавао хришћански свет. Његове судије увели су у Цркву један сасвим нови анти хришћански, дух суђења и убијања. Ево непобитног доказа - ако је доказ уопште потребан - па сам Хус је страдао. Кроз болно и страшно страдање, он се прославио као неустрашиви борац хришћанске историје. Судије које су га осудиле на смрт и убиле надаху се да ће овим злочином унапредити хришћанство, и тако заслужише срамоту и презир целог човечанства. Истина и слава Хусове борбе, прошле је године прослављена широм целога света. Цео свет је славио петстогодишњицу његове мученичке смрти. Ја сам узео учешће у овој прослави у Њујорку. То је била изузетно ретка и свечана манифестација, коју је Нови свет видео. Православни хришћани, римокатолици, протестанти, англиканци, методисти и баписти, све Цркве и вероисповести су учествовале у томе. Ми смо стајали заједно, ми смо се молили Богу заједно, и ми смо се осећали уједињени јединим истим духом. То је био велики догађај. За многе од нас јединствени тренутак, када смо осетили шта значи истински племенити католицизам Хришћанске цркве, како га је епископ Весткот назвао. То је било једно узвишено и радосно осећање. Злобни дух сабора у Костанци никада нас није могао ујединити, али нас је хришћански дух Хусов ујединио. Успомена папе Јована XXIII раздваја свет, док успомена великог апостола чешке нације уједињује свет. Хусова револуција није била личног карактера. Она није била уперена против Јована XXIII или против Ватикана као Ватикана; она је била уперена против римског форума који се увукао и тамо се настанио. Она је била уперена против Јупитера, који је заузео место Христово у Риму; и који је невидљиво надахњивао сабор у Костанци; и Перуна, који се сакривен смешкао из сваке цркве у Прагу, владајући душама чешкога народа, под Христовим именом“. Закључак Нико од здраворазумских не би могао да негира исповедништво и светост Хуса и Горазда. Пострадали су за Христа и на правди Бога, како се вели. Славе се у неким помесним црквама, били препознати за православне од Константинопоља, као и од више светаца, да не спомињем бохемски народ који их је увех држао за светитеље. Казуисти и модерни фарисеји у православним редовима не би их радо гледали у календару, јер се плаше да, иако знамо за мучеништво крвљу, па тако Грци имају и светог Турчина у календару који је сведочио да је видео светлост на Гробу Господњем, да би се тиме признало да постоје свеци и у другим хришћанским црквама. Наиме, Хус никако није могао бити крштен у крви, јер је био и крштен и канонски свештеник. Зато се код нас прихвата као свештеномученик. У православном календару су већ неки формални јеретици (св. Артемије, који је као аријанац био гонитељ св. Атанасија Великог; Аморејски мученици који су припадали иконоборцима; велики у светима, Исак Сирин, који није припадао званичној православној цркви, итд.). Како је Бог подизао пророке у расцепљеном Израиљу на Север и Југ, тако је наставио да делује и даље. Црква је наставила да прима као крштене и у свештеном чину и официјалне јеретике, несторијанце и иконоборце, тако да у потпуном миру са Господом се молимо светом Јану и Горазду. Зоран Ђуровић, Рим 19.04.2018. [1]Енциклопедијскичланци: Hus, Jan, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana; http://www.treccani.it/enciclopedia/jan-hus); Joseph Wilhelm, Jan Hus, in The Catholic Encyclopedia, vol. 7. New York: Robert Appleton Company, 1910. 16 Apr. 2018 (http://www.newadvent.org/cathen/07584b.htm); Гус, in Православнаяэнциклопедия, Церковно-научныйцентр «Православнаяэнциклопедия», М. 2003, Т. 13, С. 496-499 (http://www.pravenc.ru/text/168408.html, опубликовано: 27 октября 2011г.); Moroni Gaetano Romano, Dizionario di erudizione storico-ecclesiastica da San Pietro ai nostri giorni,… 103 voll. Venezia: Dalla Tipografia Emiliana, 1840-1861, ivi vol. 87, pp. 15-21. Делаиизворећунавестикасније. Исцрпнабиблиографија: Friedrich Wilhelm Bautz, Hus, Jan. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon. Band 2, Bautz, Hamm 1990, Sp. 1194-1198. Литература: В. А.Бильбасов, ЧехЯнГусизГусинца. Письма Яна Гуса, выбранныя Мартином Лютером, Спб., 1869; А. Ф. Гильфердинг, Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб., 1871, 18932; И. С. Пальмов, Вопрос о Чаше в гуситском движении. Спб., 1881; В. Флайшганс,Ян Гус, М., 1916; P. deVooght, L'hérésiedeJeanHus, Louvain 1960; J. Boulier, JeanHus, Brux., 1982; JanHuszwischenZeiten, Volkern, Konfessionen: Vorträgedesintern. Symp. inBayreuthv. 22. bis 26. Sept. 1993 / Hrsg. F. Seibt. Münch., 1997; JanHusveVatikánu: Mezinárodní rozpravao českémreformátoru 15. století aojehorecepcinaprahutřetíhotisíciletí / Sest. J. Pánek, M. Polívka. Praha, 2000; M. Spinka, John Hus' Concept of the Church, Princeton 1956; id., John Hus at the Council of Constance, London 1965; id., The letters of John Hus, Manchester 1972; F. Smahel, La Révolution hussite, une anomalie historique, Paris 1985; G. Leff, Wyclif and Hus: a Doctrinal Comparison, in Wyclif in His Times, Oxford 1986; J. Puyo, Jan Hus. Un drame au cœur de l'Eglise, Paris 1998; A. Comi, Verità e anticristo: l'eresia di Jan Hus, Bologna 2007; G. Dominici, Giovanni Hus e la Boemia, con prefazione e appendice del p. Enrico Rosa, Roma 1926; R. Kalivoda, Jan Hus: pensiero e azione, in La chiesa invisibile. Riforme politico-religiose nel basso Medioevo, a cura di M. T. Beonio Brocchieri Fumagalli, Milano 1978; F. Leoncini, Jan Hus e la rivoluzione hussita, in Rivista di Storia e Letteratura religiosa, 21 (1985); A. Molnar, Jan Hus, Claudiana, Torino 2004; Thomas A. Fudge, Jan Hus: Religious Reform and Social Revolution in Bohemia, London 2010; id., The Memory and Morivation of Jan Hus, Medieval Priest and Martyr, Turnhout, Brepols 2013; id., The Trial of Jan Hus: Medieval Heresy and Criminal Procedure, Oxford University Press, New York 2013; id., Jan Hus Between Time and Eternity: Reconsidering a Medieval Heretic, Lexington Books, Lanham, MD 2016; id., Living With Jan Hus: A Modern Journey Across a Medieval Landscape, Center for Christian Studies, Portland, OR 2015; R. Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. 2. Auflage 1987; František Michálek Bartoš, České dějiny II/6: Čechy v době Husově. Praha 1947; Petr Čornej, Velké dějiny zemí Koruny České V., 1402-37, Praha 2000; Jiří Kejř, Husův proces, Praha 2000; Vlastimil Kybal & Václav Novotný, Jan Hus, Praha 1931; Bernhard M. Baron, Der Zug des Magisters Jan Hus 1414 durch die Obere Pfalz. In: Oberpfälzer Heimat Band 37 (1993), Weiden in der Oberpfalz, S. 75-80; Tania Douglas,Jan Hus. Der Feuervogel von Konstanz (Historischer Roman), Fontis-Verlag, Basel 2015; Eugen Drewermann, Jan Hus im Feuer Gottes. Impulse eines unbeugsamen Reformators, Ostfildern 2015; Karl A. Fink,Die nationalen Irrlehren. Wyclif und Hus. In: Hubert Jedin, Hans-Georg Beck u. a.: Die mittelalterliche Kirche. Vom kirchlichen Hochmittelalter bis zum Vorabend der Reformation (In: Handbuch der Kirchengeschichte. [in 7 Bänden] – Band 3). Herder, Freiburg im Breisgau / Basel / Wien 1985; Richard Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. In: Edition Piper, Band 331, 4. Auflage. Piper, München / Zürich 1987 (Erstausgabe 1972); Rudolf Hoke,Der Prozeß gegen Jan Hus und das Geleit König Sigmunds. In Annuarium Historiae Conciliorum 15 (1983), S. 172-193; Peter Hilsch,Die Theologie des Jan Hus. In: Karl-Heinz Braun, Mathias Herweg, Hans W. Hubert, Joachim Schneider, Thomas Zotz (Hrsg.): Das Konstanzer Konzil. Essays. 