Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јелена'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У парохијском дому храма Светог Николе у Улцињу, у суботу 23. марта 2019. године, на радост вјерних овог града, богонадахнуто предавање одржала је Игуманија манастира Ћелија Пиперска мати Јелена (Станишић). У свом излагању мати Јелена је говорила, између осталог, о односу родитеља и дјеце, исто тако и духовних отаца и духовне дјеце, раду на себи, послушању и свом духовном оцу блаженопочившем Архимандриту Лазару (Аџићу). Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  3. Манастири су највећи благослов једног народа и у стара времена се сматрало да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Снага Цркве је у монаштву. Монаси су потпуно предани и непрестано се моле Богу, одрекли смо се свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ и наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. А онај који је са Господом мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања која пролази. Отац Лазар нас је учио да је тај невидљиви духовнни свијет, видљивији од овог видљивог. Монаси живе захваљујући благодати и дивно је да се после 500-600 година на овим просторима догодио оволики процват монаштва. Овако о манастирима и монаштву говори мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, једна од првих монахиња у нашој Митрополији након духовне обнове, аутор књиге „Положи наду на Господа“ о блаженопочившем оцу Лазару Острошком. Мати Јелена Пиперска за Радио Светигору говорила је о монаштву, обнови духовног живота у Митрополији црногорско-приморској и поукама оца Лазара Острошког, на празник Сабора Светог Јована Крститеља-Јовањдан Жељели смо да поразговарамо са Вама, о монаштву, обнови наше Митрополије, светињи на чијем сте челу, о оцу Лазару… Хвала што сте се одазвали позиву. – На почетку бих се осврнула на овај наш разговор. Наиме, 2008. године била сам у манастиру Острог, такође на Јовањдан, када је Митрополит Амфилохије бесједио о Светом Јовану Крститељу, подсјећајући да је он био претеча Господу. Када сам се вратила у свој манастир почела сам да пишем књигу о оцу Лазару. Написала сам је за недјељу дана. Вјерујем да ми је у томе помогао Свети Јован. Иако већ мјесец дана планирамо да се сретнемо и поразговарамо, схватила сам да ће ми и овог пута Свети Јован Крститељ помоћи да кажем битне ствари, како би моје размишљање било на корист слушаоцима. С друге стране, добро је за смирење да учествујем у програму Радија и пренесем неко наше искуство из манастира, како ми то живимо, како смо одлучили да одемо у манастир, да пренесемо свој опит јер је то људима интересантно, с обзиром да врло мали број људи одлази у манастир, живи и успијева да у манастиру опстане до краја. Нажалост, искушења су велика тако да је највећи успјех да човјек остане до краја вјеран Господу и оној одлуци коју је донио у својој младости, што није било нимало лако ни једноставно. Реците нам нешто о светињи у којој сте игуманија и у којој сте почели свој монашки живот? – Ја сам трећа игуманија у манастиру Ћелија Пиперска. Прва је била мати Ефимија која је сада игуманија у Манастиру Светог Луке у Жупи никшићкој, затим мати Ангелинa која је сада у манастиру Дуљево. Пиперски манастир је расадник монаштва. Сада преко десет манастира живи захваљујући сестрама које су отишле из ове светиње. У Ћелији Пиперској сам почела свој монашки живот и надам се да ћу га ту и завршити, ако Бог да. Манастир Ћелија Пиперска чува мошти Светог Стефана Пиперског који је домаћин и игуман ове светиње и који брине о свему. Доласком у Ћелију Пиперску светогорског монаха Лазара (Аџића) на празник Свете Петке 1987. године почиње обнова ове светиње. Отац Лазар Ћелију пиперску затиче у јако лошем стању, такорећи без услова за живот. Након доласка оца Лазара у Пипере долази један брат, који се касније замонашио и постао отац Стефан, да би касније, доласком сестара ово постао женски манастир. С обзиром да сам као десета сестра дошла у манастир, овдје су се шалили да сам Југ Богдан. По доласку у Ћелију Пиперску нисмо имали чак ни воду, имали смо само монофазну струју, ишли смо на извор да перемо суђе, имали смо пољски тоалет. Али смо имали и велико надахнуће, неку велику радост и одлучност, која је нама, младим људима, помогла да се одлучимо за монашки живот. Од 1987. године до данас успјели смо да обновимо манастир и да у њему створимо све услове за монашки живот. Моје је мишљење да је све то била заслуга оца Лазара. Мати, Ви сте једна од првих монахиња у нашој Митрополији након велике обнове. Доласком Митрополита Амфилохија и оца Лазара (Аџића), средином осамдесетих година, у манастир Ћелија Пиперска, покренуо се духовни огањ у нашој Митрополији. Како сте ушли у Цркву? Причајте нам о својим монашким почецима …крштењу…Сви ми имамо неки узор овдје међу људима, неког ко нам покаже пут ка Богу. За Вас и за многе вјернике у Црној Гори то је био блаженог спомена Архимандрит Лазар (Аџић). – Што се тиче тих почетака….1984-85. године кренули смо породично у Цркву: Станишићи, Никчевићи, Сенка Дурутовић, која је међу првим хришћанима из Никшића тада имала ауто и плату, па смо с њом долазили у Острог. Свој одлазак у Цркву видим као чудо Божије…Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата, с обзиром да је био гностик, није био вјерујући човјек. