Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је у среду, 4. децембра, Свету архијерејску Литургију у Манастиру Ваведење на Сењаку, поводом славе ове београдске светиње. Звучни запис беседе Његовој Светости саслуживали су архимандрит Сава из манастира Дечани, архимандрит Мардарије из манастира Велико Поганово, архимандрит Серафим из манастира Раиновац, јеромонах Евгеније из манастира Раковца, протојереји - ставрофори Драгомир Сандо, Стојадин Павловић, Милован Глоговац, Милосав Радојевић и јереј Бојан Нинковић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић, уз молитвено учешће сестринства манастира. У светој Литургији појао је хор „Мелоди“ под руководством Дивне Љубојевић. Светој Литургији присуствовао је и др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Кумови овогодишње славе манастира били су Андрија и Ана Чворовић, а за следећу годину јавили су се Ратко и Катарина Поповић. Након причешћа и сечења славског колача Патријарх Иринеј је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о важности живота као највишег дара Божијег. „Можемо створити много тога, али живот само Бог даје. Зато велики грех чине они који не дозвољавају да се живот роди“, истакао је Патријарх Иринеј и посебно поручио женама на данашњи дан: "Велики је грех убиство. Зато не убијајте живот који Господ даје, јер деца су велики дар Божији". Извор: Радио Слово љубве

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји: „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“ Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима. „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост. Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости: „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина…. Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу. „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“ Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно. „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан. Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила. „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика. Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха. На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели. „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире. Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа. „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору. Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Рашко-плризренски Теодосије данас је служио Св. Литургију у храму Св. Василија острошког у Лепосавићу уз саслужење свештенства храма. У својој беседи, Владика је обавестио вернике да се при овом храму данас отвара добротворни пункт који ће пружати помоћ најугроженијим лицима и породицама у овом делу Косова. Он је вернике подсетио да не можемо да се само уздамо у помоћ људи овога света, колико је важно да се уздамо у помоћ Божију, као што су то чинили наши славни владари, који су живели у тешка времена и чинили оно што је угодно Богу. Владика Теодосије нагласио је да Црква остаје уз свој народ и да ће се чинити све што до нас стоји да олакшамо живот нашег верног народа у постојећој кризи. Поред већ два отворена добротворна пункта: при храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици и манастиру Бањска ово је трећи добротворни пункт Епархије Рашко-призренске где се најугроженијим грађанима, који не могу другачије да се снабдеју ,деле најосновније намирнице којих врло мало има у продавницама због тешке хуманитарне ситуације. Тренутно се деле намирнице из резерви народних кухиња Епархије Рашко-призренске док не пристигне додатна помоћ. Епархија Рашко-призренска 2. јула ове године обратила се епархијама СПЦ, појединцима и фирмама добротворима да се укључе у хуманитарну акцију како би се ублажиле последице несташице основних прехрамбених артикала у продавницама на северу Косова, што је изазвано седмомесечним таксама приштинских власти које онемогућавају нормалан увоз робе из централне Србије. Епархија је обавестила све који су вољни да помогну да прилоге за наше добротворне пунктове могу да уплате на рачун Епархије Рашко-призренске http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/uputstvo-kako-uplatiti-prilog-preko-eparhije-rasko-prizrenske-za-ugrozeni-narod-na-kosovu-i-me Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима. У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази. „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима. „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије. Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа. „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика. Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на наше дарове. „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве. „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он. Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске. „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Реч „секуларно“ није добра реч за хришћане. Углавном је повезивана са друштвом које покушава да елиминише религију, или је задржи у приватној сфери, ван јавног простора који укључује политику, државну управу и културу. Ова реч примарно се везује са западном либералном мишљу, која се првенствено доживљава као атеистична. Нарочито у православном свету је веома уобичајено чути теологе који говоре против безбожног секуларизма Запада. Заправо, постоје хришћански теолози, па и нехришћански, атеистички научници на Западу који сада критикују секуларизам. Понеки од њих чак тврде да живимо у пост-секуларном свету, али таква тврдња у крајњој линији зависи од тога како дефинишемо реч ’секуларно’. Ако погледамо историју развоја појма ’секуларно’, видимо да је он прво кориштен да укаже на наше време на земљи, пре другог доласка и есхатолошког испуњења света. Потом је, првенствено на латинском Западу, почео да означава свештенство насупрот монашким редовима, у смислу да се свештенство бави свакодневним проблемима, док се монаси усредсређују искључиво на ствари које се тичу Царства Божијег. Након реформације, оно секуларно почело је да бива повезивано са питањима која немају никакве везе са Црквом, попут државних питања. Нова протестантска друштва очигледно нису била антирелигијски настројена, али су ипак желела да направе разлику између Цркве која се састоји од оних који су оправдани вером, и животних области свакодневице, првенствено politeia-е, која се састојала од оних који су оправдани и оних који нису оправдани, и која је представљала борилиште у коме хришћанин чини добра дела која не доприносе спасењу. Oвде је поента очигледно у томе да се оно секуларно почиње повезивати са оним делом друштва у коме су морали да живе заједно и хришћани и они који нису спасени – што је укључивало како оне који су исповедали хришћанство тако и нехришћане – и у коме су спасени хришћани играли важну улогу. Религија је очигледно била веома важна у протестантским друштвима тога доба, али у реформацији примећујемо неке дистинкције које ће играти кључну улгу у каснијој западној политичкој мисли, попут нпр. раздвојености Цркве од државе, чак иако би Лутер и Калвин одбацили стање ствари које данас постоји у многим европским друштвима. Након просветитељства, реч ’секуларно’ све више је почела да означава друштво у коме религија не утиче на политику и државну управу. Постојала је слобода религијског веровања и деловања, али је религија требало да буде упражњавана приватно, без икаквог утицаја на политику, државну управу или културу. Напослетку, предвиђало се да ће са напретком науке, индустријском модернизацијом, технологијом доћи до тога да религија не буде више потребна, да ће људи коначно престати да верују, а религија бити елиминисана, осим код малобројних екстремних верника. Где се данас налазимо? Када људи чују реч ’секуларно’, њихова машта одводи их углавном на Запад, где се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована. Али, ако пажљиво осмотримо западне земље, видимо да је религија тамо врло жива и у добром стању. Према томе, они коју су предвиђали да ће западна друштва постати секуларна у смислу да ће религија бити елиминисана, очигледно нису били у праву, а чак ни западни атеистички мислиоци не тврде да ће религија нестати као резултат модернизације или научног и технолошког напретка. Истина је, међутим, да је религија приватизована у неким западноевропским земљама, што значи да мора бити практикована без утицаа на политику и државну управу, па чак и културу. Најекстремнији пример овог типа је Француска, где се приватизација религије разумева као нужна у сврху очувања слободе. И, наравно, Француска је добро позната због недозвољавања људима да јавно носе религијску одећу, попут покривала за главу или чак јавно истакнутог крста на радном месту. Француска је, међутим, изузетак, јер религија игра јавну улогу у већини западних друштава, укључујући САД. У многим северноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. Дакле, ако под секуларним мислимо приватизацију религије, не мисле сви западњаци исто о овој приватизацији и јасно је да религија игра истакнуту јавну улогу, макар она била другачија у зависности од тога о којој се конкретно земљи ради. Према томе, када православни кажу да је Запад секуларан у смислу покушавања да унапреди атеизам и елиминише религију, то није сасвим тачно и стога може бити сведено на чисту реторику. Ипак, јасно је да постоји нешто различито у вези са улогом религије у односу на оно што је било случај у предмодерним друштвима. Ако европска