Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'један'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године. 1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања? - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе? - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије. 3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења? - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија... Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма. 4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви? - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године. Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју. 5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве? - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији. 6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве? - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани. Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова). 7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори? - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима. Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе. 8. Који је по Вама пут изласка из кризе? - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“. 9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску? - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве. Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена... Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић. 10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика? - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији. Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца. Разговор водио, Дејан Давидовић новинар Извор: Подворје СПЦ у Москви
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На Празник Вазнесења Господњег-Спасовдан у четвртак 28. (15) маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије богослужио је у Храму Вазнесења Господњег у селу Врточу на Спасовини, у Храму који прославља своју славу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Саша Црљић, Синиша Сердар, протонамјесник Никола Аркула, презвитер Савко Плавшић и протођакон Немања Рељић. У својој празничној бесједи Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије подсјетио је окупљене вјернике на Божији Домострој Спасења Који је Премудро устројавајући благоизволио да спаси овај свијет дошавши у њега, рађајући се као човјек, пострадавши и васкрснувши трећи дан из гроба и затим узнијевши људску природу пред Престо Бога и Оца омогућивши на тај начин творевини да постане бог по благодати. Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма како се врши по обичају и благословено је славско кољиво и колач. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  4. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди. Звучни запис беседе “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“. “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација. Извор: Радио Светигора
  5. Полиција је данас, на велики православни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвијети привела на информативни разговор нашег Архипастира-високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, који је Свету архијерејску литургију служио у манастиру Златица, и свештенике који су му саслуживали: протојереја-ставрофора Велибора Џомића, свештеника Леку Вујисића, ђакона Ивана Црногорчевића и комплетно свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис разговора Након изласка из подгоричког Центра безбједности свештеник Мирчета Шљиванчанин је, у изјави за Радио „Светигору“, казао да је, након празничне службе у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења, коју су свештеници служили без присуства вјерника, готово цјелокупно свештеничко братство Саборног храма приведено на информативни разговор. Приведени су: старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шиванчанин, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Павле Божовић. И протојереј Миладин Кнежевић, који је био кренуо у Никшић, гдје живи, заустављен је на магистралном путу Подгорица-Никшић код ресторана ,,Огњиште“ одакле је приведен на инфромативни разговор. “Овим чином је показано да је у питању лоша намјера а не брига за очување здравља народа. Ово је, очито, још један у низу атака на нашу Цркву“- каже отац Мирчета. Он објашњава да је свештенство подгоричког Саборног храма, поштујући мјере надлежних инстутуција донијете поводом пандемије вируса корона, Свету службу Божију, поводом великог празника Цвијети, служило у раним јутарњим часовима, без присуства вјерног народа. ,,Након одлужене службе отворили смо Саборни храм да би вјерници, поштујући прописе надлежних институција, могли да уђу, да се самостално помоле Богу и упале свијећу, с обзиром да је данас велики празник Цвијети. Вјерници су, након што смо отворили врата храма, почели да долазе, поштујући све прописе и социјалну дистанцу улазећи по двоје, што су регулисали наши црквењаци (службена лица Саборног храма) који нијесу дозвољавали да се у храму окупи више људи. Вјерници су у реду, поштујући прописану социјалну дистанцу, чекали испред храма да уђу у светињу“- свједочи свештеник Шљиванчанин. Отац Мирчета прича да су свештеници, након службе, отишли у просторије храма како би се договорили о богослужењима у току предстојећих дана Велике недјдеља-недјеље страдања Господњих. “Чули смо убрзо да је дошло више полицајаца испред храма и да легитимишу људе, у шта смо се и увјерили кад смо изашли напоље. С обзором да су дошли у храм да се Богу помоле и упале свијећу, или су туда само пролазили, не мислећиу уопште да сврате у храм, људи су тиме били зачуђени тражећи објашњење и објашњавајући да нијесу прекршили никакве мјере. И ми смо покушали да објаснимо полицији да људи заиста поштују мјере и да не треба да их узнемиравају јер је данас велики празник и ми само желимо да искажу своје вјерске потребе. Покушали смо да објаснимо да улазак у храм није забрањен и да се тиме не руши ниједно правило. На све то позвани смо да дођемо у Центар безбједности и да дамо изјаве, без икаквог објашњења због чега нас воде у полицију, осим да су наређења добили од виших инстанци“- каже отац Мирчета. Отац Мирчета Шљиванчанин даље каже да су свештеници поступили по захтјевима полиције. ,,Када смо дошли у Центар безбједности добили смо информацију да ће, нажалост, и наш Митрополит Амфилохије са свештеницима са којима је богослужио у манастиру Златица: протојерејем-ставрофором Велибором Џомићем, свештеником Леком Вујисићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем, и још неколицином вјерника који су тамо чтецирали и појали такође бити приведени. Мислим да је ово први пут у историји Црне Горе и наше Цркве да је један од најугледнијих Архијереја, какав је наш Митрополит Амфилохије, и толико свештених лица било приведено у полицијске просторије. Заиста ружне сцене“- свједочи отац Мирчета. Свештеник Мирчета даље каже да је услиједило појединачно давање изјава и да су, након неколико сати, пуштени да иду кући, додајући да не зна каква је даља процедура јер ће се тиме бавити наши правници а очекује се и званично саопштење наше Митроплије поводом ових немилих догађаја. ,,Желио сам да упознам слушаоце Радија Светигора, наше вјернике и пријатеље, о свему што се десило и да захвалим вјерницима од којих смо добили на стотине позива и порука бриге. Сви они су запањени тиме што је, на један од највећих хришћанских празника- Цвијети, пред Недјељу страдања Господњих, Митрополит Амфилохије и подгоричко свештенство приведени и поред тога што смо више пута до сада показали да поштујемо мјере надлежних