Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'један' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји: „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“ Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима. „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост. Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости: „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина…. Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу. „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“ Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно. „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан. Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила. „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика. Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха. На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели. „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире. Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа. „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору. Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. @Разбојник на крстуОтворио сам овде тему, да не тролујемо другу тему. Ја мсм. да јесте много погрешио. У неким деловима рада типа Псеудосфере. Окренуо је теорију са реалности за 180 степени. Што јесте чудно, то је као да спојиш две пирамиде или два рога у један са тиме да су површински веће стране, оне које су спојене. Само хиндуистичка или тадашња јеврејска теологија може да доведе до таквог схватања времена. Тако да његова аксиома јесте погрешна по мени, јер бољу аксиому у геометрији би извео нпр. неко од форумаша (ко је читао Св.Оце) кроз лично сагледавање питања времена и етике као начина за идентификацију математичке потпуности. Што би довело до аксиоме која је потпунија, геометријски модел без могуће критике... Псеудосфера Лобачевског је слична труби Евангелисте Торчелија. Што ти мислиш, дал је тај парадокс са бројем ПИ, навео Његоша (образован у Русији) да аналогијски криви тадашњу Папску теократску државу са све Торчелијем, притом аналогијски наводећи Питагору и Епикура као кривце за изопачење модерног хришћанина, називајући научнике који спајају Питагору и Епикура, будалама које одвајају људе од бога кроз нпр. математички парадокс Торчелијеве трубе судњег дана? (Епикур је имао конфликт са платоновим учењем типа учио је да нема мешања виших сила у свакодневницу људи, да бесмртност виших нивоа постојања од човека није реалност, постојању душа након телесне смрти у времну у Рају...) Извор Његошевог спева: Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак прекријева и све ваше посљедоватеље. Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначег га са бесловесношћу, небу грабећ искру божаствену, с којега је скочила огњишта, у скотско је следећи мртвило. . Будалама кад би повјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л’ овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, Би л’ топлоте благост познавали? Без будалах тупога погледа, би л’ умови могли блистат св’јетли? Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете. . Све дивоте неба и небесах, Све што цвјета лучем свештенијем, мировили ли ал’ умови били, све прелести смртне и бесмртне – што је скупа ово свеколико до општега оца поезије? Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније, луча св’јетла руководитељ му, дијалект му величество творца. . Дивни пјевче србске народности, бич си судбе веће испитао, – свијет жељи не зна угодити. Судба ти је и моја позната; мислим, нејма подобне на земљи: до врата сам изника тартара, ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта; ал’ на судбу викати не смијем – надежда ми вољом творца блиста! . Ја од тебе јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, И још кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом На Вујицу, Вука, Вукашина, Богомрске Српства отпаднике – злоћа њима мрачи име Срба, Тартар им је наказа малена!
  3. Епископ Рашко-плризренски Теодосије данас је служио Св. Литургију у храму Св. Василија острошког у Лепосавићу уз саслужење свештенства храма. У својој беседи, Владика је обавестио вернике да се при овом храму данас отвара добротворни пункт који ће пружати помоћ најугроженијим лицима и породицама у овом делу Косова. Он је вернике подсетио да не можемо да се само уздамо у помоћ људи овога света, колико је важно да се уздамо у помоћ Божију, као што су то чинили наши славни владари, који су живели у тешка времена и чинили оно што је угодно Богу. Владика Теодосије нагласио је да Црква остаје уз свој народ и да ће се чинити све што до нас стоји да олакшамо живот нашег верног народа у постојећој кризи. Поред већ два отворена добротворна пункта: при храму Св. Великомученика Димитрија у Косовској Митровици и манастиру Бањска ово је трећи добротворни пункт Епархије Рашко-призренске где се најугроженијим грађанима, који не могу другачије да се снабдеју ,деле најосновније намирнице којих врло мало има у продавницама због тешке хуманитарне ситуације. Тренутно се деле намирнице из резерви народних кухиња Епархије Рашко-призренске док не пристигне додатна помоћ. Епархија Рашко-призренска 2. јула ове године обратила се епархијама СПЦ, појединцима и фирмама добротворима да се укључе у хуманитарну акцију како би се ублажиле последице несташице основних прехрамбених артикала у продавницама на северу Косова, што је изазвано седмомесечним таксама приштинских власти које онемогућавају нормалан увоз робе из централне Србије. Епархија је обавестила све који су вољни да помогну да прилоге за наше добротворне пунктове могу да уплате на рачун Епархије Рашко-призренске http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/uputstvo-kako-uplatiti-prilog-preko-eparhije-rasko-prizrenske-za-ugrozeni-narod-na-kosovu-i-me Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима. У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази. „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима. „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије. Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа. „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика. Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на наше дарове. „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве. „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он. Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске. „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Реч „секуларно“ није добра реч за хришћане. Углавном је повезивана са друштвом које покушава да елиминише религију, или је задржи у приватној сфери, ван јавног простора који укључује политику, државну управу и културу. Ова реч примарно се везује са западном либералном мишљу, која се првенствено доживљава као атеистична. Нарочито у православном свету је веома уобичајено чути теологе који говоре против безбожног секуларизма Запада. Заправо, постоје хришћански теолози, па и нехришћански, атеистички научници на Западу који сада критикују секуларизам. Понеки од њих чак тврде да живимо у пост-секуларном свету, али таква тврдња у крајњој линији зависи од тога како дефинишемо реч ’секуларно’. Ако погледамо историју развоја појма ’секуларно’, видимо да је он прво кориштен да укаже на наше време на земљи, пре другог доласка и есхатолошког испуњења света. Потом је, првенствено на латинском Западу, почео да означава свештенство насупрот монашким редовима, у смислу да се свештенство бави свакодневним проблемима, док се монаси усредсређују искључиво на ствари које се тичу Царства Божијег. Након реформације, оно секуларно почело је да бива повезивано са питањима која немају никакве везе са Црквом, попут државних питања. Нова протестантска друштва очигледно нису била антирелигијски настројена, али су ипак желела да направе разлику између Цркве која се састоји од оних који су оправдани вером, и животних области свакодневице, првенствено politeia-е, која се састојала од оних који су оправдани и оних који нису оправдани, и која је представљала борилиште у коме хришћанин чини добра дела која не доприносе спасењу. Oвде је поента очигледно у томе да се оно секуларно почиње повезивати са оним делом друштва у коме су морали да живе заједно и хришћани и они који нису спасени – што је укључивало како оне који су исповедали хришћанство тако и нехришћане – и у коме су спасени хришћани играли важну улогу. Религија је очигледно била веома важна у протестантским друштвима тога доба, али у реформацији примећујемо неке дистинкције које ће играти кључну улгу у каснијој западној политичкој мисли, попут нпр. раздвојености Цркве од државе, чак иако би Лутер и Калвин одбацили стање ствари које данас постоји у многим европским друштвима. Након просветитељства, реч ’секуларно’ све више је почела да означава друштво у коме религија не утиче на политику и државну управу. Постојала је слобода религијског веровања и деловања, али је религија требало да буде упражњавана приватно, без икаквог утицаја на политику, државну управу или културу. Напослетку, предвиђало се да ће са напретком науке, индустријском модернизацијом, технологијом доћи до тога да религија не буде више потребна, да ће људи коначно престати да верују, а религија бити елиминисана, осим код малобројних екстремних верника. Где се данас налазимо? Када људи чују реч ’секуларно’, њихова машта одводи их углавном на Запад, где се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована. Али, ако пажљиво осмотримо западне земље, видимо да је религија тамо врло жива и у добром стању. Према томе, они коју су предвиђали да ће западна друштва постати секуларна у смислу да ће религија бити елиминисана, очигледно нису били у праву, а чак ни западни атеистички мислиоци не тврде да ће религија нестати као резултат модернизације или научног и технолошког напретка. Истина је, међутим, да је религија приватизована у неким западноевропским земљама, што значи да мора бити практикована без утицаа на политику и државну управу, па чак и културу. Најекстремнији пример овог типа је Француска, где се приватизација религије разумева као нужна у сврху очувања слободе. И, наравно, Француска је добро позната због недозвољавања људима да јавно носе религијску одећу, попут покривала за главу или чак јавно истакнутог крста на радном месту. Француска је, међутим, изузетак, јер религија игра јавну улогу у већини западних друштава, укључујући САД. У многим северноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. Дакле, ако под секуларним мислимо приватизацију религије, не мисле сви западњаци исто о овој приватизацији и јасно је да религија игра истакнуту јавну улогу, макар она била другачија у зависности од тога о којој се конкретно земљи ради. Према томе, када православни кажу да је Запад секуларан у смислу покушавања да унапреди атеизам и елиминише религију, то није сасвим тачно и стога може бити сведено на чисту реторику. Ипак, јасно је да постоји нешто различито у вези са улогом религије у односу на оно што је било случај у предмодерним друштвима. Ако европска друштва и јесу секуларна на неки начин, то не значи нужно елиминацију или приватизацију религије. На који тачно начин су западна друштва секуларизована? У предмодерним друштвима, религија је представљала оно што бисмо могли назвати „свеобухватном стварношћу“. У предмодерним друштвима, сви су веровали у оно натприродно, и вера у натприродно била је значајна за разумевање других аспеката друштва, попут политике, државне управе, права, културе, науке и образивања. Религија је била свеприсутна. Након реформације, али посебно након Америчке и Француске револуције, све ове друге области друштва почеле су да се одвајају од религије. Тако, догодило се раздвајање Цркве и државе, али су и култура, економија, наука и образовање почели да се развијају независно од религије. Раздвајање ових делова друштва од религије није било просто пропагирано од стране утицајних атеиста, попут Карла Маркса, већ се догодило и као последица научне револуције, у којој су људи увидели да је научни напредак могућ и без религије. Када га је Наполеон питао зашто је Бог одсутан у његовој новој књизи о физици, Пјер Лаплас дао је чувени одговор „Мени таква хипотеза није потребна“. Ако ми допустите да се на тренутак изразим технички, научници су овакво разумевање секуларизма називали „тезом диференцијације“, која је кориштена просто да опише историјски феномен да се различити делови друштва више не ослањају на религију како би добили свој смисао. Религија је престала бити она свеобухватна стварност. Више не постоји заједничка теолошка перспектива коју деле сви чланови друштва. У овом историјском феномену почињемо да увиђамо појаву одбијања оног натприродног; видимо да неверовање постаје опција, видимо нагласак на аутономији појединца, видимо уздизање људских права као вида заштите појединца од силе власти и видимо да религијски начин разумевања космоса више не утиче на различите делове друштва попут политике, државне управе, права, образовања, науке, економије и културе. Није се десило да је религија престала имати улогу у друштву, нити да ова „диференцијација“ води до елиминације моралности, чак и ако морал једног друштва није исто што и морал одређене религије. Религија и даље игра улогу у друштву, али је та улога другачија. Тешко питање за хришћане, а нарочито православне хришћане, гласи: коју улогу би религија требало да игра у друштву у коме она није свеобухватна стварност, у коме православље није заједничка теолошка перспектива свих грађана? Постојала је и трећа последица овог трећег значења „секуларног“, а то је плурализам. Ако ово треће значење просто описује – а не предвиђа или диктира – да религија има другачију улогу у односу према друштву, да она више не детерминише смисао различитих делова друштва нити разлог због ког они делују у друштву, онда је један од ефеката ове секуларизације појава плурализма у друштву. Одувек је постојао плурализам – чак и у премодерним друштвима и царствима. Секуларни плурализам, међутим, подразумева да нико не може бити смештен на позицију грађанина другог реда у друштву, само као последица онога што јесте, као што су православни били грађани другог реда под Отоманском империјом, или Јевреји под Византијским царством. Секуларно, у овом смислу, не значи елиминацију или присилну приватизацију религије. Оно означава прихватање плуралистичког друштва на начин који никада није постојао у предмодерним друштвима и царствима. По мом мишљењу, иако многи православни воле да критикују Запад због промовисања секуларног друштва које је атеистичко, неморално и покушава да елиминише религију, ова критика је пука реторика јер таква врста секуларног друштва ретко да постоји игде у свету. Заправо, најјаснији пример атеистичког, анти-религијског друштва који имамо је бивши комунизам совјетског типа, који је себе често супротстављао „религиозном Западу“. Оно на шта би православни заиста требало да се концентришу и о чему би требало да чешће дискутују је то да ли они могу да прихвате оно што бих назвао хришћанским секуларизмим, који прихвата чињеницу да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву и који прихвата присуство плуралистичког друштва чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе. Православни никада још нису морали да се заиста суоче с овим питањем, сем у кратком периоду у Русији касног деветнаестог и раног двадесетог века. Такве расправе уочљиве су у списима Владимира Соловјова и Сергија Булгакова, да наведемо само неке од руских теолога тог периода. Мимо тога, православни су морали да се боре са отоманском, а потом и комунистичком окупацијом. Тек након пада комунизма православни су морали да се суоче са питањима која се тичу демократског секуларизма. Било је јасно да би они одбацили свако разумевање секуларног које би значило елиминацију или приватизацију религије. Али оно што је нејасно јесте – како се православни односе према питању плурализма. У већини православних земаља које су претходно биле под комунистичком влашћу начињен је покушај да се изнова успостави нека врста модела симфоније, где би Православна црква имала привилеговану позицију унутар конкретне земље, и покушала да дела у хармонији са државом. Постојао је и покушај да се изнова успостави веза између етничког и православног идентитета, тако да, чак и када би неко био атеиста, он би и даље могао себе сматрати православним, будући Грк, Србин, Рус итд. Не постоји православна земља у свету која одбацује демократују, али православни имају проблем са тим да дефинишу шта та демократија подразумева, будући да они такође покушавају да обезбеде привилеговану позицију православља у православној земљи, путем законских прописа који се тичу разних питања и путем образовања у државним школама. Православни, са једне стране, прихватају демократију, али са друге стране чини се да одбацују плурализам који би могао да угрози њихов привилеговани положај унутар одређеног друштва. Могло би се рећи да православни покушавају да одрже православље као заједничку теолошку перспективу друштва, што би, ако је истинито, минимализовало реалност плурализма. Другим речима, православни покушавају да афирмишу демократију, али да одбаце секуларизам у све три његове форме. Међутим, можемо ли имати демократију без афирмације секуларизма као плурализма? Покушај да се прихвати демократија уз истовремено одбацивање секуларизма као плурализма нарочито је приметан у Русији. У Русији, ово привилеговање нарочито је интензивирано од 2011. када постаје евидентна значајна промена, тако да позивање политичара на духовне темеље и историју Русије постаје експлицитније. Руска православна историја спомиње се како би се створила слика Русије која није антидемократска, али допушта јавну улогу религије, и у том смислу представља супротност безбожној, либералној врсти демократије, која, како се тврди, представља Запад. Како политички тако и религијски актери у Русији склопили су савезништво са одређеним представницима америчких евангелиста, по питању заједничке забринутости због урушавања „традиционалних вредности“. У ствари, Русија у великој мери изгледа онако како би амерички евангелисти желели да изгледају САД – један законски подржан морални оквир усредиштен око сексуалне етике, укључујући законе против такозване „геј пропаганде“ и предложене законе који би могли ограничити абортусе, али који такође ограничавају слободу религијског окупљања (што, гле ироније, погађа управо америчке евангелисте). У извесном смислу, амерички културни ратови су глобализовани, и могло би се аргументовати да је нови Хладни рат, или геополитичка подела Истока и Запда, постављена на темељу дебате о томе шта сачињава оно секуларно. Другим речима, руска влада пригрлила је тезу о „сукобу цивилизација“ харвардског професора Самјуела Хантингтона, и позива се на православну културу, историју и теологију како би пројектовала један тип цивилизације насупрот оном западном – тип у коме религија игра кључну улогу. Недавно је Руска православна црква (РПЦ) издала документ о људским правима, који у крајњој линији покушава да промовише нешто што бисмо могли назвати партикуларистичким приступом људским правима, насупрот западном универзалистичком разумевању људских права. Имајући јасно на уму протезање људских права и на LGBTQ заједницу у западноевропским земљама и САД, РПЦ заступа појам људских права који је повезан са моралношћу. Суштина аргумента је у томе да, мада свако људско биће има Богом дано достојанство, права не би требало проширивати на тај начин да се сукобљавају са моралношћу, јер је моралност оно што пружа достојанствен живот. Није онда никакво изненађење да РПЦ жели да негира права која „дају законску и јавну подршку разним пороцима, попут сексуалног разврата и перверзија“, али исто тако и „обожавању профита и насиља … абортусу, еутаназији, употреби људских ембриона у медицини, експериментима који мењају природу особе, и сличном“ (III.3). Мало необичнија је тврдња РПЦ да „људска права не би требало да су противречна љубави према домовини и ближњима“ (III.4), што РПЦ правда тврдећи да „православно предање препознаје трагове патриотизма чак у речима самог Христа Спаситеља „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13).