Претражи Живе Речи Утехе

Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово. Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће. Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића. За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив. Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима... Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала. Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа. Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива. вероучитељица Ружица Милић

У децемру прошле године смо били свједоци остваривања до јуче потпуно незамисливих и до јуна 2018. г. чак и званичном ставу Цариграда противрјечних поступака око „давања аутокефалије“ неканонским украјинским православним структурама. Сазиван је „Обједињујући сабор“ након кога је настао конгломерат расколничких организација под називом „Православна црква у Украјини“, након чега су се појавили, углавном на енглеском, грчком и украјинском језику пропагандни видео-материјали којима се неканонски и агресивни поступци Цариграда оправдавају. Такође, и међу српским богословима, углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту појављују се обриси апологије идеологије која је довела до стања које имамо данас. Спис који слиједи настоји да представи реторику и „аргументацију“ којом се бране поступци Цариграда, да укаже на недосљедности у аргументовању, али и на посљедице које сама идеологија и њено пропагирање имају на живот Украјинске Православне Цркве (и Православне цркве у цјелини). „Без драматизовања, без политике. Украјина је далеко“ Најприје морам да кажем да све чешће чујем привидно „смирујуће“ и „здраворазумске“ изјаве којима се настоји да се анестетизују било какве реакције на дешавања у украјинском Православљу понављањем неколико парола које би требало да нас умире, а да читаву ствар прикажу „мање драматичном“ и ирелевантном. Тако чујемо (и читамо) да читава криза, наводно, „нема геополитичке димензије које јој се приписују“ или да је „Украјина далеко“ те нас се, самим тим, стварност Цркве на облама Дњепра и Дона у суштини одвећ много не тиче. У питању је по много чему пресликана тактика анестетизовања јавности коју су кругови моћи (политички и понекад, на жалост, црквено-политички) примјењивали на питању Косова и Метохије: треба имати „здраворазумско рјешење“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „Косово нас не смије дијелити“ и све остале пароле којима се сугерише да је ствар готова а наша идентитетска интимна, унутрашња везаност за тај простор неутемељена у „реалној ситуацији“ па тиме „илузорна“, „непотребна“, један вид прекомјерне раздражљивости која не води ничему. Међутим, управо како деценијско убјеђивање да је Косово „изгубљено“ није уродило плодом, тако ни реторичка де-интимизација Срба од Кијева и даље не успијева. Као парохијски свештеник могу да посвједочим да је питање легализације раскола у Кијеву уједно и једно од најинтимнијих и „горућих“ питања наше црквене, ако хоћете: парохијске, литургијске стварности. Отуда изјаве о томе да ситуација у Украјини треба да „просуђујемо“ са неком историјском дистанцом, у привилегованој позицији спољашњег посматрача апсолутно не одговарају нашој црквеној стварности. Оне не одговарају ни бићу Цркве која не може бити незаинтересована за дешавања „чак у Кијеву“ из позиције нијемог свједока. О смислености става да украјинска црквена криза нема геополитичке димензије тек не би вриједило трошити ријечи, да се такве изјаве заиста не појављују. У тренутку када сви политички актери у Украјини отборено и често говоре да је остваривање аутокефалије заправо ствар „националне сигурности“ а позиција Украјине, унутрашња превирања у земљи, укључујући и црквену ситуацију очигледно имају геополитичку и геостратешку важност, не можемо а да се не запитамо: чему и одакле покушаји анестезије наших реакција и натегнуте ирелевантности украјинске крваве стварности? Да ли је могуће не видјети „геополитичке димензије“ једне земље у рату, и иначе подијељене и растрзане, не видјети и црквени аспкет тих тешких и крвавих подијела – аспект унутар кога је Цариградска Патријаршија својим