Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'један'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц
  2. Задњих година све је више превода Библије на српски језик. Некада смо имали само један цели превод, Даничићев и Караџићев, а данас их има све више и више. Сви преводиоци критикују Вука и Даничића а нико да се сети, по угледу на велике народе и језике, да поправи грешке у наведеном преводу. Колико су само пута Енглези и Американци "апдејтовали" Свето писмо - "верзију краља Џејмса". Вуков превод Новог завета је наша помесна црква поправљала, па одустала и с временом је настао превод Комисије Светог архијерејског синода Српске Православне цркве. Да ли је Вуков превод за потпуно одбацивање? Није, треба га ту и тамо поправити, исто као и Даничићев. Наравно да није за богослужбену употребу, али је сам за себе споменик српског језика и ужитак је читати га. Код Даничића у Старом завету има и по која грешка, то треба исправити, језик се може и осавременити. Не треба само омаловажавати старије, треба и поштовати. Даничић је превео Стари завет са Тремелијусовог латинског превода са једне од верзија масоретског текста, и тај превод је јако добар. Књигу псалама је раније превео са руског језика и тај превод је Британско и инострано и библијско друштво укључило у превод Старог завета који су наручили од Даничића. Сам Даничић се касније жалио што и сам Псалтир није превео према Тремелијусу. Ево једног малог доприноса поштовању старине - поправка Даничићевог и Караџићевог превода, почевши са Књигом псалама. Од Руса опет према Русима, најминималнији поправак Даничићевог превода према руском црквеном преводу са старојеврејског језика. У наставцима, како је то већ рађено овде, али са другим преводима.
  3. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  4. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У ком смо моменту, браћо Срби, тако цивилизацијски и морално зглајзнули, да неко од нас – да ико од нас, под било каквим разлозима, може да у случају у ком плесњиви дедекања од 60 љуби и грли девојчицу од 15 – налази кривицу тог детета? Најискреније, ја сам запањен бројем жена које налазе различита оправдања и објашњења за нешто за шта ни објашњења ни оправдања нема. И криве то дете. Жене, мајке, или оне које би могле да буду мајке – криве дете, које би могло да буде плод њихове утробе, за нешто шта (у)ради неки перверзни носилац мушког полног органа, који осећа да му време цури, ако већ није исцурело. И жене криве дете и правдају случај! Те: закон не брани, те: она се смешка и допушта. Јесте, закон не брани. Али, бре! Морал брани! Брани оно нешто у нама, или оно шта би требало да буде у нама, да смо иоле нормални! И хајде да тражимо кривца. У реду, криво је друштво. Ама, људи! То друштво, то смо ми! Ми креирамо, ми постављамо системе вредности, ми бирамо шта усвајамо, у нашим кућама се гледа или не гледа свашта на ТВ, у крајњој линији ми учимо децу шта је добро, а шта лоше. Ми не обраћамо пажњу шта то комшијино дете носи, с ким разговара, одлази ли познати малишан с неким незнанцем… Ми и те полтичаре бирамо, а они не би смели да злоупотребљавају нашу децу: ни да их водају да их послужују по њиховим баханалијама, нити да им задају писмене на тему „Мој председник“. Јесте, криви су и родитељи тог детета, који допуштају да им се дете старлетизира, који не разговарају с дететом и не откривају или не виде проблем, или чак не мисле да је нешто проблем, криви су јер им је очигледно нешто прошло испред очију као да су слепци, а још грђе ако су сами подвели дете на неки политички скуп. Наравно, најкривљи је болесни крмак коме уопште може да падне на ум да се приватава са дететом, је-бо-те! Одвратна, смрдљива педофилчина. Као што ми до мозга не долази да то неко уопште може да помисли или учини, тако ми до мозга не долази да ико то може да правда. Али то дете није и не може да буде криво. Ајмо поново: то дете није криво и не може да буде криво! Оно је слика својих родитеља и целог друштва. Оно је недужна јединка, која открива сексуалност, а не зна шта је то, која жели да буде атрактивна, а не зна како, којој пријају пажња и време старије особе јер сваком детету прија кад је у друштву старијих… Сви смо ми пре и више криви од тог детета и сваког другог детета. И ако кажете „па нисам ја крив/а„, јеси, јебено си крив/а, јер си допринео стварању, или ћутањем допустио стварање једног болесног, изопаченог друштва, у коме дете може да буде вучено на било какав политички скуп, у коме дете може да се осети пожељним да своју невиност, своју простодушност и своју наивност подари жвалавом, ћелавом дегенерику, у коме дете нема система вредности, у коме је за дете пожељно бити криминалац или курва, у коме смо се толико отуђили и (егзистенцијалним) јадом забавили да за оно једино шта у нашим животима вреди и због чега наши животи вреде немамо времена, снаге и стрпљења – а то су деца, наша или туђа свеједно, јер она треба да наследе овај „врли свет“ од нас – немаммо времена, стрпљења и пажње. И онда ћемо откукати неко време, кад нам се догоди нека Тијана, уздисати „страшно! сироти људи!