1414–1418. Weltereignis des Mittelalters. Theiss, Darmstadt 2013; Constantin von Höfler,Magister Johannes Hus und der Abzug der deutschen Professoren und Studenten aus Prag 1409. Unveränderter Neudruck der Ausgabe Tempsky, Prag 1864, Sändig, Vaduz 1985; Petra Hörner: Hus – Hussiten. Dokumentation literarischer Facetten im 19. und 20. Jahrhundert. Lang, Frankfurt am Main / Berlin / Bern / Bruxelles / New York / Oxford / Wien 2002; Karel Hruza,Die Verbrennung von Jan Hus auf dem Konstanzer Konzil 1415, in: Georg Scheibelreiter (Hrsg.), Höhepunkte des Mittelalters, Darmstadt 2004, S. 202-220; Josef Kalousek: O potřebě prohloubiti vědomosti o Husovi a jeho době. Hlas národa, Praha 1902. [2]ОРајнлајновомнепријатељствувидетиречититекст: Sieglinde Hartmann, Heretical Hussites: Oswald von Wolkenstein's 'Song ofHelľ ('Durch Toren Weis'), in Heresy and the Making of European Culture: Medieval and Modern Perspectives, eds. AndrewP. Roach, JamesR. Simpson, Routledge, 2016, pp. 185-206. [3] Ми овде не треба да мислимо у нашем кључу, па као да су постојале за Моронија и сличне ауторе из тог доба „праве“ идеје о слободи, братству, равноправности. Не, оне су све лажне, јер не постоје праве. Реч је о потчињености људи власти цркве. [4][4] Бенедикт XIII и Григорије XII „препознати су као расколници, присталицама и вођама раскола, познатим јеретицима, кривцима за кривоклетство и прекршиоцима свечаних обећања и отвореним саблазнитељима универзалне цркве. Због тога, обоје су проглашени недостојним Светог Престола и ipsofacto су лишени својих функција и почасти и протерани су из цркве. Од овог тренутка њима је забрањено да себе сматрају Врховним Понтифексом, све њихове акције и именовања проглашене су неважећим. Свети Престо је проглашен упражњеним, а верници су ослобођени завета послушности“. Cf. Jacques Lenfant, Histoire du Concile de Pise, Tome I, Amsterdam 1724, pp. 275-280, ivi p. 278. Латинскитекст: Edmundus Martene et Ursinus Durand, Veterum Scriptorum et Monumentorum Amplissima Collectio, Tomus VII (Parisiis: apud Montalant 1733), columns 1098-1099. [5] Ecce isti sacratissimo et fructuosissimo innixus redemptoris exemplo, ab oppresione gravi, iniqua sentencia et excomunicacione pretensa potificum, scribarum et Phariseorum et iudicum in kathedra Moysi sedencium ad deum appello, comittens sibi causam meam, salvatoris Ihesu Christi sequens vestigia, sicuti sanctus et magnus patriarcha Constantinopolitanus Johannes Crisostomus a duplici episcoporum et clericorum concilio et beati in spe episcopi Andreas Pragensis et Robetrus Linconiensis episcopus a papa ad supremum et iustissimum iudicem, qui nec timore concutitur, nec amore flectitur, nec munere curvatur, nec falsis decipitur testibus, iniuriose, opressi humiliter et salubriter appellarunt. (Magistri Ioannis Hus, Appellatio ad supremum Iudicem, 18. X. 1412. http://etfuk.sweb.cz/hus.htm). [6] Decretum Haec sancta, Sessio V, 6 Aprilis anno a nativitate Domini MCCCCXV, Decreta concilii de auctoritate atque integritate eius in superiori sessione per cardinalem Zabarellam invitis nationibus decurtata, nunc publico decreto restituta, repetita ac confirmata: In nomine sanctae et individuae Trinitatis, Patris et Filii et Spiritus sancti. Amen. Haec sancta synodus Constantiensis generale concilium faciens, pro exstirpatione praesentis schismatis, et unione ac reformatione ecclesiae Dei in capite et in membris fienda, ad laudem omnipotentis Dei in Spiritu sancto legitime congregata, ad consequendum facilius, securius, uberius et liberius unionem ac reformationem ecclesiae Dei ordinat, diffinit, statuit, decernit, et declarat, ut sequitur. Et primo declarat, quod ipsa in Spiritu sancto legitime congregata, generale concilium faciens, et ecclesiam catholicam militantem repraesentans, potestatem a Christo immediate habet, cui quilibet cuiuscumque status vel dignitatis, etiam si papalis exsistat, obedire tenetur in his quae pertinent ad fidem et exstirpationem dicti schismatis, ac generalem reformationem dictae ecclesiae Dei in capite et in membris. Item, declarat, quod quicumque cuiuscumque