Претражи Живе Речи Утехе

Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске Врховни штаб у Дрвару ШТА је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да "стојимо на раменима" оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост. Свих тих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ. Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други светски рат је у пуном јеку, ратно решење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе. Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно последњи месец, децембар. И тог децембра појављује се последњи број "Пролетера" - органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти. НА ПРВОЈ страни текст - "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", а потписује га Тито. Присећа се он у том подужем тексту свих предратних намера да се "србизују Хрвати и Словенци", па пише: "Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за србизацију која се била потпуно разоткрила у време Шестојануарске војне диктатуре краља Александра и Пере Живковића 1929." Бави се и актуелном ситуацијом: "Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије. Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији... Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају - па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо? Лондонска избегличка влада већ прети, четници већ кољу где могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље - то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије." ] Тито, Стаљин и Молотов Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у целом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесењацима уверење да њихов вођа није знао за усташке злочине. Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог - каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник "Вечерњих новости", најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни пре децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу. Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се "најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу". Извештава да је "џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске". Партизански вођа ниједном речју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. У депеши пише да је од тих 10.000 "најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих", а да су "сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени". На самом крају извештај је допуњен једном реченицом да "саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба"! ПЕТ месеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше "Деди" (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили "600 (српске) дјеце с Козаре". Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено "900 козарачке дјеце, а не 600". Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка детета. Александар Ранковић, Тито и Милован Ђилас У септембру 1942. Броз је лично обавештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за двојицу усташких функционера. Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни: - Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака. - Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање. У ТЕКСТУ "Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе", у "Пролетеру" Тито, такође, пише: "Хрвати као најснажнија национална индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против великосрпске националне политике. Но, разуме се, тај отпор није могао дати оне резултате које је хрватски народ очекивао." Јасеновачки логор Неку годину касније, тачније 27. маја 1946, у Москви је боравила прва званична делегација нове Југославије, у којој су поред Тита били Александар Ранковић, Коча Поповић, Благоје Нешковић, Борис Кидрич и Владимир Поповић. На свечаном пријему, после ритуалних руских испијања здравица, Стаљин је најпре наздравио "херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду". Завршавајући говор, Стаљин се окренуо Титу и упитао га што он не спомиње оно главно. Сви су занемели незнајући на што то Стаљин мисли. - На Јасеновац - рекао је друг Хазјанин. Тито је сав скрушен са сузама у очима изговорио: - Стидим се што сам Хрват. Његово прећуткивање фабрике смрти и геноцида над српским народом на територији НДХ у тексту у "Пролетеру", никад није разјашњено. ШОКИРАО ДАВАЊЕМ ОСТАВКЕ ТАЧНО годину дана пре текста у "Пролетеру", 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови, одржана је седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије. Добрица Ћосић у другој књизи "Пишчеви записи" бележи да је Ранковић био изричит - Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: "Ако друг Стари поднесе оставку, онда то мора да уради и цео Политбиро". Тито се после овог повукао. СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу | Репортаже | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Шта је Јосип Броз писао у "Пролетеру" у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске

На годишњицу пробоја јасеновачких логораша, 22. априла, РТС је емитовао разговор са Ивом Голдштајном, аутором књиге "Јасеновац", до сада најкомплетнијег скупа чињеница и анализа о највећем стратишту на простору некадашње Југославије. О књизи и разговору са аутором пише уредник на РТС-у Ненад Милошевић. Сећања на познанства с Голдштајнима и Ивинима Са Славком Голдштајном сам се упознао 2011. године када сам снимао саговорнике за серију Анисемитизам. Тада ми је Славко причао о два система усташких логора: госпићки и јасеновачки. Обично људи мисле да логор Јасеновац налазио на једном локалитету, али он се заправо, као логорски сиситем, састојао од пет логора. Главни улаз у логор Стара Градишка У то време Славков син Иво Голдштајн био је на дужности амбасадора Републике Хрватске у Паризу. Остала ми је у сећању Славкова прича о слушању Хитлеровог говора на радију, мислим из 1936. када су се Славков отац и његов стриц по први пут уплашили Хитлера. Наиме, многи Јевреји у европским државама сматрали су да је Хитлер пролазна појава и да ће као и неколико немачких канцелара пре њега брзо отићи. У мојој серији о Миловану Ђиласу учествовали су и Иво Голдштајн и његов стриц Данијел Ивин. Сва тројица су историчари, са мноштвом објављених књига и чланака. Славко и Иво Голдштајн објавили су обимну монографију о Титу, а Славкова књига 1941. година која се враћа била је веома запажена међу историчарима у региону а и на ширем простору. Сећам се да сам са великим уживањем слушао Славка Голдштајна јер је имао великог говорничког дара. Теме је захватао пажљиво, аналитички и излагао их сталожено, не журећи, што ми сви људи новог доба, на штету нашу и наших слушалаца, чинимо. Бедем око логора Стара Градишка С друге стране, његов рођени брат Даниел Данко Ивин, којем је др Фрањо Туђман био ментор за његов никада неодбрањени докторат, и који је хапшен заједно с Михајлом Михајловим, Шејком, Пеђом Исусом и другима, један је од најузбудљивијих саговорника које сам срео. Он у излагању крене на неколико страна, али после неког времена све се те стране стопе у један ток, и то његовим анегдотама даје посебну драж. Прошлост само што не замирише иза његових речи. Професору Иви Глодштајну вероватно су чињенице да су му отац и стриц историографи олакшале у неку руку његова истраживања, али с друге стране је то, претпостављам могло бити и бреме, да се као истраживач бавите прошлошћу после стрица и оца, који су у историји и учествовали и који су о њој писали. И књигу "Јасеновац", као и неколико претходних, Иво је започео у четири руке с оцем. Нажалост, Славко је брзо због болести морао да одустане и није дочекао њен излазак из штампе. Мој Јасеновац Моје занимање за логор Јасеновац датира из дечачких дана када ми је у руке доспела књига Случај Андрије Хебранга Мила Милатовића, чији се највећи део односи заправо на страдање логораша у Јасеновцу. Јасеновац је у многима од нас истовремено потискиван и обнављан, као нека траума из детињства. А у