Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'језика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије. По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила. „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена. О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице. Извор: Радио Светигора
  2. Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима, упозорава Одбор за стандардизацију српског језика. Крајње је време да се у Србији утврди језичка политика као значајан елеменат укупне националне и државне политике, истакнуто је на 21. пленарној седници Одбора за стандардизацију српског језика, одржаној крајем марта у САНУ. Одбор је, речено је, на својим научним конференцијама елаборирао проблематику из домена утврђивања и спровођења језичке политике, која се, међутим, утврђује и спроводи искључиво у сарадњи струке и државе. Непостојање државне језичке политике наноси озбиљну штету српским националним интересима; данас је већ озбиљно угрожен статус српског језика, а и положај ћирилице је недозвољено лош. На седници је поднесен предлог Извештаја о раду Одбора за 2018. и предложен план рада за 2019. годину, а такође именовани су потпредседник и заменик секретара Одбора. Према речима Срете Танасића, председника Одбора, на седници је закључено да је потребно подржати и подстаћи рад комисија на изради започетих или планираних библиографија, што је наведено као значајан задатак у плану рада Одбора непосредно по његовом оснивању. Констатовано је да Одбор има добру сарадњу с Министарством културе и информисања Републике Србије и да се залаже за такву сарадњу и са другим министарствима и државним институцијама на пословима који се тичу српског језика. Одбор за стандардизацију српског језика ће се поново обратити јавности и надлежним институцијама предлогом да се српски језик уведе на све факултете према програмима примереним профилу факултета ради учења српског стандардног језика и познавања важних чињеница из историје српског језика, што је део опште културе сваког факултетски образованог човека. Такве програме урадили би представници појединих факултета с представницима катедара за српски језик и Одбора за стандардизацију српског језика. Одбор ће наставити борбу за идентификовање српског језика и писма у међународним библиотечким стандардима и залаже се за неодложно започињање решавања проблема везаних за израду корпуса српских ијекавских говора. Одбор такође подржава захтеве Срба изван Србије и Републике Српске да користе право на употребу свог језика и писма и да им се гарантују права која Република Србија обезбеђује националним мањинама у Србији. Извор: Политика
  3. Потпуна Библија је прошле године преведена на још 18 језика. Према најновијим подацима Сједињених библијских друштава, интегрални текст Старог и Новог Завета сада се може читати на 692 језика и тиме је омогућено да 5,6 милијарди људи имају приступ Речји Божјој на матерњем језику. Према истим подацима, Нови Завет је преведен до сада на 1.547 језика, а поједине књиге Светога Писма на 1.123 језика.Ово укупно чини да је бар једна књига Светога писма преведена на 3.362 језика, што је 38 језика више него претходне године. Библијска друштва полазе од чињенице да у свету има 7.350 језика, међу којима је 245 знаковних језика. Директорка Аустријског библијског друштва Јута Хенер је изјавила „Тамо где постоји превод Библије, снажнија је и вера, али сматрам да се на том плану још мора доста урадити“. Према извештају Global Scripture Access Report, велика је „радост“ што све више људи има приступ Библији на своме језику. За глуве и наглуве људе библијске књиге су објављене током 2018. године на мађарском, литванском, јапанском и тао језику. „Нови превод је крајње неопходан за глуве људе у нашој земљи,“ изјавио је Јозеф Кери, који је са тимом стручњака превео Марково јеванђеље на мађарски знаковни језик. Мада је он васпитан у хришћанској породици, приступ Библији нашао је тек онда када му је други глуви испричао библијске приче знаковним језиком. Библијска друштва стављају све снажнији нагласак на знаковне језике како би се омогућило да 70 милиона глувих у свету сазна библијску поруку. Уз то се нагласак полаже и на рад за слепе и слабовиде. Године 2018. изашла је 45. потпуна Библија брајовом азбуком; реч је о језику луганда којим се говори у источноафричкој Уганди. Извор: Српска Православна Црква
  4. Према Уједињеним библијским друштвима, сада постоји превод целе Библије на 674 језика (стање 1. јануара 2018. године). Нови завет је доступан на још 1.515 језика, изјавило је недавно Швајцарско библијско друштво, позивајући се на годишњи извештај УБС-а. Поједине библијске књиге објављене су још на 1.135 језика. „Библија за свакога и све јесте идеја која нас покреће напред“, рекао је генерални секретар УБС-а Михаел Перо. Према његовим речима, у свету постоји око 7.000 живих језика. Свето писмо је, на пример, прошле године преведено на туркменскии нанеломвски језик (раширени језик у Мозамбику). Нови завет је поново објављен на тајуза вијетнамску етничку групу са око 1,6 милиона говорника. Светско удружење библијских друштава има око 150 чланова. Још један фокус библијског социјалног рада био је издање Светога писма за слабовиде и наглуве особе. Библијско издање на Брајевом писму садржи око 40 томова. Извор: Српска Православна Црква
  5. Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. За сада постоје три групе полазника, а интересивање је све веће. У граду Маћагај, гдје је наша црква, у плану је да се од октобра настава одржава после Литургије. У току септембра је планирам и сусрет са људима из Ла Монтенегрине, који су звали на договор, да се и тамо бар 2-3 пута мјесечно држе часови. Најважније је да је интересовање велико и да из дана у дан има све више људи који хоће да науче српски језик, макар на неком основном нивоу. Уз то обавезно да иду и часови наше историје, културе, традиције… Како би „вратили изгубљено“, како кажу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије посјетили су јуче у Сан Пењи школу српског језика коју води Цетињанин Александар Миловић. Часови се одржавају у просторијама Ункауса, једног од највећих универзитета у провинцији Ћако. За сада постоје три групе полазника, а интересивање је све веће. У граду Маћагај, гдје је наша