институција, донијете поводом пандемије вируса корона, које не ударају на суштину наше вјере. У складу са тим привремено смо обуставили и литије, и рад Цетињске богословије, и часове вјеронауке и духовних центара, богослужења смо свели на минимум, и јутрос смо служили без присуства вјерника. Али све ово изгледа да није било довољно и ја не знам шта још треба да учинимо“-пита се отац Мирчета. Отац Мирчета је објаснио да празничне литургије, поготово у Велику недјељу, представљају израз суштине наше вјере и онога што значи живот и постојање Цркве и нас као Хришћана. ,,Ми као свештеници просто не можемо да не служимо свете службе Божије, прослављајући на тај суштински начин ове празнике који су највећи и најважнији у току године. Морамо и вјерницима омогућити минимум, а то је да дођу и да се помоле у храму макар након богослужења. Људи су запрепашћени, не могу да вјерују да се ово дешава. Сви бринемо о здрављу својих ближњих и свом личном, али ово је нешто што је невјероватно. Данас је приведено и неколико вјерника, чак и неки људи који нијесу ни планирали да уђу у ухрам већ су се скупили видјевши да се испред храма нешто дешава. Највећи скуп је, у ствари, и био кад је полиција почела да реагује и легитимише народ позивајући их на разговор. Тада су, у ствари, највише и нарушене мјере, јер су све до тада људи држали ред и дистанцу много уредније него што смо имали прилике да видимо, док смо ишли ка Центру безбједности, поред продавница, пекара или пумпи. Пред храмом су мјере много више потшоване него пред свим тим објектима“ наглашава отац Мирчета, захваљујући вјерницима на бризи и љубави, показавши данас да су дјеца Цркве и да брину за свију Цркву и њене пастире. Извор: Радио Светигора
  6. Митрополија црногорско-приморска организовала наставу вјеронауке путем Фејсбука. Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи. Крајем марта, тачније у суботу 28. марта, најмлађи су имали прилику да онлајн, на Фејсбук страници подгоричког Саборног храма Христвог Васкрсења испрате часове вјеронауке. Како су почели протекле седмице, тако ће се наставити до даљњег како је одлучио Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Тако ће млађи полазници вјеронауке, основношколци, поуке из вјере овим путем добијати суботом од 18 часова, док настава за средњошколце почиње у 18.30 часова. Часове је могуће пратити преко Фејсбук странице Саборног храма Христовог Васкрсења на адреси: facebook.com/hrampodgorica; такође и на Јутјуб каналу Саборног храма као и одређене садржаје на инстаграм страници: instagram.com/sabornihrampodgorica. Као и досад, часове ће им држати њихови вјероучитељи, најављује протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор Катихетског одбора Митрополије. Свештеник Шљиванчанин објашњава и зашто су се опредијелили за овај вид наставе. – Познато је да су усљед пандемије корона вирусом, а на препоруку релевантних здравствених институција обустављена јавна окупљања у нашој земљи, а из разлога спречавања ширења нове заразне болети. Наша Митрополија, као и друге епархије СПЦ у Црној Гори, вођене бригом за здравље људи, што је у бићу саме Цркве, одмах и привремено су обуставиле и величанствене Литије, али и наставу вјеронауке, рад Богословије, рад духовних центара, пробе хорова и слично. Како настава вјеронауке представља један од најважних сегманата мисије Цркве, наш Катихетски одбор је дошао на идеју да у новонасталим условима, захваљујући савременим технолошким помагалима, организује наставу вјеронауке преко интернета. Све ово наравно са благословом митрополита Амфилохија. Циљ је да са нашом дјецом, која редовно похађају наставу вјеронауке при парохијама и храмовима Митрополије, останемо макар и на овај онлајн начин заједно, да се кроз овакве часове поучавамо вјери и да дјеца и омладина имају прилику да слободно вријеме испуне квалитетним и корисним садржајем – каже Шљиванчанин. Он додаје да су часови првенствено намијењени дјеци из парохија Митрополије црногорско-приморске, но, пошто су друштвене мреже отворене за све, ове часове могу да прате сви заинтересовани независно од тога гдје живе. – Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи и то и од дјеце и њихових родитеља – каже Шљиванчнин. Иначе, часови су прилагођени за двије старосне групе – основношколски и средњошколски узраст. – Теме за млађу дјецу су празници који нам предстоје, они који претходе Васкрсу, Васкрс као највећи празник и они празници и догађаји који су након Васкрса. За средњошколску групу кроз ове часове за сада тумачимо Симбол Вјере, а то су основне истине вјере – појашњава Шљиванчанин. С обзиром на ово стање, али и претходну праксу да се дјеца ангажују на конкретним задацима везаним за престојећи празник Васкрс, занимало нас је и како ће вјероучитељи испунити овај дио наставе вјеронауке. – Потрудићемо се да дјеци у њиховим домовима дамо неке идеје како могу у овим условима да се радују празнику Васкрсења Христовог, заједно са породицом. То неће моћи замијенити ону радост коју сви доживљавамо када саборно у својим црквама славимо празник над празницима Васкрсење Христово, али ће бити помоћ да и у овој изолацији у којој смо сви, на најбољи могући начин доживомо овај велики празник и осјетимо његову радост – појашњава свештеник. А, на који начин ће дјеца полагати, односно добити оцјене, ако се сиутација с пандемијом продужи, Шљиванчанин каже да се “моле и надају у милост Божију да ће ово искушење што прије проћи и да ће сви који су обољели што скорије оздравити и вратити се својим породичним и пословним обавезама”. – Што се тиче наставе вјеронауке најважније је да се дјеца што прије врате да се са својим вјероучитељима и другарима друже, пјевају у цркви, играју и уче. Класично оцјењивање као у државним школама у настави вјеронауке какву имамо у Митрополији није важан дио наставног процесе и то изостаје и кад су редовне прилике – објашњава Шљиванчанин. На крају, протојереј Шљиванчанин истиче: “Вјерска настава која преноси поуку о љубави према Богу не заоборавља ни поуку о важности љубави према човјеку”. Такође вјеронаука не само да оплемењује, већ и употпуњује опште образовање јер религија је један од стубова људске цивилизације и културе. Преплет историје Цркве и државе “Вјеронаука или поучавање о вјери присутно је у Цркви у разним видовима кроз цијелу њену историју. Основни циљ вјеронауке је, како то неко лијепо рече, да дјеца (или одрасли јер и одрасли могу бити ученици вјеронауке) сретну Бога, да упознају Бога и да се сједињују са Њим у Тајни Цркве кроз Свету Литургију”, истиче протојереј Шљиванчанин. Такође, оне који нијесу чланови Цркве вјеронаука упућује зашто би то требали бити, а оне крштене, упућује како још више да уроне у тајну живота у Богу, објашњава Шљиванчанин што је срж ове наставе. Он додаје: – Немогуће је на прави начин знати историју Црне Горе, која је као ријетко гдје преплетена са историјом Цркве на овим просторима, без знања о Хришћанству односно Православљу. Такође и књижевност и умјетност стварана кроз историју у Црној Гори је и те како настајала у окриљу Цркве. Има још много свједочанстава која нам говоре да без познавања вјере није могуће на прави начин познавати ни друге науке. За то би нам требало много времена али оно што је сигурно је да вјерска настава позитивно утиче и на опште образовање – каже Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У време прославе великих јубилеја СПЦ, 800 година самосталности и 100 година од уједињења њених епархија, навршава се и век "Гласника" - најстаријег службеног листа СПЦ са најдужим континуитетом излажења. Звучни запис разговора Ово је био повод уредништву и редакцији да, уз први број у овој, 2020. години, пред јавност изнесу репринт издање првог броја по васпостављању Патријаршије Српске, објављеног 1/14. јула 1920. године. О најстаријем црквеном гласилу и значају поменутог репринта којим је свету предочена одлука и јасна порука о уједињењу СПЦ, за Радио Слово љубве говорио је главни и одговорни уредник "Гласника", протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, појашњавајући прилике из времена пре једног века када се у новонасталој држави догодило духовно и административно јединство свих обласних делова у једну Српску Православну Цркву. Извор: Радио Слово љубве