“ (Недавно сам сазнао да је такву интерпретацију овог одломка такође давао покрет Немачких хришћана који је подржавао нацисте.) РПЦ додатно појашњава свој став тврдећи да „нечија људска права не могу бити супротстављена вредностима и интересима отаџбине, заједнице и породице. Остваривање људских права не би требало да буде оправдање за ниподаштавање религијских светиња, културних вредности и националног идентитета (IV.1). Таква права су исључена јер, „у православљу постоји непроменљиво уверење да при уређењу свог живота друштво треба да узима у обзир не само људске интересе и жеље, него и божанску истину, вечни морални закон који је дат од стране Господа и делује у свету без обзира на то да ли се воља одређеног народа или заједнице народâ слаже са њим или не.“ (III.2) Одвајање права од морала, према РПЦ је такозвани „западни“ колонијални конструкт и РПЦ заступа афирмацију језика људских права, али интерпретираног у оквирима партикуларистичког морала одређене нације или културе. Такав документ не би представљао велику вест да није чињенице да од 2012. РПЦ активно ради са руском владом на промоцији оваквог партикуларистичког приступа људским правима у Савету за људска права УН, и они то чине преко глобалне алијансе концентрисане око промоције традиционалних вредности. Руси су успели да измисле нову геополитичку поделу између Истока и Запада, али овога пута се линија поделе не тиче сукоба комунизма и капитализма, већ традиционалних вредности и такозваног безбожног либерализма. Да резимирамо: оно што данас видимо у посткомунистичком православном свету је покушај да се оно секуларно одбаци као неутрални простор који маргинализује религију и чак покушава да је елиминише. Тај покушај мотивисан је страхом да ће се она врста опадања учешћа у верском животу и поистовећивања са религијом која постоји на Западу догодити и у тим посткомунистичким земљама, и тај страх је, истини за вољу, сасвим оправдан. Оно чега се православне земље боје је ситуација у којој је не бити религиозан просто нешто што је нормално, и где национални идентитет није више повезан са религијским идентитетом. У Русији, на пример, иако се 90% људи изјашњава као руски православци, само 75% верује у Бога, а мање од 5% посећује богослужења. На основу недавног извештаја Истраживачког центра Пју (Pew Research Center), овај шаблон сличан је у већини православних земаља. Да будемо јасни: на Западу се непријатељство према религији не посматра као нешто нормално, како то неки православни реторички тврде, осим у Француској. Oвакво одређење Запада као секуларног је нетачно. Ипак, Запад јесте секуларан у смислу да је све мање људи религиозно и да се веза између религије и национализма прекида. На Западу, све више њих се изјашњава као „духовни али не и религиозни“. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке теолошке перспективе која обликује културне и законске структуре, те у смислу да се покушава обезбедити религијски плурализам, где све религије имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу, сем можда у Француској, и, у том смислу, ми се не налазимо нужно у постсекуларном свету. У већини других западних земаља може се видети живо присуство религије у јавности, чак и ако се оно више не узима за озбиљно, с обзиром на смањење броја оних који припадају некој религији и сматрају се религиозним. Имајући у виду овај оквир, дијаметрална супротност између Истока који је религиозан и секуларног Запада који покушава да елиминише религију је лажна, и користи се просто у реторичке сврхе. Религија је на Западу жива. Међутим, у мери у којој православне цркве покушавају да поново успоставе један вид симфоније у коме су културни, правни и политички живот обликовани од стране заједничке теолошке перспективе и под њеним утицајем, православне цркве одбацују секуларизам у свим његовим различитим формама које сам раније описао. Ово одбацивање је посебно јасно онда када православне цркве изјављују да оне могу да „људска права“ дефинишу у складу са православном историјом и богословским предањем. Желим да завршим тврдећи да се православно одбацивање секуларизма у свим његовим формама теолошки не може оправдати. Другим речима, желим да покажем да би православни требало да прихвате хришћански секуларизам, који означава јавни политички простор који максимизира плурализам и не даје законске привилегије једној религији у односу на друге. Овај тип секуларизма је онај који не наглашава односе између Цркве и државе, већ је дефинисан као јавни политички простор чије законске структуре омогућавају плурализам, нарочито религијски плурализам. Мада ми није позната историја простора на коме сам привилегован да се данас налазим, сматрам да је хришћански секуларизам у смислу плурализма данас потребнији него икада. Тачно је да постоје ризици везани за хришћански секуларизам у виду институционалног слабљења Цркве, раздвајања националног од верског идентитета (на пример, бити Грк више не значи нужно и бити православан), смањеног учешћа у богослужењима, те суноврата нечега што је очигледно православна култура. Али, једина алтернатива томе је православље које је наметнуто државном силом а то није теолошки у сагласју са свим оним што православни говоре о Богу, Христу, Цркви и човеку (аnthropos). Да укратко поновим аргумент који сам изнео у својој књизи Мистично као политичко: ако обожење (theosis) значи постати сличан Богу у заједници са Богом, и ако је Бог љубав, онда обожење подразумева љубав каквом Бог воли свет, па и према странцу и непријатељу. Хришћанско аскетско предање добро је разумело да људи не воле Бога свим срцем, умом и душом својом, те да се таква љубав доживљава путем подвига. Аскезу не би одмах требало доживљавати на негативан начин, као да би могла подразумевати практиковање говорења истине, пажљивог слушања, умерености у односу према ресурсима и друге праксе које се не тичу самобичевања. Коначан циљ аскезе је стећи самоспознају у вези са изворима који блокирају доживљај Божије