Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јеванђеље'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. Логос

    Мирослављево јеванђеље

    Дана 17. јануара 2020. године у згради Патријаршије у Београду Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Г. Теодосију званично је уручено пет факсимилних примерака Мирослављевог Јеванђеља, дар Ненада и Данијеле Лутовац из Београда, са жељом да буду предати манастирима и другим инстанцама које одреди Преосвећени Епископ. Његово Преосвештенство Г. Теодосије, одлучио је да ови изузетно вредни дарови буду предати манастирима: Пећкој Патријаршји; Високим Дечанима и Грачаници, као и Православној Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену и Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Наведене примерке Мирослављевој Јеванђеља предао је један од приређивача господин Вељко Топаловић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Светозар Поштић: „Беседе на Јеванђеље од Марка” светог Василија Кишенемског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 3. ЈАНУАРА 2020. • Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања оправданости његовог прослављења, оставио нам је у наслеђе задивљујућу књигу Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Лето Господње 1926. у совјетској Русији протекло је у знаку учвршћивања Стаљинове власти. После победе у унутарпартијском окршају, нови вожд одстрањује своје главне ривале, Троцког и Камењева, из Политбироа. Две године након Лењинове смрти, свечано се открива први споменик предводнику бољшевика у Октобарском преврату испред Финске станице. У морском каналу Лењинграда тоне пароброд “Буревестник”, и са собом односи 65 живота. Ради се и први попис становништва Совјетског Савеза, десеткованог Грађанским ратом, помором од глади и бекством из земље од Црвеног терора. Од 147 милиона житеља, 18 посто живи у градовима а 82 посто на селу. Исте године умиру шеф совјетске тајне полиције Феликс Ђержински и сликар Виктор Васњецов. Изводи се премијера представе “Дани Турбиних” Михаила Булгакова. Млада и амбициозна држава полако тоне у мрак присилне колективизације, партијских чистки, опште цензуре и уништења сопственог становништва. Исте те, 26. године бурног и опаког 20. столећа, епископ Кинешемски Василије (Преображенски), завршава писање једне од најбољих књига руске духовности која ће на објављивање у Русији чекати скоро 70 година. Данас се најугледнији теолози и критичари слажу у оцени да “Беседе на Јеванђеље од Марка” представљају прави бисер православног богословља. Ова књига од скоро 700 страница на јединствен начин изражава ерудицију, вештину приповедања и надахнуто проповедање Божје речи светитеља Василија. Књига Једна од највећих вредности овог дела је у томе да, осим тумачења самог текста, оно приказује и друштвено-историјске околности везане за новозаветне догађаје. Већ у првом поглављу, након објашњења речи “Јеванђеље”, светитељ Василије слика друштво Палестине у 1. веку Нове ере. Да бисмо боље разумели све детаље из Марковог сведочења о догађајима из последње три године Христовог овоземаљског живота, он описује како су, рецимо, живели богати и сиромашни Римљани, Јевреји и остали народи Јудеје и Галилеје. Владика Кинешемски нас упознаје са вером, надањима и очекивањима верног народа и ставовима јеврејске духовне елите заснованим на Мојсијевом законику и пророчанствима старозаветних пророка. Ако се неко, читајући Јеванђеље, икад запитао ко су фарисеји, садукеји и “књижевници”, или левити, Самарићани и Хананејци, ко су били Ирод, Кајафа и Понтије Пилат, или како су Римљани, по Христовом предсказању, уништили Јерусалим, у овој књизи наћи ће одговоре на сва та и многа друга питања. Темељно поткован познавањем класичне философије, старогрчке и латинске филологије и историје Старог века, епископ Василије је творац пуне, наративне енциклопедије везане за најкраће Јеванђеље у Новом завету. Осим објашњења историјских, религиозних и друштвених околности везаних за драматичне догађаје из Библије, владика Кинешемски са читаоцима дели дубоке увиде у значење Христових казивања утемељене у светоотачкој речи и сопственом духовном искуству. Бираним цитатима из остала три Јеванђеља, посланица апостола Павла и писања Максима Исповедника, Јована Златоустог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Јована Кронштадског и других познатих тумача Светог писма и најдубљих духовних искустава, он осветљава смисао Божје речи. И као у свим добрим духовним беседама, свака тема у књизи илустрована је занимљивим и поучним причама из живота разних светитеља, подвижника, покајника и обичних грешника. Светитељ Епископ Василије је рођен 1876. Године, у граду Кинешма Костромске губерније на северном току реке Волге, у породици свештеника као Венијамин Сергејевич Преображенски. Познавалац савремених и древних европских језика, Венијамин је у младости две године провео у Лондону, а после повратка у Русију запослио се као предавач страних језика у гимназији. Нешто касније, док је предавао латински у Москви, завршио је и педагошки институт, сигуран да ће се до краја живота бавити подучавањем младих. Међутим, Господ је за њега имао другачији план. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Једног дана, приликом одмора и посете родитељима у Кинешми, чамац у коме је са друговима пловио по Волги изненада се преврнуо. Свестан да ће потонути усред широке реке, Венијамин је обећао Богу да ће свој преостали живот, ако му буде сачуван, посветити служењу Православној Цркви. У истом тренутку угледао је дебелу даску за коју се ухватио и некако испливао на обалу. Три године после револуције, када је већ имао 45 година, Венијамин је рукоположен у свештеника, а годину дана касније се замонашио с именом Василије и постављен је за епископа Кинешемског. Као владика је водио подвижнички живот, и на његове проповеди скупљао се велики број верника. Основао је сиротиште за децу која су у Грађанском рату остали без родитеља, и почео је да исцељује молитвом. Први пут је ухапшен и прогнан на две године 1923. Након тога следи још пуне две деценије затвореништва, прогонстава, и краткокрајних раздобља слободе, када је око себе окупљао многобројну духовну децу лишену добрих пастира у земљи која је објавила рат против Цркве и Бога. Упокојио се у Господу 1945. у сибирском изгнанству од болести проузроковане немилосрдним испитивањима, мучењима, затвореништвом и прогонством у сурове услове хладног беспућа. У јесен 1985. пронађени су светитељеве мошти. У августу 1993. године патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је месно поштовање епископа Василија, а 2000. године, када је канонизован Сабор руских новомученика и исповедника, име светитеља Василија уписано је у црквени календар. Његово житије, тропар, кондак и неколико писама духовним чедима преведени су на српски и објављени на сајту Светосавље. Брисање из календара За историју канонизације епископа Василија везан је и један непријатан догађај, који, поред сумњи у беспрекорност живота овог светитеља, може да укаже на сву страхоту страдања руских новомученика и на тежину овог подвига. Наиме, календар Руске Православне Цркве за 2013. годину садржи чак 36 имена мање од претходног, и једно од њих је и име светитеља Василија. Иако деканонизација никада није објављена и није званично спроведена, претпоставља се да је накнадним отварањем архива НКВД-а утврђено да су неки припадници Руске Цркве, укључујући ту и епископа Кинешемског, после вишедневних тортура глађу и неспавањем одали имена неких својих верских истомишљеника. Као оправдање за овај поступак може послужити чињеница да је тајна полиција сва та имена већ од раније имала, и покушавала је затворенике на сваки начин да компромитује. Све последице свирепог мучења неспавањем на психику мученика описана су и у житију Светог Луке Кримског, који је, по сопственом признању, учинио нешто слично, али његова светост, оправдано, никада није доведена у питање. Ако је и погрешио, епископ Кинешемски се после тога покајао, а о светости његовог живота и судбини његове душе после смрти сведоче и многобројна исцељења над његовим моштима. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: days.pravoslavie.ru/) Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања око оправданости његовог прослављења, он нам је у наслеђе оставио задивљујућу књигу историјске вредности и духовне снаге, која је већ одавно ушла у златни фонд руске хришћанске литературе. Због тога је право чудо што она још увек није преведена на српски. Литература Житија Руских Новомученика – Књига страдања и утехе. 31. јул (13. август) Светитељ Василије, Епископ Кинешемски. Светосавље. https://svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/8/ Исповедник Василий (Преображенский), епископ Кинешемский. Православие.Ru. https://days.pravoslavie.ru/Life/life4777.htm Лученко, Ксения. “Уже несвятые святые.” 15 февраля, 2013. Правмир. https://www.pravmir.ru/uzhe-nesvyatye-svyatye/
