Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једно'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у 28. недељу по Духовима, 29. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј – ставрофор Петар Лукић, игуман манастира Тумане Димитрије (Плећевић), јереји Предраг Тимотијевић и Александар Митровић и ђакони Владимир Руменић, Мирослав Митровић и новорукоположени ђакон Драган Симикић. На почетку Свете Литургије Свјатјејши је рукопроизвео вероучитеља и председника Актива верске наставе за Земун Драгана Симикића у чин чтеца и ипођакона. Потом је Свјатјеши у току Литургије рукоположио ипођакона Драга у чин ђакона. После светог Причешћа Свјатјејши је свештенство и верни народ у својој беседи поучио о важности Причешћа истакавши да је то велики дар Господњи и да Причешћем примамо самога Господа у себе и постајемо једно са Њим. И управо је то смисао нашега живота и нашег постојања у овоме свету. Извор: Радио Слово љубве
  3. http://teologija.net/ni-jedno-ni-drugo/?fbclid=IwAR130_C2NyutwphnHdxYeMB9KQ7bVnQTRFvR3OYs1n5-EdnQNmrQ_tZQuQk ... Јежи Новосјелски, Крајолик са црквом, 1989. ... Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује.
  4. Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује. Извор: Теологија.нет
  5. На 75-годишњицу од геноцида у Велици, 28. јула 2019. године, литургијским сабрањем прослављени су Свети новомученици велички и горњеполимски и храмовна слава цркве Светих Кирика и Јулите. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на пет стотина деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. годне на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије потпомогнути балистичко-вулнетарским добровољцима из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Славонске. После читања зачала из светог Јеванђеља, сабраним верницима речима литургијске беседе обратио се владика Јован: -Ријечи Господње: Сви ће омрзнути на вас имена ради мога, испунише се не само за вријеме злочина, због којег се сваке године сакупљамо у Велици, него много више се испунило у оном деценијском ћутању које је после тога напунило земљу. Долазим од Јасеновца. У Јасеновцу је, тек, 1966. године подигнут Меморијал, овдје у Велици није никад. Ево иза нас рушевина, не видим ни музеј, не видим ни мјесто гдје се казује шта је било овдје у Велици, а којим се ништа мање него испуњавају Христове ријечи: Неке ће од вас гонити и побити. Деценијама није било спомена; једини спомен који овдје видимо је овај храм, који нас поучава, не само спомену сваког од нас, сваког од ових људи, како каже Господ, да трпљењем спасавате душе своје, него, који нас учи да једино слога, сагласје и међусобна љубав јесу оно што даје смисла трпљењу о коме говори Христос. Христос је свима који се зову Његовим именом, хришћанима рекао, поновио им много пута: Љубите једни друге, по томе ће свијет познати да сте ученици моји. -И све ово овдје нема никаквог смисла, ако нас није научио, управо, томе, да смо једно биће, један организам, један дух, једна душа, који се сјећају овог страшног злочина, који нас чини једним бићем, једном душом. И зато је Господ дао да се црква Божја овдје појави и подигне, која нас сабира и чува сјећање на оно што се збило на данашњи дан 1944. Немојте да се заваравамо, осим Христа Бога живога, осим Цркве живе, нико не гарантује сјећање. Они који су тада били живи и који то памте, још их је, можда, неколицина. Дјеца од оних што су пострадали тада, су зрели људи, улазе у касне године. Ту и тамо је неко, понешто записао, али ништа, осим, овог данашњег скупа нам не гарантује да ће спомен ових који су пострадали, прије равно 75 година опстати, беседио је владика Јован. У свом архипастирском слову, епископ Јоаникије је захвалио епископу Јовану који је, и ове године, дошао да молитвено учествује у великом и величанственом сабору у Велици којим се прослављају Свети новојављени мученици велички и горњеполимски: -Јасеновац је збирно име за све Свете новомученике српске. Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно. Бог је тако устројио да данас славу Светих новомученика величких и горњеполимских прослављамо у недељни дан, дан Васкрсења Хрситовог. Тиме потврђујемо да вјерујемо у Христову побједу над смрћу. Наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и Свети новојављени мученици велички и горњеполимски. Христос Господ је распет на Крсту, примио је на себе све муке и страдања људи, кроз сва времена, примио људску смрт, сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећи дан и јавио се као Побједитељ смрти. Његова побједа над смрћу има такву силу да све нас, који вјерујемо у Њега, чини учесницима Његове побједе над смрћу и Његове славе. А тога су се већ удостојили, Његове вјечне славе и Његовог заједништва на небесима, у Царству Његовом, Свети новомученици велички и горњеполимски. Када помињемо Новомученике српске мислимо на хиљаде и стотине хиљада дјеце, од дјеце зачете у мајчиној утроби, још нерођене, која су побијена на правди Бога, до мале дјеце и омладине. -Само у Велици, од свих жртава колико је побијено, преко 60% је дјеце и омладине до 20 година. Онда помињемо мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач у Велици, али и на свим другим мјестима, у току Другог свјетског рата. Ту смо судбину доживјели, ту смо горку чашу као народ испили, али нас тјеши слава наших новомученика и та жртва нас обједињује. Зато нам је драго што сваке године, кад може, драги Владика славонски и јасеновачки Јован дође до Велике, јер смо у тој жртви једно, поручио је владика Јоаникије и навео да су жртве невино страдалих Величана дале нови живот том месту, а тако и славонска мученичка Епархија, која је, по ко зна који пут, опет, пострадала. -Владика Јован нашао је тамо згаришта од последњег рата, али он није посустао, јер зна да служи Христу Богу распетом и васкрслом. Зна да га подржава сабор Светих новомученика јасеновачких-славонских. И ми овдје имамо овај дивни сабор, ово је највећи и најљепши сабор у Велици и треба га чувати. Видимо да је сваке године све љепши, свјетлији, народ је, све више, укључен у тајну ове свете службе, казао је епископ Јоаникије и нагласио да је Јасеновац продужено Косово, као што је и Велика продужено Косово. -Све је то Косовска жртва, свесрпска жртва и ми смо у томе, у тој мисли једно, рекао је Владика. После Литургије и ломљења славског колача, уследио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави коју су уготовили ипођакон др Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића. Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је, дан раније, изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извештаја и записника који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици који је формирао „Клуб Велика“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. Друга недјеља Часног поста – Пачиста, посвећена Светом Григорију Палами, саборно и молитвено је прослављена у острошком манастиру 24.марта 2019. љета Господњег. Светом Литургијом на празник Светог Софронија Јерусалимског у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички у Епархији будимљанско-никшићкој. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном догађају када је Христос исцијелио (од)узетога, сабранима се ријечима надахнуте празничне бејседе обратио о. Владимир који је подсјетио да се у другој седмици Великог поста торжествено прославља велики учитељ Цркве, архијереј града Солуна, Григорије Палама. – Он потврђује учење светих отаца и бори се против једног западног књишког учења које је говорило да јављена свјетлост Божија на гори Тавор није нестворена, није божанска, већ да је то само неки смибол, те да су ученици Христови видјели само неки симбол. А Григорије Палама је говорио да је опит монашки, умно стрдачне молитве, гдје човјек може у дубоком молитвеном јединству да се сједини са Богом, да му се јави сам Бог и да му се укаже та нестворена божанска свјетлост како се указала светим апостолима Петру, Јакову и Јовану – казао је о. Владимир. Истакао је да је управо зато Паламизам једно од главних учења богословске мисли. – Које нам говори да смо ми сви призвани да побиједимо у себи старог огрјеховљеног човјека, што нам нуди овај пост, јер се молимо да Господ одузме од нас духа љености, духа сујете, духа властољубља, сваког онога духа који долази од сатане и прља наше срце и душу и спрјечава нас да видимо Бога у свјетлости. Сам Христос пречистим устима својим рекао је ”блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети”. Зато ми чистимо срца током великог поста, да би смо се удостојили да видимо Васкрслога Христа који нас обасјава зрацима своје нестворене божанске свјетлости и ми постајемо обожени – рекао је, између осталог, о. Владимир и додао да је управо то главни појам у хришћанској, теолошкој и богословској мисли чему је призван сваки хришћанин. Сабрани који посте Васкршњи пост, а који су се молитвено и исповијешћу припремали, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причеће. Извор: Манастир Острог
  7. Након недавног саопштења Епархије о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се у јавности преко појединих новина и друштвених мрежа са оптужбом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким средствима јавног информисања и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ. Наше свештенство и монаштво је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. Додатак: У вези најновијих нетачних навода организације 28. јуни Одговор организације "28. јун" на "неистините и узнемиравајуће наводе" наше Епархије поводом њиховог деловања, још нас више уверава да се служе неистинама и вештим манипулацијама, а задржаћемо се само на њиховим наводима и рачунима које су сада приложили у своју одбрану: 1. По два рачуна за куповину богослужбених предмета за манастир Девина вода, које уз своје саопштење прилаже "28 јун" види се да су ти предмети коштали укупно 95.100 динара (63.400 + 31.700) што је 1.200 канадских долара, а не 2000 како се наводи у њиховом одговору. 2. Из осталих рачуна се види да је помоћ за Народне кухиње и вртић на КиМ коју је обезбедила организација "28. јун" коштала 4000 евра (3.500 за намирнице и 500 за превоз) што је само део помоћи или тачније 6 од 21 палетe намирница које је камионом хуманитарни фонд "Човјекољубље" Митрополије Црногорско-приморске упутио на Косово и Метохију. То је иначе био последњи од седам камиона помоћи коју је фонд Човјекољубље из Црне Горе упутио за Народне кухиње на Косову и Метохији. 3. Дакле, то да је "28. јун" "први пробио блокаду намирница наметнуту од Косовских власти" како редовно говоре у својим саопштењима је још једна неистина. Осим фонда Човјекољубље и многе друге хуманитарне организације су од увођења такси више пута доносиле дечје пакетиће и другу помоћ на Косово и Метохију. 4. У овом свом саопштењу "28. јун" пише да је наше саопштење кондтрадикторно другом саопштењу Епархије Рашко-призренске које је у децембру објављено на сајту СПЦ. Из снимка странице који су објавили се међутим јасно види да то није саопштење наше Епархије него је текст објављено под логом "Човекољубља" - добротворне фондације СПЦ 5. При крају поменутог текста који је у децембру објављен на сајту СПЦ каже се да "28. јун" планира да "током празника српском становништву на Косову и Метохији достави помоћ у вредности од укупно милион долара". Прођоше празници па нас занима шта је било са толиком робом јер немамо никакве информације да је тако велика помоћ дата било коме на Косову и Метохији, а није нам тешко да проверимо. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме.