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Питала сам га какав је то Бог који је тако казнио Јова. Објаснио ми је да је Бог баш таквим поступком показао колико Јова, у ствари, воли. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Можда се он тада и помолио да ми се отвори ум да схватим…Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим. Одговорио је да ће ми бити потребан кум. Па добро, кажем, ти ми буди кум! Отац је пристао. У почетку нисам знала ни да му персирам, ни да узмем благослов, али је он имао стрпљења, суптилно нас уводећи у Цркву. Независно једни од других, ускоро смо почели да се сретамо на литургијама у Острогу. Најприје мало стадо, двоје-троје, а онда смо доводили своје другове, породицу, рођаке, пријатеље. За пола године, годину већ се ту скупило доста младих људи. Били смо као опијени. Није прошло дуго времена, почео је и рат у кући. Питали би нас гдје идемо и шта се то дешава. Моји родитељи нису били вјерујући, иако смо у кући славили Божић, Васкрс и ложили Бадњаке. Већ смо као четничка кућа, и потомци Баја Станишића, били обиљежени тако да се стално на нас мотрило и вршио притисак, у оно комунистичко вријеме. Само се због тог ложења Бадњака сматрало да радимо нешто против државе. Моја бака је била побожна, пренијевши ту искру и на своју ћерку, моју мајку. У томе је био пресудан један догађај. Када је мој брат био мали чуо је негдје да се продају бадњаци и дошавши кући питао нашу мајку какви су то колачи “бадњаци”. Да поменем да смо живјели у насељу Жељезара у Никшићу, у коме је било доста муслимана. Мајка се тада ражалостила што њено дијете не зна шта су бадњаци. Одмах је купила бадњаке и обећала да ће се у нашој кући, од тада, увијек славити Божић, да је дјеца не би проклињала како их није научила својој вјери. Тако је то почело. Мислим да су, ипак, пресудне биле молитве наше баке која је била јако побожна жена и истински вјерник, да и ја одем у манастир. Говорио је и отац Лазар да смо сви ми који смо се одлучили за монашки живот, ако дубље погледамо, имали у својим породицима неког вјерујућег који нам је пренио то сјеме, али и свједочанство да се не можемо одрећи својих предака и свог идентитета. Моји недјељни одласци у Острог били су велики шок за наше родитеље, посебно за оца. Али, Богу хвала, временом смо, полако, сви из породице кренули у цркву. Ја сам кренула да одлазим у манастир Острог. Mој брат, који је садa свештеник, у исто вријеме је почео да одлази у цркву у Београду и да посјећује предавања која су тада београдској омладини држали наш Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије (Јевтић). После сам свог брата, оца Драгана Станишића, упознала са оцем Лазаром. Како је даље текао Ваш животни пут? – Отац Лазар је инсистирао да прво завршимо своје школе. Говорио је да би нас то, ако не урадимо, после пратило кад у манастиру наиђу тешкоће, јер је човјек остао некако половичан па би се могло десити да напусти и манастир, ако ни то не буде могао да изгура. Ипак, све вријеме је био уз нас, пратио је наше животе, наше школовање, испите. Звали би га телефоном да се помоли да положимо испит…после би га звали да му јавимо да смо положили. Био је личност која нас је обједињавала. Осјећао је ко је за брак а ко за манастир. Поред њега смо сви били као једна породица. Никад се није мијешао о наше одлуке, мало је и говорио, молио се за нас, поштујући нашу слободу. Није имао сугестија за манастир, али би се радовао када би чуо да се неко одлучио за монашки живот. Био је мудар отац Лазар… прво смо се њиме одушевили, па нас је онда он приводио Богу. Шта се то догоди у човјеку? Како осјети да је у њему сазрела одлука да нема шта више да тражи у овом свијету и да жели да крене монашким путем? – То се не да објаснитити јер је то невидљиви свијет, који није опипљив. Иако је у то вријеме у Црној Гори све било замрло, ипак је постојала велика вјера у Светог Василија, који је био једина свијетла тачка која се тада код нас поштовала. Велики дио нашег народа није знао чак ни које је вјере. Да подсјетимо да су 1945. године, када је наша војска одступила према Словенији, сви свештеници и монаси убијени. Остала је једна пустош. Било је насиља и притисака тако да, и оно што су знале о вјери, наше баке нису смјеле да нам пренесу. Нисмо знали ни да се прекрстимо. Ништа нисмо знали о својој вјери јер није било прилике ни да прочитамо, ни да чујемо, ни да сазнамо. Зато је долазак оца Лазара са Свете Горе у Црну Гору био чудо Божије. Већ крајем осамдесетих година комунизам је мало попустио. Наши родитељи су осјећали да се држава и то „братство и јединство“ клате помало и да није све тако идеално како су их учили. Осјећали су да оно у шта су вјеровали пада у воду. Наш одлазак у цркву узнемиравао их је више у смислу шта ће други о томе да кажу него што су лично имали нешто против тога. Више нису имали ни аргументе да нас