дјеловањем додатно унијела раздор у најгорем могућем тренутку? Или заправо не треба да видимо сву трагичну тежину украјинске драме? Јер Украјина је данас мјесто свакидашњег страдања, а Украјинска Православна Црква – маргинализована, сатанизована, беспомоћна пред свакидашњим притиском, крива због својих канонских веза са Москвом и остатком Православља пред националистичким властима и организованим батинашима, изложена притиску и прогону. Мимо сваке расправе о „каноничности“ његових поступака, патријарх Вартоломеј је тренутно саучесник у ужасном насиљу које се дешава над Украјинском Православном Црквом. Стајати на страну тога насиља можда је „мањиско мишљење“ у СПЦ данас и можда може бити схваћено као „храбар чин“ али из позиције једног свештеника канонске УПЦ у Кијеву – ствар стоји управо супротно: бранити Цариград значи бранити притисак којем су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени. Зато ова реторика Божјих (у овом случају цариградских) адвоката неће бити историјски процијењена само на основу садржаја онога што се казује, него на основу времена и начина на који се казује. УПЦ је данас „на поду“. Оправдавати насиље и маргинализацију над њом не свједочи само о нашој неосјетљивости, него о томе колико је танка граница између бриге за планету и саучесништва у насиљу. А да бисте добре људе натјерали тј мотивисали да чине зло – неопходна је идеологија. Релативизовање каноничности Како идеологије углавном не бирају средства да нас убједе у истинитост и оправданост сопствених дејстава, тако се у оправдавању цариградског интервенционизма подједнако појављују апологети који налазе канонске основе за интервенције, као и они који оправдавају тај интервенционизам релативизовањем канонских мјерила као таквих. Мора се признати да је једна таква ситуација и иначе омогућенастањем ствари у којем се канонско право данас у Православној Цркви налази. Са једне стране имамо корпус одлука васељенских и помјесних сабора који представља прворазредни извор права, али, и поред дуге традиције тумачења, нико нема храборости да коначно подвуче црту и каже који канони су данас апослутно застарјели и непримјењиви, који су дјелимично примјењиви (и зашто су примјењиви), а који су апсолутно примјењиви и имају трајну вриједност за живот Цркве. Овако долазимо до парадоксалне ситуације да се релативизатори канонског права заклињу у оне каноне за које им се чини да оправдавају њихову позицију (најчешће цариградске теологе који сматрају да је 3. Канон Другог васељенског сабора заносвао вјечито право „Новог Рима“ на неки модел примата, иако нити постоји систем пентархије нити друштвена и политичка стварност Истанбула одавно немају никакве везе са Другим Римом, Императором и Сенатом). Врло слична је и позиција „чувара канона“ (најчешће на „руској страни“) који сматрају да су сви канони вјечите камените богомдароване норме свеколиког црквеног живота – осим оних који би могли да иду у прилог Цариграду. Отуда је тренутна криза позив да се стварно замислимо дубље над сопственим канонским наслијеђем, о ономе вјечитом и временитом, контекстуалном и ванконтекстуалном. Оно што и поред наведених недоумица у тумачењу канона ипак изазива додатну зачуђеност јесте тактика релативизовања саме потребе за каноничношћу црквеног поретка која нам сугерише: „можда је Цариград и прекршио каноне, али нити је то први пут, нити је то велики проблем“. Сваком студенту богословља јасно је да су у историји Цркве Оци примјењивали и икономију и „неканонска“ средства и поступке, али је ваљда свакоме јасно да су ти поступци изузетни и не укидају потребу за каноничношћу као таквом. То што смо некада пројурили кроз црвено свјетло на семафору возећи жену на порођај или то што видимо некога да чини такав прекршај некажњено не значи да се иначе може возити кроз црвено. Такође, у хеленским квази-теолошким кулоарима да се чути једна опасна идеолошка аналогија која се пренијела и на српске религијске форуме, па чак и у текстове појединих српских теолога. Она гласи: „украјинска аутокефалије из 2019. јесте случај аналоган српској аутокефалији из 1219“. Ако је јасно зашто је та аналогија потребна