црква, у плану је да се од октобра настава одржава после Литургије. У току септембра је планирам и сусрет са људима из Ла Монтенегрине, који су звали на договор, да се и тамо бар 2-3 пута мјесечно држе часови. Најважније је да је интересовање велико и да из дана у дан има све више људи који хоће да науче српски језик, макар на неком основном нивоу. Уз то обавезно да иду и часови наше историје, културе, традиције… Како би „вратили изгубљено“, како кажу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Прилог расправи о законској заштити српског писма и језика Никола Танасић Уз закашњење од најмање 30 година, у српској јавности се најзад покренуло питање о законској заштити ћирилице — националног писма које Устав Србије проглашава за службено писмо српског језика, којим српски народ пише практично током целе своје писане историје, а које на наше очи нестаје са наших улица, из наших књижара, новина, и електронских медија. Као што то у Србији пречесто бива, ово деликатно културно питање је потегнуто изнебуха, без озбиљног културног дијалога, а у медијима су почеле да колају незваничне информације о разним „наметањима“ и „казнама“, које су за ефекат имале само одијум против ћирилице, и збијање редова у културним круговима који и иначе српском писму нису ни најмање наклоњени. Још једна несрећна околност везана за ово питање јесте што се оно, као par excellence питање од националног интереса, потеже у тренутку када владајућа елита у земљи приступа, или се бар чини да приступа, „пресецању косовског Гордијевог чвора“, па се ћирилица од озбиљне теме претвара у „контратег“, којим се на кантару дневнополитичког псеудопатриотизма покушава компензовати шок од најављених „болних решења“, односно издаје српских интереса на Космету. Без обзира на то, питање језика и писма је превише битно да би се могло игнорисати из дневнополитичких разлога, и стога аутор ових редова, који се питањем заштите ћирилице активно бави годинама, и који је на ту тему објавио већи број текстова и есеја (2008., I-2009., II-2009., 2010., и 2012.), овде излази са систематизованом групом предлога како би, према његовом мишљењу, овим питањима требало приступити. Унапред се моле читаоци да опросте аутору због велике количине материјала којој ће бити изложен — овај текст је замишљен као коначни плод вишедеценијског промишљања проблема језика и писма. Истовремено, због ограниченог простора и стрпљења читалаца, сви предлози и теме биће образложене само на нивоу теза, уз наду да ће полемика о великом броју њих да заживи, када се најзад покрене и јавна дебата о предлогу закона који припрема Министарство културе Србије. Део први: заштита писма Помало парадоксално, почињемо са питањем заштите писма пре него што се посветимо заштити језика. Ово одражава проблематичну чињеницу да ћирилица представља основну одлику која српски језик одваја од самопроглашених језичких стандарда бивше браће (и бивших Срба) у региону, али пре свега произилази из чињенице да је управо ћирилица онај аспект српског језикословља и писмености који је највише угрожен. Затечено стање — борба „ћириличара“ и „двописменаша“ Велики проблем већине бораца за заштиту ћирилице до сада је био у томе што су сва њихова предложена решења полазила од њиховог полазног становишта, које подразумева да је ћирилица једино писмо српског језика, и да латиница у најбољем случају може имати статус само „помоћног писма“, или се као пракса треба потпуно укинути, забранити, односно заменити изучавањем међународне латинице као писма математике, физике, информатике, и других природних наука. Колико год овај став био исправан, оправдан, и историјски, научно, и теоријски утемељен, он је по правилу изазивао аверзију код великог дела наших сународника који најчешће не сматрају да ћирилица треба да нестане, али латиницу користе из навике и конформизма, позивајући се на догму о „двописмености“ насталу у југословенском периоду, која у образовном систему Србије никада није замрла. Заступници ћирилице ове људе често третирају као „непријатеља“, али они су у ствари само „добри ђаци“ једног застарелог школског програма који никада није званично и недвосмислено измењен по овом питању. Оно на шта овде треба скренути пажњу јесте управо да се дијалог о судбини ћирилице у српској јавности, бар номинално, не води између „ћириличара“ и „латиничара“, већ управо између „ћириличара“ и „двописменаша“. У Србији никада нису спроведене научно утемељене анкете о односу грађана према писму (или бар нису познате широј јавности), али непотпуно анкетирање јавног мњења указује да је потпуно занемарљив број грађана Србије који јавно сматра да српски језик треба да пређе на латиницу као своје једино писмо. У великом нескладу са тим стоји чињеница да огроман број грађана и приватно и професионално користи искључиво латиницу, иако номинално тврди да „српски језик има два писма“, и да је то „наше богатство“ (па опет то богатство никада не користи, задржавајући на само једном, и то увек једном истом писму). Реално гледајући, аморфна маса „двописменаша“ састоји се и од добронамерних људи који нису ни свесни чињенице да доприносе затирању ћирилице тиме што је никада не користе, али и од притајених „латиничара“, који се скривају иза идеолошке мантре о два писма, успављујући тако јавност пред нестајањем ћирилице, и надајући се да ће она у будућности de facto бити потпуно потиснута латиницом, што се у многим доменима јавне употребе писма и догађа. Управо ови „лажни двописменаши“ су најгласније устали против низа иницијатива да се ћирилица законски заштити, и до сада су по правилу веома успешно мобилисали онај већински део „двописменаша“ да устане против сваког облика одбране ћирилице, представљајући инсистирање на писмености као неку врсту „напада на грађанска права и слободе“. Основни циљ: заступљеност ћирилице и латинице у јавној употреби треба бити обрнута Сваки добронамеран борац за ћирилицу мора ове чињенице узети у обзир, и своју стратегију формулисати тако да она буде прихватљива и саморазумљива не само другим „ћириличарима“, него и већини „двописменаша“ и „свеједноваца“ (оним који „ни не обраћају пажњу на то којим писмом је нешто написано“, а у пракси опет искључиво користе — латиницу). А то значи да треба поћи од њихове основне претпоставке: ако су ћирилица и латиница „два равноправна писма“, онда она, у најмању руку, треба да буду у потпуно равноправној употреби у јавности. Свако ко има потребу да прочита вест, попуни формулар, или пошаље поруку на српском језику, мора имати потпуно равноправан приступ обама писмима, што тренутно није случај. Ако су „двописменаши“ против искључивог наметања ћирилице, али и даље сматрају да су „оба писма богатство“ (а велики број њих чак и каже да им је „ћирилица лепша“, или да је „ћирилица српскија“, па у том смислу има предност), онда се не могу бунити против законских мера које се залажу за то да се ова равноправност успостави и у пракси. Штавише, ако је њима заиста „свеједно“ које се писмо користи, и ако им не смета стање у коме се тренутно налази ћирилица (практично не постоји на телевизији мимо јавних сервиса, свега пар ћириличних новина, скоро ниједна ћирилична реклама, око 70% штампаних издања латиницом), онда им сигурно не би сметала ни ситуација у којој би та два писма заменила места, па би ћирилица била свеприсутна на сваком кораку, док би се латиница могла наћи ту и тамо, без да је ико забрањује. Управо ово треба да буде циљ и задатак бораца за обнову ћириличке писмености — не укидање и забрана латинице (наш народ мрзи када му нешто забрањују!), нити кажњавање за њену употребу (наш народ мрзи када га кажњавају), већ управо ситуација у којој латиница не доминира српским језиком у јавној употреби, нити постоји икаква опасност да употреба ћирилице замре. Тек када јавна употреба ћирилице и латинице буде у омеру 50:50, тек тада ће „двописменаши“ имати право да се позивају на „наше благо“. А ако тај однос постане обрнут у односу на садашње стање, па ћирилица буде заступљена 70:30, или 80:20 у односу на латиницу, онда заштита ћирилице више неће ни бити витално национално питање, и сви љубитељи латинице моћи ће бити препуштени сами себи, а да то не представља никакав системски проблем за српски народ и културу. Службено, јавно, приватно Наравно, овде говоримо искључиво о јавној употреби писма. Службену употребу ћирилице дефинише Устав Србије, и ту ни о каквој двописмености нема говора. Државни органи се у великој мери придржавају овог правила (иако и ту има бројних проблема), и управо је службена употреба писма оно што је ћирилицу спасло од нестајања у најделикатнијим тренуцима њеног потискивања. Наравно, службена употреба није довољна, јер прети да претвори ћирилицу у „музејско писмо“ – којим ће се штампати закони и дипломе, али које нико неће користити да запише рецепт, напише љубавну поруку, састави електронско писмо, или нажврља графит на зиду. Основни проблем затирања ћирилице у српској јавности лежи управо у томе што Устав Србије прописује ћирилицу као службено писмо, али не и као јавно писмо, где се под службеном употребом подразумева искључиво употреба у државним органима (али из неког разлога, не и у платном промету, јавном информисању, економској и привредној делатности, декларацијама производа, штампању уџбеника, и низу других употреба писма које подлежу државној контроли, али се не сматрају за „службене“), што оставља огромну сиву зону у којој је ћирилица скоро потпуно истиснута из употребе. Наравно, грађани често бркају јавну употребу писма са приватном, сматрајући да би у случају законске заштите ћирилице неко куцао на њихова врата да гледа како су откуцали поруку на мобилном телефону, или окачили статус на Фејсбуку. Као што законодавство слободне државе никада не би требало да задире у приватни живот својих грађана, докле год он не угрожава друге грађане тако држави заиста треба да буде свеједно да ли њени грађани жврљају зидове, хватају белешке и пишу твитове ћирилицом, глагољицом, или арапским писмом. Основно правило: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена Основно правило по коме треба приступити институционалној заштити ћирилице у јавној употреби би стога морало да гласи: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена. То би значило да би свако ко сматра да је ћирилица једино српско писмо имао прилику да свим штампаним, куцаним, писаним, и објављеним текстуалним материјалима приступи користећи се српским писмом, док би они који инсистирају на двописмености поред ћирилице на располагању имали и латиницу. Коме је баш стало до латинице, могао би слободно да је користи, да на њој објављује књиге или новине, докле год се претходно постарао да сав објављени материјал постоји и на ћирилици. Свако од „двописменаша“ ко дигне глас да каже да је овакав приступ „непрактичан“ скаче сам себи у уста — јер како може бити „непрактично“ нешто што је, према њиховим сопственим речима, „наше благо“?! Ако они сматрају да је добро и корисно да Срби користе два писма, онда то треба да докажу тако што ће оба писма равноправно користити, па ако то дуплира посао у неким ситуацијама, то свакако није велика цена да се плати нешто што представља „културно богатство нашег народа“. За „ћириличаре“ овде, дакако, нема дилеме — користити два писма је апсолутно непрактично, али они нису у обавези да било шта штампају и пишу латиницом, тако да их ово правило не дотиче. Ако неко баш хоће да, поред Вуковог ћириличног писма, приде негује и Гајеву латиницу, заиста није умесно терати га да то не ради, докле год то не ради на уштрб националне културне баштине. Конкретне мере законске заштите Имајући на уму дати контекст, и руководећи се овим основним правилом, ево конкретних мера које би се могле подузети на законском нивоу у циљу заштите ћирилице од нестанка из употребе, и њеног повратка у српску штампу, медије, и на српске улице. Све предложене мере биће наведене у тезама, како се на њих не би трошило превише времена и простора. 