неком животном добу дође време да покушамо да се с тим траумама суочимо, отворено и храбро. Књигу "Јасеновац" Иве Голдштајна прочитао сам с великом страшћу. Једноставно, то је добро написана књига на коју мислите док правите неминовне паузе у читању, која у вама, без обзира на тему изазива бартовско задовољство у тексту. Главни улаз у логор Циглана у Јасеновцу, мај 1945. Шта ме је у тој књизи тако привукло и узбудило. Ми са жудњом за сазнавањем прошлости приступамо историографским делима. Она, ако су убедљива и добро написана мењају наше представе и о садашњости и о могућим правцима куда свет а и наш живот у њему могу да крену. Оно за чиме трагамо јесте смисао и континуитет од тачке А у прошлости, до тренутка у којем читамо о тој прошлости, или гледамо, слушамо. Озарујемо се када нам неко реконструишући, оживи прошлост, ма каква она била, када јој да смисао. Ја заправо следим две линије: једна је хронолошка а друга је проблематска, рекао ми је у разговору професор Голдштајн. После сам помислио како је то најбољи начин да се једна тако сложена материја, деценијама прекривана и прашином и премазивана лаком, приближи данашњем читаоцу. Дакле, тим логорашким судбинама, о чијим сам смртима и мучењима и раније читао, Голдштајн приступа отворено, не одвраћајући поглед од људи и када губе достојанство и здравље, када постају бледе сенке а не хероји, од људи од којих би неки, по сведочењима, пристали да умру одмах пошто се добро наједу. Иво Голдштајн не скреће поглед ни са најтамнијих и најтрагичнијих места јасеновачког пакла пишући истовремено и о местима, малим оазама наде, преостале људскости и ретког хумора, тако неопхдног човеку. "Ни истраживачи ни читаоци не воле да виде слике у којима се људско биће спусти испод неког прага достојанства, и одвраћају поглед од слика у којима човек губи атрибуте људског бића. После неколико седмица проведених у логору човек губи памћење", пише Голдштајн. Ексхумација лешева на локалитету Међустругови 1946. Читалац непрекидно жели да прочита како су се заточеници спасили, побегли, или убили крвника. У Јасеновцу је то био случај један од хиљаду или један од више хиљада. Има и херојских примера: као што је случај с Милом Бошковићем, секретаром КПЈ у Јасеновцу који свом крвнику Ивици Матковићу, једном од Четири М, који му на наступу командује да легне потрбушке како би га устрелио каже да жели да крвнику гледа у очи док умире. Од двадесет и два логора смрти, пописаних у Јад Вашему у Јерусалиму само два нису била под нацистичком надлежношћу, а један од њих је био Јасеновац. Систем логора Јасеновац се мењао током свог четворогодишњег постојања, и стога се не може само са једне или неколико страна прићи ономе што се стварно догађало. Постојала је наводно и такозвана мирна година, крај 1942. до краја 1943. када је у логору убијено или умрло „само‟ 8.000 људи. Извори Разни су извори које наводи и укршта Иво Глодштајн у књизи, од сведочења мемоариста: Илије Јаковљевића, Николе Николића, Ервина Милера, Милка Рифера, Николе Николића, Егона Бергера, Анте Цилиге и других, преко радова Антуна Милетића, исказа логораша које је још АВНОЈ 1942. објавио, исказа сведока и оптужених са суђења окупаторима и домаћим издајницима после Другог светског рата и других примарних и секундарних извора. Сам аутор био је сведок на суђењу Динку Шакићу. О логору Јасеновац је објављено преко 1.100 књига од краја Другог светског рата до данас. Иво Голдштајн је покушао да прикаже историју Јасеновца изнутра, укрштајући исказе и сведочанства сведока о истом догађају, остављајући читаоцу да сам процени који је ближи истини. Користећи такву методу успева да неке догађаје осветли скоро у потпуности. Ова књига је, како њен аутор каже, написана за оне који се чуде над јасеновачким злочином, а међу такве спада и аутор овог текста. Голдштајн нам открива и унутрашњу организацију логора, поделу рада и одговорности као и одступања од правила понашања, како логораша и логорника (старешина из редова логораша), тако и усташа и чувара. С друге стране анализира и позицију логора Јасеновац у правном и политичком систему НДХ, као и парадржавне активности и везе оличене пре свега у односу Павелића и Макса Лубурића, заповедника логора, алфе и омеге логора током читавог његовог трајања, без обзира на смену са командног места и интернацију у коју је отеран под притиском Немаца. Одвођење српског станвништва с Козаре у логоре. Снимљено у лето 1942. Наиме, Немци су дошли до закључка у једном тренутку, крајем 1942. да се терором над Србима и другима у логору и уопште у НДХ, само регрутује све већи број партизана. Треба на овом месту рећи како је и Хитлер пред крај рата, када је тотални немачки пораз био само питање дана, рекао како је бар успео да уништи европске Јевреје. И Лубурић је био опседнут уништавањем Срба, комуниста и Јевреја, који су за њега, као и за његове учитеље у немачком логору Заксенхаузен-Оренијенбург где је био на обуци, представљали нижу расу, а сами Јевреји антирасу. Велики део депортованих у логор, а процењује се да је у њега ушло између 120.000-130.000 људи, није преживео. Велики број жртава није евидентиран јер је пре самог уласка у логор већ био мртав од исцрпљености, батина и успутних ликвидација у транспортима, или је одмах пред улазом у логор вођен на Градину, стратиште на другој обали Саве и ту ликвидиран. Логор Јасеновац III могао је да прими највише 3.000 логораша, све преко тог броја је ликвидирано након повремених селекционисања у којем су болесни, стари и неподобни одвајани за ликвидацију, а они који су остајали у животу су изнуривани слабом исхраном и радовима на насипу или у логорским економијама. После неколико месеци, најчешће су такође постајали кандидати за Градину, или убијани за пример на самом наступу, или негде успут на некој економији у кругу или ван логорског круга где су их усташе одводиле на рад. Сама логорска управа је била против евидентирања логораша. Усташе су једноставно имале намеру да затру и логораше и сваки траг о њима. Усташтво као идеологија Поред нових сазнања о систему логора Јасеновац ова књига је веома важна и због чињеница, сада организованих у нови поредак, о самом усташком режиму и његовим особеностима и карактеристикама. Дакле, усташтво је било, као идеологија, еклектички поглед на реалитет, каже Голдштајн, засновано на искривљавању идеолошких поставки Анте Старчевића а са елементима нацистичке и фашистичке идеологије. С друге стране, то је био тоталитарни и терористички режим који је систематски користио терор за остваривање својих циљева, па и тамо где се он није видео, као сенка је стајао над људима. Законска одредба од 17. априла 1942. предвиђала је преке судове који као санкцију изричу искључиво смртну казну, где није предвиђен правни лек, а молба за помиловање не одлаже извршење, које се морало спровести три сата од изрицања пресуде. Срби, Јевреји и комунисти су и законски проглашени највећим непријатељима хрватског народа. Циљ такве политике био је стварање чистог хрватског животног простора. Све то, наравно, звучало је познато још у то време. НДХ је прилагодио нацистичке расне законе, преузевши антисемитске мотиве нациста и фашиста, прикључујући им и тежњу ка уништењу Срба. Сувереност НДХ У коликој су мери Немци у НДХ надгледали и контролисали власт? Ниједан покрет војних јединица није се смео извести без немачког допуштења. Италијани су у другој половини 1941. реокупирали Јадранску обалу и Лику. Логори су у негативном и трагичном смислу били место слободе за усташе. Ту су, под изговором да спроводе у дело и политику Рајха убили десетине хиљада људи на најсвирепији начин какав није виђен у модерном добу, или двадесетом веку. Једноставно, НДХ је буквално била држава у којој су владали теорористи обучени у униформе, држећи се само привидно општих правних и законских начела. Таква држава је после ангажовања немачких војних јединица у акцијама чишћења у НДХ морала сносити и немачке војне издатке