“ за родитеље неке Тијане… све до момента док ђаво не закуца на наша врата. А онда ће бити прекасно. Јер смо били себични, незаинтересовани и зли. И тражили кривца у анђелу. http://www.vucinic.me/jedan-manijak-i-decija-krivica/?fbclid=IwAR1aCP4qe1hLDLvShT0mtrjcMhR3lTfw538QFXhQBYbX-25jphcZ9w4T6x8
  6. Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  7. ТУЧА НА БОГОСЛОВИЈИ: Мушкарци се секли флашама, један задобио тешке повреде Novosti online 17. новембар 2018. 19:14 У тучи, која је избила на Богословији у Београду, једна особа тешко је повређена. Како нам је речено, мушкарци су се секли флашама, а један од њих задобио је вишеструке повреде. Ускоро опширније... (Телеграф.рс) http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:761180-TUCA-NA-BOGOSLOVIJI-Muskarci-se-sekli-flasama-jedan-zadobio-teske-povrede
  8. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  9. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У бесједи, којом се током светог богослужења, обратио вјерном народу Преосвећени Епископ је рекао да се хришћани на молитви сабирају у име Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у име Пресвете и Животворне Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  13. „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених лица, истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Републике Српске г. Милорад Додик., председница Владе Србије Ана Брнабић и председница Владе Републике Српске г. Жељка Цвијановића и чланови влада Србије и Републике Српске присуствовали су 4. августа 2018. године у Бачкој Паланци државној манифестацији посвећеној обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“. Председник Вучић је, на стадиону Спортско-рекреативног центра „Тиквара“, поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Председник је изразио захвалност свима који су дошли на државну манифестацију, истакавши да су се окупили сви српски политички представници из Републике Српске, Босне и Херцеговине (БиХ), Црне Горе и Хрватске. -Сви су овде и чини ми се да вечерас сви Крајишници, где год да живе, од Бусија до Канаде, до Футога до Аустрије, знају да нису сами, и да су сви Срби са њима, да неће бити сами јер Србија можда може без Крајине, али без Крајишника не може, навео је Председник Србије. Парастос свим жртвама служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са архијерејима Српске Правослвне Цркве. Његова Светост Патријарх је у обраћању окупљенима рекао да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. Присутнима се обратио и препублике Републике Српске г. Милорад Додик. према извору: Влада Републике Србије Извор: Српска Православна Црква Видео: РТРС
  15. -Патријарх Иринеј: Ниједно зло никада није донело добро ниједном народу!- Његова Светост Патријарх српски г. Иринје служио је 4.августа 2018. године у Бачкој Паланци помен пострадалима у злочиначкој акцији „Олуја“. Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Републике Српске г. Милорад Додик., председница Владе Србије Ана Брнабић и председница Владе Републике Српске г. Жељка Цвијановића и чланови влада Србије и Републике Српске присуствовали су 4. августа 2018. године у Бачкој Паланци државној манифестацији посвећеној обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“. Председник Вучић је, на стадиону Спортско-рекреативног центра „Тиквара“, поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Председник је изразио захвалност свима који су дошли на државну манифестацију, истакавши да су се окупили сви српски политички представници из Републике Српске, Босне и Херцеговине (БиХ), Црне Горе и Хрватске. -Сви су овде и чини ми се да вечерас сви Крајишници, где год да живе, од Бусија до Канаде, до Футога до Аустрије, знају да нису сами, и да су сви Срби са њима, да неће бити сами јер Србија можда може без Крајине, али без Крајишника не може, навео је Председник Србије. Парастос свим жртвама служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са архијерејима Српске Правослвне Цркве. Његова Светост Патријарх је у обраћању окупљенима рекао да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. Присутнима се обратио и препублике Републике Српске г. Милорад Додик. према извору: Влада Републике Србије Извор: Српска Православна Црква Видео: РТРС View full Странице
