Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'језику'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  2. Благословом митрополита сингапурског и југоисточне Азије, привременог администратора Тајландске Епархије, објављен је текст Литургије пређеосвећених дарова на тајландском језику, јавља сајт Православне Цркве у Тајланду. Ова Епархија обухвата Тајланд, Камбоџу, Лаос и Мјанмар. Књигу је уредио архимандрит Олег (Черапанин), секретар Тајландске Епархије. Литургијски текст су превели ученици богословске школе у Пукету, ђакон Виктор Таикокан и Никола Кебланг, под надзором ректора школе јеромонаха Пајсија (Ипате). Богослужбена књига ће бити раздељена парохијама Тајландске Епархије и доступна на интернету колеџа Св. Инокентија, Образовног центра Православне Цркве на Тајланду при Московској Патријаршији. Текст Пасхалног богослужења је преведен на тајландски језик и објављен прошле године пред Пасху, а неколико месеци пре тога објављена је још једна књига која садржи последовање за велику вечерњу, празничну јутрењу, часове и Божанску литургију. Православна црква: историја и учење епископа Александра (Милеанта) такође је објављена у то време. Катихизис под насловом „Закон Божји“ протојереја Серафима Слободског штампан је на тајландском језику 2012. године, као и књига о историји хришћанства 2013. године. Извор: Српска Православна Црква
  3. Помаже Бог драга браћо и сестре! Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује. Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac Андроид апликацију охридски пролог можете преузети са гоогл плај продавнице: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog
  4. Помаже Бог драга браћо и сестре! Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује. Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac Андроид апликацију охридски пролог можете преузети са гоогл плај продавнице: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog
  5. У недељу 17. фебруара 2019. године у Словачком дому у Бачкој Паланци, у организацији Српске православне црквене општине Бачка Паланка, Словачке евангеличке а.в. црквене општине у Бачкој Паланци и месног одбора Матице словачке, одржано је представљање књиге Охридски пролог преведене на Словачки језик. Ово велелепно дело светог Владике Николаја Велимировића, преведено је на словачки језик у Републици Словачкој и представљено је током 2018. године у више градова, где је забележено велико интересовање за ово дело, како православних тако и припадника других вероисповести, јер је намењено свима који стреме духовном уздизању, без обзира на узраст, интелектуалну категорију или вероисповест. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Заслуга за то што се овај бисер духовне литературе сада може читати и на словачком језику, у највећој мери припада главном преводиоцу књиге, протојереју Петру Сороки и преводиоцу песама и званичном редактору словачког издања тог дела, протoјереју Петру Савчаку, који нису жалили труда да допутују у Бачку Паланку и представе присутнима дело великог светитеља, преведено на матерњи језик, највећег дела присутних, Словака евангеличке а.в. вероисповести. На почетку скупа, модераторка је свима упутила речи добродошлице, а затим је отпеван тропар светом Владици Николају у извођењу хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, којим руководи јеромонах Јеротеј, сабрат манастира Ковиљ. О личности светог Владике Николаја, присутнима је говорио протојереј Петар Савчак, који је изразио радост због чињенице да говори о великом Божијем угоднику пред два братска народа: словачког и српског. Главни преводиоц књиге, протојереј Петар Сорока је у представљању књиге, говорио о преводилачком послу, који није био нимало једноставан, а трајао је више од пет година. Отац Петар се током превођења сусрео са многим речима које се данас више не употребљавају у модерном српском језику, а нарочито са турцизмима и „бугаризмима“. Помоћ приликом превођења налазио је у српској амбасади у Братислави. Вече је употпуњено читањем Охридског пролога (житије, беседа и расуђивање) за празник Сретење, чије је богослужбено празновање у току, а које је за тај празник написао свети Владика Николај Велеимировић. Делове из Охридског пролога на словачком језику, читао је јерођакон Ермолај, сабрат манастира Ковиљ, коме је словачки матерњи језик. Његово произношење је пратио хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин певањем литургијских и духовних песама које је написао свети Владика Николај. Представљање Охридског пролога на словачком језуку у Бачкој Паланци, прво је у Републици Србији, након његовог издања. Извор: Радио Тавор
