Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јеванђеље'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
  2. Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић. Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ. Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање: „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“ Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“ Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват. Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами. „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“ По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске. „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“ Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима: „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“ Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори: „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова: „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “ Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији: „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“ Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао: „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“ Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас. Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио. Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије. „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“ Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом: „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија: „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности. „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени. „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“ Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита: „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Институт за библијске преводе, који ради на превођењу Светога писма на језике несловенских народа који живе у Русији, објавио ових дана Лукино јеванђеље и Дела апостолска у једној књизи на лакском језику. Лакси су народ који живе на североистоку Кавказа, у унутрашњој области Лакији у Дагестану. У Русији има 150.000 Лакса, од којих 160.000 живи у Дагестану. Лакси, који углавном исповедају ислам, имају сад прилику да читају Јеванђеље Христово на свом матерњем језику. Лакски језик спада у нако-дагестанску језичку групу и има свој књижевни језик од 15. века; у почетку су користили арабицу, а од 1938. г. користе ћирилицу. Књига носи назив Инџил, што на арапском значи Јеванђеље. Уз превод иду и фусноте са потребним објашњењима из културе и историје, речник главних библијских израза и непознатих речи, као и карте блискоисточног света и др. Иначе, Матеово Јеванђеље је објављено 1916, а сада се ради на преводу Откривења Јовановог. http://www.spc.rs/sr/lukino_jevandjelje_dela_apostolska_objavljeni_na_lakskom_jeziku_dagestana
  4. У четврту недељу Великог поста, на Светој Литургији слушамо одељак из Јеванђеља по Марку, о исцељењу дечака са нечистим духом. Чита се и одељак из Јеванђеља по Матеју, из Беседе на гори, о Блаженствима, као успомена на Светог Јована Лествичника. Одељак из Јеванђеља тумачи jереј Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Радио Глас
  5. Blaža Željko

    Juda (manje izmene)

    Na facebooku nađoh dobar tekst o nesrećnom Judi i razmišljanju Antonija Bluma o njegovoj sudbini. Između ostalog na jednoj propovedi o silasku Gospoda u ad on reče: "Памтим када сам једном разговарао са владиком Василијем о ужасу који ми доживљавамо, када размишљамо, да Јуда не може бити спасен, а он ми је одговорио: ,,А ви никада нисте размишљали да су се Христос и Јуда срели када је Христос сишао у ад? – И то што се тада десило - ми можемо само надати се.'' Ima jedna dimenzija u ovoj priči o Judi koja izmiče našim šablonima sveta koji gledamo oko sebe. Na kraju krajeva i Gospod kaže, samo drugim rečima, da su Njegovi sudovi i Njegovi rezoni nešto što nema blage veze sa našim. I dešavanja sa nesrećnim Judom spadaju u to. Gospod je iznad naše istorije; On ju je doduše stvorio i oživljava je ali dozvoljava (dopušta) spontani život koji se u njoj odvija. Na neki način naše postojanje i istorija su vegetativni, kreću se unutar Božijeg sveznanja ali su slobodni u volji koja često nema dodira sa Njegovom. Na kraju Gospod i sam silazi u nju, u istoriju, da izmeni zakone koji su je porobili a ponajpre zakon greha i smrti. U tom spontanom životu među ljudima svašta se dešava i On to poštuje jer poštuje našu slobodu. Ali kao Bog On je iznad svega, iznad svakog poimanja pa naravno i iznad istorije. On je i na njenom početku i na njenom kraju! Zbog nas i ljubavi kojom nas zavole On nam prepričava iz Njegove perspektive već završene istorije kroz proroke i znamenite svete oce kako je tekla ta istorija i kako se završila do u detalj (čak sa preciznim detaljima Strašnog Suda koji dolazi) a mi iz istorijskog vremena to doživljavamo kao nešto što tek treba da se dogodi. Često mnogi pogrešno misle da je to predodređeni i izrežirani sled događaja ali je to velika greška. Ovaj život teče spontano sa svim manama i našim gresima a Gospod nam olakšava hodanje u mraku tako što nam iz nadistorije govori kroz znamenite ljude kako se i zašto ona uopšte završila kako se završila dok mnogi misle da je tako dobri Gospod ljudima predodredio. Tako shvatajući Boga mnogi možda nepopravljivo greše i prestaju da Ga vole jer smatraju duboko u sebi da im On piše budućnost, raj ili pakao. Plaše Ga se, beže od Njega... a sve je samo plod naših slobodnih postupaka u svetlu Ljubavi koju nam je kroz Crkvu uneo kao bunar tj. izvor vode žive. Da se vratim Judi. Mi iz našeg tupog ugla njegovo delo vidimo kao izdaju i u zemaljskoj, dakle ljudskoj, ravni ona to jeste. Međutim Gospod ima širu sliku od nas. Zbog uslova spontanosti koju poštuje kod nas On po premudrosti nalazi strategiju kako da nas izvuče iz smrti ali akteri nisu predodređeni jer svako, pa i Juda, ima slobodu da pogreši ili ne pogreši! Osnova te strategije je da mora Život da umre, (niko drugi do sam Život).. da siđe do dna smrti i tako je razori do korena („Ja sam i došao za ovaj čas“ kaže Život) .. a okolnosti da smo po grehovnoj prirodi svi zli Mu u toj strategiji idu na ruku. Bezbroj je ljudi koji bi mogli i onda i danas za čas postati Jude! Samo zvecneš parama! No posmatrano iz te šire slike da li bi se nebrojeni i znani i neznani sveti ljudi spasili da Gospod nije raspet i da nije Vaskrsao!? Pa čija je uloga u toj široj slici najvažnija?! Naravno i Judina značajno visoko! I nije li Gospod svima pa i Njemu kao prvosveštenik očitao razrešnu molitvu sa Krsta „Oprosti im oče jer ne znaju šta rade!“ To je bila otpusna molitva svima koji su učestvovali u ovom najvažnijem događaju u istoriji čovečanstva. Nije laka tema o Judi ali uvek se setimo te šire slike .. da li bi naš odlazak u Crkvu i pričešćivanje bili mogući bez događaja koji se odigrao tada u Getsimanskom vrtu!? Ne treba odmah u sve ubacivati naše merne instrumente. Kad god stavite Hristovo telo u usta i time se približavate Carstvu ili ga unosite u sebe .. setite se ko je u tome učestvovao. Evo i otac Blum reče „zar mislite da se u adu nisu sreli Juda i Spasitelj“!? I zaista .. nije li se i Petar tek nešto manje ogrešio o Hrista? I šta se desilo? „Zaplaka gorko“? Šta mislite, kad je blagi Gospod prišao Judi tamo u mraku, čemeru i jadu .. da li postoji mogućnost da je Juda „zaridao gorko i pregorko“ i da mu je oprošteno kao što mu je i sa Krsta (kao i mnogima) već tada oprošteno jer „ne znaju šta rade“!? Događaj iz istorijskog ugla jeste strašan; bolan, izaziva pravdoljubiv gnev... ali mi se pričešćujemo baš zahvaljujući tim dešavanjima?! Naša poimanja istorije i života su najblaže rečeno pomalo skromna. Još jednom Božija merila nisu kao naša i On to na jednom mestu u Jevanđelju doslovno i reče. Tek šira slika objašnjava da Gospod po neizrecivoj i nama neshvatljivoj mudrosti može svako zlo okrenuti na dobro... kad tad. Pa On je i Filisteje nazvao "Pustiću sluge svoje Filisteje na Izrailj" iako su Jevreji njegov "izabrani narod"!? Šta tek radi sa glupim demonima to je smešno .. tek oni pune mnogim stradalnicima Carstvo Hristovo stanovnicima Našli da se kače sa Jagnjetom?! Ipak u svemu ovome, pa i u ovom pristupu, latentno postoji relativizacija pojmova raja i pakla u šta nije dobro mnogo čačkati jer ne bi bili tek tako spominjani u Jevanđelju. Nadamo se samo da će Božije sažaljenje spasiti mnoge .. a koga sve .. videćemo iz prve ruke neko pre neko kasnije. Ne treba oko toga mnogo razmišljati. Jedna od ove dve opcije nam ne gine. Ne treba žuriti!
  6. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.
  7. Данашње Јеванђеље говори о човеку који је заузима прилично висок положај у друштву римске провинције (иако је он сам био малог раста), али је свим срцем желео да види Исуса, па је учинио нешто чега би се неко његовог статуса вероватно застидео: попео се на дрво, да би могао да уочи Исуса, јер због мноштва народа које се окупило није могао да га види. Прича се не завршава ту, јер Христос препознаје Закхејев труд и позива га по имену. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време. View full Странице
  8. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  9. На тзв. Срећној телевизији, вјеројатно у некаквом "ријалитију", учесницима се обратила и особа из наслова објашњавајући им тријадологију. Само је недостајало на концу да рече да се "оригинал Библије налази у Ватикану и да ми не знамо шта заправо у њему пише".