conditionis, status, dignitatis, etiam si papalis exsistat, qui mandatis, statutis seu ordinationibus, aut praeceptis huius sacrae synodi et cuiuscumque alterius concilii generalis legitime congregati, super praemissis, seu ad ea pertinentibus, factis, vel faciendis, obedire contumaciter contempserit, nisi resipuerit, condignae poenitentiae subiiciatur, et debite puniatur, etiam ad alia iuris subsidia, si opus fuerit, recurrendo. Извори: Heinrich Finke (Hrsg.): Acta Concilii Constanciensis. Teil 1-4. Münster i. W. 1896-1928, 2. Aufl. 1976. Студије: Thomas Prügl, Il decreto di superiorità, Haec sancta di Costanza e la sua recezione al concilio di Basilea, in Antonio Acerbi, (Ed.), Il ministero del papa in prospettiva ecumenica: atti del colloquio, Milano, 16-18 aprile 1998, Vita e Pensiero, 1999, pp. 111-128; Jürgen Miethke, Via concilii. Il decreto Haec sancta e il conciliarismo del concilio di Costanza, in Cristianesimo nella storia 37/1 (2016), pp. 55-86; Sebastián Provvidente, The Haec sancta synodus Decree: Between Theology, Canon Law and History. Judicial Practices and Plenitudo Potestatis, in Temas Medievales, 20 (2012), pp. 197-244. [7]Herbert B. Workman and R. Martin Pope, eds., The Letters of John Hus, London, Hodder and Stoughton, 1904, pp. 275-276. [8]Пореднајзначајнијегдела (О цркви), одХусаимамо: Tractatus responsivus; Expositio decalogi; De corpore Christi; De sanguine Christi; Super IV. sententiarum; Orthographia Bohemica (1406); Postilla de tempore Bohemica; Postilla adumbrata (1407/08); Disputationis de quolibet Pragae in facultate artium mense ianuario anni 1411 habitae enchiridion; Tractatus de ecclesia (1413); Polemica; Epistolae; Passio Domini nostri Iesu Christi; Sermo de pace; Leccionarium bipartitum; Responsum ultimum (1415). Неколико ових дела на латинском: https://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost15/Hus/hus_intr.html. Дела на лат. и чешком: http://www.collegium-carolinum.de/bibliothek/arbeitsbibliographien/hussitismus/werke-von-hus.html. Штампана: Opera omnia. Tом 1: Expositio Decalogi. De corpore Christi. De sanguine Christi, Pragае 1903; том 2: Super IV Sententiarum, 1905. 2 vol.; том 3: Sermones de sanctis. 1908; Sebranéй spisy. Praha, 1904-1908. 6 т.; ПосланиямагистраИоаннаГуса, сожженногоРимскойкуриейвКонстанце...: Прев. счеш. илат. Москва, 1903; O Cirkvi, Praha 1965; Lettres de Jean Hus: écrites pendant son éxil et son emprisonnement à Constance, Avec pref. de M. Luther, éd. A.-S. Gras. Aubais, 2001. Извори: Historia et monumenta Joannis Huss atque Hiernonymi Pragensis, confessorum Christi, Nürnberg 1558. Fr./M., 17152; Documenta magistri Joannis Hus vitam, doctrinam, causam illustrantia / Ed. Fr. Palacký, Pragae 1869. Osnabrück, 1966; John Hus at the Council of Constance, Ed. M. Spinka, N. Y., 1965; Petra z Mladenovič, Zprava o Mistru Janu Husovi v Kostnici, Praha 1965. [9]Decrees of the Ecumenical Councils, ed. Norman P. Tanner, Volumes 1 and 2: From Nicaea I to Vatican II, London-Washington, DC, Georgetown University Press, 1990. [10]Cf. Никодим Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, фототипско издање поводом 1100-годишњице упокојења равноапостола и учитеља славенског Светог Методија, Београд 1985, pp. 175-185. [11]Ер. 4, 181-186. [12]Ер. 4, 263-271. [13]http://www.patriarchia.ru/db/text/2494792.html. [14] Више, З. Ђуровић, Случај папе јеретика, Хонорија I: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [15]Gregorius VII, Dictatus Papae, 1075, c. XXIII (https://la.wikisource.org/wiki/Dictatus_Papae). [16]De ecclesia. The Church by Hus, Jan, 1369?-1415; Schaff, David S. (David Schley), 1852-1941, 1915. [17] Више: Зоран Ђуровић: Свети Марко Ефески је љубио руку Папи Евгенију, https://pouke.org/forum/index.php?/topic/43568-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83/ [18] Cf. M. Simonetti, Roma cristiana tra II e III secolo, in Vetera Christianorum 26 (1989) pp. 115-136. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (CommentariainEpistolamadTitum, PL 26, 562-563d). [19] „У византијској традицији, формула крштења није као на Западу, изговорена у име свештеника којиобавља свету тајну ('Ја те крстим'), него је то свечана изјава у име онога који се крштава: 'Крштава се раб Божији Н. у име Оца, Сина и Светог Духа'. 'Ово' - пише Симеон Солунски - 'означава слободу крштеног' (De sacramentis, 64, PG 155: 228d-229b)“. Apud: Џон Мајендорф, Византијско богословље. Историјски токови и догматске теме, са енглеског превео Јован Ђ. Олбина, Крагујевац 2008 (интернет издање p. 261: https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/28-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/). [20]Cf. З. Ђуровић, Повратак Оцима после Повратка Оцима, inКриза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. [21]Discorso di Giovanni Paolo II ai partecipanti al convegno internazionale su Giovanni Hus, Sala del Concistoro - Venerdì, 17 dicembre 1999... 1. È per me motivo di grande gioia porgervi il mio saluto cordiale in occasione del vostro Simposio su Jan Hus, che costituisce un'ulteriore, importante tappa per una più profonda comprensione della vita e dell'opera del ben noto predicatore boemo, uno dei più famosi tra i molti illustri maestri usciti dall'Università di Praga. Hus è una figura memorabile per molte ragioni. Ma è soprattutto il suo coraggio morale di fronte alle avversità ed alla morte ad averlo reso figura di speciale rilevanza per il popolo ceco, anch'esso duramente provato nel corso dei secoli... 2. È significativo che abbiano preso parte a questo Simposio studiosi provenienti non soltanto dalla Repubblica Ceca, ma anche dai Paesi vicini. Né meno sintomatico è il fatto che, nonostante le tensioni che hanno guastato i rapporti tra i cristiani cechi nel passato, esperti di differenti confessioni si siano riuniti insieme per condividere le proprie conoscenze... così che il maggior numero possibile di persone possa conoscere meglio non soltanto la straordinaria figura di uomo che egli fu, ma anche l'importante e complesso periodo della storia cristiana ed europea in cui visse. Oggi, alla vigilia del Grande Giubileo, sento il dovere di esprimere profondo rammarico per la crudele morte inflitta a Jan Hus e per la conseguente ferita, fonte di conflitti e divisioni, che fu in tal modo aperta nelle menti e nei cuori del popolo boemo. Già durante la mia prima visita a Praga espressi la speranza che passi decisivi potessero essere compiuti sul cammino della riconciliazione e della vera unità in Cristo. Le ferite dei secoli passati devono essere curate mediante un nuovo sguardo prospettico e l'instaurazione di rapporti completamente rinnovati... 3. Di cruciale importanza è, in questa prospettiva, lo sforzo che gli studiosi possono sviluppare per raggiungere una comprensione più profonda e completa della verità storica. La fede non ha nulla da temere dall'impegno della ricerca storica, dal momento che anche la ricerca è, in ultima analisi, protesa verso la verità che ha in Dio la sua fonte... È vero che è molto difficile raggiungere un'analisi della storia assolutamente obiettiva, dato che le convinzioni, i valori e le esperienze personali ne influenzano inevitabilmente lo studio e l'esposizione. Questo non significa, tuttavia, che non si possa arrivare ad una rievocazione degli eventi storici che sia realmente imparziale e, come tale, vera e liberante... 