  6. Крајем 2018. године издавачка кућа манастира Александра Невског Ново-Тихвинског града Јекатеринбурга објавила је руски превод „Пидалиона“, једног од најауторитативнијих и најкомплетнијих канонских зборника у историји Цркве. Књига садржи основна правила којима се руководи Православна Црква још од апостолских времена, као и њихова најауторитативнија тумачења. Пидалион је крајем 18. века саставио један од највећих светаца Грчке Цркве преп. Никодим Светогорац, који је спровео опсежан истраживачки рад, изабрао важан и поуздан материјал и сам написао коментаре о правилима и тумачењима. На руском језику „Пидалион" се први пут објављује; књига се састоји од четири тома. Монахиње манастира Александра Невског Новог-Тихвинског превеле су књигу и припремиле њено издање. Објављивање оваквог дела указује на оживљавање црквене науке у Русији. Канонска збирка привући ће пажњу стручњака и допринети развоју канонске науке у Русији. Књига се препоручује не само црквеним научним делатницима, историчарима и канонистима на њихову стручну употребу, већ и свима који су заинтересовани за црквено-правни поредак у доба васељенских сабора. „Сестре су се трудиле не само да преведу, већ и да ураде веома значајне фусноте које пружају новину, релевантност и максималну доступност читаоцима руског говорног подручја,“ казао је протојереј Дмитриј Пашков, професор Московске богословске академија и Православног хуманистичког универзитета. До данас је грчка оригинална верзија "Пидалиона" имала 18 издања и репринта. Књига је преведена на румунски, арапски и енглески језик. Извор: Српска Православна Црква
  7. Швајцарско библијско друштво је представило јавности немачки превод Јеванђеља византијске текстуалне традиције под називом „Byzantinischer Text Deutsch”(“Византијски текстна немачком“).Према Библијском друштву, овај превод се разликује од других превода Библије, јер је сачињен на основу опште прихваћене верзије грчког текста Јеванђељау православним Црквама и узима у обзир тумачења великих правосланих богослова. То је први превод Јеванђеља на немачком језику према тексту Васељенске патријаршије објављеном у Цариграду 1904. године. Ново издање „Византијски текст на немачком“ представљено је 9. јануара 2019. г. у руској православној цркви Васкрсења Хpистовог у Цириху. Књига не узима у обзир само речник Новога завета, већ и Псалме и богослужбене значајне текстове Старога завета. Додатак садржи одступања у односу на усвојени словенски текст. „Из овог разлога, ово издање је погодно за хришћане како грчке, тако и црквенословенске традиције,“ истиче Швајцарско библијско друштво. На представљању је српски православни монах Јустин Рауер из испоснице Благовести - св. Јустин у немачком месту Ејтерфелду казивао о почецима овог превода Библије. Председник Швајцарског библијског друштва Рето Мајер изразио је изразио наду да ће „овај превод Јеванђеља обогатити богослужења наше православне браће и сестара, а бити полезан и у духовном назидању сваког верника“. Извор: Српска Православна Црква
  8. Званичне презентације православних духовних књига у Словачкој нису уобичајена појава, али како је, уз Божју помоћ, на словачки језик коначно преведено велелепно дело Светог владике Николаја Велимировића Охридски пролог, намењено свим узрастима и интелектуалним категоријама без обзира на вероисповест, одлучили смо се на овај подвиг у више градова Словачке. У сарадњи са организацијом ResArtis и залагањем Олге Седровичове прихватили смо се организације низа презентација уз пратеће наступе хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. Наша турнеја почела је 23. новембра 2018. године светом Литургијом у храму православног манастира Полагања ризе Пресвете Богородице у Комарном, јер је управо тај град битан за историју Срба у Словачкој. Већина житеља тог града вероватно и не знају да је Комарно одиграло веома важну улогу у историји Срба. За време турске владавине на те просторе у 17. веку дошло је око 40 хиљада српских породица, па се у исто време ту налазило и седиште српског патријарха Арсенија III (Чарнојевића). После свете Литургије председник Црквеног одбора Комарна јереј Мирослав Крутски је поручио: -Драго нам је да је презентација овог изузетног дела једне од највећих српских личности, Светог владике Николаја Велимировића, започела управо у православном храму у Комарну који је друга домовина Србима у Словачкој. И византијско хорско појање одзвањало је пре више десетина година, када су Комарно посећивали монаси манастира Хиландара. Све ове лепе околности оставиле су снажан утисак на присутне госте из Србије, али и на присутне представнике медија и вернике. Још истог дана у 17 часова очекивала нас је презентација књиге у Руском центру науке и културе у Братислави. Дупке пуна сала народа најпре је одслушала тропар аутору Охридског пролога Светом