спријече, јер смо, као млади људи, видјели да је то у чему се до тада живјело било погрешно. И тако… Постепено су и они почели да одлазе у цркву како би видјели куда то њихова дјеца одлазе. Ту их је чекао отац Лазар који је, на себи својствен начин, и њих почео да уводи у Цркву, гдје су осјетили да је оно невидљиво итекако видљиво, тако да никад више нису били исти после тих служби. Наши родитељи су са шездесетак година први пут улазили у цркву, што је за њих био велики доживљај. На овај начин Бог им је надомјештао бол који су доживјели одласком своје дјеце, испуњавајући им срца радошћу. И кад су се правили да су љути на нас, ми смо осјећали да су они у ствари радосни, да нису утучени због нашег одласка. Убрзо је већина наших родитеља доживјела препород. Ипак, јесте било и болно, јер су прво морали да доживе велики крст и страдање, али потом и Васкрсење. Љубав између родитеља и дјеце је јака веза. Нама је, исто тако, било стало да се наши родитељи спасу и осјете ону радост коју ми осјећамо. Тајна Божија била је мудрост оца Лазара којом је и њих увео у Цркву, уводећи их прво на богослужење, одакле су, кад Бог уради Своје, долазили код њега на разговор. Како су на посјете цркви гледали Ваши пријатељи? – Одлазећи у цркву, ми смо се осјећали толико супериорнијим од својих вршњака, да смо их чак и жалили. У то вријеме идеали комунизма су већ били нестали, они се низашта нису ухватили, док смо ми имали тако моћног Бога чије смо живо присуство осјећали. Мисионарили смо и позивали их све у Цркву. И ово нека буде порука данашњим и генерацијама свих времена. Како сте одлучили да почнете искушенички живот? – Није то било одједном. Била сам на другој години Факултета књижевности у Никшићу, када сам отишла у манастир Ћелије ваљевске. Ту сам доживјела животни преокрет. Био је то рај за мене. Имала сам осјећај да те монахиње не ходају већ да лебде. Тада сам се први пут срела са монахињама. Остала сам у ћелијама два-три дана, а по повратку више нисам била иста. Нисам могла ни да учим, ма какви испити, каква књижевност… све ми је то постало бљутаво. Отац Лазар је, као мој духовник, схватио да је, ипак, то било само тренутно одушевљење и да још увијек нисам била довољно зрела за коначну одлуку како да наставим свој живот. Тражила сам од оца Лазара тада да одмах идем у манастир, али је он инсистирао да прво да завршим факултет. Није добро да човјек доноси одлуке док се налази у неком еуфоричном расположењу. Одлуке се доносе хладне главе, говорио је отац Лазар који је, као срцезналац и душезналац, распознавао оваква стања. Тако сам и завршила Факултет књижевности у Никшићу и уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду. Имала сам жељу и да завршим институт на Теолошком факултету у Београду, али већ на другој години више нисам могла да издржим у свијету, тако да сам морала да кренем у манастир. По ријечима оца Лазара, тако бива кад човјек осјети да га свијет више не веже ни ,,онолико колико је испод нокта“. Не може се то објаснити ријечима. Не умијем да објасним шта се то деси у човјеку да он више ни једног тренутка не може да издржи живот у свијету. Отац Лазар ме је онда послао у манастир Жичу да тамо учим иконопис, па да се после вратим у Ћелију Пиперску. И враћам се за празник Светог Стефана и тако почиње мој монашки живот. У то вријеме игуманија манастира била је мати Јефимија (сада игуманија Жупе Никшићке), а биле су ту још Никшићанке: мати Ангелина, мати Атанасија, сестра Макрина, Стефанија… Отац Лазар је већ тада био игуман у Острогу (гдје је изабран 1991.године), али је често долазио у Пипере и духовно водио наше сестринство. Био нам је духовник. Још памтим, његове савјете на почетку свог искушеничког живота. Говорила сам му да волим да маштам. Играла сам кошарку као средњошколка, па сам често маштала како примам златну медаљу. Тада ми је отац рекао: ,,Ма какво маштање. То је опасно. Никако!“. Он је то тако строго рекао да ја никад више нисам смјела да маштам јер је то ,,опасно“. И био је у праву, јер чим човјек машта он у себи ствара неки други свијет у који бјежи од оног реалног. Посебно то није добро радити у манастиру јер се овдје живи итекако реалан живот. Учио ме још и да дозволим да ми све кажу у лице, да научим да то прихватам, исправљајући се на тај начин. На добитку смо када знамо шта други мисле о нама. А ако ништа не можемо да чујемо, нити можемо да поднесемо критику, ми стагнирамо и немамо духовног напретка. Каже старац Порфирије Кавскокаливит да након упокојења растојања нестају. Када слушамо Вас како говорите о оцу Лазару схватамо значење тих ријечи… Некако нас не би изненадило да се отац Лазар сваког тренутка појави овдје на вратима. Толико је жив у Вашем сјећању и животу. И не само вашем. Чему вас је још учио отац Лазар? Његових поука никада није доста. – Отац Лазар нам је открио Бога. Преко њега смо сазнали Истину и све оно што никад не умире. Однос са духовником не престаје смрћу, ако вјерујемо у Васкрсење. А по ријечима Светог апостола Павла, ако нема Васкрсења онда смо ми најнесрећнији људи. Посебно монаси, који оду млади у манастир и тамо живе један доста тежак