љубави – попут беса, страха и мржње, као и чинити оне ствари које нас чине способнијим да доживимо ту љубав, која би нас онда формирала тако да више волимо ближњег, укључујући непријатеља и странца. Надаље сам аргументовао да је политика врста аскезe. Као што тврдим у Мистично као политичко: „ако је хришћански позив да научимо како да волимо, онда аскетика богочовечанске заједнице не може бити резервисана само за манастир или за Цркву, него читав свет јесте поље на коме се ова аскетика мора одигравати. И ако ово учење како да волимо сеже даље од породице и других хришћана и укључује ближњег који може бити и странац, онда политика не може бити ирелевантна за једну аскетику богочовечанске заједнице. Заправо, у мери у којој политика може бити протумачена као одношење са ближњим/странцем, она мора бити узета у обзир као једна од многих делатности унутар аскезе богочовечанске заједнице. Политичка заједница није антитеза пустињи, већ једна од многих пустињâ у којима хришћанин мора да се бори са демонима који покушавају да онемогуће да се учимо у љубави. Ни у једној другој области искушење да демонизујемо ближњег није тако снажно и привидно оправдано као на пољу политике. Ни на једном другом простору, онда, хришћанин није пред већим изазовом да испуни заповест о љубави, него што је то политички простор. (4) Ако хришћанска афирмација оваплоћења указује на оно што је људима могуће, та могућност укључује оно што би византијски теолог седмога века, Максим Исповедник, описао као учење како да волимо, што представља учење тога како да се укључимо у процесе који би нас помакли дубље у живот Бога, кога су хришћани именовали као љубав. Релевантност ове поенте за питање религије и демократије је у томе да би, ма како да смо се обрели у овом историјском тренутку, радије него да хришћанску онтологију заједнице посматрамо као дијаметрално супротну модерном либерализму, једна аскетска перспектива заједнице посматрала политички простор као онај у коме хришћанин учи да воли, утолико што је то простор у коме сусрећемо странца, па чак и непријатеља који жели да уништи све оно што негујемо као истинито и лепо. Као што рекох, не морамо ићи у пустињу да бисмо достигли обожење. Политички простор заиста је пустиња у којој се боримо управо против оних демона који стају на пут богочовечанске заједнице, попут демона страха, беса, мржње, који воде ка пројекцијама и објектификацијама. Политички простор заиста јесте различит од еклисијалног, нарочито јер је такав да би допустио као једну од многих опција окретање ка вери у Божије непостојање, али, посматрано кроз перспективу делатности богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним такозваној онтологији заједнице. Доиста, укључени у праксе богочовечанске заједнице, хришћани би активно обликовали политички простор изграђен око минималног скупа недовољно одређених принципа који укључују слободу и једнакост, гарантованих уз помоћ језика људских права који није везан за неки одређен релгијски морал, будући све време свесни тога да оно еклисијално није оно политичко, мада бих ја рекао да оно мистичко јесте политичко. Политика обожења дејствује како би се створиле политичке структуре које би омогућиле за све људе живљено искуство личносности* које, према митрополиту Јовану Зизјуласу, јесте живљено искуство несводиве јединствености – искуство бивања створеним по икони и подобију Божијем. Међутим, подржавати либералне демократске структуре значило би прихватити да морал јавног политичког простора није идентичан ономе еклисијалног јавног простора, пошто је циљ политичког јавног простора другачији, мада аналоган ономе који има Црква као заједнички простор за богослужење. Како би се створиле структуре које би гарантовале да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива хришћанин би требало да ради на максимализовању плурализма тако да политички јавни простор не би могао бити такав да прихвата етику само једне религијске традиције, без обзира на културну историју тог заједничког јавног политичког простора. Радећи на обезбеђивању структура које гаранутују да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива, аскетски хришћанин, који није просто монах, не прихвата јавни политички простор без морала, већ ради на остварењу јавног политичког простора који је обликован уз помоћ морала који постоји као један преклапајући консензус. Имајући у виду ову теолошку поенту, православне цркве у својим матичним земљама не би требало да користе привилегију историје или културе као средство да нужно законски наметну одређене моралне позиције Православне цркве, нарочито уколико јавно изражавају подршку демократским структурама. Цркве би требало да користе силу свог присуства у јавности у корист промовисања, подстицања и продубљивања оне врсте политичких структура које су највише сагласне са њиховим еклисиолошким принципима, тј. онога што се јавља као резултат када је „Црква друштвена етика“. Неко такве структуре може назвати демократским, али то је ирелевантно за ово питање. Црква једноставно не сме користити привилегију своје културне и историјске позиције да наметне свој морал заједничком, плуралистичком, јавном политичком простору. Сматрам да је покрет хришћанина покрет од оног евхаристијског ка неевхаристијском простору оног политичког. Евхаристијска еклисиологија како је анализира митрополит Јован Зизјулас може послужити као критика за сваку институционалну политичку структуру која иконично не рефлектује међусобно конститутивне динамике заједнице и другости у евхаристији. Надаље, када би православни хришћанин сусрео овај политички простор као онај у коме се упушта у евхаристијску аскезу учења да воли, нарочито онога ко не дели његово веровање, или чак жели да уништи ово веровање, онда би тај хришћанин могао да ради на правним и друштвеним структурама које су у крајњем случају засноване на ономе што бих назвао либералним минимализмом – који подразумева принципе слободе, једнакости и плурализма. Тврдити да евхаристијска еклисиологија не допушта такву интеграцију оног аскетског значи створити лажну супротност између оног евхаристијског и оног аскетског, те пропустити да се увиди да оно аскетско тежи ка евхаристијском начину постојања, као и то да евхаристија као догађај заједнице зависи од оног аскетског. Након евхаристије, хришћанин мора ступити у свет на такав начин да се аскетски бори да научи како да воли у сусрету са другим који не дели његове православне претпоставке. Овај аскетизам значи да се вера дели по убеђењу, а не насилно, што значи да