  8. Архиепископ цетињски Митзрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ каракаски и јужноамерички (Руске заграничне цркве) г. Јован служио су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Саслуживало је свештенство Митрополије, али и игуман манастира Бањска Данило, Светих архангела код Призрена Михаило, Зочишта Стефан, јеромонах Петар из Високих Дечана и двојица свештеника из Русије – јереји Кирил Кобрин и Максим Бражњиков. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља митрополит Амфилохије је рекао да су хришћани свједоци Божанске свјетлости. „Нарочито они који су заиста, и свој живот и сво своје биће и живот испунили том свјетлошћу. То су свети Божји људи. Данас славимо једног од таквих – Светога Јефтимија Великога“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок те свјетлости и Свети Јован Крститељ. „Чија рука нас благосиља из овог светог ћивота Светог петра Цетињског, она рука која је била на глави Господњој у ријеци Јордану, када се Господ крстио и када се открила најдубља тајна бића и Божанског и Божје творевине, и људскога бића – тајна Оца и Сина им Духа Светога Бога љубави“, рекао је Владика. Рекао је да међу те свјетионике спада и Свети Петар Цетињски Чудотворац. „Његове мошти већ толико времена овдје сијају том свјетлошћу, просвећују све оне који их цјеливају“, казао је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да су сви хришћани призвани да буду синови свјетлости, а не синови таме. „Вјечну Божанску свјетлост хришћани примају у тајни светога крштења. Зато се тајна крштења назива просвећење. Прави назив за крштење је – тајна просвећења, просвећења свјетлошћу Оца и Сина и Духа Светога“, објаснио је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да је посебни благослов данашњег сабрања присуство Владике Јована и архимандрита и јеромонаха из косовско-метохијских манастира. „Косовски завјет није ништа друго него је потврда у животу овога нашега светосавскога народа те вјечне и непролазне свјетлости, Христове свјетлости, потврда Новога завјета. Косовски завјет је један од изданака, један од пламенова Новога завјета“, објаснио је егзарх Трона пећкога. Након причешћа вјерних, на крају Литургије, Владика Амфилохије је селектору церногорске ватерполо репрезентације Владимиру Гојковићу додијелио на благослов икону Богородице Филеримске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. JESSY

    Један је Чола...:)))

    Interesovanje za koncerte Zdravka Čolića ne prestaje! Karte za četiri nastupa u najvećoj hali na Balkanu planule su neviđenom brzinom, a publika je i dalje u potrazi za svojim mestom na najvećem spektaklu godine. Želja fanova, najvećoj muzičkoj zvezdi, uvek je bila zapovest pa je rešio da otvori i peti koncert, koji će održati 27. decembra u Štark areni. Čolić je od početka svoje karijere bio apsolutni rekorder u broju koncerata, prodatih albuma i hitova od kojih neki žive pola veka! Te rekorde ruši i danas! Ovakav uspeh možda i ne treba da čudi. Još od prve velike turneje davne 1978. godine na kojoj je promovisao rekordni album „Ako priđeš bliže“ rasprodast u više od milion kopija , do današnjeg dana niže uspehe, koje ne polaze za rukom nikome. Ankete časopisa proglašavale su ga za najdražu ličnost, a svaka naslovna strana imala je Čolin lik. Devojke su doslovce padale u nesvest kada bi ga videle. Bio je zvezda u svim svojim bojama i nijansama, a popularnost i uspeh nije pratila očekivana nadobudnost. Naprotiv. Bio je skroman kakav je i ostao danas. Snimio je 15 studijskih albuma, održao na hiljade koncerata i prodao milione albuma, kilometre ploča i drugih nosača zvuka! I bez dileme, on je naša najveća zvezda svih vremena!
  10. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог
  12. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је у среду, 4. децембра, Свету архијерејску Литургију у Манастиру Ваведење на Сењаку, поводом славе ове београдске светиње. Звучни запис беседе Његовој Светости саслуживали су архимандрит Сава из манастира Дечани, архимандрит Мардарије из манастира Велико Поганово, архимандрит Серафим из манастира Раиновац, јеромонах Евгеније из манастира Раковца, протојереји - ставрофори Драгомир Сандо, Стојадин Павловић, Милован Глоговац, Милосав Радојевић и јереј Бојан Нинковић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић, уз молитвено учешће сестринства манастира. У светој Литургији појао је хор „Мелоди“ под руководством Дивне Љубојевић. Светој Литургији присуствовао је и др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Кумови овогодишње славе манастира били су Андрија и Ана Чворовић, а за следећу годину јавили су се Ратко и Катарина Поповић. Након причешћа и сечења славског колача Патријарх Иринеј је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о важности живота као највишег дара Божијег. „Можемо створити много тога, али живот само Бог даје. Зато велики грех чине они који не дозвољавају да се живот роди“, истакао је Патријарх Иринеј и посебно поручио женама на данашњи дан: "Велики је грех убиство. Зато не убијајте живот који Господ даје, јер деца су велики дар Божији". Извор: Радио Слово љубве
  14. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. ТУЧА НА БОГОСЛОВИЈИ: Мушкарци се секли флашама, један задобио тешке повреде Novosti online 17. новембар 2018. 19:14 У тучи, која је избила на Богословији у Београду, једна особа тешко је повређена. Како нам је речено, мушкарци су се секли флашама, а један од њих задобио је вишеструке повреде. Ускоро опширније... (Телеграф.рс) http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:761180-TUCA-NA-BOGOSLOVIJI-Muskarci-se-sekli-flasama-jedan-zadobio-teske-povrede
  16. На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји: „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“ Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима. „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост. Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости: „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина…. Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу. „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“ Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно. „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан. Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила. „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика. Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха. На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели. „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире. Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа. „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору. Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. @Разбојник на крстуОтворио сам овде тему, да не тролујемо другу тему. Ја мсм. да јесте много погрешио. У неким деловима рада типа Псеудосфере. Окренуо је теорију са реалности за 180 степени. Што јесте чудно, то је као да спојиш две пирамиде или два рога у један са тиме да су површински веће стране, оне које су спојене. Само хиндуистичка или тадашња јеврејска теологија може да доведе до таквог схватања времена. Тако да његова аксиома јесте погрешна по мени, јер бољу аксиому у геометрији би извео нпр. неко од форумаша (ко је читао Св.Оце) кроз лично сагледавање питања времена и етике као начина за идентификацију математичке потпуности. Што би довело до аксиоме која је потпунија, геометријски модел без могуће критике... Псеудосфера Лобачевског је слична труби Евангелисте Торчелија. Што ти мислиш, дал је тај парадокс са бројем ПИ, навео Његоша (образован у Русији) да аналогијски криви тадашњу Папску теократску државу са све Торчелијем, притом аналогијски наводећи Питагору и Епикура као кривце за изопачење модерног хришћанина, називајући научнике који спајају Питагору и Епикура, будалама које одвајају људе од бога кроз нпр. математички парадокс Торчелијеве трубе судњег дана? (Епикур је имао конфликт са платоновим учењем типа учио је да нема мешања виших сила у свакодневницу људи, да бесмртност виших нивоа постојања од човека није реалност, постојању душа након телесне смрти у времну у Рају...) Извор Његошевог спева: Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак прекријева и све ваше посљедоватеље. Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначег га са бесловесношћу, небу грабећ искру божаствену, с којега је скочила огњишта, у скотско је следећи мртвило. . Будалама кад би повјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л’ овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, Би л’ топлоте благост познавали? Без будалах тупога погледа, би л’ умови могли блистат св’јетли? Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете. . Све дивоте неба и небесах, Све што цвјета лучем свештенијем, мировили ли ал’ умови били, све прелести смртне и бесмртне – што је скупа ово свеколико до општега оца поезије? Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније, луча св’јетла руководитељ му, дијалект му величество творца. . Дивни пјевче србске народности, бич си судбе веће испитао, – свијет жељи не зна угодити. Судба ти је и моја позната; мислим, нејма подобне на земљи: до врата сам изника тартара, ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта; ал’ на судбу викати не смијем – надежда ми вољом творца блиста! . Ја од тебе јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, И још кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом На Вујицу, Вука, Вукашина, Богомрске Српства отпаднике – злоћа њима мрачи име Срба, Тартар им је наказа малена!
  18. Епископ Рашко-плризренски Теодосије данас је служио Св. Литургију у храму Св. Василија острошког у Лепосавићу уз саслужење свештенства храма. У својој беседи, Владика је обавестио вернике да се при овом храму данас отвара добротворни пункт који ће пружати помоћ најугроженијим лицима и породицама у овом делу Косова. Он је вернике подсетио да не можемо да се само уздамо у помоћ људи овога света, колико је важно да се уздамо у помоћ Божију, као што су то чинили наши славни владари, који су живели у тешка времена и чинили оно што је угодно Богу. Владика Теодосије нагласио је да Црква остаје уз свој народ и да ће се чинити све што до нас стоји да олакшамо живот нашег верног народа у постојећој кризи. Поред већ два отворена добротворна пункта: при храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици и манастиру Бањска ово је трећи добротворни пункт Епархије Рашко-призренске где се најугроженијим грађанима, који не могу другачије да се снабдеју ,деле најосновније намирнице којих врло мало има у продавницама због тешке хуманитарне ситуације. Тренутно се деле намирнице из резерви народних кухиња Епархије Рашко-призренске док не пристигне додатна помоћ. Епархија Рашко-призренска 2. јула ове године обратила се епархијама СПЦ, појединцима и фирмама добротворима да се укључе у хуманитарну акцију како би се ублажиле последице несташице основних прехрамбених артикала у продавницама на северу Косова, што је изазвано седмомесечним таксама приштинских власти које онемогућавају нормалан увоз робе из централне Србије. Епархија је обавестила све који су вољни да помогну да прилоге за наше добротворне пунктове могу да уплате на рачун Епархије Рашко-призренске http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/uputstvo-kako-uplatiti-prilog-preko-eparhije-rasko-prizrenske-za-ugrozeni-narod-na-kosovu-i-me Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима. У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази. „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима. „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије. Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа. „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика. Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на наше дарове. „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве. „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он. Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске. „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Реч „секуларно“ није добра реч за хришћане. Углавном је повезивана са друштвом које покушава да елиминише религију, или је задржи у приватној сфери, ван јавног простора који укључује политику, државну управу и културу. Ова реч примарно се везује са западном либералном мишљу, која се првенствено доживљава као атеистична. Нарочито у православном свету је веома уобичајено чути теологе који говоре против безбожног секуларизма Запада. Заправо, постоје хришћански теолози, па и нехришћански, атеистички научници на Западу који сада критикују секуларизам. Понеки од њих чак тврде да живимо у пост-секуларном свету, али таква тврдња у крајњој линији зависи од тога како дефинишемо реч ’секуларно’. Ако погледамо историју развоја појма ’секуларно’, видимо да је он прво кориштен да укаже на наше време на земљи, пре другог доласка и есхатолошког испуњења света. Потом је, првенствено на латинском Западу, почео да означава свештенство насупрот монашким редовима, у смислу да се свештенство бави свакодневним проблемима, док се монаси усредсређују искључиво на ствари које се тичу Царства Божијег. Након реформације, оно секуларно почело је да бива повезивано са питањима која немају никакве везе са Црквом, попут државних питања. Нова протестантска друштва очигледно нису била антирелигијски настројена, али су ипак желела да направе разлику између Цркве која се састоји од оних који су оправдани вером, и животних области свакодневице, првенствено politeia-е, која се састојала од оних који су оправдани и оних који нису оправдани, и која је представљала борилиште у коме хришћанин чини добра дела која не доприносе спасењу. Oвде је поента очигледно у томе да се оно секуларно почиње повезивати са оним делом друштва у коме су морали да живе заједно и хришћани и они који нису спасени – што је укључивало како оне који су исповедали хришћанство тако и нехришћане – и у коме су спасени хришћани играли важну улогу. Религија је очигледно била веома важна у протестантским друштвима тога доба, али у реформацији примећујемо неке дистинкције које ће играти кључну улгу у каснијој западној политичкој мисли, попут нпр. раздвојености Цркве од државе, чак иако би Лутер и Калвин одбацили стање ствари које данас постоји у многим европским друштвима. Након просветитељства, реч ’секуларно’ све више је почела да означава друштво у коме религија не утиче на политику и државну управу. Постојала је слобода религијског веровања и деловања, али је религија требало да буде упражњавана приватно, без