живот, када би сазнали да су промашили то би заиста била велика трагедија. Одушевио нас је најприје отац Лазар који нам је представио Христа, Богородицу…Највише је волио Мајку Божију. Сматрао је себе недостојним да се моли Христу, али се, знајући колико је Мајка Божија милостива, овако молио: Господе Исусе Христе, молитвама Мајке Твоје, помилуј ме. Возећи се за Грчку читавим путем је знао да понавља: Волим Мајку Божију. Спонтано нам је преносио однос са тим невидљивим свијетом, успијевајући, својим примјером и животом, да нам га прикаже видљивијим од овог видљивог, тако да смо осјећали живо Божије присуство. Прије доласка у манастир човјек мисли да је добар, да има и врлине и да воли Бога. Тек кад дође у манастир, на хиљаду примјера се покаже да си ти, у ствари, најгори. Одједном видиш своје страсти, слабости, љубомору, завист…хиљаду ствари због којих помислиш: „Па ја сам гори од било кога на свијету“. Отац Лазар нам је објаснио да тек кад почнемо да радимо на себи видимо шта све у себи држимо. С друге стране ако гледамо друге, не знајући да се боримо с помислима, страдамо не видећи у каквом смо ми стању. У манастиру служба у цркви траје четири-пет сати, затим имамо своје лично правило у трајању од два сата, и поред свега тога ми опет показујемо те своје јадне слабости, управо зато што се у нама стално води тај невидљиви рат. Отац нас је охрабривао говорећи да нас Господ воли управо такве какви смо, упућујући нас на непрестану духовну борбу. Учио нас је да се у манастиру и у свијету цијене различите вриједности. У манастиру се цијени: да си одмор игуману, да си му послушан, да не тражиш простор за себе, да се жртвујеш за другог, да волиш да помогнеш, да болесног одмијениш… док су у свијету друге ствари у првом плану. У свијету се тражи да будеш успјешан, да имаш добар посао, ауто, новац…Е, због тога није лако да ти се окрене ум. Да ти у манастиру одједном почнеш да љубиш нешто што ти је туђе, с обзиром да си другачије васпитаван одмалена. Благодаћу Божијом и повјерењем које смо имали у оца Лазара, успијевали смо да, великом борбом, успијемо у томе. Ипак смо ми долазили из породица у којима смо имали свој комфор, тако да би било немогуће опстати у манастиру, у коме тада није било ни основних услова за живот, а да није било благодати Божије. Ту се сретате са људима из разних крајева свијета, који су различито васпитани, различите културе, неко је из стабилне породице, неко није, па је жељан љубави, па тражи да се веже за неког. Отац нас је учио да је много важно да увијек имамо вертикалу према Христу. У нашем манастиру ми сви једни друге персирамо, управо зато да се не би створила та превелика блискост. Још нас је отац учио је да би било најбоље према свима сачувати однос какав смо имали првог дана када смо дошли у манастир, када смо имали поштовање према свима, када нисмо били везани, нисмо били слободни у понашању, говорећи да би то био велики успјех у духовном животу. Ипак, после заједничког живота, ми се обично зближимо, с неким више с неким мање. Отац је подсјећао да таман када помислимо да смо се зближили с неком сестром и да са њом имамо савршен однос, обично зна да се деси да дође до толиког сукоба да једна мора да оде из тог манастира. Отац Лазар је знао да каже: ,,Господ је љубоморан, јер си ти своје срце дала Њему и Он хоће да будеш Његова невјеста, да читаво твоје срце буде Његово, тако да се дешава неко искушење чим те нешто скрене с тог пута. Тако те Господ стално опомиње на завјете које си дао. Господ је показао Своје смирење кад је нас јадне и никакве, пола болесне, пола луде, прихватио да будемо Његови. Значи да од читавог свог народа није нашао боље“. Храбрио нас је отац да издржимо до краја, да се очистимо од својих страсти и слабости. Монашки живот је стална борба. Како памтите сам чин монашења? – Искрено говорећи, снажније сам доживјела облачење у искушеничко одијело. С обзиром да сам дуго чекала на то, јер сам најприје била у Жичи седам мјесеци, па у Пиперима годину и по дана, да бих коначно, после двије године обукла монашку одјећу, доживјела сам то као монашење. Морам да признам да приликом монашења нисам осјетила толику благодат, јер сам имала осјећај да сам се вјенчала са Господом оног тренутка кад сам обукла искушеничку расу, када сам у свом срцу и дала завјет Богу. Сјећам се да сам се шетала по келији и говорила: ,,Ја сам срећан човјек, како ми је ово лијепо“. Као да је то била нека вјенчаница. Како нисам имала огледала окретала сам стакло од прозора и гледале себе у монашкој раси… Била је то велика радост. Неке од сестара су, на примјер, велику благодат доживјеле на самом монашењу. Како изгледа један дан у манастиру? Сваки манастир личи један на други. Ми ујутро, у 4 сата, имамо службу, и на богослужењу проведемо два-два и по сата. Затим имамо паузу два и по сата, а онда Литургију која се, у нашем манастиру, служи четири пута недјељно: уторком, четвртком, суботом и недјељом. После 9:30 часова је доручак, или ручак, па послушање до 15:30 а онда идемо у цркву на Вечерњу службу са повечерјем. Након тога је вечера после које се повлачимо у келије. Љети