  8. Након саопштења Епархије пре пар дана о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се преко таблоида са тврдњом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким таблоидима и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ која је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  9. На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор
  10. Са једне дискусије на фејсбуку која је настала када је један члан оптужио светог владику да стоји иза једног броја ликвидација у Другом светском рату, у околини манастира Љубостиња. На ово се надовезао један црквени историчар који пише редовно за Каленић, зове се Небојша Ђокић: -------- Branka treba da znaš da su tzv sabrana dela Nikolaja Velimirovića u stvari odabrana dela istog. Ono što ljudi ne znaju to je da je Nikolaj do Prvog svetskog rata bio glavni pristalica ekumenizma u SPC. O tome postoji veliki broj njegoih radova objavljivanih u časopisima, ko želi, lako može da se uveri u to. Naravno ti njegovi radovi nisu ušli u ta sabrana dela. Nikola je bio i glavni predstavnik struje koja je odobravala i zalagala se za drugi brak sveštenika pa se čak zalagao i za to da i vladike mogu da se žene. Postoji veliki broj njegovih radova i na tu temu. Postoji i veliki broj njegovih anti semitskih radova a između dva svetska rata bio je jedan od retkih vladika podržavalaca pokreta Zbor (Ljotićevaca). Tokom rata bio je veliki protivnik ne samo komunista (partizana) nego i JVuO, ovo zadnje su uvek prećutkuje. Ljudi koji su stradali zbog vladike Nikolaja nisu bili pro partizanski nastrojeni nego pristalice JVuO. Od početka 1942. do leta 1944. godine oko 80% ubijenih u Srbiji je stradalo u četničko ljotićevskim razračunavanjima. Na primer, u Braničevskoj eparhiji je tokom Drugog svetskog rata 16 sveštenika ubijeno u četničko ljotićevskim razračunavanjima a samo 8 su ubili komunisti. ---------- Одмах да кажем, велики сам поштовалац св.вл.Николаја, време у коме је живео је било више него лудо, а реч је о изузетно комплексној, генијалној личности. Знамо да је једно време свети владика "заратио" са целим Сабором СПЦ тј. није долазио на седнице све до измирења у манастиру Каленић нпр. Доста тога што је Небојша овде написао сам знао, али ме занима да ли је неко читао ове радове владике везане за екуменизам објављене у часописима, као и радове везане за другобрачност свештеника. Такође и ово је занимљиво око односа према ЈВуО, као и о тим тзв. антисемитским радовима не узимајући у обзир познато дело Кроз тамнички прозор које је доступно широј јавности.
  11. Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква
  12. Преосвећени Епископ жички г. Јустин замонашио је 19. октобра 2018. године у манастиру Рачи искушеника Мицка Гајића и дао му име Јулијан, по Светом мученику Јулијану Тарсанину, а у спомен првог послератног старешине манастира Раче и дугогодишњег старешине манастира Студенице, чувеног архимандрита и великог духовника Јулијана (Кнежевића). Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве
  14. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  15. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Ријетки су храмови у свијету као што је Храм Светог Јована Владимира у Бару, саграђен у славу Божију који је крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста у Европи и широм свијета. Овај храм се тога удостојио а заједно са њим и сви они који се сабирају и који ће се у њега сабирати“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас током литругијске бесједе која је служена поводом друге годишњице освећења овог Саборног храма. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  18. Преображење Господње - Слава града Требиња Празник Преображења Господњег у Требињу ове године прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника. У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног Епископа Атанасија и новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  19. Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда
  20. Извор: https://www.facebook.com/nenad.andric.35?hc_ref=ARRtcar-FQTlegAK7oyjXv6iiUXzV985qJF-cwUt69jv0R_k8yAFtJpOt2muyumyxno&fref=nf Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда View full Странице
  21. ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/
  22. Отац Слободан Мајкић, познат по изгради Цркве Светог Нектарија Егинског у Јагодњаку (Барања), поред парохијског Храма Светог Николаја, објавио је на свом фејсбук профилу 1. септембра 2017. вест о исцељењу (од тешке болести: саркоидозе, без употребе прописаних кортикостероида) брата Бранка Петковића из Бањалуке. О томе можете видети више на видео-снимку свједочењу Бранка Петковића пред 50 ходочасника у Егину, снимку који прилажемо (траје око 4 минута). ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/ View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...