  16. Пријему су присуствовали Патријарх александријски и све Африке Теодор II, Патријарх московски и све Русије Кирил, чланови Светог Синода и начелници синодских одељења Руске Цркве са архијерејима и свештенством Московске Патријаршије, чланови Организационог одбора прославе 1030-годишњице крштења Русије, делегације помесних Православнх Цркава, државне и јавне личности. Пријему су присуствовали председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион, Митрополит пафски Георгије (Кипар), опуномоћени заменик председника РФ у Централном федералном окруку И.О. Шчоголев, председник Комитета Државне думе ФС РФ за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов. Његова Светост Патријарх Кирил обратио се присутнима овим речима: -Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Високи представници државне власти! Драги оци, браћо и сестре! Желео бих да срдачно захвалим Вашем Блаженству и свој мојој драгој браћи, представницима помесних Православних Цркава, на данашњем богослужењу и на општењу које смо у радости доживљавали ових дана. Сматрам да заједничка молитва пред престолом Божјим има велики духовни значај за све нас. Наравно, веома је важно сусрести се и размотрити различита питања и проблеме. Али када око светог жртвеника заједно савршавамо Евхаристију онда настаје нешто што се не догађа на било ком састанку посвећеном расправи о различитим проблемима: сада пак различите тачке гледишта, па чак и кад постоје сучељавања – све је то избрисано. И ми стварно стојимо пред Богом као један народ. Још једном бих желео да кажем: ми смо један народ. На дан прославе 1030-годишњице од крштења кнеза Владимира, мислим да сви то осећамо. Нажалост, понекад су нам потребни преводиоци, потребна нам је нека врста процедуре како бисмо усагласили различита гледишта о одређеним питањима. Али све ово је другостепено. Првостепена ствар је што смо ми једна Црква и један народ. Мислим да је веома важно васпитавати нашу паству у том схватању. Данас живимо у новој ери, ери глобализације, глобализованом друштву, и неко може да створи илузију да постоје и други разлози за заједништво поред вере: политички савези, војни савези, зависност од неких моћних центара финансијске моћи у свету. Али све ово је илузија. На овом нивоу никада не може бити истинског јединства. А истинско јединство је тамо где се причешћујемо из једне Чаше. За мене је данашње богослужење у Кремљу са свима вама било веома снажно духовно искуство. Ја сам веома снажно осетио то заједништво пред Богом и нашу одговорност пред Богом за наше народе, за наше људе. Настало је време када морамо ојачати наше јединство и не дозволити да нас икаква политичка сила покуша поделити. Верујем да ће ово јединство бити до краја века. Верујем и да га никакве силе зла неће разорити.“ Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  17. При Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 28. јула 2018. године приређен је пријем поводом историјског догађаја - годишњице Крштења Руса. Пријему су присуствовали Патријарх александријски и све Африке Теодор II, Патријарх московски и све Русије Кирил, чланови Светог Синода и начелници синодских одељења Руске Цркве са архијерејима и свештенством Московске Патријаршије, чланови Организационог одбора прославе 1030-годишњице крштења Русије, делегације помесних Православнх Цркава, државне и јавне личности. Пријему су присуствовали председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион, Митрополит пафски Георгије (Кипар), опуномоћени заменик председника РФ у Централном федералном окруку И.