имамо пуно посла и доста гостију тако да, због великог броја обавеза, није увијек могуће испоштовати овај поредак. Манастири у Црној Гори се сами издржавају, радимо разно рукодеље како би зарадили за живот и градњу светиње. С те стране, наша генерација је извукла дебљи крај јер смо били приморани да, најприје, створимо услове за монашки живот. Задњих двадесет пет година било је потребно средити све манастире у Црној Гори, од којих су остале само зидине и рушевине, у којима није било услова за живот. Наше генерације жртвовале су и своје вријеме и свој духовни живот како бисмо створили услове за монашки и унутарњи, духовни живот. Сваки монах би требао да чита дневно барем пола сата духовну литературу, али ми често ни то не стижемо због много посла који имамо. Приморани смо и да створимо новац, и да дочекамо госте, и да средимо манастир, и да обављамо остале обавезе везане за одлазак у трговину, у болницу и друго. Људи у свијету често не разумију које су то обавезе једног игумана у манастиру. Долазе нам са разних страна сестре изражавајући жељу за монашким животом. На нама је да осјетимо колико је неко здрав, колико може да се присаједини заједници, што је један мукотрпан пут, колико он може да прихвати тај манастирски дух, да се не деси да, уносећи свој дух, разбије постојећи манастирски и тако разбије и ту заједницу. Јер ти људи треба да живе заједно, да дијеле простор, да буду послушни како би, не по морању него по љубави, владала хармонија у једном манастиру. Ми свакога примамо у манастир, али се лако осјети ко је стварно за тај пут. Одмах се осјети кад је неко психички болестан, јер кад је неко елементарно здрав и има призив то се лако види јер такав човјек све прихвала и љуби. Ако човјек већ на почетку види мане у свему, ту нема среће, јер шта ће онда радити за неколико година. Живот у манастиру је стражење двадесет четири сата. Чим мало себи попустиш у храни, у спавању, обављању правила, помислима… ти си већ у невољи јер се благодат Господња повуче, а живот у манастиру без благодати је пакао. Онда је то лаж. Ту си, у заједници си, а изгубио си благодат. Монаси живе благодарећи тој благодати Божијој која их покрива. Како је говорио отац Лазар, нико не био остао у манастиру да нема благодати, јер по законима природе сваки човјек жели да има своју породицу, дјецу. Монашки живот је натприродан живот за који је потребна сарадња Бога и човјека. Као што човјек васпитава своје дијете, знајући шта је најбоље за њега, тако и Бог васпитава нас у манастиру, уз помоћ духовника, прво оца Лазара, а сад Митрополита Амфилохија. Кад се Митрополит појави у манастиру све се препороди. Након исповијести, његовим молитвама – све бива боље. Велика је стабилност кад имаш за духовнике свете људе који брину за нас и воле нас, кад имају слободу да пред Господом измоле опроштај гријеха које им исповиједимо. Нашом вјером, на молитве духовника, нама сам Бог помаже. Када сте упознали Митрополита Амфилохија? – Када је дошао у Црну Гору за владику. Колико је сада сестринства у вашем манастиру? – У манастиру Ћелија Пиперска сада живи осам сестара, двије искушенице и шест монахиња. За Вас је монаштво живи живот у живоме Христу. Из Вашег монашког опита, које су то поуке које преносите својим сестрама и нама који Вам долазимо? Које су поруке вјерницима и онима који желе да крену путем монашког живота, односно онима који још нису сигурни којим путем да крену а привлачи их монашки живот? – Отац Лазар је инсистирао да људи најприје дођу и виде. Јер и невјерујући човјек ће лишити себе једног великог богатства, ако не осјети и не види шта то све има у Цркви, шта је то Свето богослужење, шта се то тамо дешава, па да тек онда даје свој суд, било негативан или позитиван. То што код нас већина народа уопште не долази у цркву, за последицу има то што они онда одлазе код врачара, гатара, хоџа… тражећи оно невидљиво, и поред тога што не вјерују у Бога, варајући и лажући тако себе. Умјесто да помоћ потраже од главног Цара, они је траже, на примјер, код чистача или чувара, презирући помоћ коју једино сам Господар може да им пружи. И ту се показује велико смирење и трпљење Господа нашег, који трпи гледајући како Његов крштени народ одлази код других, не долазећи Њему. Из тог разлога нас је отац Лазар учио да будемо пажљиви и гостопримни, како би привољели људе да дођу и виде. Не тражимо да вјерују, али само све позивамо да дођу и виде па да онда одлуче. Неозбиљни су људи који дају свој суд о нечему што нису упознали и видјели. Отац Лазар је имао јако пуно духовних чеда. Трудио се да младе људе и њухове ближње најприје приволи да дођу у храм Божји, вјерујући да ће ту Бог учинити Своје. Отац није пуно говорио и бесједио, али је све позивао на службу, предајући људе Господу да им Он сам у срца стави то да Он постоји, да је добар и да Му опет дођу. Отац Лазар је позивао и да опет дођу у манастир, на Литургију, вјерујући да ће им ту Бог отворити ум, како би препознали да се ту дешава велика тајна. Како би људи сами осјетили да треба да посте да би се причестили и да је то пресудно, а не нека теологија, прича, бесједа, убјеђивање. Вјеровао