идеолозима у Фанару, зачуђујућа је отворена рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама код српских теолога. Таква некритичка рехабилитација Хоматијанових ставова (обично праћена панегиричким односом према самом Хоматијану) као да жели да потврди најгоре сумње „анти-фанариотских“ кругова у нашој помјесној Цркви о томе да наши богослови који су студирали у Хелади и остварили пријатељске везе са клирицима Фанара некако одвећ брзо усвајају аргументацију из хеленских теолошких кулоара. Одговор на такве ставове је, уосталом, пружио уважени познавалац црквеног права мр Дејан Мачковић (у своме тексту „Украјинска драма“), па сматрам да их није нарочито потребно понављати. Концентрисаћу се само на неколико реченица које посебно парају уши у оквиру те реторике релативизације каноничности као такве: „Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања.“ Сасвим тачно. Св. Василије Велики је био спреман да прихвати омиусијанце скептичне према Божанству Светога Духа чак и са минималним захтијевом да прихвате да „Дух Свети није створење“. Дакле: увијек и у свему морала је да постоји бар једна тачка повратка Цркви – све оно што недостаје расколничким структурама УПЦ КП и УАПЦ које су, наводно, уједињене, у нову Цркву. Њима нико није тражио покајање нити су икада иједним чином били спремни да га принесу. Штавише, и прије и послије „сабора уједињења“, УПЦ КП и УАПЦ су се поносиле својом расколничком прошлошћу и у свему видјеле само „мудрост“ у томе што су „сачекале свој тренутак“ и послије деценија раскола „озакониле“, „легализовале“ свој статус. Ако је то пут којим се иначе иде из раскола ка Цркви – онда су границе „Цркве“ заиста порозније него што смо мислили, али и биће такве „Цркве“ – заиста се не разликује много од расколника које је спремна да легализује. Теолошка реторика као идеолошка магла Међутим, врхунац замагљивања посљедица и димензија цариградског интервенционизма као и најексплицитнији показатељ потпуне одвојености идеологије од осјећаја за стврност Цркве налазимо у реторици која провејава у цариградским саопштењима (гдје све пуца од „човјекољубља“ и „болећивог срца“ патријарха Вартоломеја за јад укрјаинскох народа оличен у предсједнику-олигарху), реторици која се пренијела и на наш језички и теолошки простор. Тако се интервенционизам Цариграда правда „вољом огормне већине украјинских вјерника“, а подилажење неонацистичким поривима који су створили раскол префарбава се флоскулама о „подизању литургијске свијести“, „узношењу у литургијски свијет“ људи који, ето, до тада нису имали прилику да учествују у Царству Божијем. Игноришући потпуно чињеницу да су УАПЦ и УПЦ КП отворено баштиниле традицију украјинског неонацизма, наши идеолози нас убјеђују да је скок од начела „једна земља, један језик, једна црква“ (званични мото УАПЦ) као „литургијској свијести“ и „анафори у Царство Божије“ могућ не лијечењем од неонацизма него легализацијом неонацизма од стране Цариграда. О аргументу из „већине народа“ тек би вриједило размислити. Нисам сигуран шта се подразумијева под „огромном већином украјинског народа“, али чак ни по најнеповољнијим истраживањима канонска УПЦ никада није имала испод 25% удјела у православној популацији Украјине, а реално, међу људима који су „уцрковљени“, УПЦ је увијек имала и већи број парохија и вјерника. Да не бисмо дезинформисали друге, најприје би добро било да информишемо себе. Такође, није сасвим јасно да ли је икада заиста исказана „воља народа“ у друштвима попут Црне Горе, Украјине и Македоније у којима је „народ“ већ деценијама био предмет идентитетских пројеката испирања историјског сјећања као и најгоре дикаторске репресије локалних олигархија. Гдје је и иначе настала цариградска саблажењеност „етнофилетизмом“? Постоје ли то и пожељни етнофилетизми? Непримјереност таквог аргумента бих разријешио једним практичним примјером: замислимо (а можда и нећемо морати да замишљамо!) да „првопрестолна Црква“ одлучни да у свхру „узношења у литургијски свет огромне већине“ вјерника у Републици Македонији или Црној Гори одлучи да самоиницијативно подари томос о аутокефалији МПЦ или владиној организацији „ЦПЦ“. Да ли би било ко од српских богослова или владика са подједнаком мудрошћу и разумијевањем био у стању да оправда такав чин пред лицем Митрополита Јована и Митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и Давида, пред прогоњеним свештенством и народом Митрополије Црногорско-приморске и ПОА? Да ли бисмо вјеровали у некакву „полифонију“ и „плурализам јурисдикција“? Ко би имао образа да Митрополиту Јовану саопшти да је трунуо у Идризову зато што, ето, ми нисмо успјели да схватимо да масе македонског народа (слуђене лажном историјом и националистичком идеологијом, народа коме он сам припада и који воли), могу и треба да добију легализацију МПЦ самим тим што је то воља „огромне већине македонског народа“? Знамо ли и да ли нас је уопште брига, да ли нам је стало да знамо колико се људи жртвовало у УПЦ у протеклих 20 година, колико њих је штитило храмове и било пљувано и батинано? Имамо ли право да зарад било чега оправдамо багателисање и гажење њихове жртве и страдања? А зашто је лице Митрополита Онуфрија мање важно од лица Митрополита Амфилохија или Јована – зашто бисмо пристали да будемо саучесници у његовом гажењу, ако то сигурно не бисмо били у гажењу српских и македонских честитих епископа, свештеника, вјерног народа? Усупут, буди речено: владина организација „ЦПЦ“ је управо код Филарета Денисенка, у Кијевској богословској академији УПЦ КП (анти-КДАиС УПЦ) школовала и још увијек школује своје кандидате. Када се поменути млади „свЈештеници“ „ЦПЦ“ врате на Цетиње или у Морачу, онда тамошњи свијет треба убиједити да су окончали школовање код „канонске“ и „васељенске“ Православне цркве Украјине а да нијесу дошли да праве раздор, него да на други начин узнесу у литургијски свијет оно што свештеници Митрополије, ваљда, не успијевају да узнесу. Лицемјерје цариградске идеологије Међутим, оно што је такође важно истаћи јесте да је ову теологију „двије Цркве на једном простору“ један дио експонената цариградсих интереса и идеологије предлагао прије заоштравања кризе (К. Говорун, на примјер). Лицемјерје тог рјешења је и тада било бјелодано: теолози који деценијама истичу да је сапостојање различитих јурисдикција помјесних Цркава супротно Предању и канонском поступку у дијаспори (како би оправдали претензије Цариграда на цијелу дијаспору) одједном вјерују да би у Естонији или Украјини било сасвим у реду да „сапостоје“ двије „јурисдикције“ тј двије помјесне Цркве. Међутим, та идеја је очигледно напуштена и унутар саме Цариградске Патријаршије, која сада на канонску УПЦ гледа практично као на „неканонску“ (по бруталности и безочности у историји Цркве ће остати запамћено писмо Патријарха Вартоломеја Митрополиту Онуфрију којим га „позива“ на поменути „уједињујући сабор“, те га ставља у исту раван са вођама раскола из УПЦ КП и УАПЦ и још га упозорава да послије тог сабора неће моћи да носи титулу кијевског митрополита!). На том фону су и најновије агресивне изјаве еп. Данила памфилијског, „егзарха“ Цариграда за Украјину, који је подржао закон којим је Врховна рада Украјине насилно, без њене воље, преименовала УПЦ у „Руску православну Цркву у Украјини“. Можемо ли да чујемо било кога од „дворских теолога“ Цариграда (Пападопулоса, Калаидзидиса, Демакопулоса и др) чија је реторика била пуна потребе за „одвајањем Цркве и власти“ у Русији и залагања за „елементарна људска права“ како протестује против Петра Порошенка који са патријархом Вартоломејем потписује споразуме, понаша се попут Константина Великог на „сабору уједињења“ а Рада наређује једној Цркви како има да се зове? Не! Штавише, поменути идеолози су се јасно и недвосмислено ставили у службу једне безочне пропаганде која ће, и када ове невоље прођу, остати једном од најсрамнијих страница „новије православне теологије“. Апологети цариградске идеологије траже начина да нам је учине бар донекле разумљивијом и ближом. Али та перспектива је тренутно потпуно теолошки неконзистентна идеологија која осим самозаљубености у свој историјски положај и осим осјећаја „добро одигране“ партије нема ништа са оним што је сама деценијама говорила. Данас видимо корифеје нове цариградске