Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једна'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије присуствовао је манифестацији „Његошев дан у Матици српској“, која је одржана 14. новембра 2019. године, у најстаријој српској, књижевној, научној и културној институцији. Преневши благослов Епископа бачког г. Иринеја, члана Његошевог одбора Матице српске, владика Исихије је истакао важност улоге коју је Петар Петровић Његош имао за наш народ. Велики значај јесте овакво обележавање имена нашег писца и владике Његоша. Видели смо колико се његов живот и дело преплићу са именом Матице српске, колико ту има додирних тачака и подударања. Његош 1845. године постаје члан Матице српске. Можемо да кажемо да је он једна звезда на том богатом небу које је садржано у Матици српској и да је вршњак Матице српске, и свакако један од оних кључних личности који јој је и дао онај облик који она сада има. Нека је молитва владике Његоша са свима нама и нека надахњује овај скуп и све излагаче, нагласио је Епископ мохачки. Звучни запис обраћања викарног Епископа мохачког Исихија Како је истакао професор др Драган Станић, председник Матице српске, Његош и јесте дубинска вертикала српскога језика и поезије, српске духовности и културе, српске душе и народнога бића. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Академик Миро Вуксановић, потпредседник Његошевог одбора, рекао је да је уочи свечаног отварања манифестације одржана и седница Његошевог одбора. Одбор је потврдио да нам је Његош неопходан као наш савременик и као свевремени песник, да без њега не бисмо били какви јесмо и да без њега не бисмо имали такав планетарни песнички знак као што нам је он дао, истакао је професор Вуксановић, најавивши да ће Матица српска и убудуће објављивати Његошев зборник и приређивати научне скупове са различитим темама. Манифестацији су присуствовали и: гђа Смиљана Гламочанин Варга, потпредседница Скупштине АП Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и многи други поштоваоци и проучаваоци Његошевих дела. Након свечаног отварања и приказа трећег броја Његошевог зборника Матице српске, одржан је научни скуп „Језик у Његошевим делима“. У раду симпосиона учествовали су уважени академици, књижевници, као и професори књижевности и славистике. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika. 85 Piše: Goran Belojević 17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36 To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu. Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav. Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018). Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015). Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem. Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago. Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu. Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar. Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu. Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani. Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje. Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem. Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države. Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera. Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu. Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede. Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno. Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji. Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije. Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu линк
  3. Богословска академија Светог Власија у Драчу спада међу најсавременије школе у Албанији. Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије отворио је ову академску годину призивом Светог Духа. Овај Факултет је почео с радом 1992. године, а намена му је образовање будућих свештенослужитеља и катихета; на њему студирају и девојке. Школа је почела са радом у тешким условима 1992. године када је уписано 45 студената. У почетку је била смештена у једном хотелу, па је премештена у савремени комплекс при манастиру Светог Власија у истоименом селу близу Драча. Прва генерација девојака је уписана 1997. године. Дипломирани теолози су веома образовани и у стању су да заузму високе црквено-пастирске положаје у Албанској Православној Цркви и уопште у друштву. При Академији је интернат, а и одлично опремљана библиотека са хиљадама књига верских, научних, историјскијих и белетристичких. Извор: Инфо служба СПЦ