1. Проширивање домена службене употребе писма Ћирилица је најрањивија управо у простору јавне употребе — у штампи, издаваштву, рекламама, и медијима. У великом броју медија ћирилица практично уопште не постоји, на рекламама се среће изузетно ретко, док у издаваштву још некако опстаје, али не прелази више од 25-30% штампаног материјала (и то у великој мери захваљујући уџбеницима). Проблем службене и јавне употребе треба регулисати на два нивоа. Са једне стране, постоје примери јавне употребе језика и писма које у основи представљају службену употребу, као што су већ поменути уџбеници (регулишу се државним планом и програмом), платни промет (подлеже државној пореској и финансијској инспекцији), декларације робе (регулишу се законима о трговини и привреди), обавештења о радном времену и јавне информације (такође прописано законом). У овим случајевима је просто потребно да се све речено подведе под службену употребу језика и писма, јер непостојање, а често и немогућност коришћења ћирилице у наведеним случајевима, у основи директно противречи Уставу Србије и ускраћује српском народу право на нормалну употребу сопственог језика у својој матичној држави. При томе правило остаје — у службеној употреби остаје само ћирилица, а у јавној употреби морају бити у употреби оба писма. Ако неко хоће да декларације производа или јавна обавештења штампа и на ћирилици, и на латиници, нико не треба да га спречава — важно је да службена употреба ћирилице у овим случајевима буде обавезна, и без изузетака. 2. Обавезно коришћење ћирилице у јавном информисању, укључујући рекламе То оставља питање рекламе и медија, који се, додуше, руководе законима, али који се не могу сматрати „службеном“ употребом језика и писма чак ни у овом раширеном смислу. Доступност информација на српском језику и писму, баш као могућност да се било који штампани материјал на српском језику истовремено чита и на српском писму представља право грађана Србије и српског народа које држава мора да им гарантује. У овом случају приступамо примени горе поменутог основног начела: ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена. Како би то телевизије и рекламне агенције технички и естетски решиле, то је већ њихова ствар, али није нарочит проблем омогућити да најмање половина рекламних билборда буде на ћирилици, или да кајрон на информативним емисијама наизменично иде ћирилицом и латиницом — наравно, само тамо, где се инсистира на латиници. Оглашивач или емитер је слободан да се користи искључиво ћирилицом (овде не улазимо у питање заштите права мањина на коришћење сопствених језика, или писане традиције, наравно), јер је у питању писмо које сви у Србији знају и разумеју, али су слободни да поред ћирилице ставе и латиницу, ако већ сматрају да су „два писма наше национално благо“. 3. Издаваштво и штампани медији — најмање 50% тиража ћирилицом Иста логика важи и за штампане медије и за издаваче, с тим што се у њиховом случају не инсистира на паралелној употреби два писма, већ искључиво о вођењу рачуна да њихов тираж укључује бар 50% материјала штампаног ћирилицом. Штампари и уредници су се до сада небројено пута позивали на економску логику када су избацивали ћирилицу из својих издања (јер, забога, „њих читају и у БиХ, и у Хрватској“, а „ћирилица као шире писмо троши више папира“), па је стога примерено да се управо економска логика користи приликом њиховог дисциплиновања. Ко је спреман да направи додатни трошак дупле припреме за штампу на ћирилици и латиници, тај је слободан да обе верзије пусти у промет, и тако омогући грађанима који воле латиницу (или Бошњаку и Хрвату, обојици) да новине или књигу купе и на том издању, докле год се остатку грађана Србије не ускраћује право да их читају на свом националном писму. Ако неко неће да прави дупли посао, и то је у реду — ћирилицу ионако знају сви у Србији, а знају је и Хрвати и Бошњаци које занима шта пише српска штампа. А ко сматра да су „два писма наше благо“, њему сигурно неће бити тешко да направи незнатан додатни трошак, како би оба та писма неговао и чувао. Наравно, још једном, ово законодавство не би задирало у мањинска права, и новине и издања која су регистрована на мањинским језицима, или која припадају мањинским групама које користе друге стандардне верзије српског језика. 4. Електронски медији — или само ћирилица, или оба писма Исто правило важи и за електронске медије и интернет портале, с тим што је у њиховом случају ствар технички већ одавно решена. Велики број портала на интернету (неупоредиво већи од броја штампаних новина, или телевизија) користи оба писма паралелно, будући да је механичко пресловљавање са ћирилице на латиницу посао од пар секунди (док је пресловљавање са латинице на ћирилицу знатно компликованији посао, узгред буди речено). Законом би једноставно ову праксу требало учинити обавезном за сваки портал који хоће да има статус, и да ужива права јавног медија, или који хоће да буде регистрован са националним доменом (.rs, или .срб, и сл.). Још једном, а у складу са основним правилом, пресловаљање сајтова на латиницу не би било обавезно, обавезно би било само постојање ћириличке верзије, док би употреба латиничне верзије била слободна. Закон, наравно, не би смео да задире у приватну употребу интернета — у коју спадају блогови, личне интернет странице, Твитер и Фејсбук налози и сл. Тако нешто, уосталом, не би ни било могуће спровести у дело. 5. Стандардизација употребе ћирилице у рачунарству, ИТ, и на интернету У вези са овим, држава и њене културне институције би требало да се позитивно заинтересују питањем рачунарске писмености, и употребом ћирилице у рачунарству, информационим технологијама, и на интернету. Још једном, на овом плану има мноштво примера позитивне праксе коју једноставно треба претворити у општу праксу. Компаније „Гугл“, „Твитер“ и „Фејсбук“ своје производе корисницима у Србији аутоматски нуде на српском језику и писму. „Мајкрософтови“ програми такође постоје и у верзијама на латиници. Оно што би држава требало да уради, јесте да свом софтверу широке употребе који се легално продаје у земљи наметне обавезу да српска и ћирилична локализација буду стандардне и фабрички подешене, а компанија која приде хоће да убаци и могућност пребацивања софтвера на латиницу то може слободно да учини. Још једном се овде игра на лењост и конформизам корисника, који често латиницу користе јер се никада нису потрудили да подесе ћирилицу на свом рачунару или мобилном уређају, иако би им она можда чак била лепша, лакша за употребу, и пријатнија на око. Најважнији захват који би морао бити учињен у овој области јесте обавеза да сви рачунари који се продају у Србији имају стандардне „ЉЊЕРТЗ“ ћириличке тастатуре (паралелно са међународним QUERТY или QUERTZ распоредом). Ово за произвођаче опреме не представља никакав нарочит проблем, али се тиме не баве просто зато што нико на томе није инстистирао. Слично томе, нови мобилни уређаји који се пуштају у продају морају фабрички бити подешени на српски језик и писмо, укључујући и српску тастатуру — а корисници касније могу да их подешавају у складу са својим нахођењима. 