Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јединство'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. (фотогалерија) Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: РТРС Патријарх Иринеј у Бања Луци: За Србе најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  2. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Дана 11. децембра 2019. године Његова светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил је председавао заседању Највишег црквеног савета Руске православне цркве. Патријарх је отворио седницу уводном беседом у којој је истакао главне проблеме у животу Православне цркве. „Година је била тешка – била је пуна искушења за нашу Цркву, али истовремено и милости Божије, – истакао је патријарх. – С једне стране, били смо сведоци до чега је довело кршење канонских норми, с друге, видели смо јединство јерарха, клира и мирјана, како наше Цркве, тако и у целом православном свету, који чувају веру и канонску чистоту православља. Видимо да се у грчком црквеном свету, у Александријској и Јеладској цркви очигледно показало да постоји опозиција од стране архијереја, клирика и мирјана, који се не слажу с гажењем канона. За ове људе, као и за нас, јединство Цркава представља безусловну вредност; они сматрају да се ово јединство не може размењивати за симпатије моћника овог света; они виде шта се дешава и саосећају с Украјинском православном црквом која трпи ударце због неканонских поступака Цариградске патријаршије. Наше молитве и труд били су усмерени на пружање подршке нашој браћи у Украјини, где се по милости Божијој смањио притисак на вернике канонске Цркве. Декларација о немешању у црквене послове коју је дао председник Зеленски сведочи о томе да државна власт данас заузима једини исправан став – да се не меша у црквене противречности и да не врши притисак, између осталог, на нашу канонску Цркву. Ипак, треба да кажем да претња од мешања у послове Цркве још увек постоји, зато што нису сви у украјинској власти спремни да се у потпуности одрекну линије коју је одредио бивши председник и која је претпостављала овакво мешање. Али видимо да деца наше Цркве чврсто заузимају своју позицију. Њихова постојаност и достојанство су очигледнији у ситуацији бесконачних распри у којима су огрезли украјински расколници и њихови покровитељи. Оно што се данас дешава унутар раскола сведочи о томе да у њему нема благодати. Благодат Божија се повлачи, свест људи се помрачује, страсти побеђују над канонском одговорношћу, раскол увек рађа нове расколе. Видимо да су се у средини расколника појавиле нове и веома дубоке противречности – таква је неизбежна логика сваког раскола.“ Патријарх Кирил је подсетио на недавни прелазак парохија руске традиције у Европи под омофор Московске патријаршије. „Поделили смо васкршњу радост са својом браћом и сестрама из Западноевропске архиепископије који су се вратили под окриље Мајке-Цркве. Милостиви Господ је окренуо на добро канонски ништавне покушаје за укидање ове структуре, захваљујући чему смо успели да ставимо дуго очекивану тачку на поделу руске црквене дијаспоре. Шта год да нас очекује идуће 2020. године увек треба да имамо на уму речи Спаситеља: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12: 32). Очигледно је у наредној години треба да одговоримо на многе изазове, да треба да се потрудимо да сачувамо на канонску чистоту православља, да предузмемо још веће напоре за очување јединства Цркве, а на местима где је ово јединство поколебано, да покушамо да га поново стекнемо. Надамо се да ће Господ бити милостив према нама и да ће нам помоћи да се приближимо решавању главног задатка у свеправославним размерама – да обновимо јединство и савладамо разорну и погубну снагу расколника који заиста доносе опасно семе раздора и отпора. Надајмо се да се, по милости Божијој, раскол неће ширити, већ да ће, напротив, почети да јењава. Господ је све нас призвао да Му будемо верни, чак и до смрти, и ова верност, између осталог, треба да се испољава у одбрани јединства Цркве. Данас нас нико не позива на мученичку смрт, али смо сви позвани на чврстину и одлучност да сачувамо јединство светог православља и да будемо верни канонском устројству Цркве“ – рекао је Патријарх Кирил у закључку. Извор: Православие.ру