  4. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“. Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. “Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор. На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,. “Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он, Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти. “Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он. Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори. “Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ. “То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он. Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије. “Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас
  6. Током двадесет пет векова историзације наше цивилизације, неразорива Стена Бога, fundamentum inconcussum Cogito-a, озвездано небо света, смењујући се, одупирали су се протоку времена и обезбеђивали присуство садашњости. Отада су нас, једно за другим, уверавали у смрт Бога и контингентност људског и хуманизма у људској мисли. А ево наступа крај света, разбијеног света о коме говори Габријел Марсел. Све је то само декадентност писанија и фантазми блазираних интелектуалаца? Не бих рекао. Нешто се дешава или је нешто прошло. И ја не помињем Габријела Марсела да бих се окрепио сећањем на старовременску филозофију. Ја у том растакању већ наслућујем позитивне модалитете духа, нова значењства смисла. Усред тих рушевина, и сам Габријел Марсел је промислио крај и почетке које он садржи. Распад света. У једном свету који и даље иде својим током, то је говор који признаје своју немоћ да синхронизује живот ствари, играјући игру означитеља без означених. Као да се трајање више не уклапа у симултаност пропозиција, као да се платоновска анамнеза која одражава јединство представе промеће у амнезију. Антибергсонизам у окриљу бергсонизма: неред више не би био неки други ред. То је крај Књиге о коме говори Бланшо и тешкоће неопозивог тока. Али почев од Ничеовог афористичког говора, то је читава раздаљина која раздваја Хегелову и Дидроову Енциклопедију од једног Метафизичког дневника који се може објавити у својој хронологији дневника, не изискујући као грађа или постхумани заостатак, било какву синтезу. Као дело Жана Вала – Марселовог друга и пријатеља, сведока истих свршетака и зачетника истих почетака – где филозофија, крајње верзирана, обједињује нове ритмове слободних стихова и дијахронију времена ослобођеног сваког императивног скандирања. Он приказује губљење склоности према позиционим значењима, према смисленом као веровању, раскринкавање строгости логичке пропозиције и репресивног пресуђивања, губљење наклоности према догми, пре него према Богу. Опседнутост неизразивим, неизрецивим, не-казаним, макар оно било лоше казано или представљало омашку, опседнутост генеалогијом и етимологијом речи – то је модерно доба. Оно није мистично. Мистика још увек остаје верна реду устаљеном логиком, апсолуту као бивству, корелативном логици; то је верност онтологији, упркос смелости да се апсолуту приступи без посредства концепта. Модерна филозофска књижевност, насупрот томе, више воли да се поиграва вербалним знацима него да узима за озбиљно систем који се уписује у њихово Казано. Али тако се показује крај једног значењства, једне рационалности искључиво везане, у речима, за бивство, за оно Казано Казивања, за Казано које преноси знања. Кондијак је видео, у науци, један добро устројен језик; језик – па био и лоше устројен – смислен је за западну цивилизацију по свему ономе што он зна, по истини тог знања, тј по непроменљивом идентитету онога што бивствује или бивства онога што бивствује – способан да славобитно обнови своју самодовољност – своју савршеност – чак и кроз разлике које га, како се чини, изневеравају или ограничавају. Ево дакле једног краја, али и почетка једне нове мудрости, једне нове рационалности, једног новог појма духа. Управо то ће нам рећи Габријел Марсел на 207. страни Метафизичког дневника, која носи датум 21. октобар 1919: „Треба бесумње снажно реаговати против класичне идеје о еминентној вредности autarkia-e самодовољности. Савршено није оно што је довољно само себи, или је то, евентуално, савршенство неког система, а не неког бића… Под којим условима однос који везује једно биће са оним што му је потребно може претстављати духовну вредност? Изгледа да ту мора постојати нека реципрочност, неко буђење. Једино се однос између два бића може назвати духовним… Оно што је важно, то је духовно општење међу бићима, а ту се не ради о поштовању већ о љубави.