  10. Најстарији сачувани српски илустровани ћирилични рукопис, Мирослављево јеванђеље, биће изложено у Народном музеју сваке суботе у децембру. Јеванђеље је настало осамдесетих година 12. века. Писано на пергаменту, састоји се од 181 листа у кожном повезу. Запис на последњем листу јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста јеванђеља. Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду, a jедан од листова је у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Јеванђеље је писано на старословенском језику, српскe редакцијe и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар - богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из XIV века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Јеванђеље је 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја, а у јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано на листу УНЕСКА - Памћење света (Memory of the World). Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године. Извор: Српска Православна Црква
  11. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква
  12. У Москви, на Богословском факултету за последипломске и докторске студије, у сарадњи с Друштвом новозатвених студија (SNTS), од 24. до 28. септембра 2018. године одржан је међународни научни симпосион на тему Матејевог јеванђеља. Првог дана су ректор Богословског факултета за последипломскем и докторске студије Митрополит волоколамски Иларион и председник Источноевропског одбора SNTS К.-В. Нибур потписали споразум о сарадњи ове две научне установе. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Логос

    Јеванђеље о талантима

    Беседа Светог Владике Николаја у недељу шеснаесту по Педесетници Бог ствара неједнакост; људи ропћу на неједнакост. Јесу ли људи мудрији од Бога? Кад Бог ствара неједнакост, значи да је неједнакост мудрија и боља него једнакост. Бог ствара неједнакост због добра људи; људи не могу да виде своје добро у неједнакости. Бог ствара неједнакост због красоте неједнакости; људи не могу да виде красоту у неједнакости. Бог ствара неједнакост због љубави, која се разгорева и подржава неједнакошћу; људи не могу да виде љубав у неједнакости. То је прастари људски бунт заслепљености против видовитости, лудости против мудрости, зла против добра, ругобе против лепоте, злобе против љубави. Још су Ева и Адам, предали се Сатани, да би само били једнаки с Богом. И још је Каин убио брата Авеља зато што им жртве нису биле једнако праве пред Богом. Од тада до сада траје борба грешних људи против неједнакости. А и од пре тога до сада Бог ствара неједнакост. Од пре тога, велимо, јер Бог је и ангеле створио неједнаким. Бог жели да људи буду неједнаки по свему спољашњем, као: по богатству, моћи, чину, учености, положају и т.д., и не препоручује у томе никакво надметање. Не тражите прва места, заповеда Господ Исус. Бог жели надметање људи у умножавању унутрашњих добара: вере, доброте, милосрђа, љубави, кротости и благости, смирености и послушности. Бог је дао и спољашња и унутрашња добра. Но спољашња добра код човека Он сматра јевтинијим и незначајнијим од унутрашњих добара. Спољашња добра Он је дао на уживање и животињама као и људима. Но богату ризницу унутрашњих, духовних добара Он је расуо само по душама људским. Бог је дао човеку нешто више него животињама, зато Он тражи од човека више него од животиња. Тај вишак састоји се у духовним даровима. Спољашња добра Бог је дао човеку, да послуже унутрашњим. Јер све спољашње служи као средство унутрашњем човеку. Све времено одређено је на службу вечном; и све смртно одређено је на службу бесмртном. Човек који иде обратним путем, и који своје духовне дарове све утроши искључиво на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, чина, светске славе, личи на сина који од оца наследи много злата, па све злато распе на куповање пепела. За људе који су осетили у души својој положене дарове Божје, све спољашње постаје малозначајно: Као основна школа за оног ко дође на велику школу. Само за спољашња добра боре се незналице а не мудраци. Мудраци воде једну тежу и кориснију борбу - борбу за умножавање унутрашњих добара. За спољашњу једнакост боре се они, који не умеју или не смеју да завире у себе, нити да запосле себе на унутрашњој, на главној њиви свога човечанског бића. Бог не гледа на то, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован - Бог гледа на срце човека. Другим речима: Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. О томе говори данашње јеванђеље прича о талантима, или о духовним даровима, које је Бог положио у душу свакога човека, показује велику унутрашњу неједнакост људи по самој природи њиховој. Но она показује и много више. Својим орловским замахом ова прича прелеће сву дужину историје душе човечје, од почетка до краја. Ко би само ову једну једину причу Спаситељеву потпуно разумео и њену поруку својим животом испунио, стекао би вечно спасење у царству Божјем. Човек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме даде пет шаланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. Под човеком треба разумети Свевишњега Бога, дародавца свих добрих дарова. Под слугама се разумеју ангели и људи. Полазећи на пут значи дуготрпљење Божје. Таланти су духовни дарови, којима Бог обдарује Своја разумна створења. Да су сви ти дарови велики показује њихово намерно назвање талантима. Јер један таланат је био крупан новац, и представљао је вредност од 500 златних дуката. Велимо, Господ је намерно назвао дарове Божје талантима, да покаже величину тих дарова; да покаже, да је преблаги Творац богато обдарио створења Своја. Тако су велики ти дарови, да и онај који је примио један талант, примио је сасвим довољно. Под човеком се разуме и сам Христос Господ, што се види из речи јеванђелиста Луке: један човек од добра рода. Тај човек од добра рода јесте сам Христос Господ, јединородни Син Божји, Син Најбољега. И још се то јасно види из даљих речи истога јеванђелиста: отиде у даљну земљу да прими себи царство, и да се врати (Лк. 19, 12). После Свога вазнесења Господ Исус отишао је на небо, да прими Себи царство, обећавши свету, да ће се опет вратити на земљу, као Судија. Када се под човеком разуме Господ Исус, онда се под слугама Његовим разумеју апостоли, епископи, свештеници и сви верни. На свакога од њих излио је Дух Свети многе добре дарове, но различите и неједнаке, да би друг друга допуњавали и тако сви скупа морално се усавршавали и духовно расли. Дарови су различни, али је Дух један; и различне су службе, али је један Господ; и различне су силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист; и тај исти Дух раздељује по својој власти свакоме како хоће (1. Кор. 12, 4-11). Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Под пет таланата неки тумачи разумеју пет чувстава човекових, под два таланта душу и тело, а под једним талантом јединство природе човекове. Пет телесних чувстава дато је човеку на службу духа и спасења. Телом и душом човек треба брижљиво да служи Богу и богати се богопознањем и добрим делима. И цео човек, као јединство, треба да се стави у службу Бога. У детињству човек живи са пет чувстава, са пуним чувственим животом; у зрелијем узрасту човек осећа двојство у себи и борбу између тела и духа; а у зрелом духовном узрасту човек се осећа као јединствени дух, побеђујући деобу себе на пет и на два. Но баш у том зрелом узрасту, кад човек помисли да је победилац, прети му највећа опасност од непослушности према Богу. Достигавши највећу висину он тада пада у најдубљу пропаст, и закопава свој талант. Свакоме даје Бог дарове према његовој моћи, то јест према томе колико сваки може носити и употребити. Наравно, Бог раздаје дарове људима и према плану Светога домостројства. Као што стројитељи једнога доба нити имају исте способности, нити раде исти посао, него овај има ову способност а онај ону, и свак ради према својој способности! И отиде одмах. Ове речи означавају брзину Божјег стварања. И кад је Творац стварао свет, створио га је брзо. И кад је Господ Исус дошао на земљу реди Новог Стварања, ради обновљења света, Он је брзо свршио Свој посао: објавио и раздао дарове, и одмах отишао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  14. Светописамска читања: 2 Кор. 181 зач. (6:1-10). Браћо, сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију; 2. Јер говори: У вријеме погодно послушах те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења! 3. Никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, 4. него се у свему показујмо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама; 5. у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдјењима, у постовима, 6. у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемјерној, 7. у ријечи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и лијевим, 8. у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, 9. као незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, 10. као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују. Мт. 105 зач. (25:14-30). Рече Господ причу ову: човјек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; 15. И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. 16. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. 17. Тако и онај што прими два, доби и он још два. 18. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. 19. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун са њима. 20. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. 21. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. 22. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. 23. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. 24. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; 25. Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. 26. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао. 27. Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. 28. Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. 29. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. 30. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Беседа Светог Владике Николаја у недељу шеснаесту по Педесетници Бог ствара неједнакост; људи ропћу на неједнакост. Јесу ли људи мудрији од Бога? Кад Бог ствара неједнакост, значи да је неједнакост мудрија и боља него једнакост. Бог ствара неједнакост због добра људи; људи не могу да виде своје добро у неједнакости. Бог ствара неједнакост због красоте неједнакости; људи не могу да виде красоту у неједнакости. Бог ствара неједнакост због љубави, која се разгорева и подржава неједнакошћу; људи не могу да виде љубав у неједнакости. То је прастари људски бунт заслепљености против видовитости, лудости против мудрости, зла против добра, ругобе против лепоте, злобе против љубави. Још су Ева и Адам, предали се Сатани, да би само били једнаки с Богом. И још је Каин убио брата Авеља зато што им жртве нису биле једнако праве пред Богом. Од тада до сада траје борба грешних људи против неједнакости. А и од пре тога до сада Бог ствара неједнакост. Од пре тога, велимо, јер Бог је и ангеле створио неједнаким. Бог жели да људи буду неједнаки по свему спољашњем, као: по богатству, моћи, чину, учености, положају и т.