икаквог утицаја на политику, државну управу или културу. Напослетку, предвиђало се да ће са напретком науке, индустријском модернизацијом, технологијом доћи до тога да религија не буде више потребна, да ће људи коначно престати да верују, а религија бити елиминисана, осим код малобројних екстремних верника. Где се данас налазимо? Када људи чују реч ’секуларно’, њихова машта одводи их углавном на Запад, где се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована. Али, ако пажљиво осмотримо западне земље, видимо да је религија тамо врло жива и у добром стању. Према томе, они коју су предвиђали да ће западна друштва постати секуларна у смислу да ће религија бити елиминисана, очигледно нису били у праву, а чак ни западни атеистички мислиоци не тврде да ће религија нестати као резултат модернизације или научног и технолошког напретка. Истина је, међутим, да је религија приватизована у неким западноевропским земљама, што значи да мора бити практикована без утицаа на политику и државну управу, па чак и културу. Најекстремнији пример овог типа је Француска, где се приватизација религије разумева као нужна у сврху очувања слободе. И, наравно, Француска је добро позната због недозвољавања људима да јавно носе религијску одећу, попут покривала за главу или чак јавно истакнутог крста на радном месту. Француска је, међутим, изузетак, јер религија игра јавну улогу у већини западних друштава, укључујући САД. У многим северноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. Дакле, ако под секуларним мислимо приватизацију религије, не мисле сви западњаци исто о овој приватизацији и јасно је да религија игра истакнуту јавну улогу, макар она била другачија у зависности од тога о којој се конкретно земљи ради. Према томе, када православни кажу да је Запад секуларан у смислу покушавања да унапреди атеизам и елиминише религију, то није сасвим тачно и стога може бити сведено на чисту реторику. Ипак, јасно је да постоји нешто различито у вези са улогом религије у односу на оно што је било случај у предмодерним друштвима. Ако европска друштва и јесу секуларна на неки начин, то не значи нужно елиминацију или приватизацију религије. На који тачно начин су западна друштва секуларизована? У предмодерним друштвима, религија је представљала оно што бисмо могли назвати „свеобухватном стварношћу“. У предмодерним друштвима, сви су веровали у оно натприродно, и вера у натприродно била је значајна за разумевање других аспеката друштва, попут политике, државне управе, права, културе, науке и образивања. Религија је била свеприсутна. Након реформације, али посебно након Америчке и Француске револуције, све ове друге области друштва почеле су да се одвајају од религије. Тако, догодило се раздвајање Цркве и државе, али су и култура, економија, наука и образовање почели да се развијају независно од религије. Раздвајање ових делова друштва од религије није било просто пропагирано од стране утицајних атеиста, попут Карла Маркса, већ се догодило и као последица научне револуције, у којој су људи увидели да је научни напредак могућ и без религије. Када га је Наполеон питао зашто је Бог одсутан у његовој новој књизи о физици, Пјер Лаплас дао је чувени одговор „Мени таква хипотеза није потребна“. Ако ми допустите да се на тренутак изразим технички, научници су овакво разумевање секуларизма називали „тезом диференцијације“, која је кориштена просто да опише историјски феномен да се различити делови друштва више не ослањају на религију како би добили свој смисао. Религија је престала бити она свеобухватна стварност. Више не постоји заједничка теолошка перспектива коју деле сви чланови друштва. У овом историјском феномену почињемо да увиђамо појаву одбијања оног натприродног; видимо да неверовање постаје опција, видимо нагласак на аутономији појединца, видимо уздизање људских права као вида заштите појединца од силе власти и видимо да религијски начин разумевања космоса више не утиче на различите делове друштва попут политике, државне управе, права, образовања, науке, економије и културе. Није се десило да је религија престала имати улогу у друштву, нити да ова „диференцијација“ води до елиминације моралности, чак и ако морал једног друштва није исто што и морал одређене религије. Религија и даље игра улогу у друштву, али је та улога другачија. Тешко питање за хришћане, а нарочито православне хришћане, гласи: коју улогу би религија требало да игра у друштву у коме она није свеобухватна стварност, у коме православље није заједничка теолошка перспектива свих грађана? Постојала је и трећа последица овог трећег значења „секуларног“, а то је плурализам. Ако ово треће значење просто описује – а не предвиђа или диктира – да религија има другачију улогу у односу према друштву, да она више не детерминише смисао различитих делова друштва нити разлог због ког они делују у друштву, онда је један од ефеката ове секуларизације појава плурализма у друштву. Одувек је постојао плурализам – чак и у премодерним друштвима и царствима. Секуларни плурализам, међутим, подразумева да нико не може бити смештен на позицију грађанина другог реда у друштву, само као последица онога што јесте, као што су православни били грађани другог реда под Отоманском империјом, или Јевреји под Византијским царством. Секуларно, у овом смислу, не значи елиминацију или присилну приватизацију религије. Оно означава прихватање плуралистичког друштва на начин који никада није постојао у предмодерним друштвима и царствима. По мом мишљењу, иако многи православни воле да критикују Запад због промовисања секуларног друштва које је атеистичко, неморално и покушава да елиминише религију, ова критика је пука реторика јер таква врста секуларног друштва ретко да постоји игде у свету. Заправо, најјаснији пример атеистичког, анти-религијског друштва који имамо је бивши комунизам совјетског типа, који је себе често супротстављао „религиозном Западу“. Оно на шта би православни заиста требало да се концентришу и о чему би требало да чешће дискутују је то да ли они могу да прихвате оно што бих назвао хришћанским секуларизмим, који прихвата чињеницу да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву и који прихвата присуство плуралистичког друштва чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе. Православни никада још нису морали да се заиста суоче с овим питањем, сем у кратком периоду у Русији касног деветнаестог и раног двадесетог века. Такве расправе уочљиве су у списима Владимира Соловјова и Сергија Булгакова, да наведемо само неке од руских теолога тог периода. Мимо тога, православни су морали да се боре са отоманском, а потом и комунистичком окупацијом. Тек након пада комунизма православни су морали да се суоче са питањима која се тичу демократског секуларизма. Било је јасно да би они одбацили свако разумевање секуларног које би значило елиминацију или приватизацију религије. Али оно што је нејасно јесте – како се православни односе према питању плурализма. У већини православних земаља које су претходно биле под комунистичком влашћу начињен је покушај да се изнова успостави нека врста модела симфоније, где би Православна црква имала привилеговану позицију унутар конкретне земље, и покушала да дела у хармонији са државом. Постојао је и покушај да се изнова успостави веза између етничког и православног идентитета, тако да, чак и када би неко био атеиста, он би и даље могао себе сматрати православним, будући Грк, Србин, Рус итд. Не постоји православна земља у свету која одбацује демократују, али православни имају проблем са тим да дефинишу шта та демократија подразумева, будући да они такође