идеологије (А. Папаниколауа, С. Демакопулоса и др) како не виде елементарне чињенице: да су поступци Цариграда учињени сарадњом украјинских државних власти са Фанаром на начин који би, да се десио било гдје другдје, и сами осуђивали залажући се за „секуларно Православље“. Они не виде ни да су ти поступци дошли у најгоре могуће вријеме и додатно подијелили једно и иначе подијељено друштво као и да се дјеловањем Цариграда Црква у Укјраини не ослобађа национализма, него се он реорганизује и легализује; у коначници: заборављају да су ти поступци допринијели не само турбуленцијама у свјетском Православљу, него и увећали страдање у самој Украјини. Српски апологети Цариграда то чине вјеровано зато што нам је свима, као слабим бићима, лакше наћи оправдање за пријатеље и теолошке оце (попут Митрополита пергамског), него се претјерано упуштати у замишљање и промишљање до којих посљедица та идеологија може да доведе. Ипак, не можемо затварати очи пред чињеницом да данашњи поступци Цариграда изневјеравају чак и ону ранију теологију/идеологију/реторику сопственог првенства коју смо слушали, рецимо, од стране поменутог Митрополита пергамског: „Изгледа да је овде у питању ствар праве равнотеже између „једног“ и „многих“ у еклисиологији. Овде треба имати у виду 34. канон из групе тзв. „Апостолских канона“ (4.век) где стоји да мора постојати први без којег остали епископи не смеју ништа чинити, док овај први не може чинити ништа без осталих. То је златно правило када је реч о односима између Цариграда и осталих помесних Православних Цркава, а у светлу православне еклисиологије. Православним Цркавама је потребан први; оне не смеју чинити ништа без његовог уплива. Исто тако, међутим, први не сме чинити ништа што се односи на Православну Цркву као целину без осталих Цркава.“ (Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, Теолошки погледи 1-4/1998, 64) Тако некада Митрополит пергамски. Узмимо за тренутак да су ове реченице сасвим тачне: да ли је то данас „крст патријарха Вартоломеја“ или би требало да буде крст онога који брине за цјелину Цркве? Зоран Јелисавчић ми је давно скренуо пажњу на једну једноставну речеицу: пријатељство обавезује. И поштовање обавезује. Наша пријатељства нас обавезују да скренемо пажњу и на грешке. Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији. Био бих склон да цијеним храброст наших апологета Цариграда да се не сложе са заиста већинским „проруским“ сентиментом у нашој помјесној Цркви. Склон сам да повјерујем да један дио њиховог става плод неинформисаности или дезинформација које идеолози цариградске квазителогије шире, поготово у америчком Православљу. Ипак, та храборст потпуно заборавља стварност мојих пријатеља у Кијеву. Замагљује реториком „литургијског узношења“ сурову реалност заузимања Цркава и непокајаног насиља, десничарског екстремизма на чијим крилима је раскол настао и на коме данас постоји, правног насиља које се у име „обједињавња Цркве“ чини. Отуда сам (можда пре)осјетљив на сваку релативизацију и замагљивање, макар оно било, вјерујем, несвјесно. Отуда и даље зачуђеност и горчина након слушања пропаганде Цариградске Патријаршије на српском језику, од српских богослова. Став о тренутној кризи Православља и будућности Цркве у Украјини се и иначе код нас углавном оформљује углавом у кључу међусобних личних размирица и конфликата, „прогрчких“ и „проруских“ центара моћи, без много (или имало) размишљања о позицији некога у Кијеву данас. И ту је суштинска грешка. Оног момента када стварност Цркве у Кијеву не буде ствар црвено-политичке партије ризика, унутрашње или спољашње, него стварност нас самих, почећемо да разумијевамо, осјећамо, знамо. Извор: Теологија.нет

У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Када су јој скинули завоје, могла је да види свет, укључујући и свог момка.Он је упита: "Сада кад видиш свет, хоћеш ли се удати за мене?" Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот, навео је да одбије да се уда за њега. Њен момак оде у сузама и неколико дана касније написа јој писмо: "Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су биле твоје, те очи су биле моје."