6. Подстицање ћириличког брендирања, и заштита права на идентитет бренда Питање које је у (званично још увек непокренутој) јавној расправи о новом закону о заштити ћирилице избило у први план и изазвало салву негодовања, јесте питање исписивања фирми на српском писму. Интернет су преплавили примери „смешних“ (зашто смешних?) примера пресловљавања светских брендова на ћирилицу из Бугарске и Русије, чији је циљ био да (за јавне и притајене латиничаре) илуструје „апсурдност“ такве једне законске мере. Али управо нам Русија, Грчка, Израел и сличне земље дају одличан пример позитивних пракси на овом плану — у овим земљама закони о заштити језика и писма не додирују регистроване трговачке марке, и њихова употреба у оригиналу (и на оригиналном писму) је потпуно дозвољена (па су опет неки брендови одлучили да брендирају своје знакове и на тим језицима и писмима, као што је „Кока-кола“ пре две године избацила на српско тржиште флашице са својим препознатљивим знаком на ћирилици). Логика је овде потпуно јасна — ако је неки бренд регистрован на неком страном језику (макар он био и „хрватски“), онда је сасвим нормално да се он ставља на фирму, рекламну табли или производ у оригиналу. Али сав остали текст који се налази на тој реклами, фирми, или паковању — декларација, рекламне поруке и сл. — који не представља део заштићеног трговачког знака, већ информацију за купца, мора бити исписан на српском језику и писму (а ако неко хоће да дода те исте натписе и на латиници, слободно то може да учини). То не значи да држава не треба да подстиче регистровање српских брендова на српском писму, али то свакако не представља нешто што би требало наметати, већ искључиво промовисати позитивним мерама (о томе мало касније). Овде треба још једном разлучити јавну о службене употребе писма. Док је страна или домаћа фирма потпуно слободна да користи логотип или бренд на страном језику, у службеним документима о оснивању, и у регистру АПР то име мора бити заведено на српском језику, у транскрипцији на службени језик и писмо. До пре пар година овај домен је био до те мере катастрофално регулисан, да се у јавни регистар уопште нису могла уписати ћириличка имена фирми, али су могла имена фирми на страним језицима, која користе знакове који чак и не постоје у Гајевој латиници. Једна фирма не би била ни у каквој обавези да ово транскрибовано име користи на рекламама и промотивним материјалима, али би га морала користити у фактурама, пореским пријавама, и другим документима у службеној употреби. 7. Искључива службена употреба (укључујући уџбенике), уз заштиту мањинских права Као што је већ речено, службена употреба писма остаје онаква каква је и била и подразумева искључиву употребу националног писма, у складу са Уставом Србије. Овде првенствено треба обратити пажњу на случајеве службене употребе писма који се систематски занемарују. Поред већ више пута поменутих декларација робе, ово се првенствено односи на школске и факултетске уџбенике. Док се правила да се уџбеници за школски програм у основним школама штампају ћирилицом издавачи придржавају у великој мери, у средњим школама латиница већ постаје свеприсутна, док се на факултетима (уз искључење филолошких, правних, и још пар „легалистичких“ факултета) ћирилица скоро потпуно губи. Наћи уџбеник из економије или медицине на ћирилици (и на писменом српском језику, али то је већ друга ствар) је права реткост, и ово представља озбиљан културни удар за студенте, који на тај начин од академске заједнице добијају информацију да српско писмо (и језик уопште) није примерено за коришћење у стручном или научном раду, што у овим круговима доводи до огромне плиме, како латинице, тако и неписмености уопште. Наравно, и још једном — свим припадницима националних мањина треба омогућити студирање на свом језику, или у складу са својим стандардизованим варијантама српског језика, у складу са законом. 8. Инвестирање у ћириличку писменост — годишње награде са фонт, бренд и дизајн Уз поменуте „интервенционистичке“ мере, предвиђене за исправљање тренутног стања са јавном употребом српског писма, потребно је спровести и више различитих позитивних мера у циљу одржања свести у јавности и међу грађанима о значају очувања писма као прворазредне културне баштине. Један од начина на се то учини било би увођење државне годишње награде за промоцију ћириличке писмености. Награда би се додељивала најбољим новим ћириличким фонтовима, ћириличким брендовима, и индустријском дизајну са применом ћириличког писма. На тај начин би се подстицале пре свега компаније да се брендирају користећи српско писмо, као и да развијају и подстичу употребу ћирилице у дизајну као естетски лепу и модерну. Развој фонтова је поготово важан, јер, иако је ситуација данас кудикамо боља него пре десетак година, и даље постоји хронични мањак добрих ћириличких типографских решења, поготово за професионалну употребу — од издаваштва, преко дизајна, до употребе у научним публикацијама (које захтевају велико богатство додатних знакова). 9. Модернизација наставе језика Кључна за опстанак српског писма и српске писмености уопште јесте модернизација наставе језика у школама, која мора да уважи чињеницу да у XXI веку тастатура преставља основно оруђе за писање. На најбаналнијем нивоу, то је одговор на ону апсурдну тезу „двописменаша“ да „за рачунаром користе латиницу, али оловком пишу ћирилицом“. Кроз школски систем, и кроз већ поменуту неопходну локализацију рачунарских система и свих мултимедијских уређаја на српски језик и писмо, ђаци се од малих ногу морају навикавати на српско језичко окружење, јер је то једини начин да се искорене предрасуде о ћирилици као „писму примитивца и сељака“ за које „нема места у свету рачунара“. Да би се схватило у којој мери је ћирилица, заправо, модерна, потребно је и да се настава језика модернизује, утолико пре, што је за садашњу метастазу латинице у српској јавности у највећој мери крива чињеница да нам је школски програм остао на нивоу осамдесетих година прошлог века. 10. Укидање догме о „двописмености“ у школском систему Најважнија позитивна ствар која се мора