друштва и јесу секуларна на неки начин, то не значи нужно елиминацију или приватизацију религије. На који тачно начин су западна друштва секуларизована? У предмодерним друштвима, религија је представљала оно што бисмо могли назвати „свеобухватном стварношћу“. У предмодерним друштвима, сви су веровали у оно натприродно, и вера у натприродно била је значајна за разумевање других аспеката друштва, попут политике, државне управе, права, културе, науке и образивања. Религија је била свеприсутна. Након реформације, али посебно након Америчке и Француске револуције, све ове друге области друштва почеле су да се одвајају од религије. Тако, догодило се раздвајање Цркве и државе, али су и култура, економија, наука и образовање почели да се развијају независно од религије. Раздвајање ових делова друштва од религије није било просто пропагирано од стране утицајних атеиста, попут Карла Маркса, већ се догодило и као последица научне револуције, у којој су људи увидели да је научни напредак могућ и без религије. Када га је Наполеон питао зашто је Бог одсутан у његовој новој књизи о физици, Пјер Лаплас дао је чувени одговор „Мени таква хипотеза није потребна“. Ако ми допустите да се на тренутак изразим технички, научници су овакво разумевање секуларизма називали „тезом диференцијације“, која је кориштена просто да опише историјски феномен да се различити делови друштва више не ослањају на религију како би добили свој смисао. Религија је престала бити она свеобухватна стварност. Више не постоји заједничка теолошка перспектива коју деле сви чланови друштва. У овом историјском феномену почињемо да увиђамо појаву одбијања оног натприродног; видимо да неверовање постаје опција, видимо нагласак на аутономији појединца, видимо уздизање људских права као вида заштите појединца од силе власти и видимо да религијски начин разумевања космоса више не утиче на различите делове друштва попут политике, државне управе, права, образовања, науке, економије и културе. Није се десило да је религија престала имати улогу у друштву, нити да ова „диференцијација“ води до елиминације моралности, чак и ако морал једног друштва није исто што и морал одређене религије. Религија и даље игра улогу у друштву, али је та улога другачија. Тешко питање за хришћане, а нарочито православне хришћане, гласи: коју улогу би религија требало да игра у друштву у коме она није свеобухватна стварност, у коме православље није заједничка теолошка перспектива свих грађана? Постојала је и трећа последица овог трећег значења „секуларног“, а то је плурализам. Ако ово треће значење просто описује – а не предвиђа или диктира – да религија има другачију улогу у односу према друштву, да она више не детерминише смисао различитих делова друштва нити разлог због ког они делују у друштву, онда је један од ефеката ове секуларизације појава плурализма у друштву. Одувек је постојао плурализам – чак и у премодерним друштвима и царствима. Секуларни плурализам, међутим, подразумева да нико не може бити смештен на позицију грађанина другог реда у друштву, само као последица онога што јесте, као што су православни били грађани другог реда под Отоманском империјом, или Јевреји под Византијским царством. Секуларно, у овом смислу, не значи елиминацију или присилну приватизацију религије. Оно означава прихватање плуралистичког друштва на начин који никада није постојао у предмодерним друштвима и царствима. По мом мишљењу, иако многи православни воле да критикују Запад због промовисања секуларног друштва које је атеистичко, неморално и покушава да елиминише религију, ова критика је пука реторика јер таква врста секуларног друштва ретко да постоји игде у свету. Заправо, најјаснији пример атеистичког, анти-религијског друштва који имамо је бивши комунизам совјетског типа, који је себе често супротстављао „религиозном Западу“. Оно на шта би православни заиста требало да се концентришу и о чему би требало да чешће дискутују је то да ли они могу да прихвате оно што бих назвао хришћанским секуларизмим, који прихвата чињеницу да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву и који прихвата присуство плуралистичког друштва чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе. Православни никада још нису морали да се заиста суоче с овим питањем, сем у кратком периоду у Русији касног деветнаестог и раног двадесетог века. Такве расправе уочљиве су у списима Владимира Соловјова и Сергија Булгакова, да наведемо само неке од руских теолога тог периода. Мимо тога, православни су морали да се боре са отоманском, а потом и комунистичком окупацијом. Тек након пада комунизма православни су морали да се суоче са питањима која се тичу демократског секуларизма. Било је јасно да би они одбацили свако разумевање секуларног