или бар њихов велики део. Треба рећи да су власти НДХ биле дужне да шаљу, како се рат разбуктавао, све више људи на такозвани добровољни рад у Немачку. У почетку, на рад су се људи јављали добровољно, а касније под присилом. У једном тренутку то је значило спас, нарочито за Србе у НДХ. Тако је 1942. у Немачку отишло на рад 20.000 Срба депортованих у Јасеновац после акција "подизања села" на Козари. После реокупације италијанске сфере утицаја у НДХ и логори из госпићког система логора: два логора на Велебиту и два логора на острву Пагу морали су бити затворени. Они су такође били логори смрти. У њима је било заточено 30.000 људи. Преживело је свега неколико хиљада које су усташе после италијанске реокупације депортовали у јасеновачке логоре. Први заробљеници Јасеновца били су заправо логораши из госпићког система логора, око 3.000 Срба и Јевреја. Систем логора Јасеновац Систем логора Јасеновац састојао се од пет логора: Јасеновац И Крапје, 12 километара низводно од Јасеновца; Јасеновац II Брочице у селу на два километра од места Јасеновац; Јасеновац III Циглана смештен у самом истоименом месту, главни и највећи логор; Јасеновац IV Кожара, радни логор смештен у кожарском погону Јасеновца III и логор Јасеновац В Стара Градишка, у предратном затвору удаљеном тридесетак километара низводно Савом од Јасеновца. Стара Градишка је испрва био замишљен као логор за Хрвате али је временом постао копија у малом, како каже аутор књиге, Јасеновца III Циглане. Градишка је била резервисана пре свега за – антифашисте, комунисте, скојевце, партизане и партизанске симпатизере, а после "чишћења" Козаре 1942. и логор за децу са Козаре. Усташка и логорска организација власти Иако су формално изнад Лубурића били министар полиције, Дидо Кватерник и сам Павелић, заповедник Лубурић имао је директне контакте са Павелићем чију је наклоност несумњиво уживао и којем је, изгледа једином полагао рачуне. Унутрашњу управу су чинили – логорник, заменик логорника, заповедник рада, вођа рада, групник (пословођа), затим стотник, десетар и писарница. Зграда из које је учињен пробој последњих јасеновачких заточеника 22. априла 1945. Логор је запошљавао у просеку 3.000 логораша. Једна од највећих радних група били су гробари чији је животни век био два месеца. У логору су се временом формирале разне заједнице - масони, партијска организација, економске, разне земљачке организације. Без заједнице логораша које су некада бројале само неколико чланова, појединац се није могао надати да ће преживети. У заједницама су људи испољавали солидарност, често на високом нивоу. Јеси ли комуниста или четник? Критеријуми за депортацију у Јасеновац често су били потпуно арбитрарни. Најдужа затворска казна износила је три године, али ју је мало ко дочекао, па и ако јесте задржаван је и даље у логору. Од ухапшених Срба су тражили да се изјасне – да ли су комунисти или четници, а када би им ухапшеници одговорили да нису ни једно ни друго, усташе су онда млађе људе сврставали у комунисте а старије у четнике. Обе групе су имале пођеднако мале шансе да преживе. Новопридошли у логор су ретко пописивани. Као и у другим логорима смрти логораши су убијани током самог транспорта у логор, јер су трпани у великом броју у вагоне, проводећи дане без воде и хране. Оне које не би успели да сместе у вагоне често су убијали на лицу места. На уласку у логор предавали су све драгоцености, у које су по усташама спадале и наочаре које су се сматрале господском ствари. Када су побијени или депортовани српски сељаци у селима око логора њихова стока и покућство такође су постајали плен усташа. У логору је било забрањено читање књига док се слушање страних радио-станица кажњавало смрћу. Усташке власти су колико год су могле биле неосетљиве на приговоре Немаца, Италије и Цркве па су се међународне комисије које су обилазиле Јасеновац показале као чиста фарса. Иако је у логору било заточено 46 лекара од којих је логор преживело само њих осам, лекарске неге скоро да није ни било, осим када су пред разним комисијама које су долазиле у логор показивани наводни болесници, заправо најздравији логораши које су усташе стављале у чисту постељину, док би оне иоле болесне и слабе пре тога побили. Крвници, криминалци, цинкароши и конфиденти Јасеновац је био предвиђен и за усташе који би се огрешили о дисциплину. Неки су и убијени а неки су постали заповедници и највећи крвници као на пример Љубо Милош или Мирослав Филиповић Мајсторовић. Занимљив је случај Владимира Сингера, покрштеног Јеврејина који је био истакнути усташа између два рата, чак водечи идеолог, али који је заједно са фамилијом страдао у Јасеновцу под неразјашњеним околностима. Вешала у логору Циглана у Јасеновцу Поједини заповедници и усташки официри, иначе највечи крвници, били су људи који су волели уметност, волели да разговарају о књижевности, док су други били полуписмени или неписмени сељаци. Трећи су заправо били окорели криминалци, којих је било и међу логорашима. Они су најчешће постајали цинкароши и конфиденти, а неки од њих су, како каже Голдштајн, обукли и усташке униформе. Криминалци су уживали велику наклонсот усташа. Поједини логораши су постајали мезимци усташа а неки од њих су чак и учествовали у ликвидацијама. Занимљиво је да су их усташе, све њих, пре или касније ликвидирале. Храна Логораши су у просеку у Јасеновцу добијали сто грама кукурузног брашна на дан. Борба за храну била је непрекидна, крађа хране, па чак и једног кромпира, кажњавала се смрћу. Месо су логораши јели најчешће када нека животиња на економији угине. У Старој Градишки је у једном тренутку сва трава била поједена. Тифус је покосио велики број логораша али и један број усташа. Наступ Наступ, постројавање логораша пред усташама било је нешто најзлокобније: тада су људи издвајани под оптужбом или не, понекад су убијани на лицу места а понекад одвођени на Градину на клање, иако би дан-два раније усташе са дотичним логорашем или групом њих збијали шале. Усташа је, без обзира на чин, могао премлатити или убити било којег заточеника без икаквог разлога. Индустрија смрти Усташе су, што су били веће убице и монструознији кољачи, имали веће шансе за бржи напредак у хијерархији. Инжењер Хинко Пичили је почетком 1942. дошао на идеју да направи пећ за кремацију лешева у самом логору. Прве жртве те пећи-крематоријума три пута четири метра, били су сами њени градитељи. Жртве су довођене ноћу и убијане маљевима и након тога бацане у пећ. Постоје сведочења и да су живи људи бацани у крематоријум. Пећ је престала с радом у мају 1942. када је преуређена. Од свих многобројних стратишта логорског комплекса Јасеновац највеће је било оно у селу Доња Градина на босанској обали Саве, где су после Козарачке офанзиве прво поклани локални Срби, њих две стотине. Те гробнице су снимљене из савезничких авиона и однедавно су те фотографије доступне истраживачима. На Градини су убијани маљевима и ножевима над јамама. Роми су били у јамама и слагали лешеве, на крају их посипајући кречом и земљом. Усташе су готово све познате начине на које су људи убијани и мучени током векова на Балкану примењивали и у Јасеновцу. Постојао је култ убијања, нарочито клања. Дрвени маљ који је служио за ликвидацију заточеника Логорске усташе регрутоване су из реда лумпенпролетаријата, најчешће од сиромашних херцеговачких младића. У убиствима у Јасеновцу су учествовали готово сви чланови усташке посаде. Највећи покољи одвијали су се за велике празнике, Ускрс и Божић, као и када је из Загреба у логор долазио Макс Лубурић, а један од највећих је свакако био када су испраћали Лубурића из Јасеновца, уочи "мирне године" када је убијено између 800 и 1.500 људи у једном дану. Иако наводно Немци нису знали за злочине свакодневно чињене у Јасеновцу, немачки војници и официри смештени у немачким војним постајама су учествовали у силовањима жена које су најчешће после тога убијане. У кругу фамилије Колико је блиска веза између