православни хришћанин мора да насељава простор са другима који не деле његова веровања и претоставке – заједнички јавни политички простор. Било би важно нагласити да језик људских права не изражава адекватно све оно што православна теолошка антропологија тврди као могуће за човека, све оно што православље разумева под појмом „светости личности“. Политички простор заиста је различит од еклисијалног, нарочито јер он као једну од многих опција допушта окретање ка веровању у Божије непостојање. Али, виђени кроз перспективу пракси богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним православном разумевању људске личности. Ово не значи да би хришћанин прихватио оно што је препознато као либерална антропологија аутономног сопства, претерани индивидуализам и бесконачно подстицан конзумеризам. Заправо, хришћанин би такође радио на остварењу заједничког добра, конституисаног кроз плурализам гласова, који би ублажио претерани индивидуализам и конзумеризам, на релационом сопству чије цветање и несводива јединственост је конституисана признавањем зависности од другога. Против сам оних који тврде да су политички либерализам и политика општег добра међусобно искључиви. На крају крајева, политика обожења потврдила би оно што називам хришћанским секуларизмом, који не подразумева евакуацију религијских гласова из политичког живота, али би подразумевао негацију заједничке теолошке перспективе као оквира за законске и грађанске структуре, а како би се обезбедио плурализам који афирмише слободу и једакост. Морамо се одупрети искушењу онога што сам назвао „политичким несторијанизмом“. Мада се сам несторијанизам и као општа путања старао за то да се очува потпуна људскост Исуса Христа у сотириолошке сврхе, такође је потпуно јасно да је постојала и брига налик аријанској да се заштити одређено разумевање Божије једноставности. Несторијанизам није порекао јединство са пуним божанством Бога, али јединство између божанског и људског било је посредовано нечим трећим – личношћу (prosopon) – чији је статус, као божанске или људске, био нејасан. На крају, за несторијанизам било је незамисливо да оно божанско прими на себе оно створено у свој својој коначности. Те две онтолошке равни, да тако кажемо, једноставно не могу продирати једна у другу. Критика политичког демократског либерализма је противречна са оним што називам „политиком Халкидона“ и подражава несторијанску логику утолико што оснажује дуализме које је Халкидон покушао да превазиђе. Овај дулистички и бинарни начин мишљења најочигледнији је у реторици међусобне искључивости. Оно што је врло очигледно у овој критици политичког демократског либерализма је дуализам ми-насупрот-њих, Црква-насупрот-света. Она није противна творевини и у том смислу није манихејска, али је супротстављена одређеним облицима творевине. Оно што није хришћанско је засебан, гранични облик творевине који је супротстављен хришћанском облику. Границе се сударају једна с другом и реторичка борба је рат на све или ништа, у коме победник узима све. Оно што је хришћанско постаје само-идентификација насупрот засебној, граничноj друштвеноj уобразиљи оног секуларног, на такав начин да би сваки компромис представљао капитулацију. По мом личном телошком суду, једна врста халкидонске политике водила би ка православљу које би сусретало јавни политички простор на такав начин да би подржало секуларизам-као-радикални плурализам, путем промоције врлина које омогућавају схеме релационалости које су сродне обожењу, утолико што такви односи засновани на врлини заправо промовишу правду, слободу, пријатељство и љубав. Таква политика је великодушна утолико што не ствара дијаметралне супротности већ увиђа шта је добро и променљиво у Другоме; таква политика би радо прихватила критику као прилику за дијалог; таква политика би јавно осудила све облике насиља према мањинама. Коначно, политика обожења довела би православне цркве до тога да заузму ставове по одређеним питањима у политичком простору који су контраинтуитивни у односу на оно чега смо тренутно сведоци. Да закључимо, реч секуларно развијала се током времена. Нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана. Оно што се доводи у питање је то да ли религија треба да буде приватизована, али чак и ту, већинско мишљење на Западу је то да религија треба да има снажан глас у јавној сфери. Међутим, када религија или религијске институције користе свој ауторитет да обликују законске структуре на такав начин да ограниче религијски плурализам и угрозе слободу и једнакост, онда то није секуларно. А да ли је то оно што православна теологија захтева? Ја тврдим да није. Православна теологија захтева хришћански секуларизам. Морамо се подсетити да су Цква и политичка арена два различита простора. У политичком простору сусрећемо оног који не верује у оно што ми верујемо. Таквој особи морамо приступити обликовани аскетиком обожења, схваћеном као учење како да волимо, чак и ако та особа жели да уништи оно што ми ценимо. Tаква политика обожења значи да православље не намећемо никоме. Политика обожења значи и то да се трудимо око законских структура и културних делатности које омогућавају схеме односа који афирмишу несводиву јединственост грађана politeia-je. Постоје неки који би могли тврдити да политика обожења значи обожити читаву творевину, укључујући културу и политику. Оно што, међутим, морамо да разумемо је да politeia није Црква; тако обожење politeia-је може бити само одбљесак, икона, аналогна слика онога што видимо у Цркви. Када култура и politeia буду обожени, то ће значити да је Црква реализована као космичка реалност. До тада Црква и politeia су одвојени простори, а богочовечанска заједница која је могућа у politeia-ји никада не може бити пуноћа онога што је остварено у Цркви. Такође, неке politeia-је рефлектују ову богочовечанску заједницу више него друге. Одувек сам сматрао да политички либерализам омогућава аналогну заједницу личности више него она врста тоталитаризма који сте искусили у овом региону. Веома, веома је привлачно користити државу и национализам да би се обезбедио привилегован положај православља у друштву у име обожења културе и politeia-је. Али, како је тврдио добро познати православни теолог и мој пријатељ Пантелис Калаитзидис, то је искушење Јудино. То није политика обожења на коју смо сви позвани. Извор: Теологија.нет
  7. У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа
  8. У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић. Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља. Извор: Радио Глас