Николају Велимировићу, после чега је модераторка Олга Седровичова из удружења ResArtis објаснила шта ће бити тема вечери. У наставку представила је преводиоца песама и званичног редактора словачког издања тог дела протoјереја Петра Савчака, који је говорио о животу Светог Николаја Велимировића. Говорио је о детету са села кога су послали на студије, јер је био мали растом и сувише слаб за пољопривредне радове. У школама су му се подсмевали да је сељак, па је морао да учи много упорније од осталих. Никола, како је било његово крштено име, после студија постао је велики бранилац Срба у Енглеској и Америци, где је проповедао и држао предавања не би ли тако помогао својим напаћеним сународницима у Србији. После монашког пострига и рукоположења у чин епископа одлази у најсиромашнију српску епархију у Охрид, где од мислиоца и филозофа постаје молитвеник и аскета, и управо тада рађа се дело Охридски пролог. За време Другог светског рата био је у интерниран у концентрациони логор у Дахау, одакле као „државни непријатељ“ комунистичке Југославије одлази у САД, где наставља да помаже свом народу из иностранства, и где се и упокојио. Мноштво његових дела писане заоставштине до данас поучава не само Србе, већ и читаоце других народа. После литургијских песама у извођењу хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада модераторка је позвала главног преводиоца књиге протојереја Петра Сороку да укратко представи књигу и каже нешто о њеном превођењу. Преводилачки посао није био нимало једноставан и лак, трајао је више од пет година. Преводилац је морао да се бори са многим речима које се данас више не употребљавају у модерном српском језику, са турцизмима и „бугаризмима“. Помоћ приликом превођења налазио је у српској амбасади у Братислави. Песме Светог Николаја биле су у народу веома популарне, тако да су постале готово народне, а на крају су и испеване. Две из реда тих песама отпевао је Хор, иако оне не чине његов уобичајени репертоар. Модераторка је затим прочитала пар одломака из Охридског пролога. Концерт Хора и презентација књиге обогаћени су и изложбом фотографија манастира Хиландара фотографа Миливоја Јоцића, а на крају наступио је ветерански састав Народног оркестра АКУД Соња Маринковић из Новог Сада. Гости из Србије посетили су и богослужбене просторије у Трнави, где су Срби, слично као и у Комарну, одиграли важну историјску улогу. Суботњу свету Литургију служили смо у величанственом простору галерије икона у Жилини: појање византијских напева и старе иконе саобразиле су неописиву духовну атмосферу, као што је рекао диригент Хора јерођакон Јеротеј: -Природно место за ове иконе јесте храм, а ми смо у ову галерију, захваљујући светој Литургији, призвали благослов Божји и осветлили је Њиме, тако да смо се међу овим иконама осећали као да смо у истинском храму. По свршетку свете Литургије представљена је књига Охридски пролог, а пуна галерија присутних људи са великим интересовањем купила је књигу са потписима аутора и гостију из Србије. Духовна атмосфера достигла је своју пуноћу када је власник галерије из депозита изнео највреднију икону - Јарославску икону Пресвете Богородице из 16. века пред којом је Хор са страхопоштовањем отпевао кондак „Возбраној војеводје“. У недељу, 25. новембра 2018. године, припала нам је част да служимо и певамо свету архијерејску Литургију у Катедралном храму у Кошицама уз учешће Његовог Преосвештенства Архиепископа михаловско-кошицког г. Георгија, који је пре богослужења на средину храма изнео мошти Светог владике Николаја Велимировића. У проповеди протојереј Петар Сорока говорио је о животу великог светитеља, а поле ломљења славског колача у његову част Владика се захвалио преводиоцу што је омогућио да знаменито дело стигне до словачких читалаца. И овде је Хор из Србије отпевао неколико духовних и литургијских песама, а преводилац се обратио присутнима говорећи о фазама превода тог дела на словачки језик. Једино место у Прешовском крају где је у оквиру турнеје била представљена књига Охридски пролог био је Снински замак. У Снини се на тај догађај сабрао огроман број посетилаца. Запослени у замку постепено су износили све више столица, да би на крају већина догађај пратила стојећи. Уобичајени сценарио са појањем српског Хора публици се толико допао да је Хор због срдачног аплауза морао да отпева додатну композицију публици која је већ стајала, што се није десило ни на једној од претходних презентација. Како би вече српске литературе и појања било потпуно, своје фотографије са путовања по српским манастирима представила је фотограф др Даниела Капраљ. О својим фотографијама рекла је: -Као жену и фотографа одувек ме је привлачила тајна живота монахиња: склад између вере и дела ових