Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'јавности'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме. Key words: медији, Црква, сакрализација, плуралистичко друштво, толеранција *** 1. Како смо до овога дошли? Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. БЕЛЕШКЕ [1] Податак преузет са www.b92net 7.10.2015. [2] Željko Mardešić, Rascjep u svetome, KS, Zagreb 2007., стр. 715 и даље. Изнесена мишљења у вези са карактером процеса секуларизације се углавном заснивају на студији „Sudbina religije u kasnom postmodernitetu“ у поменутој књизи. [3] Mardešić, исто, стр. 713 [4] Беседа, Нови Сад 2007. [5] Исто, стр. 185-189 [6] Исто, стр. 188 [7] Исто, стр. 185 [8] Види Гордана Јоцић, др Зоран Крстић, „Ставови Цркве о чедоморству (абортусу) у медијима“, у Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013, Београд 2015. стр. 155-165 http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/4918-црква-у-српској-јавности
  2. Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме. Key words: медији, Црква, сакрализација, плуралистичко друштво, толеранција *** 1. Како смо до овога дошли? Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. БЕЛЕШКЕ [1] Податак преузет са www.b92net 7.10.2015. [2] Željko Mardešić, Rascjep u svetome, KS, Zagreb 2007., стр. 715 и даље. Изнесена мишљења у вези са карактером процеса секуларизације се углавном заснивају на студији „Sudbina religije u kasnom postmodernitetu“ у поменутој књизи. [3] Mardešić, исто, стр. 713 [4] Беседа, Нови Сад 2007. [5] Исто, стр. 185-189 [6] Исто, стр. 188 [7] Исто, стр. 185 [8] Види Гордана Јоцић, др Зоран Крстић, „Ставови Цркве о чедоморству (абортусу) у медијима“, у Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013, Београд 2015. стр. 155-165 http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/4918-црква-у-српској-јавности View full Странице
  3. Након недавног саопштења Епархије о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се у јавности преко појединих новина и друштвених мрежа са оптужбом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким средствима јавног информисања и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ. Наше свештенство и монаштво је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. Додатак: У вези најновијих нетачних навода организације 28. јуни Одговор организације "28. јун" на "неистините и узнемиравајуће наводе" наше Епархије поводом њиховог деловања, још нас више уверава да се служе неистинама и вештим манипулацијама, а задржаћемо се само на њиховим наводима и рачунима које су сада приложили у своју одбрану: 1. По два рачуна за куповину богослужбених предмета за манастир Девина вода, које уз своје саопштење прилаже "28 јун" види се да су ти предмети коштали укупно 95.100 динара (63.400 + 31.700) што је 1.200 канадских долара, а не 2000 како се наводи у њиховом одговору. 2. Из осталих рачуна се види да је помоћ за Народне кухиње и вртић на КиМ коју је обезбедила организација "28. јун" коштала 4000 евра (3.500 за намирнице и 500 за превоз) што је само део помоћи или тачније 6 од 21 палетe намирница које је камионом хуманитарни фонд "Човјекољубље" Митрополије Црногорско-приморске упутио на Косово и Метохију. То је иначе био последњи од седам камиона помоћи коју је фонд Човјекољубље из Црне Горе упутио за Народне кухиње на Косову и Метохији. 3. Дакле, то да је "28. јун" "први пробио блокаду намирница наметнуту од Косовских власти" како редовно говоре у својим саопштењима је још једна неистина. Осим фонда Човјекољубље и многе друге хуманитарне организације су од увођења такси више пута доносиле дечје пакетиће и другу помоћ на Косово и Метохију. 4. У овом свом саопштењу "28. јун" пише да је наше саопштење кондтрадикторно другом саопштењу Епархије Рашко-призренске које је у децембру објављено на сајту СПЦ. Из снимка странице који су објавили се међутим јасно види да то није саопштење наше Епархије него је текст објављено под логом "Човекољубља" - добротворне фондације СПЦ 5. При крају поменутог текста који је у децембру објављен на сајту СПЦ каже се да "28. јун" планира да "током празника српском становништву на Косову и Метохији достави помоћ у вредности од укупно милион долара". Прођоше празници па нас занима шта је било са толиком робом јер немамо никакве информације да је тако велика помоћ дата било коме на Косову и Метохији, а није нам тешко да проверимо. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме.
  4. Након саопштења Епархије пре пар дана о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се преко таблоида са тврдњом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким таблоидима и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ која је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  5. Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.
  6. Пише: др Александар Живковић Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим. View full Странице
  7. Нова књига сабраних беседа Његовог Преосвештенства Епископа моравичког Господина Антонија (Пантелића), викара Његове Светости Патријарха српског Иринеја и настојатеља подворја Српске Православне Цркве у Москви, биће представљена јавности на предстојећем међународном београдском сајму књига који ће бити одржан од 22. до 29. октобра ове године. Опширније о овој књизи прочитајте на званичној интернет страници Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Фото: Подворје Српске Православне Цркве у Москви Преузето: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...