О. Шчоголев, председник Комитета Државне думе ФС РФ за развој цивилног друштва и питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов. Његова Светост Патријарх Кирил обратио се присутнима овим речима: -Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Високи представници државне власти! Драги оци, браћо и сестре! Желео бих да срдачно захвалим Вашем Блаженству и свој мојој драгој браћи, представницима помесних Православних Цркава, на данашњем богослужењу и на општењу које смо у радости доживљавали ових дана. Сматрам да заједничка молитва пред престолом Божјим има велики духовни значај за све нас. Наравно, веома је важно сусрести се и размотрити различита питања и проблеме. Али када око светог жртвеника заједно савршавамо Евхаристију онда настаје нешто што се не догађа на било ком састанку посвећеном расправи о различитим проблемима: сада пак различите тачке гледишта, па чак и кад постоје сучељавања – све је то избрисано. И ми стварно стојимо пред Богом као један народ. Још једном бих желео да кажем: ми смо један народ. На дан прославе 1030-годишњице од крштења кнеза Владимира, мислим да сви то осећамо. Нажалост, понекад су нам потребни преводиоци, потребна нам је нека врста процедуре како бисмо усагласили различита гледишта о одређеним питањима. Али све ово је другостепено. Првостепена ствар је што смо ми једна Црква и један народ. Мислим да је веома важно васпитавати нашу паству у том схватању. Данас живимо у новој ери, ери глобализације, глобализованом друштву, и неко може да створи илузију да постоје и други разлози за заједништво поред вере: политички савези, војни савези, зависност од неких моћних центара финансијске моћи у свету. Али све ово је илузија. На овом нивоу никада не може бити истинског јединства. А истинско јединство је тамо где се причешћујемо из једне Чаше. За мене је данашње богослужење у Кремљу са свима вама било веома снажно духовно искуство. Ја сам веома снажно осетио то заједништво пред Богом и нашу одговорност пред Богом за наше народе, за наше људе. Настало је време када морамо ојачати наше јединство и не дозволити да нас икаква политичка сила покуша поделити. Верујем да ће ово јединство бити до краја века. Верујем и да га никакве силе зла неће разорити.“ Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице
  18. Парох храма св. пророка Илије у Миријеву, свештеник Борислав Петрић, одговарао је данас на интересантна питања наших слушалаца. Било је речи о животу парохије, односу са свештеницима, осуђивању, смирењу, гневу. "У сваком од нас је утиснут печат Божији" подсећа о. Борислав и додаје да је "осуђивање једно од најјачих оружја које демон данас има". Чућете низ корисних савета како се са тим борити, шта је гнев и како га савладати, у било којој свакодневној, животној ситуацији. "Постоји само један модел понашања и живота, а то је Христос", закључује о. Бора. Звучни запис емисије View full Странице
  19. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, министар културе Републике Србије г. Владан Вукосављевић и помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић, као и представници републичког и нишког Завода за заштиту споменика културе, обишли су данас манастир св. Николе код Куршумлије који ће бити обновљен у наредном периоду, сазнаје радио Слово љубве. Црква Св. Николе у Куршумлији, задужбина Стефана Немање, по датуму градње, старија је од Хиландара 32, а од париског Нотр Дама 92 године. Током поподнева, Свјатјејши Патријарх Иринеј, Епископ нишки Арсеније и други званичници присуствују округлом столу у Пролом бањи. View full Странице
  20. © Милорад Видовић По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексиконуконтекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“ Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“ У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“ У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa’ отпочела.“ A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“ Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то запарво показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“ Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“ На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“
  21. Пре неколико дана из штампе је изашла једна, по свему, изузетна научна публикација. Реч је о Лексикону библијске егзегезе, који су приредили професори са Православног богословског факултета (ПБФ) Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић, а објавили Библијски институт ПБФ-а и београдски Службени гласник. Приређивачи посебно наводе три повода за настанак Лексикона: наставне потребе на београдском ПБФ-у, међународно позиционирање српске библистике и отварање за интердисциплинарност, тј. прихватање академске одговорности на пољу друштвено-хуманистичких наука у Србији. © Милорад Видовић По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексиконуконтекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“ Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“ У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“ У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa’ отпочела.“ A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“ Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то запарво показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“ Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“ На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“ View full Странице