20суботајан 2018 Posted by Стање ствари in Разномислије “ Објављујемо реаговање тибингеншког докторанда теологије и потпредседника Црквене општине у Штутгарту, Марка Делића, поводом скорашњих дешавања у Епархији франкфуртској и све Немачке. Текст је писан за недељник српске дијаспоре, „Вести“, али је уређивачки колегијум тог листа одбио да га објави Епископ Андреј (Ћилерџић) Када данас упитате просечно обавештеног интелектуалца, па, богме, и теолога, да ли је у Византији поред официјелне црквене књижевности постојала још нека форма литерарног изражавања, мало је оних који би знали да је на политичко-црквеним маргинама цветала еротска као и хумористичко-сатирична књижевност. Управо једна згода из ове друге литерарне врсте долазила ми је на ум при ишчитавању приговора што су се, поводом управе епископа Андреја и његових сарадника дијацезом Српске Православне Цркве у Немачкој, на страницама дневног листа „Вести“ појављивали. Листа, не треба то посебно наглашавати, врло приземне новинарске културе. Наиме, у једној сатири из XII века појављује се, на оном свету, митски лекар, Асклепије, и то у необичном издању. Огрнут је дотични некаквим златастим велом, и то тако да он своје свеже упокојене саговорнике може да види, док они њега, захваљујући том велу, опазити не могу. Могу слушати само његове речи. Неком врстом вела, само у тривијалном контексту наших епархијских прилика у Немачкој, заоденули су се они што су петицијом подигли медијску жалбу против управе па и личности епископа Андреја Ћилерџића. Подигли су је они, наводно, у име еванђелских принципа, премда онај који ово пише основано сумња да су свештеници-приговарачи уопште прочитали Нови завет, док сумњу уопште нема да Стари завет нису ни прелиставали. Стога ће, онај који ове редове бележи, мало да разгрне вео овдашњи, додуше саткан не од златастих струна већ испреден бурлескно-лакрдијашким бојама, те да читаоцу добре воље, у неколико тачака, предочи оно што му се чини важним. Прво: Епархија франкфуртска и све Немачке неоспорно се налази, на унутрашњем плану, у духовној, интелектуалној и материјалној кризи, са озбиљно нарушеним угледом у друштвеној и екуменско-црквеној јавности. За такво стање, међутим, ваља одати признање не епископу Андреју Ћилерџићу, већ његовим претходницима, епископима Константину Ђокићу и Сергију Карановићу. После кратке администрације патријарха Иринеја, када су се коначно постигли значајни резултати, а насукани брод поново изашао на пучину, доласком епископа Сергија наступа период заустављања процеса консолидације и ваљаних тенденција. На пољу међуцрквених односа долази до равнодушности према дијалогу, што је међу угледницима Римокатоличке и Евангеличке Цркве означено као рестаурација Константиновог система изолације, у шта се и лично, а не преко гласина или из медија, уверио и писац ових редова, будући активно укључен у теолошке и међуцрквене разговоре. Један од прилога у франкфуртским „Вестима“ Друго: У јавној делатности, епископ Сергије није радио готово ништа, а и оно што је покушавао – боље би било да се посла није ни лаћао. Свака врста озбиљнијег друштвено-екуменског ангажовања изостајала је, а поменути владика окруживао се радо управо онима из редова свештеника-приговарача, којима је до духовне и пастирске делатности било стало колико и до лањскога снега. Треће: И епископ Сергије имао је своје издање већ помињаног златастог вела. Покушавао је властиту неукост и врло слабо познавање Библије да огрне неком врстом тоталитарног начина епископовања, утемељеног на једној трибалистичкој, идеолошкој матрици, присутној, нажалост, делом и у православној теологији. По томе