које би значило елиминацију или приватизацију религије. Али оно што је нејасно јесте – како се православни односе према питању плурализма. У већини православних земаља које су претходно биле под комунистичком влашћу начињен је покушај да се изнова успостави нека врста модела симфоније, где би Православна црква имала привилеговану позицију унутар конкретне земље, и покушала да дела у хармонији са државом. Постојао је и покушај да се изнова успостави веза између етничког и православног идентитета, тако да, чак и када би неко био атеиста, он би и даље могао себе сматрати православним, будући Грк, Србин, Рус итд. Не постоји православна земља у свету која одбацује демократују, али православни имају проблем са тим да дефинишу шта та демократија подразумева, будући да они такође покушавају да обезбеде привилеговану позицију православља у православној земљи, путем законских прописа који се тичу разних питања и путем образовања у државним школама. Православни, са једне стране, прихватају демократију, али са друге стране чини се да одбацују плурализам који би могао да угрози њихов привилеговани положај унутар одређеног друштва. Могло би се рећи да православни покушавају да одрже православље као заједничку теолошку перспективу друштва, што би, ако је истинито, минимализовало реалност плурализма. Другим речима, православни покушавају да афирмишу демократију, али да одбаце секуларизам у све три његове форме. Међутим, можемо ли имати демократију без афирмације секуларизма као плурализма? Покушај да се прихвати демократија уз истовремено одбацивање секуларизма као плурализма нарочито је приметан у Русији. У Русији, ово привилеговање нарочито је интензивирано од 2011. када постаје евидентна значајна промена, тако да позивање политичара на духовне темеље и историју Русије постаје експлицитније. Руска православна историја спомиње се како би се створила слика Русије која није антидемократска, али допушта јавну улогу религије, и у том смислу представља супротност безбожној, либералној врсти демократије, која, како се тврди, представља Запад. Како политички тако и религијски актери у Русији склопили су савезништво са одређеним представницима америчких евангелиста, по питању заједничке забринутости због урушавања „традиционалних вредности“. У ствари, Русија у великој мери изгледа онако како би амерички евангелисти желели да изгледају САД – један законски подржан морални оквир усредиштен око сексуалне етике, укључујући законе против такозване „геј пропаганде“ и предложене законе који би могли ограничити абортусе, али који такође ограничавају слободу религијског окупљања (што, гле ироније, погађа управо америчке евангелисте). У извесном смислу, амерички културни ратови су глобализовани, и могло би се аргументовати да је нови Хладни рат, или геополитичка подела Истока и Запда, постављена на темељу дебате о томе шта сачињава оно секуларно. Другим речима, руска влада пригрлила је тезу о „сукобу цивилизација“ харвардског професора Самјуела Хантингтона, и позива се на православну културу, историју и теологију како би пројектовала један тип цивилизације насупрот оном западном – тип у коме религија игра кључну улогу. Недавно је Руска православна црква (РПЦ) издала документ о људским правима, који у крајњој линији покушава да промовише нешто што бисмо могли назвати партикуларистичким приступом људским правима, насупрот западном универзалистичком разумевању људских права. Имајући јасно на уму протезање људских права и на LGBTQ заједницу у западноевропским земљама и САД, РПЦ заступа појам људских права који је повезан са моралношћу. Суштина аргумента је у томе да, мада свако људско биће има Богом дано достојанство, права не би требало проширивати на тај начин да се сукобљавају са моралношћу, јер је моралност оно што пружа достојанствен живот. Није онда никакво изненађење да РПЦ жели да негира права која „дају законску и јавну подршку разним пороцима, попут сексуалног разврата и перверзија“, али исто тако и „обожавању профита и насиља … абортусу, еутаназији, употреби људских ембриона у медицини, експериментима који мењају природу особе, и сличном“ (III.3). Мало необичнија је тврдња РПЦ да „људска права не би требало да су противречна љубави према домовини и ближњима“ (III.4), што РПЦ правда тврдећи да „православно предање препознаје трагове патриотизма чак у речима самог Христа Спаситеља „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13).