  9. PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.” View full Странице
  10. PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.”
  11. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц
  12. Задњих година све је више превода Библије на српски језик. Некада смо имали само један цели превод, Даничићев и Караџићев, а данас их има све више и више. Сви преводиоци критикују Вука и Даничића а нико да се сети, по угледу на велике народе и језике, да поправи грешке у наведеном преводу. Колико су само пута Енглези и Американци "апдејтовали" Свето писмо - "верзију краља Џејмса". Вуков превод Новог завета је наша помесна црква поправљала, па одустала и с временом је настао превод Комисије Светог архијерејског синода Српске Православне цркве. Да ли је Вуков превод за потпуно одбацивање? Није, треба га ту и тамо поправити, исто као и Даничићев. Наравно да није за богослужбену употребу, али је сам за себе споменик српског језика и ужитак је читати га. Код Даничића у Старом завету има и по која грешка, то треба исправити, језик се може и осавременити. Не треба само омаловажавати старије, треба и поштовати. Даничић је превео Стари завет са Тремелијусовог латинског превода са једне од верзија масоретског текста, и тај превод је јако добар. Књигу псалама је раније превео са руског језика и тај превод је Британско и инострано и библијско друштво укључило у превод Старог завета који су наручили од Даничића. Сам Даничић се касније жалио што и сам Псалтир није превео према Тремелијусу. Ево једног малог доприноса поштовању старине - поправка Даничићевог и Караџићевог превода, почевши са Књигом псалама. Од Руса опет према Русима, најминималнији поправак Даничићевог превода према руском црквеном преводу са старојеврејског језика. У наставцима, како је то већ рађено овде, али са другим преводима.
  13. Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  14. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У ком смо моменту, браћо Срби, тако цивилизацијски и морално зглајзнули, да неко од нас – да ико од нас, под било каквим разлозима, може да у случају у ком плесњиви дедекања од 60 љуби и грли девојчицу од 15 – налази кривицу тог детета? Најискреније, ја сам запањен бројем жена које налазе различита оправдања и објашњења за нешто за шта ни објашњења ни оправдања нема. И криве то дете. Жене, мајке, или оне које би могле да буду мајке – криве дете, које би могло да буде плод њихове утробе, за нешто шта (у)ради неки перверзни носилац мушког полног органа, који осећа да му време цури, ако већ није исцурело. И жене криве дете и правдају случај! Те: закон не брани, те: она се смешка и допушта. Јесте, закон не брани. Али, бре! Морал брани! Брани оно нешто у нама, или оно шта би требало да буде у нама, да смо иоле нормални! И хајде да тражимо кривца. У реду, криво је друштво. Ама, људи! То друштво, то смо ми! Ми креирамо, ми постављамо системе вредности, ми бирамо шта усвајамо, у нашим кућама се гледа или не гледа свашта на ТВ, у крајњој линији ми учимо децу шта је добро, а шта лоше. Ми не обраћамо пажњу шта то комшијино дете носи, с ким разговара, одлази ли познати малишан с неким незнанцем… Ми и те полтичаре бирамо, а они не би смели да злоупотребљавају нашу децу: ни да их водају да их послужују по њиховим баханалијама, нити да им задају писмене на тему „Мој председник“. Јесте, криви су и родитељи тог детета, који допуштају да им се дете старлетизира, који не разговарају с дететом и не откривају или не виде проблем, или чак не мисле да је нешто проблем, криви су јер им је очигледно нешто прошло испред очију као да су слепци, а још грђе ако су сами подвели дете на неки политички скуп. Наравно, најкривљи је болесни крмак коме уопште може да падне на ум да се приватава са дететом, је-бо-те! Одвратна, смрдљива педофилчина. Као што ми до мозга не долази да то неко уопште може да помисли или учини, тако ми до мозга не долази да ико то може да правда. Али то дете није и не може да буде криво. Ајмо поново: то дете није криво и не може да буде криво! Оно је слика својих родитеља и целог друштва. Оно је недужна јединка, која открива сексуалност, а не зна шта је то, која жели да буде атрактивна, а не зна како, којој пријају пажња и време старије особе јер сваком детету прија кад је у друштву старијих… Сви смо ми пре и више криви од тог детета и сваког другог детета. И ако кажете „па нисам ја крив/а„, јеси, јебено си крив/а, јер си допринео стварању, или ћутањем допустио стварање једног болесног, изопаченог друштва, у коме дете може да буде вучено на било какав политички скуп, у коме дете може да се осети пожељним да своју невиност, своју простодушност и своју наивност подари жвалавом, ћелавом дегенерику, у коме дете нема система вредности, у коме је за дете пожељно бити криминалац или курва, у коме смо се толико отуђили и (егзистенцијалним) јадом забавили да за оно једино шта у нашим животима вреди и због чега наши животи вреде немамо времена, снаге и стрпљења – а то су деца, наша или туђа свеједно, јер она треба да наследе овај „врли свет“ од нас – немаммо времена, стрпљења и пажње. И онда ћемо откукати неко време, кад нам се догоди нека Тијана, уздисати „страшно! сироти људи!“ за родитеље неке Тијане… све до момента док ђаво не закуца на наша врата. А онда ће бити прекасно. Јер смо били себични, незаинтересовани и зли. И тражили кривца у анђелу. http://www.vucinic.me/jedan-manijak-i-decija-krivica/?fbclid=IwAR1aCP4qe1hLDLvShT0mtrjcMhR3lTfw538QFXhQBYbX-25jphcZ9w4T6x8