4... Il vostro lavoro sta a significare che una figura come quella di Jan Hus, che è stata un grande punto di contesa nel passato, può ora diventare un soggetto di dialogo, di confronto e di approfondimento in comune (https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/it/speeches/1999/december/documents/hf_jp-ii_spe_17121999_jan-hus.html). [22] Текст на грчком и латинском, са преводом на руски Гильфердинг, Гус: pp. 47-55. [23] Комодитета ради наводим по чланку из Википедије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%87%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%99%D0%B0_%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5 [24]Uctívání svatostimučedníkaJanaHusav českémnárodě. Stránkusestavilprot. JanBaudiš, (http://www.orthodoxia.cz/dejiny/husova-svatost.htm). Он наводи да је свештеномученик Горазд поштовао Хуса и Јеронима као свеце: „JanaHusactilsvt. mučedníkGorazdII. (+1942) akpamátnémudnijehoupálení (6. prosince) zařadilzvláštní jedinečnoubohoslužbudo „Lidovéhosborníkumodlitebabohoslužebnýchzpěvů...“, který přichystalavydaljakozákladní liturgickouknihu české pravoslavné církve“. [25]https://www.slavica.sk/aktualne/zaujimavosti/111-svaty-mucednik-jan-hus [26]Troparsv. Janu (6. hlas, tj. 6. troparová melodiezGorazdovasborníku) Vplamenechhraniceohnivé znovunarodilses prověčný životuKrista, který hlásal: Já jsempravda. Sradostí jsitrpělpropravdu, stalses českýmPředchůdcemduchovníchhrdinů. MučedníkuJene, upevnináskolísající, abychom i my poznanou pravdu drželi, až do smrti! Tropar sv. Jeronýmu (1. hlas troparový) Podivuhodný Jeronýme z Prahy, vydal ses na cesty, nezaleknuv se námahy, abys našel ve světě pravé křesťanství, jež chráněno bylo v Byzanci a pěstováno na Rusi. Pro neohrožené hlásání východní víry pravoslavné uvalil jsi na sebe zuřivý hněv na koncilu latinském, kde se na tebe vrhli jako vlci na beránka, a stal ses celopalnou obětí za Pravoslaví v Čechách. Zářivá pochodni naší pravoslavné víry, zažehni srdce naše sesláním blahodati Boží. Више видети на: http://orthodoxia.cz/sluzby-svatym.htm. [27] У: Сабрана дела светог Владике Николаја, т. 3, Химелстир 1986, 264-5. [28] Треба: Ad maiorem Dei gloriam.
  4. Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала. На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године. Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове. протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква
  5. Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској). Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“). Православни га прослављају 23. августа, римокатолици, евангелисти, англикани 28. јула. Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. г. за време прогона хришћана мученички скончао под Марком Аурелијем, јер је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких учења, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо после оригинала. На овоме месту радо бисмо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „FontesChristiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde.Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и после открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. године. Дело се састоји од пет књига које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean(Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и мошти су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У богословљу Светог Иринеја Лионског централна су следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште богословља св. Иринеја, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“ који је створио свет. Св. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном историјом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спасења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је Нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, истичући опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Господу Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га св. Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодности имао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватне обнове. протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...