учинити на нивоу школског програма јесте управо укидање већ поменуте штетне догме о „два писма“ српског језика, како би Гајева абецеда најзад била стављена на своје место — заједно са међународним латинским алфабетом и грчким алфабетом, чије је познавање неопходно на нивоу основног образовања, али који због тога нису никаква „српска писма“. Гајева абецеда би свакако требало да се задржи као један од стандардних облика транскрипције српског језика за странце (на пример приликом уношења података у пасош, на путоказима, у преводима са српског на језике које користе латиницу и сл.), али би паралелно са њом деца требало да буду упозната и са међународним алфабетом, као и са грчким писмом, који ће им у најмању руку бити потребни у математици, физици, хемији и сл. Такође би —у најмању руку кроз средњошколско образовање — требало упознавати децу и са основама старословенске/црквенословенске писмености, па чак и са глагољицом, али то је већ сасвим друга тема. Кључно је да се догма „двописмености“ обесмисли у пракси, тако што ће деца научити да није богатство познавати „два писма“, већ што више различитих језика и писама, и њихове различите употребе. А за ту врсту богатства није неопходно проглашавати латиницу за „друго српско писмо“. А ко буде изучавао дубровачку поезију XVI и XVII века, може то без проблема да чини и без званичног проглашавања латинице за „друго српско писмо“. Извор Коментари
  9. Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве
  10. Новинару Радија Слово љубве АЕМ, Јелени Јеж, данас је на свечаности у Народној библиотеци Смедерево додељена престижна награда "Бранислав Мане Шакић", коју у континуитету од 1998. године додељује истоимени Фонд, за неговање српског језика, а у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, Бранислава Манета Шакића. Прилог Радија Слово љубве Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, уручени су овогодишњим добитницима баш на дан када је 1938. рођен Бранислав Мане Шакић. Стручни жири Фонда, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Међу досадашњим добитницима су следеће личности: Даница Лекић, Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Фонд „Бранислав Мане Шакић“ од 2017. додељује и Специјално признање странцима за изузетно владање српским језиком, а жири и прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  11. Епископ Силуан је у литургијској проповиједи казао да је Господ послије пада човјековог кроз све вјекове слао посланике, пророке и проповједнике своје, надахњујући их да говоре истину коју је уткао у твар, а коју је на крају објавио преко Сина Свога. Он је истакао да је Исус Христос утврдио истину у Цркви пославши Духа светога да надахне и друге учитеље и благовјеснике истине да усмјеравају овај свијет кроз све вијекове до судбоносног дана. – Као што нам је Господ даровао апостоле да благовјесте Божију истину, тако је даровао и нашим словенским народима равноапостоле Ћирила и Методија. Они су благодаћу Светог Духа пошли међу словенске народе да пронесу истину и вјечну поруку роду нашем који није био у потпуности христијанизован. Пријетила му је опасност латинизације и у исто вријеме увођења ограничавања проповједи Божије истине на само три језика, јеврејски, грчки и латински. Међутим, истина Христова се не да свести на форму, слово. Тако је Господ промислом својим преко кнеза моравског Растислава послао своје свете равноапостоле, најпре у Моравију, а онда у Панонију да пронесу Јеванђељску истину на језику наших предака, да она буде разумљива како би се њоме лакше хранили и преображавали. Није им било лако, наилазили су на велико противљења и искушења. Били су утамничени, па прогнани са тих простора, али их је Господ видјећи њихову љубав и истрајност ослободио. Превели су нам Свето писмо, Нови и Стари завјет, Литургију и друге списе Светих Отаца, казао је Преосвећени. То дјело Светих Ћирила и Методија и њихових ученика, преко равноапостолног Св. Саве и других Божијих угодника, проширило се по цијелом свијету и утврдило наш светосавски народ у вјери. – Тај пламен из Жичке архиепископије и Пећке патријаршије је стигао до најудаљенијих географских простора ове планете. Кандило исте вјере и језика гори и на престолу наше светосавске цркве у јужној хемисфери, Аусталији и Новом Зеланду, гдје ме је Господ послао да се прикључим Његовој Светој апостолској мисији да се угледам на велике јерархе Цркве Божије, њихово трпљење и истрајност и послужим народу који ми је повјерен, истакао је Епископ Силуан. Епископ је изразио радост што је данас духовно сабран са својим народом у Светом храму Спасења у Херцег Новом, који је велики показатељ шта је за човјека најспасоносније и куда треба да се усмјерава, а то је ка вишњим висинама. – Иако смо географски удаљени, ми у Аустралији, Новом Зеланду, преко наше свете православне вјере коју добисмо од светих Ћирила и Методија повезани смо и увијек смо заједно са вама, казао је Епископ и заблогодарио прво Господу а онда и Високопреосвећеном митропилиту, духовном оцу и апостолу ових простора г. Амфилохију, на благослову да на празник апостола словенских служи у овом светом храму. -Хвала и архијерејском протопрезвитеру херцегновском и старешини овог храма, Радомиру Никчевићу, оцима, хору и свима присутнима на срдачном дочеку, љубави. Осјећај радости и љепоте овога дана подијелићу са својим народом када се вратим у Аустралију и Нови Зеланд, казао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић пренио је Епископу Силуану поздраве и благодарност Митропилита црногорско-приморског г. Амфилохија, али и свих свештеника његовог намјесништва и вјерног народа на заједничкој молитви за бољитак Херцег Новог који је по много чему изузетан. -Посебан је по својим храмовима, литијама и молитвама што је и разлог да у њему има највише љубави и због чега би требало да ако Бог да, у њему буде што мање убистава, самоубистава, чедоморстава, злочина и гријеха. Ви сте овдје дошли као свој своме, јер овај храм су градили ваши преци. Иако сте рођени у тој далекој земљи, ви сте остали Србин, прави Херцеговац. Како би рекао академик Матија Бећковић „они који су најдаље отишли најближе су остали“. Аустралија и Херцеговина су дале доброг, истинског архијереја, настављача дјела Светих Кирила и Методија у Аустралији и Новом Зеланду. Ми