д., и не препоручује у томе никакво надметање. Не тражите прва места, заповеда Господ Исус. Бог жели надметање људи у умножавању унутрашњих добара: вере, доброте, милосрђа, љубави, кротости и благости, смирености и послушности. Бог је дао и спољашња и унутрашња добра. Но спољашња добра код човека Он сматра јевтинијим и незначајнијим од унутрашњих добара. Спољашња добра Он је дао на уживање и животињама као и људима. Но богату ризницу унутрашњих, духовних добара Он је расуо само по душама људским. Бог је дао човеку нешто више него животињама, зато Он тражи од човека више него од животиња. Тај вишак састоји се у духовним даровима. Спољашња добра Бог је дао човеку, да послуже унутрашњим. Јер све спољашње служи као средство унутрашњем човеку. Све времено одређено је на службу вечном; и све смртно одређено је на службу бесмртном. Човек који иде обратним путем, и који своје духовне дарове све утроши искључиво на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, чина, светске славе, личи на сина који од оца наследи много злата, па све злато распе на куповање пепела. За људе који су осетили у души својој положене дарове Божје, све спољашње постаје малозначајно: Као основна школа за оног ко дође на велику школу. Само за спољашња добра боре се незналице а не мудраци. Мудраци воде једну тежу и кориснију борбу - борбу за умножавање унутрашњих добара. За спољашњу једнакост боре се они, који не умеју или не смеју да завире у себе, нити да запосле себе на унутрашњој, на главној њиви свога човечанског бића. Бог не гледа на то, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован - Бог гледа на срце човека. Другим речима: Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. О томе говори данашње јеванђеље прича о талантима, или о духовним даровима, које је Бог положио у душу свакога човека, показује велику унутрашњу неједнакост људи по самој природи њиховој. Но она показује и много више. Својим орловским замахом ова прича прелеће сву дужину историје душе човечје, од почетка до краја. Ко би само ову једну једину причу Спаситељеву потпуно разумео и њену поруку својим животом испунио, стекао би вечно спасење у царству Божјем. Човек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме даде пет шаланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. Под човеком треба разумети Свевишњега Бога, дародавца свих добрих дарова. Под слугама се разумеју ангели и људи. Полазећи на пут значи дуготрпљење Божје. Таланти су духовни дарови, којима Бог обдарује Своја разумна створења. Да су сви ти дарови велики показује њихово намерно назвање талантима. Јер један таланат је био крупан новац, и представљао је вредност од 500 златних дуката. Велимо, Господ је намерно назвао дарове Божје талантима, да покаже величину тих дарова; да покаже, да је преблаги Творац богато обдарио створења Своја. Тако су велики ти дарови, да и онај који је примио један талант, примио је сасвим довољно. Под човеком се разуме и сам Христос Господ, што се види из речи јеванђелиста Луке: један човек од добра рода. Тај човек од добра рода јесте сам Христос Господ, јединородни Син Божји, Син Најбољега. И још се то јасно види из даљих речи истога јеванђелиста: отиде у даљну земљу да прими себи царство, и да се врати (Лк. 19, 12). После Свога вазнесења Господ Исус отишао је на небо, да прими Себи царство, обећавши свету, да ће се опет вратити на земљу, као Судија. Када се под човеком разуме Господ Исус, онда се под слугама Његовим разумеју апостоли, епископи, свештеници и сви верни. На свакога од њих излио је Дух Свети многе добре дарове, но различите и неједнаке, да би друг друга допуњавали и тако сви скупа морално се усавршавали и духовно расли. Дарови су различни, али је Дух један; и различне су службе, али је један Господ; и различне су силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист; и тај исти Дух раздељује по својој власти свакоме како хоће (1. Кор. 12, 4-11). Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Под пет таланата неки тумачи разумеју пет чувстава човекових, под два таланта душу и тело, а под једним талантом јединство природе човекове. Пет телесних чувстава дато је човеку на службу духа и спасења. Телом и душом човек треба брижљиво да служи Богу и богати се богопознањем и добрим делима. И цео човек, као јединство, треба да се стави у службу Бога. У детињству човек живи са пет чувстава, са пуним чувственим животом; у зрелијем узрасту човек осећа двојство у себи и борбу између тела и духа; а у зрелом духовном узрасту човек се осећа као јединствени дух, побеђујући деобу себе на пет и на два. Но баш у том зрелом узрасту, кад човек помисли да је победилац, прети му највећа опасност од непослушности према Богу. Достигавши највећу висину он тада пада у најдубљу пропаст, и закопава свој талант. Свакоме даје Бог дарове према његовој моћи, то јест према томе колико сваки може носити и употребити. Наравно, Бог раздаје дарове људима и према плану Светога домостројства. Као што стројитељи једнога доба нити имају исте способности, нити раде исти посао, него овај има ову способност а онај ону, и свак ради према својој способности! И отиде одмах. Ове речи означавају брзину Божјег стварања. И кад је Творац стварао свет, створио га је брзо. И кад је Господ Исус дошао на земљу реди Новог Стварања, ради обновљења света, Он је брзо свршио Свој посао: објавио и раздао дарове, и одмах отишао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
  15. Логос

    Јеванђеље о љубави

    Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу петнаесту по Педесетници Сваки онај који хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И сваки ко ради на унижењу праведника, на крају крајева он унижава себе, а праведника већма уздиже. Ко ставља камен на пут праведника, сам запиње за њ, а праведника приморава само да се пење уза стрмен, одакле се још више види. Ко дува да погаси огањ праведника, већма га разгорева, а свој гаси. На бурноме мору света Бог је стена, на којој се праведник спасава и о коју безбожник разбија свој чамац. На бурноме мору живота праведник је камен спотицања грешнику. Грешник изваљује тај камен и пада у рупу где је камен био. Ко се баца прашином против ветра, ослепеће. Ко засипа језеро камењем, потопиће се. Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштићену у овоме свету, да би Он показао Своју силу и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи конац правде него синџир неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но заплиће се у њега и гине. Сатана је хтео уништити праведног Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, и овај, по злу своме, није се томе противио. И када је Ирод изгледао свемоћан, пропао је. Све што је од Бога у овоме животу чини се немоћно, но јаче је од звезда и од бучних океана. Погледај и научи се из ових противположности, које ти је Бог за поуку оставио: Мојсеј и Фараон, Давид и Голијат, Јов и Сатана, Јерусалим и Вавилон, три отрока и цар Навуходоносор, Данило и Дарије, апостоли и Рим. И ако будеш разумео поруку, коју ти је Бог оставио у овим сунцосјајним примерима, ти ћеш радосно узвикнути с дивним Давидом: Једни се уздају у кола, други у коње, а ми у име Господа Бога свога (Пс. 20, 7). И тад ћеш разумом дивно разумети и срцем усвојити речи апостола Павла: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Но каква је судба добра у овоме свету, какав је његов ток, његова привидна слабост и неодољива јачина, то не можеш ни на коме у историји света тако јасно видети као на самоме Господу Исусу. Најпознатији Он се јавио као непознат; Најправеднији Он је осуђен као неправедан; Најмоћнији Он се дао убити као немоћан. И шта је било на крају? Победа и слава. Победа и слава Његова, а пораз и срам оних, који Га не примише, не признаше и намучише. Но још прави крај није ни дошао; а кад дође, тек онда ће се видети сва величина Његове победе и сав сјај Његове славе; и тек онда ће се видети сав ужас пораза и срама Његових гонитеља и мучитеља. Кад год су непријатељи добра, непријатељи Божији, плели мрежу Христу, сами су падали у њу; кад год су спремали понижење Њему, сами су били понижени, и кад год су хтели Њему да затворе уста, сами су морали заћутати. Управо, све што су чинили на Његов срам окренуло се на Његову славу а на њихов срам. Тако је било онда, тако бива и данас. Ко год се и данас успротиви Христу, пашће и пропашће, а Христу ће тиме само дати прилику да већма засветли Својом силом и славом. Тако бива данас, тако ће бити и сутра - све до скончања времена. И данашње јеванђеље показује дивно, шта бива с људима, када кушају Бога, спремајући тиме себи част а Богу бешчашће. Законик неки приступи к Исусу кушајући га и упита: учитељу, која је заповест највећа у закону? Ово је било последње у низу оних кушања, којима су Јевреји тражили ма какву закачку да би могли Христа осудити на смрт. Како су људи затровани злом? Док Бог тражи ма и једно добро дело код највећег грешника, да би га спасао, дотле људи траже ма и један грех код највећег праведника, да би га убили! Најпре су Христа кушали главари свештенички старешине народне питањем: каквом власти то чиниш? и ко ти даде ту власт? Нашто је Христос одговорио, питајући њих о крштењу Јована Крститеља, да ли је то крштење било с неба или од људи? Тим питањем Господ је збунио Своје кушаче, који помислише: ако речемо: с неба, рећи ће нам: зашто му онда не веровасте? ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држаху за пророка. То кушање испало је на славу Христову и на срам кушача. Јер тиме се открио кукавичлук грешника да кажу истину, и у исто време дата је нама поука, да је Јован посланик Божји и да је тим пре Господ Исус небески властодржац. При овоме кушању удружили су се били против Христа свештеници и кнежеви, који су иначе били непријатељи међу собом. Потом су фарисеји с Иродовцима изашли пред Христа с кушањем, да ли треба или не ћесару порез плаћати? Кажи нам дакле шта мислиш: треба ли дати харач ћесару или не? Господ је погледао у новац, на коме је био лик ћесарев и одговорио: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу. И то кушање испало је на славу Христову а на срам кушача. Јер реченим речима Господ је уметнуо још једну потребну циглу у грађевину Своје науке, оставивши нама кроз то једну неопходну и дивну поуку, а кушаче посрамио откривши и разбивши њихове сплетке. При овоме кушању удружили су се били стари међусобни непријатељи: фарисеји и Иродовци; први, који су се правили родољуби и пријатељи народа, и други, који су те држали с Римљанима, господарима Палестине. Потом су садукеји сами пришли ка Христу с једним нарочитим кушањем. Кад седморица браће један за другим изумру, остављајући један другом у наслеђе, према Мојсејевом закону, једну исту жену - чија ће та жена бити о васкрсењу мртвих? На ово глупаво питање, које се кушачима чинило особито вештом замком за Христа, одговорио је Господ Исус: о васкрсењу нити ће се женити ни удавати, него су као ангели Божји на небу. Па пошто су садукеји били једна секта људи, који од сувишне земаљске учености нису веровали ни у Свето писмо нити у живот после смрти, преблаги Господ је искористио ову прилику, да оправда веру у загробни живот и васкрсење рекавши: а за васкрсење мртвих нисте ли читали што вам је рекао Бог говорећи: ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог, Бог мртвих него живих. И тако кушање и ових кушача испало је у корист Христову а на штету њихову. Јер се показало незнање и глупост кушача, и јер је Господ, одговарајући њима, одговорио и свима нама на једно мучно питање, на које нам нико други не би знао одговорити. Најзад, кад бише поражени и садукеји, који су сматрали себе и били сматрани од света као особите мудрице, сабраше се најцрњи мећусобни непријатељи, фарисеји и садукеји, да учине заједнички напад, те један од њих, у име свију, упита Христа: која је заповест највећа у закону? Са овим питањем ове слуге мрака мислиле су посигурно ухватити Христа у погрешци, тако да би Га могли извести пред суд. Они су били погазили све главне заповести из закона Божјега, даног им кроз Мојсеја, и остали су само са два штура шипка: обрезањем и празновањем суботе. И то су истина биле заповести Божје, но не главне, и не онако штуре и бесмислене како су их они схватали у те дане. Мислили су свакојако, да ће Христос истаћи једно од тога: или обрезање, или суботу, или пак неку нову Своју заповест. Па су рачунали: ако Он каже да је обрезање главна Божја заповест, да Га оптуже за потцењивање суботе; ако ли истакне празновање суботе као главну заповест, да га оптуже за потцењивање обрезања; а ако ли пак да неку нову заповест од Своје стране, да Га поготову оптуже за потцењивање старога закона Божјега. Они, скудоумни, нису могли ни слутити, да ће Христос изрећи оно у чему су они најсиромашнији, и да рекавши старо изриче опет ново. А Исус му рече: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова; љуби ближњега свога као самога себе. Обе ове заповести налазе се у Старом завету, но не једна уз другу, него у две разне књиге Мојсејеве (V Мојс. 6, 5; III Мојс. 19, 18). Оне нису стављене у десет Божјих заповести, које чине основ целог закона даног кроз Мојсеја, него су као узгред поменуте, због чега је мало ко на њих и обраћао пажњу. Нису оне случајно стављене мећу споредне заповести, него по нарочитом промислу Божјем, пошто људски род у оно време још није био спреман да ове две заповести прими. Пре него се дође на велику школу мора се проћи мала школа. А Декалог Мојсијев представља малу школу вежбања и припремања за велику школу љубави. Љуби Господа Бога свога. То је прва и највећа заповест. Друга зависи од ње и истиче из ње. Но зар љубав бива по заповести? Не, не бива. Но, на жалост, заповест о љубави морала је доћи, пошто је потамњено срце људско заборавило природну љубав човека према Ономе који највише љуби човека. И мајка не опомиње своје дете на љубав према себи све док се дете њено толико не заборави, да презре и озлоби мајку своју и пође низ клизаве странпутице светске љубави. Тада љубав према мајци постаје заповест, и то не толико због мајке колико због детета. Никакву заповест о љубави Бог не даје ангелима, пошто су ангели неудаљени од Бога и пошто они природно љубе Бога. Уопште стид је за људски род, што је он изазвао ову заповест о љубави. Јер заповест о љубави према Богу колико је заповест толико је и укор роду човечјем. И сваки онај ко иоле зна шта све Бог чини за њега и шта он све дугује Богу, мора, уистини, осетити најдубљи стид, што је грехом затровани човек дао повода за овакву заповест. Гле, љубав човека према Богу природнија је него љубав детета према мајци. Зато љубав човека према Богу треба, и без икакве заповести, да је очигледнија од љубави детета према мајци. ("Бог је највише добро од кога је свако добро и блаженство. С Богом живети је и у несрећи срећа, у сиромаштини богатство, у јаду утеха.- Зато љуби Њега као највише добро и блаженство твоје, љуби Га више сваког створења, више оца и мајке, више жене и деце, и више себе самога" Тихон Задонски, Сочин. I). Зашто дете љуби мајку своју? Зато што осећа љубав мајке према себи. А зашто човек не осећа љубав Бога према себи? Зато што му је срце одебљало и вид духовни помрачен грехом. Христос је и дошао у свет да учини, да би срце људи отанчало за фино осећање љубави према Богу, и да би се духовни вид помраченог човечанства отворио. Дошао је Христос Господ, као најјачи израз Божје непромењене љубави према човеку, да би разгорео поново потухли огањ љубави у срцима деце Божје, и да би оно што је негде код људи било сасвим природно, као и код ангела, па временом постало неприродно, учинио поново природним. Кад мајка не би љубила дете, зар би дете могло љубити мајку? Кад Бог не би љубио човека, зар би човек могао љубити Бога? Но Бог од почетка - и од пре почетка - љуби човека; отуда и потиче природност љубави човека према Богу. У Својој божанској молитви пред страдање, Господ Исус говори Оцу небеском: да позна свет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао (Јов. 17, 23). Како узвишена и утешна изјава! Бог има очинску љубав према нама, грешницима и нечистим људима исто као и према Своме Јединородном Сину! Они, који могу да познаду и осете дубину и неугасиви пламен ове божанске љубави, не потребују никакву заповест о љубави. Напротив, они би се стидели, кад би им се заповедило да љубе Бога, то јест: да одговарају љубављу на љубав. Апостол Јован, који је наслањао главу на прси Господа и Бога свога, и који је најбоље осетио дубину и сладост божанске љубави на самом непресушном извору њеном, пише: дечице, да имамо ми љубав к њему јер он најпре показа љубав к нама (I Јов. 4, 19; 4, 10). Видите, како пише! Ово нису вешто изабране и састављене речи светских мудраца, него је ово гугутање у треперењу срца онога који се појио пуном мером љубави на самом извору, и који се у радосном одушевљењу служи најпростијим речима да искаже неисказиву љубав Божју. Чујте сад како други један апостол, који је најпре мрзео и гонио Христа, пише о љубави: ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач! Па још додаје: знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем (Рим. 8, 35 - 39). Ја мислим, од кад је света и времена, да један човек није речима дао јачега израза своје љубави. И ово није љубав по заповести и због заповести, но ово је љубав која је природно изазвана љубављу, пламен који се запалио од већег пламена. Заповест је дата онима који су давно давним заслужили казну због отупелости према љубави, због прекршаја љубави и вапијуће неблагодарности према Богу. Ни Христос ни Апостоли, нити све војске љубитеља Бога на небу и на земљи, нису могли образложити заповест о љубави према Богу боље, нити дати јачи подстицај за извршење те заповести, ван просте напомене, да Бог најпре љуби нас, и да Оннајпре показа своју љубав према нама. Могле би се написати - и већ су написане - читаве књиге доказа Божје љубави према нама и разлога наше љубави према Богу. Сав створени свет, видљиви и невидљиви, доказ су Божје љубави према нама; сва природа и њено устројство, сунце и звезде, годишња времена, ток човечјег живота под оком Провиђења, дуготрпљивост Божја према грешницима, нечујно но моћно подржавање праведника, и остало, и остало све, чему броја ни имена нема, доказује љубав Божју према нама. Но нашто све то набрајати и именовати, кад је довољно рећи само да Бог нас љуби, да Он најпре љуби нас! Силазак Сина Божјега мећу људе, Његово дело и Његово страдање за људски род премаша својом величином и блеском све остале доказе Божје љубави. Његова уста казала су нам, да Бог нас љуби као и Њега; Његова наука показала је то; Његова дела засведочила су то; Његово страдање запечатило је то. Зато и Његова заповест о љубави треба што пре да постане у срцима нашим неодољиво природно осећање слично осећању љубави детета према мајци, слично но много јаче. Зашто Господ заповеда да љубимо Бога свнм срцем, свом душом, и свом мисли својом!Прво зато да би појачао ту заповест и што јаче је урезао у памет људима. Друго зато да би показао, да љубав према Богу искључује сваку другу љубав, свако дељење љубави, свако служење двојици господара - Богу и мамону. Но има још један тајанствени унутрашњи разлог. Бог је тројство, Оца и Сина и Духа Светога, у јединству. И човек је тројство од срца, душе и ума. И отац љуби човека, и Син љуби човека, и Дух Свети љуби човека. Цео Бог љуби човека. Зато и долази заповест, да би цео човек љубио целога Бога. Кад човек љуби целим срцем својим, и целом душом својом, и целим умом својим, онда цео човек љуби. Кад човек љуби Оца, и љуби исто тако Сина, и љуби исто тако Духа Светога, онда човек љуби целога Бога. Кад један део човека љуби један део Бога, онда љубав није потпуна; не, него онда љубав уопште није љубав; јер подељен човек није човек, и подељен Бог није Бог. Кад неко каже, да љуби Оца, но да не зна за Сина и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Сина, но да не зна за Оца и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Духа Светога, но да не зна за Оца и Сина, тај нема љубави према Богу. Јер тај не познаје Бога у целини. Исто тако нема љубави према Богу ни онај ко каже, да љуби Бога само срцем, или само душом, или само умом. Јер тај не познаје себе у целини, нити уопште зна за љубав. Љубав, права љубав - а не оно што свет зове љубављу - иде од целине ка целини. ("Уништи у себи свако раздељење; нека буде сав човек сабран у једно и свецело устремљен к Богу". Игњат. Брајчанинов: Сочин. т. IV, бес. в 22. воскресение. Преп. Симеон Нови Богослов наводи ове дивне примере љубави према ближњем који у исто време кратко и јасно изражавају суштину љубави. "Ја знам човека, говори он, који је час плакао због овога или онога (грешника), час ударао себе у лице и у груди за спасење понекога, час стављао себе на место грешника, који је згрешио речју или делом, и уображавајући самога себе као учинитеља греха брата свога, испоставио је тај грех Богу и молио се за опроштај, пролевајући при томе обилне сузе. Знао сам и једног другог човека, који се много радовао због оних који су се подвизавали, усавршујући се у свакој добродетељи и преуспевајући у добру, као да је уверен био, да ће он примити награду за њихове добродетељи и подвиге чак и више од њих самих; а опет скорбео је и скрушавао се због оних који су згрешили речју или делом, и то тако силно да није сумњао, да ће он једини имати да одговара за све њих и бити бачен у пакао. Знам и таквога, који је тако силно желео спасење браћи својој, да је много пута с топлим сузама молио Бога, да или и они буду спасени, или да и он заједно с њима буде предан мукама. Покренут богоподобном топлом љубављу он никако није желео бити спасен сам без браће своје. Јер тако се он био с њима сјединио духовно, сојузом свете љубави, у Духу Светоме, да чак није желео ни у царство небеско ући одељен од њих." То назива Преп. Симеон "богоносном, савршеном љубављу према Богу и ближњему". Слово 54.)