би епископ био нека врста омнипотентног субаше, коме се треба покоравати и не мислити скоро ништа, или тачније – ништа. Отуда и отпор епископа Сергија према недогматичним појединцима и отклон од оних теолога који, наместо удворичког и ума лишеног климања главом, настоје да мисле. У то се и лично уверио писац ових редова када му је, на запрепашћење, један од врлих потписника петиције, што у слободно време воли да се разговара са онима из надрилекарско-магијске бизнис-бранше, преко посредника, за његово добро, послао добронамерни савет епископа Сергија с којим се то непоћудним минхенским теолозима не би смело ни у разговор ступити. Четврто: Где ли се, они који данас Андреју Ћилерџићу постављају ултиматуме, премда елементарне културе лишени, дедоше да укажу на правно недопустив чин ad hoc смењивања благајника Црквене општине у Минхену од стране епископа Сергија и његове свите? Или да дигну глас, преко медија или бар колегијалном подршком, против тоталне дифамације честитог минхенског свештеника, o. Предрага Гајића и његове породице? Онај који ово пише одбио је – из протеста према поменутим поступцима бившег немачког владике, противним статуту минхенске парохије, регистроване као eingetragener Verein[1] – да учествује у програму обележавања епархијске славе. Пето: Где су они којима је до правде стало, у Химелстиру и око њега, па да подигну глас што у време епископовања Сергија Карановића седница Епархијског управног одбора две године није одржавана? Манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру (Фото: Р. Лукић/Вести) Шесто, и потоње: Епископ Андреј Ћилерџић на место администратора није дошао из ћефа нити каквог личног ћара, већ је за администратора промишљеном одлуком Архијерејског Сабора постављен, и то стога да решава големе проблеме које му је, у наслеђе, оставио његов знаменити претходник. Он их, и поред тешкоћа, решава. Преименовање манастира Химелстира у женски манастир, у којем свој подвижничко-духовни живот воде угледне монахиње, представља чин еманципације а не деградације манастира. Од манастира на чијем челу се налазила врло проблематична фигура бившег игумана Германа, који је, будући без основних богословских компетенција, хришћанство сводио на племенско-националне тонове, манастир Химелстир постао је местом у коме се одвија аутентични богослужбени живот, у коме „нема више Јудејца ни Грка, нити роба нити слободњака, нити мушког нити женског“ (Гал. 3,28). Као личност изузетног моралног интегритета, коју за разлику од свог претходника – садашњег бихаћко-петровачког владике – красе скромност, познавање библијске теологије, еманципованост и схватање епископства као служења и координирања а не деспотског владања, управо је епископ Андреј, по расуђивању оног који ово пише, најпогоднија личност која може повратити углед епархији којом администрира. У поређењу са епископом Андрејем, који умногоме наставља управо тамо где је патријарх Иринеј био стао, његови нападачи баштиници су оне врсте критике, која је то само по имену, а коју су за нијансу суптилније предузимали њихови духовно-идеолошки преци, представљени на оној познатој литографији с краја 19. столећа, која имађаше претензију да понуди ликовну представу познатог појма што га је сковао Карл Маркс: појма лумпенпролетаријат. „Критика“ лумпенпролетаријата ондашњег имала је место у локалним сеоским крчмама. Ова њихових потомака осване и у медијима. Само тога ради латих се пера, посвећујући овај запис благонаклоном читаоцу. Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту Текстови у рубрици „Разномислије“ одражавају ставове њихових аутора, а не нужно и став „Стања ствари“