покушавају да обезбеде привилеговану позицију православља у православној земљи, путем законских прописа који се тичу разних питања и путем образовања у државним школама. Православни, са једне стране, прихватају демократију, али са друге стране чини се да одбацују плурализам који би могао да угрози њихов привилеговани положај унутар одређеног друштва. Могло би се рећи да православни покушавају да одрже православље као заједничку теолошку перспективу друштва, што би, ако је истинито, минимализовало реалност плурализма. Другим речима, православни покушавају да афирмишу демократију, али да одбаце секуларизам у све три његове форме. Међутим, можемо ли имати демократију без афирмације секуларизма као плурализма? Покушај да се прихвати демократија уз истовремено одбацивање секуларизма као плурализма нарочито је приметан у Русији. У Русији, ово привилеговање нарочито је интензивирано од 2011. када постаје евидентна значајна промена, тако да позивање политичара на духовне темеље и историју Русије постаје експлицитније. Руска православна историја спомиње се како би се створила слика Русије која није антидемократска, али допушта јавну улогу религије, и у том смислу представља супротност безбожној, либералној врсти демократије, која, како се тврди, представља Запад. Како политички тако и религијски актери у Русији склопили су савезништво са одређеним представницима америчких евангелиста, по питању заједничке забринутости због урушавања „традиционалних вредности“. У ствари, Русија у великој мери изгледа онако како би амерички евангелисти желели да изгледају САД – један законски подржан морални оквир усредиштен око сексуалне етике, укључујући законе против такозване „геј пропаганде“ и предложене законе који би могли ограничити абортусе, али који такође ограничавају слободу религијског окупљања (што, гле ироније, погађа управо америчке евангелисте). У извесном смислу, амерички културни ратови су глобализовани, и могло би се аргументовати да је нови Хладни рат, или геополитичка подела Истока и Запда, постављена на темељу дебате о томе шта сачињава оно секуларно. Другим речима, руска влада пригрлила је тезу о „сукобу цивилизација“ харвардског професора Самјуела Хантингтона, и позива се на православну културу, историју и теологију како би пројектовала један тип цивилизације насупрот оном западном – тип у коме религија игра кључну улогу. Недавно је Руска православна црква (РПЦ) издала документ о људским правима, који у крајњој линији покушава да промовише нешто што бисмо могли назвати партикуларистичким приступом људским правима, насупрот западном универзалистичком разумевању људских права. Имајући јасно на уму протезање људских права и на LGBTQ заједницу у западноевропским земљама и САД, РПЦ заступа појам људских права који је повезан са моралношћу. Суштина аргумента је у томе да, мада свако људско биће има Богом дано достојанство, права не би требало проширивати на тај начин да се сукобљавају са моралношћу, јер је моралност оно што пружа достојанствен живот. Није онда никакво изненађење да РПЦ жели да негира права која „дају законску и јавну подршку разним пороцима, попут сексуалног разврата и перверзија“, али исто тако и „обожавању профита и насиља … абортусу, еутаназији, употреби људских ембриона у медицини, експериментима који мењају природу особе, и сличном“ (III.3). Мало необичнија је тврдња РПЦ да „људска права не би требало да су противречна љубави према домовини и ближњима“ (III.4), што РПЦ правда тврдећи да „православно предање препознаје трагове патриотизма чак у речима самог Христа Спаситеља „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13).“ (Недавно сам сазнао да је такву интерпретацију овог одломка такође давао покрет Немачких хришћана који је подржавао нацисте.) РПЦ додатно појашњава свој став тврдећи да „нечија људска права не могу бити супротстављена вредностима и интересима отаџбине, заједнице и породице. Остваривање људских права не би требало да буде оправдање за ниподаштавање религијских светиња, културних вредности и националног идентитета (IV.1). Таква права су исључена јер, „у православљу постоји непроменљиво уверење да при уређењу свог живота друштво треба да узима у обзир не само људске интересе и жеље, него и божанску истину, вечни морални закон који је дат од стране Господа и делује у свету без обзира на то да ли се воља одређеног народа или заједнице народâ слаже са њим или не.“ (III.2) Одвајање права од морала, према РПЦ је такозвани „западни“ колонијални конструкт и РПЦ заступа афирмацију језика људских права, али интерпретираног у оквирима партикуларистичког морала одређене нације или културе. Такав документ не би представљао велику вест да није чињенице да од 2012. РПЦ активно ради са руском владом на промоцији оваквог партикуларистичког приступа људским правима у Савету за људска права УН, и они то чине преко глобалне алијансе концентрисане око промоције традиционалних вредности. Руси су успели да измисле нову геополитичку поделу између Истока и Запада, али овога пута се линија поделе не тиче сукоба комунизма и капитализма, већ традиционалних вредности и такозваног безбожног либерализма. Да резимирамо: оно што данас видимо у посткомунистичком православном свету је покушај да се оно секуларно одбаци као неутрални простор који маргинализује религију и чак покушава да је елиминише. Тај покушај мотивисан је страхом да ће се она врста опадања учешћа у верском животу и поистовећивања са религијом која постоји на Западу догодити и у тим посткомунистичким земљама, и тај страх је, истини за вољу, сасвим оправдан. Оно чега се православне земље боје је ситуација у којој је не бити религиозан просто нешто што је нормално, и где национални идентитет није више повезан са религијским идентитетом. У Русији, на пример, иако се 90% људи изјашњава као руски православци, само 75% верује у Бога, а мање од 5% посећује богослужења. На основу недавног извештаја Истраживачког центра Пју (Pew Research Center), овај шаблон сличан је у већини православних земаља. Да будемо јасни: на Западу се непријатељство према религији не посматра као нешто нормално, како то неки православни реторички тврде, осим у Француској. Oвакво одређење Запада као секуларног је нетачно. Ипак, Запад јесте секуларан у смислу да је све мање људи религиозно и да се веза између религије и национализма прекида. На Западу, све више њих се изјашњава као „духовни али не и религиозни“. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке теолошке перспективе која обликује културне и законске структуре, те у смислу да се покушава обезбедити религијски плурализам, где све религије имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу, сем можда у Француској, и, у том смислу, ми се не налазимо нужно у постсекуларном свету. У већини других западних земаља може се видети живо присуство религије у јавности, чак и ако се оно више не узима за озбиљно, с обзиром на смањење броја оних који припадају некој религији и сматрају се религиозним. Имајући у виду овај оквир, дијаметрална супротност између Истока који је религиозан и секуларног Запада који покушава да елиминише религију је лажна, и користи се просто у реторичке сврхе. Религија је на Западу жива. Међутим, у мери у којој православне цркве покушавају да поново успоставе један вид симфоније у коме су културни, правни и политички живот обликовани од стране заједничке теолошке перспективе и под њеним утицајем, православне цркве одбацују секуларизам у свим његовим различитим формама које сам раније описао. Ово одбацивање је посебно јасно онда када православне цркве изјављују да оне могу да „људска