“ Текст од суштинског значаја! Ту се много расправља о бићу, (бивство) ту није самосвест, оно је однос са другим, а не са самим собом, и буђење. А зар то друго у односу на самог себе није Други? А љубав значи, пре свега, прихват другог као једног ти,тј. широм раширених руку. Дух није оно Казано, он је Казивање, које иде од Истог ка Другом, не укидајући разлику. Он себи крчи пут тамо где ништа није опште. Неравнодушност једног за другог! Под духовношћу ја пробуђеног оним ти код Марсела, у сагласју са Бубером, значи једно ново значењство. Ни неидентичност идентичног и неидентичног; ни њихова идентичност! Упркос васпостављању толико формула и толико традиционалних институција у Марселовим текстовима, почев од Дневника,у том тако узвишеном делу дејствује и пламти то ново значењство смисленог. Оно је довољно богато да се може без штете ослободити од баласта лошег спиритуализма. Оно што ја називам неразличитошћу Казивања јесте, у својој двострукој негацији, разлика иза које се ништа опште не уздиже у виду ентитета. И, на тај начин, и однос и раскид, и тиме, буђење: буђење властитог Ја другим човеком, властитог Ја Странцем, Дошљаком, то јест ближњим који је само ближњи. Буђење које није ни размишљање о себи, ни универзализација; буђење које значи одговорност за другог кога треба нахранити и оденути, супституција којом се ја поистовећујем с другим, моје испаштање за патњу и, без сумње, за прегрешење другог. Испаштање, мени додељено без могућег избегавања и у коме се узноси, незамењива, моја јединственост властитиог ја. Али, у том раскиду, и у том буђењу, и у том испаштању, и у том узношењу, одвија се божанствена комедија једне трансценденције која премашује онтолошке позиције. Извор: Теологија.нет
  7. У сусрет празнику Преподобног Оца Јустина Ћелијског, Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и председником Скупштине Града Врања др Дејаном Тричковићем уприличио је посету Епархији ваљевској и њеном архијереју Владики Милутину. На велику радост верника богомспасаваних епархија, Владика Милутин даривао је Владику Пахомија делом моштију Оца Јустина, док је духовни отац верног народа Врања, града у коме се родио Отац Јустин, манастир Ћелије и Епархију ваљевску даривао моштима Светих мученика сурдуличких, жртава Великог рата које је Свети Архијерејски Сабор у Диптих светих уврстио 2017. године. Овај радостан догађај дуго је планиран и прижељкиван. Промислом Господњим збио се управо у време када се припремамо да прославимо празник Преподобног Оца Јустина (14. јуна) и то у години његових јубилеја – 125 година од рођења и 40 година од његовог престављења Господу, рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин у обраћању Владики Пахомију и гостима из Врања. Мошти Преподобног Оца Јустина најпре ће боравити у саборном врањском Храму Свете Тројице, одакле ће 14. јуна 2019. године литијски бити пренете у храм који му је посвећен у оквиру Свеправославног центра „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“, подигнут на месту на ком се налази кућа у којој је, као Благоје Поповић, на празник Благовести угледао овај свет 1894. године. Следе обраћања двојице Епископа и мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије. Извор: Радио Источник
  8. У недељи Црвеног крста од 8. до 15. маја, спроведена је још једна успешна акција добровољног давања крви у организацији ВДС-а Епархије тимочке и Црвеног крста Зајечара. Тренутно по речима надлежних лекара има довољно залиха крви, али предстоје летњи месеци када су оне и највише потребне па се дешава да буду дефицитарне. У овој акцији прикупљена је 31 јединица крви. По речима ђакона Уроша Памучара, Епархија увек радо помаже овакве акције и зато је одредила два термина у току године када учествује у организацији и позива вернике, свештенике и све људе добре воље да добровољно дају крв и тако буду део овог хуманог догађаја. Епархија и ВДС, који води ђакон Вук Јовановић, помаже и подржава и све друге делатности Црвеног крста у току године, као и активности других хуманитарних организација које раде при црквама или сарађују са њима у нашој Епархији. Извор: Епархија тимочка
  9. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  10. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  11. Carinik

    ЈЕДНА ДАВНА ПРАЗНИЧНА

    О Благовестима, Васкрсењу Лазаревом, Врбици и Цветима 1.О Благовестимасажимам садаум душу срцеу једну тварпредобразацПречисте Дјеведа наитиемСветога Бесмртногаунутра Се зачнемало Дете-Превечни БогИ вежбамдуховни слухмога срцада прими речиГаврила Благовесника:"Радуј се, благодатна! Господ је с тобом,"(ЛК 1;28)А усне учимда ми ум следе:"нека ми буде по речи твојој!"(Лк 1;38)2.И сада(са кога се сљуштилои јуче и сутра)поново извандуха срца и телаГоспод уплакании Силнизове тедушо мојада устанешиз четвородневнеи дуже смртиу завоје самозабораваувијена3.И садаи тебекоји име имашипостас јесиГоспод Исус Христоскроз Врбицу водиолистало прућеи дечју радосту Јерусалимјош доњи,а на Голготуда умрешако желишстарида би нову ЊемуваскрсаоУ Аранђеловцуи Врбицишестог априлапролећа Господњег2012.