  16. Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  17. ТУЧА НА БОГОСЛОВИЈИ: Мушкарци се секли флашама, један задобио тешке повреде Novosti online 17. новембар 2018. 19:14 У тучи, која је избила на Богословији у Београду, једна особа тешко је повређена. Како нам је речено, мушкарци су се секли флашама, а један од њих задобио је вишеструке повреде. Ускоро опширније... (Телеграф.рс) http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:761180-TUCA-NA-BOGOSLOVIJI-Muskarci-se-sekli-flasama-jedan-zadobio-teske-povrede
  18. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  19. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У бесједи, којом се током светог богослужења, обратио вјерном народу Преосвећени Епископ је рекао да се хришћани на молитви сабирају у име Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у име Пресвете и Животворне Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Када се год сабирамо, додао је Владика, ми се молимо за себе, за своје ближње и за цио свијет, молимо се за живе и за покојне. „Када се сабирамо, на овом светом мјесту, помињемо наше претке који су своје животе дали за ослобођење наше отаџбине. Овдје је гробље из 1912. године, овдје су изгинули јунаци када су ослобађали нашу отаџбину, када су кренули из Црне Горе да ослободе Метохију и Косово и да се састану са војском Краљевине Србије. Састали су се на Косову и Метохији и ослободили нађу ђедовину, наше свето огњиште Косово и Метохију и то је један од најзначајнијих датума у нашој историји“, казао је Епископ Јоаникије. Владика је оцијенио да су људи у тим временима били много карактернији, јачи, живјели су са много снажнијом идејом, већом и узвишенијом надом, него ми данас. Живјели су, истакао је Његово Преосвештенство, за ослобођење своје отаџбине. „Велики војвода Мирко Петровић говорио је да човјек не може бити миран, нити уживати у свом положају и угледу док се српство не ослободи. То нијесу биле само његове мисли, већ је говорио оно што сви мисле. Такви су били наши преци и треба тога да се подсјетимо, нарочито у данашњем времену када се говори о подјелама и стално инсистира на томе ко је коме био крив. Све више се продубљују подјеле међу нама, зато треба да се присјетимо наших предака. И тада је било неспоразума, али су они знали да превазиђу разлике и да се обједине око основне идеје – ослобођење и уједињење цијелог српског народа“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Закључио је да је то узвишена идеја, која није ни против кога, него је, по Божјем закону, сваком народу и човјеку дато да се бори за своју отаџбину, за слободу, за своју браћу, за потомство и будућност. Тој мисли и идеји, казао је Владика Јоаникије, треба да се вратимо. „На то нас, нарочито, подсјећају ови свети гробови, овдје на Ћафи Приједолској и ова црква, коју смо подигли у име Божје и у част Светих првоврховних апостола Петра и Павла, свједочећи, на такав начин, да смо одани својој светој вјери православној, својим прецима и свом завјету“, поучавао је Епископ Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  23. „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених лица, истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Републике Српске г. Милорад Додик., председница Владе Србије Ана Брнабић и председница Владе Републике Српске г. Жељка Цвијановића и чланови влада Србије и Републике Српске присуствовали су 4. августа 2018. године у Бачкој Паланци државној манифестацији посвећеној обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“. Председник Вучић је, на стадиону Спортско-рекреативног центра „Тиквара“, поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан. Председник је изразио захвалност свима који су дошли на државну манифестацију, истакавши да су се окупили сви српски политички представници из Републике Српске, Босне и Херцеговине (БиХ), Црне Горе и Хрватске. -Сви су овде и чини ми се да вечерас сви Крајишници, где год да живе, од Бусија до Канаде, до Футога до Аустрије, знају да нису сами, и да су сви Срби са њима, да неће бити сами јер Србија можда може без Крајине, али без Крајишника не може, навео је Председник Србије. Парастос свим жртвама служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са архијерејима Српске Правослвне Цркве. Његова Светост Патријарх је у обраћању окупљенима рекао да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери. Присутнима се обратио и препублике Републике Српске г. Милорад Додик. према извору: Влада Републике Србије Извор: Српска Православна Црква Видео: РТРС

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...