права“ дефинишу у складу са православном историјом и богословским предањем. Желим да завршим тврдећи да се православно одбацивање секуларизма у свим његовим формама теолошки не може оправдати. Другим речима, желим да покажем да би православни требало да прихвате хришћански секуларизам, који означава јавни политички простор који максимизира плурализам и не даје законске привилегије једној религији у односу на друге. Овај тип секуларизма је онај који не наглашава односе између Цркве и државе, већ је дефинисан као јавни политички простор чије законске структуре омогућавају плурализам, нарочито религијски плурализам. Мада ми није позната историја простора на коме сам привилегован да се данас налазим, сматрам да је хришћански секуларизам у смислу плурализма данас потребнији него икада. Тачно је да постоје ризици везани за хришћански секуларизам у виду институционалног слабљења Цркве, раздвајања националног од верског идентитета (на пример, бити Грк више не значи нужно и бити православан), смањеног учешћа у богослужењима, те суноврата нечега што је очигледно православна култура. Али, једина алтернатива томе је православље које је наметнуто државном силом а то није теолошки у сагласју са свим оним што православни говоре о Богу, Христу, Цркви и човеку (аnthropos). Да укратко поновим аргумент који сам изнео у својој књизи Мистично као политичко: ако обожење (theosis) значи постати сличан Богу у заједници са Богом, и ако је Бог љубав, онда обожење подразумева љубав каквом Бог воли свет, па и према странцу и непријатељу. Хришћанско аскетско предање добро је разумело да људи не воле Бога свим срцем, умом и душом својом, те да се таква љубав доживљава путем подвига. Аскезу не би одмах требало доживљавати на негативан начин, као да би могла подразумевати практиковање говорења истине, пажљивог слушања, умерености у односу према ресурсима и друге праксе које се не тичу самобичевања. Коначан циљ аскезе је стећи самоспознају у вези са изворима који блокирају доживљај Божије љубави – попут беса, страха и мржње, као и чинити оне ствари које нас чине способнијим да доживимо ту љубав, која би нас онда формирала тако да више волимо ближњег, укључујући непријатеља и странца. Надаље сам аргументовао да је политика врста аскезe. Као што тврдим у Мистично као политичко: „ако је хришћански позив да научимо како да волимо, онда аскетика богочовечанске заједнице не може бити резервисана само за манастир или за Цркву, него читав свет јесте поље на коме се ова аскетика мора одигравати. И ако ово учење како да волимо сеже даље од породице и других хришћана и укључује ближњег који може бити и странац, онда политика не може бити ирелевантна за једну аскетику богочовечанске заједнице. Заправо, у мери у којој политика може бити протумачена као одношење са ближњим/странцем, она мора бити узета у обзир као једна од многих делатности унутар аскезе богочовечанске заједнице. Политичка заједница није антитеза пустињи, већ једна од многих пустињâ у којима хришћанин мора да се бори са демонима који покушавају да онемогуће да се учимо у љубави. Ни у једној другој области искушење да демонизујемо ближњег није тако снажно и привидно оправдано као на пољу политике. Ни на једном другом простору, онда, хришћанин није пред већим изазовом да испуни заповест о љубави, него што је то политички простор. (4) Ако хришћанска афирмација оваплоћења указује на оно што је људима могуће, та могућност укључује оно што би византијски теолог седмога века, Максим Исповедник, описао као учење како да волимо, што представља учење тога како да се укључимо у процесе који би нас помакли дубље у живот Бога, кога су хришћани именовали као љубав. Релевантност ове поенте за питање религије и демократије је у томе да би, ма како да смо се обрели у овом историјском тренутку, радије него да хришћанску онтологију заједнице посматрамо као дијаметрално супротну модерном либерализму, једна аскетска перспектива заједнице посматрала политички простор као онај у коме хришћанин учи да воли, утолико што је то простор у коме сусрећемо странца, па чак и непријатеља који жели да уништи све оно што негујемо као истинито и лепо. Као што рекох, не морамо ићи у пустињу да бисмо достигли обожење. Политички простор заиста је пустиња у којој се боримо управо против оних демона који стају на пут богочовечанске заједнице, попут демона страха, беса, мржње, који воде ка пројекцијама и објектификацијама. Политички простор заиста јесте различит од еклисијалног, нарочито јер је такав да би допустио као једну од многих опција окретање ка вери у Божије непостојање, али, посматрано кроз перспективу делатности богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним такозваној онтологији заједнице. Доиста, укључени у праксе богочовечанске заједнице, хришћани би активно обликовали политички простор изграђен око минималног скупа недовољно одређених принципа који укључују слободу и једнакост, гарантованих уз помоћ језика људских права који није везан за неки одређен релгијски морал, будући све време свесни тога да оно еклисијално није оно политичко, мада бих ја рекао да оно мистичко јесте политичко. Политика обожења дејствује како би се створиле политичке структуре које би омогућиле за све људе живљено искуство личносности* које, према митрополиту Јовану Зизјуласу, јесте живљено искуство несводиве јединствености – искуство бивања створеним по икони и подобију Божијем. Међутим, подржавати либералне демократске структуре значило би прихватити да морал јавног политичког простора није идентичан ономе еклисијалног јавног простора, пошто је циљ политичког јавног простора другачији, мада аналоган ономе који има Црква као заједнички простор за богослужење. Како би се створиле структуре које би гарантовале да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива хришћанин би требало да ради на максимализовању плурализма тако да политички јавни простор не би могао бити такав да прихвата етику само једне религијске традиције, без обзира на културну историју тог заједничког јавног политичког простора. Радећи на обезбеђивању структура које гаранутују да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива, аскетски хришћанин, који није просто монах, не прихвата јавни политички простор без морала, већ ради на остварењу јавног политичког простора који је обликован уз помоћ морала који постоји као један преклапајући консензус. Имајући у виду ову теолошку поенту, православне цркве у својим матичним земљама не би требало да користе привилегију историје или културе као средство да нужно законски наметну одређене моралне позиције Православне цркве, нарочито уколико јавно изражавају подршку демократским структурама. Цркве би требало да користе силу свог присуства у јавности у корист промовисања, подстицања и продубљивања оне врсте политичких структура које су највише сагласне са њиховим еклисиолошким принципима, тј. онога што се јавља као резултат када је „Црква друштвена етика“. Неко такве структуре може назвати демократским, али то је ирелевантно за ово питање. Црква једноставно не сме користити привилегију своје културне и историјске позиције да наметне свој морал заједничком, плуралистичком, јавном политичком простору. Сматрам да је покрет хришћанина покрет од оног евхаристијског ка неевхаристијском простору оног политичког. Евхаристијска еклисиологија како је анализира митрополит Јован Зизјулас може послужити као критика за сваку институционалну политичку структуру која иконично не рефлектује међусобно конститутивне динамике заједнице и другости у евхаристији. Надаље, када би православни хришћанин сусрео овај политички