жена; стрпљење, подвиг, смерност, одрицање од светских радости и брига. Ухватити овај свет визуелном речју фотографије! У женском манастиру на Грабарки имала сам тај циљ, али већ следећег дана фотографисање је постала трећеразредна ствар. Схватила сам да сам тамо ради себе, а не ради монахиња. Тако је и до данашњег дана. Трудим се да објективом апарата ухватим флуид религозности. Не тврдим да је то истина, већ сведочење истине. Говорим о свом личном, субјективнмом доживљају и чежњи за рајем. Овим дубоким речима завршило се вече српске духовности, а пуна сала посетилаца одлазила је истински духовно надахнута и укрепљена, као и у свим претходним градовима. Организатори пројекта овом приликом желе да се топло захвале свим учесницима, певачима, музичарима, уметницима, публици, јер су сви скупа изградили величанствену духовну атмосферу која је без сумње прославила великог светитеља и аутора књиге Охридски пролог - Светог владику Николаја Велимировића. Реализацију пројекта финансијски је подржао Фонд за подршку културе народних мањина Републике Словачке. Књигу Охридски пролог преведену на словачки језик можете поручити на адреси:www.duchovne-knihy.sk. протојереј Петар Сорока на српски превео јерођакон Ермолај Извор: Српска Православна Црква
  9. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.
  10. У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. View full Странице
  11. Молитвеник је преведен у оквиру пројекта „Центра за социјалну помоћ мигрантима“ у Мисионарској и катихетској комисији Москве. У блиској будућности планира се рад на преводима на језике Централне Азије познатог катихизиса „Вера светих“ од светог Владике Николаја Српског, кратког зборника богослужења, као и и мисионарских брошура. Извор: Српска Православна Црква
  12. -Катихизис Владике Николаја Велимировића биће преведен на језике народа Централне Азије- Крајем јуна 2018. године окончан је рад на превођењу „Кратког православног молитвеника“ на таџичком језику, јавља прес службе Комисије за катихизацију и мисионарски рад Епархијског савета града Москве. Молитвеник садржи јутарње и вечерње правило, као и молитве пред Свето Причешће са кратким упутствима за припрему за Свето причешће. Молитвеник је преведен у оквиру пројекта „Центра за социјалну помоћ мигрантима“ у Мисионарској и катихетској комисији Москве. У блиској будућности планира се рад на преводима на језике Централне Азије познатог катихизиса „Вера светих“ од светог Владике Николаја Српског, кратког зборника богослужења, као и и мисионарских брошура. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић
  14. Језик Цркве… Да, ми треба да размишљамо о примеру језика Господњег и језика ране Цркве. Какав је био језик, и то не само словесни језик, него целокупан начин Христовог обраћања савременицима? Како су они реаговали? Чујемо: „Никада човек није говорио тако“ (Јн 7, 46). Чујемо чак и жалбе његових сопствених ученика: „Какве чудне речи! Ко то може да слуша?“ (Јн 6, 60) С друге стране, ми сваки пут осећамо да Господње речи и гестови нису упућени изнад глава слушалаца, у некакав нечовечански простор, него управо њима, међу њих. И онај који је говорио „као онај који власт има“ (Мт 7, 29), који је, по нашој вери, имао пуно право да каже онако како је рекао у Беседи на гори: „Оцима вашим је казано… А ја вам кажем…“ (в. Мт 5, 21–48), у самој форми свог понашања, онако како је излазио пред људе, почев од одеће па надаље, одржавао је везу са нормама традиције свог народа. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић View full Странице
  15. Нисам знала, да постоје два велика албума црквене музике на овом језику.. Интересантно звучи, бар за мене Album "Slava Tev, Dievs" (на пример акатисте) Album "Ja Kristus tevī ir augšāmcēlies" (такође духовне, али не литургијске песме)
  16. Shiarhimandrit Serafim Bit-Haribi све је познатији у православном свету пошто литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је Исус говорио. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као инспирација за филм. 40-годишњи ђакон, Отац Серафим је Асирац по етничкој припадности, а његов матични језик је арамејски. Пре него што се замонашио, тренирао је рвање, теквондо и карате. У животу до сада је урадио велике ствари, био је четвороструки првак Грузије у теквондоу, носилац је црног појаса трећи дан у каратеу, био је шеф обезбеђења једног од чланова украјинске владе, пре него што се замонашио добио је троје деце, а носилац је и титуле једног од најпосвећенијих монаха, преноси портал Бастабалкана. Гледано отпочетка, његов живот је све само не обичан, од најранијег детињства па преко живота обичног смртника и све до стицања звања хиархимандрита, он је права особа за рубрику „Веровали или не“.