“ (Недавно сам сазнао да је такву интерпретацију овог одломка такође давао покрет Немачких хришћана који је подржавао нацисте.) РПЦ додатно појашњава свој став тврдећи да „нечија људска права не могу бити супротстављена вредностима и интересима отаџбине, заједнице и породице. Остваривање људских права не би требало да буде оправдање за ниподаштавање религијских светиња, културних вредности и националног идентитета (IV.1). Таква права су исључена јер, „у православљу постоји непроменљиво уверење да при уређењу свог живота друштво треба да узима у обзир не само људске интересе и жеље, него и божанску истину, вечни морални закон који је дат од стране Господа и делује у свету без обзира на то да ли се воља одређеног народа или заједнице народâ слаже са њим или не.“ (III.2) Одвајање права од морала, према РПЦ је такозвани „западни“ колонијални конструкт и РПЦ заступа афирмацију језика људских права, али интерпретираног у оквирима партикуларистичког морала одређене нације или културе. Такав документ не би представљао велику вест да није чињенице да од 2012. РПЦ активно ради са руском владом на промоцији оваквог партикуларистичког приступа људским правима у Савету за људска права УН, и они то чине преко глобалне алијансе концентрисане око промоције традиционалних вредности. Руси су успели да измисле нову геополитичку поделу између Истока и Запада, али овога пута се линија поделе не тиче сукоба комунизма и капитализма, већ традиционалних вредности и такозваног безбожног либерализма. Да резимирамо: оно што данас видимо у посткомунистичком православном свету је покушај да се оно секуларно одбаци као неутрални простор који маргинализује религију и чак покушава да је елиминише. Тај покушај мотивисан је страхом да ће се она врста опадања учешћа у верском животу и поистовећивања са религијом која постоји на Западу догодити и у тим посткомунистичким земљама, и тај страх је, истини за вољу, сасвим оправдан. Оно чега се православне земље боје је ситуација у којој је не бити религиозан просто нешто што је нормално, и где национални идентитет није више повезан са религијским идентитетом. У Русији, на пример, иако се 90% људи изјашњава као руски православци, само 75% верује у Бога, а мање од 5% посећује богослужења. На основу недавног извештаја Истраживачког центра Пју (Pew Research Center), овај шаблон сличан је у већини православних земаља. Да будемо јасни: на Западу се непријатељство према религији не посматра као нешто нормално, како то неки православни реторички тврде, осим у Француској. Oвакво одређење Запада као секуларног је нетачно. Ипак, Запад јесте секуларан у смислу да је све мање људи религиозно и да се веза између религије и национализма прекида. На Западу, све више њих се изјашњава као „духовни али не и религиозни“. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке теолошке перспективе која обликује културне и законске структуре, те у смислу да се покушава обезбедити религијски плурализам, где све религије имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу, сем можда у Француској, и, у том смислу, ми се не налазимо нужно у постсекуларном свету. У већини других западних земаља може се видети живо присуство религије у јавности, чак и ако се оно више не узима за озбиљно, с обзиром на смањење броја оних који припадају некој религији и сматрају се религиозним. Имајући у виду овај оквир, дијаметрална супротност између Истока који је религиозан и секуларног Запада који покушава да елиминише религију је лажна, и користи се просто у реторичке сврхе. Религија је на Западу жива. Међутим, у мери у којој православне цркве покушавају да поново успоставе један вид симфоније у коме су културни, правни и политички живот обликовани од стране заједничке теолошке перспективе и под њеним утицајем, православне цркве одбацују секуларизам у свим његовим различитим формама које сам раније описао. Ово одбацивање је посебно јасно онда када православне цркве изјављују да оне могу да „људска права“ дефинишу у складу са православном историјом и богословским предањем. Желим да завршим тврдећи да се православно одбацивање секуларизма у свим његовим формама теолошки не може оправдати. Другим речима, желим да покажем да би православни требало да прихвате хришћански секуларизам, који означава јавни политички простор који максимизира плурализам и не даје законске привилегије једној религији у односу на друге. Овај тип секуларизма је онај који не наглашава односе између Цркве и државе, већ је дефинисан као јавни политички простор чије законске структуре омогућавају плурализам, нарочито религијски плурализам. Мада ми није позната историја простора на коме сам привилегован да се данас налазим, сматрам да је хришћански секуларизам у смислу плурализма данас потребнији него икада. Тачно је да постоје ризици везани за хришћански секуларизам у виду институционалног слабљења Цркве, раздвајања националног од верског идентитета (на пример, бити Грк више не значи нужно и бити православан), смањеног учешћа у богослужењима, те суноврата нечега што је очигледно