Видите ли, како се дубоким и неисцрпним садржајем ове просте заповести оповргавају све јереси против тројичности Бога у јединству? И још: како се њоме развејава у прашину сва половна и ситничарска психологија неких научника наших дана, која комада унутрашњег човека и чини га бескрајно ништавним и несрећним? А друга је заповест као и ова: љуби свога ближњега као самога себе. Не каже: равна овој, него: као и ова. То јест: и друга се заповест тиче љубави, но не љубави према Творцу него према створењима. Љубећи своју мајку дете љуби и сва дела и све радове и направе своје мајке; а особито: љубећи своју мајку дете љуби и своју браћу и сестре. Љубав према мајци појачава љубав према браћи и сестрама. Ко има љубави према својим родитељима, природно ће је имати и према својој браћи; ко пак нема љубави према родитељима, ретко може имати љубави према својој браћи. Исто тако, ко има љубави према Богу, лако ће имати љубави према људима као браћи својој по Богу; ко пак нема љубави према Богу, тај може само себе варати да има љубави према људима. Такав човек у најбољу руку може имати само извесног магловитог сажаљења према људима, коме је опет извор у сажаљењу самога себе. Мада је ова заповест изречена и у Старом Завету, она је сасвим нова у устима Христовим. Јер и Господ вели на другом месту: нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих (Јов. 13, 34). Прво зато је нова, што је изриче Онај, који је показао највећу љубав према људима у историји света; а друго зато, што је појам ближњих раширен далеко изван зидова јеврејског народа и распрострт на све људе Божје. Љубите непријатеље своје,рекао је Христос. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате (Мат. 5, 44-47)? Не обасјава ли Бог сунцем и непријатеље ваше? И не даје ли Он дажд и онима који вас не љубе? Твоје је да љубиш све људе ради љубави Божје, а Његово је после да дели праведне од неправедних. Наши ближњи јесу видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. На коме ће се очитавати наша љубав према Богу ако не на људима који живе с нама на земљи? Бог бива ганут нашом љубављу према суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу некога странца према детету своме. Толико је неопходно нужно показати своју љубав према Богу на људима око себе, да апостол љубави чак назива лажом онога ко каже да љуби Бога а мрзи на брата свога: ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је (I Јов. 4, 20). Наши ближњи јесу за нас школа, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Свако дело љубави, које ми учинимо некоме човеку, већма разгорева нашу љубав према Богу. А у чему треба да се састоји наша љубав према ближњим, то нам је јасно речено и примером показано како од стране самога Господа и Његових светих апостола, тако и од читаве војске Божјих угодника, богоносних отаца, мученика и мученица. Но главна су дела љубави: милосрђе, праштање увреда, молитва за друге, подржавање слабих, стишавање гордих, опомињање неправедних, поучавање неуких, прикривање туђих недостатака, похваљивање туђих врлина одбрана потиштених, жртвовање животом за друге. Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13). Но ако неко чини и највеће пожртвовање из каквих других побуда, а не из љубави, његово пожртвовање не вреди ништа (I Кор. 13, 3). Ко има љубав има све, и испунио је сав закон. Најзад, да поменемо и дубоко схватање апостола Павла Цркве Христове, из кога схватања неминовно и природно проистиче љубав према ближњим. Сви ми верни јесмо уди Христови, живи делови тела Христовога (Ефес. 4. и 5. глава и I Кор. 6, 15). Сви ми растемо у један велики и живи организам, у једно небеско тело, коме је глава Христос. Кад. је то тако, онда треба да с љубављу помажемо узраст и напредовање један другог. Кад један део тела напредује, то је на добро и корист целога тела; кад је један део тела болестан, то је на муку у штету целога тела. Отуда љубав наша према ближњима служи здрављу како наших ближњих, тако и нас самих. Ваистину, љубав је здравље; мржња је болест. Љубав је спасење, мржња је пропаст. И тако ове две заповести о љубави јесу највеће у закону Божјем, и већих нити је било, нити има на земљи. То је закон царски (Јак. 2, 8), којим се држи небо и спасава земља.О овим двема заповестима виси сав закон и сви пророци. Бог је дао сав закон Мојсејев из љубави, и Бог је загрејао пророке Својом љубављу. Може се рећи, да се прве четири заповести у старом закону односе на љубав према Богу, а осталих шест на љубав према ближњима; премда су свих десет старих заповести само сен Христовог закона о љубави. Може се још рећи, да све добро, што је човек у стању учинити, проистиче из љубави према Богу и из љубави према ближњима. И најзад, може се рећи, да сви греси, што их је било и што их има, јесу греси или против љубави према Богу или против љубави према ближњима. Ако се и даље буде ишло у размишљању о дубинама и ширинама ове две божанске заповести, могло би се слободно рећи да о њима виси небо и земља, сав створени свет: ангелски и материјални. Ето, шта су постигли својим кушањем и удружени непријатељи Христови! Ето, какву су пламену искру искресали злобним ударом у камен! Они су смерали да понизе и збуне Христа, међутим себе су понизили до прљаве прашине, а Христа су уздигли до престола вечнога Законодавца. И тако, ово последње кушање дало је прилику Христу, да Себе бескрајно прослави, а нама опет свима да пружи најдрагоценију корист објављујући нам заповести о љубави. После оваквог одговора Христовог, непријатељи Његови заћутали су. И нико више не смеде да га запита. И не само то, него, према причању јеванђелиста Марка, онај законик, који је ставио питање Господу, готово се обратио у следбеника Христовог, тако му је Господ рекао: ниси далеко од царства Божјега. Јер кад је законик кушач саслушао неочекивани одговор Спаситељев, он није могао одолети а да не узвикне:учитељу, право си казао! додавши још од своје стране да је љубав према Богу и ближњем већа од свију жртава и прилога. Онај, који је мислио победити, остао је побеђен; и они, који су мислили посрамити, остали су посрамљени. И нико више не смеде да Га ишта запита. Сада је био дошао ред на Христа да он њих пита. И Он их упита: Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет духом.Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи. Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна, но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно, њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету народа, који их је слушао. Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима, успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех. Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово. Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога. Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм
  16. Светописамска читања: 2 Кор. 176 зач. (IV, 6-15). Браћо, Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. 7. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас. 8. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; 9. Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; 10. Свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже. 11. Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем. 12. Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама. 13. Имајући пак исти дух вјере као што је написано: Вјеровах, зато говорих: и ми вјерујемо, зато и говоримо. 14. Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. 15. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију. Мт. 92 зач. (XXII, 35-46). У вријеме оно, законик неки приступи Исусу, кушајући Га и говорећи: 36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 38. Ово је прва и највећа заповијест. 39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус, 42. говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. 43. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: 44. Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? 45. Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? 46. И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу петнаесту по Педесетници Сваки онај који хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И сваки ко ради на унижењу праведника, на крају крајева он унижава себе, а праведника већма уздиже. Ко ставља камен на пут праведника, сам запиње за њ, а праведника приморава само да се пење уза стрмен, одакле се још више види. Ко дува да погаси огањ праведника, већма га разгорева, а свој гаси. На бурноме мору света Бог је стена, на којој се праведник спасава и о коју безбожник разбија свој чамац. На бурноме мору живота праведник је камен спотицања грешнику. Грешник изваљује тај камен и пада у рупу где је камен био. Ко се баца прашином против ветра, ослепеће. Ко засипа језеро камењем, потопиће се. Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштићену у овоме свету, да би Он показао Своју силу и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи конац правде него синџир неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но заплиће се у њега и гине. Сатана је хтео уништити праведног Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, и овај, по злу своме, није се томе противио. И када је Ирод изгледао свемоћан, пропао је. Све што је од Бога у овоме животу чини се немоћно, но јаче је од звезда и од бучних океана. Погледај и научи се из ових противположности, које ти је Бог за поуку оставио: Мојсеј и Фараон, Давид и Голијат, Јов и Сатана, Јерусалим и Вавилон, три отрока и цар Навуходоносор, Данило и Дарије, апостоли и Рим. И ако будеш разумео поруку, коју ти је Бог оставио у овим сунцосјајним примерима, ти ћеш радосно узвикнути с дивним Давидом: Једни се уздају у кола, други у коње, а ми у име Господа Бога свога (Пс. 20, 7). И тад ћеш разумом дивно разумети и срцем усвојити речи апостола Павла: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Но каква је судба добра у овоме свету, какав је његов ток, његова привидна слабост и неодољива јачина, то не можеш ни на коме у историји света тако јасно видети као на самоме Господу Исусу. Најпознатији Он се јавио као непознат; Најправеднији Он је осуђен као неправедан; Најмоћнији Он се дао убити као немоћан. И шта је било на крају? Победа и слава. Победа и слава Његова, а пораз и срам оних, који Га не примише, не признаше и намучише. Но још прави крај није ни дошао; а кад дође, тек онда ће се видети сва величина Његове победе и сав сјај Његове славе; и тек онда ће се видети сав ужас пораза и срама Његових гонитеља и мучитеља. Кад год су непријатељи добра, непријатељи Божији, плели мрежу Христу, сами су падали у њу; кад год су спремали понижење Њему, сами су били понижени, и кад год су хтели Њему да затворе уста, сами су морали заћутати. Управо, све што су чинили на Његов срам окренуло се на Његову славу а на њихов срам. Тако је било онда, тако бива и данас. Ко год се и данас успротиви Христу, пашће и пропашће, а Христу ће тиме само дати прилику да већма засветли Својом силом и славом. Тако бива данас, тако ће бити и сутра - све до скончања времена. И данашње јеванђеље показује дивно, шта бива с људима, када кушају Бога, спремајући тиме себи част а Богу бешчашће. Законик неки приступи к Исусу кушајући га и упита: учитељу, која је заповест највећа у закону? Ово је било последње у низу оних кушања, којима су Јевреји тражили ма какву закачку да би могли Христа осудити на смрт. Како су људи затровани злом? Док Бог тражи ма и једно добро дело код највећег грешника, да би га спасао, дотле људи траже ма и један грех код највећег праведника, да би га убили! Најпре су Христа кушали главари свештенички старешине народне питањем: каквом власти то чиниш? и ко ти даде ту власт? Нашто је Христос одговорио, питајући њих о крштењу Јована Крститеља, да ли је то крштење било с неба или од људи? Тим питањем Господ је збунио Своје кушаче, који помислише: ако речемо: с неба, рећи ће нам: зашто му онда не веровасте? ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држаху за пророка. То кушање испало је на славу Христову и на срам кушача. Јер тиме се открио кукавичлук грешника да кажу истину, и у исто време дата је нама поука, да је Јован посланик Божји и да је тим пре Господ Исус небески властодржац. При овоме кушању удружили су се били против Христа свештеници и кнежеви, који су иначе били непријатељи међу собом. Потом су фарисеји с Иродовцима изашли пред Христа с кушањем, да ли треба или не ћесару порез плаћати? Кажи нам дакле шта мислиш: треба ли дати харач ћесару или не? Господ је погледао у новац, на коме је био лик ћесарев и одговорио: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу. И то кушање испало је на славу Христову а на срам кушача. Јер реченим речима Господ је уметнуо још једну потребну циглу у грађевину Своје науке, оставивши нама кроз то једну неопходну и дивну поуку, а кушаче посрамио откривши и разбивши њихове сплетке. При овоме кушању удружили су се били стари међусобни непријатељи: фарисеји и Иродовци; први, који су се правили родољуби и пријатељи народа, и други, који су те држали с Римљанима, господарима Палестине. Потом су садукеји сами пришли ка Христу с једним нарочитим кушањем. Кад седморица браће један за другим изумру, остављајући један другом у наслеђе, према Мојсејевом закону, једну исту жену - чија ће та жена бити о васкрсењу мртвих? На ово глупаво питање, које се кушачима чинило особито вештом замком за Христа, одговорио је Господ Исус: о васкрсењу нити ће се женити ни удавати, него су као ангели Божји на небу. Па пошто су садукеји били једна секта људи, који од сувишне земаљске учености нису веровали ни у Свето писмо нити у живот после смрти, преблаги Господ је искористио ову прилику, да оправда веру у загробни живот и васкрсење рекавши: а за васкрсење мртвих нисте ли читали што вам је рекао Бог говорећи: ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог, Бог мртвих него живих. И тако кушање и ових кушача испало је у корист Христову а на штету њихову. Јер се показало незнање и глупост кушача, и јер је Господ, одговарајући њима, одговорио и свима нама на једно мучно питање, на које нам нико други не би знао одговорити. Најзад, кад бише поражени и садукеји, који су сматрали себе и били сматрани од света као особите мудрице, сабраше се најцрњи мећусобни непријатељи, фарисеји и садукеји, да учине заједнички напад, те један од њих, у име свију, упита Христа: која је заповест највећа у закону? Са овим питањем ове слуге мрака мислиле су посигурно ухватити Христа у погрешци, тако да би Га могли извести пред суд. Они су били погазили све главне заповести из закона Божјега, даног им кроз Мојсеја, и остали су само са два штура шипка: обрезањем и празновањем суботе. И то су истина биле заповести Божје, но не главне, и не онако штуре и бесмислене како су их они схватали у те дане. Мислили су свакојако, да ће Христос истаћи једно од тога: или обрезање, или суботу, или пак неку нову Своју заповест. Па су рачунали: ако Он каже да је обрезање главна Божја заповест, да Га оптуже за потцењивање суботе; ако ли истакне празновање суботе као главну заповест, да га оптуже за потцењивање обрезања; а ако ли пак да неку нову заповест од Своје стране, да Га поготову оптуже за потцењивање старога закона Божјега. Они, скудоумни, нису могли ни слутити, да ће Христос изрећи оно у чему су они најсиромашнији, и да рекавши старо изриче опет ново. А Исус му рече: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова; љуби ближњега свога као самога себе. Обе ове заповести налазе се у Старом завету, но не једна уз другу, него у две разне књиге Мојсејеве (V Мојс. 6, 5; III Мојс. 19, 18). Оне нису стављене у десет Божјих заповести, које чине основ целог закона даног кроз Мојсеја, него су као узгред поменуте, због чега је мало ко на њих и обраћао пажњу. Нису оне случајно стављене мећу споредне заповести, него по нарочитом промислу Божјем, пошто људски род у оно време још није био спреман да ове две заповести прими. Пре него се дође на велику школу мора се проћи мала школа. А Декалог Мојсијев представља малу школу вежбања и припремања за велику школу љубави. Љуби Господа Бога свога. То је прва и највећа заповест. Друга зависи од ње и истиче из ње. Но зар љубав бива по заповести? Не, не бива. Но, на жалост, заповест о љубави морала је доћи, пошто је потамњено срце људско заборавило природну љубав човека према Ономе који највише љуби човека. И мајка не опомиње своје дете на љубав према себи све док се дете њено толико не заборави, да презре и озлоби мајку своју и пође низ клизаве странпутице светске љубави. Тада љубав према мајци постаје заповест, и то не толико због мајке колико због детета. Никакву заповест о љубави Бог не даје ангелима, пошто су ангели неудаљени од Бога и пошто они природно љубе Бога. Уопште стид је за људски род, што је он изазвао ову заповест о љубави. Јер заповест о љубави према Богу колико је заповест толико је и укор роду човечјем. И сваки онај ко иоле зна шта све Бог чини за њега и шта он све дугује Богу, мора, уистини, осетити најдубљи стид, што је грехом затровани човек дао повода за овакву заповест. Гле, љубав човека према Богу природнија је него љубав детета према мајци. Зато љубав човека према Богу треба, и без икакве заповести, да је очигледнија од љубави детета према мајци. ("Бог је највише добро од кога је свако добро и блаженство. С Богом живети је и у несрећи срећа, у сиромаштини богатство, у јаду утеха.- Зато љуби Њега као највише добро и блаженство твоје, љуби Га више сваког створења, више оца и мајке, више жене и деце, и више себе самога" Тихон Задонски, Сочин. I). Зашто дете љуби мајку своју? Зато што осећа љубав мајке према себи. А зашто човек не осећа љубав Бога према себи? Зато што му је срце одебљало и вид духовни помрачен грехом. Христос је и дошао у свет да учини, да би срце људи отанчало за фино осећање љубави према Богу, и да би се духовни вид помраченог човечанства отворио. Дошао је Христос Господ, као најјачи израз Божје непромењене љубави према човеку, да би разгорео поново потухли огањ љубави у срцима деце Божје, и да би оно што је негде код људи било сасвим природно, као и код ангела, па временом постало неприродно, учинио поново природним. Кад мајка не би љубила дете, зар би дете могло љубити мајку? Кад Бог не би љубио човека, зар би човек могао љубити Бога? Но Бог од почетка - и од пре почетка - љуби човека; отуда и потиче природност љубави човека према Богу. У Својој божанској молитви пред страдање, Господ Исус говори Оцу небеском: да позна свет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао (Јов. 17, 23). Како узвишена и утешна изјава! Бог има очинску љубав према нама, грешницима и нечистим људима исто као и према Своме Јединородном Сину! Они, који могу да познаду и осете дубину и неугасиви пламен ове божанске љубави, не потребују никакву заповест о љубави. Напротив, они би се стидели, кад би им се заповедило да љубе Бога, то јест: да одговарају љубављу на љубав. Апостол Јован, који је наслањао главу на прси Господа и Бога свога, и који је најбоље осетио дубину и сладост божанске љубави на самом непресушном извору њеном, пише: дечице, да имамо ми љубав к њему јер он најпре показа љубав к нама (I Јов. 4, 19; 4, 10). Видите, како пише! Ово нису вешто изабране и састављене речи светских мудраца, него је ово гугутање у треперењу срца онога који се појио пуном мером љубави на самом извору, и који се у радосном одушевљењу служи најпростијим речима да искаже неисказиву љубав Божју. Чујте сад како други један апостол, који је најпре мрзео и гонио Христа, пише о љубави: ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач! Па још додаје: знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем (Рим. 8, 35 - 39). Ја мислим, од кад је света и времена, да један човек није речима дао јачега израза своје љубави. И ово није љубав по заповести и због заповести, но ово је љубав која је природно изазвана љубављу, пламен који се запалио од већег пламена. Заповест је дата онима који су давно давним заслужили казну због отупелости према љубави, због прекршаја љубави и вапијуће неблагодарности према Богу. Ни Христос ни Апостоли, нити све војске љубитеља Бога на небу и на земљи, нису могли образложити заповест о љубави према Богу боље, нити дати јачи подстицај за извршење те заповести, ван просте напомене, да Бог најпре љуби нас, и да Оннајпре показа своју љубав према нама. Могле би се написати - и већ су написане - читаве књиге доказа Божје љубави према нама и разлога наше љубави према Богу. Сав створени свет, видљиви и невидљиви, доказ су Божје љубави према нама; сва природа и њено устројство, сунце и звезде, годишња времена, ток човечјег живота под оком Провиђења, дуготрпљивост Божја према грешницима, нечујно но моћно подржавање праведника, и остало, и остало све, чему броја ни имена нема, доказује љубав Божју према нама. Но нашто све то набрајати и именовати, кад је довољно рећи само да Бог нас љуби, да Он најпре љуби нас! Силазак Сина Божјега мећу људе, Његово дело и Његово страдање за људски род премаша својом величином и блеском све остале доказе Божје љубави. Његова уста казала су нам, да Бог нас љуби као и Њега; Његова наука показала је то; Његова дела засведочила су то; Његово страдање запечатило је то. Зато и Његова заповест о љубави треба што пре да постане у срцима нашим неодољиво природно осећање слично осећању љубави детета према мајци, слично но много јаче. Зашто Господ заповеда да љубимо Бога свнм срцем, свом душом, и свом мисли својом!