  22. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епископ Рашкопризренски Теодосије јуче је обавестио представнике Европске уније, ОЕБС-а и КФОР-а да је косовска влада започела незаконите радове на магистралном путу Дечани-Плав (Црна Гора) у заштићеној зони око манастира Високи Дечани. Изградња оваквих путева у заштићеним зонама најстроже је забрањена законом о Специјалним заштићеним зонама које је усвојила Скупштина Косова и кршење овога закона, поред упорног одбијања регистрације дечанске земље по одлуци Уставног суда Косова од пре две године, представља још један флагрантан пример институционалног безакоња који се спроводи од стране самих косовских институција. Заштићену зону данас су такође посетили и представници ОЕБС-овог мониторинг тима и евидентирали штету која се наноси радом багера и уништавањем природне средине простора који, поред тога што је заштићена зона припада и Националном парку Проклетије. О путу Дечани – Плав разговарано је више пута на седницама Комисије за заштићене зоне коју чине највиши представници ЕУ канцеларије на Косову, Мисије ОЕБС-а, косовски министри просторног планирања и културе, као и Епископ Рашко-призренски. Иницијатива за изградњу магистралног пута је благовремено заустављена 2014. године када је тадашњи премијер Косова Хашим Тачи отворио почетак радова на заобилазници која иде око заштићене зоне манастира. Епархија Рашко-призренска је редовно наглашавала да наша Црква није против градње путева али да изградња магистралног пута непосредно поред најзначајнијег УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору представља не само кршење постојећег закона, већ анти-цивилизацијски чин који ће нанети велику штету манастиру Високи Дечани. Пут ће довести до повећања саобраћаја, проласка тешких возила, додатног загађења и буке који ће простору око манастира као једној од ретко сачуваних оаза мира и тишине нанети непоправљиву штету. Захваљујући чврстом међународном ставу и спремности тадашње косовске владе заобилазница је започета и свечано отворена уз присуство градоначелника Дечана и Плава. Али радови су убрзо заустављени и иницијативу за градњу пута поред манастира крајем прошле године обнавља садашњи косовски премијер Рамуш Харадинај. Очигледно институционалног континуитета на овом простору нема. Комисија за специјалне зоне је већ одржала два састанка на којима су презентоване правне анализе тимова ЕУ канцеларије и мисије ОЕБС-а које стоје, као уосталом и представници земаља Квинте у Приштини, на чврстом ставу да је градња овог магистралног пута противзаконита и да наноси штету Косову. Овај став је више пута поновљен косовском премијеру од највиших међународних представника на Косову и Метохији. Министарство инфраструктуре је чак првобитно прихватило идеју да се ради обилазница али је данас и ова одлука прекршена почетком интензивних радова на проширењу постојећег макадама и уништавањем вегетације. На само 400 метара од манастира постављена је табла са називом пројекта иза кога стоји Министарство инфраструктуре Косова. По путу се могу видети тешке машине и багери који убрзано усецају пут у брдо мењајући слику пејзажа који је вековима био сачуван. Треба поменути да Европска унија финансира нови магистрални пут између Пећи и Црне Горе у вишим деоницама Руговске клисуре (довољно удаљено од Пећке Патријаршије). Овај скупи пројекат је у склопу европског програма повезивања простора Западног Балкана па је несхватљиво зашто влада Косова инсистира на изградњи другог магистралног пута само 17 километара јужније и то непосредно поред манастира Високи Дечани у директној супротности са законом о специјалним заштићеним зонама око најзначајнијих културно-историјских споменика. Овај најновији потез косовских институција дубоко нарушава било какво институционално поверење и поштовање у примену постојећих закона као и одлука косовских судова, који очигледно не важе на просторима општине Дечани. Истовремено, овим се де факто блокира рад мешовите Комисије за заштићене зоне јер се радови одвијају противно