  17. Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква
  18. Дана 3. фебруара 2018. године у свечаној сали Текелијанума, српског храма културе у Будимпешти, представљен је Посни триод који је на савремени српски језик превео Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Повезане вести: Света архијерејска Литургија у Будимпешти Представљен Посни триод у преводу епископа Лукијана Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори
  20. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори View full Странице
  21. Поштовање, Да ли постоји неки програм за стоматологију који је на српском језику? Треба ми за стоматолошу ординацију. Поздрав и хвала
  22. Version 1.0.0

    14 downloads

    Најобимнија историја Русије на српском језику.
  23. На позив Митрополије Тамасоса и Ориниса, један богослов допутоваће из Грчке да симултано преводи Литургију на знаковни језик за глуве људе. Служба ће се одржати у недељу 19. новембра у цркви Светог Јована Златоуста у Лакатамији, у предграђу Никозије. Према речима пароха при цркве о. Киријака Каспариса, у прво време Митрополија ће доводити богослова једном месечно, па ће број оваквих служби уредити на сваких четрнаест дана или на све веће црквене празнике. „Ово је осмишљено с циљем да се задовоље потребе глувих верника који никад нису имали могућност да прате Литургију или имали некога да им објасни њено дубље значење на њиховом језику,“ рекао је о. Киријак Сајпрус Мејлу. Ово је први пут кад ће глуви људи моћи учествовати још активније у божанским литургијама. Он је додао да ће богослов стајати на подијуму тако да га сви виде и одатле ће симултано преводити на знаковном језику. До сада је 17 лица изразило интересовање за овом службом, али сесматра да ће бројка расти. Истовремено, Митрополија је позвала једну Кипранку која је стручњак за знаковни језик да проучи како богослов из Грчке преноси проповеди и богослужење, тако да једнога дана она преузме његово место када он не буде могао долазити на Кипар. Вести из сестринских цркава | English
  24. На позив Митрополије Тамасоса и Ориниса, један богослов допутоваће из Грчке да симултано преводи Литургију на знаковни језик за глуве људе. Служба ће се одржати у недељу 19. новембра у цркви Светог Јована Златоуста у Лакатамији, у предграђу Никозије. Према речима пароха при цркве о. Киријака Каспариса, у прво време Митрополија ће доводити богослова једном месечно, па ће број оваквих служби уредити на сваких четрнаест дана или на све веће црквене празнике. „Ово је осмишљено с циљем да се задовоље потребе глувих верника који никад нису имали могућност да прате Литургију или имали некога да им објасни њено дубље значење на њиховом језику,“ рекао је о. Киријак Сајпрус Мејлу. Ово је први пут кад ће глуви људи моћи учествовати још активније у божанским литургијама. Он је додао да ће богослов стајати на подијуму тако да га сви виде и одатле ће симултано преводити на знаковном језику. До сада је 17 лица изразило интересовање за овом службом, али сесматра да ће бројка расти. Истовремено, Митрополија је позвала једну Кипранку која је стручњак за знаковни језик да проучи како богослов из Грчке преноси проповеди и богослужење, тако да једнога дана она преузме његово место када он не буде могао долазити на Кипар. Вести из сестринских цркава | English View full Странице
×
×
  • Create New...