Прво зато да би појачао ту заповест и што јаче је урезао у памет људима. Друго зато да би показао, да љубав према Богу искључује сваку другу љубав, свако дељење љубави, свако служење двојици господара - Богу и мамону. Но има још један тајанствени унутрашњи разлог. Бог је тројство, Оца и Сина и Духа Светога, у јединству. И човек је тројство од срца, душе и ума. И отац љуби човека, и Син љуби човека, и Дух Свети љуби човека. Цео Бог љуби човека. Зато и долази заповест, да би цео човек љубио целога Бога. Кад човек љуби целим срцем својим, и целом душом својом, и целим умом својим, онда цео човек љуби. Кад човек љуби Оца, и љуби исто тако Сина, и љуби исто тако Духа Светога, онда човек љуби целога Бога. Кад један део човека љуби један део Бога, онда љубав није потпуна; не, него онда љубав уопште није љубав; јер подељен човек није човек, и подељен Бог није Бог. Кад неко каже, да љуби Оца, но да не зна за Сина и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Сина, но да не зна за Оца и Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Духа Светога, но да не зна за Оца и Сина, тај нема љубави према Богу. Јер тај не познаје Бога у целини. Исто тако нема љубави према Богу ни онај ко каже, да љуби Бога само срцем, или само душом, или само умом. Јер тај не познаје себе у целини, нити уопште зна за љубав. Љубав, права љубав - а не оно што свет зове љубављу - иде од целине ка целини. ("Уништи у себи свако раздељење; нека буде сав човек сабран у једно и свецело устремљен к Богу". Игњат. Брајчанинов: Сочин. т. IV, бес. в 22. воскресение. Преп. Симеон Нови Богослов наводи ове дивне примере љубави према ближњем који у исто време кратко и јасно изражавају суштину љубави. "Ја знам човека, говори он, који је час плакао због овога или онога (грешника), час ударао себе у лице и у груди за спасење понекога, час стављао себе на место грешника, који је згрешио речју или делом, и уображавајући самога себе као учинитеља греха брата свога, испоставио је тај грех Богу и молио се за опроштај, пролевајући при томе обилне сузе. Знао сам и једног другог човека, који се много радовао због оних који су се подвизавали, усавршујући се у свакој добродетељи и преуспевајући у добру, као да је уверен био, да ће он примити награду за њихове добродетељи и подвиге чак и више од њих самих; а опет скорбео је и скрушавао се због оних који су згрешили речју или делом, и то тако силно да није сумњао, да ће он једини имати да одговара за све њих и бити бачен у пакао. Знам и таквога, који је тако силно желео спасење браћи својој, да је много пута с топлим сузама молио Бога, да или и они буду спасени, или да и он заједно с њима буде предан мукама. Покренут богоподобном топлом љубављу он никако није желео бити спасен сам без браће своје. Јер тако се он био с њима сјединио духовно, сојузом свете љубави, у Духу Светоме, да чак није желео ни у царство небеско ући одељен од њих." То назива Преп. Симеон "богоносном, савршеном љубављу према Богу и ближњему". Слово 54.)Видите ли, како се дубоким и неисцрпним садржајем ове просте заповести оповргавају све јереси против тројичности Бога у јединству? И још: како се њоме развејава у прашину сва половна и ситничарска психологија неких научника наших дана, која комада унутрашњег човека и чини га бескрајно ништавним и несрећним? А друга је заповест као и ова: љуби свога ближњега као самога себе. Не каже: равна овој, него: као и ова. То јест: и друга се заповест тиче љубави, но не љубави према Творцу него према створењима. Љубећи своју мајку дете љуби и сва дела и све радове и направе своје мајке; а особито: љубећи своју мајку дете љуби и своју браћу и сестре. Љубав према мајци појачава љубав према браћи и сестрама. Ко има љубави према својим родитељима, природно ће је имати и према својој браћи; ко пак нема љубави према родитељима, ретко може имати љубави према својој браћи. Исто тако, ко има љубави према Богу, лако ће имати љубави према људима као браћи својој по Богу; ко пак нема љубави према Богу, тај може само себе варати да има љубави према људима. Такав човек у најбољу руку може имати само извесног магловитог сажаљења према људима, коме је опет извор у сажаљењу самога себе. Мада је ова заповест изречена и у Старом Завету, она је сасвим нова у устима Христовим. Јер и Господ вели на другом месту: нову вам заповест дајем: да љубите један другог као што ја вас љубих (Јов. 13, 34). Прво зато је нова, што је изриче Онај, који је показао највећу љубав према људима у историји света; а друго зато, што је појам ближњих раширен далеко изван зидова јеврејског народа и распрострт на све људе Божје. Љубите непријатеље своје,рекао је Христос. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате (Мат. 5, 44-47)? Не обасјава ли Бог сунцем и непријатеље ваше? И не даје ли Он дажд и онима који вас не љубе? Твоје је да љубиш све људе ради љубави Божје, а Његово је после да дели праведне од неправедних. Наши ближњи јесу видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. На коме ће се очитавати наша љубав према Богу ако не на људима који живе с нама на земљи? Бог бива ганут нашом љубављу према суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу некога странца према детету своме. Толико је неопходно нужно показати своју љубав према Богу на људима око себе, да апостол љубави чак назива лажом онога ко каже да љуби Бога а мрзи на брата свога: ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је (I Јов. 4, 20). Наши ближњи јесу за нас школа, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Свако дело љубави, које ми учинимо некоме човеку, већма разгорева нашу љубав према Богу. А у чему треба да се састоји наша љубав према ближњим, то нам је јасно речено и примером показано како од стране самога Господа и Његових светих апостола, тако и од читаве војске Божјих угодника, богоносних отаца, мученика и мученица. Но главна су дела љубави: милосрђе, праштање увреда, молитва за друге, подржавање слабих, стишавање гордих, опомињање неправедних, поучавање неуких, прикривање туђих недостатака, похваљивање туђих врлина одбрана потиштених, жртвовање животом за друге. Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13). Но ако неко чини и највеће пожртвовање из каквих других побуда, а не из љубави, његово пожртвовање не вреди ништа (I Кор. 13, 3). Ко има љубав има све, и испунио је сав закон. Најзад, да поменемо и дубоко схватање апостола Павла Цркве Христове, из кога схватања неминовно и природно проистиче љубав према ближњим. Сви ми верни јесмо уди Христови, живи делови тела Христовога (Ефес. 4. и 5. глава и I Кор. 6, 15). Сви ми растемо у један велики и живи организам, у једно небеско тело, коме је глава Христос. Кад. је то тако, онда треба да с љубављу помажемо узраст и напредовање један другог. Кад један део тела напредује, то је на добро и корист целога тела; кад је један део тела болестан, то је на муку у штету целога тела. Отуда љубав наша према ближњима служи здрављу како наших ближњих, тако и нас самих. Ваистину, љубав је здравље; мржња је болест. Љубав је спасење, мржња је пропаст. И тако ове две заповести о љубави јесу највеће у закону Божјем, и већих нити је било, нити има на земљи. То је закон царски (Јак. 2, 8), којим се држи небо и спасава земља.О овим двема заповестима виси сав закон и сви пророци. Бог је дао сав закон Мојсејев из љубави, и Бог је загрејао пророке Својом љубављу. Може се рећи, да се прве четири заповести у старом закону односе на љубав према Богу, а осталих шест на љубав према ближњима; премда су свих десет старих заповести само сен Христовог закона о љубави. Може се још рећи, да све добро, што је човек у стању учинити, проистиче из љубави према Богу и из љубави према ближњима. И најзад, може се рећи, да сви греси, што их је било и што их има, јесу греси или против љубави према Богу или против љубави према ближњима. Ако се и даље буде ишло у размишљању о дубинама и ширинама ове две божанске заповести, могло би се слободно рећи да о њима виси небо и земља, сав створени свет: ангелски и материјални. Ето, шта су постигли својим кушањем и удружени непријатељи Христови! Ето, какву су пламену искру искресали злобним ударом у камен! Они су смерали да понизе и збуне Христа, међутим себе су понизили до прљаве прашине, а Христа су уздигли до престола вечнога Законодавца. И тако, ово последње кушање дало је прилику Христу, да Себе бескрајно прослави, а нама опет свима да пружи најдрагоценију корист објављујући нам заповести о љубави. После оваквог одговора Христовог, непријатељи Његови заћутали су. И нико више не смеде да га запита. И не само то, него, према причању јеванђелиста Марка, онај законик, који је ставио питање Господу, готово се обратио у следбеника Христовог, тако му је Господ рекао: ниси далеко од царства Божјега. Јер кад је законик кушач саслушао неочекивани одговор Спаситељев, он није могао одолети а да не узвикне:учитељу, право си казао! додавши још од своје стране да је љубав према Богу и ближњем већа од свију жртава и прилога. Онај, који је мислио победити, остао је побеђен; и они, који су мислили посрамити, остали су посрамљени. И нико више не смеде да Га ишта запита. Сада је био дошао ред на Христа да он њих пита. И Он их упита: Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет духом.Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи. Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна, но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно, њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету народа, који их је слушао. Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима, успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех. Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово. Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога. Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице
  17. Светописамска читања: 1 Кор. 141 зач. (IX, 2-12). Браћо, ви сте печат мојега апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују. Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон? Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову. Мт. 77 зач. (XVIII, 23-35). Рече Господ причу ову: Царство је Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу једанаесту по Педесетници Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде! Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити. С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака. Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање? Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања. Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању. Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа. О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу: Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар. Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи. Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати - значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13). Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити - паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи: А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом: Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди. Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена. Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш? Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи. Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Патријарх Иринеј: Као што Бог нама опрашта, тако жели да и ми другима брзо и лако опраштамо! Светописамска читања: 1 Кор. 141 зач. (IX, 2-12). Браћо, ви сте печат мојега апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују. Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон? Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову. Мт. 77 зач. (XVIII, 23-35). Рече Господ причу ову: Царство је Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова. Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу једанаесту по Педесетници Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде! Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити. С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака. Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање? Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања. Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању. Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа. О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу: Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар. Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи. Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати - значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13). Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити - паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи: А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом: Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди. Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена. Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш? Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи. Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет
  20. У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар празника) View full Странице
  22. Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа. Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих. Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није сустигао стид и страх од Бога. Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред огледало - а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души, ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан, сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа. Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој. Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када му се открије вид те сагледа оно што живи у њему. Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска. Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања, који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника. Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5). Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље. У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно. Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и милосрђе Божје - и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран и био је завиђен. Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ. И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје - спустили се молитвеним умом у срце своје - у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја. И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези, царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ. А ево како поступају обични грешни људи, самохвалисави и самозвани поштењаковићи: И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О, неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја. Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге - да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу, да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону, међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих, ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут изменило. А да се његово срце било изменило показује ово што следује: а Закхеј стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести. Још стари су рекли: ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов. 5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Као што огањ не уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата. Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други цариници, и умро би презрен, проклињан и - заборављен. Нити би се икада име његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља, и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје греховне болести без помоћи Господа Исуса. Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања сиромасима, - он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи; он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Мојс. 5, 6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом. А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено - беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја; пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву; самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он Месија и Божји Син! - То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви? Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или Закхеј? Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов, по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним. Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива. љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју, окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали, уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају! Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући. Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Omilije2/Nikolaj050116.htm
  23. Рукопис је палимпсест – рукопис написан на пергаменту преко већ постојеће текста. Научници су открили да најстарији текстови рукописа потичу из 9. и 10. века. Унескова одлука је прослављена у Грузијском националном архиву. Догађају су присуствовали стручњаци и представници свештенства и културни посленици. Сам рукопис је био изложен у свечаној дворани. Јеванђеље је стигло у грузијски Народни музеј 1924. године из цркве Пресвете Богородице у селу Тортиза у области Шида Картли. У старим описима рукописа навођено је да Јеванђеље потиче из 14. века. Током изучавања пергамента откривено је да је у питању палимпсест од три слоја. Горња два слоја су Јеванђеље једног од најпознатијих личности Грузијске Цркве, Георгија Мтацминделија, такође познатог као Георгије Светогорац и Георгије Ивиронски (1009-1065). Он је у више наврата преводио Библију у Грузији, и тако је био веза између Грузије и Византије. Идентификација трећег слоја још није готова. Јеванђеље у питању писано је на три различита грузијска писма, на којима је писано у 9/10. веку, 12. и 13. веку и 16/17. веку, као и минијатуре и иницијале из 14. века. Године 2011. листа Сећање света обогаћена је са збирком од око 1000 византијских рукописа из Грузије, од којих неки потичу из 5. века. Најстарији рукопис византијског периода такође је унесен 2015. године. Извор: Српска Православна Црква
  24. Унесков Међународни регистар „Сећање света“ објавио је нову листу светског културног наслеђа за 2017. годину, у којој је унесен и древни грузијски рукопис Јеванђеља, јавља News-Georgia. Сећање света је програм заштите светског документарног наслеђа, започет 1992. године. Одлуку да се грузијски рукопис укључи међу 78 докумената нове листе, донела је комисија која је заседала у Паризу у октобру 2017. године. Рукопис је палимпсест – рукопис написан на пергаменту преко већ постојеће текста. Научници су открили да најстарији текстови рукописа потичу из 9. и 10. века. Унескова одлука је прослављена у Грузијском националном архиву. Догађају су присуствовали стручњаци и представници свештенства и културни посленици. Сам рукопис је био изложен у свечаној дворани. Јеванђеље је стигло у грузијски Народни музеј 1924. године из цркве Пресвете Богородице у селу Тортиза у области Шида Картли. У старим описима рукописа навођено је да Јеванђеље потиче из 14. века. Током изучавања пергамента откривено је да је у питању палимпсест од три слоја. Горња два слоја су Јеванђеље једног од најпознатијих личности Грузијске Цркве, Георгија Мтацминделија, такође познатог као Георгије Светогорац и Георгије Ивиронски (1009-1065). Он је у више наврата преводио Библију у Грузији, и тако је био веза између Грузије и Византије. Идентификација трећег слоја још није готова. Јеванђеље у питању писано је на три различита грузијска писма, на којима је писано у 9/10. веку, 12. и 13. веку и 16/17. веку, као и минијатуре и иницијале из 14. века. Године 2011. листа Сећање света обогаћена је са збирком од око 1000 византијских рукописа из Грузије, од којих неки потичу из 5. века. Најстарији рукопис византијског периода такође је унесен 2015. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...