православна култура. Али, једина алтернатива томе је православље које је наметнуто државном силом а то није теолошки у сагласју са свим оним што православни говоре о Богу, Христу, Цркви и човеку (аnthropos). Да укратко поновим аргумент који сам изнео у својој књизи Мистично као политичко: ако обожење (theosis) значи постати сличан Богу у заједници са Богом, и ако је Бог љубав, онда обожење подразумева љубав каквом Бог воли свет, па и према странцу и непријатељу. Хришћанско аскетско предање добро је разумело да људи не воле Бога свим срцем, умом и душом својом, те да се таква љубав доживљава путем подвига. Аскезу не би одмах требало доживљавати на негативан начин, као да би могла подразумевати практиковање говорења истине, пажљивог слушања, умерености у односу према ресурсима и друге праксе које се не тичу самобичевања. Коначан циљ аскезе је стећи самоспознају у вези са изворима који блокирају доживљај Божије љубави – попут беса, страха и мржње, као и чинити оне ствари које нас чине способнијим да доживимо ту љубав, која би нас онда формирала тако да више волимо ближњег, укључујући непријатеља и странца. Надаље сам аргументовао да је политика врста аскезe. Као што тврдим у Мистично као политичко: „ако је хришћански позив да научимо како да волимо, онда аскетика богочовечанске заједнице не може бити резервисана само за манастир или за Цркву, него читав свет јесте поље на коме се ова аскетика мора одигравати. И ако ово учење како да волимо сеже даље од породице и других хришћана и укључује ближњег који може бити и странац, онда политика не може бити ирелевантна за једну аскетику богочовечанске заједнице. Заправо, у мери у којој политика може бити протумачена као одношење са ближњим/странцем, она мора бити узета у обзир као једна од многих делатности унутар аскезе богочовечанске заједнице. Политичка заједница није антитеза пустињи, већ једна од многих пустињâ у којима хришћанин мора да се бори са демонима који покушавају да онемогуће да се учимо у љубави. Ни у једној другој области искушење да демонизујемо ближњег није тако снажно и привидно оправдано као на пољу политике. Ни на једном другом простору, онда, хришћанин није пред већим изазовом да испуни заповест о љубави, него што је то политички простор. (4) Ако хришћанска афирмација оваплоћења указује на оно што је људима могуће, та могућност укључује оно што би византијски теолог седмога века, Максим Исповедник, описао као учење како да волимо, што представља учење тога како да се укључимо у процесе који би нас помакли дубље у живот Бога, кога су хришћани именовали као љубав. Релевантност ове поенте за питање религије и демократије је у томе да би, ма како да смо се обрели у овом историјском тренутку, радије него да хришћанску онтологију заједнице посматрамо као дијаметрално супротну модерном либерализму, једна аскетска перспектива заједнице посматрала политички простор као онај у коме хришћанин учи да воли, утолико што је то простор у коме сусрећемо странца, па чак и непријатеља који жели да уништи све оно што негујемо као истинито и лепо. Као што рекох, не морамо ићи у пустињу да бисмо достигли обожење. Политички простор заиста је пустиња у којој се боримо управо против оних демона који стају на пут богочовечанске заједнице, попут демона страха, беса, мржње, који воде ка пројекцијама и објектификацијама. Политички простор заиста јесте различит од еклисијалног, нарочито јер је такав да би допустио као једну од многих опција окретање ка вери у Божије непостојање, али, посматрано кроз перспективу делатности богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним такозваној онтологији заједнице. Доиста, укључени у праксе богочовечанске заједнице, хришћани би активно обликовали политички простор изграђен око минималног скупа недовољно одређених принципа који укључују слободу и једнакост, гарантованих уз помоћ језика људских права који није везан за неки одређен релгијски морал, будући све време свесни тога да оно еклисијално није оно политичко, мада бих ја рекао да оно мистичко јесте политичко. Политика обожења дејствује како би се створиле политичке структуре које би омогућиле за све људе живљено искуство личносности* које, према митрополиту Јовану Зизјуласу, јесте живљено искуство несводиве јединствености – искуство бивања створеним по икони и подобију Божијем. Међутим, подржавати либералне демократске структуре значило би прихватити да морал јавног политичког простора није идентичан ономе еклисијалног јавног простора, пошто је циљ политичког јавног простора другачији, мада аналоган ономе који има Црква као заједнички простор за богослужење. Како би се створиле структуре које би гарантовале да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива хришћанин би требало да