  12. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Верујем да сте многи од вас чули за ово. Сигуран сам да сте се сусрели са чувеном "теологијом ваља се- не ваља се", те самим тим сте чули да постоје "мртви и живи свеци". Што је најгоре, те приче шире и разни медији међу којима је и РТС, блиц и остали... О чему се заправо ради? Има оних који не разумевајући да наш Бог НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО БОГ ЖИВИХ, мисле да светитељи који су страдали или умрли су мртви док су анђели (свети Архангел Михајло, Гаврило... или свети Илија који је жив вазнесен на небеса) "живи свеци"... но то није ни пола бабске теологије! Идемо даље. За "живе свеце" се не спрема славско жито јер они нису умрли, те им то не треба. Славко жито се спрема само за "мртве свеце" (Боже опрости, која накарадност!). Не само то! За "живе свеце" се не пости па ма који дан да падне! Дакле, може да буде и среда и петак, нема везе, нека рска кожица прасећа! Овим стварима заиста треба стати на пут и не дозволити обесмишљавање славе. Нема мртвих светитеља, као што је Христос жив вавек, тако и они који умиру са вером у Њега и Васкрсење живе вавек! Дакле, светитељи су сви живи. Славско жито се спрема за СВЕ СЛАВЕ. Без разлике. зато ви који славите Архангеле слободно спремите жито и донесите у Цркву. Немојте да бринете шта ће неко рећи, да ли ће вас неко попреко гледати. То је ваша обавеза као свечара. Славско жито се не спрема за "мртве свеце" већ у славу Божију, у славу светог кога славимо и у спомен оних који су умрли и славу нам предали да славимо. Слободно могу чиста срца да кажем да је жито смисленије и некако важније од колача. Још, жито је старије од хлеба. Ако имате нешто да питате слободно учините овде, делите ову тему и дајте да помогнемо људима да се не упетљавају у магијске приступе Православљу. Како је у вашим крајевима?
  14. Ово није моја теорија, једноставно мој пријатељ је хтео да постави ово питање за све па преносим, а тиче се авиона који лети на пример из Београда за Осло. Дакле, ако је земља округла или елипсаста какав је одговор на ово? Avion koji putuje od Beograda do Osla Ako je Zemlja savijena kao lopta, Bi trebao na svakih 100 m leta da se spusti 8 metara dole Da bi to uradio do Norveske Bilo bi mu potrebno na 1 km 10 spustanja na nos , to jest 80 metara na 1 km Do Norveske od Bg ima 2000 km zakrivljenost bi bila 80 metara na 1 km - puta 2000 km ( puta) = 160 000 metara Problem je: spustanje aviona - trosi 8 % goriva na 1 km spustanja Na 10 km bi potrosio svoje gorivo Dakle; Max bi leteo sa obaranjem oko 80 km Trebao bi da puni rezorvar 25 puta za tu rekaciju Ali manje vise... da se be spusta svakih 100 metara 8 metara ... odletio bi od dizanja u SVEMIR Dakle, mora da se spusta.. Probkem je ; avioni lete na istoj visini- 9000 stopa
  15. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev
  16. Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице
  17. Са првим зрацима сунца, са ливањског смарагдно плавог неба, освану још једна света недјеља. Вријеме је да се служи Богу. Парох лијевањски, узевши из дома вино, воду, просфору и све што је неопходно да би се служила Света Литургија, одјева своју мантију и лаганим корацима креће ка прелијепом храму Успења Пресвете Богородице, који наши преци изградише још за турског земана. Храм на узвишици, видан из цијелог Ливна, крст са његовог звоника се види из цијелог града. Идући ка храму, свештеник у себи размишља: ”Мили Боже, хоће ли ко од стараца моћи данас доћи? Дан је лијеп, али је синоћ било невријеме. Можда не смеју вани. Ово мало дјечице је на распусту, можда су негдје и отишли…”. Тако размишљајући, стиже у свети храм, откључавајући га са два огромна метална кључа, и улази унутра. Сваки пут улазак је запањујући. Када се одшкрину метална врата, верника дочека велељепни изглед унутрашњости, прелијепе иконе са својим златним ореолима које одољевају зубу времена и мирис тамјана од претходне Литургије. Зидови натопљени искреном молитвом и тешким бременом историје који носи ова мала хришћанска заједница на својим плећима. Иако још никога нема, свештеник осјети да ће барем њих неколико доћи. Упркос болести и годинама, Ливњаци