простор као онај у коме се упушта у евхаристијску аскезу учења да воли, нарочито онога ко не дели његово веровање, или чак жели да уништи ово веровање, онда би тај хришћанин могао да ради на правним и друштвеним структурама које су у крајњем случају засноване на ономе што бих назвао либералним минимализмом – који подразумева принципе слободе, једнакости и плурализма. Тврдити да евхаристијска еклисиологија не допушта такву интеграцију оног аскетског значи створити лажну супротност између оног евхаристијског и оног аскетског, те пропустити да се увиди да оно аскетско тежи ка евхаристијском начину постојања, као и то да евхаристија као догађај заједнице зависи од оног аскетског. Након евхаристије, хришћанин мора ступити у свет на такав начин да се аскетски бори да научи како да воли у сусрету са другим који не дели његове православне претпоставке. Овај аскетизам значи да се вера дели по убеђењу, а не насилно, што значи да православни хришћанин мора да насељава простор са другима који не деле његова веровања и претоставке – заједнички јавни политички простор. Било би важно нагласити да језик људских права не изражава адекватно све оно што православна теолошка антропологија тврди као могуће за човека, све оно што православље разумева под појмом „светости личности“. Политички простор заиста је различит од еклисијалног, нарочито јер он као једну од многих опција допушта окретање ка веровању у Божије непостојање. Али, виђени кроз перспективу пракси богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним православном разумевању људске личности. Ово не значи да би хришћанин прихватио оно што је препознато као либерална антропологија аутономног сопства, претерани индивидуализам и бесконачно подстицан конзумеризам. Заправо, хришћанин би такође радио на остварењу заједничког добра, конституисаног кроз плурализам гласова, који би ублажио претерани индивидуализам и конзумеризам, на релационом сопству чије цветање и несводива јединственост је конституисана признавањем зависности од другога. Против сам оних који тврде да су политички либерализам и политика општег добра међусобно искључиви. На крају крајева, политика обожења потврдила би оно што називам хришћанским секуларизмом, који не подразумева евакуацију религијских гласова из политичког живота, али би подразумевао негацију заједничке теолошке перспективе као оквира за законске и грађанске структуре, а како би се обезбедио плурализам који афирмише слободу и једакост. Морамо се одупрети искушењу онога што сам назвао „политичким несторијанизмом“. Мада се сам несторијанизам и као општа путања старао за то да се очува потпуна људскост Исуса Христа у сотириолошке сврхе, такође је потпуно јасно да је постојала и брига налик аријанској да се заштити одређено разумевање Божије једноставности. Несторијанизам није порекао јединство са пуним божанством Бога, али јединство између божанског и људског било је посредовано нечим трећим – личношћу (prosopon) – чији је статус, као божанске или људске, био нејасан. На крају, за несторијанизам било је незамисливо да оно божанско прими на себе оно створено у свој својој коначности. Те две онтолошке равни, да тако кажемо, једноставно не могу продирати једна у другу. Критика политичког демократског либерализма је противречна са оним што називам „политиком Халкидона“ и подражава несторијанску логику утолико што оснажује дуализме које је Халкидон покушао да превазиђе. Овај дулистички и бинарни начин мишљења најочигледнији је у реторици међусобне искључивости. Оно што је врло очигледно у овој критици политичког демократског либерализма је дуализам ми-насупрот-њих, Црква-насупрот-света. Она није противна творевини и у том смислу није манихејска, али је супротстављена одређеним облицима творевине. Оно што није хришћанско је засебан, гранични облик творевине који је супротстављен хришћанском облику. Границе се сударају једна с другом и реторичка борба је рат на све или ништа, у коме победник узима све. Оно што је хришћанско постаје само-идентификација насупрот засебној, граничноj друштвеноj уобразиљи оног секуларног, на такав начин да би сваки компромис представљао капитулацију. По мом личном телошком суду, једна врста халкидонске политике водила би ка православљу које би сусретало јавни политички простор на такав начин да би подржало секуларизам-као-радикални плурализам, путем промоције врлина које омогућавају схеме релационалости које су сродне обожењу, утолико што такви односи засновани на врлини заправо промовишу правду, слободу, пријатељство и љубав. Таква политика је великодушна утолико што не ствара дијаметралне супротности већ увиђа шта је добро и променљиво у Другоме; таква политика би радо прихватила критику као прилику за дијалог; таква политика би јавно осудила све облике насиља према мањинама. Коначно, политика обожења довела би православне цркве до тога да заузму ставове по одређеним питањима у политичком простору који су контраинтуитивни у односу на оно чега смо тренутно сведоци. Да закључимо, реч секуларно развијала се током времена. Нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана. Оно што се доводи у питање је то да ли религија треба да буде приватизована, али чак и ту, већинско мишљење на Западу је то да религија треба да има снажан глас у јавној сфери. Међутим, када религија или религијске институције користе свој ауторитет да обликују законске структуре на такав начин да ограниче религијски плурализам и угрозе слободу и једнакост, онда то није секуларно. А да ли је то оно што православна теологија захтева? Ја тврдим да није. Православна теологија захтева хришћански секуларизам. Морамо се подсетити да су Цква и политичка арена два различита простора. У политичком простору сусрећемо оног који не верује у оно што ми верујемо. Таквој особи морамо приступити обликовани аскетиком обожења, схваћеном као учење како да волимо, чак и ако та особа жели да уништи оно што ми ценимо. Tаква политика обожења значи да православље не намећемо никоме. Политика обожења значи и то да се трудимо око законских структура и културних делатности које омогућавају схеме односа који афирмишу несводиву јединственост грађана politeia-je. Постоје неки који би могли тврдити да политика обожења значи обожити читаву творевину, укључујући културу и политику. Оно што, међутим, морамо да разумемо је да politeia није Црква; тако обожење politeia-је може бити само одбљесак, икона, аналогна слика онога што видимо у Цркви. Када култура и politeia буду обожени, то ће значити да је Црква реализована као космичка реалност. До тада Црква и politeia су одвојени простори, а богочовечанска заједница која је могућа у politeia-ји никада не може бити пуноћа онога што је остварено у Цркви. Такође, неке politeia-је рефлектују ову богочовечанску заједницу више него друге. Одувек сам сматрао да политички либерализам омогућава аналогну заједницу личности више него она врста тоталитаризма који сте искусили у овом региону. Веома, веома је привлачно користити државу и национализам да би се обезбедио привилегован положај православља у друштву у име обожења културе и politeia-је. Али, како је тврдио добро познати православни теолог и мој пријатељ Пантелис Калаитзидис, то је искушење Јудино. То није политика обожења на коју смо сви позвани. Извор: Теологија.нет
  22. У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа
  23. У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић. Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља. Извор: Радио Глас
  24. PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.” View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...