је да је довољно да дођу да виде, да би се уз помоћ Божију преобразили. Исто важи и за манастир. Треба доћи, а за два-три дана свако може осјетити какав је дух у манастиру, и да ли им одговара такав живот и на том мјесту. Иако је све то једно, сваки манастир има свој дух. Човјек одмах може да осјети који тип људи му одговара, који дух, да ли му одговара мањи или већи манастир и слично. Од свога доласка, наш Митрополит редовно обилази све храмове у Црној Гори и у свима служи свете литургије и на сваком кораку у срца људи сади сјеме вјере у Христа Бога и то је наша највећа снага. Митрополит Амфилохије као добри пастир мудро ради свој посао, чувајући своје стадо. Јер ако он не дође у неку цркву дужи период, доћи ће неко други, ко не носи дух Божји. Он има љубави за све, има ријеч подршке, учи нас да не стављамо у први план свој монашки живот, исихију, већ да будемо гостопримни и служимо народу јер ми смо једно са народом, што је веома значајно. Иако одлазимо и на гроб оца Лазара, његово живо присуство осјећамо свакодневно у нашем манастиру. Ту је наравно и молитвено заступништво Светог Стефана Пиперског. Овдје је игуман Свети Стефан, јер из искуства знамо да кад нешто не радимо добро за два-три дана се деси да одемо одавде. Сестре кад нешто погријеше траже опроштај од Светог Стефана, обећавајући да ће се поправљати убудуће. Ако нас је отац Лазар толико волио и бринуо се о нама док је био овдје на земљи, како ли тек сад брине, ако је стекао милост код Господа. Једном смо имали пуно посла у манастиру, тако да нисам успјела да одем на јутарњу службу неколико дана заредом. И сањам ујтру оца Лазара како ме љутито пита зашто нисам отишла у цркву. Брзо устанем и одем. Послушам. Можда ми се и спавало тада, али ко зна да се опет не појави па кажем, боље је да одем (прича нам кроз радосни смијех мати Јелена). Ово је треће издање књиге о оцу Лазару коју сте написали? Почели сте на Јовањдан и написали је за седам дана. – У години за нама било је пет промоција књиге о оцу Лазару: у Гацку, Ваљеву, Београду, Никшићу и Требињу, и само је чудо Божије да су људи и после десет година заинтересовани за њу. И дан данас добијамо свједочанства о помоћи коју отац Лазар пружа потребитима, на њихове молитве. Преко ове књиге многи људи су упознали оца, завољели га и моле му се као светитељу, осјећајући да им он стварно помаже. Можда се, ако буде воља Божија и оца Лазара, та свједочења и објаве, али за сада је рано говорити о томе. На годишњицу упокојења оца Лазара, 6. децембра сваке године долазе његова духовна чеда у манастир Пипери и преносе нам тада искуства везана за њега. Скоро је једна жена, која је избјегла из Книнске крајине, причала како је по доласку овамо и након свега што је преживјела у рату, свијет видјела црно и мислила да ће и убудуће све бити горе и горе. Онда је у Острогу упознала оца Лазара, који јој је рекао: ,,Не, биће све боље и боље. Вјеруј у то“. Посавјетовао је и да нам све бива добро кад смо са Господом. Све, осим Бога, који је наше највеће добро, су само спољашње ствари. Отишла је пресрећна кући гледајући на свијет другим очима, и од тада је све тешкоће савладавала са радошћу, уз Божију помоћ. И већ двадесет година она говори да је срећан човјек шта год да је снађе у животу. Онај који је са Господом не може бити несрећан, мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања кроз која пролази. Један вјерник, исто тако, својим настројењем може да учини да се многи око њега спасу. Све се темељи на личности, што видимо и из примјера нашег Митрополита који је многе душе привео Богу живоме, препородивши наш народ. У стара времена се сматрало (нажалост данас није тако) да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Монаси, који су потпуно предани Богу, нон- стоп се моле за наш народ. У нашу Митрополију су дошли људи са разних страна, захваљујући управо нашем Митрополиту и оцу Лазару. Има у другим епархијама доста манастира који су чак и празни али, иако би тамо добили све, ми желимо да будемо баш овје, јер монах иде гдје је Дух Божји а не гдје је нешто материјално. Манастири су највећи благослов једног народа. Требало би да и владике, и свештеници, и народ добро припазе на монаштво, које је свјетлост свијету. Велика је жртва монаштво. Ми монаси смо овдје доста угрожени, немамо социјално, пензијско, пола сестара нема „папире“, што је жалосно, иако на примјер, нека сестра живи овдје двадесетак година и уградила је себе у неку Светињу. С друге стране монаси треба да буду слободни, да се не вежу за материјално. На тај начин нас Господ куша и провјерава, питајући: Добро, јесте ли ви моји и кад немате ништа? Монах мора да буде слободан. Не смијемо заборавити да овдје од Јелене, од прије Косовске битке, није било развијено женско монаштво. Није ни мушко, јер су овдје петсто година боравили Турци. Дивно је да се после 500-600 година овдје догодио оволики процват монаштва које је тренутно најаче у Српској цркви. Ми смо сложни и као једна цјелина можда и зато што имамо тај притисак споља, јер нас тешкоће уједињују и окупљају око нашег Митрополита. Постали смо једно јако