неће дозволити да њихова светиња остане празна. Колико год да их дође, црква ће бити пуна. Сабирајући своје мисли на молитву, облачећи се у свете златоткане одежде у миру и тишини храма обасјаног првима зрацима сунца, размишља колико ли је светих душа у прошлости, баш у овом храму, са својим часним протама ливањским, своје молитве Богу узносило. Одлутавши тако у мислима, тргну га звук звона са других градских цркава. Појури да и он позвони старим звоном које је пре више од једног века даривала честита Стана Арнаут да, како на њему пише, ”живе зове, а мртве оплакује” те да, својим рањеним звуком, сакупи вернике. Одједном, тишину у црквеној порти почеше да испуњавају гласови. Чују се и дјеца. Ту су Стојка и Војка, Весна и Божана, и сви остали наши парохијани, носе цвијеће за свети храм. Ту су Милка и Смиљана, спремне да држе пјевницу. Ту су и наша дјечица, ђаци за вјеронауку, неки да чтецирају, неки да помогну у олтару, сви да своје искрене молитве Богу узнесу. Јер, молитве дјечије и ових измучених стараца су најискреније засигурно. Литургија свечано одпоче. Иако нас је десетак, као да нас је стотину – јер тако и звучаше када одјекну прво Амин, које пјевница започе а остали подржаше. Не осјећамо да нас је мало, јер са нама су свети анђели и наши преци, који спију вечним сном праведних мученика тек неколико метара од Богородичине цркве, у капели Свете великомученице Марине. Са нама су и сви они, наши најмилији, рођени и крштени овдје а расути по цијеломе свијету. Тако одпоче још једна Света Литургија у Ливањској Богородичиној цркви. Одпочета давних дана, а никада се, ако Бог да, неће завршити… https://omlivanjska.com/2018/06/24/jednanedeljaulivnu/
  18. Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866
  19. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/
  20. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/ View full Странице
  21. Једна једина ствар за коју сматрате да суштински разликује хришћане од верника других вероисповести? Образложења су добро дошла.
  22. Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017.
  23. Извор: "Православље - новине Српске патријаршије", 15. децембар 2017. године Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017. View full Странице
  24. Bio je to težak jesenji dan. Jedan od onih sunčanih, ali hladnih i tromih. Koji traže da se vratiš u krevet, pokriješ preko glave i zaboraviš da je svet takav kakav je. Bio je to dan kad je par godina ranije moja baka odlučila da ode od nas. Zapravo, odlučila je dan pre tog, dok smo mi jurcale po bolnicama i neuspešno tražile nekoga ko bi se pobrinuo za zdravlje stare žene čiji su koraci i danas u parketu pod našim stopalima. Smrt je disala u našoj kući mesecima, sedela u dnevnoj sobi i čekala da je neko posluži. Strpljivo i samopouzdano, kao što smrt to uvek radi. Danas, znam čak i neke takve ljude. Dementori, kako ih zove jedna moja prijateljica. Nekada mi se činilo da je ona prva gora. Sada mislim drugačije. Prvoj ne možeš u toj meri da zameriš. Ustala sam to jutro u nadi da će dan brzo proći, da me ljudi neće gledati, niti videti i da neće primetiti kako se za sobom vučem. Jer danas mrtvi nisu u modi. Jer je zaborav imperativ svakodnevice. Toga su dana neki ljudi slavili rođendane, drugi su obeležavali neke revolucije. Svakako smo se svi borili protiv vremena, svako na svoj način i iz svoje kože. Pokušala sam da ga umilostivim da me vrati u dane kad je kuća mirisala na mekike. Kada se čulo šmrcanje iz njene sobe, glasno, ali tiho. Dane kada je krila kolače za nas od odraslih i komšija. U vreme kada su se po kući razvlačili čitko napisani spiskovi za pijacu, koje je pratio detaljan opis, poput: šargarepa kao olovka. Dane kada se njen glas ujutro čuo iz susedne sobe, koji je krišom rođacima pričao naše porodične tajne o koje smo se mi trapavo spoticali, kao o komade nameštaja koje si dobio u nasledstvo, pa nije red da ih bilo kome pokloniš. Dane kada je najmanje šest puta ponavljala sve što kaže kako ne bismo zaboravili, iako smo mi naravno zaboravljali. Obične stvari, kao da je vreme da baciš smeće ili da kupiš novine u povratku. Ne mogu ni da zamislim koliko ju je to bolelo. Ali vreme je kurva, osim što isto kao i Bog ima sjajan smisao za humor. Mogla sam se samo pokloniti pred njegovim gromkim grohotom iz trbuha, ako me je i čulo u svom gustom rasporedu. Zauzvrat, dobila sam dan krcat nekim za mene nepoznatim svetom, koje viđam svakodnevno, a koji za mene daleki jednako kao i ptice sa Novog Zelanda. Nešto kasnije, dok sam sedela na klupi u svojim svečanim crnim pantalonama čekajući svoje vreme, jer šta se drugo radi dok sediš na klupi, čula sam kroz svoje misli glas. Nepoznat stariji ženski glas. Pomislila sam da je ipak vreme za farmakoterapiju, a ne za psihoterapiju. Međutim, ispred mene je stajala baka. Možda nečija, svakako ne moja. Upitala me je da li slobodno mesto do mene. Kakvo jezivo pitanje, pomislih. Slobodno je. Sela je do mene, malo bliže nego što se sedne pored neznanca. Svidele su joj se moje cipele, bio je to kratak uvod koji valjda uvek možeš nesmetano reći ženi na visokim štiklama. Nevešto sam se zahvalila i sklonila cigaretu, jer me je obuzeo stid, kao kad te uhvate da radiš nešto što ne smeš. Sedela sam i slušala je pažljivo. Pričala mi je o tome kako je bole šake, jer je do rata radila kao krojačica u Novitetu. I sada šije ponekad. Posvađala se dan pre toga sa dedom jer je pošao da joj kupi kolica za pijacu, da ne vuče sama, jer je to nekada bio njegov, a sada njen posao, od kada je bolestan i nepokretan. Ljutila se na njega jer je tvrdoglav i ne razume da ne može. Kaže da je ljut i ljubomoran, jer ona može da cunja, a on sedi u stanu koji je otključan dok ona ide po lekarima. Pravila je ove godine i zimnicu, nije rekla šta, to se svakako uvek krije, malo je dala i komšinicama. Kada mi je ispričala sve što je mislila da treba da znam, užurbano je ustala i rekla još koju, jer nije red otići tek tako. Na koncu mi je rekla da uživam u mladosti i ljubavi; pomislila sam: „Eh, bako, ne znam čega imam manje”, i lakim korakom otišla niz ulicu. Iako je već došlo moje vreme, ostala sam još koji tren da se zahvalim gore pomenutom, jer mi je podario ovaj susret. Samo da me podseti da je još uvek tu. http://www.psihoverzum.com/tezak-jesenji-dan/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)
  25. Како је саопштено из Министарства одбране, у најкраћем, Александар Вулин, министар одбране је потписао Уговор о сарадњи Војске Србије и Београдске пословне школе (то је она "каубојска" код "Вука"), према којем (протоколу) ће како је речено, припадници војске и чланови њихових породица имати право на "бесплатно школовање" у тој институцији. Такође, Вулин је најавио и "значајно повећање плата" за припаднике система одбране. Додао је да "припремамо и велики пројекат стамбене изградње, какав није рађен још од времена социјалистичке Југославије, да водимо рачуна код уписа наше деце у вртиће, па ево сада и у високу школу. Бринемо и кад је реч о запослењу супруга наших припадника. Министарство одбране, Влада Републике Србије и врховни командант брину о сваком припаднику Министарства одбране и Војске Србије, који треба да зна да смо ту увек кад је тешко." Директор те школе, извесни проф. др Ђуро Ђуровић (БИРН је ономад открио да је том свату месечна плата 1.600.000 динара), изјавио је данас приликом потписивања Уговора да "сви запослени у Београдској пословној школи високо цене напоре које припадници Министарства одбране и Војске Србије чине на својим радним местима у очувању државног суверенитета и територијалног инегритета Србије и безбедности свих грађана наше земље." С тим у вези, "уважени професор" се "отворио" и рекао да жели да у историји Београдске пословне школе остане записано "поштовање и љубав коју запослени осећају према нашој војсци", те да ће стога, поред "бесплатног школовања деце", пилотима нашег РВ "донирати средства за куповину сунчаних наочара"!!!??? Дакле, ово је врхунац лудила ове банде на власти! Значи, они се отворено спрдају са нама. https://tangosix.rs/2017/23/09/piloti-rv-pvo-dobijaju-naocare-za-sunce-od-beogradske-poslovne-skole-jos-jedna-nepreciznost-ministra-vulina/ http://www.mod.gov.rs/cir/11565/besplatno-skolovanje-u-beogradskoj-poslovnoj-skoli-11565

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...