  6. Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је данас, 6. октобра 2019. године, предводио торжествено молитвено сабрање у првом седишту Српске Православне Цркве и њеног првог Архиепископа, Светога Саве - манастиру Жичи. Светом Литургијом наша Помесна Црква започела је тродневну централну свечаност обележавања 800 година своје самосталности. На литургијском сабрању у манастиру Жичи Патријарху Иринеју саслуживали су сви Архијереји СПЦ, бројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено присуство мноштва свештенослужитеља, монаха и монахиња и благочестивог народа из бројних Епархија наше Цркве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у изузетно надахнутој и поучној беседи подсетио најпре све сабране да је управо "овде, у Жичи, пре осам векова почела историја Српске Цркве и српског народа". Говорећи о Стефану Немањи односно св. Симеону Мироточивом и његовом сину Светоме Сави, Патријарх Иринеј је рекао да су "мудри св. Симеон и Сава знали шта српском народу треба, а то су самостална Црква и самостална држава" и подвукао да је управо у томе и тајна нашега опстанка - "Ову државу и темеље наше Свете Цркве поставили су свети људи", рекао је Свјатјејши. Његова Светост је рекао да баш данас овде треба нагласити да се ми "морамо вратити нашој истини и путу Божијем, јер бољег и сигурнијег пута од тога нема" и додао да и поред свих страдања које је наш српски народ поднео и подноси и данас, "Бог није оставио народ свој управо због велике вере и наде које наш народ у Господа има", истакао је Патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је благодарећи Господу посебно подвукао да морамо да извучемо само један закључак, врло важан а то је - јединство. "Јединство народа у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно. Јединство у Цркви, вери, љубави и свему ономе што краси род хришћански и што је красило народ наш". Патријарх је указао и на лоше појаве у Срба данас: подељеност, посвађаност, стављање личних интереса изнад осталих, а "ако овако наставимо не знам каква ће нам бити будућност" рекао је између осталог Свјатјејши Патријарх српски Иринеј. "Порука данашњега великог догађаја", рекао је Патријарх Иринеј, "јесте да наставимо да живимо онако како смо кроз векове опстајали, а то је оно што Господ од нас жели: да се Богу и Цркви и вери својој вратимо, и љубави једни према другима и према свим другим народима" закључио је Његова Светост у беседи коју у целини можете чути испод ове вести. По завршеној беседи, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позвао је једнога од сабраних Епископа наше Свете Цркве, Преосвећеног Владику нишког Арсенија, да прочита Посланицу коју је Свјатјејши са свим архијерејима СПЦ упутио у част великог јубилеја. ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ: Извор: Радио Слово љубве УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!
  8. Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Од 18. до 25. јануара 2019. одржаће се Светска седмица молитве за хришћанско јединство. Током Седмице молитве хришћани из различитих конфесија окупљају се како би се заједно молили за јединство хришћанства. Међународна тема ове седмице преузета је из библијске књиге Поновљени закони („Правда, правда – за њом треба јурити“) и изабрана је или разрађена од стране једне екуменске групе у Индонезији. У Аустрији су планирани многобројни догађаји у свим бискупијама током осам дана од 18. до 25. јануара - па чак и после тога. Традиционална централна служба у организацији Екуменског савета Цркава у Аустрији одржаће се у петак, 25. јануара, у 18 часова у евангеличкој цркви Вајнберг. Проповед на екуменској служби, коју иначе Светски савет Цркава организује сваке године почев од 1959. године, одржаће ове године бискуп Линца Манфред Шојер. У главним градовима покрајина и у многим другим градовима, као и у манастирима, одржаће се заједничке службе у Светској недељи молитве. Пре Светске седмице молитве обележава се Дан Јеврејства 17. јануара. Светски савет Цркава установио је 2000. године да 17. јануар буде Дан Јеврејства као спомен-дан у литургијској години. Извор: Српска Православна Црква
  10. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор
  11. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице
  12. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква
  13. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан – своју крсну славу, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу Високопресовећени је почео подсјећањем на ријечи Господње, да су најдубље тајне откривене онима који су чистога срца, а не онима који мисле да посједују велика знања. Истичући да су те тајне управо свете небеске силе, 9 ангелиских чинова: архангели, ангели, серафими, херувими, господства, силе и власти, престоли, начала, владика је објаснио да су наша небеска браћа створена када је Бог створио небо и земљу. Дакле, Бог је створио небо – небески, а послије тога, земаљски свијет у коме ми живимо и у коме се рађамо. Митрополит Амфилохије је казао да су на челу небескога свијета управо Свети архангели: Михаило – ко је као Бог, и Гаврило – сила, моћ Божија: „Господ је видио како је демонска сила пала као муња са неба када се побунила својом мржњом и злобом против имена Божјег, против Бога љубави. Онда је архангел Михаило стао и рекао: Пазите, ријечи које понављамо на Светој литургији, као и ријечи: Поклонимо се живоме Богу и само Њему јединоме да служимо. Онда су све небеске силе запјевале пјесму коју и ми пјевамо на Светој литургији: Свет, свет, свет је Господ Бог, пуно је небо и земља славе Његове.“ Подсјетио је да то пјесма коју пјевамо у Светој литургији изображавајући управо небеске силе: „То је пјесма коју је запојао Свети архангел Михаило и она коју нам јавља Свети архангел Гаврило, кроз сву историју благовјесник великих тајни Божијих. Он је онај који јавља све оно што је Бог предвидио о свијету и човјеку, о свој Божанској творевини. Јављао се архангел Гаврило и древним пророцима и Пресветој Дјеви и рекао да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус. И остали свети небески силници, архангели и ангели, серафими, херувими непрекидно испуњавају вољу Божију, прослављају име Божије, а у исто вријеме јављају вољу Божију нама људима, као наша небеска браћа.“ Високопреосвећени је истакао да по древним предањима сви земаљски народи, као и сваки човјек понаособ, имају свог ангела чувара, који нас прати у свим корацима нашег живота. „Небеске силе су са нама и међу нама силом Божијом. Божијом љубављу и добротом небо и земља су сједињени“, рекао је владика. Подсјетио да су прије него се родио Син човечији, архангели били узвишенији од човјека, а од кад се родио Господ Исус Христос, онда је Он тај који је изнад анђела, и као Бог, и као човјек. „Он је тај који је сио са десне стране Бога Оца послије Свога Васкрсења и Вазнесења. Он је онај кога су благовјестили свети пророци, кога су наговјештавале свете небеске силе, кога је јавио и најавио Свети архангел Гаврило.“ Митрополит је нагласио да су у древна времена, пагански народи, а било је и хришћана, обоготворавали свете архангеле и небеске силе. Онда је је Лаодикијски помјесни сабор у IV вијеку, установио празник – Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила, који и ми данас прослављемо. Тада је донијета одлука да поштујемо небеске силе, али прије свега и изнад свега, да поштујемо живога Бога и да се једино Њему клањамо. „Том прославом се посвједочује заједница између неба и земље у Христу Господу, заједница небеских аргангела и ангела, и нас земаљских људи, заједница у Цркви Божијој – тијелу Христовом, заједница око Христа Богочовјека. То и јесте Црква Христова која обједињује у себе и небо, и земљу. Небеске силе и људе, и сва земаљска створења, обједињује Црква Христова утемељена на Христу као крајеугаоном камену. На Њему саграђена, она Њиме живи и Њиме дише кроз вјекове. Свједочи то јединство небеских и земаљских сила, и позива све људе, и сва створења, да се укључе у заједницу која није од данас до сјутра, него вјечна, непролазна заједница, јер је глава њена сам Бог, а тијело њено испуњено је силама Духа Светога животворнога“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. На крају свог архијерејског обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је закључио да смо се сабрали данас и ми који смо чланови те свете Божанске заједнице да прослављамо живога Бога, али да прослављамо и нашу небеску браћу: „Радујемо се што нам је Бог подарио, не само браћу на земљи, него нам је подарио и браћу на небесима. Радујемо се живоме Господу, дивноме у светим небеским силама Својим, предивноме у светим пророцима Својим, апостолима, мученицима и светима Својим. Њему нека је слава и хвала у вјекове, векова, амин!