  3. Од 19. до 29. децембра у Народном музеју у Београду ће бити изложено Мирослављево јеванђеље, најстарија сачувана ћирилична рукописна књига. Настала је осамдесетих година 12. века, писана је на пергаменту и садржи 181 лист. Као најстарији српски, илустровани ћирилични рукопис, Јеванђеље је, актом Народне скупштине 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја. У јуну 2005. године Мирослављево јеванђеље је уписано у листу Памћење света (Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио је сертификат УНЕСКА. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је посебан режим по којем Мирослављево јеванђеље, уз одобрење Министарства културе и информисања и сагласност Народне библиотеке, може бити излагано само десет дана током једне године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, представљена је у четвртак, 24. октобра 2019. године, на Међународном сајму књига у Београду. Звучни запис представљања Свечаност у дворани Иво Андрић (Хала 1А) отворио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, а добродошлицу присутнима пожелео је др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Поздравивши присутне, Епископ крушевачки г. Давид је рекао да постоје многи аспекти ове књиге, која је одраз речи богословске и Отаца кроз векове. Доживљавамо је као поруку Отаца која се не да заробити временом, не да се заробити маниром, не да се ухватити одређеним временом, јер је свевремена. Нашем аутору је пошло за руком не само да наведе сва важна и најважнија дела, него да их методолошки истражи, а то ће рећи не да описује постојеће списе и студије, и да их тумачи, него да изнутра – преко рашчитавања рукописних књига и списа светога Марка, познатога као Атлант Православља – ухвати нит и корак са чудесним ликом светога Марка, који не престаје да привлачи нашу пажњу, истакао је владика Давид. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије истакао је да докторска дисертација владике Иринеја показује важност Предања Цркве. Показује да изван Предања нема истинске вере, а изван тог Предања истинске вере нема ни аутентичног и правог живота. Ова књига је канон и параметар како се може користити научни апарат у свој својој разноврсности, али како се мора у исто време – када говоримо богословски – остати веран вери Отаца, веран вери Предања Цркве. Ова књига је продужено Јеванђеље Христово, а владика Иринеј је, нека опрости, у правом смислу те речи – богослов, нагласио је митрополит Порфирије. Високопреосвећени митрополит Амфилохије казао је да је докторска дисертација владике Иринеја једно изузетно дело о светоме Марку Ефеском. Од свих књига и дела која су написана о светоме Марку Ефеском Евгенику – а писана су и код Јелинâ и код Русâ, и на Западу – сматрам да је ово најбоље дело које је написано о светоме Марку Ефеском и о суштини његовог богословског учења, поручио је митрополит Амфилохије. Епископ бачки г. Иринеј изразио је радост што су се учесници у представљању дела бавили суштином, садржајем књиге, и што то није био само разговор са упућивањем незаслужених атрибута, епитета и суперлатива. Ако у томе делу има неке вредности – она не потиче од мене, него од садржаја. Творци тог садржаја су свети Оци Цркве, Учитељи наши. Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве, и бива само благодаћу Духа Светога, а не као плод нашег умовања, казао је владика Иринеј. Преосвећени је заблагодарио свима који су допринели настанку књиге под насловом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, а особито Патријаршијској библиотеци – инспиратору и организатору сабрања, Матици српској – саиздавачу, г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, и многим другима. Свечаности у дворани Иво Андрић присуствовали су Преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, далматински Никодим, као и умировљени епископ канадски Георгије, многобројни поштоваоци лика и дела уваженог Епископа бачког г. Иринеја. Организатор представљања докторске дисертације Преосвећеног владике Иринеја била је Телевизијска продукција Епархије бачке, а саорганизатор Патријаршијска библиотека. Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светом Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Међународни сајам књига у Београду ће трајати до 27. октобра. Издања Српске Православне Цркве доступна су на штандовима у Хали 1 и у Хали 4. Ове године, Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организовала је представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. У Москви је на Факултету за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Ћирила и Методија 23. септембра 2019. почео Други међународни симпосион истраживача Новога завета на тему „Марково јеванђеље у историјском и богословском контексту“. У име ректора овог Факултета митрополита Илариона госте је поздравио доцент катедре за библијске студије М. Г. Селезњев. Конференција је наставила са излагањем професора са Јејлског богословског факултета Џона Колинса на тему „13. глава Марковог Јеванђеља у контексту јудејске есхатологије“. Симпосион ће трајати до 26. септембра, а на њему ће своја научна излагања саопштити библисти из Русије, САД, и европских земаља по питањима историјских и богословских аспеката изучавања Маркових јеванђеља. На крају рада симпосиона говориће и ректор овог Факултета митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија на тему: „Јеванђеље и Царство Небеско“. Владика Фотије је одржао ово предавање 19. марта 2015. године, у дворани Српског културног друштва Просвјета у Загребу. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  8. Руска црквена телевизија „Спас“ објавила је компакт ДВД дискове који садрже сва четири јеванђеља Новога завета – Матејево, Марково, Лукино и Јованово, укупно 89 глава. У трајању од 9 часова, уочи празника Рођења Христовог ове године, најпознатији глумци, режисери, новинари, музичари, свештеници, хероји државе и други знаменити људи читали су поједине главе. Све ово је преносила телевизија уживо, па је касније одлучено да се све то објави као ДВД будући да ује наишло је на велики одзив телевизијских гледалаца. Међу читаоцима спомињу се чувени Никита Михалков, Андреј Качев, Људмила Поргина, свештеник Александар Волков, Владимир Легојда, Николај Дроздов, Сергеј Михицко и многи други знаменити савременици. Извор: Српска Православна Црква
  9. У уторак, дана 23. јула 2019. године, када Црква слави 45 мученика из Никапоља, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Будимцима. Будимачки храм слави никапољске мученике као свој заветни дан. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовећени Владика Херувим изговорио је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан које ово село прославља као заветни дан - дан наше наде, милости и утехе. Заиста је велика радост што можемо бити сабрани данас у овом светом храму, да прославимо име Божје и да се сетимо свих Божјих угодника који су својом вером и љубављу сведочили Божју истину. Божји угодници су нам показали пут којим ми као народ требамо да ходимо. Прослављамо 45 мученика никапољских који су својим животом посведочили веру Христову. Посведочили су своју веру на најтежи могући начин - својим страдањем, мученичком смрћу. Ови људи су свкако знали за кога страдају и који је пут нашега спасења у овоземаљском животу - проповедање и исповедање вере Христове, ношење Крста Господњег. Морамо да се поистоветимо са Господом. Онај Крст који је Господ носио на Голготи, на којем је био разапет и страдао, омогућио нам је да кроз Цркву Божју, коју је Он својом Пречасном Крвљу основао, можемо имати заједницу са Њим. Морамо носити тај Крст, морамо знати који је наш путоказ у овоземаљском животу. Једино Крст Господњи и Јеванђеље који су симболи живота овде на земљи могу бити наши путокази. Крст Господњи нас учи трпљењу и хођењу крстоносним путем који нас кроз страдање води до Васкрсења. Јеванђеље нас учи да имамо љубави једни међу другима, да ту љубав изграђујемо и да будемо проповедници Христовог Јеванђеља. Јер, Реч Божју коју слушамо требамо и да сејемо међу својим најближима, да их упућујемо на пут Спасења - у Цркву Божју која је место сусрета човека са Богом. 45 никапољских мученика које данас прослављамо упућују нас на ту истину. Када у духу нашега народа усахне вера тада Бог шаље знаке и опомену човеку како би се вратио Господу, да нађе пут и обнови заједницу са Господом. То се и десило у овоме селу, ових 45 мученика су ваш путоказ ка Царству Небеском. Без обзира на муку и недаћу која се десила те године, ови мученици требају да буду нада и утеха која ће нас увек враћати Цркви Божјој. Требамо увек да се враћамо молитви, да изграђујемо љубав једни међу другима да би владали мир и хармонија. Тада ће владати један нови дух живота који постоји једино у заједници са Црквом, у заједници са Христом. Не може бити савршене заједнице осим оне заједнице у Христу. Не може бити савршене заједнице ако нисмо у Цркви у којој је Савршени Бог. Управо нас на то упућују никапољски мученици заједно са светим апостолом и јеванђелистом Луком који у завршном делу данашњег Јеванђеља говори да трпљењем спашавамо своје душе. Тако треба да се учимо, да трпимо, знајући да све што у овоземаљском животу наилази као река не треба да буде