ради на максимализовању плурализма тако да политички јавни простор не би могао бити такав да прихвата етику само једне религијске традиције, без обзира на културну историју тог заједничког јавног политичког простора. Радећи на обезбеђивању структура које гаранутују да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива, аскетски хришћанин, који није просто монах, не прихвата јавни политички простор без морала, већ ради на остварењу јавног политичког простора који је обликован уз помоћ морала који постоји као један преклапајући консензус. Имајући у виду ову теолошку поенту, православне цркве у својим матичним земљама не би требало да користе привилегију историје или културе као средство да нужно законски наметну одређене моралне позиције Православне цркве, нарочито уколико јавно изражавају подршку демократским структурама. Цркве би требало да користе силу свог присуства у јавности у корист промовисања, подстицања и продубљивања оне врсте политичких структура које су највише сагласне са њиховим еклисиолошким принципима, тј. онога што се јавља као резултат када је „Црква друштвена етика“. Неко такве структуре може назвати демократским, али то је ирелевантно за ово питање. Црква једноставно не сме користити привилегију своје културне и историјске позиције да наметне свој морал заједничком, плуралистичком, јавном политичком простору. Сматрам да је покрет хришћанина покрет од оног евхаристијског ка неевхаристијском простору оног политичког. Евхаристијска еклисиологија како је анализира митрополит Јован Зизјулас може послужити као критика за сваку институционалну политичку структуру која иконично не рефлектује међусобно конститутивне динамике заједнице и другости у евхаристији. Надаље, када би православни хришћанин сусрео овај политички простор као онај у коме се упушта у евхаристијску аскезу учења да воли, нарочито онога ко не дели његово веровање, или чак жели да уништи ово веровање, онда би тај хришћанин могао да ради на правним и друштвеним структурама које су у крајњем случају засноване на ономе што бих назвао либералним минимализмом – који подразумева принципе слободе, једнакости и плурализма. Тврдити да евхаристијска еклисиологија не допушта такву интеграцију оног аскетског значи створити лажну супротност између оног евхаристијског и оног аскетског, те пропустити да се увиди да оно аскетско тежи ка евхаристијском начину постојања, као и то да евхаристија као догађај заједнице зависи од оног аскетског. Након евхаристије, хришћанин мора ступити у свет на такав начин да се аскетски бори да научи како да воли у сусрету са другим који не дели његове православне претпоставке. Овај аскетизам значи да се вера дели по убеђењу, а не насилно, што значи да православни хришћанин мора да насељава простор са другима који не деле његова веровања и претоставке – заједнички јавни политички простор. Било би важно нагласити да језик људских права не изражава адекватно све оно што православна теолошка антропологија тврди као могуће за човека, све оно што православље разумева под појмом „светости личности“. Политички простор заиста је различит од еклисијалног, нарочито јер он као једну од многих опција допушта окретање ка веровању у Божије непостојање. Али, виђени кроз перспективу пракси богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним православном разумевању људске личности. Ово не значи да би хришћанин прихватио оно што је препознато као либерална антропологија аутономног сопства, претерани индивидуализам и бесконачно подстицан конзумеризам. Заправо, хришћанин би такође радио на остварењу заједничког добра, конституисаног кроз плурализам гласова, који би ублажио претерани индивидуализам и конзумеризам, на релационом сопству чије цветање и несводива јединственост је конституисана признавањем зависности од другога. Против сам оних који тврде да су политички либерализам и политика општег добра међусобно искључиви. На крају крајева, политика обожења потврдила би оно што називам хришћанским секуларизмом, који не подразумева евакуацију религијских гласова из политичког живота, али би подразумевао негацију заједничке теолошке перспективе као оквира за законске и грађанске структуре, а како би се обезбедио плурализам који афирмише слободу и једакост. Морамо се одупрети искушењу онога што сам назвао „политичким несторијанизмом“. Мада се сам несторијанизам и као општа путања старао за то да се очува потпуна људскост Исуса Христа у сотириолошке сврхе, такође је потпуно јасно да је постојала и брига налик аријанској да се заштити одређено разумевање Божије једноставности. Несторијанизам није порекао јединство са пуним божанством Бога, али јединство између божанског и људског било је посредовано нечим трећим – личношћу (prosopon) – чији