Вам благодаримо, не заборавите нас у својим молитвама и знајте да овдје има много народа који воли оно што Ви радите и који Вас молитвено подржавају. Врата наших храмова увијек су за Вас отворена, казао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан служио је данас, на празник Светих Кирила и Методија, апостола словенских, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом. Звучни запис беседе Епископ Силуан је у литургијској проповиједи казао да је Господ послије пада човјековог кроз све вјекове слао посланике, пророке и проповједнике своје, надахњујући их да говоре истину коју је уткао у твар, а коју је на крају објавио преко Сина Свога. Он је истакао да је Исус Христос утврдио истину у Цркви пославши Духа светога да надахне и друге учитеље и благовјеснике истине да усмјеравају овај свијет кроз све вијекове до судбоносног дана. – Као што нам је Господ даровао апостоле да благовјесте Божију истину, тако је даровао и нашим словенским народима равноапостоле Ћирила и Методија. Они су благодаћу Светог Духа пошли међу словенске народе да пронесу истину и вјечну поруку роду нашем који није био у потпуности христијанизован. Пријетила му је опасност латинизације и у исто вријеме увођења ограничавања проповједи Божије истине на само три језика, јеврејски, грчки и латински. Међутим, истина Христова се не да свести на форму, слово. Тако је Господ промислом својим преко кнеза моравског Растислава послао своје свете равноапостоле, најпре у Моравију, а онда у Панонију да пронесу Јеванђељску истину на језику наших предака, да она буде разумљива како би се њоме лакше хранили и преображавали. Није им било лако, наилазили су на велико противљења и искушења. Били су утамничени, па прогнани са тих простора, али их је Господ видјећи њихову љубав и истрајност ослободио. Превели су нам Свето писмо, Нови и Стари завјет, Литургију и друге списе Светих Отаца, казао је Преосвећени. То дјело Светих Ћирила и Методија и њихових ученика, преко равноапостолног Св. Саве и других Божијих угодника, проширило се по цијелом свијету и утврдило наш светосавски народ у вјери. – Тај пламен из Жичке архиепископије и Пећке патријаршије је стигао до најудаљенијих географских простора ове планете. Кандило исте вјере и језика гори и на престолу наше светосавске цркве у јужној хемисфери, Аусталији и Новом Зеланду, гдје ме је Господ послао да се прикључим Његовој Светој апостолској мисији да се угледам на велике јерархе Цркве Божије, њихово трпљење и истрајност и послужим народу који ми је повјерен, истакао је Епископ Силуан. Епископ је изразио радост што је данас духовно сабран са својим народом у Светом храму Спасења у Херцег Новом, који је велики показатељ шта је за човјека најспасоносније и куда треба да се усмјерава, а то је ка вишњим висинама. – Иако смо географски удаљени, ми у Аустралији, Новом Зеланду, преко наше свете православне вјере коју добисмо од светих Ћирила и Методија повезани смо и увијек смо заједно са вама, казао је Епископ и заблогодарио прво Господу а онда и Високопреосвећеном митропилиту, духовном оцу и апостолу ових простора г. Амфилохију, на благослову да на празник апостола словенских служи у овом светом храму. -Хвала и архијерејском протопрезвитеру херцегновском и старешини овог храма, Радомиру Никчевићу, оцима, хору и свима присутнима на срдачном дочеку, љубави. Осјећај радости и љепоте овога дана подијелићу са својим народом када се вратим у Аустралију и Нови Зеланд, казао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић пренио је Епископу Силуану поздраве и благодарност Митропилита црногорско-приморског г. Амфилохија, али и свих свештеника његовог намјесништва и вјерног народа на заједничкој молитви за бољитак Херцег Новог који је по много чему изузетан. -Посебан је по својим храмовима, литијама и молитвама што је и разлог да у њему има највише љубави и због чега би требало да ако Бог да, у њему буде што мање убистава, самоубистава, чедоморстава, злочина и гријеха. Ви сте овдје дошли као свој своме, јер овај храм су градили ваши преци. Иако сте рођени у тој далекој земљи, ви сте остали Србин, прави Херцеговац. Како би рекао академик Матија Бећковић „они који су најдаље отишли најближе су остали“. Аустралија и Херцеговина су дале доброг, истинског архијереја, настављача дјела Светих Кирила и Методија у Аустралији и Новом Зеланду. Ми Вам благодаримо, не заборавите нас у својим молитвама и знајте да овдје има много народа који воли оно што Ви радите и који Вас молитвено подржавају. Врата наших храмова увијек су за Вас отворена, казао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Специјално признање, које се од 2017. године додељује странцима за изузетно владање српским језиком, припало је Рускињи Ани Ростокиној, преводиоцу и књижевном ствараоцу. Поменута одличја биће уручена 5. јуна 2018. у 12 часова на свечаности у Народној библиотеци Смедерево. У саопштењу Фонда „Бранислав Мане Шакић“ стоји: Стручни жири Фонда „Бранислав Мане Шакић“, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Музичко образовање и новинарство се од 1995. године, када Јелена Јеж постаје део Музичке редакције Радио Југославије, непрекидно преплићу у професионалном одрастању овогодишњег лауреата. Следе нова искуства кроз рад у ЈУ радију, Врачарском гласнику, потом у Драмском програму Радио Београда и Међународном радију Србија, да би од септембра 2009. сва своја знања и умећа уткала у Радио „Слово љубве“, где и данас ради. Аутор је и водитељ бројних разнородих емисија. Уз постојеће одличје, које се у континуитету додељује од 1998. године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио и нову врсту награде са циљем да се додељује странцима за изванредно владање српским језиком. Жири и њен председник, прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Ана Ростокина је рођена у Москви, а од 2009.године живи у Београду. Српски језик је почела да учи још у средњој школи, да би га потом усавршила на Универзитету Ломоносов, а мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду. Посвећена књижевном стваралаштву и превођењу, успоставља мостове културе између Русије и Србије. Иначе, Фонд и награда су основани 1998. године у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, Бранислава Манета Шакића, а Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, биће уручени овогодишњим добитницима на пригодној свечаности 5. јуна 2018. године у Народној библиотеци Смедерево. Подсећања ради, Плакету су до сада добили: Даница Лекић, која је са колегом Шакићем у овој кући била од њеног оснивања, потом Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Извор: Српска Православна Црква
  14. Дугогодишњи новинар Радија Слово љубве Јелена Јеж овогодишњи је добитник престижне награде Бранислав Мане Шакић, коју додељује истоимени Фонд, за очување српског језика и неговање културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Специјално признање, које се од 2017. године додељује странцима за изузетно владање српским језиком, припало је Рускињи Ани Ростокиној, преводиоцу и књижевном ствараоцу. Поменута одличја биће уручена 5. јуна 2018. у 12 часова на свечаности у Народној библиотеци Смедерево. У саопштењу Фонда „Бранислав Мане Шакић“ стоји: Стручни жири Фонда „Бранислав Мане Шакић“, на чијем челу је прошлогодишња добитница истоимене награде Слободанка Вујанић, спикер Радио Републике Српске, донео је једногласну одлуку да овогодишње, 21. по реду признање припадне Јелени Јеж, новинару и музичком уреднику „Слова љубве“, радија Архиепископије београдско-карловачке, имајући пре свега у виду да је својим радом, који је на завидном нивоу, дала значајан допринос у очувању српског језика и неговању културе говора у електронским медијима Србије, окружења и расејања. Музичко образовање и новинарство се од 1995. године, када Јелена Јеж постаје део Музичке редакције Радио Југославије, непрекидно преплићу у професионалном одрастању овогодишњег лауреата. Следе нова искуства кроз рад у ЈУ радију, Врачарском гласнику, потом у Драмском програму Радио Београда и Међународном радију Србија, да би од септембра 2009. сва своја знања и умећа уткала у Радио „Слово љубве“, где и данас ради. Аутор је и водитељ бројних разнородих емисија. Уз постојеће одличје, које се у континуитету додељује од 1998. године, Фонд „Бранислав Мане Шакић“ је 2017. установио и нову врсту награде са циљем да се додељује странцима за изванредно владање српским језиком. Жири и њен председник, прошлогодишњи добитник Француз Арно Гујон, оснивач и директор хуманитарне организације „Солидарност за Косово“, су се усагласили да овогодишње Специјално признање оде у руке Рускиње Ане Ростокине, преводиоца и књижевног ствараоца. Ана Ростокина је рођена у Москви, а од 2009.године живи у Београду. Српски језик је почела да учи још у средњој школи, да би га потом усавршила на Универзитету Ломоносов, а мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду. Посвећена књижевном стваралаштву и превођењу, успоставља мостове културе између Русије и Србије. Иначе, Фонд и награда су основани 1998. године у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, Бранислава Манета Шакића, а Плакета и Специјално признање, дар супруге Јадранке Нићин, биће уручени овогодишњим добитницима на пригодној свечаности 5. јуна 2018. године у Народној библиотеци Смедерево. Подсећања ради, Плакету су до сада добили: Даница Лекић, која је са колегом Шакићем у овој кући била од њеног оснивања, потом Драга Јонаш, Марија Славковић, Душко Марковић, Снежана Живковић, Винка Кнежевић, Жарко Обрачевић, Томислав Богдановић, Душанка Калањ, Светлана Алексић, Александар Гајшек, Стево Обрић, Милоје Мића Орловић, Мирослав Војводић, Десанка Милосављевић, Дина Чолић, Светлана Младеновић, Љиљана Марковић Марина Рајевић Савић и Слободанка Вујанић. Значај ове награде је утолико већи уколико се зна да је до скора била прва и једина те врсте на подручју бивших држава СРЈ и СЦГ као и Србије, чему у прилог говори и континуитет доделе овог признања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. На сајту srpskijezik.com постављен је Граматички речник српског језика, са 118000 речи и њихових комплетно обрађених облика (са акцентом, фонетиком, морфологијом). На који начин можете користити овај Речник и како можете допринети његовом садржају послушајте у прилогу. Гост јутарњег програма био је Александар Арсенин, стални стручни сарадник ЦЕПИС-а. Извор: Радио Беседа View full Странице
  16. Последње две деценије се ради на јачању свести о неопходности родно сензитивног језика како би, како то стручњаци за ово питање истичу, жене постале видљивије у језику. Недавно је објављен и Нацрт закона о родној равноправности, који још увек чека улазак у скупштинску процедуру. Да ли родно равноправан језик представља насилно мењање језика или је он неопходност? На ову тему говорио је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички. Извор: Радио Беседа
  17. Идем улицом и размишљам. О вери, о Богу... о свему. Признајем на то ме је подстакнуло учлањење на овај сајт, мада сам о томе размишљао и раније. Бивајући на овом сајту за ово кратко време, приметио сам изразиту суптилност језика његових чланова. Посебно оних који познају теологију и који су свештеници. У мени је зато се кристалисало питање. Занима ме може ли се суптилношћу човечијег језика дотаћи барем мало снага вере у човека ? Зашто ово питам ? Зато што језиком можете да описујете све и свашта у животу и свету...И пријатеље и непријатеље, и разне појаве, процесе, са дијаметрално супротних становишта, са свим њиховим специфичностима... А вера у човеку је шта ? Можда празнина испуњена љубављу према свему што нас окружује ? Још кад додам синтагму снага вере, ствари за мене постају још компликованије... Надам се да се нећете смејати мом питању... Ако неко може да ми одговори био бих му веома захвалан... (Или макар да ме упути на неки текст за читање.)
  18. Ко би био заинтересован да учи програмирање овде преко форума? Овде би имали приступ стручњацима из области да одговоре на сва питања и упуте у правом смеру, дају "домаћи" и слично. Не би био класичан "курс", већ нешто другачије - у ствари пуно боље. Уместо да седиш са двадесет људи у учионици и слушаш некога како прича, седиш кући и питаш директно све што ти није јасно. Само има два услова: 1) Да се ради озбиљно и одговорно, нема одустајања после три дана. 2) Да приложи месечно одређену суму за одржавање сајта Поуке. Ако сте одговорили негативно или нисам сигуран молио би коментар - зашто? Шта предлажете да се поправи?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...