странпутица. Својим трпљењем изграђујемо веру и љубав преко којих смо ближи једни другима, а уједно и Господу. То је једини пут ка којем треба да ходи наш народу, онај пут којим су ходили и свети угодници. Ходили су путем Христовим, путем Јеванђеља. Јеванђеље је било њихов живот. То можемо видети по моштима које наш народ има, а има много мученика и преподобних. Сви су сведочили истину коју нам је Христос оставио да као Божји људи сведочимо у овоземаљском животу. Требамо бити на путу светога Саве и светога Симеона. Видимо колику благодат имамо да ове године прослављамо 800 година постојања наше свете Цркве. Мноштво је мученика за тих 800 година посијано по свим земљама где је наш народ живео, мноштво је исповедника који су својом вером посведочили Христа. Много је оних који су својим животом и подвигом потврдили веру Христову и задобили венац вечне славе. Заиста је прелепо што имамо такве примере и што се као народ можемо угледати на њих. Требамо увек да будемо светосавски и светосмеоновски народ јер су они наши прародитељи који су нас просвећивали Јеванђељем. Бог нам је дао светитеље као праве примере у овоземаљском животу. Преко светаца које прослављамо, крсних и храмовних слава, имамо пример и потврду нашега живота у Христу. Тада ће трпљење изграђивати мир и љубав међу људима и неће бити ко коме припада, него ћемо бити народ на путу Јеванђеља Христовог. Радујем се што сам са вама данас у Будимцима, у малом али богоносном месту са дивним светињама. Целокупна будимачка парохија има мноштво светих места, богомоља које заиста сведоче веру народа на овим просторима. Вера народа на овом простору је чврста и темељ је живота и међусобних односа. Вера не може да гради мржњу, вера може да гради само љубав. То нас је очувало и то ће нам бити путоказ ка Царсву Небеском. Радујем се што сте ту, што се можемо сабирати и виђати на светим богослужењима. Требате да живите увек као што се живели до сада - да изграђујете љубав једни међу другима са вером у своју Цркву. Једино заједница у љубави може бити заједница са Богом. Нека је благословен данашњи овај заветни дан у Будимцима од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”. Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено. При повлачењу српске војске, краља Петра И и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар И наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга. Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација. Љубомир Ив. Јовић, правни саветник у пензији Извор: Политика
  11. Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине. Извор: Епархија шумадијска
  12. Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360 душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса. Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику. Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен. Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима. „Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј. „Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он. Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  13. У Недељу светих Отаца Првог Васељенског сабора, 09. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски богослужио је у храму светог Архангела Михаила у Дарди. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Владика Херувим је на светој Литургији изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње сабрање овде у Дарди у храму светог Архангела Михаила – предводника свих небеских сила који штити и ово место од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Велика је благодат и дар што можемо да се саберемо на светој Литургији да принесемо Жртву Господу и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом. Да ли је већи дар Бог могао оставити човеку него што је Црква у којој се сабирају врлине које нас чине небеском децом и Божјим народом који ходи путем предака. Нема ништа лепше од живота у Цркви, живота по Јеванђељу Христовом. Јеванђеље Христово се на Литургији претаче у живу Реч, добија ону димензију која спасава. Заиста, када свето Јеванђеље слушамо на Литургији имамо други доживљај од онога када читамо код куће. Битно је да читамо свето Јеванђеље и код куће, јер од Речи Божје долази наше спасење. У првој глави Јовановог Јеванђеља видимо да Реч – Логос Господ Исус Христос и Он долази у овај свет да га спаси. Тајна живота нас хришћана налази се у Тајни Оваплоћења, јер Христос долази у овај свет да би човеку омогућио Заједницу са својим Творцем. Бог нам на тај начин даје да можемо испунити речи Јеванђеља: ”Све моје твоје