језгро, које истински живи по Богу и служи Му. Снага Цркве је у монаштву. Ми монаси смо се одрекли свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ. Наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. Имамо и тешкоћа, морамо да створимо новац, да градимо манастире, много радимо, и опет иако немамо ништа материјално, ми имамо све ако имамо Бога. У прва времена хришћани су били гоњени и убијани, што је опет било по промислу Божијем јер нам, без Његове воље, ни длака са главе не може фалити. Монах не смије да дозволи да га ухвати дух малодушности и да се уплаши јер то значи да је пао духом и да је негдје погријешио у свом односу према Богу, учио нас је отац Лазар. Посјетили сте многа света мјеста? Шта посебно памтите? – Најприје ме одушевио начин монашког живота. Касније сам, већ као монахиња, обилазила манастире у Грчкој. У последње вријеме често одлазимо у манастир Ормилије, с чијим сестринством смо се спријатељиле. Они су права Христова војска, царска Христова елита, што се осјећа на богослужењима, за трпезом. То нам свједочи та њихова радост, отменост и храброст да се иде за Господом. Ми овдје не можемо пренијети њихову културу и искуство, али може човјек увијек да буде отворен и да, сабирајући искуства, гради своју монашку заједницу. Човјек не треба да буде затворен, што је нажалост одлика малих народа, малих држава, малих људи, који себе убиједе да нема боље од оног што они познају, и тако стварају отпор да нешто ново виде и сазнају. Треба доћи и видјети, па онда узмеш оно што је добро, оно што је лоше не узимаш, али и не осуђујеш, поштујући увијек слободу других људи. Кад ниси с Богом, кад нема пастира и нећеш да чујеш савјет, јавља се љубомора, завист, неслога…Сваки дан слушамо о таквим примјерима од људи који долазе у манастир. До тога долази ако нисмо са Господом, јер онда немамо одакле да црпимо енегрију. Сад се пропагира све контра и нормално је да се развија завист, љубомора и мржња, што не може донијети добра. Још ако је то колективно, е онда се шири као вирус. Ми у Цркви морамо да помогнемо народу да се бори против тога, свједочећи својим искуством и животом. Отац Лазар је говорио да ако десет посто становништва једне државе има ту позитивну енергију она ће и преовладати, али ако је испод тога онда је то тешко. Исто то важи и за манастире. Која је Ваша порука православним вјерницима данас? – Да долазе у Цркву и тамо ће им се све рећи. Тешка су времена и без недјељне Литургије и заједнице у Цркви, те силе која ту силази на човјека, тешко је опстати у овом свијету. Данас су породице растурене, много је проблема на послу, свуда је деструктивно, једино је на Литургији сила Божија која препорађа човјека. Данас је мало духовника и људи који би могли да раде са људима. Зато дођи и види, посјети храм, дођи на једну Литургију, за све остало ће Бог да се постара. На крају крајева, и тај интернет, може доста да помогне, преко душекорисних сајтова и садржаја. То је и разлог што сам пристала да говорим на Радију, иако је то жртва за монаха. Али, с обзиром да су нам дјеца често на интернету, жељела сам да им пренесем неко своје искуство. Не можемо натјерати људе да дођу у цркву, али им можемо говорити, преко разних духовних, православних сајтова. Постоје људи који су, генетским кодом, склони духовном животу. Од малена видиш да га интересују духовне ствари, као кад је неко умјетнички надарен, јер сви ми имамо неке склоности. Очигледно је и да је мали број људи које интересује Бог и духовне теме, и то је дар. Колико људи прође кроз светињу и ништа не осјети, док неког само један сусрет са светињом препороди толико да он почне да живи литургијски што му промијени живот. Тајна је Божија шта се то дешава у човјеку, какво он то у себи има настројење и жељу за Богом, па се они на крају ипак сретну. С краја на крај свијета људи сличног духа ће се срести, јер их Бог споји. Неки људи се виде два пута у животу, а ближи су и спонтанији у разговору него неко ко је годинама заједно. То су тајне Божије које зависе од нашег унутрашњег импулса који нам је Бог дао. Разлика између монаха и мирјана, или предност монаха у односу на мирјане је у томе што су монаси живјели у свијету и познају живот мирјана, док обрнуто није случај. Будите сигурни, Бог ће увијек наћи начина да нам се јави, ако Га ми тражимо и ако наше срце жели Истину и Бога, Он нас неће мимоићи, јер Господ једва чека да се сретнемо. Јовандан, 20. јануар, љета Господњег 2019. Разговор водила Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  5. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора
  6. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице
  7. Поводом упокојења истакнутог српског лекара, неуропсихијатра, психотерапеута и књижевника, свестраног ерудите и члана САНУ академика др Владете Јеротића, о овом знаменитом човеку за радио Светигору говорила је вероучитељица Јелена Петровић. Благодарећи радију Светигори доносимо звучни запис овог разговора. Звучни запис разговора View full Странице
  8. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. „A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953).