Павелића и Лубурића била, и поред инсистирања Немаца да се Лубурић уклони и казни, говори и чињеница да га је Павелић пред сам крај рата промовисао у генерала и врховог заповедника свих оружаних снага НДХ. Занимљиве су и рођачке везе међу заповедницима Јасеновца. Вјекослав Лубурић био је блиски рођак Љубе Милоша. Динко Шакић оженио се полусестром Лубурићевом, као и Јаков Џал, пуковник усташке војске који је повремено долазио у логор. Сви заповедници логора Јасеновац били су емигранти, а сам Лубурић је провео седам година на Липарима у Италији у интернацији, што је иначе и језгро предратног усташког покрета. Међу јасеновачким зликовцима истакнуто место има и неколико жена, већ споменута Нада Шакић, полусестра Макса Лубурића, затим Божица Обрадовић, која је још са Маријом Мајом Буџон чинила "црну тројку" која је учестовала у бројним ликвидацијама. Жртве У најмањем проценту Јасеновац су преживели Роми, затим Јевреји и Срби. Занимљиво је да су у логору страдали и истакнути интелектуалци под оптужбом да су масони. И поред тога што су на католичку веру током рата прелазили и Срби а као муслимани се изјашњавали и босански Роми, то им најчешће није било од помоћи при одлучивању ко ће бити депортован у Јасеновац. У Јасеновцу је страдала, у првој години постојања готово сва ромска популација, њих 16.170. За смрт Рома није одговарао ни логораш а камоли усташа, пише, на једном месту Голдштајн. Лешеви заточеника на обали Саве у Јасеновцу Нарочито је била трагична судбина козарачке деце која су у логору Стара Градишка остављена јер су им родитељи који су остали у животу после "редарствене акције" на Козари отишли на рад у Немачку. Половина те деце умрла је од последица глади, болести и физички је ликвидирана. Претпоставља се да је половина спасена, око 6.000, а велику заслугу за то има Диана Будисављевић, Аустријанка која је имала добре врезе са Немцима у Загребу. Нажалост, деца су настављала умирати и када су извучена из логора тако да је од 12.000 деце преживело од 3.000 до 3.500 деце. Занимљиво је да је неколико дечака учествовало у самом пробоју 22. априла 1945. Размене Логораши, нарочито чланови КПЈ, служили су и усташама и Немцима за размену заробљеника којих је како је рат одмицао било све више и више. Усташе су и када је за неког стигла молба да буде пуштен или када је неко из врха власти интервенисао знале да кажу да је дотични мртав, а његова права смрт уследила би након дан-два. Истовремено је издаван налог да се неко пусти и тајни налог да буде ликвидиран. Зашто партизани нису ослободили Јасеновац? За логор Јасеновац је релативно рано сазнала и избегличка влада у Лондону. Неколико логораша је у марту 1942. сведочило пред Недићевом комисијом у Београду. Поједини немачки официри и редставници у НДХ знали су а неки од њих и покушавали да зауставе масовне злочине јер им је било стало и до добрих односа са квислиншком Недићевом владом. Најчешћа питања везана за Јасеновац су била – зашто га партизани нису ослободили и зашто логораши нису дигли устанак, као на пример Јевреји у Варшавском гету. Логор је био смештен на таквом месту које је евентуалне нападаче својим карактеристикама одвраћало од напада: природним препрекама, рекама Уном и Савом, затим мочварним пределом на северу. Логораши су непрекидно радили на учвршћивању одбрамбеног појаса, зидани су бункери у Градини и на другим местима око логора. Јасеновачки логор Циглана био је са свих страна опасан дрвеним и зиданим осматрачницама Јасеновац је чувало око 3.000 усташких војника, дакле било их је подједнако као и логораша. Немцима је било веома стало да се сачува пруга Београд‒Загреб. Знало се да ће у случају напада усташе прво побити логораше тако да су партизанима јављали да их не нападају. У таквим ситуацијама неблаговремене акције показују се кобним. Партизани су то желели, и славонски али и сам Тито, који је чак и наредио "да се испитају могућности да се логор ослободи". Међутим, сами логораши и партијска организација у логору су били против тога јер су знали каква ће рекација усташа бити у случају напада на логор. Нада у ослобађање или у бег из логора никада није нестала код логораша. Чекао се повољан тренутак а он је дошао тек када је постало извесно да се крај рата и самог логора ближи а да усташе не желе да оставе сведоке у животу. Логораши су се одлучили на пробој у најнеповољнијем тренутку. Зато је и број преживелих био тако мали. Пре пробоја 22. априла 1945, усташе су дан раније поубијале 500 до 600 затвореница. У пробој је кренуло око 1.000 логораша из Јасновца III Циглане, 90 је преживело. Логораши смештени у Кожари преживели су пробој у још мањем броју јер су се тек после подне одлучили на пробој, слично је било и у Старој Градишки. Усташе су минирале и палиле објекте у логору и уништавале документацију. Грађевински материјал за којим је одмах после рата владала велика тражња брзо су разграбили локални сељаци, као и машине преостале у логору. После неколико година логор је био рашчишћен. Због чега је у култури сећања Јасеновац потискиван? Непосредно после рата једном броју јасеновачких зликоваца је суђено и неки од њих су дали вредна сведочанства пре него што су осуђени на смрт, нарочито Љубо Милош, Филиповић Мајсторовић, Анте Врбан и други. Нажалост, један немали број није стигла казна. Поглед из воза на логор Циглана у Јасеновцу Сама социјалистичка влада после рата, пише Голдштајн, желела је да прикаже нацисте и фашисте као главне злочинце а домаће квислинге као секундарне актере, што је као резултат имало стални дефицит истине о злочинима квислинга. То се по речима аутора показало кобним у осамдесетим годинама двадесетог века. У деведесетим се све на неки начин, у мањој мери, али са великим подударностима поновило и није случајно Славко своју књигу насловио: 1941. година која се враћа. Кад би били само Срби и Хрвати у игри ствар би била мање комплициране, каже негде на крају наших разговора Иво Голдштајн. Ту није само у питању 41‒45, него и 91‒95, наставља он, процес помирења који се мора догодити мора се догодити преко Јасеновца. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3501931/goldstajn-pravo-pomirenje-mora-poceti-u-jasenovcu.html

Овај логор је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице, кажев епископ Пакрачко-славонски Свака наша прича о Холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).„Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, казао је епископ Јован, преноси Танјуг. На питање како у контексту Холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован одговорио је - као да служим на гробу.„Кад одемо на места страдања Срба пустимо тишину да завлада и сваки дан као да је Велика субота - као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење”, казао је. Он је у емисији „Седмица” Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина.„Порицање Холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама Холокауста”, рекао је владика Јован. Порицање и ревизионизам у Хрватској су онолико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот, навео је и додао да је нажалост, сам ревизионизам у Хрватској само део ревизионизма у свету.„Јасеновац је већ три године на светској листи угожене баштине Холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској”, рекао је владика Јован. Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону.„Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик Холокаусту има и споменик Јеврејима и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање Холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту”, казао је он. Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.„Јасеновац није сам српска прича, већ и јеврејска од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања”, казао је владика Јован, који је и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида и аутор књиге „Холокауст у Југославији”. Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на Холокауст буде само једанпут годишње. http://www.politika.rs/scc/clanak/421408/Svaka-nasa-prica-o-Holokaustu-pocinje-u-Jasenovcu