закону по правном тумачењу канцеларије ЕУ и ОЕБС-а. Манастир Високи Дечани је већ 20 година под војном заштитом због четири оружана напада након 1999 године и покушаја терористичког напада 2016 године од стране групе наоружаних косовских исламиста, које је косовска полиција пустила на слободу наредног дана са условном казном због незаконитог поседовања оружја. Лоша безбедносна ситуација, одсуство владавине права и закона, етничка дискриминација и непоштовање сопствених закона наносе штету не само грађанима општине Дечани, већ и свим грађанима на Косову и Метохији. Уколико се што пре не прекине градња ове спорне саобраћајнице и не поправи начињена штета начињена уништавањем вегетације и терена, Епархија Рашко-призренска ће морати да констатује да косовски закони који се тичу заштите културне баштине више не вреде јер их руши сама влада Косова која је изабрана да би их чувала и примењивала. дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 26. маја 2018. године Призрен-Грачаница Прилог: Косовски закон о специјалним заштићеним зонама http://www.gazetazyrtare.com/e-gov/index.php?option=com_content&task=view&id=146&Itemid=56&lang=bh Обратити пажњу на члан бр. 3 који се односи на циљеве закона о специјалним заштићеним зонама и Члан бр 5 у коме се међу забрањеним активностима у зонама наводи изградња транзитних путева. За разлику од ограничених активности које се могу договорити, забрањене активности су аутоматски противзаконите. Твит америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија који је још пре неколико дана упозорио да је градња овог пута незаконита и да је питање затворено 2014. године. Амбасадор је упозорио да треба поштовати закон. Због четири оружана напада екстремиста након оружаног конфликта на КиМ од 1999 и покушаја терористичког напада 2016. године, али и због правног и институционалног безакоња које влада на овом простору Манастир Високи Дечани је уврштен у листу 54 најугроженија светска споменика културе УНЕСКО на свету https://whc.unesco.org/en/danger/ ФОТОГАЛЕРИЈАФотографије приказују радове на магистралном путу који се убрзано настављају и таблу са ознаком да се исте обављају преко косовског министарства инфраструктуре. Ознака за рад на магистралном путу налази се само пар стотина метара од манастира.
  23. Поводом почетка радова на магистралном путу Дечани Плав кроз заштићену зону манастира Високи Дечани, противно косовском закону и стандардима УНЕСКО, влада Косова на најгрубљи начин угрожава један од најзначајнијих УНЕСКО споменика на Балкану. Тим поводом Епархија Рашко-призренска данас се огласила следећим саопштењем за јавност: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епископ Рашкопризренски Теодосије јуче је обавестио представнике Европске уније, ОЕБС-а и КФОР-а да је косовска влада започела незаконите радове на магистралном путу Дечани-Плав (Црна Гора) у заштићеној зони око манастира Високи Дечани. Изградња оваквих путева у заштићеним зонама најстроже је забрањена законом о Специјалним заштићеним зонама које је усвојила Скупштина Косова и кршење овога закона, поред упорног одбијања регистрације дечанске земље по одлуци Уставног суда Косова од пре две године, представља још један флагрантан пример институционалног безакоња који се спроводи од стране самих косовских институција. Заштићену зону данас су такође посетили и представници ОЕБС-овог мониторинг тима и евидентирали штету која се наноси радом багера и уништавањем природне средине простора који, поред тога што је заштићена зона припада и Националном парку Проклетије. О путу Дечани – Плав разговарано је више пута на седницама Комисије за заштићене зоне коју чине највиши представници ЕУ канцеларије на Косову, Мисије ОЕБС-а, косовски министри просторног планирања и културе, као и Епископ Рашко-призренски. Иницијатива за изградњу магистралног пута је благовремено заустављена 2014. године када је тадашњи премијер Косова Хашим Тачи отворио почетак радова на заобилазници која иде око заштићене зоне манастира. Епархија Рашко-призренска је редовно наглашавала да наша Црква није против градње путева али да изградња магистралног пута непосредно поред најзначајнијег УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору представља не само кршење постојећег закона, већ анти-цивилизацијски чин који ће нанети велику штету манастиру Високи Дечани. Пут ће довести до повећања саобраћаја, проласка тешких возила, додатног загађења и буке који ће простору око манастира као једној од ретко