је, и твоје моје”. Овде нам се открива да Христос треба да обитава у свакоме човеку, треба да буде Мерило нашега живота. То можемо испунити следећи пут Јеванђеља, подражавајући у нашем животу животе светих. Свети су ходили путем Васкрсења пребивајући у непрестаној радости са Господом. Овај свет нам нуди неке врсте задовољства, али не нуди нам вечну, непролазну и нетрулежну радост. Та радост је у загрљају Божјем, то је обитавање у благодати Светога Духа. Речима данашњег светог Јеванђеља ”Речи које си ми дао, дао сам њима” Господ Исус Христос говори да нам је овде на земљи оставио све и сада требамо да чинимо дело које нам је Он оставио. Није случајно што данас слушамо ово Јеванђеље, јер се налазимо у недељи пред свету Педесетницу када славимо Рођендан Цркве. На Педесетницу славимо испуњење свега онога што је суштина нашега живота, то је оно што нас спасава и даје нам живот вечни. Јер се благодаћу Светога Духа спасавамо и сабирамо на светој Литургији и причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Благодаћу Светога Духа се Крштавамо. Дају нам се благодатни дарови који нам омогућавају да живимо у светотајинском животу Цркве. Господ је промислио тако да смо се данас сетили и отаца Васељенског сабора да би пред свету Педесетницу учврстили своју веру. Први Васељенски сабора донео је Символ Вере којим исповедамо нашу веру, да се утврдимо у Тајнама вере које нам у дубину откривају на који начин верујемо у Господа Исуса Христа. Читајући Символ Вере могли смо чути Тајну о Господу Исусу Христу као оваплоћеном Сину Божјем и Васкрсењу мртвих ка којем се слива биће свакога хришћанина. Сав наш овоземаљски труд испуњава се у Васкрсењу Христовом без којега наш живот не би имао смисла. Христовим Васкрсењем смрт је престала да буде реалност нашега живота, постала је праг преко којега идемо у Вечни Живот. Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у Дарди где смо се сабрали да прославимо име Божје и да кроз Литургији постанемо Једно у Христу. Нека Христос вечно буде у нашим душама и срцима, да живимо у Христу и благодати Светога Духа! Амин. Радост заједничарења је после свете Литургије настављена у парохијском дому у Дарди. Преосвећени Владика Херувим посетио је овом приликом и Угљеш где је у току изградња новог храма Божјег. “Изградњом храма играђујемо место где можемо да изграђујемо себе у љубави и милости Божјој” - порука је Владике Херувима који је благословио радове похваливши досадашњу преданост и рад свих укључених у ово богоугодно дело. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  14. Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
  15. Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић. Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ. Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање: „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“ Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“ Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват. Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами. „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“ По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске. „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“ Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима: „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“ Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори: „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова: „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “ Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији: „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“ Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао: „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“ Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас. Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио. Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије. „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“ Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом: „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија: „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности. „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени. „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“ Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита: „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Институт за библијске преводе, који ради на превођењу Светога писма на језике несловенских народа који живе у Русији, објавио ових дана Лукино јеванђеље и Дела апостолска у једној књизи на лакском језику. Лакси