“ Након освећења славских колача и кољива, заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави у славу Господа нашега Исуса Христа и част Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао данас на празник Воздвижења Часног крста у манастиру Острог све патријархе, Свјатјејшег Патријарха васељенскога Вартоломеја, Патријарха Московскога Кирила, Блажењејшега Митрополита кијевскога и све Украјине Онуфрија, све православне епископе да не дозволе да се у Украјини настави братоубилаштво и да га на било који начин не подржавају како би се сачувало јединство Цркве Божије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Још се молимо Господу и Спаситељу нашем да очува у јединству и правоверју Цркву Православну широм света и да јој подари мир и спокој, љубав и сагласје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Још се молимо да Господ милосрдно и милостиво погледа на свету Цркву Православну и да је сачува од поделâ и расколâ, од непријатељства и немира, да се не умањи и не поколеба њено јединство, него да се у њој слави Трисвето Име Твоје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Извор: Српска Православна Црква
  22. Свештени Синод Руске Православне Цркве је на свом ванредном заседању 14. септембра 2018. године у патријаршијској и синодској резиденцији у Даниловском манастиру у Москви донео одлуку да се у свим храмовима Руске Православне Цркве на свакој светој Литургији у сугубу јектенију уносе следеће прозбе: Још се молимо Господу и Спаситељу нашем да очува у јединству и правоверју Цркву Православну широм света и да јој подари мир и спокој, љубав и сагласје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Још се молимо да Господ милосрдно и милостиво погледа на свету Цркву Православну и да је сачува од поделâ и расколâ, од непријатељства и немира, да се не умањи и не поколеба њено јединство, него да се у њој слави Трисвето Име Твоје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Скуп је посвећен 30-годишњици обнови монашког живота у Кијевској лаври, 1035-годишњици рођења Оца светогорског руског монаштва, Светог Антонија Печерског, и 1030-годишњици крштења Кијевске Русије. Симпосион су организовали Међународни институт атонског наслеђа, Успенска Кијево-печерска лавра, Национални институт за заштиту кијево-печерског историјско-културног наслеђа и Кијевска духовна академија. Игуман манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори рекао је у свом поздравном обраћању: -Успенска Кијево-печерска лавра је други Атос и Нова Гетсиманија! Кијево-печерска лавра, као средиште богословских изучавања, духовног просвећивања, списатељства и издаваштва, увек је проносила високу мисију духовног просвећиваља руског народа и успешно је извшавала захваљујући односима са најважнијим центрима светског православља. Обрађене су теме: Кијево-печерска лавра: историја и наслеђе; Духовне, историјске и културне везе са Светом земљом и Светом Гором; Кијево-печерска лавра: наслеђе, књижевност и уметност; Лавра и православни манастири и монаштво у Источној и Средњој Европи. Синмпосион је одржан 22. и 23. јула 2018. године. Извор: Српска Православна Црква
  24. Више од 80 богослова и академика из 15 земаља широм света учестовалису у Кијеву у раду симпосиона у Кијево-печерској лаври на тему „Лавра - Атос - Јерусалим: Јединство кроз столећа“, јавља Међународни институт атонског наслеђа. У раду симпосиона учестовали су представници Свете Горе и цркве Светог гроба у Јерусалиму, као и из Велике Британије, САД, Русије, Белорусије, Грчке, Израела, Аустрије, Немачке, Румуније, Бугарске, Молдавије, Пољске, Србије, Чешке Републике и Грузије. Скуп је посвећен 30-годишњици обнови монашког живота у Кијевској лаври, 1035-годишњици рођења Оца светогорског руског монаштва, Светог Антонија Печерског, и 1030-годишњици крштења Кијевске Русије. Симпосион су организовали Међународни институт атонског наслеђа, Успенска Кијево-печерска лавра, Национални институт за заштиту кијево-печерског историјско-културног наслеђа и Кијевска духовна академија. Игуман манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори рекао је у свом поздравном обраћању: -Успенска Кијево-печерска лавра је други Атос и Нова Гетсиманија! Кијево-печерска лавра, као средиште богословских изучавања, духовног просвећивања, списатељства и издаваштва, увек је проносила високу мисију духовног просвећиваља руског народа и успешно је извшавала захваљујући односима са најважнијим центрима светског православља. Обрађене су теме: Кијево-печерска лавра: историја и наслеђе; Духовне, историјске и културне везе са Светом земљом и Светом Гором; Кијево-печерска лавра: наслеђе, књижевност и уметност; Лавра и православни манастири и монаштво у Источној и Средњој Европи. Синмпосион је одржан 22. и 23. јула 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  25. У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018.
×
×
  • Креирај ново...