сачуваних оаза мира и тишине нанети непоправљиву штету. Захваљујући чврстом међународном ставу и спремности тадашње косовске владе заобилазница је започета и свечано отворена уз присуство градоначелника Дечана и Плава. Али радови су убрзо заустављени и иницијативу за градњу пута поред манастира крајем прошле године обнавља садашњи косовски премијер Рамуш Харадинај. Очигледно институционалног континуитета на овом простору нема. Комисија за специјалне зоне је већ одржала два састанка на којима су презентоване правне анализе тимова ЕУ канцеларије и мисије ОЕБС-а које стоје, као уосталом и представници земаља Квинте у Приштини, на чврстом ставу да је градња овог магистралног пута противзаконита и да наноси штету Косову. Овај став је више пута поновљен косовском премијеру од највиших међународних представника на Косову и Метохији. Министарство инфраструктуре је чак првобитно прихватило идеју да се ради обилазница али је данас и ова одлука прекршена почетком интензивних радова на проширењу постојећег макадама и уништавањем вегетације. На само 400 метара од манастира постављена је табла са називом пројекта иза кога стоји Министарство инфраструктуре Косова. По путу се могу видети тешке машине и багери који убрзано усецају пут у брдо мењајући слику пејзажа који је вековима био сачуван. Треба поменути да Европска унија финансира нови магистрални пут између Пећи и Црне Горе у вишим деоницама Руговске клисуре (довољно удаљено од Пећке Патријаршије). Овај скупи пројекат је у склопу европског програма повезивања простора Западног Балкана па је несхватљиво зашто влада Косова инсистира на изградњи другог магистралног пута само 17 километара јужније и то непосредно поред манастира Високи Дечани у директној супротности са законом о специјалним заштићеним зонама око најзначајнијих културно-историјских споменика. Овај најновији потез косовских институција дубоко нарушава било какво институционално поверење и поштовање у примену постојећих закона као и одлука косовских судова, који очигледно не важе на просторима општине Дечани. Истовремено, овим се де факто блокира рад мешовите Комисије за заштићене зоне јер се радови одвијају противно закону по правном тумачењу канцеларије ЕУ и ОЕБС-а. Манастир Високи Дечани је већ 20 година под војном заштитом због четири оружана напада након 1999 године и покушаја терористичког напада 2016 године од стране групе наоружаних косовских исламиста, које је косовска полиција пустила на слободу наредног дана са условном казном због незаконитог поседовања оружја. Лоша безбедносна ситуација, одсуство владавине права и закона, етничка дискриминација и непоштовање сопствених закона наносе штету не само грађанима општине Дечани, већ и свим грађанима на Косову и Метохији. Уколико се што пре не прекине градња ове спорне саобраћајнице и не поправи начињена штета начињена уништавањем вегетације и терена, Епархија Рашко-призренска ће морати да констатује да косовски закони који се тичу заштите културне баштине више не вреде јер их руши сама влада Косова која је изабрана да би их чувала и примењивала. дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске 26. маја 2018. године Призрен-Грачаница Прилог: Косовски закон о специјалним заштићеним зонама http://www.gazetazyrtare.com/e-gov/index.php?option=com_content&task=view&id=146&Itemid=56&lang=bh Обратити пажњу на члан бр. 3 који се односи на циљеве закона о специјалним заштићеним зонама и Члан бр 5 у коме се међу забрањеним активностима у зонама наводи изградња транзитних путева. За разлику од ограничених активности које се могу договорити, забрањене активности су аутоматски противзаконите. Твит америчког амбасадора у Приштини Грега Делавија који је још пре неколико дана упозорио да је градња овог пута незаконита и да је питање затворено 2014. године. Амбасадор је упозорио да треба поштовати закон. Због четири оружана напада екстремиста након оружаног конфликта на КиМ од 1999 и покушаја терористичког напада 2016. године, али и због правног и институционалног безакоња које влада на овом простору Манастир Високи Дечани је уврштен у листу 54 најугроженија светска споменика културе УНЕСКО на свету https://whc.unesco.org/en/danger/ ФОТОГАЛЕРИЈАФотографије приказују радове на магистралном путу који се убрзано настављају и таблу са ознаком да се исте обављају преко косовског министарства инфраструктуре. Ознака за рад на магистралном путу налази се само пар стотина метара од манастира. View full Странице
×
×
  • Create New...