Држава спремила 20 милиона евра за пројекат о страдању Срба, Јевреја и Рома. Кадијевић: Јасеновац је пакао на земљи, тежак за уметничку обраду. Меморијални центар у Јасеновцу Фото Танјуг ВЛАДА Србије, на иницијативу председника Александра Вучића, спремна је да финансира грандиозни филмски пројекат о страдању нашег народа, Јевреја и Рома у Јасеновцу - сазнају “Новости”. Према нашим изворима, држава планира да издвоји и до 20 милиона евра за снимање играног филма о злогласном стратишту у НДХ, али и да ангажује еминентне представнике седме уметности, укључујући и нека позната имена из Холивуда. Саговорници “Новости” блиски државном врху објашњавају да се Србија на овај корак одлучује сада, пре свега јер је коначно, захваљујући фискалној консолидацији, могуће издвојити новац за овако захтеван посао, али ова идеја има и вредносне елементе. Наиме, до сада се нико у нашој кинематографији није усудио естетски да обликује јасеновачку трагедију, која надилази границе овог поднебља. Уз то, константни покушаји да се размере страдања умање или да се оскрнави успомена на жртве (најочитији пример постављање табле “За дом спремни” надомак логора), изискују овај цивилизацијски напор. ОД ВЕЛСА ДО БАРТОНА У ФИЛМСКЕ приче о Титовим партизанима Југославија је некада улагала огроман новац. Убедљиво највећи број страних глумаца играо је у чувеном филму “Битка на Неретви” Вељка Булајића: Орсон Велс, Јул Бринер, Сергеј Бондарчук, Франко Неро и Силва Кошћина. У “Сутјесци” Стипе Делића светска звезда Ричард Бартон игра Тита, а косценариста је Бондарчук. На идеју да екранизује јасеновачку трагедију пре неколико година дошао је Тихомир Станић и за редитеља изабрао Ђорђа Кадијевића. Разлог је био, каже Кадијевић, тај што је по мајци Хрват, по оцу Србин, а у души Југословен. - Пројекат је требало да финансира Република Српска, али је Станић морао да одустане због претњи из Хрватске. Овакав филм потребнији је данас више него икад и одавно је морао да буде снимљен. Али ту тему је тешко синеастички обрадити тако да буде уметнички посматрана, без упадања у замку шовинизма. Јасеновац је трагедија која се, када говоримо о људском злу, ни са чим на свету не може упоредити. То је пакао на земљи, планетарна тачка у којој је зло достигло свој максимум и трајало четири године - каже Кадијевић. Страхоте у овом логору, по његовом мишљењу, биле су горе од оних у Аушвицу, јер су тамо Немци варали жртве одводећи их на купање и убијајући их за неколико минута “циклоном бе”, док су у Јасеновцу били изложени најстрашнијим мучењима, после чега би се мучитељи такмичили у “маштовитости” приликом убијања - од ударца маљем, преко клања, до бацања у ужарене пећи. На питање како то да никада није снимљен играни филм о Јасеновцу иако су милиони одвајани за импозантне ратне епопеје у бившој Југославији, историчар Милан Кољанин каже: - Зато што то није био немачки, већ усташки логор, па се прича није уклапала у идеолошку матрицу да су окупатори криви за све. У Јасеновцу су припадници једног југословенског народа убијали припаднике другог - Србе, Јевреје и Роме. Shutterstock Ова тема могла је, додаје, не само да поткопа братство и јединство, већ генерално није била популарна. До те мере да ни у Србији, ни у Хрватској до данас нема озбиљне научне монографије о Јасеновцу! - До осамдесетих година прошлог века није се уопште писало о логорима. Преживели логораши нису слављени као хероји, већ се постављало питање како су баш они преживели - прича Кољанин. Милан Кољанин и Ђорђе Кадијевић Тек током осамдесетих је у Институту за савремену историју у Београду покренут југословенски пројекат на тему логора, али је Институт издао само књиге о Старом сајмишту (аутор је управо Кољанин) и Бањици. До Јасеновца се није стигло јер је почео рат и земља је разбијена. Једини играни филм на тему логора био је “Девети круг”, у режији словеначког редитеља Франце Штиглица, док је ТВ Београд емитовао играно-документарну серију “Бањица”. Један од ретких редитеља играних филмова који су се упустили у филмски пројекат о злогласном усташком систему логора био је Лордан Зафрановић, али је и он снимио само документарни филм - “Крв и пепео Јасеновца”, 1986, због ког га је хрватски председник Фрањо Туђман прогласио “непријатељем хрватског народа”. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:727378-Holivudski-glumci-u-filmu-o-Jasenovcu

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на молбу државне делегације Републике Србије, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован боравио од 23. до 26. априла 2018. године у Јерусалиму. Повод радне посете Светом граду Јерусалиму била је међународна изложба и конференција о Јасеновцу. У склопу радног дела, делегацију на челу са владиком Јованом - а коју су чинили министар просвете г. Младен Шарчевић, генерални секретар Министарства спољних послова г. Вељко Одаловић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић - примио је и Његова Светост Патријарх јерусалимски г. Теофило. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

8. april 2018 | 09:55 » 10:05 Mi ovde svaki dan vaskrsavamo: Telegraf u Pakracu sa vladikom Jovanom o Jasenovcu, Kosovu i Ustavu SPC (FOTO) (VIDEO) Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije, rekao je u intervjuu za Telegraf.rs, episkop pakračko-slavonski blob:http://www.telegraf.rs/076dbbc5-dd9e-46fb-b868-8673a186a1b0 Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Njegovom Preosveštenstvu episkopu pakračko-slavonskom gospodinu Jovanu Ćulibrku. Koje novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve? - Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila - to je Eparhija pakračko-slavonska. Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali. Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine - naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje jebilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu. Tako se i drevne crkve nazivaju - Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”. Foto: Milena Đorđević Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći? - Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji. Takođe, mnoge druge funkcije - zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. - mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro. Foto: Milena Đorđević Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu? - Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći. Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u "patrijarh srpskih i pomorskih zemalja". Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to. - Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora. Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo. Foto: Milena Đorđević Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina? - Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina! Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji. Foto: Milena Đorđević Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time? - Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju. Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti - ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast. Foto: Milena Đorđević Znači, sve će se svesti na promenu imena? - Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv. A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama. Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac. Foto: Milena Đorđević Da Sava ne bude granica? - Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save. Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva. Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao - obema. Foto: Milena Đorđević Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio? - Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada. Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške... Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije? - Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja? - Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh. S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka. Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora. Foto: Milena Đorđević Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko "curenje" teksta Nacrta novog Ustava bilo "predviđeno" ili se desilo slučajno? - Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete? Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor? Foto: Milena Đorđević - Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu. Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska. Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo. Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo. Foto: Milena Đorđević U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan? - Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju. Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu. S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba - sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine. Foto: Milena Đorđević Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata. Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu. Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete? - Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati. Zašto je to tako? - To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holocaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo - pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini. Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa "Lady from Zagreb", od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu. Episkop Jovan u Sabornom hramu Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo. Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu. Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački. Episkop Jovan ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Pakracu -Foto: Milena Đorđević Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate? - Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito. Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane? - Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem. Foto: Milena Đorđević Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? - Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju. Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose. Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju? - Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari. Ispred Vladičanskog dvora u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla? - Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine. Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope. Foto: Milena Đorđević Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac. Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini. - To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme - bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima. Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva. Vladičanski dvor u Pakracu, u pozadini je Saborni hram Svete Trojice - Foto: Milena Đorđević Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava? - Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili. Ovo se pre svega odnosi - i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu. Foto: Milena Đorđević Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod? - Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost. Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost. Episkop Jovan u Vladičanskom dvoru u Pakracu, koji se trenutno obnavlja - Foto: Milena Đorđević Šta Vi vidite, kada siđete među narod? - Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve - znači pre svega prema samima sebi - a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo. No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo. Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević Verovatno je to i ključna poruka? - Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost. To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice. Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane? Episkop Jovan u kapeli u okviru Vladičanskog dvora - Foto: Milena Đorđević - Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti. Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale. To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku... Foto: Milena Đorđević U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti? - Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način. U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama. - Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi. Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu. Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu. Saborni hram Svete Trojice u Pakracu - Foto: Milena Đorđević Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti? - Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice. Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine. Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara? - Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot. Foto: Milena Đorđević Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka? - Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se. M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs) View full Странице

Хрвати тражили да се забрани изложба о Јасеновцу у УН среда, 24.01.2018. у 23:09 Завршни радови на уређењу поставке у УН (Фото МСП) Хрватска је на све начине покушавала да спречи изложбу о Јасеновцу, која ће у четвртак бити отворена у седишту УН у Њујорку, али је одустала када је лично генерални секретар УН Антонио Гутерес одобрио поставку о усташким злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима, пишу Новости. Према информацијама листа, званични Загреб је дипломатским каналима тражио да УН забране изложбу у својим просторијама, па су се са таквим захтевом обратили и Гутересу. Како преноси лист, по њима је била спорна фотографија Алојзија Степинца и његова страшна мисија у покатоличавању Срба, као и истицање броја настрадалих о којем се говори у филму који је део поставке. После овог маневра Загреба уследила је брза реакција нашег шефа дипломатије Ивице Дачића. Он је од генералног секретара Ун затражио добио званично одобрење да изложба може да се организује. „Јасеновац - право на незаборав” је највећа и најмонументалнија изложба о Јасеновцу која ће први пут бити постављена у УН са седам тона опреме и експоната који ће на мултимедијални начин Србију представити кроз српско-јеврејски пројекат поводом обележавања међународног дана Холокауста. (Танјуг) http://www.politika.rs/scc/clanak/397070/Hrvati-trazili-da-se-zabrani-izlozba-o-Jasenovcu-u-UN

У манастиру Јасеновац положен је камен темељац и освештани темељи Параклиса посвећеном Новомученицима јасеновачким. На литургији, коју су служили епископ пакрачко-славонски Јован и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, окупили су се бројни Срби повратници у Западну Славонију. Почетком 90-их година прошлог вијека, на подручју Западне Славоније живјело је преко 100 хиљада Срба. Рат је промијенио све. Већина Срба тада је напустила домове и спас пронашла у Републици Српској и Србији. На вијековна огњишта, до данас, вратили су се ријетки. „Све је старо и мање-више сви пензије имају. А мало има пољопривредника у нашем селу“, рекла је Милица Влаисављевић из Трнаве. „Враћа се мало људи. Управо из тог разлога што нема се запослења и тешко се живи“. истакла је предсједник Кола српских сестара из Медара Бранка Милојковић. „Дијелимо добро и зло са хрватским становништвом“ воле да кажу Срби повратници. Међутим, много им је теже него Хрватима – јер за њих нема посла у државним предузећима, а путеви и остала комунална инфраструктура у српским селима веома је лоша. Ипак, мали помак осјећа се у школству. „То је модел Ц, додатна настава, два сата недјељно, у Пакрацу. И сматрамо да је неопходно да наша дјеца науче ћирилицу, да науче основу о нашем средњем вијеку“, поручио је замјеник градоначелнице Пакраца Никола Ивановић. Извор: РТРС Бесједе Митрополита Амфилохија и епископа Јована – Радио Светигора Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице

Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије посјетиће у суботу, 20. јануара, на празник Светог Јована Крститеља, Епархију пакрачко-славонску и свештену обитељ манастира Јасеновац – свеопште светиње српске Цркве и велико поклоничко мјесто. „Након Свете архијерејске литургије у манастиру Јасеновац, коју ће митрополит Амфилохије служити са епископом пакрачко-славонским Јованом, биће освештани темељи параклиса посвећеног новомученицима јасеновачким“, рекао је за Радио Светигора парох пакрачки Ђорђе Теодоровић. Литургија ће бити служена од 9.00 часова. У недјељу, 21. јануара, митрополит Амфилохије ће служити Свету архијерејску литургију у манастиру Ораховица, гдје ће га архимандрит Павле упознати са обновљеним монашким животом ове древне светиње у Славонији. Извор: СРНА View full Странице

Извор:http://www.politika.rs/scc/clanak/389454/I-cigle-kao-cuvari-secanja-na-jasenovacke-mucenike И цигле као чувари сећања на јасеновачке мученике На безумље и последице Другог светског рата осим меморијалног комплекса, подсећају и стара српска школа и кућа Клинцових у којој је некада била смештена усташка болница. Аутор: Дејан Алексићнедеља, 24.09.2017. Ло­гор Ја­се­но­вац био је ком­плекс од осам фа­бри­ка смр­ти. Глав­ни је био „Ци­гла­на”, ло­гор отво­рен на ме­сту не­ка­да­шње ци­гла­не срп­ске по­ро­ди­це Ба­чић. Да­нас је на том ме­сту Ме­мо­ри­јал­ни ком­плекс, а на без­у­мље и по­сле­ди­це Дру­гог свет­ског ра­та под­се­ћа­ју и ста­ра срп­ска шко­ла и ку­ћа Клин­цо­вих у ко­јој је не­ка­да би­ла сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца. О има­њу Клин­цо­вих да­нас бри­ну ба­ка Љу­би­ца и мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ро­ђе­ња Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. „Ка­да је за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат, мој муж Гој­ко ни­је до­зво­лио да се ово ди­ра, ни­је до­зво­лио да се ру­ши!”, при­се­ћа се осам­де­сет­де­ве­то­го­ди­шња Љу­би­ца Клин­цов док по­ка­зу­је по­ро­дич­но има­ње не­да­ле­ко од хр­ват­ско-бо­сан­ске оба­ле Са­ве. А, има­ње „клин­цов­ско”, јед­но је од рет­ких у Ја­се­нов­цу на ко­ме да­нас жи­ви не­ко од Ср­ба. На­жа­лост, овај по­сед у ме­сту по­зна­том по уста­шкој фа­бри­ци смр­ти за Ср­бе, Је­вре­је и Ро­ме у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској, је­сте и не­ми све­док тог рат­ног ви­хо­ра. У ку­ћи Клин­цо­вих, ко­ја је у ме­ђу­вре­ме­ну ре­кон­стру­и­са­на, би­ла је сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца, а у шу­пи и шта­ли по­ред ку­ће, ко­је и да­нас по­сто­је, би­ли су апо­те­ка и про­сто­ри­је за ле­ка­ре... – Две згра­де иза ку­ће ве­о­ма су ва­жне јер го­во­ре о то­ме ка­ко је бол­ни­ца ра­ди­ла. На­и­ме, шу­пи­ца је би­ла у то вре­ме апо­те­ка, а шта­ла иза ње про­стор у ко­ме су би­ли за­тво­ре­ни ле­ка­ри ко­ји су би­ли за­по­сле­ни у бол­ни­ци. Ве­ћи­на док­то­ра би­ли су Је­вре­ји, не­што ма­ло и Ср­би. Пре­ма за­пи­си­ма укуп­но 34 њих. У апо­те­ци је огром­на Да­ви­до­ва зве­зда ко­ја је озна­ча­ва­ла да ту ра­де Је­вре­ји, а на шта­ли су би­ле и ре­шет­ке на про­зо­ри­ма – об­ја­шња­ва епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк. Ре­волт због срп­ских но­ви­на­ра На на­ци­о­нал­не тен­зи­је у Ја­се­нов­цу и ње­го­вој око­ли­ни да­нас под­се­те и обе­леж­ја по­пут па­ра­лел­но ис­пи­са­них уста­шког У и срп­ска че­ти­ри С на јед­ној оро­ну­лој ку­ћи. Све­жи­ји под­сет­ник је спо­мен-та­бла ХОС-а ко­ја је ме­се­ци­ма пред­мет спо­ре­ња хр­ват­ске и срп­ске јав­но­сти. Та­бла је не­дав­но укло­ње­на из Ја­се­нов­ца, али је по­ме­ре­на тек не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра да­ље. Ка­да су ових да­на, на по­врат­ку ка Бе­о­гра­ду, срп­ски но­ви­на­ри за­у­ста­ви­ли да је сли­ка­ју, Хр­ва­ти­ца ко­ја је за­па­зи­ла на­ше ре­ги­стра­ци­је из­ле­те­ла је из ауто­мо­би­ла.– Сли­ка­те, сли­ка­те? И ви би­сте хте­ли да ви­ди­те на­ше бра­ни­те­ље? – иро­нич­но је од­бру­си­ла.– Сме­та­мо ли? – упи­та­ла ју је јед­на од ко­ле­ги­ни­ца.– Не­ее! – на­ста­ви­ла је са иро­нич­ним то­ном сре­до­веч­на же­на.– Да, сме­та­мо – кон­ста­то­ва­ла је ко­ле­ги­ни­ца се­би у бра­ду.– Па сме­та­те! Сад то сли­ка­те па ће­те да по­ка­зу­је­те по ва­шем Бе­о­гра­ду као не­што ло­ше... – од­бру­си­ла је љу­ти­та Хр­ва­ти­ца. На цр­не стра­не исто­ри­је овог ме­ста под­се­ћа­ју и ци­гле на ја­се­но­вач­ким ку­ћа­ма. Ка­ко ка­же епи­скоп Јо­ван, ако је не­ка ку­ћа у Ја­се­нов­цу у пот­пу­но­сти гра­ђе­на од ци­гле са ла­ти­нич­ним озна­ка­ма БЦ, то зна­чи да је пре ра­та она на­ба­вља­на из ци­гла­не. Али, ако је ку­ћа са­мо по­пра­вља­на овом ци­глом, он­да су њу пра­ви­ли ло­го­ра­ши, а ме­шта­ни су по­сле ра­та узи­ма­ли те ци­гле из бив­шег ло­го­ра и по­пра­вља­ли ку­ће. Оне се са­ку­пља­ју и из­ла­жу, ка­ко би под­се­ћа­ле на де­ша­ва­ња у ло­го­ру. Про­шли смо и по­ред ста­ре срп­ске шко­ле, ко­ја се на­ла­зи на пу­ту од ма­на­сти­ра до ме­мо­ри­јал­ног ком­плек­са. – Шко­ла је по­диг­ну­та кра­јем 19. ве­ка и она је у цр­кве­ном вла­сни­штву. То смо не­дав­но от­кри­ли. Ка­да смо укло­ни­ли пла­фон из­ме­ђу при­зе­мља и пр­вог спра­та, у ње­му смо на­шли две ку­ти­је до­ку­ме­на­та. У њи­ма су би­ли и по­след­њи дик­та­ти де­це ко­ја су вр­ло бр­зо по­би­је­на. По­след­њи траг и глас тих ма­ли­ша­на. Овај обје­кат би за­то тре­ба­ло да се об­но­ви и да бу­де би­бли­о­те­ка и ис­тра­жи­вач­ки цен­тар ко­ји ће се ба­ви­ти Ја­се­нов­цем – на­по­ми­ње епи­скоп. О не­схва­тљи­во­сти по­сту­па­ка ко­ји су пред­у­зи­ма­ни у вре­ме НДХ све­до­че и не­да­ће у ко­ји­ма се на­шла и пра­во­слав­на бо­го­мо­ља. Пр­ви ло­го­ра­ши Је­вре­ји 1941. до­би­ли су за­да­так да раз­ру­ше до­та­да­шњу цр­кву и да све­га не­ко­ли­ко ме­та­ра да­ље на­пра­ве га­ра­жу за уста­ше. По­сле ра­та га­ра­жа је пре­тво­ре­на у ка­пе­лу у ко­јој су слу­же­не ли­тур­ги­је. Она је по­сто­ја­ла до пре не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да је укло­ње­на због не­ста­бил­но­сти. На ње­ном ме­сту да­нас сто­је крст и ма­ке­та цр­кве. У ме­ђу­вре­ме­ну, на ста­рим те­ме­љи­ма ни­као је но­ви храм. – Би­ле су, ка­ко мно­ги све­до­че, по­треб­не 43 го­ди­не да се цр­ква об­но­ви. Са­мо на до­зво­лу за об­но­ву се че­ка­ло ви­ше од две и по де­це­ни­је. Но­ва цр­ква је осве­шта­на 1984., а за ма­на­стир је про­гла­ше­на 2000. го­ди­не – ука­зу­је епи­скоп Јо­ван. Бо­го­мо­ља обе­ле­жа­ва 13. сеп­тем­бар, по­све­ћен ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма. Тих да­на у њу до­ла­зе епи­ско­пи и мно­го­број­ни вер­ни­ци, вла­да пра­ва са­бор­ска ат­мос­фе­ра. У ма­на­сти­ру, ко­ји је жен­ски, тре­нут­но су че­ти­ри мо­на­хи­ње три ко­је су до­шле са Бе­шке код Ска­дар­ског је­зе­ра и јед­на ис­ку­ше­ни­ца. – У око­ли­ни ма­на­сти­ра има два­де­се­так на­ших љу­ди, а ре­дов­но до­ла­зе три ба­ке и јед­на сре­до­веч­на же­на. Свра­ћа­ју по­вре­ме­но и на­ши љу­ди ко­ји су у про­ла­зу. Го­ди­на­ма ов­де ни­ког ни­је би­ло да их до­че­ка па ка­да им ми отво­ри­мо вра­та об­ра­ду­ју се – на­гла­ша­ва на­сто­ја­те­љи­ца, ма­ти Се­ра­фи­ма. Ма­на­стир­ски ком­плекс на пр­ви по­глед из­гле­да ма­ли, али по­сла има од ју­тра до ве­че­ри. – Цр­ква је ве­ли­ка, је­дан ко­нак, дру­ги ко­нак, ку­ва­ње... Не мо­же­мо све да стиг­не­мо, ве­руј­те. И врт смо по­ку­ша­ле про­шле го­ди­не да об­ра­ђу­је­мо, али не вре­ди – уз бла­ги осмех об­ја­шња­ва ма­ти Се­ра­фи­ма. Има­ње се ипак уве­ли­ко ши­ри. Ку­по­ви­ном, али и да­ри­ва­њем вер­ни­ка по­ста­ло је ве­ће за пет пар­це­ла. Оне бли­же Са­ви већ уре­ђу­ју вред­ни мом­ци из Ба­ња­лу­ке. Ка­ко епи­скоп на­гла­ша­ва, не мо­же ма­на­стир да жи­ви из­ме­ђу две ули­це, а та­ко је са­да. Ке­ли­је и цр­кве­на ку­хи­ња тре­нут­но су сме­ште­не у ку­ћи ко­ја је ку­пље­на и на­кнад­но при­ла­го­ђе­на за по­тре­бе ма­на­стир­ског има­ња. У пла­ну је и да се уз тај обје­кат до­зи­да ка­пе­ла по­што је цр­ква хлад­на од но­вем­бра до апри­ла, па се та­да др­же са­мо ли­тур­ги­је. Та ка­пе­ла ће би­ти по­све­ће­на упра­во ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма. View full Странице