су народ који живе на североистоку Кавказа, у унутрашњој области Лакији у Дагестану. У Русији има 150.000 Лакса, од којих 160.000 живи у Дагестану. Лакси, који углавном исповедају ислам, имају сад прилику да читају Јеванђеље Христово на свом матерњем језику. Лакски језик спада у нако-дагестанску језичку групу и има свој књижевни језик од 15. века; у почетку су користили арабицу, а од 1938. г. користе ћирилицу. Књига носи назив Инџил, што на арапском значи Јеванђеље. Уз превод иду и фусноте са потребним објашњењима из културе и историје, речник главних библијских израза и непознатих речи, као и карте блискоисточног света и др. Иначе, Матеово Јеванђеље је објављено 1916, а сада се ради на преводу Откривења Јовановог. http://www.spc.rs/sr/lukino_jevandjelje_dela_apostolska_objavljeni_na_lakskom_jeziku_dagestana
  17. У четврту недељу Великог поста, на Светој Литургији слушамо одељак из Јеванђеља по Марку, о исцељењу дечака са нечистим духом. Чита се и одељак из Јеванђеља по Матеју, из Беседе на гори, о Блаженствима, као успомена на Светог Јована Лествичника. Одељак из Јеванђеља тумачи jереј Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Радио Глас
  18. Blaža Željko

    Juda (manje izmene)

    Na facebooku nađoh dobar tekst o nesrećnom Judi i razmišljanju Antonija Bluma o njegovoj sudbini. Između ostalog na jednoj propovedi o silasku Gospoda u ad on reče: "Памтим када сам једном разговарао са владиком Василијем о ужасу који ми доживљавамо, када размишљамо, да Јуда не може бити спасен, а он ми је одговорио: ,,А ви никада нисте размишљали да су се Христос и Јуда срели када је Христос сишао у ад? – И то што се тада десило - ми можемо само надати се.'' Ima jedna dimenzija u ovoj priči o Judi koja izmiče našim šablonima sveta koji gledamo oko sebe. Na kraju krajeva i Gospod kaže, samo drugim rečima, da su Njegovi sudovi i Njegovi rezoni nešto što nema blage veze sa našim. I dešavanja sa nesrećnim Judom spadaju u to. Gospod je iznad naše istorije; On ju je doduše stvorio i oživljava je ali dozvoljava (dopušta) spontani život koji se u njoj odvija. Na neki način naše postojanje i istorija su vegetativni, kreću se unutar Božijeg sveznanja ali su slobodni u volji koja često nema dodira sa Njegovom. Na kraju Gospod i sam silazi u nju, u istoriju, da izmeni zakone koji su je porobili a ponajpre zakon greha i smrti. U tom spontanom životu među ljudima svašta se dešava i On to poštuje jer poštuje našu slobodu. Ali kao Bog On je iznad svega, iznad svakog poimanja pa naravno i iznad istorije. On je i na njenom početku i na njenom kraju! Zbog nas i ljubavi kojom nas zavole On nam prepričava iz Njegove perspektive već završene istorije kroz proroke i znamenite svete oce kako je tekla ta istorija i kako se završila do u detalj (čak sa preciznim detaljima Strašnog Suda koji dolazi) a mi iz istorijskog vremena to doživljavamo kao nešto što tek treba da se dogodi. Često mnogi pogrešno misle da je to predodređeni i izrežirani sled događaja ali je to velika greška. Ovaj život teče spontano sa svim manama i našim gresima a Gospod nam olakšava hodanje u mraku tako što nam iz nadistorije govori kroz znamenite ljude kako se i zašto ona uopšte završila kako se završila dok mnogi misle da je tako dobri Gospod ljudima predodredio. Tako shvatajući Boga mnogi možda nepopravljivo greše i prestaju da Ga vole jer smatraju duboko u sebi da im On piše budućnost, raj ili pakao. Plaše Ga se, beže od Njega... a sve je samo plod naših slobodnih postupaka u svetlu Ljubavi koju nam je kroz Crkvu uneo kao bunar tj. izvor vode žive. Da se vratim Judi. Mi iz našeg tupog ugla njegovo delo vidimo kao izdaju i u zemaljskoj, dakle ljudskoj, ravni ona to jeste. Međutim Gospod ima širu sliku od nas. Zbog uslova spontanosti koju poštuje kod nas On po premudrosti nalazi strategiju kako da nas izvuče iz smrti ali akteri nisu predodređeni jer svako, pa i Juda, ima slobodu da pogreši ili ne pogreši! Osnova te strategije je da mora Život da umre, (niko drugi do sam Život).. da siđe do dna smrti i tako je razori do korena („Ja sam i došao za ovaj čas“ kaže Život) .. a okolnosti da smo po grehovnoj prirodi svi zli Mu u toj strategiji idu na ruku. Bezbroj je ljudi koji bi mogli i onda i danas za čas postati Jude! Samo zvecneš parama! No posmatrano iz te šire slike da li bi se nebrojeni i znani i neznani sveti ljudi spasili da Gospod nije raspet i da nije Vaskrsao!? Pa čija je uloga u toj široj slici najvažnija?! Naravno i Judina značajno visoko! I nije li Gospod svima pa i Njemu kao prvosveštenik očitao razrešnu molitvu sa Krsta „Oprosti im oče jer ne znaju šta rade!