  11. Док пишем ове редове мота ми се по глави она Орвелова реченица у којој он примећује да нам се нараштај недотупавних обесио о врат попут огрлице нанизане лешевима. У времену када је информација заменила знање, морамо се запитати да ли они који верују у тумачења која немају упориште у анализи, већ само у предрасудама, сујеверју, параноји или другим врстама нерационалног мишљења, који верују опскурним медијима, спектаклима и сензацијама, трагичарима жуте штампе, агресивним веганима, равноземљашима, антивакцинашима и осталим верујућим у завере, смеју да буду генератори, дисеминатори и промотери вере и културе (или су пак они сами њен производ), а да сви који преиспитују такве ставове бивају аутоматски етикетирани као издајници, плаћеници, или не дај Боже, као научници. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953). View full Странице
  12. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  13. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  14. Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. O положају жене у цркви разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Глумица Јелена Јовановић Жигон преминула је после изненадне и кратке болести у 85. години, потврдила је Танјугу породица. Глумица је преминула јуче, у уторак. Јелена Жигон је рођена 3. новембра 1933. године. Снимила је више од 50 играних и 15 телевизијских филмова међу којима се издвајају „Први грађанин мале вароши”, „Моја страна света”, „Јутро”, „Дивље семе”, „Судар на паралелама”, „Капетан Леши”. У Аустралији је снимила филмове „Обећана жена” и „The picture show man”, а у серији о Винетуу играла је са познатим холивудским глумцем Стјуартом Гренџером. Код српске публике највећу популарност стекла је улогом Јелене Тодоровић у серији „Жикина династија” где је играла уз Драгомира Бојанића Гидру и Марка Тодоровића. Добитница је награде „Златни прстен” за најбољу глумицу 1961. године, Златног беочуга, као и Плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос домаћем филму 2006. У марту је на Међународном форуму „Златни витез” у Русији добила награду за животно дело „Сергеј Бондарчук”, које су претходно добили из Србије само још Велимир Бата Живојиновић и Лазар Ристовски. Поводом награде „Сергеј Бондарчук”, управник Архива Југословенске кинотеке Саша Ердељановић рекао је да је једна од најлепших изјава љубави у српској кинематографији управо изјава Јелене Жигон у „Првом грађанину мале вароши” Пурише Ђорђевића. Прошле године постала је почасни грађанин Александровца и добила кључ једног од најплоднијих предела Србије - Александровачке Жупе. У Републици Српској Јелена Жигон је награђена орденом Његоша Првог степена за своју бригу о рањеницима, а потом у Црној Гори од митрополита црногорско-приморског Амфилохија добила медаљу Његоша за племенитост. Драматизовала је поезију Душана Костића, Десанке Максимовић, Драгана Колунџије, а потписала је и сценарио сценско-музичке поеме о Симониди изведене у марту у Народном позоришту у Београду. Била је велики чувар поезије, коју је напамет могла да говори пуна три сата, а о краљици Симониди сакупила је 101 песму. Са ћерком Иваном Жигон и Гаврилом Кујунџићем пре 14 година основала је ансамбл „Косовски божури”. Јелена Жигон је била супруга покојног глумца Стеве Жигона. (Танјуг) извор
  16. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис емисије хорски моменти у којој је гошћа др Кристине Парезановић била диригентица Јелена Јеж, која диригије хором при Светосавској цркви на Врачару, а поред тога нашој црквеној јавности позната је и као водитељ на црквеном радију Слово љубве, архиепископије београдско-карловачке. View full Странице
  17. У наставку следи житије ових угодника Божјих: Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља". Свети краљ Драгутин - Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота. Света Јелена краљица Српска -Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Житије Светих и богоносних краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) У наставку следи житије ових угодника Божјих: Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља". Свети краљ Драгутин - Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота. Света Јелена краљица Српска -Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×
×
  • Create New...