Уочи подгоричког сусрета Комисије о Степинцу, Хрватска редакција Радио Ватикана објавила је овај "знаковит" "епистемолошки" текст у о одбрану повјесног ревизионизма, у коме се тврди да је и службена хрватска бројка о 83 000 страдалих у Јасеновцу претјерана и најављује "ревизија мита" о страдању дјеце. O žrtvama jasenovačkoga logora i povijesnome revizionizmu – Marito Mihovil Letica Predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović u Jasenovcu - RV 04/06/2017 O političkoj, ideološkoj i afektivnoj podijeljenosti hrvatskoga društva s obzirom na određena mjesta i događanja iz Drugoga svjetskog rata – više nego jasno govore tri odvojene komemoracije koje su krajem travnja 2017. održane u Jasenovcu. Koordinacija židovskih općina i Židovska vjerska zajednica ″Bet Israel″, Srpsko narodno vijeće i Romsko nacionalno vijeće te Savez antifašističkih boraca Hrvatske odbili su sudjelovati na službenoj komemoraciji koju je uz pokroviteljstvo Sabora Republike Hrvatske organizirala Javna ustanova spomen-područja Jasenovac. Razlog je bojkotu službene komemoracije, kako se moglo čuti, ″povijesni revizionizam te relativizacija i revitalizacija ustaštva″. Predsjednik Koordinacije židovskih općina Ognjen Kraus k tome je rekao da postav muzeja u Jasenovcu ″ne prikazuje punu istinu o holokaustu i strahotama nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske te ublažava istinu o ustaškome režimu″. Nije posve jasno na što je Ognjen Kraus mislio govoreći o ublažavanju istine o ustaškome režimu. Jer istina o bilo kome i bilo čemu, pa i ustaškome režimu, postojano se opire ublažavanju. Istina se po svojemu metafizičkom i logičkom ustrojstvu suprotstavlja svemu što bi je htjelo iskriviti i sakriti, pomutiti i rastočiti, razrijediti i ublažiti. Martin Heidegger, jamačno jedan od najvećih filozofa 20. stoljeća, rabio je za istinu izraz ″Unverborgenheit″, što je vjerna i prikladna njemačka prevedenica grčke riječi ″a-létheia″, koja znači ʹneskrivenost, nezastrtostʹ. Drukčije kazano, istina je skidanje velova, razotkrivanje. A da bismo dospjeli do istine, potrebno je pomno motriti predmet koji istražujemo, o kojemu tražimo istinu. Često se valja ponovno navraćati na ono što je razmotreno površno i pogrešno; bilo da se to zbilo nenamjerno, bilo s predumišljajem da se istina zamuti i sakrije te da iz tog muteža izroni istinolika laž. Usuprot onima koji se nesmiljenom žestinom obrušavaju na svaki revizionizam smatrajući ga nedopustivom činidbom – jer se navodno protivi povijesnoj i znanstvenoj istini, toleranciji, demokraciji, europskomu liberalnom društvu, antifašizmu, progresizmu i tomu slično – treba reći da je revizionizam epistemološki temelj i uvjet mogućnosti rasta i razvoja svih znanosti, a na poseban način povijesti. Štoviše, povijesna je znanost bez revizionizma ne samo realno nemoguća nego i logički nezamisliva. Ne će biti zgorega podsjetiti da latinskoga podrijetla glagol ″revidirati″ ne znači ništa drugo doli ′ponovno gledati′, ′pregledati, ′preispitati′, ′prilagoditi novim spoznajama′ i sl. Bit će uputno podastrijeti jedan, recimo to nekovrsnim stilskim pleonazmom, paradigmatski primjer povijesnoga revizionizma. Naime, novinarka Hrvatskoga radija Smiljana Šunde objavila je 2006. podatak da se u njujorškoj ustanovi nazvanoj ″Jasenovac Research Institute″ nalaze imena 102 žrtve rodom iz Podgore, mjesta na Makarskome primorju – a da je taj broj, uzmemo li u obzir faktografiju, doslovno stotinu puta manji. Bivajući dobro upoznata s imenima koja se nalaze na njujorškome popisu, jer je i sama rodom iz Podgore, novinarka Smiljana Šunde rečenu je veliku laž o Podgoranima stradalima u Jasenovcu obeskrijepila i dokinula argumentiranim podatcima odnosno činjenicama od kojih je sazdana povijesna istina. Članak je Smiljana Šunde objavila u ″Glasu Koncila″, ″Hrvatskome fokusu″, ″Makarskoj kronici″ i drugdje. Citiram dio tog članka: ″Pogledajmo malo taj primjer male Podgore, mjesta koje je u vremenu Drugog svjetskog rata imalo 1500-1600 stanovnika. Prema [tobože] ʹznanstvenomʹ popisu iz New Yorka u Jasenovcu je stradalo ukupno 102 (stotinuidvoje) Podgorana. Tu su osobe koje su stradale na raznim mjestima i na razne načine: partizani koji su poginuli širom ondašnje Jugoslavije (od Biokova, Brača i Hvara, preko Bosne i Crne Gore do Trsta), oni koji su umrli u zbjegu (neki na Visu, neki u Italiji, a najviše njih u El Shattu), tu su i žrtve četničkih pokolja, te žrtve talijanskih fašista. Na tom ʹznanstvenomʹ popisu je i jedna žrtva savezničkog bombardiranja Splita, te jedna žrtva bombardiranja Podgore. No, ʹznanstvenoʹ su svi oni stradali u Jasenovcu. U stvarnosti: u Jasenovcu je stradao jedan jedini Podgoranin [...]. Svaka pojedinačna žrtva nepravedna je i vapije Bogu. No, tako vapije i onih 18 žrtava – Podgorana koji su stradali od partizanske ruke i čija imena do 1990. nisu nigdje bila niti su smjela biti zapisana (zanimljivo je da se ni jedna od tih 18 žrtava nije našla na ʹznanstvenomʹ popisu njujorškog Instituta).″ Protiv takve znanosti ili, bolje rečeno, pseudoznanosti koja se utječe nesmiljenim i bezobzirnim lažima da bi hrvatskomu narodu utisnula što je moguće veću i dublju stigmu povijesne krivnje, zločinaštva i genocidnosti – možemo se i smijemo boriti jedino istinom. U razotkrivanju istine i raskrinkavanju laži valja nam posegnuti za revizionizmom. Otkriće novinarke Smiljane Šunde dobar je tomu primjer: revizionizam kao put k istini. A svima koji se protive takvom, na činjenicama utemeljenom revizionizmu, treba bez krzmanja odbrusiti da su protivnici povijesne istine i pobornici laži. Često se govori o jasenovačkome mitu – a tu treba biti vrlo oprezan. Nije mit da je postojao zloglasni jasenovački logor i da su u njemu ustaše činili teške zločine. (Postojanje ″trostrukoga logora Jasenovac″ – prije 1941., od 1941. do ʹ45. te nakon 1945., o čemu se mogu naći povijesni podatci koje ne bismo smjeli zanemariti – druga je priča, koja nije tema ovoga radijskog osvrta.) Da nije bilo ustaških zločina u Jasenovcu, zar bi 24. veljače 1943. nadbiskup Alojzije Stepinac napisao pismo poglavniku Anti Paveliću u kojemu oštro prosvjeduje riječima da je ″sramotna ljaga čitav Jasenovac za Nezavisnu Državu Hrvatsku″!? Dakle, postojanje jasenovačkoga logora smrti nije nikakav mit – nego je mit da je tamo stradalo 700.000 ili čak 1.000.000 ljudi, a treba reći i to da je i službeni podatak o više od 83.000 žrtava vrlo vjerojatno pretjeran. Posebno uvredljivima i opasnima iskazuju se dvije krajnosti: prva želi sugerirati da je u Jasenovcu skončalo stotine tisuća ili milijun ljudi (što su i nedavno, u travnju, klicali srbijanski predsjednik Aleksandar Vučić te poglavar Srpske pravoslavne Crkve patrijarh Irinej); a druga da je u Jasenovcu bio radni logor u koji nitko nije došao zbog svoje vjerske, etničke i rasne pripadnosti, nego zbog pobune protiv NDH, te da je dolazak u taj logor, gdje su tobože bili humani uvjeti života i rada, bio zapravo spas od smrti (što je početkom 1990-ih govorio višenamjenski političar Stipe Mesić, a takvo mišljenje danas nažalost dijeli i određeni dio nekritičkih apologeta NDH, kojih je srećom iznimno mali broj). Poštovani slušatelji Vatikanskoga radija, u sljedećemu prilogu bit će riječi o knjizi ″Kako je nastao mit (o 20.101 ubijenom djetetu u jasenovačkome logoru)″, publikaciji koju je napisao Tomislav Vuković, novinar ″Glasa Koncila″, a istoimena novinsko-izdavačka kuća objavila 2016. godine.