“ To je bila otpusna molitva svima koji su učestvovali u ovom najvažnijem događaju u istoriji čovečanstva. Nije laka tema o Judi ali uvek se setimo te šire slike .. da li bi naš odlazak u Crkvu i pričešćivanje bili mogući bez događaja koji se odigrao tada u Getsimanskom vrtu!? Ne treba odmah u sve ubacivati naše merne instrumente. Kad god stavite Hristovo telo u usta i time se približavate Carstvu ili ga unosite u sebe .. setite se ko je u tome učestvovao. Evo i otac Blum reče „zar mislite da se u adu nisu sreli Juda i Spasitelj“!? I zaista .. nije li se i Petar tek nešto manje ogrešio o Hrista? I šta se desilo? „Zaplaka gorko“? Šta mislite, kad je blagi Gospod prišao Judi tamo u mraku, čemeru i jadu .. da li postoji mogućnost da je Juda „zaridao gorko i pregorko“ i da mu je oprošteno kao što mu je i sa Krsta (kao i mnogima) već tada oprošteno jer „ne znaju šta rade“!? Događaj iz istorijskog ugla jeste strašan; bolan, izaziva pravdoljubiv gnev... ali mi se pričešćujemo baš zahvaljujući tim dešavanjima?! Naša poimanja istorije i života su najblaže rečeno pomalo skromna. Još jednom Božija merila nisu kao naša i On to na jednom mestu u Jevanđelju doslovno i reče. Tek šira slika objašnjava da Gospod po neizrecivoj i nama neshvatljivoj mudrosti može svako zlo okrenuti na dobro... kad tad. Pa On je i Filisteje nazvao "Pustiću sluge svoje Filisteje na Izrailj" iako su Jevreji njegov "izabrani narod"!? Šta tek radi sa glupim demonima to je smešno .. tek oni pune mnogim stradalnicima Carstvo Hristovo stanovnicima Našli da se kače sa Jagnjetom?! Ipak u svemu ovome, pa i u ovom pristupu, latentno postoji relativizacija pojmova raja i pakla u šta nije dobro mnogo čačkati jer ne bi bili tek tako spominjani u Jevanđelju. Nadamo se samo da će Božije sažaljenje spasiti mnoge .. a koga sve .. videćemo iz prve ruke neko pre neko kasnije. Ne treba oko toga mnogo razmišljati. Jedna od ove dve opcije nam ne gine. Ne treba žuriti!
  19. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.
  20. Данашње Јеванђеље говори о човеку који је заузима прилично висок положај у друштву римске провинције (иако је он сам био малог раста), али је свим срцем желео да види Исуса, па је учинио нешто чега би се неко његовог статуса вероватно застидео: попео се на дрво, да би могао да уочи Исуса, јер због мноштва народа које се окупило није могао да га види. Прича се не завршава ту, јер Христос препознаје Закхејев труд и позива га по имену. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време. View full Странице
  21. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  22. На тзв. Срећној телевизији, вјеројатно у некаквом "ријалитију", учесницима се обратила и особа из наслова објашњавајући им тријадологију. Само је недостајало на концу да рече да се "оригинал Библије налази у Ватикану и да ми не знамо шта заправо у њему пише".
  23. Најстарији сачувани српски илустровани ћирилични рукопис, Мирослављево јеванђеље, биће изложено у Народном музеју сваке суботе у децембру. Јеванђеље је настало осамдесетих година 12. века. Писано на пергаменту, састоји се од 181 листа у кожном повезу. Запис на последњем листу јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста јеванђеља. Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду, a jедан од листова је у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Јеванђеље је писано на старословенском језику, српскe редакцијe и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар - богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из XIV века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Јеванђеље је 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја, а у јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано на листу УНЕСКА - Памћење света (Memory of the World). Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године. Извор: Српска Православна Црква
  24. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква
  25. У Москви, на Богословском факултету за последипломске и докторске студије, у сарадњи с Друштвом новозатвених студија (SNTS), од 24. до 28. септембра 2018. године одржан је међународни научни симпосион на тему Матејевог јеванђеља. Првог дана су ректор Богословског факултета за последипломскем и докторске студије Митрополит волоколамски Иларион и председник Источноевропског одбора SNTS К.-В. Нибур потписали споразум о сарадњи ове две научне установе. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...