је статус, као божанске или људске, био нејасан. На крају, за несторијанизам било је незамисливо да оно божанско прими на себе оно створено у свој својој коначности. Те две онтолошке равни, да тако кажемо, једноставно не могу продирати једна у другу. Критика политичког демократског либерализма је противречна са оним што називам „политиком Халкидона“ и подражава несторијанску логику утолико што оснажује дуализме које је Халкидон покушао да превазиђе. Овај дулистички и бинарни начин мишљења најочигледнији је у реторици међусобне искључивости. Оно што је врло очигледно у овој критици политичког демократског либерализма је дуализам ми-насупрот-њих, Црква-насупрот-света. Она није противна творевини и у том смислу није манихејска, али је супротстављена одређеним облицима творевине. Оно што није хришћанско је засебан, гранични облик творевине који је супротстављен хришћанском облику. Границе се сударају једна с другом и реторичка борба је рат на све или ништа, у коме победник узима све. Оно што је хришћанско постаје само-идентификација насупрот засебној, граничноj друштвеноj уобразиљи оног секуларног, на такав начин да би сваки компромис представљао капитулацију. По мом личном телошком суду, једна врста халкидонске политике водила би ка православљу које би сусретало јавни политички простор на такав начин да би подржало секуларизам-као-радикални плурализам, путем промоције врлина које омогућавају схеме релационалости које су сродне обожењу, утолико што такви односи засновани на врлини заправо промовишу правду, слободу, пријатељство и љубав. Таква политика је великодушна утолико што не ствара дијаметралне супротности већ увиђа шта је добро и променљиво у Другоме; таква политика би радо прихватила критику као прилику за дијалог; таква политика би јавно осудила све облике насиља према мањинама. Коначно, политика обожења довела би православне цркве до тога да заузму ставове по одређеним питањима у политичком простору који су контраинтуитивни у односу на оно чега смо тренутно сведоци. Да закључимо, реч секуларно развијала се током времена. Нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана. Оно што се доводи у питање је то да ли религија треба да буде приватизована, али чак и ту, већинско мишљење на Западу је то да религија треба да има снажан глас у јавној сфери. Међутим, када религија или религијске институције користе свој ауторитет да обликују законске структуре на такав начин да ограниче религијски плурализам и угрозе слободу и једнакост, онда то није секуларно. А да ли је то оно што православна теологија захтева? Ја тврдим да није. Православна теологија захтева хришћански секуларизам. Морамо се подсетити да су Цква и политичка арена два различита простора. У политичком простору сусрећемо оног који не верује у оно што ми верујемо. Таквој особи морамо приступити обликовани аскетиком обожења, схваћеном као учење како да волимо, чак и ако та особа жели да уништи оно што ми ценимо. Tаква политика обожења значи да православље не намећемо никоме. Политика обожења значи и то да се трудимо око законских структура и културних делатности које омогућавају схеме односа који афирмишу несводиву јединственост грађана politeia-je. Постоје неки који би могли тврдити да политика обожења значи обожити читаву творевину, укључујући културу и политику. Оно што, међутим, морамо да разумемо је да politeia није Црква; тако обожење politeia-је може бити само одбљесак, икона, аналогна слика онога што видимо у Цркви. Када култура и politeia буду обожени, то ће значити да је Црква реализована као космичка реалност. До тада Црква и politeia су одвојени простори, а богочовечанска заједница која је могућа у politeia-ји никада не може бити пуноћа онога што је остварено у Цркви. Такође, неке politeia-је рефлектују ову богочовечанску заједницу више него друге. Одувек сам сматрао да политички либерализам омогућава аналогну заједницу личности више него она врста тоталитаризма који сте искусили у овом региону. Веома, веома је привлачно користити државу и национализам да би се обезбедио привилегован положај православља у друштву у име обожења културе и politeia-је. Али, како је тврдио добро познати православни теолог и мој пријатељ Пантелис Калаитзидис, то је искушење Јудино. То није политика обожења на коју смо сви позвани. Извор: Теологија.нет

У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа

У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић. Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља. Извор: Радио Глас

PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.”

Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц

Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости

Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква