Претражи Живе Речи Утехе

Јан Хус између светости и јереси Јан Хус (чешки: Jan Hus; око 1369, пострадао 6. јула 1415) је био чешки свештеник, проповедник, професор, мислилац и претеча чешке реформације. Био је и ректор Карловог универзитета у Прагу. Његови следбеници су звани хусити. Католичка црква је његово осудила као јеретичко, па је Хус 1411 екскомунициран. На сабору у Констанци је осуђен, те је тамо и спаљен на ломачи 6. јула 1415 године. Национални херој Чешке, а 6. јул је државни празник Чешке. На локалном нивоу се од православних слави као светац што и јесете главни аргумент овог есеја. Не бих се обазирао на утицаје Виклифа и друге елементе Хусовог учења који су постали традиционални у протестантском свету, него бих радије концентрисао на Хуса као модел православног светитеља. Изложићу укратко 1) Хусову биографију, или боље, житије, да бих затим 2) побројао 30 тачки оптужбе у Констанци, 3) осветлио неке од битних православних момената Хусове доктрине, и 4) став нашег св. Николаја Велимировића, који је написао житије св. Јана Хуса, као и његов положај у Бохемској православној цркви. 1. Хусов живот и судбина хуситског покрета Јан се родио у Хусинецу, граду (тада селу) у јужној Бохемији, данас Чешка Република. Незнатног је порекла, што су католички полемичари вековима истицали по чувеној матрици: Шта може бити добро из Назарета, није ли овај син занатлије који поправља куће и прави намештај? Хусинец или Хусенец значи на чешком гуска.[1]Не знамо разлоге зашто је феудалцу овог села прирастао за срце, али га је овај прихватио за свог стипендисту, што је по Моронију била тежак усуд, јер је омогућио Хусу да дођу до изражаја његов „фанатизам и манија за новотарством на политичко-религиозном пољу“ (p. 16). На прашком универзитету завршава студије 1393, магистрира 1396, почиње да предаје на универзитету 1398, постаје свештеник 1400. Нешто пре тога, Виклифове (JohnWycliffe, или Wyclif (1331-1384) идеје су продрле у Бохемију, 1380, које је и независно заступао Милич, који је од 1372 позивао на сиромаштво цркве, што наравно није наишло на одобравање, и умро је 1374 не видевши остварене своје идеале. Ипак, његове наде су остварене 1391 оснивањем Витлејемске капеле, центра из кога и креће оштра критика цркве и њеног напуштања јеванђелског пута. Тамо Хус проповеда по први пут 1402, и августинијанац Рајнлајн (OswaldReinlein),[2] његов непријатељ, сведочи да су скоро сви пражани долазили да га слушају; у капели је проповедао током празника и два пута током Четрдесетнице, држећи два предавања других дана, и три беседе недељом; за сиромахе је код пријатеља молио милостињу, позивао за сто учитеље и намернике... Веза са Виклифом је била довољна да жигоше Хуса; може да нам делује смешно данас када Морони говори о пожару који је захватио католике јер су се распрострле „лажне идеје о слободи, братству, равноправности и те идеје су се мешале са предлогом за религијску реформу“ (p. 16).[3] Да зло буде веће, све је укључено у такозвану Западну шизму, која је по себи подривала сам темељ папства, јер је папство монархијског устројства, наиме имамо једног моноепископа на челу цркве, а овде их имамо истовремено тројицу. Не могу истовремено тројица људи да обнашају једну Петрову катедру. Криза обухвата период од 1378 до 1417, скоро 40 година. И она није била решена у том периоду него су теолози тек накнадно одредили ко би били, данас анахронистички речено, антипапе. Остављајићи са стране предисторију, помињем само да сабор у Пизи 1409, који је збацио папу Григорија XII и Бенедикта XIII, које је прогласио јеретицима и шизматицима (мало је требало у то време: schismatisnutritores... notorioshaereticos) и поставио за папу Александра V.[4] Григорије и Бенедикт су прогласили сабор нелегитимним и сада смо се нашли са тројицом папа. Управо је папа Александар потписао булу којом се брани Хусу да проповеда, док су краљ Вацлав IV и сам Хус били неутрални око Григорија и Бенедикта. Умро Александар, долази Јован XXIII, који га је позвао да се оправда у Риму, што је овај, заштићен од Вацлава, одбио. Интересантно је да су антипапе (како их данас држи римска црква), Александар и Јован (тек 1947 проглашен за антипапу) позвали Хуса на одговорност. Но, реч је о периоду у коме се није знало ко пије а ко плаћа. Да ситуација буде смешнија, са наше дистанце, на иницијативу Сигисмунда Луксембуршког и папе подржаног од Пизе, Јована XXIII, који је преузео понтификат од Aлександра V, на сабору у Костанци од 1414 до 1417, беху проглашени антипапама сам Јован XXIII и Бенедикт XIII, док је папа Григорије XII, зарад добра цркве и прихвативши ауторитет сабора, узео да се добровољно уклони са папске катедре. Би постављен за папу Мартин V, добар дипломата али и нипотиста. Сасвим је јасно да једна сигурна материјална сукцесија овде није постојала. То напомињем због контекста о коме је реч. Јован XXIIIје покренуо крсташки рат против Ладислава (LadislaoIdiNapli), заштитника Григорија XII. Тиме је и кренула продаја индулгенција. Хус је био против позива да црква узима мач у руке и да се са парама откупљују греси. Тројица хусита остају без главе. Теолошки факултет је тражио од Хуса да представи своје учење на проверу, што је Хус одбио. Исти факултет проглашава делове тог учења јеретичким, што и сам краљ забрањује, али резултата нема. Хус држи да се проповедати мора јер је то Христова наредба. Кардинал Петар Стефанески је наредио рушење Витлејемске капеле, а кардинал Јован Лисабонски је донео акт о изопштењу 1412. Хус је написао апел Христу који је окачио на Карловом мосту у Прагу. Жалба одјекује нама симпатијом, јер се обраћа „Јан Хус из Хусинеца, мастер и дипломирани теолог на славном универзитету Прага, свештеник и назначени проповедник Витлејемске капеле... Исусу Христу, праведном судији који зна, штити, суди открива и крунишенеизбежно праведни случај сваког човека“.[5] Легитимност своје акције оправдава запоседањем папе, књижевника и фарисеја Мојсијеве катедре, а позива се на Златоустог који је апеловао на папу после 2 разбојничка сабора. 1413 написа своје најзначајније дело О цркви. Добивши гаранције о имунитету, Хус одлази на сабор у Констанцу 1414. Наивност га је коштала живота. Јероним прашки је покушао да га ослободи, не успевши у томе, бежи, али га хапсе на граници Баварије. Спалиће га 30. маја 1416. Што се тиче самог Хуса, он није пострадао под легитимним папом. Спаљен је на ломачи 6. јула 1415, док је папа Григорије XII (сада признат за официјалног папу) дао оставку 4. јула 1415. Јован XXIII је био свргнут 29. маја, као што је његов претходник, Александар V проглашен антипапом, а следећи потврђени папа Мартин V, био је изабран 11. новембра и устоличен 21. новембра 1417. Дакле, ни Хус ни Јероним нису пострадали за време официјалног понтификата. У самом кругу католичких научника поставља се питање валидности овог констанског сабора. Тако га неки intoto одбијају, док други га прихватају за легитимни екуменски сабор, а неки проблеме које је донео правдају ургентном ситуацијом за решење Западне Шизме. Булу за сазив сабора донео је папа Григорије XII (јул 1415), папа фаворизован од Рима, али је сабор почео да ради тек после неколико месеци на иницијативу папе Јована XXIII (новембар 1414), папа фаворизован од Пизе. Сабор у Пизи је потврдио супремацију синодске власти над папском, и тај сабор је проглашен нелегитимним. Међутим, не мањи проблем је донео и сабор у Констанци са декретом Haecsancta: „Овај свети сабор у Констанци..., легитимно сакупљен у Светом Духу, будући васељенским сабором и изразом војујуће католичке цркве, директно прима власт од Христа и да свако било ког ранга и достојанства, укључујући и папско, обавезан је да га слуша у ономе што се тиче вере и искорењивања раскола и реформи поменуте цркве у њеној глави и у њеним удовима“.[6]Неубедљиво је када неки католички аутори у овом декрету не виде догматски него само канонски карактер, јер декрет није формулисан ни у једном ни у другом смислу. Оно што је битно је присуство свести код католичких прелата да се саборној свести и папа мора повиновати, што би било незамисливо после I Ватиканског сабора. Из ових, формалних, разлога, неки одбијају сам декрет али прихватају сабор за легитиман. Историчар са овим нема проблема, али га има идеолог. Резимирајући, немамо приликом осуде и погубљења Хуса ни понтифекса, а, по некима, ни легитимног сабора. Сасвим је могуће да је један други Чех, Франц Кафка (FranzKafka, † 1924), био инспирисан овим процесом.Хус је био заточен у манастиру, где је, због нехуманих услова, и оболео; признао је да поштује Виклифа,али је и негирао да је бранио забрањени део Виклифовог учења; пристао је да повуче тезе које је сабор сматрао погрешним; убудуће их неће користи, али их не може сматрати погрешним, јер би то било против његове савести. Забрањено му би 5. јуна 1415 да изложи оправдање свог учења. Огромна већина је гласала за смртну казну, апосле литургије увели су га у цркву, обученог у свештеничке одежде, а онда су почелида му ритуално скидају параменте (ваљда је последњи случај оваквог срамног геста у српској цркви био Васа Пелагић) и предан је световним властима. Ставили су му шешир на главу са натписом „Јересијарх“. Јасне су паралеле са „Ругањем Христу“. Последњу изјаву је Хус дао 1. јула 1415: „Ја, Јан Хус, у нади свештеник Исуса Христа, страхујући да би увредио Бога, и плашeћи се да не паднем у кривоклетство, овим исповедам своју невољност да одбацим све или било који од чланова изнетих против мене са стране лажних сведока. Јер Бог је мој сведок, да их нисам ни проповедао, ни тврдио нити их бранио, мада кажу да јесам. Штавише, у вези са параграфима које су извели из мојих књига, кажем да се гнушам било какве искривљене интерпретације које било који од њих износи. Али, пошто се бојим да згрешим против истине или да противречим мишљењу доктора Цркве, не могу да одбацим било који од њих. И ако би било могуће да мој глас сада може да стигне до целог света, пошто ће на дан Страшног суда свака лаж и сваки грех који сам починио бити видљив, онда бих ја радо пред целим светом исповедио сваку лаж и заблуду, било да сам само помислио да је кажем или да сам је заиста изрекао! Потврђујем да ово пишем својевољно и по својој одлуци. Својеручно, првог дана Јула“.[7] Није било ни први ни последњи пут да су се јавили лажљиви сведоци, злонамерни интерпретатори или они који су тумачили ставове мислилаца без да су били у стању да их разумеју и приближно, као што имамо и намерно извитоперивање текстова. Тако су оптужили Хуса да негира поштовање Богородице и светаца, а његови следбеници су покупили мало земље и пепела што је остало на месту злочина. Наиме, Хуса су обнажили, везали га за дрвени стуб, грло стегли ланцима и спалили. Када је све завршено, онда су узели и разбили му кости и лобању (помиње се у житију и срце које су посебно набили на штап да би сасвим сагорело), додали нова дрва, као и обућу и одећу, да не би остале реликвије, и све претворили у прах. Колима су однели све што је било на том месту и бацили у Рајну. Сабор је наредио и ископавање костију Виклифа и њихово спаљивање. Вреди запазити и да су овог „новотарца“, како су га католици називали, рашчинили, односно, лишили посвећења. Одузимање благодати је тада било могуће у католика. Више од 200 000 људи је изгубило животе у овим побунама. Касније је Лутер приграбио Хусов случај. Из Бохемије, по погубљењу Јеронима, покрет се проширио на Моравску, а затим у Мађарску и Немачку. Папа Мартин издаје булу против Виклифа, Хуса и Јеронима прашког. Као главне грешке наводи: Да се лаици причешћују под оба вида; да тајне нису валидне од свештеника који су у смртном греху; да се све тајне дају верујућима који су у благодати; да црква не може да профитира од световних добара; да су сви свештеници једнаки, а да се разликују само по служби (тако је папа исто што и обичан презвитер). Како је дошло до тога да хусити пале католичке цркве и реликвије са иконама, Мартин налаже крсташки рат. Хуситска песница су били Таворити, која се после поделила у две фракције: таворити су узели за вођу Прокопија Ошишаног, а сироти су остали без поглавара. Интервенција под папом Николом V, од кардинала Карвахала, донела је до великог помирења између католика и хусита. Карвахал је однео победу у диспути са Рокизаном хуситом, јер овај је онемео и није могао говорити! Кардинал је преузео речи које је хусит само изговорио: AeterniPatrisVerbum… и завршио у великом стилу. Папа Никола 1452 крунисао је Фредерика III, који се није причестио под оба вида да не би дао за право хуситима. Папа Пио II је 1463 анулирао мир са хуситима, односно са Подиебрадом који је преузео да администрира по смрти Ладислава Бохемијом. Подиебарда је изопштио папа Павле II 1446/7. Католичка победа се има само са папом Сикстом IV, 1472. После крвавих обрачуна, папа Инокентије VIII, 1486 успева да угуши јерес. Пражани су писали папи Александру VI да се помире са римском црквом. То представља стварни крај успостављања мира између католика и хусита. 2. Тачке оптужбе у Костанци Дана 18. јуна 1415, сабор у Констанци је ратификовао списак од 30 оптужби против Хуса, изјаве сматране јеретичким и изнетим из три његова рада, првенствено Deecclesia(О цркви), и затим ContraStephanumPalec(Против Стефана Палеча) и ContraStanislaumdeZnoyma(Против Станислава из Знојма),[8]дајући му два дана да одговори. Овде наводим оптужбе под наводницима, у великој загради су Хусове глосе, а после тога моји осврти.[9] 1. „Постоји само једна универзална црква [схваћена у сопстеном смислу, у складу са Августином], која је свеукупност предодређених. И наставља: универзална света црква [схваћена у сопстеном смислу] је само једна [односно, правилно говорећи, није део неке друге], јер постоји само један број предодређених на спасење“. „Предодређени“су изабрани, они који су спашени, а„предзнани“ они које Бог види али нису у његовом телу. Не говори о предодређености на пакао, јер обе категорије људи су у складу са њиховим слободним вољама. Црква се не сачињава само од светих, чистих, него је помешана, permixta, што је одјек Августинове теологије која исправља донатистичку еклисиологију. Да постоје предодређени је јасно из Павла, јер за Бога нема времена, тако да познаје своје сутелеснике и пре стварања света, али види и све остало што неће ући у његово тело, тако да је то само предзнано. 2. „Павле никада није био припадник ђавола [предзнан у вези са његовим коначним опредељењем], иако је чинио нека дела слична онима које чини црква зла“. Спашени је увек као такав, мада у историји може и да пада. Из те перспективе се не може назвати припадником ђаволског збора. 3. „Предзнани нису део цркве [католици, у правом смислу], јер на крају ниједан од њених делова неће бити одузет, јер предодређенска благодат која их држи уједињене никада неће престати“. Христос је увек један и исти. Он је целина свих спашених. У том смислу они који нису спашени могу да само физички у неком времену чине део видљиве цркве. 4. „Две природи, божанска и људска, сачињавају једног Христа [конкретно, преко сједињења]. И наставља уX поглављу: сваки човек је дух [то се често тврдиу блаженог Августина у његовимКоментарима на Јеванђеље по Јовану], пошто је састављен од две природе“. 5. „Предзнани, иако понекад према садашњој правди, може бити у правди, може бити у милости - ипак никад није саставни део свете цркве [католичке, у правом смислу]; предодређени остаје члан цркве, чак иако понекад отпадне од привремене благодати, али никада од предодређенске благодати“. 6. „Црква схваћена као заједница предодређених, без обзира да ли су или нису у благодати према садашњој праведности, је члан вере [тако мисли блажени Августин у својим разним радовима: SuperJohannem, Enchiridion, SuperPsalmos, Dedoctrinachristiana, и у књизи Depraedestinatione]“. Без икакве двојбе ово је Августинова доктрина. Потпуно је нејасно зашто су католици ово негирали. Вероватно што су Хусу хтели приписати да се црква састоји само од предестинираних и светих, или да би га асоцирали са катарима и донатистима. 7. „Петар није ни данас нитиикад био поглавар свете католичке цркве (универзалне, схваћене у правом смислу)“. За Хусаје само Христос глава универзалне цркве; позивајући се на Августина, (Retractationes, I, 21, 1) и Псеудо-Августина (QuestionesVeterisetNoviTestamenti, 75) у DeecclesiaХус је написао „Да је Христос намеравао да сагради целу цркву на особи Петра јепоречено јеванђелском вером, аргументацијом из Августина и на основу разума“. Августин је писао да:TuesPetrus(Мт 16, 18-19) значи: „Изградићу своју цркву на ономе што је Петар исповедио када је говорио: Ти си Христос, Син Бога живога. Наиме, Петру није речено „Ти си камен“ већ „Ти си Петар“. Камен је напротив био Христос кога је исповедио Симон“. Предањски, имамо неколико линија тумачења овог стиха: 1) Римско, да је Петру поверено хришћанско стадо; 2) Да је црква основана на Петровом исповедању; 3) На самом Христу на коме је и Петер назидан; 4) На сабору апостола који исповедају ову веру.[10]Хус је одабрао једну линију да би се борио против римског централизма. 8. „Они свештеници који на било који начин проводе криминални живот погане свештеничку моћ и како неверанисинови [види Пнз 32: Перверзни род, и децаневерна], размишљају као неверујући око седам светих тајни цркве, кључевима, службама, епитимијама, обичајима, ритуалима и светим стварима цркве, поштовању реликвија, индулгенцијама, и наредбама [Како тврди Псалам 78: Они су му ласкали својим устима, и лагали су му својим језиком, јер њихово срце није билоисправно, нити су били верни његовом завету]“. Хус је прецизирао 8. јуна 1415 на саборуу Констанцида су ови свештенициневерници јер немају веру која је утемељена на љубави па је стога мртва вера. Не произилази из Хусовог расуђивања да су тајне које ови свештеници врше невалидне. Ако се узме у обзир идеја коју је наследио од Августина, о помешаној цркви, следи да су тајне валидне. Држи се става великог учитеља цркве, Августина, да тајне не обавља свештеник него Христос. Но, постоје објективна мерила којим се један свештеник може свргнути због тога што пројављује мртву веру. 9. Папино достојанство је имало своје порекло од императора и папска институција и надмоћност су произилазили из власти императора [Овде сам се односио на временску власт, царскеинсигније и признат примат папе над четири патријаршијске столице]. 10. Нико не може да разумски тврдити од себе или по другима, без откривења [посебно, јер се каже у Проповеднику 9: Нико не зна да ли је достојан милости или мржње], да се налази на челу некепомесне цркве, нити римски понтифекс може тврдити да је глава римске цркве. Иако сагласно са Хусовом мишљу, не постоји у његовим списима додатак: „чак ни римски папа“. 11. „ Не треба веровати да је сваки римски понтифекс, ко год био, глава [иако истрајан у заслугама по животу] било којепомеснесвете цркве, осимако га је Бог за то предодредио“. За Хусасу постојале различите хришћанске цркве, а римски је била само једна од њих. 12. „Нико да не заузима место Христа или Петра [у служби и заслузи] ако га не прати у начину деловања, пошто ниједно друго учеништво је више одговарајуће, нити на други начин [под неким другим условима] неко прима од Бога моћ да га заступа; уствари за функцију викара се захтева [присуство] усклађеност моралног живота и ауторитет оног ко успоставља ствари“. 13. „Папа није истински и јавни наследник [у служби и по заслузи] принца апостолâ Петра, ако се понаша на начин супротан Петру и да се завести похлепомза новцем, и у том случају је викар Јуде Искариотског. Из истог разлога кардинали нису истински и јавни наследницизбора других апостола Христових, осим ако не живе као што су апостоли живели, држећи одредбе и савете нашег Господа Исуса Христа“. 14. „Доктори који тврде да ако било ко, подвргнут црквеној епитимији, одбија да се исправи, треба бити предат световном суду, понашају се у ствари као првосвештеник, књижевници и фарисеји који су, пред одбијањем послушности од стране Христа, рекли: Није нам дозвољено да предамо човека на смрт, па га предаше световном суду [овде, као што се види, мислим на оне који предаше Христа Пилату]. Ови доктори, дакле, почињавају убиство још теже него оно Пилатово [Односим се овде на осам прашких доктора који су написали да ће свако ко не слуша њихове наредбе бити предат световној руци]“. То се десило 1413: осам доктораса прашкогуниверзитета сматрали су да се црква састоји од главе, папе, и тела, збора кардинала; за њих је црква била непогрешива и ауторитативно је утврђивала аутентични смисао Писама. 15. „Црквена послушност је послушност коју су измислили црквени свештеници, без да за то постоји било каква експлицитназаповест у Писму [Овде сам мислио да послушност која је сасвим различита од послушности Божјем закону, као што се јасно види из члана из кога је реченица извучена; али Бог забрањује да свака послушност Божјем закону била ове врсте по којој се и назива, у извесном смислу, црквена послушност]“. 16. „Очигледна разлика између људских дела је да су врлинска или зла. Јер ако је човек зао, чиниће зло шта год да радио; ако је то врлински, онда ће деловати врлински шта год да ради. Злоба, било да се зове злочин или смртни грех, потпуно инфицира човекова дела, док врлина оживљава сва дела врлинског човека“. Хус алудира на Лука 11,34: „Ако је твоје око - твоја намера - здраво, није загађено грехом, ни твоје тело - сватвоја дела - него је просветљено, чисто уБожијим очима“. Овде се инсистира на мотивацији дела која неко предузима. Мотивација је оно што одређује моралним или неморалним неки гест. Спасити некоме живот, није морално (позитивно) по себи, као ни убити некога није по себи зло. 17. „Христови свештеници који живе по његовом закону, који познају Писма и желе да изграђују људе, морају проповедати упркос претензијама неких да буду изопштени[опадачким и незаконитим, издатим из злобе]. А мало даље: ако папа или други прелат нареди свештенику који има горе поменуте особине да не проповеда, нижи се не би требао покоравати“. Хус је оправдао своју непослушност првенственом послушању Богу, а не људима: хришћанин има право да процени да ли је црквенанаредба дошла од Бога, или од људи. Ово је сасвим исправан став, мада су канони древне цркве налагали претходно саборско преиспитавање кривице. Ко би био под забраном, не би могао вршити црквене функције. Опет, право проповеди и савести неморални (само предзнани свештеник) не може одузети другом свештенику. Овај став не даје за право јеретицима да по свом укусу узимају да проповедају. Једнако су били рашчињени Златоусти и Арије. Црква нема сигурни репер за одвајање ових случајева из сиве зоне. 18. „Свако лице које приступа свештенству прима, у складу са овим конкретним мандатом, дужност проповедника [тако тврде многи свеци: Августин, Григорије, Исидор, итд.] и због тога мора да обавља тај мандат упркос свимнеутемељеним претњама изопштењем [незаконитим, опадачким и издатим из злобе]“. Свете речи. 19. „Користећи се црквеним епитимијама екскомуникације, суспензије или забране [често, нажалост, злоупотребљавају примедбе које могу бити и често се намећу законски] клир подвргава лаички народ да би издигао сам себе, отвара слободну писту сопственој жудњи за новцем, штити зло и припрема пут Антихристу. Очигледно је да долазе од Антихриста епитимије које они, на својим процесима, називају спаљивање громом. Клир то првенствено користи против оних који разголићују преступе преко којих је Антихрист присвојио клир“. 20. „Ако је папа зао, а нарочито ако је предзнан, онда је ђаво, као апостол Јуда, лопов и син пропасти, и није глава свете војујуће цркве [у смислу да истрајава у врлинском животу све до краја], зато што није чак ни члан цркве“. 21. „Благодат предодређености је веза која нераздвојиво повезује тело цркве и сваког њеног члана са главом“. Преузето из ContraStephanumPáleč, где је Хус цитирао 8. главу римљанима од Павла. 22. „Папа или лош свештеник и предзнан је пастир само на изглед, а заправо је лопов и разбојник [зато што нијетакав по сопственој служби и по заслужном животу, него само на основу службе]“. Хус подржава став да недостојни папа може бити збачен од сабора. Палеч је био супротног мишљења, јер личност папе не утиче на службу. То је тачно, али када се утврде криминална дела, сабор легитимно може збацити папу. У овом параграфу се види недоследност, односно супростављеност визија око проблема папства. Навео сам декрет по коме сабор потчињава папу својим одлукама, а што је у складу са овим што Хус тврди. 23. „Папа не сме да допушта се зове најсветијимнити ограничавајући се на своју службу [јер је само Бог најсветији], зато што би се у другом случају чак и краљ требало зватинајсветијим према својој служби, па тако и џелат и весник треба да се зову светима; у истину чак и ђаво би се требало звати свецем, будући да је на диспозицији божанским наредбама“. Све ово је тачно, јер је у складу са Исусовом да не називамо оцима ближње (Мт 23, 9). Из литургијске службе је овај назив улетео, јер на литургији је свештеник Христос, али се укоренио и у обичном животу. Нема те силе која би га могла искоренити. Христос и „војујућа црква“ нису увек у хармонији. 24. „Ако папа живи на начин супротан Христу, утолико што се попео на престо по регуларном и легитимном избору према људском уставу на снази, он се ипак није попео на трон преко Христа, него на други начин [јер се уздигао по гордости изнад Христа], иако признајући да је он резултат избора кроз избор који је првенствено извршен Богом. Јуда Искариотски је регуларно и легитимно изабран на епископство од Исуса Христа који је Бог, ипак је oндругим путем увукаоу тор оваца [јер не улазе кроз уска врата, тј. кроз Христа, који каже: Јa сам врата; ко год улази кроз мене биће спашен. Рекао сам ово чисто хипотетички, чекајући бољу информацију]“. Овдје се Хус односио на збацивање ЈованаXXIII, иако је његов избор био легитиман. Опет у Августиновој оптици треба гледати случај: Јуда је легитимни апостол, али је само историјски у функцији, не као предодређени апостол. Сам Хус је у недоумици јер се ломио око тога како неко може бити номинални пастир, а не и заиста пастир. Сва прича одражава унутрашњу двојбу Хуса око тога да ли су такозвани свештеници и прави свештеници, односно да ли су њихове радње дејствене, светотајинске. Хус је вероватно био максималиста, али се кориговао пред институцијом. 25. „Осуда 45 чланака Џона Виклифа изречена од стране доктора је апсурдна и бесчасна; погрешна је претпоставка на којој се заснива. Таква претпоставка је да ниједан од ових чланака није католички, него да је сваки од њих јеретички“. Уствари, Хус је тврдио да су 5 од 45 пропозиција Виклифа, које је 4. маја 1415 осудио сабор у Констанце, православне. 26. „Из простог разлога што су бирачи или већина њих изразили наглас свој глас у корист одређене особе, према људским конвенцијама [што се догодило у случају Агнезе која се сматрала легитимним папом цркве], таква особа се не сме сматрати ipsofactoлегитимизованом или,на основу самеове чињеницеистинским и очигледним наследником и викаром [у служби и заслужном животу] Апостола Петра или неког другог Апостола у црквеној служби. Дакле, било да ли су бирачи изабрали добро или лоше, морамо веровати поделима изабраног. Из тог разлога, што се неко више заслужно труди за добробит цркве, толико ће већумоћ добити од Бога“. Агнезаје паписа Јован, што је само легенда. Ниједан озбиљан научник данас не сумња да је прича измишљена. 27. „Нема ни најмањег разлога нужности постојањаједноглидера који би управљао цркву у духовним стварима икоји би увек био на располагању војујућој цркви [Евидентно је, пошто је познато да је црква за дугепериодебила без папе и тако се и даље налази након осуде ЈованаXXIII]“. Преузето из ContraStanislaum, као и две следеће тачке оптужбе. Овде је Хусова логика неумољива: Када би папска служба била неопходна за постојање цркве, онда би било немогуће да папска катедра некад буде упражњена. Из историје знамо да када је папа Сикст II мученички пострадао 6. aвгуста 258, следећи папа, Дионисије, преузео је катедру тек 22. јула 259! Дакле, годину дана је црква функционисала без Главе (видљиве), јер са императором Валеријаном није било шале, тако да се нико није усуђивао сести на папску столицу јер је могао изгубити главу. 28. „Христос, без таквих монструозних поглавара [тј. без Агнезе и ЈованаXXIIIи других који су били јеретици или из различитих мотива злочинци] много боље би управљао својом црквомпреко својих правих ученика расејаним широм света“. 29. „Апостоли и верни Господњи свештеници храбро су организовали цркву у стварима неопходним за спасење, пре него што је основана папскаинституција [у погледу темпоралне доминације и управљања]. И тако би чинили и кад више не би био неки папа - што је сасвим могуће - до судњег дана“. У извештају Петра Младоновића стојида када је 8. јуна 1415 овај предлог прочитан на седници, присутни су се смејали Хусу као пророку. Хус је одговорио да је у време апостола црква била боље руковођена него сада. Шта је спречавало Христа да тада уведе „бољи“ систем?, а и сада, за време сабора у Констанци немамо лидера, па ипак Христос не престаје да држи своју цркву. 30. „Нико није господар на световном пољу, нико није прелат, нико није епископ све док је у смртном греху [Што се тиче службе и заслужног живота, како су свеци тврдили. Осија, 8, 4: Краљеви су постављени без мог наређења, поглавари су изабрани без мог знања. Исто су тврдили и светитељи као што су Григорије, Бернард, итд.]“. Ово би ваљало читати у смислу „аутентичног слуге“ и дистинкције предодређених и предзнаних. 3. Сагласност Хусових ставова са учењем Православне цркве Јан Хус је био католички свештеник. Формално никада није припадо православној цркви, и, како је давно приметио Гилфердинг (Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб. 1871), није био под никаквим директним утицајем њему савремене православне цркве. Његова блискост православним позицијама није неко чудо, него је треба разумети у солидном познавању мисли св. Отаца (Августин, Јероним, Амброзије, Григорије Двојеслов итд.) и развијању њихових мисли без дисторзија које би му схоластика могла причинити. Читао је Писма и Оце по својој савести, и ту је антиципирао идеје св. Нила Сорског и св. Игњатија Брјанчанинова да се поверење не поклања духовништву или званичном клиру, него да се њихова мишљења или савети проверавају Писмом и Оцима. Због овог је Игњатије сумњичен за протестантизам. Но, ово је здрав став код поменутих аутора, јер нико не чита текстове и размишља уместо неког другог. Ако човек упадне у заблуду, неће га изговорити послушање. Ово је и прва Хусова тачка за коју можемо рећи да је православна. Пошавши од августиновске доктрине о предодређености, он разликује аутентичне од лажних свештеника. Међутим, Хус (као уосталом и Августин) никад неће рећи да су тајне које овакви служитељи обављају невалидне. Неће ни цркве којима ови руководе назвати лажним или јеретичким. Псеудо-свештеници греше у канонском домену. Зато управо на овом пољу може им се отказати послушност. Епископу који забрањује свештенику да проповеда, без да је у праву, отказује се послушност. Тај епископ није рукоположњен од Духа Светога, него од људи, како ће давно пре Хуса рећи св. Симеон Нови Богослов: „Опседнути славољубљем и гордошћу, и замишљајући да су нешто, а нису ништа, постављају се оцима и учитељима и сматрају се саморукоположеним апостолима, не примивши пак благодат Светог Духа, као ови, ни просветљење светлошћупознања,нити су видели Богакога су ови проповедали, који се открио преко њих у складу са његовим истинским обећањем“...[11] Такве не слушати, него избегавати.[12] Хусов став о немању Поглавара са јуридичким овлаштењима на универзалном нивоу је традиционално православни став у полемикама са католицима, и тај став чврсто држи Руска Православна Црква, која после Равене потврђује примат на свим нижим нивоима, само га негира на универзалном. Другим речима, црквом равна Христос, а на универзалном нивоу нема потребе за видљивом Главом.[13] Руски став је проблематичан јер историјски знамо да су патријаршије биле рангиране и да је папа имао примат, чак и јуридички, осведочен кроз апелационо право, а да је примат био само „примат части“, никада се не би могло објаснити зашто Рим није прихватио каноне васељенских сабора (Константинопољ 381, канон 3, Халкидон 451, канон 28) који су Константинопољ уздигли на прво место са Римом. Свети римски понтифекси, који су у православном календару, нису прихватили ове каноне. Такође, ако је примат на нижим нивоима подразумевао и у одређеној мери јуридичку димензију, несхватљиво је да се измишља нека нова врста примата на универзалном. Хусов и православни резон је потврђен Трулским васељенским сабором који је без да поставља себи проблем, анатемисао папу Хонорија као јеретика монотелита.[14] Сабор је тело које, по Хусу и православнима, може да лиши катедре неког понтифекса. Да је добре воље и памети, као што није, слушао би се принцип Антиохијског сабора, канон 9: Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части. Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без њихове сагласности. У овом смислу охрабрују позиви папе Франциска на синодалност. Нећемо у Хуса наћи позив на преврат или реформацију у цркви. Ту се разликује од Лутера и будућих протестаната (Гилфердинг, 7). Сигурно је да би одбио догмат о незаблудивости папе, као што је индиректно одбио минструозне идеје папе Григорија VIIда је сваки легално изабрани папа светац (Romanuspontifex, sicanonicefueritordinatus, meritisbeatiPetriindubitantereffecitursanctustestantesanctoEnnodioPapiensiepiscopoeimultissanctispatribusfaventibus, sicutindecretisbeatiSymachipapecontinetur).[15] Ту тезу није следила Римска црква, тако да она и данас дискутује којег папу прогласити за светог, а који пак не задовољава узвишене захтеве. Из Шафовог увода у О Црквисе јасно закључује православност Хуса.[16] Као Јустин Поповић понавља: Богу се већма треба покоравати него људима. Неће бити папа гарант јединства цркве већ вера, нада и љубав (Шаф, 12-13). Црква није ограничена јуриздикцијом Рима, јер локална црква никад не може бити универзална црква, односно да представља пуноћу цркве (13-14). Како је Петар делио апостолску власт, тако је и са римским папом (15). Папа није незаблудив јер може пасти у среброљубље или једноставно бити незналица (исто). Помиње неколико папа јеретика, али и случај збаченог Јована XXIII, кога је констански сабор анатемисао, али га је католичка црква држала за легитимног папу до средине XX века, како сам горе навео (16). Негира Константинову даровницу, као што у љубљењу папске папуче види само светско славољубље, никако хришћански гест (17). Љубљење папуче су одбили и православни у Фиренци.[17] Петар није одређивао апостолима шта да раде, јер није ни било комуникације на даљину (Тома у Индији; Јаков владао у Јерусалиму... 18-19). Сви су аутономно одлучивали. Црквом су управљали презвитери, а не један епископ (19). То је историјска чињеница, на коју се позива Хус, а посведочена у Јеронима. Наиме, римска и александријска црква су биле последње које су прешле на систем монократског епископа.[18]Појавила се мода у Екуменској Патријаршији да се првенство везује за оснивача те катедре, Андреја Првозваног, брата апостола Петра, да би тако, као и Латини, правдали првенство као божански декрет, а не политичко питање, како је мотивисано канонима који су изједначили Константинопољ са Римом. Опет, у складу са Симеоном Новим Богословом тврди да се не нађе светац који вели: Ја те ослобађам од греха (20). Овде имамо и паралелу са крштењском формулом, где се на Западу вели: Ја те крштавам..., а на Истоку:Крштава се...[19] У складу са св. Марком Ефеским, тврди да је Писмо највећи ауторитет у стварима вере (21-2).[20]Одбио је и учествовање цркве у предавању јеретика државној власти која би их погубила (не треба заборавити да ни православни нису били гадљиви на спаљивање јеретика, тако да се овде Хус удаљава од „слатког“ православља; Шаф, 23-4). Не постоји начин на који би се оправдало убијање јеретика (24-5), јер се они требају убеђивати речима. Греси се не могу искупљивати новцем (индулгенције). Иронија судбине даје Хусу за право. Данас је римска црква препознала грешке на које је Хус указивао. Индулгенције на официјалном нивоу не постоје, нема погубљивања јеретика, Писмо је добило на значењу, верници се могу причешћивати под оба вида као и у Православној цркви... Но, и католици и православци увек имају: „али“... Стално са оградама. Хус није рехабилитован од Рима. Папа Јован Павле II, у име Католичке цркве, је изјавио да му је жаошто је Јан Хус завршио свој живот у ужасним мукама. Изразио је наду да фигура Јанова, која је некада била камен спотицања, сада може бити спона помирења.[21] 4. Хус као православни светитељ Православна црква је имала везе са хуситима од самог почетка. Константинопољ је послао један захтев 1451 за сједињење са хуситима, где признаје њихову православност.[22] Патријарх је Хусово исповедање признао православним.Православна црква чешких земаља и Словачке (чеш. Pravoslavná církevv ČeskýchzemíchanaSlovensku, свк. Pravoslávnacirkevv českýchkrajináchanaSlovensku) је помесна аутокефална црква и сада се налази се на 14. месту у диптиху православних цркава, као насленик Великоморавске цркве и има ранг митрополије.[23]У 19. веку се организује прва заједница православних верника. 1903 у Прагу настаје заједница „Православна беседа“. 1920, у Карпатима поново се успостављају парохије у надлежности Српске цркве. 1921 српски патријарх Димитрије посветио је Горазда Павлика за епископа Чешко-моравске епархије. Међутим, у то време је дошло и до првих унутрашњих подела међу православним хришћанима у Чехословачкој. Једна скупина обратила се Цариградској патријаршији која је 1923, без претходног договора са Српском патријаршијом поставила Саватија Врабеца за „архиепископа прашког и целе Чехословачке“ што је довело до нежељеног заплета у односима између две патријаршије. На молбу источних Чеха, СПЦ је основала и Мукачевско-прешовску епархију за чијег је епископа постављен Дамаскин Грданички (1931). Након његовог преласка у другу епархију, за новог мукачевско-прешовског епископа изабран је Владимир Рајић (1938). 1945 град је уступљен Совјетском Савезу док је Прешов остао у саставу Чехословачке. Тада је извршена и подела дотадашње Мукачевско-прешовске епархије: од источног дела око Мукачева основана је Мукачевско-ужгородска епархија Руске православне цркве, док је од западног дела око Прешова основана Прешовска епархија Чехословачке православне цркве. Након Другог светског рата СПЦ је 1948 дала сагласност да аутономна „Чешка и моравско-шлеска епархија“ пређе у надлежност Московске патријаршије. 1951 организује се Чехословачка православна црква.По попису из 1991 у Чешкој и Словачкој, било је око 53 хиљаде православних верника. Иницијативу за убрајање у лик светих Јана Хуса покренуо је, између осталих, наш св. владика Николај Велимировић. Написао је 1915 житијеСвети Јан Хус.Житије је издато на енглеском и нема српског превода. Није ми јасна мотивација зашто оно није објављено у Сабраним делима Велимировића. Ен.: Nicholas Velimirovic,St. John Hus. An article of the famous Serbian Bishop and preacher on the Sainthood of Jan Hus (ed. 1915) from the Orthodox perspective, modified by Archbishop Christopher to the 2nd Czech edition, an introduction and annexes added. Published by the Orthodox Academy, 2003, 48 pages. Постојичешкипревод: Nikolaj Velimirovič, Svatý Jan Hus. Stať slavného srbského biskupa a kazatele o svatosti Mistra Jana Husa (z r. 1915) z pravoslavného hlediska; k 2. českému vydání připravil arcibiskup Kryštof; doplněno úvodem a přílohami. Vydala Pravoslavná akademie, 2003. СвичешкисајтовикојисепозивајунаправославностисвештеномучеништвоХусанаводеНиколаја. Владика Христифор (Kryštof) у предговору другом издању књиге вели да је Николајев став „довео да се призна светост Јана Хуса и да се укључи у црквени календар“ (стр. 7). Додаје и да друге помесне Православне цркве нису сумњале у Хусову светости. Константинопољ је 1452 хуситеприхватио у породицу православних цркава а у Чешкој, Моравској и Словачкој, Јан Хус, заједно са Јеронимом прашким су поштовани као свети мученицииз Констанцеи њихова светост никада није билапод знаком питања... „Кроз мучеништво је крштен ватром светости“ (7). Николај нас подстиче да се врате Костански свети мученици, Јан и Јероним, у нашу цркву и да се укључе у црквени календар“ (9). Хус и Јероним, рекао је владика Николај када је дошао у Чешку,„су били титани који су покушали да обнови православље у својој земљи, али је њихов покушај... семе које се развија у нашим данима и доноси плод“. Тада је Николај прорекао владици Горазду горак пехаркоји му ваља испити, али се на дну тог путира патње налази већ небеско блаженство. Христифор је изјавио 2007 да ми не гледамо Хусове теолошке списе, на политичке околности, него на његово коначно признање од Божје истине. „Имао сам прилике да расправљам о овом питању са многим теолозима и јерарсима који су рекли: Он је био мученик, претрпео је за истину, он је наш, православни светац“.[24] VladykaKryštof је 23. máj 2015 написао: Svatý mučedníkJanHus, где наводи да се Хус поштује као светац у Чешким и Словачким земљама као и у кипарској православној цркви.[25] Већ се ови мученици приказују на иконама: Певају им се у Чеха и Словака тропари[26]: Тропар св. Јану, 6. глас У пламену је граница огњена, наново си се родио за живот вечни у Христу, који је објавио: „Ја сам истина“. Са радошћу си пострадао за истину, постао си чешким Претечом духовних хероја. Мучениче Јане, учврсти нас колебљиве, да би и ми спознату истину држаличак до смрти! Тропар св. Јерониму, 1. глас Чудесни Јерониме из Прага, отправио си се на пут, не избегавајући труде, да би пронашао у свету истинско хришћанство, који је чувано било у Византуа одгајано у Русији. За неустрашиво проповедање источне вере православне привукао си на себе жесток гнев на концилу латинском, где су се обрушили на тебе као вук на јагње, и постао си жртва свеспаљеница за Православљеу Чашкој. Светла бакљо наше православне вере, запали срца наша низвођењем Божије благодати. На крају, да погледамо и један кратак осврт владике Николаја на Хуса. Текст се зове: Јан хусова револуција:[27] „Ваш велики земљак Виклиф, с правом је признат као зачетник реформације. Виклиф је говорио, и његова је реч била велика мисија на земљи. Његова је реч у Чешкој постала тело, заиста, више него тело - крв и огањ. Људске речи нису никад велике, изузев када се претварају у драму - када се оваплоте у живот. Великиф никада не беше тако велики у Енглеској, као што је био велики у Чешкој. У то време, хришћанство у Чешкој је било сразмерно младо, скоро три пута млађе него у Риму. Од времена када је свети апостол Методије покрстио кнеза Боривоја, никад хришћанство у Чешкој није било ближепрвобитном словенском многобоштву, него у време када је краљ Вецеслав владао у Чешкој, а папа Јован XXIII у Риму. У то време, Јан Хус је служио у Прагу као проповедник у капели званој Витлејемска. Хришћански паганизам, потив кога се Јан Хус борио, био је много тврдоглавији и агресивнији од Перуновог паганизма, против кога се свети Методије борио. Свуда је нађена замена за Христа, свуда изговор за лагодан живот, за кретање широком и утабаном стазом, уместо узаног пута. Помоћу новца изједначени су греси и врлине. Цркве су биле претворене у јавне мењачнице за размену грехова и врлина. Покајање, не новац!, узвикивао је Јан Хус. Али његов глас се није чуо од заглушујуће буке бубњева, којима се оглашавала продаја опроштаја на улицама. Опет је узвикивао Јан Хус: Цела чешка нација чезне за истином! А трговци Христовом крвљу и сузама исмејавали су га до понижења. Доктори теологије су тражили од свог колега Хуса признање да је папа глава, а бискупи тело Цркве Христове и да се сва њихова наређења морају извршавати. Али Хус није марио ни за главу ни за тело, већ једино за дух Хришћанске цркве. А тај дух био је прекривен тамом. Он је видео људе да поново почињу служити два господара. Он се загледао у срце хришћанске религије и установио је да је оно болесно. Његова душа се побунила против тога. Али, његова праведна револуција била је схваћена као злонамерна новотарија, његове речи као скандалозне дркости, и његове намере као злонамерно рушење хришћанства. Тако је Хус био изведен пред суд црквених судија, осуђен на смрт и спаљен - ad magnam Dei Gloriam - /за што већу славу божију/[28] као што је бискуп Лади рекао том приликом. Непобитна је чињеница, да је црквени сабор у Костанции био узрочник и творац новотарија, а да је Јан Хус исповедао право и истинито Католичанство од старина. Он се борио за прости хришћански дух, који је увек надахњивао, оживљавао и освежавао хришћански свет. Његове судије увели су у Цркву један сасвим нови анти хришћански, дух суђења и убијања. Ево непобитног доказа - ако је доказ уопште потребан - па сам Хус је страдао. Кроз болно и страшно страдање, он се прославио као неустрашиви борац хришћанске историје. Судије које су га осудиле на смрт и убиле надаху се да ће овим злочином унапредити хришћанство, и тако заслужише срамоту и презир целог човечанства. Истина и слава Хусове борбе, прошле је године прослављена широм целога света. Цео свет је славио петстогодишњицу његове мученичке смрти. Ја сам узео учешће у овој прослави у Њујорку. То је била изузетно ретка и свечана манифестација, коју је Нови свет видео. Православни хришћани, римокатолици, протестанти, англиканци, методисти и баписти, све Цркве и вероисповести су учествовале у томе. Ми смо стајали заједно, ми смо се молили Богу заједно, и ми смо се осећали уједињени јединим истим духом. То је био велики догађај. За многе од нас јединствени тренутак, када смо осетили шта значи истински племенити католицизам Хришћанске цркве, како га је епископ Весткот назвао. То је било једно узвишено и радосно осећање. Злобни дух сабора у Костанци никада нас није могао ујединити, али нас је хришћански дух Хусов ујединио. Успомена папе Јована XXIII раздваја свет, док успомена великог апостола чешке нације уједињује свет. Хусова револуција није била личног карактера. Она није била уперена против Јована XXIII или против Ватикана као Ватикана; она је била уперена против римског форума који се увукао и тамо се настанио. Она је била уперена против Јупитера, који је заузео место Христово у Риму; и који је невидљиво надахњивао сабор у Костанци; и Перуна, који се сакривен смешкао из сваке цркве у Прагу, владајући душама чешкога народа, под Христовим именом“. Закључак Нико од здраворазумских не би могао да негира исповедништво и светост Хуса и Горазда. Пострадали су за Христа и на правди Бога, како се вели. Славе се у неким помесним црквама, били препознати за православне од Константинопоља, као и од више светаца, да не спомињем бохемски народ који их је увех држао за светитеље. Казуисти и модерни фарисеји у православним редовима не би их радо гледали у календару, јер се плаше да, иако знамо за мучеништво крвљу, па тако Грци имају и светог Турчина у календару који је сведочио да је видео светлост на Гробу Господњем, да би се тиме признало да постоје свеци и у другим хришћанским црквама. Наиме, Хус никако није могао бити крштен у крви, јер је био и крштен и канонски свештеник. Зато се код нас прихвата као свештеномученик. У православном календару су већ неки формални јеретици (св. Артемије, који је као аријанац био гонитељ св. Атанасија Великог; Аморејски мученици који су припадали иконоборцима; велики у светима, Исак Сирин, који није припадао званичној православној цркви, итд.). Како је Бог подизао пророке у расцепљеном Израиљу на Север и Југ, тако је наставио да делује и даље. Црква је наставила да прима као крштене и у свештеном чину и официјалне јеретике, несторијанце и иконоборце, тако да у потпуном миру са Господом се молимо светом Јану и Горазду. Зоран Ђуровић, Рим 19.04.2018. [1]Енциклопедијскичланци: Hus, Jan, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana; http://www.treccani.it/enciclopedia/jan-hus); Joseph Wilhelm, Jan Hus, in The Catholic Encyclopedia, vol. 7. New York: Robert Appleton Company, 1910. 16 Apr. 2018 (http://www.newadvent.org/cathen/07584b.htm); Гус, in Православнаяэнциклопедия, Церковно-научныйцентр «Православнаяэнциклопедия», М. 2003, Т. 13, С. 496-499 (http://www.pravenc.ru/text/168408.html, опубликовано: 27 октября 2011г.); Moroni Gaetano Romano, Dizionario di erudizione storico-ecclesiastica da San Pietro ai nostri giorni,… 103 voll. Venezia: Dalla Tipografia Emiliana, 1840-1861, ivi vol. 87, pp. 15-21. Делаиизворећунавестикасније. Исцрпнабиблиографија: Friedrich Wilhelm Bautz, Hus, Jan. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon. Band 2, Bautz, Hamm 1990, Sp. 1194-1198. Литература: В. А.Бильбасов, ЧехЯнГусизГусинца. Письма Яна Гуса, выбранныя Мартином Лютером, Спб., 1869; А. Ф. Гильфердинг, Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб., 1871, 18932; И. С. Пальмов, Вопрос о Чаше в гуситском движении. Спб., 1881; В. Флайшганс,Ян Гус, М., 1916; P. deVooght, L'hérésiedeJeanHus, Louvain 1960; J. Boulier, JeanHus, Brux., 1982; JanHuszwischenZeiten, Volkern, Konfessionen: Vorträgedesintern. Symp. inBayreuthv. 22. bis 26. Sept. 1993 / Hrsg. F. Seibt. Münch., 1997; JanHusveVatikánu: Mezinárodní rozpravao českémreformátoru 15. století aojehorecepcinaprahutřetíhotisíciletí / Sest. J. Pánek, M. Polívka. Praha, 2000; M. Spinka, John Hus' Concept of the Church, Princeton 1956; id., John Hus at the Council of Constance, London 1965; id., The letters of John Hus, Manchester 1972; F. Smahel, La Révolution hussite, une anomalie historique, Paris 1985; G. Leff, Wyclif and Hus: a Doctrinal Comparison, in Wyclif in His Times, Oxford 1986; J. Puyo, Jan Hus. Un drame au cœur de l'Eglise, Paris 1998; A. Comi, Verità e anticristo: l'eresia di Jan Hus, Bologna 2007; G. Dominici, Giovanni Hus e la Boemia, con prefazione e appendice del p. Enrico Rosa, Roma 1926; R. Kalivoda, Jan Hus: pensiero e azione, in La chiesa invisibile. Riforme politico-religiose nel basso Medioevo, a cura di M. T. Beonio Brocchieri Fumagalli, Milano 1978; F. Leoncini, Jan Hus e la rivoluzione hussita, in Rivista di Storia e Letteratura religiosa, 21 (1985); A. Molnar, Jan Hus, Claudiana, Torino 2004; Thomas A. Fudge, Jan Hus: Religious Reform and Social Revolution in Bohemia, London 2010; id., The Memory and Morivation of Jan Hus, Medieval Priest and Martyr, Turnhout, Brepols 2013; id., The Trial of Jan Hus: Medieval Heresy and Criminal Procedure, Oxford University Press, New York 2013; id., Jan Hus Between Time and Eternity: Reconsidering a Medieval Heretic, Lexington Books, Lanham, MD 2016; id., Living With Jan Hus: A Modern Journey Across a Medieval Landscape, Center for Christian Studies, Portland, OR 2015; R. Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. 2. Auflage 1987; František Michálek Bartoš, České dějiny II/6: Čechy v době Husově. Praha 1947; Petr Čornej, Velké dějiny zemí Koruny České V., 1402-37, Praha 2000; Jiří Kejř, Husův proces, Praha 2000; Vlastimil Kybal & Václav Novotný, Jan Hus, Praha 1931; Bernhard M. Baron, Der Zug des Magisters Jan Hus 1414 durch die Obere Pfalz. In: Oberpfälzer Heimat Band 37 (1993), Weiden in der Oberpfalz, S. 75-80; Tania Douglas,Jan Hus. Der Feuervogel von Konstanz (Historischer Roman), Fontis-Verlag, Basel 2015; Eugen Drewermann, Jan Hus im Feuer Gottes. Impulse eines unbeugsamen Reformators, Ostfildern 2015; Karl A. Fink,Die nationalen Irrlehren. Wyclif und Hus. In: Hubert Jedin, Hans-Georg Beck u. a.: Die mittelalterliche Kirche. Vom kirchlichen Hochmittelalter bis zum Vorabend der Reformation (In: Handbuch der Kirchengeschichte. [in 7 Bänden] – Band 3). Herder, Freiburg im Breisgau / Basel / Wien 1985; Richard Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. In: Edition Piper, Band 331, 4. Auflage. Piper, München / Zürich 1987 (Erstausgabe 1972); Rudolf Hoke,Der Prozeß gegen Jan Hus und das Geleit König Sigmunds. In Annuarium Historiae Conciliorum 15 (1983), S. 172-193; Peter Hilsch,Die Theologie des Jan Hus. In: Karl-Heinz Braun, Mathias Herweg, Hans W. Hubert, Joachim Schneider, Thomas Zotz (Hrsg.): Das Konstanzer Konzil. Essays. 1414–1418. Weltereignis des Mittelalters. Theiss, Darmstadt 2013; Constantin von Höfler,Magister Johannes Hus und der Abzug der deutschen Professoren und Studenten aus Prag 1409. Unveränderter Neudruck der Ausgabe Tempsky, Prag 1864, Sändig, Vaduz 1985; Petra Hörner: Hus – Hussiten. Dokumentation literarischer Facetten im 19. und 20. Jahrhundert. Lang, Frankfurt am Main / Berlin / Bern / Bruxelles / New York / Oxford / Wien 2002; Karel Hruza,Die Verbrennung von Jan Hus auf dem Konstanzer Konzil 1415, in: Georg Scheibelreiter (Hrsg.), Höhepunkte des Mittelalters, Darmstadt 2004, S. 202-220; Josef Kalousek: O potřebě prohloubiti vědomosti o Husovi a jeho době. Hlas národa, Praha 1902. [2]ОРајнлајновомнепријатељствувидетиречититекст: Sieglinde Hartmann, Heretical Hussites: Oswald von Wolkenstein's 'Song ofHelľ ('Durch Toren Weis'), in Heresy and the Making of European Culture: Medieval and Modern Perspectives, eds. AndrewP. Roach, JamesR. Simpson, Routledge, 2016, pp. 185-206. [3] Ми овде не треба да мислимо у нашем кључу, па као да су постојале за Моронија и сличне ауторе из тог доба „праве“ идеје о слободи, братству, равноправности. Не, оне су све лажне, јер не постоје праве. Реч је о потчињености људи власти цркве. [4][4] Бенедикт XIII и Григорије XII „препознати су као расколници, присталицама и вођама раскола, познатим јеретицима, кривцима за кривоклетство и прекршиоцима свечаних обећања и отвореним саблазнитељима универзалне цркве. Због тога, обоје су проглашени недостојним Светог Престола и ipsofacto су лишени својих функција и почасти и протерани су из цркве. Од овог тренутка њима је забрањено да себе сматрају Врховним Понтифексом, све њихове акције и именовања проглашене су неважећим. Свети Престо је проглашен упражњеним, а верници су ослобођени завета послушности“. Cf. Jacques Lenfant, Histoire du Concile de Pise, Tome I, Amsterdam 1724, pp. 275-280, ivi p. 278. Латинскитекст: Edmundus Martene et Ursinus Durand, Veterum Scriptorum et Monumentorum Amplissima Collectio, Tomus VII (Parisiis: apud Montalant 1733), columns 1098-1099. [5] Ecce isti sacratissimo et fructuosissimo innixus redemptoris exemplo, ab oppresione gravi, iniqua sentencia et excomunicacione pretensa potificum, scribarum et Phariseorum et iudicum in kathedra Moysi sedencium ad deum appello, comittens sibi causam meam, salvatoris Ihesu Christi sequens vestigia, sicuti sanctus et magnus patriarcha Constantinopolitanus Johannes Crisostomus a duplici episcoporum et clericorum concilio et beati in spe episcopi Andreas Pragensis et Robetrus Linconiensis episcopus a papa ad supremum et iustissimum iudicem, qui nec timore concutitur, nec amore flectitur, nec munere curvatur, nec falsis decipitur testibus, iniuriose, opressi humiliter et salubriter appellarunt. (Magistri Ioannis Hus, Appellatio ad supremum Iudicem, 18. X. 1412. http://etfuk.sweb.cz/hus.htm). [6] Decretum Haec sancta, Sessio V, 6 Aprilis anno a nativitate Domini MCCCCXV, Decreta concilii de auctoritate atque integritate eius in superiori sessione per cardinalem Zabarellam invitis nationibus decurtata, nunc publico decreto restituta, repetita ac confirmata: In nomine sanctae et individuae Trinitatis, Patris et Filii et Spiritus sancti. Amen. Haec sancta synodus Constantiensis generale concilium faciens, pro exstirpatione praesentis schismatis, et unione ac reformatione ecclesiae Dei in capite et in membris fienda, ad laudem omnipotentis Dei in Spiritu sancto legitime congregata, ad consequendum facilius, securius, uberius et liberius unionem ac reformationem ecclesiae Dei ordinat, diffinit, statuit, decernit, et declarat, ut sequitur. Et primo declarat, quod ipsa in Spiritu sancto legitime congregata, generale concilium faciens, et ecclesiam catholicam militantem repraesentans, potestatem a Christo immediate habet, cui quilibet cuiuscumque status vel dignitatis, etiam si papalis exsistat, obedire tenetur in his quae pertinent ad fidem et exstirpationem dicti schismatis, ac generalem reformationem dictae ecclesiae Dei in capite et in membris. Item, declarat, quod quicumque cuiuscumque conditionis, status, dignitatis, etiam si papalis exsistat, qui mandatis, statutis seu ordinationibus, aut praeceptis huius sacrae synodi et cuiuscumque alterius concilii generalis legitime congregati, super praemissis, seu ad ea pertinentibus, factis, vel faciendis, obedire contumaciter contempserit, nisi resipuerit, condignae poenitentiae subiiciatur, et debite puniatur, etiam ad alia iuris subsidia, si opus fuerit, recurrendo. Извори: Heinrich Finke (Hrsg.): Acta Concilii Constanciensis. Teil 1-4. Münster i. W. 1896-1928, 2. Aufl. 1976. Студије: Thomas Prügl, Il decreto di superiorità, Haec sancta di Costanza e la sua recezione al concilio di Basilea, in Antonio Acerbi, (Ed.), Il ministero del papa in prospettiva ecumenica: atti del colloquio, Milano, 16-18 aprile 1998, Vita e Pensiero, 1999, pp. 111-128; Jürgen Miethke, Via concilii. Il decreto Haec sancta e il conciliarismo del concilio di Costanza, in Cristianesimo nella storia 37/1 (2016), pp. 55-86; Sebastián Provvidente, The Haec sancta synodus Decree: Between Theology, Canon Law and History. Judicial Practices and Plenitudo Potestatis, in Temas Medievales, 20 (2012), pp. 197-244. [7]Herbert B. Workman and R. Martin Pope, eds., The Letters of John Hus, London, Hodder and Stoughton, 1904, pp. 275-276. [8]Пореднајзначајнијегдела (О цркви), одХусаимамо: Tractatus responsivus; Expositio decalogi; De corpore Christi; De sanguine Christi; Super IV. sententiarum; Orthographia Bohemica (1406); Postilla de tempore Bohemica; Postilla adumbrata (1407/08); Disputationis de quolibet Pragae in facultate artium mense ianuario anni 1411 habitae enchiridion; Tractatus de ecclesia (1413); Polemica; Epistolae; Passio Domini nostri Iesu Christi; Sermo de pace; Leccionarium bipartitum; Responsum ultimum (1415). Неколико ових дела на латинском: https://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost15/Hus/hus_intr.html. Дела на лат. и чешком: http://www.collegium-carolinum.de/bibliothek/arbeitsbibliographien/hussitismus/werke-von-hus.html. Штампана: Opera omnia. Tом 1: Expositio Decalogi. De corpore Christi. De sanguine Christi, Pragае 1903; том 2: Super IV Sententiarum, 1905. 2 vol.; том 3: Sermones de sanctis. 1908; Sebranéй spisy. Praha, 1904-1908. 6 т.; ПосланиямагистраИоаннаГуса, сожженногоРимскойкуриейвКонстанце...: Прев. счеш. илат. Москва, 1903; O Cirkvi, Praha 1965; Lettres de Jean Hus: écrites pendant son éxil et son emprisonnement à Constance, Avec pref. de M. Luther, éd. A.-S. Gras. Aubais, 2001. Извори: Historia et monumenta Joannis Huss atque Hiernonymi Pragensis, confessorum Christi, Nürnberg 1558. Fr./M., 17152; Documenta magistri Joannis Hus vitam, doctrinam, causam illustrantia / Ed. Fr. Palacký, Pragae 1869. Osnabrück, 1966; John Hus at the Council of Constance, Ed. M. Spinka, N. Y., 1965; Petra z Mladenovič, Zprava o Mistru Janu Husovi v Kostnici, Praha 1965. [9]Decrees of the Ecumenical Councils, ed. Norman P. Tanner, Volumes 1 and 2: From Nicaea I to Vatican II, London-Washington, DC, Georgetown University Press, 1990. [10]Cf. Никодим Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, фототипско издање поводом 1100-годишњице упокојења равноапостола и учитеља славенског Светог Методија, Београд 1985, pp. 175-185. [11]Ер. 4, 181-186. [12]Ер. 4, 263-271. [13]http://www.patriarchia.ru/db/text/2494792.html. [14] Више, З. Ђуровић, Случај папе јеретика, Хонорија I: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [15]Gregorius VII, Dictatus Papae, 1075, c. XXIII (https://la.wikisource.org/wiki/Dictatus_Papae). [16]De ecclesia. The Church by Hus, Jan, 1369?-1415; Schaff, David S. (David Schley), 1852-1941, 1915. [17] Више: Зоран Ђуровић: Свети Марко Ефески је љубио руку Папи Евгенију, https://pouke.org/forum/index.php?/topic/43568-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83/ [18] Cf. M. Simonetti, Roma cristiana tra II e III secolo, in Vetera Christianorum 26 (1989) pp. 115-136. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (CommentariainEpistolamadTitum, PL 26, 562-563d). [19] „У византијској традицији, формула крштења није као на Западу, изговорена у име свештеника којиобавља свету тајну ('Ја те крстим'), него је то свечана изјава у име онога који се крштава: 'Крштава се раб Божији Н. у име Оца, Сина и Светог Духа'. 'Ово' - пише Симеон Солунски - 'означава слободу крштеног' (De sacramentis, 64, PG 155: 228d-229b)“. Apud: Џон Мајендорф, Византијско богословље. Историјски токови и догматске теме, са енглеског превео Јован Ђ. Олбина, Крагујевац 2008 (интернет издање p. 261: https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/28-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/). [20]Cf. З. Ђуровић, Повратак Оцима после Повратка Оцима, inКриза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. [21]Discorso di Giovanni Paolo II ai partecipanti al convegno internazionale su Giovanni Hus, Sala del Concistoro - Venerdì, 17 dicembre 1999... 1. È per me motivo di grande gioia porgervi il mio saluto cordiale in occasione del vostro Simposio su Jan Hus, che costituisce un'ulteriore, importante tappa per una più profonda comprensione della vita e dell'opera del ben noto predicatore boemo, uno dei più famosi tra i molti illustri maestri usciti dall'Università di Praga. Hus è una figura memorabile per molte ragioni. Ma è soprattutto il suo coraggio morale di fronte alle avversità ed alla morte ad averlo reso figura di speciale rilevanza per il popolo ceco, anch'esso duramente provato nel corso dei secoli... 2. È significativo che abbiano preso parte a questo Simposio studiosi provenienti non soltanto dalla Repubblica Ceca, ma anche dai Paesi vicini. Né meno sintomatico è il fatto che, nonostante le tensioni che hanno guastato i rapporti tra i cristiani cechi nel passato, esperti di differenti confessioni si siano riuniti insieme per condividere le proprie conoscenze... così che il maggior numero possibile di persone possa conoscere meglio non soltanto la straordinaria figura di uomo che egli fu, ma anche l'importante e complesso periodo della storia cristiana ed europea in cui visse. Oggi, alla vigilia del Grande Giubileo, sento il dovere di esprimere profondo rammarico per la crudele morte inflitta a Jan Hus e per la conseguente ferita, fonte di conflitti e divisioni, che fu in tal modo aperta nelle menti e nei cuori del popolo boemo. Già durante la mia prima visita a Praga espressi la speranza che passi decisivi potessero essere compiuti sul cammino della riconciliazione e della vera unità in Cristo. Le ferite dei secoli passati devono essere curate mediante un nuovo sguardo prospettico e l'instaurazione di rapporti completamente rinnovati... 3. Di cruciale importanza è, in questa prospettiva, lo sforzo che gli studiosi possono sviluppare per raggiungere una comprensione più profonda e completa della verità storica. La fede non ha nulla da temere dall'impegno della ricerca storica, dal momento che anche la ricerca è, in ultima analisi, protesa verso la verità che ha in Dio la sua fonte... È vero che è molto difficile raggiungere un'analisi della storia assolutamente obiettiva, dato che le convinzioni, i valori e le esperienze personali ne influenzano inevitabilmente lo studio e l'esposizione. Questo non significa, tuttavia, che non si possa arrivare ad una rievocazione degli eventi storici che sia realmente imparziale e, come tale, vera e liberante... 4... Il vostro lavoro sta a significare che una figura come quella di Jan Hus, che è stata un grande punto di contesa nel passato, può ora diventare un soggetto di dialogo, di confronto e di approfondimento in comune (https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/it/speeches/1999/december/documents/hf_jp-ii_spe_17121999_jan-hus.html). [22] Текст на грчком и латинском, са преводом на руски Гильфердинг, Гус: pp. 47-55. [23] Комодитета ради наводим по чланку из Википедије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%87%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%99%D0%B0_%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5 [24]Uctívání svatostimučedníkaJanaHusav českémnárodě. Stránkusestavilprot. JanBaudiš, (http://www.orthodoxia.cz/dejiny/husova-svatost.htm). Он наводи да је свештеномученик Горазд поштовао Хуса и Јеронима као свеце: „JanaHusactilsvt. mučedníkGorazdII. (+1942) akpamátnémudnijehoupálení (6. prosince) zařadilzvláštní jedinečnoubohoslužbudo „Lidovéhosborníkumodlitebabohoslužebnýchzpěvů...“, který přichystalavydaljakozákladní liturgickouknihu české pravoslavné církve“. [25]https://www.slavica.sk/aktualne/zaujimavosti/111-svaty-mucednik-jan-hus [26]Troparsv. Janu (6. hlas, tj. 6. troparová melodiezGorazdovasborníku) Vplamenechhraniceohnivé znovunarodilses prověčný životuKrista, který hlásal: Já jsempravda. Sradostí jsitrpělpropravdu, stalses českýmPředchůdcemduchovníchhrdinů. MučedníkuJene, upevnináskolísající, abychom i my poznanou pravdu drželi, až do smrti! Tropar sv. Jeronýmu (1. hlas troparový) Podivuhodný Jeronýme z Prahy, vydal ses na cesty, nezaleknuv se námahy, abys našel ve světě pravé křesťanství, jež chráněno bylo v Byzanci a pěstováno na Rusi. Pro neohrožené hlásání východní víry pravoslavné uvalil jsi na sebe zuřivý hněv na koncilu latinském, kde se na tebe vrhli jako vlci na beránka, a stal ses celopalnou obětí za Pravoslaví v Čechách. Zářivá pochodni naší pravoslavné víry, zažehni srdce naše sesláním blahodati Boží. Више видети на: http://orthodoxia.cz/sluzby-svatym.htm. [27] У: Сабрана дела светог Владике Николаја, т. 3, Химелстир 1986, 264-5. [28] Треба: Ad maiorem Dei gloriam.

Зоран Ђуровић: О причешћу две речи Јако леп дан. Литургија са мало људи, али се продужила до вечерас. И кроз тај наставак људи улазе у Тајну. Сатана је све урадио да одбије људе од причешћа. И ради и данас преко ових његових сарадника који одбијају под изговором побожности људе од причешћа. Лудачка идеја припреме за причешће... Да ли си спреман за причешће? Ја бих као поп морао свакодневно да постим по том правилу, а да дам да ми неко други са женом прави децу. Објашњавах, на линији Василија Великог, како дете не зна рационално ко је његова мајка али познаје сису и како мајка много више зна ствари око своје бебе. А да је дојење неопходно. Тако се ми овде дојимо Христом. У овом свету смо као бебе. Не знамо. Али ћемо једног дана знати као што смо познати. И гледам вечерас жену која прича као права хришћанка, а ништа није знала о хришћанству. Јела је јутрос, јер узима и лекове, али јој рекох да се причести јер ко зна када ће јој се прилика поново указати. И да ли ће је имати. Каква је лепота настала из целодневног дружења... Ја сам давно поздравио неки јуридичко-моралистички свет. То кад кажем не мислим да не разликујем шта је добро или зло, а гледам да никоме не чиним зло. У две заповести је све садржано. Нема ту много памети. Није ово пролазна ствар, него нешто што је сазрело временом. Ова ће и даље да ме оптужује као маскилисту, али је то безначајна ствар, која улази у сферу шале, док она улази у сферу божанског. Не желим да причам превише, јер је то нека интима коју овде не бих делио, али сам скоро у Палерму имао и случај миропомазања једног детета са озбиљним проблемима, а које је, како кажу његове бабе (тајна обављена као у време комунизма у бившој Југи, тајно), променило поглед. Како сам имао много оваквих ситуација, видим да Господ на почетку даје и "објективне" знаке који се препознају. Ови "душебрижници" заборављају да је Господ и Јуди дао причешће. Притом заборављају да је Господ бисер који не може да се опогани. Па они узимају да вагају коме дати или не тај бисер. На нашим фрескама се показују анђели који у пехарима скупљају Исусову крв. Али је она праштала на све стране, јер су њега бичевали и млатили из све снаге. Та крв је капала на земљу. И то је наша храна. И ти узимаш себи за право да одлучиш од причешћа девојчицу од 6 година која је пре литургије у манастирском дворишту појела трешњу? Људи, да ли смо ми људи? Овде је неверје на сцени. Опсесивни покушај неверника да Господа замене правилима. Дојиља је закон. Та Млекопитатељница...

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија. Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura: Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1] 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање. 2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн). 3. Библијско истраживање у корист ПИ износи: - Изабрање и вечно предодређење ИСХС. - Послање Сина Божијег у свет у телу. - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС. - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај. - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање. - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама. 4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу. 5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом. [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false

Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви... Предстоји ми да отпишем једном човеку, и знам да је све постало мука духу, јер ту је Бог рекао лаку ноћ, осим ако не уведемо апокатастазу ка којој сам донекле склон, јер Јахве виде да су људи глупи и зли због ускости њихових срдаца, па се закле да неће да дави водом више људе и направи дугу да га подсећа на то, али је некад облаци заклоне, Он не види, па подави у масама људе. Делује смешно, као што делују смешно и наше молитве. Јер Бог све зна и све ће бити као што је писано. Детерминизам? Наравно. Али са Божије тачке гледишта. Иако све постоји, ми морамо да живимо наше животе. И као што је бесмислено да дишемо, да се радујемо сунцу, нашој деци или ближњима, мирису пролећних биља, планинама, мору и свим стварима које нам падају на памет, тако је бесмислено и да волимо наше ближње и да се молимо. Сара се смеје. З.Ђ. Али. Природно ми је да дишем и да волим. Јесте бесмислено, јер није никаква штета да умрем не дишући. Као што није никаква штета што ће умрети они које волим. И нема никакве користи од молитве. Истина, дешавају се чуда па неки оздраве, видео сам то. Али је на крају бесмислено. Јер ће и тај „мираколато“ умрети. Смешна ситуација: природно те тера у натприродно! Зато је хришћанство перверзно. Није борба против природе, него је и излазак из ње, па изгледа као да је наопако посађено. Зато мени нису бесмислене молитве за друге. Иако знам да их Бог воли више него што их ја могу волети. Са неким пријатељима се шалим и кажем: И ако те Бог заборави, ја нећу! Гетсиманија. З. Ђ. Мојсије кукао пред Јахвеом да поштеди његове Израелите, и ако неће то да уради, да и њега избрише из Књиге Живих! А та књига је била оно што се тада конкретно дешавало. Није се Мојсије молио за спас њихових душа, неки касни хришћански есхатон. Него је рекао: Ако ови треба да помру у пустињи, да погинем и ја са њима! И Јахве му каже: Иди, Мојсије, ја ћу да бринем, ниси ти позван да о томе мислиш! Одлази Мојсије, иако не зна шта Јахве има на уму, али то исто чујемо од Исуса: Нема веће љубави него да неко свој живот да за другога! То је наша молитва. Као што Мојсије није ништа знао о душама или васкрсењима, тако и ми не знамо, али нас то не спречава да се молимо за оне које имамо у мислима, или чак за оне који су се дотакли крајева хаљина, па кажемо: Помени, Господе и све оне који су нам рекли да се помолимо за њих, али их се не сећамо у овом моменту! Битно је да смо се сетили и одмах и поменули. Скидање са крста. З. Ђ. Наше мољење је физичка ствар. Зато су ту сви слепљени. Једно је Тело које је ту сабрано, један Дух који вришти Оцу! Плаче се, тугује, радује, бригује, пева и 100 других осећања, али се тиме повезујемо у једно. И то се види кад си спреман да кажеш: Ако њега не погледаш, немој ни мене! Нисмо ни у каквој Матрикс шеми, него смо једноставно повезани у Духу Светом једни са другима. И зато се „осећамо, препознајемо“. Зато се вели: Ко љуби, тај је спознао Бога, јер Бог је љубав. Зато ја љубим људе које видим, а не неког апстрактног Бога, зато се молим, састрадавам и слушам све које сретнем, не гледајући на заставе. И не мислећи да нисам грешан, молим се стално: Господе Исусе Христе, помилуј нас грешне! Аврамово наручје. З. Ђ. Господ нас је учинио сарадницима у спасењу. Није дошао па сам разрушио неке законе, исплатио цену за жртву, него нас је учинио својим саучесницима. Вели: Када ме подигну и прободу, тада ћу све привући себи! И Њега Отац Духом Светим подиже из мртвих! Тим Духом смо ми дигнути из мртвих и зато се молимо стално. Молимо се једни за друге. Каже у Житију Јована Богослова, када је оматори сасвим, да су га носили и да је он само говорио тим хришћанима: Љубите једни друге! То вам је молитва. Са сољу. Ако је со бљутава, чиме ће се осолити? Ава Римски, 6.12.2018

Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста. Као да се примио на авинице! Шта ти је генетика! Човек узе да напише: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав).[1] Тај текст је скоро идентичан са претходним, само што је додао од реченице: Нека се не мисли да мрзим римокатолике. Наравно да нам је јасно да не мрзи католике и филопаписте:))). По очекивању, ништа није одговорио на моје приговоре, као што ни борбаши за неверу нису објавили мој текст. Нити су пак дали линк ка истом, да се случајно неко не саблазни какве глупости црно на бело пише МП. Његова племенитост је остала на ad hominem аргументима јер за боље не зна. Такође се није извинио, како обећа: Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. Нисам имао илузија да ће се извинити – иако сам објавио сведочанство – познајем тај ментални склоп. Настављајући у познатом стилу, пише: изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“. Као што је ћутао око сертификата да имам ОШ (Кафка би ми позавидео на тако нечему), тако ће и сада „јуначки“ ћутати. Ваљда нико нормалан неће помислити да сам сада узео да цепам књиге (или да сам у фото шопу урадио сертификат), урадих неколико речитих фотографија, па се МП обијају о главу речи које је изнео на име мог оца, јер зна да канони кажњавају клеветника казном која је предвиђена оном која би се наложила човеку који је оптужен. Ерго: Дакле, раскупусана књига, а онда имамо и фотку са мном и истом у рукама, један селфи и благослов за часног МП! Исту фотографишем и пред компјутером, где је текст МП, па се види датум. То ја урадих као они кад траже откуп за неку особу па се фоткају са новинама. Ја их не купујем, али имам макину: То није једина моја раскупусана књига. Имам их мноштво. Овде прилажем: 1) Синајске иконе, 2) Теофан Грк од Алпатова и 3) Монографију Панселиноса. Није да су ми само уметничке књиге раскупусане, него и теолошке. Тако ми је у јадном стању Милаш, о Кирилу и Методију. Милаш је најцењенији мој аутор од старијих писаца, иако се некад у нечему разилазимо, и кога сам понео са собом 2002 за Рим. Види се да је књига читана више пута. Он ми је посебно драг што је за разлику од МП имао здрав приступ канонском предању. Допуштао је и увођење жењених владика без сазивања васељенског сабора. Одбио је сулуди Орос из 1756 који је налагао прекрштавање католика. Признавао је валидност католичког крштења, они нису за њега били, као за МП нехришћани. Није се примио на Агиоритову новотарију о икономији, ствар која никад није постојала у Цркви, и по којој би се издала вера зарад неког снисхођења. А у догматима нема снисхођења, нема трговине. Тако би по Никодиму Агиориту ми примали у Цркву и на причешће особе које нису крштене, да их не би саблазнили! То је мени лудило мозга и никад чујено учење у Цркви Христовој. Потпуно православно умује Никодим Милаш: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2). Износећи из своје ризнице оно што једино има, а то је мржња, МП пише: Он, као и други екуменисти, Христове речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици. Поред „прсле“ СПЦ и Симеон Солунски назива католике Црквом. МП излуђују те ствари, јер у његов човекомрзачки мозак не може да уђе да су и неки други Богу мили. Он тврди да су све ове формуле само ствар уљудног опхођења са јеретицима. Када би то било тако, зашто он не би назвао Папу Светим Оцем и цунуо му руку, како је радио св. Марко Ефески? Не, он је православнији од Марка и српских епископа који љубе Папи руку! МП инсистира и на папоманским аспектима, које нико нормалан не може порицати, а ту је разлика између њега и мене, јер он нема критички отклон у вези својих промишљања, боље рећи тлапњи. Пише: Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I... речено: „Никола учини себе императором целога света“... А најдаље од свих отишао је папа Пије IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“! Папство се јесте развијало, као и учења о власти патријараха, па је тако Александријски имао моћ у Египту врло сличну оној папиној на Западу. Но, није место да говоримо о примату. Питао бих Петровића да ми приведе ову лаж коју је ставио у уста папе Пија IX. Патолошки лажов мисли да сви наседају на његове фазоне. На ово се не би примио ни Влада Димитријевић. Враћа се МП на језуитско представљање Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Методија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар. Петровићева суманута теза је да су папе и католици анатемисали Кирила и Методија, и да су их се тек скоро сетили и рехабилитовали са циљем унијаћења наивних Трибала. Није историјска чињеница да је папа Стефан VI предао анатеми и Методија и његову науку. Реч је о спорном писму у коме папа штити Немце, а осуђује словенски језик у литургији. Веома је могуће да је Вихинг направио тај евентуални фалсификат. Документ у чију се аутентичност сумња (расплинули бисмо се када бисмо расправљали о овом писму), није историјска чињеница. Такође, овде немамо неку саборску пресуду Методију. Чак и да је овај морбидни папа анатемисао Методија, то не би имало никакве тежине, јер су се резултати битака за словенску службу мењали често. Али објаснити то, доктору који замењује личности, је немогућа мисија. Овде лупа да је Стефан ископао папу Бонифација VI, што је глупост, јер је реч о Папи Формозу († 4. април 896). Одсечена су му 3 прста десне руке са којима је благосиљао, а не један. Ето још једног показатеља да МП може бити научник само у артемита и чорбаша (Оболенски помену да су се богомили називали и торбашима). Замениш Коштуницу са Титом, то ти дође на исто. – О synodus horrenda сам писао на другом месту,[2] као и о незаблудивости папе,[3] али МП не чита те ствари па си дозвољава да препричава ловачке приче. Стефан је ископао Формоза који је био непријатељ сполетанаца, а пријатељ Германа. Реч је о странкама које су ратовале да би имале папу на својој страни. У овом проблематичном писму читамо: „Били смо врло изненађени чути да је Методије био посвећен лажном учењу, а не изграђивању, непријатељству, а не миру. И ако је тако, као што смо чули, у потпуности одбацујемо његово лажно учење. Анатема за презирање католичке вере да падне на главу онога ко га држи; Ти и твој народ, према суду св. Духа, да сте невини, само ако неприкосновено држите веру коју проповеда Римска црква. А божанске службе и св. тајне и литургијске обреде, које је исти Методије усудио се вршити на слованском језику, што је он обећао заклетвом над светим моштима блаженог Петра, да неће чинити, никако да се убудуће ико усуди да их врши, одбацујући тако његово прекршење заклетве“. Поред кондиционала (ако ствари стоје тако) у коме се јавља анатема, интересантан је детаљ помена заклетве над моштима, јер се прва служба на словенском извршила над Петровим моштима, док је папа Хадријан осветио словенске књиге у базилици Санта Марија Мађоре. Тако се чита у Житију Константиновом, гл. 17, што нам сугерише корелацију са овим „папиним“ писмом. Неко ту лаже, а ко, остављам вреднијима од мене да истраже. Понављам, потпуно је небитно које папе су биле на страни св. Браће, а које против. Зависило је од тренутка, а не неке предвековне језуитске завере, како би сугерисао весели Петровић (језуити тада нису ни постојали). У поткрепу своје теорије завере, вели: Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава. Овај продавач магле олако прелази и преко својих изјава, јер хоће да назида своје пацијенте које назива православним верницима (Мт 23, 15: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе), па избегава да им напомене како су православне папе анатемисале Методија, као и православни сабори. Јер, иако морбидан и никако за пример, исти папа Стефан је био православни папа. Његов претходник, Формоз, је требало да оцени валидност хиротоније Стефана I, константинопољског патријарха, кога је Фотије неканонски рукоположио за ђакона (овај није имао тада ни 18 година), и оценио је то рукоположење невалидним, као и његов претходник папа Стефан V, а сам Стефан I, је као осамнаестогодишњак постао, по свргавању Фотија, патријарх. Волео бих да нам „строго православни“ Петровић објасни како је канонски валидно било свргавање Фотија и уздизање Стефана. Ово је био век хаоса који је владао Црквом и где се није знало ко пије а ко плаћа. Петровић је мало више потегнуо, па ни не разликује протагонисте, а камо ли да разуме динамику ових процеса. Методије је био осуђен, иако не лично, на православном сабору у Сплиту још 925, на коме су учествовали и српски великаши. Православни Папа Јован X, приговара далматинским епископима ширење кривог учења неког Методија, односно литургије на словенском, јер ако припадају Риму, сакраменти се требају „обављати на латинском језику, а не туђем“. То се после кодификује у канону X: Ut nullum episcopus nostrae prouinciae audeat in quolibet gradu Sclauinica lingvia promouere; (poterit) tam(en) in clericatu et monachatu deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat eum missam facere; praeter si necessitatem sacerdotum haberet: per supplicationem a Romano pontifice licentiam ei sacerdotalis ministerii tribuat. Дакле, не може да се врши литургија на словенском, и за то се треба тражити посебан допуст од папе. Глагољаше нису могли рукополагати. Сплитски сабор 928 не расправља уопште о словенској литургији. Она пак опстаје и у следећем веку, јер се поново „сплићани“, односно Латини, боре против ње. Имамо у Томе Архиђакона записано да се држи сабор далматински (сплитски, крај 1059 или почетак 1060), где се забрањује „да се нико убудуће не усуђује да врши богослужење на словенском језику, него само на латинском и грчком, нити да се ико из тог реда унапреди на свештени степен. Јер су говорили да су готичка слова измишљена од неког јеретика Методија, који је много лажи против католичке вере написао, због чега је Божијим судом, веле, био наглом смрћу кажњен“. Овде је била чиста пропаганда за остваривање латинских циљева, а која се користила пучким незнањем ствари, као што и шарлатан Петровић ради са чорбашима, па се Методије повезује са аријанцем Улфилом. Нема благе везе, али је то исти шарлатански метод који је функционисао у то доба као и код Петровића. Видимо да он мења имена људима како му падне на памет. Док буде овог света, биће и шарлатана као ових сплићана и Петровића. Забрану словенског је потврдио папа Никола II (1061), као и после папа Александар II. Успут су опсесивно забрањивали жењење свештеника, као и ношење браде. Но, на овом сабору немамо канонску осуду Методија као јеретика. И то је потпуно небитно, јер су веселом Методију лепили анатеме или светачки статус како је ко хтео. Тако и Петровић анатемиса Методија на овом сабору, иако то не пише нигде у актима. Лупати или лагати, Петровићу је ласно. Наш чудни доктор не разуме ни ситуацију у којиј су се нашли најпре св. Браћа, тако да не може да разуме ни потоње историјске развоје. Браћа су послата из Византије у област (Велика Моравска) која је канонски припадала Салзбургу, а папа је имао претензије над њом. Кирило није био презвитер, док је Методије био игуман, али вероватно свештеник, јер је бесмислено слати у мисију људе који не могу да врше литургију. Фотије није могао послати епископа, јер би тиме нарушио каноне и упао на туђу територију, али се један презвитер могао провући. Ко зна са каквим документима. Знајући да папа жели ове области под својом директном јуриздикцијом, Браћа иду у Рим, иако је папа Никола већ био анатемисао Фотија. Тамо је папа Хадријан II рукоположио, после Кирилове смрти, Методија за Архиепископа. Претходно су, највероватније, рукоположени њихови ученици за презвитере, а не за епископе. Сам Кирило није био у добрим односима са Фотијем, кога је вероватно поразио у диспути око природе душе, као што је поразио патријарха Јована Граматика око икона. Питање је било банално, односило се на јуриздикцију. Када Немци узимају да суде Методија, он одговара, као прави папофил: „Ако бих знао, да је ово ваша област, овде не бих проходио, али то је област римске катедре св. Петра“. Он је био папски клирик. Тада су га рашчинили и пребили. Све у молитвама светих отаца. Шамарали и пљували. То је почетак 871. Био је 2 и по године отприлике у тамници. Папа Хадријан га је пустио низ воду. Тек са интервенцијом папе Јована VIII, ослобађају га. МП се не зауставља на папама, него тврди како су Браћа омражени и сада од католика: У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи. Немају католици ништа против Браће. Имају усташе против Срба. Ту Петровић замењује тезе. У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. Католици немају ништа против Светог Духа, усташе имају против Срба. Глинска црква је била посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Католици немају ништа против Марије, усташе имају против Срба. Као дете сам био тамо да гледам филмове, јер су подигли биоскоп. Да се затре спомен на злочин. Незналица ме пита: Када, како и зашто је скинута анатема са Методија? Видели смо да никад није официјално ни бачена анатема на Методија. Спомен св. Кирила и Методија под 9. март је унео кардинал Цезар Бароније у Римски Мартирологиј (Martyrologium Romanum ad novam kalendarii rationem et ecclesiasticae historiae veritatem restitutum... auctore Caesare Baronio Sorano. Venetiis, 1587, стр. 114-117). Они нису пали с Марса, тако да је поштовање постојало од пре, а везано је за мошти Кирилове у цркви св. Климента. Латинско поштовање имамо практично од саме смрти Константина Филозофа, Кирила великосхимника. Житија се пишу по смрти Методија. У словенском свету они имају култ јако брзо. Код католика се развија нарочито од XIX века, а везано је и за развој националних свести код словена. Грци су ту гори од католика јер они су први храм који су Бугари у Солуну подигли Браћи, по присједињењу града Грчкој краљевини, 1913 укинули. Тек 1957 Браћа улазе у Грчки календар. Вероватно су зли језуити и тамо роварили!:))) ПС. Чорбаши су објавили и текст: Мр Млађан Цуњак: Да ли на фрески „сабор немањин” у ариљу имамо приказане богумиле?,[4] не би ли тиме поткрепили МП-а. Ћорав посао, јер је Цуњак ово писао јако давно, не имајући у виду оно што ја мислим, и у сваком случају би било интересантно када бисмо се попричали о тој фресци. Цуњко, како га зовемо, је мој кућни пријатељ, био је мој парохијанин у Смедереву и наручио је био неколико слика од мене. Ишли смо на славе један другоме и овако се дружили. Били смо заједно на „поклоњење“ Папи. Он није историчар уметности, како га борбаши за неверу погрешно представљају него теолог и археолог. Радио је у Археолошком у Смедереву. Овај текст му је танак и сигурно је да би написао другачији када би прочитао оно што сам већ незналици Петровићу био аргументовао. Ава, Рим, 8.12.2018. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав). Среда, 05 децембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11211/1/. [2] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44712-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-1756/&page=154 За мржњу не требају разлози У уводном тексту сам образлагао како је орос Цг1756 мотивисан чистом мржом и никаквом теологијом. Показаћу следећим примером како исти механизам важи и у КЦ и никаква правила се тада не поштују. Мржња је јача од било ког канона. Папа Стефан VI, изабран маја (?) 896, устоличење између 26. априла и 11. јуна 896, † Рим, октобар 897. Изгледа да је био римског порекла. Наименован 891 за епископ Анањија од папе Формоза, можда против своје воље, јер то искључује из избора за епископа Рима. Пре него што је легитимни цар Арнулф Корушки могла да утиче на папску номинацију Стефана је поставила про-Сполетска странка, која је тада била доминантна у Граду. Иако испрва признаје Арнулфа царем, касније фаворизује Ламберта II. Наиме, папа Формоз, је рукоположио за владику Стефана, крунисао Арнулфа, а после и Ламберта, јер га је прогурала његова мајка Агелтруда. Она је Стефана и подсетила ко је газда у Риму. Зато Стефан иде за Ламбертом. Јануара 897, највероватније под притиском Ламберта и Агелтруде, Стефан врши процес, познат као сабор над лешом(synodus horrenda), над покојним папом Формозом, за светогрђе и издају, а према коме је сполетска породица гајила дубоко мржњу. Проглашен је кривим за низ злочина: попео на папски престо уз подршку про-германске партије, против које су били сполетанци; постављен за папу, иако је већ био епископ Порта; кршење заклетве који је дао папи Јовану VIII, да би му се укинула екскомуникација, да никада неће крочити у Рим. Формозово тело је ексхумирано, обучено у папске одежде и постављено на престо у Латеранској базилици да одговара на оптужбе. Једино прихватљиво објашњење за такав поступак може се наћи у германским правним поступцима, где је за процес потребно било присуство corpus delicti, у овом случају леша. Фердинанд Грегоровиус, немачки историчар из 19. века описује тај процес и вели о осуди мумије: „Синод је потписао акт о свргавању, проклео папу заувек и одредио да сви они којима је он дао свештеничко намештење, морају да се поново рукоположе. Одежде су здрали са мумије, одрубљили јој три прста десне руке са којима су Латини по обичају давали благослов, и уз варварске крике, избацили су тело из ауле; вукли су га по улицама, и међу крицима руље, бацили га у Тибар“. Кратак понтификат Стефанов је одређен овим синодом, као и присилним оставкама неколико бискупа које је рукоположио Формоз. Тај процес је изазвао неколико месеци касније народни револт у целом Риму, са повратком про-германске струје и таласом огорчења за освету око лудачког акта. Папа Стефан је заробљен, свргнут и затворен у Анђелску тврђаву, где је у октобру исте године 897 задављен. Његови посмртни остаци ће бити сахрањени у Светог Петра после 10 година. Ми смо склони да мислимо како се правила и канони поштују без обзира на ситуације. Овде видимо да Стефан наново рукополаже већ рукоположене, што је св. папа Григорије Велики изричито забранио. Нема понављања крштења и рукоположења. Стефан ово флагрантно крши. Све му се обило о главу. Но, мене не интересује Стефанова зла судбина, него факат да се јасна црквена одредба крши из чисте мржње. И то чини папа који је неканонски изабран, као и симониста Кирило 1756. [3] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [4] http://borbazaveru.info/content/view/11214/1/

Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца? Прочитасмо: «На празник Светог апостола и архиђакона Евпла, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су јеромонах Рафаило..., протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон... Јарамаз. У току свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу, који је док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крштењу дао име Евпло по светитељу кога је Црква тог дана славила. Владика се на крају Литургије обратио пригодном беседом: - Данашња Литугија је велики благослов за дом Владимира Кадагандома. Дом Божји од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену, казао је Митрополит...»[1]. Такође читамо: «Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника за ту парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији»[2]. Више не читамо и измишљени перверзни говор Митр. Амфилохија на овом покрштавању, јер сам унапред најавио текст против тога. У том тексту, који је био на Поукама, говорило се да су ови католици крштени као и Исус што се крстио у Јордану, као што су Апостоли крштавали и сл. Проблем је што и без ових бесмислица (да се Ис. крстио трократно – није, јер се крстио од Јована у опроштење грехова, тако да би било бесмислено то што су Апостоли после крштавали у име Тројице ове који су крштени од Јована), Амфилохијев гест је дубоко нехришћански. Прекрстио је крштеног човека, и то тамо где је био угошћен! Непоштовање неког ко те гости, мени се коси са хришћанским моралом. На једној вечери у Риму, са Митр. Амфилохијем, поменуо сам му био начелно о проблему прекрштавања, а он ми је одговорио: «Ако се неко осећа да је некрштен, ја га крстим поново!» - Питах: «Од када је крштење ствар осећања?» - Није ми одговорио. Наиме, овиме би се увела провизорност, крајња арбитралност око крштења и срушио темељ саме хришћанске догме. Јер, ја могу сутра да се пробудим и да се осетим да нисам крштен. И шта сад? Амфилохије ће опет да ме крсти? Тако је његовог попа, Славишу Лекића из Аргентине, који се хвалио како прекрштава католике, поново крстио, са целом породицом, Акакије Утешитељ! И то нашем добром Митрополиту није било за наук, него је узео да ради као злосрећни распоп Славиша. Да прекрштава католике. Нема 10 васкрсења из мртвих, 10 цркава, 10 богова, 10 крштења... Символ вере је јасан: «Верујем у једно крштење». И то је Црква утврдила и са Вјерују и догматским канонима; нпр. Апостолска Правила, 47: Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили. Одавде произилази да Амфилохије мисли да Папа није крштен. Мени је то лудило мозга, али је можда Митрополит у праву. Али сада не разумем како је он у општењу са Руском Црквом, јер они не прекрштавају католике, а у складу са овим каноном би били сви свргнути? Његов сабрат, Артемије, се пробудио из сна, као у Матриксу и увидео да су све Цркве православне у јереси! Амфилохије плаче за њим и позива га назад, а Артемију су се отвориле очи, док Амфилохије неће да види веру коју кроз (не)дела исповеда! Који је сабор укинуо ово правило? Ниједан. Напротив, овај канон је потврђен на Васљенским саборима, Другом из 381, са каноном 7 и Трулском из 691. каноном 95, где се јасно вели да се једним јеретицима не признаје крштење, па се крштавају изнова (односно по први пут), други, се миропомазују, јер су блажи случај, а трећи се примају без икаквих сакраменталних радњи, јер су хришћани и свештеници. Када се прави ово разликовање, сасвим је јасно да је Црква строго дефинисала начин примања оних који нису у јединству са њом. Тога се данас држе католици, а од православаца Руси. Неко бесмислено оправдање, које је побрисано, а приписано Амфилохију, на линији са Агиоритом, било је да је крштење обављено трократним погружењем. Св. Папа Григорије Велики, чију службу служимо, вели да је свеједно да ли је једно или трократно погружење, јер је битно да је у име Оца, Сина и Светога Духа. И то није мишљење неког провинцијског теологчића. На крају, хајде да пристанем да је Амфилохије изнад свих ових светаца и Васељенских Сабора, као и одлука сабора са Родоса, које смо ми, православни, потписали, остаје проблематично како он може (са којим образом) изаћи пред проусташког Јуру Кришта и рећи му да Степинац није светац јер је покрштавао Србе, Јевреје и Цигане? Амфилохије прекрштава крштене! Степинчев изговор је много јачи, јер он вели да је на тај начин спашавао животе прекрштених (иако тај термин не постоји код католика), док Амфилохије не спашава никога, него меће погребни камен на гроб екуменског дијалога, хулећи на крштене душе, и чинећи монструозни злочин, како га је називао свети Августин! Плашим се да све ово Митрополит зна, али да се прави луд, јер се руководи не хришћанским осећајима, него неким дневно-политичким мотивима. Од мене, који сам најмањи од пророка у Израиљу, може да добије само гаранцију да ће му сав пројекат пропасти јер је грађен на песку. [1] http://spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_bogosluzhio_u_kusku [2] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BC-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-r10394/&tab=comments#comment-1800096

Зоран Ђуровић: Иродијада неће да ижљегне из др Миодрага М. Петровића Читајући нови одговор поменутог доктора[1] наметнуо ми се утисак дијагнозâ првих психоаналитичара који су скоро све психичке поремећаје у жена подводили под хистерију узроковану сексуалном дисфункцијом. Одговор као да је писала нека хистерична жена. Познат по духовној прозорљивости, доктор који је активно радио на прављењу раскола у СПЦ, подржавајући Артемија и Грешног Милоја, за које је после дугог низа година укапирао да нису позитивци, пише (МП текстове ћу давати у плаво): „Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: 'Без папе ми смо болесна црква' и 'да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни'. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно“. Новојављени гледач кроз прозор (прозорљивац), који јуче рече да су Артемије и Грешни Милоје православна светила, а данас тврди како су гордељивци и опрелешћени (нису текстуалне речи), је заборавио да смо се више пута срели, као и да је певао у цркви где сам служио. Када је био способан да у Артемија и Милоја види јагњећи поглед, драго ми је што му је мој демонски. Оно, кад те Ава погледа... Прозорљивцу недостаје основни смисао за дијалог (наравно и за много других ствари). Наиме, када супарник заступа једну ствар, он се руши на основу онога што се дели, а не на основу онога што се не признаје. Рани хришћански апологети нису користили библијске аргументе када су полемисали са паганима. Не, користили су филозофске аргументе. Нису били аутистични као наш прозорљивац. Он полази са позиције како је КЦ зло по себи, да се подразумева таквом, и не улази у полемику да то и покаже. Јер ко то сумЉа? Отуда извлачи сасвим бесмислени закључак како сам ја у схизофреној позицији. Био бих када КЦ не бих сматрао Црквом. Нисам једини светац или православни аутор који КЦ прихвата за Цркву. Детињаста малициозност је кад МП покушава да ми припише бесмислицу: „Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину 'здраву цркву', ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно“. Када би МП имао зрно моралног интегритета, не би рекао како ја тврдим да је КЦ једина здрава Црква, јер је то супротно ономе што научавам, а то је да су Цркве у болесном стању. Ми и КЦ смо у расколу. То је болесно стање. Црква јесте једна, али је раздробљена у историји. То у Петровићев коцкасти мозак не може да уђе. Он је мали бирократа по чијем назору и Бог мора да се управља. Тешко Богу ако не функционише по Петровићевим правилима! Њега историја ничему није научила. Знамо да је цариградска Црква била под анатемом свих православних Цркава, у првом реду Рима, цео један век, и да су св. Тарасија рукоположили официјални јеретици, али да нико није порицао легитимност те хиротоније, него су му само приговорили што се од лаика уздигао одмах на епископски степен. Како прозорљиви МП зна и час када Божија благодат бежи са једне Цркве, да нам сада каже да ли треба да смо са Русима или Цариграђанима? Молим те, друже, реци ми да ли Дух Свети силази на службу коју ја вршим, пошто сам проглашен расколником од Москве? Није лепо да идем на службу и тамо нешто замишљам... Иначе, цариграђани се позивају на твоје продуховљене студије за сопствене потезе, а како видимо да си ти био жличица вегете у Артемијевој чорби, не мирише ми ово на добро. Наравно да нећу улазити у полемику са прозорљивим МП око цркава, јер сличних проблема имамо од настанка Цркве, али сам морао да скренем пажњу на депласираност његове аргументације. Тврдња пак да ми је неко поклонио диплому је оправдива са јаким одливом крви који има жена првих дана менструације. Да наставимо са назидавајућим текстом: „Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички“. – Никакав јуридички ентитет као што би била ИПЦ не постоји, него имамо само Цариградску Патријаршију. Твоја трагедија је што би морао да се причестиш на мојој служби, а ако се не би причестио, био би изопштен (ако би тврдио да сам јеретик или „расколњиков“). Научи нас пак како се то дише по језуитски... „Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону 'свеца' што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања“. – Кад би и други пратили моје сликарство као борбаши за неверу, обогатио бих се! – Иако бих могао нацртати карикатуру неког свеца (за неки смешни стрип), то до сада нисам урадио. Ти и чорбаџије називате Папу карикатуром. Тог Папу је Бог створио. Хулите. Наравно да је овај Папа подржавао Хрвате. Сигурно није запатио Паркинсона због тога. То је у вашем умоболничком „расуђивању“. Исти Папа је наредио да се у његовој Капели окаче мозаици св. Серафима Саровског и Григорија Паламе. За Паламу је рекао да га ураде и током ноћи намонтирају, јер би Курија то спречила! После нису могли против Папине! Али, ти си једноумац. Коцкасти мозак је смрт за душу. Ја сам пак овог Папу обукао као источног Патријарха, као што су чинили и у Монреалеу наши. И та икона је сада код једног језуите. Кажи ми, ревнитељу без памети, да ли ми можемо да поклањамо иконе католицима? Мошти? Из историје видимо да можемо. Свети Сава је то радио. Е, али ако Иринеј Буловић да икону католицима, то је издаја Православља! Ако католици дају нама део моштију св. Франциска Асишког, то је подли план да нас поунијате, када ми њима дамо мошти Серафима Саровског, то је издаја Православља! Видиш ли колико сте патетични? Католици нам дадоше мошти св. Николе, а ту се види да су узели да поделе Русе од Цариграда! То је тај подли план! Екумениста Алфејев издаје православље и тражи мошти св. Николе од јеретика Мons. Francesco Cacucci, Arcivescovo di Bari-Bitonto e Delegato Pontificio per la Basilica di S. Nicola издаје католичанство љубећи руку јеретичког Патријарха Кирила Свети Никола спаја Исток и Запад. Литија у Великоретском Видиш, друже Плави, „противник“ није једнозначна ствар. Ако би тако било, ти би Немању прогласио непријатељем Православља јер је он ратовао против Манојла и затирао грчка здања (што подразумева и храмове). Првовенчани у Житију Немањином, 7: „А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога“. Узми сада да Манојла и ове Грке преобразиш у богомиле! „Народ свој“ су пак католици. Да није лилипутанцима наметнуо данак? Са вама нисам начисто, јер ви у моменту измислите нацију или особу. Ми пак из историје знамо да су ово били католици које Немања није истребио. Замисли, Петровићу, који сам ја непријатељ православља, а нисам убио ниједног православног Грка нити им срушио града, нити им име затро! И насликах икону Папе! И сликам фреске по Италији и свету за зле католике! Као што су радили издајници пре мене. Чистунци пак Немањићи у архитектури и каменој пластици наручивали су католичке мајсторе. Ђурић, пошто си га поменуо, па нећеш ваљда сада и на њега да пљунеш?, пише у Сопоћани, 11-12: „Док су у архитектури 'рашке школе' једну од пресудних улога одиграли приморски, западњачки мајстори, клесари и архитекти, васпитани у романичком духу, дотле је монументално сликарство остало под утицајем византијске уметности. Лакше је било византијско схватање простора и источњачке идеје обући у западњачко рухо од камена и мермера него било шта преиначити у православном, византијски обележеном монументалном сликарству“. Да сам убио Фра Вита, који подиже Дечане, ти би ме данас славио као свеца! Да изгоре Дечани кад их је фратар подигао! „Града Ниша да га нема, ако Папи дочек спрема!, пева мала Анастасија у чије срце артемити убацују мржњу од детета. Ти Немањићи нису само узимали католичке мајсторе, него су даривали и католичке цркве! Видео си ваљда оковану икону св. Николе коју Стефан Дечански поклони Базилици у Барију? Угледао се на свог оца, Милутина, који истој Базилици поклони сребрни балдахин над Свечевим гробом![1] Сава Папи поклони кандило и друге ствари за Базилику св. Петра. Шта раде ови подаци у твојој зилотствујушчој памети? Растурају је? И треба, јер се ви кунете у Немањиће а све супротно њима радите! „Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: 'Ја сам доктор са Првог Папског универзитета ... успео сам да и католике обогатим'...“ – Не знам шта је овај доктор читао од мене па да извуче закључак о хаотичности, али она може да буде узрокована само одговарањем а риме, како веле Италијани, на његове небулозе. Наравно је да је смешна и изјава о самохвалисању, јер ко би се пред чорбашима хвалио папским универзитетом? То би било као када бих ја помислио за МП да се хвали орденом Зеленог Зуба св. Мине Урокљивог који му је дао Есфигмен! Ко пак зна шта је докторирати на Латерану, зна о чему причам. Неверовање у изјаве противничке стране је само индикатор онога што ове чорбаџије гаје у себи, а изражено је давно од Његоша: Ко умије лагати, не умије вјеровати. Објашњавати пак оним, који ни елементарну научничку методологију нису савладали, у чему је предност ове коју сам ја донео, је илузорно. „Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, 'од неког прилога што му дају православни Италијани'. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине 'здраве' римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: 'Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...' И за то би му се могла пришити она народна: 'Добардан чаршијо на све четири стране'“. МП ме прогласи мравом, јер са 100-150 еу месечно које добијем од ове заједнице не бих могао преживети. „Гузоњин син“ не зна шта је борити се за голи живот. Најлуђе од свега је да једна зилотска заједница има мене за попа. И слушају ме. Немају Артемија, Петровићу... И слушају са муком моје екуменистичке дискурсе, али на крају аплаудирају! Гвозденом палицом се води једна заједница. Не водају мене као додолу, као што су тебе водали артемити, него ја руководим са овом заједницом св. Марка Ефеског. Ава унезвереног погледа, рука му се није осушила што је држао Мк. икону Сметају ти моји егзорцизми у католика? Зашто? Ниси ли читао у Јеванђељима како је Исус и код јеретика и незнабожаца чинио чуда? Знам да сам гордељивац, зато ме поштеди накнадних опаски: како се усуђује поредити са Исусом! „Не зна јадник да се не каже „езорцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен“. Овде си у глупости и мизерији превазишао самог себе. Ниси чуо за грешке при куцању? Ево, у твом тексту читамо: „брата Свето Ћирила“. Каже се Светог, а не да је овај Свето-Светозар. Нико нормалан не би помислио да овде није била грешка у куцању. Ти би, пошто си хистерична жена, што се у српском каже: жентурача. Више словних грешака је било и у претходном твом тексту, као што их има и у овом, али мени није пало на памет да ти за то нешто замерам. Само малоумник може да помисли да не знам да се каже „егзорцизам“. Када би се испадање „г“ јављало у другим мојим текстовима, онда би „проницави“ МП имао право. Али тога нема. Душевна онанија МП-а се наставља и у лже-доцирању како „се не каже 'сконцентрише', јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише“. Наиме, нигде и никад нисам помислио да има именица сконцентрација, али има глагол сконцентрисати, како ме је мајка научила, али и Речник српскохрватскога књижевног језика, Књига пета, П-С, (претовар — стоти), Матица српска, Нови Сад 1973, p. 812, „сконцентрирати, -ентрирам и сконцентрисати, -ишем сврш. скупити, сабрати; усредсредити“. Овде је самозвани прозорљивац заиста забаговао (то је, Петровићу, сленг младелачки израз, а значи да си побудалио: реч побудалити, да не узмеш и овде да ме назидаваш, постоји у српском, и налази се у Матичином речнику, 4, 498: побудалити -им сврш. 1. постати будала, полудети), јер си кренуо од словне грешке, па негирања глагола у српском, одакле си закључио како сам полуписмен и у теби својственом крешенду устврдио како немам ОШ! Ја бих се, Петровићу, дивио до имбецилности лику који би завршио средњу, факултет и после докторирао, а чији је докторат јавно доступан, јер је успео све да претури (сленг, значи обманути, а не претурати снајке)! Тај лик би за мене био фаца! Тај не само да је израдио југословенско школство, него и ватиканско! Зар не видиш који сам ја мени краљ?:))) Све, све, можда сам и завршио ОШ, или барем фалсификовао ту диплому, у Земљи где је законом било забрањено не слати децу у ОШ, па и да сам после неким случајем завршио све ове школе, па противно Вољи Божијој и успркос свим Свецима од века живелима и целом Анђеоском хору, постао свештеник, али ме простаклук одаје и ту имате право! Не може свештеник – који би био од Бога – да вам каже како сте јајаре и гњиде! Не иде то! Нема тих израза у Писмима. Нема ни омоусиос, али улете у Вјерују. Како Дух Свети има смисла за хумор, за разлику од тебе, добри мој Петровићу, је се родих на св. Краља Милутина и рукоположен сам у Савини (Пошто се данас слави Милутин, окачићу овај текст препоручујући нас молитвама св. Краља!). И водим пак заједницу св. Марка Ефеског у Палерму. Није ли све чудесно у мом животу? Па и то да сам доктор без ОШ? Нажалост, нисам. Имам ОШ. МП рече: „пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити“. Не треба, друже Плави, да се извињаваш што сте ме тукли по глави, јер вас ја добро познајем. Ту причу, да немам ОШ, су измислили ликови из херцеговачког клана кад сам аплицирао за једно место на БФ, као што су муњевито измислили и да ме је жена напустила и одвела децу, да бих тако био не само по школској спреми него и морално-политички неподобан. Мртва је трка између твојих чорбаша и херцеговаца који од њих ме више не могу смислити, али су се ујединили у циљу као и у методима које користе. Пре неки дан написах мејл ОШ Кекец, где изнех да ми је потребно то сведочанство, иако за глупачке разлоге, па ти дајем овде скрин шот мејла, као и после њихове скенове тог сведочанства. Послаће ми и оригинални препис на адресу, иако им то нисам тражио. Ако хоћеш, могу да дам твоју адресу, јер мени ово не треба. Копије сведочанства, напред и позади: Ако ти требају сведочанства и из Гимназије, и њих ти могу добавити. Њих сам био извадио за сваки случај за постдипломске. Ако ти требају и сертификати да сам са мојом женом, онда ти могу проследити венчани лист, фотке са свадбе, као и нове фотке са неким дневним италијанским листом. На крају, ако вам треба и брис, и то ћу вам радо послати. Имам само скорији извештај о крви и урину. Ово друго нисам радио. Попадија побегуља са Авом унезвереног погледа, јер се плаши да ће му утећи, испред цркве у Лавињу где редовно служи кад не иде за Палермо Да наставимо. Када вас изобличавам за вашу неверу, ти злоупотребаваш Јакова и велиш: „Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога 'из истих уста излази благослов и клетва', иако знамо да у природи 'ниједан извор не даје слану и слатку воду' (Јак 3, 10-12)“. Најпре, ја нисам „тобоже свештеник“, него канонски свештеник при канонској цркви, а ти би требало да знаш које су санкције за вас, лаике, који блатите такве свештенике (одлучење док се не покајете). Твој проблем је не само што сам ја тобоже поп, него што је и тобоже Црква. Ти си се узнео изнад Цркве и постао си судија Васељење. Пре тебе то уради Артемије, а пре вас небројени јеретици. Наш Јустин и Николај нису напустили „екуменистичку“ СПЦ. Ви сте секта аутистичних сумашедшијих, ако могу тако да вас дефинишем. Петровић на страни Фанара? Онда смо на коњу! Аво, врата су ти увек отворена! Из твојих уста ништа добро не може да изађе. На то се односио Јаков. Не конкретно на тебе, него на ликове попут тебе, а ја сам присиљен да пишем ове баналности јер вас, помрачених разумом, има доста. Наиме, сам Исус проклиње, и то бесловесну биљку, смокву. Изађе и благослов и клетва из његових уста. Бог проклиње земљу, иако је пре благословио сва жива бића да се умноже. После је и потапа и опет благосиља. Иста су уста. Ни нећеш и не можеш да разумеш да се ово односи на зла уста, зло срце. Јер би те то поразило. Ти мрзиш. Мрзиш католике ма у какво одело то заоденуо! Никакво ревновање за православље не може да оправде твоју мржњу. Може у неким религијама, али ја сам са Христом, друже мој. Нисам са неким Исусом који је у пустињи, или у оној или овој соби. Ти мрзиш. Христос нам је наредио да волимо непријатеље, јер смо у супротном незнабошци. Ти не волиш, ти мрзиш. Кажеш, они су нам урадили ово или оно. Кад си видео да ти непријатељ чини добро? То те неће оправдати, или ћеш као мађионичар извући неког другог Христа по твом укусу? Христос ти каже: Воли! И то је проклетство које излази из његових уста! Јер ти нећеш да волиш! Смоква није могла да роди у то доба, а Исус је проклиње што нема рода! Да ли је малоуман? По теби јесте – поставио сам реторичко питање... Гледај како благослов постаје проклетство! И то из истих уста. Ти си незнабожац, прихвати то. Јер не прихваташ Исусове заповести. Можеш ти, пријатељу, да држиш све канононе и остало, да се бијеш у прса како си православан, али ниси Христов. Јер имамо једноставну и јасну његову: Љуби непријатеља свога! И ти се тога не држиш. Скоро је Митрополит Николај Хаџиниколау написао осврт око раскола који је у току, где помиње да се сви позивају на каноне и правила, законе и привилегије, а нико не помиње Писма. Нико не говори шта је по Јеванђељу. Тако и наш МП. Он је Писма окачио мачку о реп. Заповест о љубави је за будале и хипике. Нема везе што је Исус рекао да Закон и Пророци висе о 2 заповести о љубави. У овом свету су људи узели ствар у своје руке, да га уреде по њиховом укусу. Зато здраву науку о јединству Цркве не желе да чују. Мисле да је Црква секта, да може да буде секта. Да је само њихова секта права Црква! Ми смо имали фијаско са Критом. И овај слепац долази да ме критикује како ја не видим да нам је Црква у супер стању!? Моје речи су биле пророчке, и написао сам их о. Љуби са Светосавља, јер је и он ревнитељ, али не као овај МП, када је било питање Крита. И испоставило се да сам био у праву. Но, џаба је говорити овом нараштају... „Измишља и умишља да сам му, наводно, 'завршни рад на студијама' похвалио, како каже, као 'одличан и написан домаћински', што подсећа на ону народну: 'Што је баби мило, то јој се и снило'“. – Лапљење, као и лагање, је општепознати људски феномен. Твоје пак лапљење је доказано кроз текстове. „Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила и заточила Светог Методија... као јеретика. Зар му је, као таквом, место у том храму?!“. – Методија КЦ није могла да заточи 1059, јер је он умро 885 (паметноме је јасно зашто грешка у Петровићевој реченици). ХистеричнА Петровић сасвим јасно показује и симптоме психопатије, јер је за такве карактеристично да не одговарају на аргументе него настављају са њиховом причом као да се ништа није десило. Њему је речено да је св. Фотије анатемисао св. Игњатија. Он не разуме да расправља са људима који су стекли употребу разума и да овде не држи проповед у артемитској синагоги. Можда треба у бојицам да цртам Петровићу, као што радим артемитима, да би укапирао шта се аргументовало? Католици су скинули анатему са Методија. Ко је слагао Петровића да је свака одлука неког сабора црвено слово? А видесмо да свети Фотије анатемиса св. Игњатија, и то неканонски! Кирило и Методије су свеци у КЦ, као што су проглашени и Заштитницима Европе. Зашто МП не сме да проговори о Фотију? Зато што у његову секташку памет не може да уђе како светац може да анатемише свеца, али му је лако да лапрда (Речник, III, 166) како су католици неморални јер свог свеца представљају на фресци у својој цркви! Ту се види сва његова злонамерност и мржња према католицима. Фотијев случај је штавише био гори од прогона који су католици извршили над Методијем, јер су ови барем канонски, иако погрешно, делали. Читамо[1] у Никите Пафлагонијског, Vita Ignatii Patriarchae, 26: „Док је Игњатиј био у Митилини, Фотије је сазвао цркву својих злотвора и на састанку у светом храму свеславних Апостола прогласио пресуду о свргавању против Игњатија у његовом одсуству. Не само то, већ га је анатемисао и изопштио (ἀναθεματίζαι καὶ ἀποκηρύττει), понашајући се тако као тужилац и судија. И све оне које је видео да су у складу са његовим циљевима и овим његовим неправилним поступањем и спремне да то потпишу, Фотије је сматрао својим најбољим пријатељима и најискренијим саслужитељима; оне пак који су били огорчени због његовог некритичког суђења и одбили да одобре овакву безрасудност, предавао је Преторијанском епарху на притварања и многоврсна кажњавања“. Заиста је подлачка ова Православна Црква кад за свеце проглашава оне који су се међусобно проклињали! „Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему као таквом, место у том римокатоличком харму?! [Каже се храму, а не харму, полуписмени!::::::))))))))))))]... А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика... Не говори ли све то у прилог оне језуитске: 'Циљ оправдава средство'?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?“ [Знак питања се не одваја, полуписмени – ово помињем да бих истакао сву бесмисленост, мизерност, и негосподственост Петровићевог духа]. За Саву је већ било речено да се чак и данас слави код католика у неким крајевима, као да је фигурирао у њиховом Светачнику. Но, не треба свима понављати као Петровићу. Кирило (свети, свети2222222222222222222222222) је учествовао у свргавању Златоустог, јер је био „строго православан“, као што је као „правоверан проклињао јеретике“. Златоустог је називао Јудом. После се измисли житијска причица како Богородица рече Кирилу да јој је Златоусти миљеник, па сви живели срећно и задовољно на небу... Кирило пак тврдио: Ако је Јован у епископству, зашто Јуда није с апостолима? (Ep. 76, PG 77, 356B). Св. Златоусти по св. Кирилу Строго православни Кирило има филиокве, јер вели да Дух Свети произилази и од Оца и од Сина. И ово нема везе са икономијским слањем Духа од Оца кроз/преко Сина. Пише: „τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον... πρόεισι δὲ καὶ ἐκ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ, πρόδηλον ὅτι τῆς θείας ἐστὶν οὐσίας, οὐσιωδῶς ἐν αὐτῇ καὶ ἐξ αὐτῆς προϊόν“ (Thesaurus, PG 75, 585A). Замолио бих те да се не глупираш и брукаш пред светом, па да πρόεισι, што је 3. лице през. инд. акт од πρόειμι, повежеш са икономијом, јер и из овог пасуса се види да то није, као што се и за Сина користи исти глагол у истом делу да означи вечно произилажење од Оца. Пошто ти ниси читао отачка дела спекулативне природе (философске, а не шпекулацијске), јер то надилази твоје способности, и да не би тражио ово у Кирила, навешћу само једно место: Φαίνεται μὲν οὖν ὁ Πατὴρ καὶ ἔστιν ἐν Υἱῷ, καὶ Υἱὸς ἐν Πατρί· οὐχ ὡς ταυτὸν δὲ ὄντες, οὐδὲ ὡς ἒν ἀριθμῷ. Ἔστι γὰρ ὁ Πατὴρ ἐν τῇ αὐτοῦ ἰδιότητι· καὶ ἔστιν ὁ Υἱὸς ἐν τῇ ἰδίᾳ ἰδιότητι, ταύτην ἔχων μόνην πρὸς τὸν Γεγεννηκότα τὴν διαφοράν· ὁ μὲν γὰρ Πατὴρ, καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστιν Υἱός· ὁ δὲ Υἱὸς καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστι Πατήρ. Ἀλλὰ κατὰ τοῦτο μόνον ὡς πρὸς τὸν Πατέρα τὴν διαστολὴν ἔχων, φέρει μὲν αὐτὸ τῆς πατρικῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα, ἔστι δὲ πάλιν ἐν τῷ Πατρὶ, ὥσπερ τὸ ἐκ τοῦ ἡλίου πεμπόμενον ἀπαύγασμα, πρόεισι μὲν ἐξ αὐτοῦ, ἕτερον δέ τι παρ' αὐτόν ἐστιν, ἓν κατὰ φύσιν ὑπάρχον. Τὸ μὲν γὰρ, ἥλιος, τὸ δὲ, ἀπαύγασμα. Ὢν οὖν Πατὴρ, ἀπηύγασε τὸν Υἱὸν, σφραγῖδα καὶ εἰκόνα τῆς ἑαυτοῦ φύσεως ἀκριβεστάτην (100D-101A). Ваљда и у твоју главу може да уђе да Кирило користи термине који су се већ одомаћили у Вјерују, а преузети од Плотина, о сунцу и зрачењу, сијању... термини који наглашавају истоветност природе, али и другост, која се види у излажењу једног од другог. Видиш, друже Плави, да си ти узео и да пресавијеш табак, да се расправљаш са аргументима који су изнети на рачун твог рада, ти не би запао у ову грдну невољу и да се избрукаш пред јавношћу. Ја сам ти био понудио да будеш интелектуално поштен и да се расправљаш на научном нивоу. Ти си прсао, јер по свој прилици си укапирао да немаш никакве шансе да научнички одговориш на изнете приговоре, па си узео да хистеришеш као нека полудела жентурача, да инсинуираш како сам ја лажни поп, ненаучник, да немам ОШ, да сам душевно раскољен што се види из мог погледа, да сам плаћеник непријатеља Срба, итд. Добро је да си престао са лупетањима и теоријама завера како су други писали мој рад. Мада је то сада у колизији са твојом тезом како је цео мој осврт на твоје стваралаштво тежак шит. Јер ако су, уствари мој рад писали универзитетски професори (о чијим прилозима си се позитивно изразио, да су ипак утемељени на нечему), онда то не може да буде шит, како сада тврдиш. Нестаде и весели Буловић. Фала Богу! Твоја тактика ваљања свиња у блату је упела. Чорбаши су твоја публика. Необразована марва. Видиш, ја се нисам потрудио ни да преведем Кирила, јер немам за кога. Твоји слепци ће те следити свакако: Академик, Доктор, Светосавац, како то гордо звучи! Они сви имају мој први текст, али одбијају да га прочитају. Јер њих не интересује истина или да преиспитају ствари, него демагогија. И ти то подгреваш. По форми ментис си рођени брат са Артемијем. Шарлатан један, шарлатан други. Но, да се вратимо на твој богодухнути одговор Трећем лицу. Потпуно је нејасно шта си навео у одбрану бесмислене тезе како: „Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Ја сам ти навео из Саве да се називају хришћанима. Ниси негирао. Само си хистерисао. Савино преузимање овог списа је после 1054, а у њему се западњаци називају хришћанима. Сава преписује да су западњаци хришћани. Какве везе има што су јеретици? Ти ни не знаш шта ти изрази значе. Целокупно твоје мизерно натезање око овога је само да би Симеона Солунског уклопио као Прокруст у сумануту тезу да су католици богомили и да су Немањићи против њих водили крсташки рат. То је демагогија, друже Плави. „Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста 'открио' да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини 'западне стране изван Јонске луке' називају 'хришћанима'. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог 'научног' открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: 'О Францима и осталим Латинима' побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: 'Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови'... То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, 'садашњи богомили...', 'које уопште не треба звати хришћанима'... Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, 'здраву цркву'“. „Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то - да после тога списа, опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: 'Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...' То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.“. Не бих ја Господе, али морам да испуним твоју заповест!:::)))))))) Петровић пише како „не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима“. Да си прочитао мој први текст (О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 365-6) у коме сам каштигао твоје бесмислице, видео би да јако добро познајем овај спис. Тамо сам писао: „Идентификацију Латини/богомили нећемо наћи ни у Номоканону св. Саве, мада је и он, како видесмо, писао о овим дуалистичким јересима, а такође је у себе инкорпорирао три византијска списа против Латина (главе 49-54), од којих два припадају преподобном али неталентованом Никити Ститату (Νικήτας Στηθάτος, лат. Nicetas Pectoratus, око 1005 - око 1090) [нота: 43: „Сочинение Никиты не отличается особенными достоинствами. Автор не достаточно умен, не достаточно учен. Его доводы, основанные на изучении Св. Писания, слабы; его доказательства, заимствованные из церковных писателей, бедны“ (Николай Ким, Преподобный Никита Стифат и его полемика с латинянами...). Законоправило гл. 49: Посланица Никите Ститата, монаха и презвитера студитског Латинима о опресњаку (Иловички препис, л. 255а-259б); гл. 50: о посту суботом, о браку свештеника, о стрижењу браде, о коси и прстену (л. 259б-262б); гл. 51: О Францима и осталим Латинима (л. 262б-264б), cf. Петровић, Свети Сава на Жичком сабору, p. 24]. У главном Никитином делу Διάλεξις πρὸς Φράγγους ἤγουν Λατίνους, [нота 44: Ово дело, Libellus contra Latinos, имамо у латинском преводу: C. Will (ed.), Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, Leipzig et Marbourg 1861, pp. 127-136; исто у PG 120, 1011-1022; грчки критички текст: A. Michel (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, pp. 320-342. Никитини делови списа су већ били преведени у Јефремовој крмчији (А. Соловјев, Светосавски номоканон и његови преписи, p. 24), али, како вели Петар Зорић, Законоправило Светога Саве и правни транспланти...: „тек детаљном анализом, треба утврдити колико је тај превод сличан са Законоправилом“ (p. 34, n. 136)] које му је било наручено од патријарха Михаила Керуларија, нигде нема говора о Латинима дуалистима, а за њега је главни проблем био употреба бесквасног хлеба на миси као и цела једна серија маловажних разлика између католика и православаца. Зато су Латини и превели у поднаслову: de azymis et sabbatorum jejuniis et nuptiis sacerdotum. Ни Јефремов препис који је у основи штампане Јосифове крмчије, неће нам донети никакве Никитине алузије на Латине дуалисте. Штавише Јосифова крмчија у 47. поглављу говори нашироко о азиму, док се у 48. глави, поред мноштва других аргумената једва дотиче питања Filioque. Сличан текст, на основу 51. главе Законоправила Светог Саве, Петровић преводи: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке... су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи – ти, рђаво и погрешно додаше: И од Сина. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења'. [н. 45: Петровић, Томос љубави. Његов мало измењен превод и оригинал: „Бабунска реч”, p. 153 n. 38.] Интересантно је приметити да ова полемика нема Фотијеве суптилности, дискурса о два начела, него сву кривицу види у латинској необразованости и језичкој осујећености. Синоним пак за католике, који ће се из ове популарне полемике одомаћити код византијских народа, је азимити“. Но, Петровићу, не треба да се узбуђујеш јер ниси ни први ни последњи у Трибала који критикује ствари које није читао. То је национални спорт у нас. Ти си из репрезентације! Више вреди једна димна бомба како неко „језуитски дише“, него написати нешто смислено и на основу онога што тај други говори. Да бизантинци и ми не називамо католике кршћанима, сасвим је ван памети. То ти радиш. Теби је мило да се наругаш и увредиш другог човека. Па и сама реченица из Симеона ти доказује да су православни називали католике хришћанима (иако сам ти био показао да се ова реченица не односи на католике): „које уопште не треба звати хришћанима“, јер их неки, дакле, називају хр. Веруј ми, са тобом је јако тешко полемисати, не зато што би имао солидне доказе или проницљивости, него што је твој корпус мисли један пандемонијум. То је скуп бесмислених изјава које су контрадикторне једна са другом. Да наставим са лаганом термичком обрадом органа из кога производиш ове „мисли“. Православни паписте нису само називали хр., него су их називали свештеницима, Папи љубили руку, одавали почасти итд. Дакле, „екуменизам“ није почео јуче. – Марко Ефески и други византијски митрополити љубе Папи руку и образ (Сиропулос, IV, 35). Артемитима сам то цртао, јер сам био присиљен пошто су они негирали факте: 1. Патријарх је ушао у пратњи Трапезундског, Ефеског, Кизичког, Сардског, Никејског и Никомидијског... Онда је поздравио/пољубио папу (ἠσπάσατο τόν πάπαν)... Тако су папу поздравили/пољубили и они који су били са њим (ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ). 2. Ускоро су церемонијери изашли са Никомидијским и увели шест других архијереја, који су се поклонили и пољубили папу (προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν). 3. Затим су их извели, па су ушли други архијереји. 4. А када су они излазили, увели су нас, ставрофоре... Поклонили смо се и ми папи (προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν), пољубили (ἠσπασάμεθα) руку коју нам је испружио и образ, и изашли. После нас нико више није ушао. – Како је католичке прелате Ефески ословљавао имамо и у Andreas de Santacroce, Acta Latina Concilii Florentini, Concilium Basiliense 1431–1449: Documenta et scriptores Concilium Florentinum / Concilium Basiliense 1431–1449: Concilium Florentinum. Concilium Florentinum documenta et scriptores, т.6, ed. Georgius Hofmann (S.I.), Pontificium Institutum Orientalium Studiorum, 1955. Да побројим неке, које сам већ наводио артемитима: – reverendissime pater (27, 39: најчаснији/пречасни/најпоштованији оче) – reverentia vestra (42, 17: ваша узвишеност) – paternitatem vestram (43, 34-5: очинство/оташтво ваше) – Audistis, rev. patres, sententias patrum (45, 24: Чули сте, пречасни оци, мишљење отаца. – Овде их, дакле, ставља и пореди са оцима цркве; заједнички елеменат им је титула отаца). – amati patres (77, 14: љубљени оци. – Ефески га каза у најгорем екуменистичко-сентименталистичком духу!) – rev. dominum cardinalem (77, 27: Господар/Госпар кардинал. – Није му доста да каже само кардинал, него га назива господаром/господином) – sua reverenda paternitas (77, 28: часно очинство/оташтво) – tua dominatia (78, 1: твоје господарство/господство) – rev. domine (78, 24.38: часни господару/господе/господине) – vestre dominationis (80, 32) – vestra dominatio (80, 39) – dominum cardinalem (95, 42) – patres reverendi (96, 3-4) – vestra paternitate (96, 32-3) – reverendissime domine (101, 17) – honoratissimi patres (107, 33) – reverende pater (154, 36) Такође и у Џила, Joseph Gill, Quae supersunt actorum Graecorum Concilii Florentini necnon descriptionis cuiusdam eiusdem, Т. 1-2, Pontificio istituto di studi orientali, 1953: – πάτερ αἰδέσιμε (47, сва места су из првог дела, а има их и у другом делу. Ко је вредан, нека их тражи. Часни оче); – ὑμετέραν ἀγάπην (ваша љубав, 67); – Ἠκούσατε, πατέρες (Чујте, оци, 73); – πατέρες αἰδεσιμώτατοι (најчаснији оци, 86); – ὧ φίλοι πατέρες (о, љубљени оци! 187); – Још да поменем и ову одвратну екуменистичку сентенцу која изађе из Ефешчевих устију: ὧ πατέρες καὶ ἀδελφοὶ καὶ κύριοι τιμώτατοι (о, оци, браћо и господо најпоштованија! 216). – Ефески је сочинио и похвални говор Папи Евгенију, текст у Mgr. Louis Petit, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341. Дајем само најречитије изводе: НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ 1. Данас наста увод у радост читавоме свету... данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу [Не каже да се неки враћају у тор, како би хтели зилотски настројени! Једноставно, раздвојено тело се поново саставља. Говор је из минус позиције. Нико није у праву, раздељени смо и сви трпимо због тога. То је еклисиологија коју заступам а ти оспораваш, јер си противник Отаца]! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговернијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха... а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, Пресвети Оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене... заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир [папа може да заповеди јер је првојерарх]; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните, поравните пут, уклоните камење (Ис 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере [зилоте би стрефио фрас да овако нешто кажу!; МП каже да католици нису хришћани], борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво наших грехова [Марко се јасно и пред свима моли за јединство]... тако и сада преко ових служитеља Твојих [И источни и западни су служитељи истог Христа], који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговарао када си одлазио на страдање и молио се: дај да буду једно као што смо ми Једно (Јн 7, 11. 21) [Стих који иде на живце зилотима, јер мисле да се ту Христос односи увек само на помесне православне цркве; омрзоше Јована Јеванђелисту због Папе Јована Павла Другог!]. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости ради угађања телу (Гал 5, 13) злоупотребили слободу и постали слуге греха и скроз на скроз телесни, а сада предати непријатељима Твога Крста на пленидбу и ропство и сматрају нас овцама за клање (Ис 43, 22; Рим 8, 36) [Ситуација сасвим актуелна. Зилоти би радије да их обрежу, него да буду поново у заједници са КЦ]... 2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши [Најсветији, гр. агиотате] Оче, упутити реч... Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и од горе изаткани Хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици [Свете речи, потписујем]. Теби доликује [гр. ексести, лат. fas est, је допуштено по закону, слободно, дозвољено], преблажени оче [макариотате], ако само усхтеднеш, да саставиш растављено и да срушиш преградни зид (Еф 2, 14), и да извршиш дело божанскога домостроја. Томе си ти и почетак поставио, и обогатио си га сјајним почастима и даровима, па зато благоизволи и да га довршиш [Зато што Ефески сматра папу првосвештеником, даје му и власт да укине раскол]. А нећеш наћи друго време погодније од ове прилике коју ти је Бог данас пружио... Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било... 3. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже [Ово је прави екуменски етос]. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку... - Аво, ја дакле нисам грешио што сам се молио са Папом и целивао исту икону? - Ниси, Владо. – Сиропулос нам сведочи и како је Патријарх Јосиф у Флоренци узео, у католичкој цркви, када су стигли, њихову св. водицу и ошкропио целу делегацију (Марко Ефески није имао куд да утекне, и он се осветио водицом; волео бих да видим Петровића у тој ситуацији), као што је наредио својима да скину у храму скуфије. Патријарх је прихватао св. водицу католика, као што је по улицама давао благослов католицима који су му прилазили са свих страна. Није било Петровића да му каже да их не благосиља пошто нису кршћани! Такође су се Византинци и Латини молили заједно, пред почетак сабора, иако свака страна са својим текстовима. Сиропулос на почетку 23. поглавља IV секције описује како се Патријарх обраћа Папи и вели: „Када смо ушли у област твог Блаженства, нисмо учинили ништа од оног што пристаје епископској власти, чувајући тако издате божанствене и свете каноне. Али сада, пошто смо стигли овде, ми желимо да вршимо наше уобичајено црквено последовање, нашу литургију и сав чин који имамо, по благоизволењу и разрешењу вашег Блаженства“. Једноставно, признавали су Папи свештенство, а нису узимали да га проглашавају као борбаши за неверу Антихристом! – Како Петровић Ex cathedra написа – опраштам му преношење Св. Саве Никитиног текста, иако је овај после 1054 – : „после тога списа [Никитиног], опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима', јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'“. Византијски аутор, први Патријарх по паду Константинопоља, св. Генадије Схоларије († 1473), антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског даје један одговор синајским монасима, који пориче неуког Петровића тлапње. Гр. текст се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206; извод из тог писма Максиму монаху, имамо и у PG CLX, 537-540. Дакле, у недвосмислено византијском извору, после 1054, пише: „Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани (Χριστιανοὶ γάρ εἰσι) и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: Не дајте светиње псима итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: Сваки који није против нас, тај је са нама, и оног ко ми прилази не изгоним ван. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој Цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске Цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске Цркве. Тако и свети Патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених“. Не верујем да ће овај текст просветлити Петровића па да престане да ми приговара што католицима читам молитве, благосиљам куће и сл... – Но, да нам обешењак Петровић не приговори како су ово изнуђене или пуке дипломатске изјаве, да чујемо и Немањиће. – Немању читамо у August Theiner, Veterea monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia, Romae 1863, I, 6, исто: PL 214, 726C-0727A. „Инокентију, милошћу Божијом, Врховном свештенику и Васељенском Папи Римске цркве блажених апостола Петра и Павла, Стефан, истом милошћу и Вашим светим молитвама, Велики Жупан целе Србије, поздрав, као свом духовном оцу (patri suo spirituali)... Захваљујемо се Вашој Великој Светости, која нас није заборавила, свог сина... мислимо да ходамо заувек стопама Римске цркве, како је ходао наш отац, блажене успомене, и увек вршити наредбе Римске цркве“... Када би ти, Петровићу, Папу назвао својим духовним оцем? Свети Немања је то чинио. Али, ти си већи од Немање! – Његов син, Свети Сава, у исти грех је падао. Доментијан у житију светог Саве, у 19. глави пише: „О посланству Преосвећенога у град великога Рима. И опет изабравши од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећенога епископа Методија, и посла га у Рим ка прехвалним Апостолима Петру и Павлу, и ка Великоме сапрестолнику Светих, Папи велике римске државе, давши благослов подобно почасти светима на похвалу, много часно кандило састављано... Јер оне свете богомисаоне зраке, где сами телом не дођоше, ту Духом Светим превелику благодат сатворише... Богом благословени венац њему послаше... И написавши посланицу ка Великом сапрестолнику светих и славних Апостола, Папи, исповедавши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих Апостола, а од тога самога благословени венац, да венча свога брата на краљевство... и томе Светоме сапрестолнику светих Апостола заповеди Духом Светим да му пошаље Богом благословени венац... да буде благословен Богом“. Зилотско ваше лапрдање, да се обраћа само државнику, обара Доментијанов извештај где се Папа назива Светим сапрестолником Светих Апостола. Да ли ти разумеш шта је бити сапрестолник Апостолâ? Битно је да Сава Папу и Апостоле није назвао хришћанима... – Стефан Првовенчани, још гори издајник Православља! „Најсветијем Оцу и Господару Хонорију, Римске Столице и Цркве универзалном Понтефиксу, Стефан, Божијом благодаћу целокупне Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума, крунисани Краљ, непрестаном наклоношћу и потпуном оданошћу. Како вас сви хришћани воле и поштују, и за Оца и Господара држе, тако и ми желимо да Свете Римске Цркве, и Вашег [Очинства] будемо звани оданим сином, желећи да благослов и потврда Божија и Ваша, ако благоволите, буду увек над круном и земљом нашом јасни. И због тога вам шаљемо нашег епископа, који се зове Методије, да бисте нам написано одговорили нешто што из Ваше Светости и воље извире, преко носиоца ових писама, ако благоволите“ (Изворник у F. Rački, Pismo prvovjenčanog kralja srpskoga Stjepana I papi Honoriju III godine 1220, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 7, Zagreb (1875), 53-55). И из овог текста је доказано да је Петровић у праву и да словени и византинци католике не држе за хришћане! – Пошто сам Петровића окарактерисао хистеричном женом, хајде да видимо и једну свету жену, Јелену Анжујску. Била је католкиња и српска краљица. Данило (Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Л. Мирковић, Д. Богдановић и Д. Петровић, Београд 1988) хвали Јелену као велику донаторку и ктиторку. То јој уписује у света дела. Она је пак била донатор и ктитор и католичких цркава и манастира (Драгана Ћоровић, Црква светог Фрања, Котор, Историјат и анализа могућности реконструкције и ревитализације, у Бока, 27, 127-154). Францисканац јој је био духовник. Од Папе Николе је тражила, заједно са сином Драгутином, да им пошаљу францисканце да преобраћају богомиле (Латине, по Петровићу). Папа их шаље. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи Данило (70): „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској Цркви“. – Петровић поседује ванредан дар, који краси све „строге православце“, а то је да не уме да контестуализује догађаје и чита их у оквиру онога што их детерминише. Он обожава да пришива католицима разноразне епитете и да негира како су ови хришћани, али то није била византијска политика. Знало се како се по протоколу обраћа Папи и другим Архијерејима. Према приручнику Ектесис неа, из 1381 (Darrouzès Jean, Ekthésis néa, Manuel des pittakia du XIVe s. In Revue des études byzantines, tome 27, 1969, pp. 5-127, ivi p. 39), цариградски Патријарх Нил имао се обраћати римском Папи следећим речима: „Овако Патријарх сада пише Папи: Најблаженијем Владики, Папи Кир Урбану, најдостојнијем високом Архијереју, Нил, Божијом милошћу, Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски Патријарх“. У завршном поздраву: „Јачај у Господу најблаженији Владико!“. (Ὥπως γράφει ὁ πατριάρχης) 1. Ὥπως ὁ πατριάρχης νῦν γράφει τῷ πάπᾳ· «Τῷ μακαριωτάτῳ δεσπότῃ, τῷ πάπᾳ κυρῷ Οὐρβάνῳ, ἄκρῳ ἀρχιερεῖ ἀξιωτάτῳ, Νεῖλος ἐλέῳ θεοῦ ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως νέας Ῥώμης καὶ οἰκουμενικός πατριάρχης». Ἐν τῷ τέλει· «Ἔρρωσο ἐν Κυρίῳ, μακαριώτατε δέσποτα». Иза Папе, на другом, трећем и четвртом месту, стоји правило ословљавања Александријског, Антиохијског и Јерусалимског Патријарха, потом Бугарског и Српског. Римски је и даље заузимао прво место, по узору на древне диптихе, али се за разлику од осталих Патријараха у овом правилу није ословљавао као „саслужитељ“. Према истом упутству, цариградски Патријарх није ословљавао поглавара Српске Цркве као Патријарха, иако се налази у одељку посвећеном патријарсима. „Пећког: Најсветији архиепископе Пећи и целе Србије, у Духу Светоме љубљени брате наше смерности и саслужитељу“. На крају поздрав: „Јачај у Господу најсветији Владико, љубљени брате и саслужитељу“. Када би Петровић био господственог духа, и следио ово што су нам Оци трасирали, он не би имао никаквог проблема са мном. Патријарх се културно обраћа Папи, нигде га не вређа, као што то чине ови помахнитали зурлоти, нигде му не одриче свештенство, као што га МП негира мени па вели да сам „тобоже“ свештеник, и уз то инсистира да гледа само зло у католика, као и да га умножи својим фалсификатима и лажима, узрокованим дисторзијом опажања из греха мржње. Како рекох, да је он сео као човек и простудирао мој први критички осврт на његове тезе, не би упао у грех да вређа другога и да хистерише. У том раду није било никакве увреде или опаске на рачун личности, али кад је он узео да се гађа блатом, бих присиљен да га каштигам како Бог заповеда, без да прибегнем стварима личне природе, које ни сада не бих помињао. - Немој више, Аво, тако ти Алаха! - Ево, завршавам! „Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила... Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја... Узалуд се хвали да је 'живописац' кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: 'Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере'“... Овде је Петровић у праву. Mea culpa. Та фреска постоји у Сопоћанима. Било ми лакше да погледам у фолдер са сопоћанским фрескама него да потражим Ђурића; та књига ми је поцепана на 2 дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да потражим и тај део, и због лењости сада Петровић може да ми се смеје. Проблем је што му је ликовање кратког даха. Ништа се суштински не мења. Све што сам казао за ариљску верзију важи и за ову. Сопоћанска фреска, како вели наш историчар, Драгољуб Марјановић, никако не служи за посредни доказ да је Немања сазвао сабор против католика и извршио неки покољ истих (ни Ђурић их не идентификује са католицима). То су глупости. Петровићева аргументација коју изводи на основу фресака, небитно да ли је у Ариљу или у Сопоћанима је скроз промашена, јер су те фреске типске, оне су ту насликане да би се створила слика о Немањи као Новом Константину, који сазива Сабор као Константин у Никеји против Арија. То је мимезис, није историјска реалност. Зато Стефан Првовенчани када пише о Сабору против Богумила помиње Арија и триклету јерес, јер је и то мимезис, у функцији стварања слике Немање као Новог Константина. Ни Првовенчаном ни фрескописцима није историјска прецизност била на првом месту, већ слика о Немањи коју су речима и визуелно желели да успоставе. Сопоћанска фреска је историјски нетачна, јер Немања је ту представљен као монах, а он је црквено-државни сабор против богомила сазвао око 1186 као Велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. Првовенчани ту није имао никакву улогу. Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196, и потом замонашио, тако да имамо грешку од 10 година. Првовенчани пак није сазвао никакав сабор против јеретика, него Немања, кога су и он и Сава представљали као заштитника православља. На целом зиду Сопоћана су представљени 7 Васељенских сабора и типски уклопљен овај српски где је убачен Првовенчани, јер су сви сабори имали царски ауторитет, док је Симеон Немања као идеолог убачен у својству схи-монаха. То је јасно кад се умеју „читати“ фреске, што је за Петровића књига запечаћена. На овој линији је и анализа од Бранислава Тодића, Представе св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, in Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Ј. Калић, Београд 2000, 295-305. Мени је пак натегнута његова интерпретација да се ова фреска односи више на Немањину предају власти, него на процес против богомила. Но, реч је о сажимању два различита догађаја у један и о прављењу идеје која ће бити корисна за употребу у народу. Зато се ту историјска тачност мало пита. Тако је и његов стидљив предлог да се у Ариљу полуверци можда могу идентификовати са католицима неубедљив, а то објашњава заоштравањем односа између православних и католика по склапању Лионске уније (што је тачно), тако да сада – како ја разумем Тодића – првобитни богомили се у Ариљу поистовећују са католицима, иако историјски погрешно и неоправдиво. Полуверци се у Душановом Законику разликују од Латинске јереси. Зато ми Тодићев предлог изгледа више него натегнут. Сам он ће после нагласити како се цела прича око Немање све више деисторизовала и претварала у функционални мит. Такве митове, да додам са своје стране, Петровић покушава да прави. Прилажем материјал који сам искенирао. Сопоћани, Васељенски сабори и српски Детаљ. Српски сабор Ирена Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца, in Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVI (Београд) 2010, 3-16, није усамљена када антилатинизацију у нашим изворима види узрокованом Лионском унијом. „Настојања Михаила VIII Палеолога да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност претходила су једном другом крупном догађају који је унео велику пометњу у политички, друштвени и верски живот Византије. Само две године касније, на сабору у Лиону 6. јуна 1274. године, потписана је црквена унија којом је Византија признала не само примат римске цркве већ и римске догме. Већина византијског клира огорчено се противила оваквој званичној политици и пружала јој отпор, а узбуђење је захватило читаву земљу... Коначно, почетком наредне деценије, Унија је доживела потпуни неуспех. Ове неприлике, природно, нису могле заобићи Свету Гору. Зар не би Теодосијево, најблаже речено, нерасположење, које према католичкој цркви и Риму провејава више него недвосмислено у Савином животопису, могло бити непосредан одраз ових историјских дешавања? Није ли, можда, управо такав став светогорског и хиландарског духовништва могао наћи израза у новом житију оснивача самосталне Српске цркве, у чијем лику су се стекле све највише духовне врлине и вредности православне Цркве? За разлику од Доментијанове васељенске и општехришћанске реторике, у Теодосијевом делу Сава је 'поново засијао' као заступник изворних вредности ортодоксије које су у то време биле реално угрожене“. У овоме и лежи разлог искривљивања првобитне историје Немањића. Услови су се променили. Зато Данило нпр. нигде неће поменути да је Јелена била католкиња. Зато Теодосије ћути о папској круни. И Петровић преферира Теодосија, а на мој рачун пише баналности и глупости: „Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије“. Теодосије је познији од Доментијана и мрзитељ је католика. Али, овде МП заборавља на златно правило да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Заборавља, јер му не иде у прилог Доментијан. Но, МП је аматер па не зна да и старије треба да испитујемо чиме је мотивисано. Наравно да је у животопису Саве Доментијан закон, јер не само да је старији него и све остало говори да је идеолошки растерећен за разлику од Теодосија. Жао ми је Петровића кад се и са „јаким“ аргументима самоубија. Тако наведе Теодосија: „Те 'садашње' [богомиле јеретике католике] Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава 'оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“. Лукаво МП цитира текст, јер је избацио реченицу: „Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте“. Неће да збуњује своје мале сироте зилотасте хрчке, јер и сам Теодосије вели да су постојале овде 2 групе јеретика, од којих су једни држани за некрштене, а други за крштене и те (католике) Сава само помазује миром. Ко су ови некрштени јеретици? Богомили и неке сличне фракције. Јер тако и канони деле јеретике на групе, па се једни крштавају, други миропомазују а трећи примају само кроз покајање. Петровићу, ти си наш, црквени, Деретић (Срби старији од амеба), који је измислио да су Немањићи водили крсташки рат против западних хришћана. Кад је то Немања могао њиховом вожду да уреже језик у грлу јер „не исповеда Христа Сина Божијег, а књиге његове нечастиве спали и њега посла у изгнанство... И сасвим искорени ту проклету веру тако да се она ни не помиње уопште у његовој држави, него да се слави једнобитна и нераздељна и животворна Тројица“?. Када то католици, Миодраже, нису исповедали Христа Сина Божијег? Кад је католицизам истребљен из српских земаља? Кад је неки папа протествовао за овај рат против његове пастве? И после свег овог покоља, Папа даје круну Првовенчаном? Ако имаш нешто сувисло да кажеш на ове теме, радо ћу те саслушати, али не и блејање на мој рачун. Поп Зоран Ђуровић Рим, на дан Св. Краља Милутина, 12.11.2018 [1] Nicetas David, The life of Patriarch Ignatius, Text and translation by Andrew Smithies with notes by John M. duffy, Dumbarton Oaks, Research Library and Collection, Washington, D.C., 2013. [1] Узми да се самомучиш са: Бојан Миљковић, „Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275-294. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића. Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“, 06 новембар 2018, публикован на Борби за неверу: http://borbazaveru.info/content/view/11132/1/.

Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу И сотоне од борбаша за неверу потврдише да је Ава пророк! Наиме, послах 01 октобра 2018 обавештење Влади Димитријевићу, са којим се повремено приватно препишем, а који је ударна песница сајта „Борба за веру“, да сам објавио одговор Петровићу: „Послах и овим твојима да објаве одговор. Мада, какви су то бандити, не верујем да ће објавити“. И оствари се пророштво! Следећег дана борбаши за неверу објавише приопћење, које вам преносим у целости, јер ја нисам јајара, што би рекао прост народ, као ови борбаши: Уредништво: Зашто Жељка, Ђуровићу?! Зашто?! Зашто Жељка???!!! уторак, 02 октобар 2018 Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом. Није било никакве потребе да се дотични позива на законе, јер смо ми увек објављивали текстове одговора на полемике, чак и ако тамо има увредљивих израза на рачун сајта (типа „зурлоти“, и слично). Објављивали смо све: од обичних па до екстремних екумениста и новотараца, какви су свештеници Милић Драговић и Велибор Џомић. И сада бисмо објавили текст дотичног да он у том тексту није назвао брата Жељка Жугића Которанина, једног од најблиставијих канонских умова Православне Цркве, човека чистог и целомудреног, истинског православног хришћанина, ОБЕЛЕЖЕНИМ, ругајући се његовом телесном хендикепу и чињеници да он живи као мученик и страдалник овде на земљи. Тиме је несрећни Ђуровић показао да папољупство води ка душевном дну, описаном у Писму. Он наиме, спада, у ругаче, оне који ће у последње дане доћи и који ће живети по својим сопственим жељама (Друга Петр. 1,3), па излива свој ругалачки дух на све и свја. Због тога не објављујемо његов текст, а Господ зна и види, па нека суди. Напомена Уредништва: Ово саопштење је, први пут од оснивања сајта, пре десет година, написано тако што су најпре неким члановима Уредништва РУКЕ "ОКОВАНЕ У ДВОЈЕ ВЕРИГЕ". Који чита да разуме! Захваљујем се борбашима за неверу на потврди пророчког дара којим ме Господ удостоји, као што сам се захвалио Петровићу што је за мој текст рекао да га је написао Институт! Неки пак борбу за неверу називају чорба за веру, јер су то плаћеници на задатку разбијања СПЦ. Нема раскола који они нису подгревали. Стално су држали артемитима страну док се Петровић није са њима раскантао, а равноземљаш Никодим, кога су гурали у раскол, одбио артемитску великодушну понуду да им се прикључи. Сада не преносе више Артемија; нити њих артемити – Једина Истина је Артемије, више не преносе. Пукла тиква међу ревнитељима! Ложили су бесомучно Никодима (равномозгаша), али кад овај прекину општење са СПЦ, погоди га damnatio memoriae, као и пре њега артемите. Онда су узели да пилатовски оперу руке од њега, рекавши да се држе Пирејског, који инсистира да се не прекида општење ни са екуменистима док их сабор не осуди.[1] Интересантно је да су са Артемијем наставили да имају сношај и кад је овај прекинуо опћење са СПЦ. Расколили су се са њима и предали их тами најкрајњој када су Влада Димитријевић и Никодим, његово духовно чадо, одбили придруживање артемитима и кад се Петровић са њима посвађао. Дакле, не руководе се чорбаши принципима, него интересима и секташењем. И са црним ђаволом би склопили савез ако би им то ишло у корист. Један од најревоснијих борбаша, који је био главни апологета артемита, а и данас је на списку њихових аутора-лаика, је обележени Жељко Жугић Которанин.[2] Да кажем коју о прокаженима и ругању. У Старом Завету 4Цар 2, 23-24, читамо о ругању на телесни недостатак: „Потом Јелисије отиде оданде у Ветиљ; и кад иђаше путем, изидоше мала деца из града и ругаху му се говорећи му: ходи, ћело! ходи, ћело! А Јелисије обазре се и видећи их прокле их именом Господњим. Тада изидоше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце“. Морал: Није лепо ругати се човеку са телесном маном. У Новом пак Завету, Јн 9, 1-3: „И пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“. Стари су у оваквој болести видели обележеност од Бога неког човека због греха, па сад личног (овде би пак био обележен по предзнању Божијем, јер је овај слеп од рођења па није могао сам да сагреши) или наслеђеног, свеједно. Ис овде уводи и једну другу могућност, непознату Апостолима, а то је да би се прославио Бог, без обзира што је овај обележен, и говори нам да нису све болести и недаће последица греха. Зато бих упозори Владу Димитријевића, који воли да тумачи знаке, да буде мало опрезнији: Када крст Јн Павла Другог уби младића у колицима, да не ликује, јер изгибе силан свет приликом сахране Василија Великог, као што једнако гину људи кад иду на поклоњење Оцу Пију или Василију Острошком. На крају, Апостолска правила, кан. 57: Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку. Дакле, Писма и Предање једнодушно осуђују овакво ругање. Где сам се ја то наругао Жељку као болеснику? Нигде. То само учитавају психопате од борбаша (ово им је медицинска дијагноза). Њима је требало само да нађу неки изговор, ма колико неоснован или глуп био, да не објаве мој текст у коме сам открио голотињу Петровића и њихову. Рачунају на глупост њихових читалаца јер их свакодневно хране смећем и лажима. Они се само пројектују, као и њихов, такође психопата (као да је неко развалио врата Лазе), Чејовић који се руга папи Јн Павлу Другом. Факат је да је Которанин обележен. Сад је питање да ли на добро или зло. Факат је да је и Хокинг био обележен. Ако верујемо да су нам и власи побројане, онда је свакако Стивен био обележен, што се види из тога да му је 1962 откривено да је оболео од амиотрофичне латералне склерозе и по прогнози лекара требало је да умре за 2 године, а он се пресели у бољи живот тек 2018! - за 56 година пробио црту! Свакако се радило о знаку. Свих тих деценија се борио са Богом, али је на крају узео да тврди да овај универзум нема потребе за Творцем. Да ли је тај прокламовани атеизам резултат протеста и неприхватања означености од Творца? Мени се чини да јесте. Поготово ако се узме у обзир да је он био сексуално здраво орјентисан и активан колико је могао са телом које је имао. Наравно да ја нисам судија ни Хокингу ни Которанину. Рачуне сви полажемо заједничком Шефу. Оно што при свести осуђујем, као што и код Петровића осудих, је мржња према људском роду и интензиван злочиначки рад на разбијању СПЦ. Нека се не варају, и полажу наду што и званично нису изопштени из Цркве, јер су већ сами себе осудили. Которинана сам поменуо само у једној реченици као сарадника Петровићевог. На његове тезе немам шта да одговарам јер сам давно писао против артемитског лудила којему је овај био апологета. Жељко је неук човек, али га то не оправдава што пише глупости и што подгрева и производи расколе. Он ми није био тема. Ко год је читао неки од мојих текстова сасвим јасно види да када помињем неке физичке мане да уствари говорим о духовној изопачености. Тако говорим о Злом Патуљку, искомплексираном човеку који се окружио високим калуђерима, који је исте спречавао да се школују, држао их у духовној потчињености, зомбирао их, опрелестио и извео из СПЦ; зато је он духовни патуљак. Велим потом за Максима Врљавог да је такав јер је врљав духовно па не разликује десно од левог; Николаја Туњавог који муца артемизам и у потаји наноси духовну штету онима који се исповедају код њега. Када се све ово зна, разуме се да су борбаши морали да нађу изговор. Разобличио сам им Академика са којим машу не би ли завели наивне. Портрет који је изашао је болан. Не изнех и овај бисер од Петровића, јер узех само да главно набројим, али сам већ имао у свести где се налазе хришћани у извору. Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића. У свом нападу пише на мој рачун: „Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Извантупио је Петровић, да се народски изразим, јер је он сам то био навео. Пише: „У 51. глави Законоправила Светога Саве пренет је византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали...'“. Што би могли да кажемо у Петровићевом духу: Свети Сава у Законоправилу Латине назива хришћанима! Добро је да сам ја тај неозбиљни научник који подмеће. Овај његов превод се налази у његовом тексту: „Томос љубави“ и „два плућна крила“ као потпоре „папском примату" и унији, а објавио га је 20 априла 2009.[3] Давно беше, ко ће сада да се сети, а Ђуровић је ситничав. Према томе, борбаши су по сваку цену морали да спрече да се објави мој одговор. Такође лажу да им је ово први пут, јер мени никад нису дали да код њих објавим неки демантиј. Јер они нису новинари, како рекох, него јајаре. Мора им се признати да су барем лукави као змије, а безазлени као сотона. Наиме, они су укапирали давно да сам за њих стрептомицин и највећа опасност из СПЦ. Интересантно је да кад год би ме неки од наших Владика нападао, они би одмах стали на њихову страну. Тако су држали страну Атанасијеву, па Амфилохијеву. Сутра да ме нападне Папа Франциско за нешто, они би стали на страну Папе! Прошло је, чорбаши, време спаљивања књига. И неке Владике су покушале да ми урежу језик у грлу и у томе нису успели. И то екуменисти! Лепо вас опева Песник у Смрт Попа Мила: Устави га турска стража На капији од Никшића. Каза им се, и нареди, „Зовите ми Мушовића!“ Када чуше Турци ко је, Отрчаше капетану; Мало затим и Мушовић На капију градску бану. Па кад виђе попа Мила На бијесном вранцу своме, Доласку се изненадном Обрадова његовоме. „Откуд јутрос, Јововићу?“ Веселијем гласом рече, „Зар од књаза црногорског У мој тврди град утече? Примамо те објеручке, Све ћемо ти опростити, Животу ти, харамбашо, Вјеруј, неће ништа бити!“ Плану Мило: „Доста више! Не будали без потребе; Ја сам доша, капетане, Да на мегдан зовем тебе!... Те ријечи као муња Погодише капетана. Преблијеђе пред хајдуком Из јуначке Марковине, Јер је знао да од сабље Његове се лако гине. Не смје мегдан да прихвати, Препаде се својој глави, А на славу и на прошлост Куће своје заборави. Нијесу му као и он, Страшљивице били стари, Но јуначки, три вијека, Са Никшићем управљали. Излазили на мегдане Најбољијем јунацима, Сјекли главе црногорске По брдима и кланцима. Данас сабља Мујагина Наче славу куће ове; Нема срца да позиву Јуначком се одазове. Већ у страху, кукавички, Знак на кулу стражи даде; Јекну плотун са главице, Поп погођен с коња паде. Вранац стрекну и побјеже Натраг, преко воде Зете, А на Мила са сабљама, Низ главицу Турци лете. Па се грабе ко ће прије Махнут сабљом по соколу, За чије је име чуо И цар Хамид у Стамболу. Овим стиховима да разгалим мало срце мог другара Димитријевића, јер је он књижевник, само не знам да ли ће се и он препознати у овим стиховима, јер је у вашем друштву (не знам да ли се на владу односи она сибилинска реченица: што су... неким члановима уредништва руке оковане у двоје вериге). Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави. Јајаре од борбаша не дају да иде мој одговор, али су зато пустили пљувачину од Вукмана Чејовића,[4] човека који је учествовао у довођењу Мила Ђукановића на власт,[5] и који је по одласку за Немачку постао члан фашиста и зилот. Иако борбаши избегавају да од анатемисаних зилота објављују текстове, кад је Ђуровић у питању, ваља се! На Чејовићеве душевне онаније се нећу освртати. Да су борбаши опседнути са мном, и да сам их ујео за срце тако што сам разобличио до краја Петровићеве неосноване тезе, види се и из тога што су пустили и други пљувачки текст од неког анонимуса,[6] а за кога мислим да је мој бивши цимер, О. В., шакал који је пред вратима зграде тукао свог оца. Наравно, текст је 80% лажи и 10% полуистина, а остало гратис увреде. Лицемерје борбаша се види и у томе што је овај текст насловљен са: Отворено писмо Зорану Ђуровићу, а не дају моје одговоре! Но ваљда је свима јасно да је реч о полусвету који са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Зоран Ђуровић Рим 7.10.2018 [1] Уредништво: О објави архимандрита др Никодима Богосављевића да прекида општење са владиком Милутином, http://borbazaveru.info/content/view/10813/77/ [2] Последњи текст Српска Црква у загрљају јереси, су му пренели јул 18, 2018, http://www.eparhija-prizren.org/?p=32645. [3] http://borbazaveru.info/content/view/974/57/. [4] http://borbazaveru.info/content/view/11039/1/. [5] На 19. мин. https://www.youtube.com/watch?v=blS82PbRhbQ&t=1257s. [6] http://borbazaveru.info/content/view/11041/1/.

Зоран Ђуровић: Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу Одох прексиноћ тужан у кревет. Јер, скоро пре 5 година, када сам публиковао један дужи стручни текст[1], помолих се за човека против чијих тези сам писао да се не пресели у бољи живот или не падне у тешку депресију, јер му практично нисам оставио могућност за одступницу. Суровост и јасност аргументације није могла да се ублажи мојим позитивним и енкомијским тоновима на рачун др Миодрага М. Петровића. Он је сасвим добро разумео да је његова теза о поистовећивању Латина са богомилима у средњовековној Србији сасвим промашена и да је добар део његовог дугогодишњег рада обесмишљен. Зоран Ђуровић Отишао сам тужан у кревет јер ми је молитва делимично услишена: човек се није преселио у бољи живот, напустио је артемитску секту, али је наставио да буде у депресији и да мрзи католике, што је Исус експлицитно забранио. Он нам је наредио да волимо своје непријатеље. Надам се само да М. Петровић неће ми изаћи са артемитском: Рећи јеретицима да су јеретици је љубав. Јер су артемити најпре почели да мрзе католике, а онда и све православне, притом злоупотребљавајући Максима. Миодраг Петровић Тужан сам био и јер нисам добио одговор на текст који сам писао можда мало више од 6 месеци, а да сам притом прочитао стотине Петровићевих страница, док се он у овом свом памфлету[2] није бавио аргументима него је сав одговор инцентрирао чисто ad hominem. Имао сам прилике да писаним путем будем нападнут од еписопâ Амфилохија и Атанасија, који су ме такође у Христу и Молитвама Светих Отаца частили, али не колико Петровић. Он ме је частио достојно реторици артемита, од којих се удаљио физички, али не и духовно – ако се то сме називати духовношћу. Тако ме Професор части (у нотама дајем кратке изводе за оног ко чита он лајн или је скинуо у ворду овај историјски документ, тако да лако може наћи целе реченице): – Лукави Латин / латиномислећи; – Латинска труба;[3] – Папофил;[4] – Мрзитељ српства и православља, над којима је ироничан и против кога ради;[5] – Римокатолички агитатор / послушник у службу римокатолицизма;[6] – Ватикански васпитаник; –Роб и оруђе римокатолика;[7] –Нестручан и неспособан;[8] –Недоучен; – Стиди се да каже да је свештеник;[9] –Ласкави дипломата;[10] –Произвољан и хаотичан;[11] –Подметач и неозбиљан научник;[12] –Довијач, жонглер, софиста;[13] –Свиња.[14] Ишчашћава ме човек као најрођенијег! Интересантно је да у већини ових дисквалификација, Петровић није директан, као што су Писма и Оци (није учио од њих), него љигав као змија. Тако он неће директно казати: Зоран Ђуровић је свиња, него: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. Он се свакако не хрва са свињом, него са особом која је у преносном смислу свиња, а то је ЗЂ. Није шија него врат. – Смејао сам се кад сам први пут чуо како се псују суботари, па један каже другоме: Познам ти сестру! – И то није псовка, јер је изражена библијским језиком. Тако и весели (тако се вели у Шумадији, а ми смо земљаци) Петровић, уместо да узме да се бави научним аргументима које сам изнео, он узе да вређа и да ме узалуд денигрира, јер у кругу „отачествених“ ја сам давно оцрњен, а њему је било остало да ме још назове „језитским фратром“ и „ФрАвом“, па да исцрпе скоро све са богатог артемитског репертоара. Квалификације: Лукави Латин, латиномислећи, Латинска труба, папофил, екумениста и сл. ме не тангирају, јер, да се нашалим на основу Лествице: Питају једног монаха како то да се он на свакојаке увреде братије не узнемирава, јер су помислили да је овај дошао до врхунског смирења, он им одговара: Пустите, то пси лају! – Наравно да се шалим са Седом главом, мада нисам сигуран колико правник коцкастог духа има смисла за хумор. Смета ми пак, кад у намери да ме неко дисквалификује, каже: Мрзитељ српства и православља. То је потпуно депласирано, јер ми имамо сасвим различито поимање родољубља и одбране вере. Ја сматрам да талибани, у које спадају борбаши за неверу (тако називам стаф Борбе за Веру) и артемити, као и други зурлоти, раде на нашој пропасти. Не разумем Петровићеву потребу да мој лапидарни пресек око проблема у православним црквама окарактерише као мрзитељски, а да за исте борбаше за неверу тврди како су патриоте, а они у сваком другом-трећем посту пљују по СПЦ и другим црквама, износећи скандале, често и измишљене? Да ли Петровић чита шта објављује Борба за неверу? Чини ми се да само реторске победе ради, он, који се интензивно бави абровима у цркви, прави луд да није чуо за педерлук и ванбрачне односе наших епископа. Ниси чуо да службе безбедности имају своје кадрове у црквама? Па сам си ми причао како су те дебејци испитивали на захтев владика! Како да се сада ничега не сећаш? Кажи ми који су позитивни за српство и православље плодови твог ангажмана у артемита? Плодови су да су артемити имали тебе као заставу за њихово разбијање СПЦ, а сада си доживео да те најгоре могуће куде Грешни Милоје и Врљави Максим, да се та полуписмена гамад иживљава над тобом! Касно си се пробудио и схватио да је Артемије славољубиви прелесник. Испало је, драги мој, да сам ја ипак био пророк, када сам као бруцош 1988 рекао да је Артемије зло коме на време треба стати на пут. Очигледно је да ти тај дар немаш, а сада ништа не можеш да поправиш јер су те поставили на мрежу и никад те неће са ње скинути, макар и да их тужиш. И даље прикупљаш душе за Марка Радосављевића.[15] На егзилском сајту си међу артемитским ауторима. Ти и обележени Которанин сте подржавали и образлагали безаконе хиротоније Артемијеве, против којих сам писао. Ја сам гледао да зауставим хеморалгију, а ти си нож, који је Артемије забио у тело Светог Саве, узео да окрећеш. Здравица шизми Не секирам се ни на квалификације типа: Довијач, жонглер, софиста, произвољан и хаотичан, јер је то само сведочанство да сам успео да покажем неодрживост твојих теза. Твој утисак је да су то софизми јер си се нашао у чуду. Жалио си се како нема никог у Србији да ти одговори. Ја сам се нашао да ти услишим жељу за дијалогом, али испаде да ти исту ниси имао, па си остао у монологу, о чему сведочи и овај твој памфлет. Смета ми пак да ме називаш свињом. Веруј ми, никада то од тебе не бих очекивао. То је јасан показатељ да си се артемизовао до коске. Сам се пак никад не бих спустио на тај ниво, а у томе те не правда ни моје болно показивање на научном нивоу неодрживости твојих теза. Оно што може да ми буде непријатно, то су дисквалификације: Недоучен, нестручан и неспособан, али је то само мој проблем, јер на твој суд не могу да утичем. Проблем је пак што carta canta. Ја сам доктор са Првог Папског Универзитета, а тамо нам не поклањају дипломе. Специјализирао сам се у патристичким наукама, односно у бављењу са изворима (2002-2010). Добио сам диплому детектива. У том смислу ти постављам питање: Зашто би католици неком свом аспиранту шпијуну и борцу против срБства и православља поклонили диплому? Ваљда би га терали да студира тих 8 година крваво, како сам ја радио (јер овде имамо обавезна предавања), а не да он буде као бубрег у лоју и они да раде уместо њега? Не делује ли ти та теза мало сумануто? Чуди ме да су сада узели да примењују за израду докторских тема и мој истраживачки метод. Дакле, успео сам да и католике обогатим. Тако је Амфилохије у свом старом нападу на мене рекао да сам дилетант и нестручан, а сада се нуди да објави мој докторат. Преумио. Но, тај превод ће чекати. Сада бих прешао на оно што нису само личне импресије Миодрага Петровића, него на његове безочне клевете. Јер док артемити и борбаши и он остају на гратис увредама (приглуп, нешколован, битанга, безбожник и сл.), то се да поднети, али кад крену да клевећу, то је за тужбе, мада лукаво користе моје одсуство и сиромаштво. Дакле, главна клевета Петровићева је да ја нисам писао овај текст јер сам приглуп. Ту ме је и несвесно похвалио, јер испада да иза студије стоји институт, а можда и сам Дарт Вејдер српске теологије, Владика Иринеј Буловић! Пише без да га савест упозорава, јер му се иста вероватно, за време боравка у артемита, спалила: „Иза њега стоје разне информативне и научне римокатоличке институције које га снабдевају потребним подацима, а он, услед скромних интелектуалних и стручних способности, по оној народној, 'пева песму оног чији хлеб једе'“.Озбиљан је то шпијун, како се вели у Балканском шпијуну. Мене за сада зову Авом, али ми Петровић додаде и да сам озбиљна институција! Но, чуди ме што онда не узе да растури ту Институцију као Шешељ Хаг?! Дарт Вејдер Морално посрнуће у овој клевети је да сам плаћен од католика. Нисам. Не радим ни у једној католичој институцији, нити ми они дају хлеба да једем, као што су то чинили са св. Марком Ефеским (Марко је добијао новац од Папе, како преноси Сиропулос у Мемоарима). Стављам руку на Јевађеље да нисам плаћен од католика. Да ли исто сме да уради клеветник Петровић? Он пак зна ко је Клеветник по антономазији. Ја сам приватник. Живим од сликања и писања и превођења, иако је добар део те списатељске делатности гратис. За овај текст против његове тезе ни од кога нисам добио динара. Такође немам плату као свештеник од православних, а овде, пошто је мисионарска парохија, нема пара. Водим и једну заједницу у Палерму, св. Марко Ефески (гле, какав апсурд, екумениста у цркви Ефеског!), која је састављена од православних Италијана, и ту добијем неки прилог, тако да ми по одласку тамо, који није редован, остане око 100 еу месечно. Бити глуп за успешан живот Петровић се руга мом сиромаштву и цени коју плаћам за слободу, јер он не зна шта је живети од оног што ти наиђе. Пре 2 године смо имали ужасан период, тако да су ми пропали неки важни пројекти, а моја је кривица као некога ко би изгубио кућу у некој природној катастрофи. Годину дана нисам успео да платим кирију, јер све што је могло да крене наопако кренуло је, тако да смо остали без стана у коме смо били 13 година. И на самом крају судског процеса падне ми са неба један сликарски посао па сам могао да организујем селидбу и да платим 4 кирије унапред. Знам ја да су блажени сиромашни, али то није лако носити, јер ем што трпиш немаштину, ем ти се ревнитељи, који имају плате и пензије и здравствено осигурање, још ругају и кажу како си страни плаћеник! Но, тај крст носим, док ови нео-пагани се ругају и Исусовој: Љуби непријатеља свога! Па овај човек не љуби мене, који сам ђаконисао у цркви (кратко време) где је он певао за певницом, а камо ли да љуби непријатеља! Зашто ме је лагао у очи, када је прочитао мој завршни рад на студијама, који је изашао у ТП, да је одличан и написан домаћински? Да ми је тада рекао да сам ментално ограничен, спасио би СПЦ од оваквог ватиканског злотвора! Но, кажем, Петровић има дара за певање, али не и за пророковање. Ту моју менталну ретардираност потврђује речима: „који је инструмент у рукама својих господара“. Ваљда мисли Петровић да се наопако закопчавам, да ме други воде? Наставља своју надахнуту анализу (не стављам, као он ироничне опсервације под знаке навода, јер рачунам са интелигентним читаоцима): „уз име Зорана Ђуровића као, тобоже, аутора, стоји написано: Патристички институт Августинајанум, Рим;“ – То стоји јер су из ТП тражили да се стави где сам студирао. Не сећам се да ли сам тада предавао на Академији СПЦ у Бг за конзервацвију и рестаурацију, што сам такође радио гратис путујући из Рима 3 године. Икона безбожног ЗЂ која се налази на улазу библиотеке Августинијанума Даље: „Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом; – по неуједначеном стилу и саставу види се да су најмање два лица састављала тај текст“. – Човеку није добро. Као када би сада рекао да су овај текст писали двојица, јер му се у једном делу обраћам лично, а у другом пишем као о трећој особи, као што сада радим. Није ти добро, Миодраже (е, ово написа Институт, прискочи ми у помоћ!). Ти ниси завршио школе као ја, где се учи како се препознају стари текстови, где су грешке, где одузимања, где додавања и чиме су иста мотивисана. Нећеш ваљда да сада порекнеш себе и посумњаш у ватиканску школу? Ја се сећам твојих фотокопија Законоправила Савиног, рашчитавања и посла на њему. И приватници су ти платили за те копије. Нису те платили ни САНУ ни СПЦ. Мени пак не пада на памет да инсинуирам да си ти на том пројекту радио као непријатељ Државе или Цркве. Штавише, у више наврата сам писао и говорио да се паре траће на бесмислене ствари (прославе у Сава Центру) уместо да се дају теби да са неким уским тимом завршиш на критичком издању дела Св. Саве. За тај став и предлог се не кајем ни данас, иако сам суочен са твојим неморалом, јер ти не поричем стручност. Нисам ја Атанасије Јевтић и твоја дружба. Ја сам господин човек који држи до свог образа. Наставља: „Патристички институт Августинијанум у Риму уложио је велики труд да довијањем релативизује и оспори неоспориве средњовековне изворне податке о Латинима као духоборцима, дуалистима, богомилима, бабунима, катарима, кудугерима, азимитима (а не азаматима како погрешно пишу на стр. 366)“. Да ли би био љубазан да ми наведеш једно име са Августинијанума које је византолог? Ја сам морао да се расправљам, односно да објашњавам Нелу Ћипријанију око Паламе, јер он о њему скоро да нема појма. Човек је специјалиста за Августина, а ја сам био написао један рад о рецепцији Августина у Паламе. Што се тиче критике ових твојих оригиналних идентификација, о томе заинтересовани могу да виде у мојој студији. Ситничавост пак твог духа се види у потенцирању грешке у куцању. Вероватно сам те изнервирао твојим колосалним грешкама где бркаш имена и лажеш о делима? Тамо написах да се наш аутор не зове Михаило него Емануил (стр. 380). Да ли је словна грешка већа од бркања особа? Што се тиче лагарије у истом контексту, писах: „Даље, без икакве основе Петровић тврди да је спис, због оштре осуде папе и римокатоличког учења, скраћено објављен у Мињевој Патрологији. Текст је објављен у Charles Du Cange, Glossarium ad Scriptores mediae et infimae graecitatis, II, Λυών 1688, у апендиксу col. 113 и овде га у целости преносим“ – и пренео сам цела 3 реда! „Ово је цео текст и Петровић га није превео, али је извео закључке како Емануил критикује папу због надувености и назива га кудугером“. Наставља: „...у њихов текст побочно су уткани извори који суштински немају везе са изворима које сам користио; као да им је циљ био да читаоце засене својом преученошћу“. Ја, а не институт, како опадаш, сам навео и изворе око богомила да би неупућенима било јасно о каквој јереси се ради и да нема везе са Латинима. Морао сам да ишчитам силне изворе да бих побио ову твоју бесмислену тезу. Зато и велим да сам потрошио најмање 6 месеци свог живота студирајући ове ствари. Јер вас добро познајем, односно вашу тактику да засењујете неуке и позивате се на њима недоступне и неразумљиве списе. Ко ће, леба ти, у Србији да нађе и успе да порочита Du Cange-а? То су радили и богомили, па су ишли са кукуљицом, одевени у скромне или расцепане црне мантије, рецитујући, мумлајући, неке неразумљиве молитве и варајући неук народ. Такође имаш и канон 42 са Трулског (скраћено): Дугокоси пустињаци који носе црне хаљине, обилазе градове и друже се са женама и мушкарцима, ако желе да остану у манастиру, нека одсеку косе да би били као и остали монаси. Ако ли неће, нека се протерају у пустињу, по којој су себе назвали. Нису ово богомили, него православни шарлатани, ка којима ти гураш људе. Ви сте сви ревнитељи, подвижници, чистунци и сл. Ми пак „екуменисти“ смо раслабљени и продане душе. Ти пак не можеш избећи осуду Отаца који су новацијане (а ти си новојављени новацијан) називали мрзитељима људског рода. Немој да се вараш да то ниси, јер иначе не би пао у грех клеветања једног православног свештеника да ниси мрзитељ Божије твари и противник Исусових заповести. Опсцени Петровићев делиријум иде у крешендо: „Један од основних разлога што сам оценио да није потребно да на такав текст одговарам јесте и чињеница да његови аутори, у ствари, полемишући, нису свесни колико потврђују истинитост изворних података и закључака које сам из њих извео. Није без основа академик Добрица Ћосић у разговору са академиком Милорадом Екмечићем изјавио: Ако има открића у историографији овога века, то је то. Свесни своје немоћи наспрам јачине извора, Римљани су се послужили лукавством тако што су за аутора подметнули свог послушника Зорана Ђуровића, а за објављивање часопис Теолошки погледи, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Из Синода и преко њега ништа се не објављује ако 'благослов' не да епископ бачки др Иринеј [Овај је свом возачу, на путу од Београда према Новом Саду, рекао да треба проверити то што Петровић пише о богомилима]. Ништа ново. Средство је важно за постизање циља, односно циљ оправдава средство“. На страну самохвалисање преко комунистичког ауторитета, који су Петровићу драги људи, јер је радио уредно за време комунизма у Академији (да сам као он, рекао бих: комунисти га хранили хлебом), и понављање клевете да иза мене стоји институт, он у неком искривљеном огледалу види шта су извори и интерпретирање истих, јер се самоубио сопственим рукама; види као што јасно види имена која брка, а да их није бркао само у млађим данима, него и овде, навешћу касније. Узе да уплете у своју теорију завере и Иринеја, који никакве везе нема са овом причом, јер је прота др Александар Ђаковац објавио овај текст. Не знам колико времена по објављивању ове студије сам у некој прилици поменуо Иринеју да сам радио на овом проблему. Тада се заинтересовао, али ни данас не знам да ли га је и прочитао. Петровић, који најбоље обожава трачеве, помиње веселог возача који је омрзнуо Иринеја, али је реч била о стварима које су се већ десиле и можда је Иринеј тада имао у рукама ТП. Једно не разумем како је Петровић допустио себи да се сроза на ниво клеветника, јер све и да ја јесам нечији плаћеник, он за то нема никакав доказ, а на њему је било да исте изнесе. Нико не би – ко држи до части – себи допустио и да издалека инсинуира да је то тако, а камо ли да то и напише! Истина је да су ме из СПЦ платили да урадим један пројекат који је против усташа, али то није антицрквени и антисрпски пројекат, само зато што су га платили „екуменисти“. С правом називам ове ликове борбашима за неверу, јер они не знају шта наша Црква ради не би ли сачувала веру и народ. Но, и то не значи да сам плаћеник СПЦ. Освештао сам овде једну кућу и извршио езорцизам јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу. Феномена није више било, иако су се редовно јављали поново и кад су им долазили католички и православни свештеници. Заценио сам се био од смеха кад ме је, пре тога, весела Тереза питала да ли ја знам неке посебне молитве? Како имам богатог искуства на овом пољу, ја јој рекох да се она ништа не брине, а ја вршим свој посао. Скоро су ме звали на ручак и оно што је пре годину личило на руину (њихова кућа са имањем), сада је као Спејс Шатл. Нисам ни њихов плаћеник. Само сам пријатељ грешника и Самарићана. Антипример сам овога што наведе Петровић:„На велику жалост, епископи папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. Ја сам од 92. ђакон, поп од 96., и после 26 година службе сам само поп. Ни протонамесник, ни протојереј. И то сматрам одликовањем. Као што сматрам комплиментом кад сам одбијен на Богословском факултету у Београду, са једним од образложења, да они немају доказ да сам завршио основну школу! Тиме сам надмашио и Владику Николаја, јер су њему барем део богословије признали па га послали у Русију да се доправослави. Ја једино добијам аплаузе на научним скуповима и у цркви кад проповедам. Тада знам да чиним право дело. И увек се људи изделе. Једном приликом је један католички свештеник скочио да ме задави, а у другој један васељенац је почео да лаје па се наша вучица са Калабрије, мати Стефанија подигла на ноге и изгрдила га пред свима. И Митрополит је стао на моју страну. Али за науку и рад са људима се не добијају ордења. Зато сам обећао себи да ћу одбити крст када се сете да сам крваво радио за народ. Као што знам да сам грешан човек – и ово није реторичка фигура тапеинос – тако немам потребу да верујем у чуда, јер су ми она скоро свакодневница. Ја сам поп. Народски поп. Зато и бригујем о пастви и вери. Не знам колико адвентиста се обратило на православље јер су направили кобну грешку да се друже са мном (заборавили су на: човека јеретика треба се клонити), а овде су неки католици пришли православљу, иако сам их одговаро, јер сам их видео као здраве особе којима се наш „стил“ свиђа. Ја ни не прекрштавам католике нити вршим неку мисију међу њима, али када видим особе да им се нешто више свиђа, прихватам их отвореног срца. Никакве туге немам ни ако неко од православних оде у католике. Није отишао у пакао, него на другу сису, јер ако се сећаш, Немања је сисао из 2 сисе, а ти се изнервираш као лептир кад чујеш Папу Јована Павла Другог да говори о 2 плућна крила! Да је Немања сисао из 2 сисе, ко то рече? Неки јеретик или светац? Да ти одмах уклоним дилему што се у научним текстовима не потписујем са титулом: Да никога не бих ставио у неку подређену позицију. Зато испред мог имена нема ни свештеник ни доктор. Ја желим да учим људе и да се учим од њих. Имам мноштво људи који имају само неки занат или основну школу, а за које тврдим да сам научио много од њих. Не интересује ме, друже, да имам широке рукаве и да их на тргу ширим или да још поздрављам на све 4 стране. Сав мој мотив зашто сам узео да те карам се састојао у томе што сам поп, а ти си ми драга особа, па не желим да упропашћаваш народ ширењем мрзилачке и лажне тезе да су Латини богомили и да су их Немањићи прогонили, водили крсташки рат против њих или некакву истрагу. То је глупост. Сасвим си машио, јер мрзиш католике. То је нездраво стање духа. Не тражим од тебе да се као св. Исаак Сирин молиш и за демоне, али барем да се молиш за ове које сматраш непријатељима. Тада ће се Утешитељ уселити у твоје срце. Тада ћеш моћи да опростиш и овима из СПЦ који су ти нанели неправде. Јер, шта радиш више од незнабошца, ако волиш само ближњег? То је Исус на гори питао једнако и тебе и мене. Ти си се бавио правом, законом. Ниси се бавио овим што нам је Исус донео. Ја сам из љубави узео да напишем текст „против“ тебе. Замисли неког ко 6 месеци стрпљиво чита твоје текстове и изворе да би ти одговорио са озбиљношћу? Није то мало времена. И ти, ни не размишљајући о мојој мотивацији, излетиш са овим сомнабулним клеветама и теоријама завере? Да си ме пљунуо у лице, можда би ми било лакше. Било ми је тешко што сам написао ту студију, али Господ наређује да будемо и сурови у ревности за истину. Те фигуре имаш и у Стефановом житију Немање. Ја сам рођен на свете Милутина, Драгутина и Јелену. Сви су били про-западни (немој да разумеш у смислу борбаша за неверу). Драгутин и Јелена су тражили од Папе Николе да им пошаље мисионаре да обрате богомиле у хришћане. Ти као да си заспао над тим аргументом, јер се види сва бесмисленост твоје аргументације, јер ко ће тражити од Папе да им католике преобраћа у католике? Фра Леополд из Београда ме је гледао бледо када сам му рекао да се захвале нашим православним свецима што су присутни на Балкану. Тако си и ти остао нем као овај фратар. Издаја православља од ЗЂ; насликао 2 иконе св. Леополда Мандића за Падову и Херцег Нови. Мисио са католицима у цивилу! Св. Леополд, аутор ЗЂ. Зато бих ти саветовао да узмеш да поново простудираш тај мој текст. Да узмеш да се бавиш аргументима, а не теоријама завере. Да те не ложе борбаши за неверу. Да не падаш на форе Николаја Туњавог и Максима Врљавог. После они пусте на тебе Грешног Милоја. Њега памет не смета. Такође бих посаветовао др Петровићу да се више сконцентрише када пише и чита, јер му пролете многе ствари. Нпр. у његовом памфлету нам поклања још један у низу бисера: „Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара, добра ствар, на пример, то што је у београдском римокатоличком храму урађена фреска са ликовима: Свети Методије (брат Светог Ћирила), Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава Српски. То је тако, иако је Римокатоличка црква, на Сплитском сабору 1059. године, Светог Методија осудила као јеретика; иако је Свети Симеон Мироточиви (као Немања, 1166–1196) сазвао Сабор, фреском представљен у Сопоћанима, на којем он председава, а испред њега лево и десно, тј. одвојено, стоје у јасно различитим одеждама православни и Латини – 'нови' богомили, на том Сабору осуђени као јеретици; иако је Свети Сава и списима Латине представљао као јеретике. Али за римокатолике важан је циљ, а не средство. Јер, ту фреску у београдском римокатоличком храму београдска телевизија, кад се о Божићу и Васкрсу служи миса, више пута преноси, као што истовремено преноси и присуство обично викарног епископа и других свештених лица из Патријаршије. Можда је и то недавно, тачније 3. августа 2018. године, дало повода патријарху српском Иринеју да захвали београдском надбискупу Станиславу Хочевару 'на посети и његовим напорима на неговању добрих међухришћанских односа'“. Др Петровић је заборавио да помене како је на поменутој фресци из Криста Краља приказан и свештеник Зоран Ђуровић преобучен у Богородицу! Кад се халуцинира, 'ајмо до краја! Пошто РТС свакодневно преноси мисе ових бабуна и нових богомила, Петровић није успео да упамти да је реч о најстаријој Бг жупи, цркви Криста Краља. Затим, не уме да наброји приказане свеце, а то су с леве (северне) стране: св. Иван Капистран, св. Никола Флуе и св. Кирило Александријски, а с десне (јужне): св. Кирило и Методије и св. Сава. Види се да је стручњак за споменике срБске средњовековне културе, вероватно под наитијем Светог Духа, све избркао. Кад би неко неупућен прочитао Петровићеве фантазије, помислио би да су Немањићи основали Католичку Цркву у Срба! Избацио је св. Кирила, а убацио непостојећег Немању! Црква Криста Краља са наведеним свецима Зашто је то урадио? Пробаћу да одговорим јер се дуго дружим са нашим талибанима, па знам како им мозак перверзно функционише: Избацио је Кирила јер знамо да је он почива у Риму, па није лепо то евоцирати, јер како то да такав просветитељ буде на месту где Сатана влада, а уз то крсташи га нису украли? Зато пак се сетио како је на Сплитском сабору Методије осуђен као јеретик. Неће да се сети да је била борба око територија која је стајала у позадини ове осуде. Да подсетим Петровића да су се Кирило и Методије обрели у Риму јер су ишли на ноге Папи Николи, кога је св. Фотије анатемисао, да се правдају (и они су имали своје Петровиће). Ту је Кирило и умро код Папе Хадријана. Петровић заборавља да је ово било време лаких анатема, па су пљуштале као киша. Св. Папа Никола је анатемисао св. Фотија, овај после њега, као што је анатемисао и св. Игњатија, свог конкурента за патријаршијски трон. Ове форе о анатемисањима Петровић може да продаје само борбашима за неверу. Јер, Кирило и Методије су заједнички свеци. То што неко некад попије анатему, није битно, него је битан потоњи суд Црква. Тако је св. Кирило Александријски анатемисао св. Јована Златоустог, и називао га Јудом, а Кирило није био зли католик. Петровић хоће да каже да су католици толико подмукли па да и ове које су сматрали јеретицима, сада кобајаги прихватају, само да би претурили неупућене Србе и поунијатили их! То се, Петровићу, зове злонамерно спиновање. Саву су представили са ореолом, као свеца, јер га у неким крајевима католици чак славе као славу и фигурирао је у њиховим календарима. Не сумњају у његову светост, а како је он оснивач СПЦ, а они су скоро као гости у Србији, природно је да га изобразе са Просветитељима Словена. Икона св. Методија и Кирила, урађена за Београдску Надбискупију. Још један доказ издаје Православља од ЗЂ. Петровић им у фреску убаци и Немању. Шта рећи на та фантазирања? Ништа, то је добро познати манир борбаша за неверу. После се љуте на мене када им кажем да су лажови, фалсификатори и шарлатани. Каже како је Немања сазвао Сабор против католика, што се види и на фрески из Сопоћана. Какви црни Сопоћени су те спопали, докторе? Тога тамо нема. Нешто ти се неда са Немањом... Како су ти се причинили католици на том сабору, тако ти се причинила и фреска у Сопоћанима. Реч је о фресци из цркве светог Ахилија у Ариљу, око 1296. Ја имам Ђурићеву монографију Сопоћана, као што сам са Блага скинуо све фотке фресака из Сопоћана, јер сам живописац, и гарантујем да те фреске тамо нема. Има је у Ариљу и ту фреску Петровић описује. Но, то је тек Плач Мајке Божије, јер Петровић не уме да чита иконографске преставе. Разуме се у фреске као ја у интеграле. Зато он као Мали Перица замишља да су фреске фотографије. Као када би неко видевши икону Јована Златоустог из 17. века у сакосу, помислио да је сакос постојао у 5. веку! Како ствари стоје, плашим се да би Петровић био у стању и то да нам докаже... Немањин сабор, Ариље. Ово је најлошији фрескопис из Ахилија, јер припада трећем мајстору. Фигуре су непропорционалне, нема лепоте и финоће израде коју срећемо у ктиторској композицији итд. Фреска приказује Немању као краља, а чак ни Петровић неће да се усуди да тврди да је овај био краљ. Дакле, ова фреска нема у себи никакве историјске веродостојности. Тешко је замисливо и да су епископи у Немањино време имали полиставрионе, а сама фреска је настала век после сабора, а тада су већ епископи имали полиставрионе. Такође немамо никаквог писаног трага да је Немања позвао „богомиле“ на овај сабор. То је крајње невероватно јер су на саборима били сазивани јеретици из једне Цркве. Натпис на фресци их ословљава са „полуверци“, који се у Душана разликују и од латинске јереси и можда од богомила. Према томе, свако позивање на ову фреску је депласирано. Но, има оних који по лету птица одгонетају ствари. Детаљ. Детаљ. Што се тиче других Петровићевих тлапњи: Симеон Солунски, кога безочно фалсификује и Константин, довољно је речено у мојој студији, па свако може да провери. Ако узме да пресавије табак – као што сигурно неће, јер да је могао да нешто одговори сувисло то би и урадио, а не прибегавао пљувању на особу и клеветање – и одговори на моју научну анализу, свакако ћу му отписати. На даље пљувачине нећу одговарати. Ето му их артемити, Милоје грешни и борбаши за неверу. То су његови компари, моји нису. Зоран Ђуровић Рим, 30.09.2018 [1]О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, inТеолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [2] Проф. др Миодраг М. Петровић, Долазак папе у Србију – да или не? и латинско богомилство, уторак, 25 септембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11019/1/. [3]„Свештеник Зоран Ђуровић превише мудрује у духу латинске лукавости, која се, у ствари, у другима рађа а преко њега се само преноси, иако апостол Павле саветује да не треба мудровати више него што је потребно мудровати. У својству „латинске трубе“, посластица му је да се окоми на ствари које одишу српством и православљем... тежи да сроза ауторитет православних помесних цркава“. [4]„Папофили награђују сличне њему свештенике, док оне праве, којих бројно није мало, држе скрајнутим, запостављеним, зато што нису латиномислећи, тј. не раде против православља, а у корист екуменизма“. [5]„Питам се: чему толика иронија, проткана мржњом?!... не раде против православља, а у корист екуменизма“ (в. нота 4). [6]„Послушника Зорана Ђуровића“. [7]„Можда је по схватањима свештеника Зорана Ђуровића, који је инструмент у рукама својих господара“. [8]„Зоран Ђуровић, кога лично знам, нестручан је и неспособан да проучава средњовековне изворе у вези са том темом“. [9]„Недоученог Зорана Ђуровића, који свом имену није, из њему знаних разлога, придодао достојанство свештеник“. [10]„Права наука не трпи ласкања, дипломатију и довијања каква су аутори текста у Риму“. [11]„Произвољност и хаотичност“. [12]„Подметања озбиљан научник“. [13]„Пуна довијања, смешне комбинаторике, софизама“. [14]„Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“. [15] http://www.eparhija-prizren.org/k/autori/miodrag-petrovic.

Зоран Ђуровић: Најдосаднији од свих пророка у Израиљу Нити се радујем пророштвима, нити се она могу научним путем доказати, него само: изгледа вероватно да је то то. Пророци су имали и тај зачин, једна жлица вегете на крају, али они нису били схваћани као пророци, него су били неки и аналитичари и учитељи. А пророштво је била једна жлица вегете. Тако сам ја реаговао на Осврт на Енциклику критског Сабора, Протојереја-ставрофора Љуба Милошевића од 30. новембра 2016. у 17:18 https://svetosavlje.org/osvrt-na-encikliku-kritskog-sabora/ Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?...

Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?...

Нити се радујем проро штвима, нити се она могу научним путем доказати, него само: изгледа вероватно да је то то. Пророци су имали и тај зачин, једна жлица вегете на крају, али они нису били схваћани као пророци, него су били неки и аналитичари и учитељи. А пророштво је била једна жлица вегете. Тако сам ја реаговао на Осврт на Енциклику критског Сабора, Протојереја-ставрофора Љуба Милошевића од 30. новембра 2016. у 17:18 https://svetosavlje.org/osvrt-na-encikliku-kritskog-sabora/ Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?... View full Странице

Зоран Ђуровић: Contra Bassianum. Pars II Борећи се против православља које је исповеђено на 7. Васељенском Сабору, Васијан као главну тезу узима да су ови јеретици били канонски свештеници Цркве, јер нису били осуђени Сабором. У свом делиријуму он Тарасија и остале Оце прави будалама, јер ако се претпостави да је, како нас хулно убеђује Васијан, теорија икономије постојала одувек у Цркви, онда је нејасно зашто Тарасије доводи у питање рукоположење које је извршио канонски епископ? То може само будала да пита. Јер какве везе има то што ме је рукоположио канонски еп. који је после пао у јерес? И то питање Тарасије, јер није глуп како Васијан га замишља, не поставља, него пита: Како поступати према онима које су јеретици рукоположили? Не пита: који ће постати јеретици, него јеретици који јесу. А дефинисао је јеретике као оне који су ван Цркве. Дакле, када каже да је јеретик ван Цркве, Тарасије пита: Како можемо да прихватимо рукоположеног од онога ко није у Цркви? То је питање. И то је озбиљно питање, а не глупачко и банално, како га представља Васијан. И још сугерише: Да је Тарасије знао историју не би ни поставио ово глупо питање јер је Диоскор био канонски владика! Ово је врхунац у бестидности представљања једног од највећих светаца Цркве за будалу! Дакле, замолио бих Васијана да ми приведе текст где Сабор вели: Како се примају рукоположени од канонских јеретика? Васијан „расуђује“ на овај начин: „Нису били рашчињени и имали су апостолско прејемство. Од појаве иконоборачке јереси, па до Седмог Сабора није постојао ниједан Сабор који је иконоборце рашчинио и предао анатеми“. Ово се зове у простог народа, лагати као пас! Није потребан само Васељенски Сабор да би анатемисао јерес или јеретика. Анатеме се доносе и на локалним саборима. То је уверење Цркве, јер се Оци на Помесним саборима где су анатемисали јереси и јеретике не би играли цркве. Ко би анатемисао некога мислећи да то нема никаквог ефекта и да се треба чекати Вас. Саб.? Тако и Артемије још није анатемисан, јер треба да дође до Вас. Саб.! Или Артемије није био још рашчињен док и друге Патријаршије нису биле позитивно одговориле на његово рашчињење? У конкретном случају, назнавререни (неку чудну кованицу користи вл. Атанасије, па је нисам добро упамтио, али се односи на незналицу) Васијан није чуо да су иконоборци анатемисани од Папе Григорија III (690-741), који је то урадио на Сабору новембра 731; Лав ІІІ је покушао да врати Папу под контролу, но флота се потопила у Јадранском мору (као што се удавио Кируларије који је анатемисао Рим!; неће се нешто византинцима кад иду против Папе! – Даве се у мору). Због ове анатеме, Лав ІІІ је пренео црквену јурисдикцију над Сицилијом и Калабријом Патријарху цариградском. Папство је претрпело због ове анатеме тешке штете. Васијан би рекао: Играла се деца! Та анатема није погодила Патријарха, она није била правоснажна, Папа се нешто умислио и због тога платио цену губљењем Сицилије и Калабрије! - Дакле, Сабор је анатемисао иконоборце. Ствари се лоше одвијају по Васијана, јер имамо и Латерански Сабор из 649 (лат. Concilio Lateranense), који је организовао св. Папа Мартин у цркви Спаситеља у близини Латеранске палате у Риму. На сабору је био и св. Максим Исповедник. Сабор је био васељенске природе јер је 105 еп. дошло у Рим да учествују у њему. Сабор је анатемисао Ектесис Патријарха Сергија и Типос Патријарха Павла II, као и особе: цариградског Патријарха Сергија, Пира и Павла II, као и Александријског Патријарха Кира. Зашто ствари иду лоше по непријатеља Православља, Васијана? Зато што он замишља „канонске“ јеретике, па кад сам му навео проблем који је изнео Тарасије како поступати са рукоположенима од јеретика, наведена су имена Сергија, Пира, Петра и Павла. Они су, по Васијановим булажњењима, били канонски епископи јер нису били осуђени Сабором! Но, Латерански Сабор из 649 анатемише и Патријарха Павла II (641-653) који је те године био жив. Иако су се играли Цркве, Мартин и Максим бивају ухапшени и мученички завршавају своје животе. Император није мислио да је посреди безазлена игра. У свом лудилу Васијан укида сакраменте као што су крштење и рукоположење, а онда од свештенства одузима и власт везивања и разрешивања, коју они чак ни кроз сабор немају! Зар није рашчињен Павле II у тренутку кад га је Сабор анатемисао? Он је остао на столици захваљујући царској власти, али Максим није хтео да уђе у општење са Пт. Петром (654-666), монотелитом, јер је сматрао валидним одлуке Латеранског Сабора, тако да овај за њега није био свештеник. Још мање канонски! A Tарасије је прихватио хиротоније ових као валидне! Из деловања сабора ми видимо да они нису држали васијанизам по коме њихове одлуке нису правоснажне и валидне. Оци не мисле, по перверзној икономији, о којој Васијан халуцинира. Када се Васијану изнесу и сви докази да су јертици били саборски осуђени, он ће на крају запијукати: Чекајмо Христов Страшни Суд, то је једино правоснажно! Но, идемо даље. Сада наилазимо на други апсурд над којим се наш збркани „мислилац“ Икономиста Васијан није замислио. Аријанизам је анатемисан као јерес 325 на Никејском (Првом Вас.) Сабору, а вожди су им збачени. Како нису били јеретици? Како су могли да буду канонски свећеници? Одакле су се повампирили? Кад су били „канонски јеретици“, зашто је Амброзије одбио да се крсти и рукоположи од њих? Исто се вели и за његовог покојног брата Сатира (De excessu fratris Satyri), који је доживео бродолом, отпливао до Сардиније, отрчао да се крсти, али кад је чуо да је тамошњи владика аријанац, одложио је крштење. А овај је био канонски владика! Ово само показује да су Тарасије и 7.Саб. били у праву када су говорили о правим јеретицима, а не „канонским“. И они стално говоре о јеретицима, а не кобајаги јеретицима. Поступак пак браће (Ам и Сатир) не говори да су они негирали благодат у ових јеретика, него да нису хтели да се прихвате осуђене од Никеје аријанске вере и да уђу у њихово друштво, иако „канонско“. Атанасијеви кукавни епископи, о којима говори у писму одмах после 362, су ушли у унију са анатемисаним аријанцима. Они су били са јеретицима. Али испада сада да, по Васијану, јеретици су имали благодат, односно да нису били анатемисани од Никеје. Ово су беспућа и богазе у које се упада када се не прихвата православно учење. Ако су били канонски, зашто Амброзије неће са њима? Атанасијеве владике су били у заједници са аријанцима. И благодат им је остала. Иако су исповедали аријанство. Дакле, показао сам да, по Васијану, ни анатема Васељенског Сабора не важи. Јер ови епископи су после осуде аријанизма (38 година после), исповедали јавно аријанизам. И цела Васељена је била у јереси, како на једном месту вели св. Јероним. Не могу се пренебрегнути групе о којима говори Атанасије: 1) једни су вође јереси; 2) други на силу уведени; 3) неки из намере да сачувају народ; 4) неки по глупости, тј. обрлаћени. И нико од ових није безблагодатан. Анатему пију само вође, они који су вршили насиље. И бивају свргнути не због јереси као такве (јер, у супротном, сви ови други учесници би били анатемисани) него због намере да руше Цркву. Наравно да устају (вође) да руше Цркву уводећи искварену веру. „Канонски“ јеретици, на сав ужас Васијанов, јер мора да бије главом у зид, се примају, како каже Атанасије, по икономији (οἰκονομικῶς γεγενῆσθαι)! Ако су им тајне валидне, а примају се по икономији, произилази да када се говори о икономији да се има у виду реалност тајни, њихова сакраменталност, а икономија (снисхођење) се односи на то што су били одвојени од „званичне“ Цркве, што су се дружили са јеретицима. Тако смо срушили Васијанове тлапње да Атанасије није признавао сакраменте аријанцима, и показали смо, заједно са св. Тарасијем, да је он одбацивао од Цркве само вође аријанаца, али не и саме сакраменте, јер немамо сведочанства да их је прекрштавао или поново рукополагао. И када се ово примени на читање 7. канона 2. Вас. Саб., онда је јасно да се аријанцима прихвата крштење као сакраментално. Све што остаје Васијану је да призна непрекидни ланац Апостолског прејемства и католицима. Јер он, иако несвесно, излаже тезу да до дана данашњег католици имају прејемство (сукцесију апостолске благодати). Јер се из текстова са којима сам га суочио извлачи закључак да не постоји механизам да се неко анатемише него да се благодат свештенства краде из Цркве. Јер анатема Никеје није разблагодатила аријанце који су били „канонски“ епископи. Нити су рашчињени они који су исповедали јавно аријанство, а у себи мислили другачије. И то би било и на 2. Никејском, јер Тарасије није причао о јеретицима који су били ван Цркве, него о јеретицима са прејемством. Тарасије, по њему, није ни разликовао јерес од раскола, био приглуп и необразован. Анатеме у Византији Мало да забиберим Васијану, јер овде се не зна ко пије а ко плаћа, па ко је анатемисан саборски, изгубио благодат, поново је вратио и сл. Св. Фотије (око 820 - † око 897) је, као и Игњатије, био у два наврата патријарх Константинопољски (857-867 и 877-886). Фотије и Михаило III Пијаница су послали св. Браћу, Кирила и Методија у мисију словенским народима. Игњатије је био свргнут. Да би се вратио на патријаршијски престо, трчи 859-860 на ноге св. Папи Николи I Великом. Оберучке је прихватио Игњатијеву апелацију, која је канонски утврђена Сардичким сабором 343, канонима 3-5, да би могао и Константинопољу наметнути завршну реч у избору патријарха. Папа 861 шаље као инспекторе у Константинопољ епископе Захарија и Родоалда. Мисија је у позадини имала за циљ да се потврди право папе да номинује све епископе у свету. Но, Михаило III и Фотије корумпирају Николине легате. Никола I упућује 8 маја 862 писмo Источним патријарсима у коме их позива да се одрекну Фотија. Папа поништава све одлуке Прводругог цариградског сабора. Наиме, тај сабор који су организовали Михаило III, Варда и Фотије, потврдио је законитим избор Фотија и збацио је Игњатија. Папа рашчињава Фотија и вели 863, између осталог: Не признаје збацивање Игњатија; Корумпурани легати су изопштени; Декрети сабора анулирани; Фотије под анатемом све док је патријарх. У игри је било и питање Бугара, под чијом ће бити јуриздикцијом: Источном (Константинопољ) или Западном (Рим и/или Франки). Бугарски цар Борис (светац и он) у августу 866 шаље писмо папи са 106 питања на која овај одговара, и на чело мисије за Бугаре поставља епископа Формоза. Треба имати на уму да Кирило и Методије одлазе у мисију 863, када је већ Фотије изопштен од Николе (чувена Фотијевска шизма). Фотије није имао прилике да одмах реагује. Јер и за двор је била много једна директна конфронтација са Римом. Но, како је ситуација била неизлечива, 867 сабор у Константинопољу одлучује папу Николу. Фотије шаље и окружну посланицу у којој набраја зашто је збацио папу: Због убацивања filioque; обавезног целибата за свештенике; забране свештеницима да врше миропомазање; суботњег поста и сл. Међутим, исте године Василије I узима престо, збацује Фотија и враћа Игњатија. Промене на двору су условиле промене на црквеним катедрама. У међувремену, франко-германски мисионари међу словенима оптужују Кирила и Методија по разним основама, па и за јерес. Они, иако послати од Фотија, који је био у расколу са папом Николом, иду да се Николи оправдају. Стижу у Рим почетком 868, Никола је умро и папа је Адријан II (792-872). Кирило тамо умире 869. Адријан II исте године осуђује Фотијеве акције против римске столице. Подржава словенску мисију, признаје им право да користе матерњи језик у богослужењу, рукополаже Методија за архиепископа Панонско-Моравског. И то без да питају Константинопољ. Методије се није приближавао Игњатију. Папа Адријан II и цар Василије I сазивају IV Константинопољски сабор 869-870 да би се решило ово питање. Запад овај сабор држи за VIII Васељенски (формално је то исправно, јер одлуке је потврдио император, а били су присутни и папски легати). Исток не. Наиме, Фотије је на овом сабору анатемисан од Игњатија, а све епископе које је поставио били су збачени. Године 869 на Римском сабору, поништене су одлуке Фотијевог сабора из 867, сви потписници тог сабора одлучени, а акта свечано спаљена. Тражи се сазив овог васељенског сабора од императора, спаљивање свих аката сабора држаних под Фотијем и потписивање Libellus satisfactionis. И то све од папе који је рукоположио Методија и одобрио нам службу на матерњем језику! Сабор, који је личио на рововску борбу, завршен је 28 фебруара 871 у присуству 109 архијереја. Потврдила су се решња папа Николе и Адријана да Фотије никада није ни био епископ, и да се сви које је он посветио рашчињавају; епископи и клирици, који су пре Фотија били рукоположени, али се не покоравају одлуци сабора, свргавају се; осуђени сабором не могу да се баве професуром нити иконописом. Потврђено иконопоштовање. Никада ниједан васељенски патријарх није пао толико ниско и одобрио права која папе из ранијих векова нису могле замислити, као што је то урадио св. Игњатије из личних интереса. Канонске одлуке имамо само на латинском, јер је грчки текст изгубљен у бродолому. Мада, ништа нас не може присилити да сумњамо у њихову веродостојност када видимо како су се одвијале ствари око самих седница. Папство је однело скоро пуну победу па је разумљиво зашто Рим овај сабор сматра васељенским. Адријан се није сложио са решењем бугарског питања, и како је Игњатије пргрлио Бугаре, папа и њему прети екскомуникацијом. Игњатије умире и 877 Василије враћа Фотија за патријарха. Како се Василије помирио са судбином да Фотија мора вратити, тако се дипломатским путем убедио и нови папа, Јован VIII. Августа 879 папа окружницом позива противнике Фотија да се помире са њим. Фотије бива рехаблитован цариградским сабором, који се одвијао од новембра 879 до марта 880. 886 Фотије је збачен од најпобожнијег императора Лава VI Мудрог, који је донео мудру одлуку да патријаршијски трон преда свом 18-огодишњем брату Стефану. Фотије умире у изгнанству 896. Сада за најсмиренијег Васијана, који је погњурен у молитвама Светих Отаца, и новојављени Учитељ Васељене: Фотије је анатемисао Игњатија, није га само рашчинио, како имамо у Никите Пафлагонијског, у Житију Патријарха Игњатија (26). Литурђије које је вршио Игњатије после су биле валидне? Дух није силазио? Исто важи и за Фотија док је био свргнут. Гле, ови се рашчињавају на светим саборима! Рашчињавају једни другима канонске свештенике. Да ли су они били рашчињени или не? Игњатије је поново добио благодат свештенства кад су положили руке на њега? Исто и Фоције? Рукоположени су поново по «икономији»? Папа Никола је и у православном календару светац. Погледај како ава Јустин није могао да измишља, и житије Игњатијево му је од 10 редова... Свеци се рашчињавали међусобно. Кажи ми, на то дело их је Бог надахнуо? Све што могу да кажем је да је хитон Исусов један, а људи покушавају да га поцепају. Кад се Израиљ расколио, пророци су били и на Северу и на Југу. То је оно што у твоју тинтару не улази, јер ти активно учествујеш у цепању неподеривог хитона Господњег.

Зоран Ђуровић: VII Васељенски сабор, из I сесије, или Contra Bassianum Надам се да ће читање извода из ове сесије разбити у парампарчад перверзну теорију о ткз. „икономији“. Браон текст је превод или мој сажетак изворника, док у црном су моје глосе. Изворник је у (MANSI XII, 1010 - 1051). Примили смо писмо Хадријана, Најсветијег Папе древног Рима, преко његових легата, Петра, протојереја, и Петра, презвитера и игумана, који овде седе с нама. Да чујемо писмо, како је по поретку Сабора... Уведоше Василија Анкирског, Теодорa из Мире и Теодосија Аморејског. Василије вели да је размислио добро и представио сам се Kатоличкој Cркви, ја, последњи од ваших слугу. Свети патријарх Тарасије је рекао: Слава Богу: Он жели да сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2: 4). Василије узе да чита: Црква канонски прописује да они који се обраћају са било које јереси у православну веру и предање Kатоличке Цркве, писано се одрекну своје јереси и исповеде веру православну. Зато и ја прилажем овај текст Папи Адријану и Тарасију, блаженом Патријарху, и Апостолским столицама: Александрија, Антиохија, као и свим православним епископима и архиепископима који су добили овлашћење од апостолске власти. Тражим помиловање од вас и због моје спорости, која је последица мог тешког незнања, лењости и неразумности мог ума. Васа је бар на крају укапирао да је лупетао и био глуп. Ја кад то кажем неким овде, они се вређају... Интересантан израз је спор. То су стари користили да неко не капира брзо, да није интелигентан. Имамо га и у Августина на много места, ево једног: Contra secundam Iuliani responsionem imperfectum opus - Liber VI, 9: multi ad intellegendum tardi et obtunsi. Чита исповедање претходних Светих Васељенских Сабора. Позива се на посредовање Богородице, светих сила небеска, и свих светих и поштујемо њихове свете реликвије (мошти), љуби их и поштује, верујући да ће постати учесник њихове светости. Иконоборци су одбијали и култ светаца. Исто тако поштује побожно и пригрљује иконе Исуса Христа, Богородице, анђела, апостола, пророка и мученика и свих светих, одбацује и ескомуницира сазвани из глупости и лудила ткз. Седми Сабор иконоборачки, који је лајао и вређао свете слике. За непријатеље хришћана, иконокласте, анатема! Који називају иконе идолима, анатема! Они који кажу да се хришћани обраћају сликама као божанству, анатема! Они који се усуђују да кажу да је Католичка Црква прихватила идоле, анатема! Они који кажу да је прављење слика изум демонске преваре, а не традиције наших светих Отаца, анатема! За приметити је да су иконоборци оптуживали православне да су новотарци (ништа ново под сунцем!), тврдећи да иконе нису из апостолског Предања. То је тачно, али иконе нису биле против апостолског предања, иако су се појавиле прво код карпократијана, али су брзо ушле у употребу у Цркви, мада са неким отпорима. Исти спораћи нас данас оптужују за новотарство кад узмемо да радимо нешто у складу са Предањем. Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје. Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи. Лав, преосвећени епископ Родоса: Да они који су били под Закону нису повећали грех, не би било потребе за благодаћу. Саборска документа ословљавају Лава са поштовањем иако је био иконоборац (мене крпе епитетима да сам фратар и јеретик, без да сам суђен), а такође приметити да је био у складу са суманутом тезом о „срећном греху“, која је у срцу свих ових наших једноумаца традиционалиста. Ни најмање не чуди да је био иконоборац јер му је мозак био коцкаст. Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља. Овим Тарасије покреће праву тему благодатности у јеретика. Јован, легат Антиохијски: Како требамо прихватати оне који долазе из јереси? Тражимо од Сабора да се књиге Отаца донесу, да их погледамо и испитамо како би дошли до сигурног начина пријема. У ствари, сада смо несигурни. Питање је озбиљно. Нема никаквих перверзних идеја о икономији, нити може овако или онако. Васијана, који тврди да би пустио некрштеног на причешће, једноставно би разапели коњима. И поред претходних саборских одлука, Оци су у недоумици, нису сигурни како их тумачити, јер нису имали Васијана да их поучи у јасне ко дан ствари! Константин, секретар патријаршије: Овде смо донели књиге канона светих апостола и Сабора, светог оца Василија и других светих отаца. Тарасије: Прво ћемо прочитати текст канонских одредби. Константин прочита канон 53 светих апостола: Ако презвитер не прихвата оног који се каје за грех, или га одбацују, нека буде рашчињен, јер растужује Христа, који је рекао: На небу је више радости за једног грешника који се покаје (Лк 15, 7). Сава и монаси: Ово је очигледно и прихваћено од свих: Црква прима сваког ко се каје. Тарасије: Да прочитамо и осми никејски канон: Што се тиче оних који себе називају катари, када улазе у Католичку и Апостолску цркву, чини се добро Сабору да, након што се на њих положе руке (χειροθετουμένους), могу остати (μένειν) у свештенству. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно. Монаси: Канон је рекао да се приме они на које су положене руке. Тарасије: Како треба да разумемо полагање руку? Монаси: Упутите нас, господине. Тарасије: Могуће је да се ово полагање руку односи на благослов, а не на рукоположење. Најславније судије рекоше: Ако не постоји друга препрека, морају се примити, према канону, на основу њиховог обраћења. Најсветији Патријарх Тарасије: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Ово је глогов колац у груди лажнозване теорије икономије! Јеретицима је призната тајна свештенства! Наравно, не свима. Тарасије је био у праву, са чиме се и Милаш слаже (Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 201). Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима! Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани. Примљени су без рукоположења јер су већ били свештеници. Овде се није трговало истином како би мислио Васијан и компанија, нити се расправљало о инономији за коју никад нису чули. Али кад неко не зна језик, онда може да свашта замишља... Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама. Тарасије успоставља модел по коме ће се судити било којој јереси: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јер, ако не би било правила, увела би се арбитрарност. Зато, да би примирио ове споре памећу, вели: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне. Гле, свејеретик Тарасије користи исту интерпретативну методу као и Ава римски! Наиме, ја сам био навео како Амброзије осуђује аријанску праксу прекрштавања католика, а Васијан ми вели да је то некоректно, јер је реч о стварно крштенима (православцима). Сада би се Васијан чудио Тарасију како може да каже баналну ствар, јер су ови православни свештеници! Али Тарасија интересује закон и правило, а не застава. Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа! Наставља се са читањем Василија, канона из писама, о којима другде сам надугачко писао. Интересантан је извод из писма западњацима [писмо 263], где се говори о Јевстатију Севастијском, поученом од Арија, који се вратио у своју домовину, исповедио је веру Хермогену Кесаријском, који га је примио полагањем руку, а након његове смрти, отрчао је Јевсевију Костантинопољском, аријанцу који га је, из неког разлога, одбацио, па се овај вратио својим сународницима, поново се оправдао. Добио је случајно епископство, и отишао у Селевкију. У Константинопољу се поново вратио идејама јеретика. Свргнут је био у Мелетини, али га је Папа Либерије рехабилитовало преко сабора у Тијани, и овај се вратио на своје место. Затим је прочитано писмо нашег оца Василија Теренцију [99], у којем је исти отац обавестио о заједништву и прихватању Јевстатија обраћеног из јереса. Из Василија су навели више места где се он крстио и левом и десном на примање јеретика у претходни свештени степен, јер је такво било црквено правило. Он се није усудио да га мења, иако му се утроба превртала на потуљеног Јевстатија. Не само што је овај, по Василију, на превару био хиротонисан, него је био рехабилитован махинацијама од Папе и од сабора, а да је остао прикривени аријанац! Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани. Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција. Пуританизам ревнитеља без мозга је одбијен од Кирила. Јованово свештенство се прихвата на основу Предања. Осуђују се они који јуре „јеретике“ по улици. Од истог оца архимандриту Генадију: Владика Прокло је прихватио у заједницу епископа јерусалимског. Палестинска црква га није прихватила, јер је славољубље превладало, али ти не избегавај да уђеш у заједницу са Проклом. Свети Сабор је рекао: Да се сада прочитао из писма св. Атанасија Руфинијану, као што траже монаси. Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено. Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом. Тарасије је избегао био први пут, кад су монаси тражили да се чита ово писмо, мислећи да ће се можда заборавити, јер је знао са ким има посла: са васијанима! Зато су читана Василијева и Кирилова писма, јер се на основу њих може схватити и Атанасије. Но, васијани узимају да се противе Тарасију. Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство. Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану. Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Ништа ново под сунцем. Имам обичај да кажем једноумницима: Ја те крстим, а ти прдиш! И кад нацрташ оваквима, њима не допире до мозга. Продужетак. Монаси (васијани): Ево, како смо рекли раније, отац не прихвата у свештенство оне који се обраћају из јереси! Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих. Сава: Отац није био злопамтило! Тарасије: Јасно! Није вратио никоме зло за зло. Због љубави према Богу и због мира Цркве, није могао да поседује доброту без памети, већ је прибегавао Божијем суду. Овај феномен смо видели безброј пута на форуму, где и поред јасних текстова васијани ратују. Васијан је узео да ми се подсмева позивајући се на монаштво и аскетизам Никодима као да је то гарант исправног резона, али овде видимо да су управо монаси били неразумни и да су били руковођени мржњом. Ја сам више човек интелектуалац као овај Тарасије. И зато излажем отачке текстове и дајем коментаре на њих. Монаси су се борили за иконе и омрзли иконоборце тако да сада нису могли да их виде да им ови поново буду владике! За њих, они су изгубили свештенство, јер се оно једанпут даје. Наводио сам да су се на Орос из 1756 Руси у 2 наврата позвали да би прекрштавали католике јер су претрпели насиља. Мржња, а не догматски разлози стоје иза тога. Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити. Монаси: Отац прихвата увучене и који су претрпели насиље. Ови стога нека нам покажу да су се одвојили од истине јер су их завели или су претрпели насиље. Ипатије и епископи који су били са њим: Нисмо претрпели насиље и нисмо били увучени; ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика. Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин. Када би било трунке интелектуалног поштења у Васијана (показа га у случају Јевреја), направио би велику метанију и затражио опрост од Аве и захвалио му се на оволиком труду да га исправи и поучи православљу. Битно је да се ослободи агиоритизма и учи из Предања а не да своју памет учитава у исто. Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун. Јован је покушао да спречи примање иконобораца устврдивши да је то најгора могућа јерес. То је као када агиорити тврде да су католици гори јеретици од аријанаца иако исповедају Свету Тројицу! За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима. Свети Сабор неће да верује на реч и тражи да се прочитају остали текстови. Константин, најпобожнији ђакон и секретар славне Патријаршије, прочита одлуке Халкидонског Сабора. Источњаци и епископи са њима су загаламили: Сви смо сагрешили, сви тражимо опроштај! Епископ Јовиналије се устао, прешао источњацима и повикао: Бог вас је добро водио, ви који сте се вратили у православље, добро сте дошли! Епископи Илирије: Сви смо грешили, сви тражимо опроштај! Сава: Ако се Светом Сабору чини исправним, да видимо да ли је хиротонија оних који су прихваћени од православних или од јеретика. Сабор: Потражите шта се односи рукоположење. Монах Антоније прочита из Црквене историје од Руфина, презвитера римског: Јевсевије, који је дошао у Александрију, среће скуп који се свађао на исту тему. Неки су рекли, да ради истинске вере, није дозвољено да се буде у заједници са онима који су примили Арија; други су хтели да се прихвате сви они који су се покајали и анатемисали Арија, тако да се мноштво људи не би изгубило. Не смемо - рекоше - тражити наше интересе, него добро многих, као што је и Христос учинио на крсту да би спасао човечанство. Не треба заправо само нама да објављујемо Небеско Царство, него и многим другима. Отац је прихватио покајаног сина који је живио у расулу; он ставља прстен на његов прст и облачи га, желећи да га учини учесником свештеничког достојанства. Ова последња одредба је наметнута на основу јеванђелског ауторитета. Наређују да се Астерије постави као тумач цркава на Истоку а Јевсевије у Западним. На овом сабору је додата и одлука о Светом Духу, јер су испливавали поново они који су га избацивали из молитве и хвале Богу. Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. Чита се и из Црквене Историје Сократове, где је Фотин, еп. из Смирне, ученик Маркела Анкирског, тврдио да је Господ био прост човек. Сардички сабор, који је потврдио Никејску веру, и одбацо доктрину аномејаца, повратио је катедре Павлу и Атанасије и Маркелу Анкирском који се бранио рекавши да нису други схватили оно што је изложено у његовим књигама. Јер он је напустио оне који сматрају простим човеком Господа. Тарасије: Читали су се многи канонски, саборни и отачки текстови; научили су нас да прихватамо оне који се обраћају из јереса, осим ако у њима нема неке зле мотивације. Сабор: Добро си урадио, господине. Кроз писма сабора си нас научио да препознамо прихватање јеретика! О, када би Тарасије могао и Васијана да научи! Тарасије, да би зацементирао причу: Да се прочитано од св. Атанасија чита још једном! Сабор: Нека се прочита, према наређењу нашег Светог Оца. Тарасије, да не би испао неко коме треба да се понови 100 пута, каже ко захтева: Нека се прочита према поновном тражењу монаха. Стефан, монах и библиотекар, прочита опет писмо. Најсветији Патријарх Тарасије рече: Оно што смо раније рекли је у складу са мислима нашег Оца. Монаси: Ми смо раније рекли да ако Свети Васељенски Сабори примају некога, осим ако постоји нека друга сметња, то и ми прихватамо, недостојне слуге Ваша Светости. Алелуја! Још само Васијан да прихвати Тарасија и Васељенске Саборе... Петар, легат Папин рече да је Макарије збачен од шестог Сабора али му је Папа Бенедикт, дао четрдесет дана и сваки дан му је слао Бонифација, свог саветника да би га поучио из Светог Писма, али овај није желео да се промени. Урадио је све ово како би га убедио и могао да га прихвати. Сабор: Ако су испитани епископи били искрени, да заблагодаримо Богу и њима. Али ако су неискрени, Бог ће дати свој суд о њима, како га је дао за Арија, Несторија и сличне. Епископи бацише анатему на себе, говорећи: Нисмо нелојални; али ако не исповедамо у складу са Католичком Црквом, да смо проклети од Оца и Сина и од Светога Духа! Тарасије: Хајде да останемо на оном што је успостављено. Ово не важи за талибане. Они крену да бацају димне бомбе не би ли у хаосу се некоме причинило да причају нешто разумно. За њих не постоји нешто што је успостављено, што је темељ и о чему се више не дискутује. Не постоје аксиоми. Зато они блуде и измишљају глупости које ни пас с маслом не би могао појести. Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен. Да аријанац није имао свештенство, не би га могао предати другоме. Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца. Теодор Катанијски: Легат Апостолске столице је рекао истину. Тарасије: Сматрамо да се Оци апсолутно слажу. Али наш отац Атанасије је изложио одређену законску регулативу: у клирички ред се морају прихватити они који нису били учитељи јереси. Монаси: Ми прихватамо све што је успостављено од стране вашег светог Сабора! Овде се види како се успоставља начин размишљања. Један Атанасијев текст се претвара у правило, а то прихватају и монаси са формулом да прихватају то што стабилише свети Тарасијев сабор. Сабор: Надамо се да након Сабора нико се неће повратити на јерес, према анатеми коју су епископи у својим изјавама бацили на себе. Константин, еп. Констанце: Врло добро господине, да се донесу писане изјаве и Сабор ће онда судити по њима. Иконоборци: Имамо изјаве и даћемо их. Судије: У реду. Тарасије: У међувремену, прочитајмо шта је остало од овог нашег истраживања канона. Читање из Житија нашег светог оца Саве. На петом Васељенском Сабору анатемисани су Ориген, Теодор Мопсуестијски и неки други. Четири патријарха су присуствовали и пристали на ту осуду. Одлуке Сабора су послате у Јерусалим и сви епископи Палестине су их потврдили осим Александра из Абиле. Он је зато искључен из епископства а земљотрес га покопа у Константинопољу (Као што Бог удави у мору Кируларија који анатемиса Рим). Монаси из Нове Лавре су се одвојили. Патријарх Евстохије је покушавао да их поврати на различите начине. Током осам месеци их је упозоравао и молио их, и када нису хтели да се врате у заједницу са Католичком Црквом, помоћу Анастасија који је узео да води Нову Лавру, протерао их је. Тарасије: Ваља приметити да је током осам месеци Архиепископ наставио да их бодри и да има милости за њих, знајући да су они већ избачени били од Сабора (Ово је супротно Васијановим идејама)! Сада смо чули канонске одредбе, одлуке Сабора, текстове светих отаца, и сви су једногласно за поновно прикључење оних који долазе из јереси. Сабор: Тако је, осим ако не постоји нека друга канонска препрека. Тарасије: Сви се слажемо о њиховим поновним примањем? Сабор: Сви се слажемо. Монаси: И ми се слажемо. Према шест светих Васељенских Сабора прихватамо оне који су се обратили из јереси, под условом да нема неког другог разлога који би то спречио. Тарасије: Дакле, сви ми тако одлучујемо научени светим Оцима. Монаси: Ако су се неки монаси удаљили од овог светог Сабора, шта радити са њима? Тарасије: Убедићемо их према прочитаним канонима. Али зашто се нису појавили на Сабор? Сава: Не знам, али се они држе по страни. Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега. Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве. Где овде читамо о перверзној теорији икономије? Нема је. Зашто? Зато што смо у 8. веку, а ту теорију је измислио Никодим Агиорит у 18. веку. Како рукоположење које Бог обавља није валидно, него је само празна форма? Ваљда је јасно колика је хула Васијанова... Читање из Житија нашег светог оца Саве. Прича је компликована, а своди се на то да Север Антиохијски, подржан од Императора, и добивши обећање од Јована Јерусалимског, који је узурпирао неканонски столицу, није био прихваћен у заједништво, као што је Јован одбио, из страха од Саве и монаха који су протестовали, да анатемише Четврти Васељенски Сабор. Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно. Монаси: Да се то прочита писмо св. Василија свештеницима Никопоља. Тарасије: У реду. Из Василија: Не препознајем као епископа нити могу сматрати међу свештеницима Христовим оног који је дошао до тог достојанства преко нечисте руке како би растурио веру. Ово је мој суд. Сложићете се са мном, надам се. Пишем ове ствари, не зато што немају поверења у вас, него да неки не дозволе себи да уђу у заједништво са њима, кроз рукополагање од њих, а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. Монаси: Ево, отац одбацује јеретичко рукоположење! Кад се види ово, није за чудити се Васијановој тупости, јер су ови монаси све до сада потврђивали валидност јеретичког рукоположења, и једва су дочекали један текст за који су помислили да говори у њихову корист. О њиховом лицемерју да не говорим. Но, наставимо. Тарасије: Ја такође одбацујем оне који су су се рукоположили из разлога да униште веру, посебно зато што су постојали православни епископи од којих су могли да се рукоположе. Ово је Отац мислио. Сабор: Апсолутно исправан суд. Монаси: Написано на крају писма: а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. У ствари, чак и након мира, рукоположени нису прихватљиви у клир. Тарасије: Отац није рекао да они који желе да се придруже свештенству православних нису неприхватљиви, него да не трпе насиље. У ствари, то се не дешава без тешкоћа и препрека. Међутим, славни Отац, зато што је тада већи део епископа био православни, забранио је кандидатима цркве да иду да се рукоположу од аријанаца; ту нема оправдања. Међутим, наследници цркве после њега, не знајући за мишљење Оца, признали су оне који су рукоположени од јеретика, а који касније су се покајали, као што смо научили из онога што је прочитано. Оци се свуда слажу једни с другима; нема разлике. Одбијају Оцe они који не знају њихове намере и њихове циљеве. Монаси: Прихваћена решења су добра. Сабор: Сада да прочитају присутни епископи, који поново приступају Католичкој Цркви, своје изјаве. Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква! Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна. Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца!

Креационизам свештеника Георгија Максимова Једна од западних мода (протестантски круг) за коју сам мислио да ће заобићи православне, је креационизам. Та доктрина, која вели да Шестоднев се има узети у буквалном смислу, односно да Писмо описује заиста како је свет настао, изложена је у претенциозно насловљеном тексту: Истина о ‘православном’ еволуционизму, руског свештеника Георгија Максимова, и публикована код нас 18. децембра 2016.[1] ГМ Текст је галиматијас разнородних и неутемељених изјава тако да на ништа не личи. Далек је било каквој идеји да мало појасни ствари, а камо ли да изложи нешто што би била православна „истина“. Све базичне претпоставке су, по мом скромном мишљењу погрешне, а истраживачки метод је сасвим одсутан. Да погледамо изближе ову „православну истину“, али тек у неким детаљима, јер би темељнији одговор захтевао цео том. 1. Тако у Уводу (пошто немамо пдф, наводићу по параграфима Максимова да би лакше пратио онај ко жели да проверава моја приведена места; сви називи параграфа су по Максимову) аутор тврди како је црквена традиција тумачења Стварања полазила из буквалног схватања, и да је „све до друге половине 19. века целокупно школско и универзитетско образовање у Европи, укључујући и Русију, било неодвојиво од религије и последично, библијског схватања порекла света“. Затим нас плаши одлуком Константинопољског Сабора из 1076: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините… анатема“ [цит. по: Анатема и ХХ век. М., 1998. С. 140]. Стога „они православни хришћани који, бирајући између првог и другог [еволуционизма=ТЕ и Шестоднева= ШТ], више верују светској науци него речи Божијој чине, са тачке гледишта верујућег човека, чудан избор“. За Максимова ТЕ и ШТ су неспојиви, јер ШТ вели: „створи Бог из земље“, а ТЕ „настало је само из воде, а затим једно из другог“. Ерго, Библија и дарвинизам су неспојиви. 2. Настанак света – чудо или природни процес? „Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт... Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст“. Данас ће сваки научник рећи да они описују феномене, како се свет развио, еволуирао. И долази се до Big Bang theory. Big Bang theory Шта је пак иза те границе експлозије, шта се дешавало пре сингуларитета, наука не може да каже. Хокинг је скоро покушао да сасвим избаци Бога као непотребну хипотезу. Интерпретација теистичка или атеистичка се једнако среће у квантној механици. Но, наука не може да ни докаже постојање Бога ни да га порекне. Научне теорије постоје у оквиру нашег покушаја интерпретације развоја универзума и живота. Ни сам Дарвин није негирао да је Бог био онај који је запалио прву искру живота. То што су неки видели у ТЕ згодно оружје за борбу против цркве, то је њихов проблем, као што Библија није крива за разноразне кретене који су је злоупотребили за спаљивање, убијање, мучење људи и бескрупулозну пљачку. Дарвин Поготово се не може нама, који иако теисти, поклањамо пажњу науци, импутирати идеја да негирамо creatio ex nihilo, мада та теорија не може да се демонстрира на основу Писма, као што ни учење о Св. Тројици не може да се покаже на основу СЗ. 3. Однос према Светом Писму Сада бих ушао мало детаљније у образлагања Максимова. Критикујући еволуционисте пише: „Могу нас уверавати да тобож реч אדמה (‘adama’) која стоји у... Пост... посвећена стварању човека, има значење земље која је већ обрађена, што следи да то даје место за еволуционистичко тумачење – ето, еволуција је управо ту земљу и ‘обрадила’ до стања примата, тако да ‘под прахом земаљским треба схватати живу материју у коју је био усађен дух“ [Александар Мењ. Како читати Библију. Брисел, 1981. С. 34]. Александар Мењ ГМ на основу 3 „најауторитетнија речника: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), речник Holladay-а (Leiden, 1989) и речник Clines-а (Sheffield, 1993)“, пориче да адама може имати значење фине материје, већ значи тло, посед земље, „материјална супстанца при чему је наглашено да је у 1 Мојс. 2, 7 ова реч употребљена у трећем значењу“. Такође и територија, „део земље, управо земља као грумен, глина, тло“. То повезује затим са עפר, ‘afar’ – „сува земља, прашина, прах (Brown-Driver-Briggs), мала честица грумена, дробљени камен (Holladay). Какве честице грумена могу да се налазе у мајмуну“? Додаје и да Ап. Павле вели како је Први човек од земље, земљан (1 Кор. 15, 47), буквално, ὁ πρῶτος ἄνθρωπος ἐκ γῆς χοϊκός. Гр. γῆ, γῆς, ἡ, уверава нас ГМ нема „никаквог другог значења осим ‘земља’, – χοϊκός, управо значи ‘који се састоји из земље, глине’“. Сада ја питам: Мајмуни нису од земље? Пост 1, 24 вели да јесу. Па какво грумење може да се налази у мајмуну? И ако не може у мајмуну, како може у човеку? Него кад страсти овладају умом, свашта може да се чује... ГМ затрави са цитатима из отаца, и тријумфалистички нам наводи hebraica veritas, заборављајући да се и наша LXX сматра инспирисаним текстом. Тако је прескочио Иринеја Лионског који вели да Бог узе девичанску земљу, не обичну, која прасликује Дјеву Марију; наравно да та земља није нешто специјално, или друга у односу на ову нашу, али се овде истиче симболичка димензија и теолошко значење. Наиме, Тај који треба да убије грех и искупи осмрћеног човека, морао је постати човеком. „Јер какo су кроз непослушност једног човека, који је на почетку био саздан из необрађене земље, многи постали грешници и изгубили живот, тако је требало, да се кроз послушност једног човека, који се први родио од Дјеве, многи оправдају и задобију спасење. На тај начин Слово Божије се направило човеком... Он је био Бог, који је у себи установио древно саздање човека, да би убио грех, уништио смрт и оживео човека; и зато су истинита његова дела“ (Adversus haereses, III, 18, 7). Нагласак је на девичанској материји од које су оба Адама настала, и на Очевој акцији који обојицу твори. То продубљује на другом месту: „Откуда је суштаство првозданог? Од воље и мудрости Божије и од девичанске земље. Јер Бог, говори Писмо, до стварања човека још није послао кишу, и није било човека на њој, који би обрађивао земљу (Пост 2, 5). Од те земље, док је она још била девствена, Бог је узео прах и саздао човека, као начало нашег рода. Да би по други пут саздао тог човека, Господ је потчинио себе поретку таквог оваплоћења, родивши се од Дјеве сагласно са вољом и мудрошћу Божијом, да би показао сличност свог оваплоћења са оваплоћењем Адама, и да би се остварило написано на почетку: Човек по Божијој слици и наликовању (Пост 1, 26)“ (Demonstratio apostolicae praedicationis, 32). Христос „не би имао реално крв и месо, преко којих нас је искупио, да није у себи самом рекапитолирао древно обликовано дело, тј. Aдама“ (Adversus haereses, V, 1, 2). Монреале, стварање човека Ово је типолошко тумачење, које неће бити у савршеном складу са буквалним, како би желео Максимов. Јер та „девичанска земља“, адама, може бити сада интерпретирана и као нешто што је другачије од природе коју сада имамо. И тада не би била ова обична земља, како би желео ГМ. Свакако да је девица нешто друго у односу на удату. Наравно, не по природи, него по стању. Такође, ако ћемо да будемо буквалисти, онда морамо рећи да је Бог створио човека од сувог праха, јер још није било воде (Пост 2, 7). То је у сукобу са нашим знањем, јер тело човеково има око 65% воде; буквалиста не може да ми каже: Узео је и воде и направио блато, јер никакве воде није било на земљи (Пост 2, 6). Од земље је направио воду? Не будимо деца... Таквим смејуријама не прибегава ни сам Јован Златоусти, код кога превладава литерална егзегеза, па вели да је Бог сачинио човека од земље и воде (ἔπλασεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον ἀπὸ γῆς καὶ ὕδατος. In Genesim sermones, 7, 5). А то не пише у Пост. Ми пак нећемо Јована кудити зато што је употребљавао разум. Није био најпажљивији ГМ када је читао Златоустог, па му је промакло да и он у земљи види нешто специјално. Бог не узима просто земљу, него прах, најфинији, тако рећи, део земље, и тај исти прах од земље свјом наредбом преобраћа у тело (Οὐ γὰρ ἁπλῶς γῆν λαμβάνει, ἀλλὰ χοῦν, τὸ λεπτότατον, ὡς ἂν εἴποι τις, τῆς γῆς, καὶ τοῦτον αὐτὸν τὸν χοῦν τὸν ἀπὸ τῆς γῆς τῷ οἰκείῳ προστάγματι εἰς σώματος φύσιν μετέστησεν. In Genesim homiliae, 13, 2). Опет, Златоусти је учитељ васељене, јер није био једноумац, тако да другде инсистира на томе да је та земља нешто најлакше и бешчасно (Ναὶ, φησὶ, καὶ οὐχ ἁπλῶς εἶπε γῆν, ἀλλὰ, Χοῦν, ὡς ἂν εἴποι τις, αὐτῆς τῆς γῆς τὸ λεπτότερον καὶ ἀτιμότερον. In Genesim homiliae, 12, 4), и треба да указује на крхку људску природу, која узета за себе и по себи је смртна, док је душа по природи бесмртна (ἠ γὰρ ψυχὴ φύσει ἀθάνατος, θνητὸν δὲ φύσει τὸ σῶμα. In Genesim sermones, 7, 4. Да ми се не јави сада неки индијанац са својим „суптилним“ разликовањем „по природи и по благодати“ - није тема); она пак управља телом и оживљава га (Τί ἐστιν, Εἰς ψυχὴν ζῶσαν; Ἐνεργοῦσαν, ἔχουσαν ὑπηρετούμενα τὰ μέλη τοῦ σώματος ταῖς αὐτῆς ἐνεργείαις, καὶ τῷ βουλήματι αὐτῆς ἑπόμενα. In Genesim homiliae, 12, 5). Најбитнији моменат из Златоустог, а везан за ову расправу, је његова експлицитна тврдња да је човек од почетка састављен од исте земље, из које су биљке и бесловесне животиње (τὰ ἅλογα ζῶα. In Genesim homiliae, 12, 4). За њега не постоји, барем на овом нивоу, колизија између стварања из земље и из воде, тј. ТЕ и ШТ. То је код њега јединствени материјал, јер он не прибегава буквализму у који би га убацио ГМ. Сва телесна природа живих бића, укључујући и човека, саздана је од истог материјала. Тако је на основу једног од представника антиохијске школе показана неоснованост ГМ супростављања библијских извештаја порекла живог света из воде и/или земље. Монреале, стварање птица и риба Пре него да наставим, ја нисам неки строги еволуциониста (јер ту има мноштво фракција), а да бих објаснио у каквом смислу сам еволуциониста, требала би ми једна књига; најмање пак сам креациониста. Библија не подржава ниједан научни модел, али ни не нуди неки свој. Али како ГМ верује да она подржава креационизам, ја само демонстрирам неодрживост те заблуде. Авина визија еволуције... Наставља ГМ у истом стилу и са речју „дан“. Јеврејска реч יום (yom), према ТЕ „може да се схвати не само као дан“, већ и као дужи временски период. „Међутим, Аутор Библије је изабрао реч ‘дан’. И, штавише, употребљавајући ову реч у тексту прве главе књиге Постања, Он сваки пут наглашава да се говори о таквом дану у коме постоје јутро и вече. Какво ‘јутро’ и ‘вече’ могу да постоје у одломку времена који траје 170 милиона година“?... Теистички еволуционисти... прибегавају чак потпуно наивним аргументима. Нпр...: схватати под данима стварања ‘наше астрономске дане који су повезани са окретањем Земље око своје осе није могуће, јер до четвртог ‘дана’ није постојало Сунце, тако да следи да није било смене дана и ноћи’. ‘Одсуство Сунца, месеца и звезда одлучно искључује буквално схватање речи ‘дан’ у смислу савремених дана’. [Иљин В.Н. Шест дана стварања. Минск, 2006. С. 48]“. ГМ аргументује како 24 часа представља време окретања Земље око своје осе. „Ништа није сметало Земљи да се окреће око своје осе том истом брзином и пре појаве Сунца“. Аутор који нас убеђује у дословни смисао Библије, сада га негира. Заборавља да она нигде не тврди да се земља окреће око своје осе и око сунца, него се стиче утисак да је земља непомично утврђена на некаквим темељима, а да све око ње кружи. Но, бацање прашине у очи, није наодмет ако жели да се победи у спору, а не да се дође до истине. Тек да наведем једног аутора, св. Амброзија - он на основу Писма вели да је земља обешена у празном простору и непокретна (Hexaemeron, II, 3, 11). Да се земља окреће око себе знамо на основу науке, не на основу Писма. Оно нам пак вели да сунце и месец одређују временске порције (Пост 1, 14-18). Дакле, аргумент је сасвим валидан, јер говори из Писма, а не из друге области. Просто остављају без даха следеће речи Максимова: „Укратко речено: време представља атрибут материјалног света и његово протицање уопште не зависи од присуства или одсуства Сунца“. Наиме, Пост 1, 14 вели да видела на своду небеском, деле дан и ноћ, и да су знаци временима и данима и годинама; да видело веће управља даном, а видело мање управља ноћу (16). Они обасјавају земљу (17) и управљају даном и ноћу, делећи светлост од таме (18). Сунце-месец Ко год је читао коментаре св. Августина на Постање зна колико су му мука задали дан и ноћ. Одбацио је буквално тумачење (24 сата) дана. Тако вели у De Genesi ad litteram, 4, 35, 56 да је Дан када је Бог створио у почетку духовно и рационално створење, тј. анђеле и силе највишег неба. Захваљујући томе анђео је знао у Речи Божијој створења која ће настати, али „пре“ и „после“, се користе само у односу на појединачна бића, иако је све истовремено у креативном чину Свемогућег. „Тако су седам дана наше недеље, развијени и савијени у светлости небеског тела на свом путу, као један алегоријски знак који нас подстиче да истражујемо о данима када је створена духовна светлост могла бити присутна свим делима Божијим које су распоређене према савршенству броја шест“. Вероватно би наш добри о. Георгије отписао овај одломак из Августина као некакав инцидент у Предању, јер не разуме фон на коме оваква интерпретација почива. Она извире из помирења вечности божанског бића и границе која настаје стваралачким актом, односно увођењем у биће материје, простора и времена. Није Августин из жеље за провоцирањем или некаквом ексклузивношћу „измишљао“ ова компликована решења, него једноставно шест соларних дана не могу да се, како он верује, узму здраво за готово. Ту је сасвим на супротној страни св. Јефрему Сирину. Зато у Августина имамо и анагошку интерпретацију ових дана као епоха (De Genesi contra manichaeos, 1, 23, 41. 25, 43); свестан је такође да време не зависи искључиво од кретања сунца, али да се то онда не уклапа у буквални смисао, па се пита зашто ШТ уопште користи тај термин и даје интересантне предлоге, али који не означавају 24 сата (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 12, 36); неко би могао мислит да је четврти дан уствари први, али треба да о данима има дубље промишљање (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 13, 43). Иако су дани наше седмице нека слика ових дана стварања, „ипак не треба да имамо ни најмање сумње да они нису слични онима, него су много различити“ (De Genesi ad litteram, 4, 27, 44). Јасно је да је разлика у њима у трајању. Сунце и месец Проток времена, према Августину, почео је са кретањем створења; зато нема времена пре стварања, јер нема времена пре времена. Када не би било кретања створења, духовног или физичког, којим се смењују догађаји, не би било времена. Време је почело са стварањем а не стварање са временом. Време је створење, „јер време је промена бића из једног стања у друго, док се ствари сукцесивно смењују у складу са законима Бога који управља свиме што је створио. Ето, зато, када мислимо о првобитном стварању бића, тј. на дела после којих је Бог седми дан починуо, не треба да замишљамо те дане као наше соларне дане“ (De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Но, овде нам није тема Августин, поготово није за оне који су лишени сваког спекулативног дара. Тако би ГМ убацио Августина у „православне еволуционисте, који воле да се, ради потврде концепције ‘дана – епохе’, позивају на речи: „Један дан пред Господом је као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (2Петр 3, 8)... Истина, они никада не појашњавају зашто такво схватање ових речи треба да буде примењиво на дане Стварања, а не и на друге случаје употребе речи дан у Писму, на пример, на дане које је Христос провео у гробу“? Није ми јасно шта треба ГМ да убацује тридевно Хр лежање у гробу, када ми православци држимо да је умро на Велики Петак? Ни по каквој математици не може да се тврди да је Ис у том случају био 3 дана у гробу како би желео наш о. Георгије, јер по јеванђељима и нашем богослужбеном циклусу, он ни 2 цела дана није био у гробу. Појавила се скоро нека секта која би да набуџи 72 часа у гробу па веле да је распет у среду... Можда им се Максимов придружи... Не одустајући од продавања магле, ГМ вели: „Друга заблуда теистичких еволуциониста је у томе што се они односе према Писму протестантски, усуђујући се да га тумаче по сопственом разумевању, игноришући и нарушавајући притом правила установљена у Православљу. Још је Св. Викентије Лерински запазио да 'Писмо не схватају сви једнако, већ га један тумачи овако, а други другачије, тако да се из њега може извући онолико смислова колико има и глава. А зато је и неопходно руководити се црквеним разумевањем' [Перегринови записи. М., 1999. С. 17]“. Вероватно овај који плаши људе да размишљају, верује да је „црквено разумевање“, то које би нам он презентовао. Умножило се папа у нас... Можда би било лепо да и ми, као католици у једном периоду, уведемо забрану верницима да читају Библију, јер ми ћемо им је протумачити у „црквеном духу“... „Можемо да наиђемо на помињања о томе да су неки Свети Оци говорили о постојању различитих нивоа схватања једног и истог библијског текста – буквалног, историјског и духовног, симболичког – али наравно, без помињања о томе да су Свети Оци схватали ове нивое смисла као међусобно допуњујуће, а не као међусобно искључујуће. Еволуционистима је јако важно да легитимишу своје алегоријско тумачење, тј., оно које замењује буквални смисао преносним значењем... Међутим, светоотачка традиција је до нас донела управо буквално схватање Шестоднева и штавише, недвосмислену осуду оних који такво схватање одбацују“. Света инквизиција Тачно је да постоје различити нивои тумачења једног текста који не морају да буду међусобно искључујући, али су некада искључујући када се нема буквални смисао. Оно што је још Ориген приметио, а усвојено је од традиције: Цело божанствено Писмо има духовни смисао, али цело нема телесни смисао (De principiis, IV, 3, 5). Било би доста сакаћења када бисмо дословно схватили Мт 5, 29-30. Управо ту Оригенову реченицу (διακείμεθα γὰρ ἡμεῖς περὶ πάσης τῆς θείας γραφῆς, ὅτι πᾶσα μὲν ἔχει τὸ πνευματικὸν, οὐ πᾶσα δὲ τὸ σωματικόν) наводе св. Василије Велики и св. Григорије Богослов (праштајте што убацујем ово св., јер га обично не стављам, али имамо посла са „богобојажљивим“ човеком који стално пребива у молитвама Светих Отаца) у њиховој чувеној компилацији, Добротољубљу (Philocalia, 1, 21). Ergo, испада да ми који нисмо баш много побожни, ипак следимо отачки принцип тумачења који „најпобожнији“ о. Георгије пориче. Хајде мало и ум да отворимо! Када би ШТ имао у целости буквални смисао, онда бисмо прву реченицу морали превести са: У почетку створише богови небо и земљу. Или: У глави створи Бог(ови) небо и земљу. Богови су елохим, како буквално и тачно преводи Mauro Biglino. Јер елохим је плурал од ел/ох (бог), дакле, богови. Такође, Ἐν κεφαλαίῳ, У глави је Аквилин превод који је буквалан; понавља га André Chouraqui, па вели: Entête, што одговара јеврејском re’shit, од ro’sh = глава. Ориген овај превод убацује у своју Хексаплу. Ствари се компликују јер се Аквилин предлог може разумети и као све заједно, све скупа, одједанпут, на шта ће се директно Нисенац позвати тврдећи да је у једном а-темпоралном акту Бог све створио (Apologia in hexaemeron, PG 44, 69D-72B: Ἐν κεφαλαίῳ (τοῦτο γὰρ ἀντὶ τῆς ἀρχῆς Ἀκύλας ἐκδέδωκε)… ἡ ἑκάστου τῶν ὄντων οὐσία συνέδραμεν, οὐρανὸς, αἰθὴρ, ἀστέρες, πῦρ, ἀὴρ, θάλασσα, γῆ, ζῶον, φυτά. Како су пагани у александријском кругу приговарали да је Бог немоћан, јер му треба 6 дана за стварање, овде се одговара како Бог све ствара у једном моменту, а ту идеју презузимају и разрађују кападокијци, Амброзије, Августин, како видесмо). TOB интересантно сугерише: Када Бог започе стварање неба и земље... Тако и велики Раши овде види почетак односа Бога и творевине, а не некакав апсолутни почетак, или што ће се у развијенијем хришћанству назвати creatio ex nihilo. Библисти знају колико је историје иза сваке од ових „буквалних“ интерпретација, превода Пост 1, 1. Не сумњам да би нам Максимов одмах открио истинско буквално значење... Раши Није проблем само интерпретације дана, која би била, како настоји да нас без пардона обмане Максимов, решена по „црквеном уму“, него са мноштвом других извештаја из ШТ који се не могу узети дословно. Тако: Рече Бог... На ком језику? Има уста па да каже? Али није довољно да има уста као животиња, него и као човек, јер тада се може артикулисати говор. Ко га је чуо? Ако је рекао, онда мора да постоји ваздух као медијум да би се реч чула... Ако кажеш: Помислио, онда није рекао, па опет немаш буквални смисао. Зашто почиње да говори тек када вели да се појави светлост? Ко и како зна да је земља била безоблична и да је постојала тама ако нема светла? Није ми за циљ да се исмевам са Мојсијем него да отрезним ове буквалисте, ако је то икако могуће. Максимов наведе Василија као буквалисту, и како виши смислови Писма не поричу буквални. Ја једноставно „обожавам“ (било би ружно да не признам) да порекнем своје опоненте управо у ауторима на које се позивају. Јер, могу ја да кажем како је ауторитет Августин, који пориче да се ради о соларном дану од 24 сата у постањском извештају, ови ће да ми машу са Василијем, Јефремом и сл. и да тако кажу како је пат позиција. А није. Јер се и оци цркве испитују по одређеним критеријумима. И нечије мишљење вреди, нечије се испостави као слепа улица. Ко чу беседу нашу? Зато да видимо један пример из Василија, Homiliae in hexaemeron, 1, 5: „Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи. Јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити; али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум... Та створења сачињавају суштину невидљивог света, као што нас Павле учи (Кол 1, 16; Рим 8, 38)... или војске анђела или одреди арханђела. А кад је дошао час да у биће пређе и овај свет, најпре као школа и училиште људских душа, а затим као прикладно пребивалиште свега онога што уопште настаје и пропада, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету и животињама и биљу које је на њему... Или можда то време није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната? У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је, дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин, по нужности повезана у један ток и која је захватило кретање које их води ка постајању и пропадању, да буду обухваћена природом времена чије је својство сродно промењивим стварима. Зато је Мојсије, који нас учи о стварању света, са правом започео своју приповест речима: У почетку створи; односно у овом временском почетку. Јер, кад сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; као: Почетак пута добра јесте чињење онога што је праведно (Приче 16, 7)... Почетком се назива и оно одакле настаје нешто, то јест оно друго што постоји у њему, као што је темељ у кући и дно у корабљи... И уметност је почетак уметничких дела“. За овај одломак се све може рећи, само не да је литерално тумачење Пост 1, 1. Штавише, у директном сукобу је са њиме, јер Василије пласира хипотезу да је анђеоски свет створен пре стварања, односно да је ванвремен и претпостојао је акту стварања. То је његов покушај да убаци да је Бог творац и духовног света, зато што то ШТ нигде не помиње. Ту је он близак предлогу TOB: Када Бог започе стварање неба и земље... За мој аргумент је довољно да Василије не аплицира буквални метод тумачења на овом месту, а на страну проблеми са којим се оваква интерпретација среће, наиме да је време независно од творевине, да се не објашњава како су духовна бића творевина а да им не претходи време, итд. Анђео умире од досаде јер је ван времена Не само што је немогуће протумачити буквално ШТ по себи, него се свештеничко/елохистички извештај (Пост 1,1-2,4а) не да уклопити са другим, јахвистичким (Пост 2,4б-24). И сами оци су приметили ово понављање. Неки би желели да га схвате као interpretatio (Златоусти, млади Августин). Но, Августина је поређење Пост 1, 11 са Пост 2, 5 присилило да негира дословни смисао. Јер у 1, 11 јасно стоји да су биљке створене трећег дана, док 2, 5 вели да још није било кише, а за вегетацију и пољопривреду, како примећује Августин, неопходна је киша. Стога Августин каже да је зеленило фигура душе (De Genesi contra manichaeos, 2, 4). Довољна је само једна чињеница да убеди скептике да флору и фауну не треба схватити у материјалном смислу (non carnaliter haec esse intellegenda), јер Пост 1, 29-30 држи да су биљке као храна дате свим животињама, птицама итд., што је у сукобу са фактом да су многе месождери (De Genesi contra manichaeos, 1, 20, 31). Јасно је да, по Августину, Preastercodex изражава примордијалну духовну динамику. Мање проблеме неће имати ни представници дословне интерпретације. Јефрем, не могу а да не поменем, не успева да нађе никакав буквални смисао за Божији починак од посла (Пост 2, 2), јер, вели (In Genesim commentarii, 2), Бог нема потребе за одмором, него даје тај дан да би и робови, упркос вољи њихових господара, могли да почину, а тај дан је и слика будућег века. То пак није буквално тумачење. Јер ко буквално тумачи, мора да објасни по себи како се то Бог одмара. У Златоустог ћемо наћи буквално тумачење, јер он вели да је седмог дана Бог престао да производи ни из чега бића, и то повезује са Јн 5, 17, објашњавајући да се сада Божији посао изражава у одржавању творевине (In Genesim homiliae, 10, 7). Руку на срце, ни ово није баш строго буквално тумачење, јер инсистира на првом делу стиха, али не и другом, јер ту Бог почива, узима да се одмори (κατέπαυσεν), што означава да престаје са својом делатношћу (зато се Златоусти позива на Јн 5, 17, али тиме негира одмор јер му Бог остаје делатан до дана данашњег), и тада би свет био препуштен себи, а то Јефрем не може да допусти, па одмор са Бога пребацује на творевину. Богу пале руке и вели: Шта ми је све ово требало? Јахвистичка нарација ће показати како је једна била Јефремова жеља, а друго постигнути резултати, који, ако беспристрасно посматрамо, су незадовољавајући. У овом коментару, он вели да Мојсије поново узима да прича о стварању и добро разуме да је ово сада друга нарација: „Ово је књига постања небеса и земље, наиме, ово је приповест стварања неба и земље, у дан кад Господ Бог створи небо и земљу, и није било још дрвећа у пољу, и трава још не беше никла (Пост 2, 4-5). Но мада се заиста, они нису појавили у први дан - зато што су створени в трећи - ипак нису узалуд укључене у приповест о стварању првога ствари које су створене трећег дана. Јер вели даље: још не беше дрвећа, нити је трава била никла; јер Бог још не пусти дажда на земљу; али је извор излазио из земље да натапа сву земљу (Пост 2, 5). Јер све то што је рођено и родиће се из земље, доћи ће на светлост кроз сједињење воде са земљом, па је Мојсије хтео овде да покаже да ниједна биљка или вегетација нису створени заједно са земљом, јер киша још није падала“. Дакле, биљке настају са повлачењем воде у трећи дан. Вреди приметити како се св. Јефрем прави луд па не цитира стих 5 до краја (нити беше човека да обрађује земљу), и исекавши овај део прелази на извор. Све он то јуначки прескаче, јер из Пост 2, 5-9 испада да је човек створен пре флоре! Те инконгруенције је приметио Августин, па иако не негирајући да је Бог створио овај свет, ова 2 извештаја није могао помирити па је давао друге типове тумачења. То ћемо код њега наћи и у ономе што он назива својим Буквалним тумачењем Постања. Опет, Јефрем силује смисао Писма и пише: „Тако, вели Писмо, из земље је изашао извор и оросио је сву површину земље, и тада је она произвела биљке, траве и растиње“. Не, то вели Јефрем, а не Писмо. Дакле, немамо буквалног тумачења. Тек после овог недоследног маневра, он помиње пропуштени стих: „Мојсије прелази на опис саздавања човека и говори: нити беше човека да обрађује земљу, - то јест до шестог дана није постојалао човека, јер је он створен у шести дан“. Земља морала да чека да је срБски сељак ради Одговарајући на исти проблем, други „буквалиста“, Златоусти, даје прихватљивије решење, и мада не износи александријску тезу о стварању свега одједанпут, он примећује да у првом извештају се говори о стварању одређених сегмената бића по фазама, а да се овде разматрају у свеукупности на шта указују речи: Ово је књига постања небеса и земље, када насташе. Као неки савремени егзегета, Јован примећује да овај извештај нам поучава „о врлини праведника, о човекољубљу Божијем, о снисхођењу, које је Господ показао и ка првозданом као и ка свом роду човечијем, и о многим другим стварима“ (In Genesim homiliae, 12, 1). У директној опозицији ономе што прочитасмо у Јефрема, он пише: „Када оно [Писмо] говори о небу и земљи, оно подразумева истовремено сва створења, како она на земљи тако и она на небу. Усто, како при повести о створењима оно не помиње све њих по реду, него нам помиње у глобалу наведене ствари, и не покушава да их затим опише, тако и сву ову књигу, мада она садржи в себе и много другог, назива књигом постања неба и земље“ (In Genesim homiliae, 12, 2). Овде имамо, дакле, разумевање неба и земље не у њиховом буквалном смислу (као у Јефрема, или у Златоустог на другим местима) него као општа имена за целокупност створених бића. Стварање свода 4. Однос према Светом Предању ГМ вели како „православне“ еволуционисте не занимају отачка мишљења на ове природно-научне теме, а по њему, Бог би надахњивао оце и око ових ствари. Стога он наводи неколико отаца који тврде да је сва видљива творевина саздана за шест дана. Има ту и погрешно разумеваних навода, али да не дужим расправу, јер је евидентно да је било неких од отаца који су били буквалисти. Међутим, проблем је то што они излажу њихово разумевање генезе света и често или по сопственом расуђивању или преузимајући идеје из паганске науке, тако да ту Дух Свети има мало шта да ради. Наилазимо мноштво детињастих и смешних ставова у отаца, али им се не треба смејати, јер су били деца свог времена. Још луђе би било заузети неки апологетски став па правдати те изјаве као истините. Ево неколико примера: Василије пише: „Веле да грлица, ако се икада деси да свога друга изгуби па остане сама и удова, неће да ступи у заједницу са другим, већ због успомене на некадашњег брачног друга, остаје усамљена. Нека почују жене како је, чак и међу бесловесним животињама, часност удовиштва достојнија од неприличја многобрачности“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Ову идеју Василије није добио од Духа Светог него ју је могао читати у Аристотела и Елијана. И у паганским култовима грлица је имала овај статус невиности, али то је само стара заблуда, коју је и Шекспир делио, јер грлица уме да шврља кад је мужијак ван гнезда, а такође после смрти не чувају удовиштво, што је без икакве сумње показало истраживање холанђанке Paula den Hartog.[2] Од Василија овај модел преузима Амброзије (Hexaemeron, V, 19, 62-63). Грлице док су верне Сигурно је да Дух није асистирао Василију када овај написа: „Много је врста птица којима, да би зачеле, није потребно никакво парење са мужјаком. И док код других птица неоплођена јаја бивају неродна, веле да белоглави суп без икаквог парења углавном полаже плодна јаја; и поред тога супови знају да живе веома дуго, јер се њихов живот често протеже и до сто година“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Наравно да је Амброзије и ово преузео (Hexaemeron, V, 20, 64). Опет је Елијан извор. Амброзије ће отићи и мало даље па ће тврдити да се пчеле не размножавају сексуалним путем, и да се хране росом и тако сакупљају младе (De virginibus 1, 8, 40). Наравно да су све ове слике погрешне, али, са друге стране, природа зна за партеногенезу (али не и Писмо!), и то не само код мањих гмизаваца, него чак и код змаја са Комода. Најтеже ће борцима против хомосексуалних односа пасти факат да гуштери који се тако размножавају су женке где једна стимулише другу, изигравајући мушку индивидуу, и на тај начин покрећу давно заборављени механизам. Ипак, у људском роду ово не сретосмо, мада верујемо у девичанско зачеће Маријино. Свако ко је читао велике спекулативне оце: Оригена, Василија, Августина, Златоустог, Нисенца, Григорија Богослова итд. зна колико је њихово мишљење више пропозитивно него афирмативно. Приступ о. Максимова само оживљава оно најгоре што је стајало у Светој Инквизицији. Зато да поновим ону чувену од кардинала Ћезара Баронија: Намера Светог Духа је да нас научи како се пење на небо, а не како се небо креће! Ћезаре Бароније Та мисао је надахнута Августином, а сада ћу превести и тај просвећујући одломак из Хипончевог De Genesi ad litteram, 1, 19, 39, кога је у целини цитирао Галилеј у писму Мадам Кристини ди Лорено, великој дукеси Тоскане: „Често се дешава да, у односу на земљу, небо и друге елементе овог света, на кретање и револуцију или чак на величине и удаљености звезда, око помрачења сунца и месеца, циклус година и циклус годишњих доба , природе животиња, биљака, камења и свих осталих ствари ове врсте, чак и неки паган има таква сазнања да их подржава са неспорним аргументима и на основу личног искуства. Било би веома срамотно и штетно и мора да се избегава по сваку цену, да тај паганин чује некога да говори о овим темама у складу - по његовом мишљењу - са смислом хришћанског Писма говорећи напротив такве глупости да, видећи га да греши - како кажу - у галактичким размерама, не би човек могао да се задржи да не прасне у смех. Али није толико непријатна чињеница да се изруга онај ко погреши, колико чињеница да се пружа прилика странима нашој вери да сматрају како су наши [свети] аутори подржали такве ставове и, на велику пропаст оних, за чији спас се старамо, бивају окривљени и одбачени као незналице. Када, наиме, у вези са питањима које ови добро познају, пагани изненаде неког хришћанина који греши и брани своје погрешно мишљење, подржавајући га нашим Светим књигама, на који начин ће имати поверења у ове Књиге, када се оне баве васкрсењем мртвих, надом у живот вечни и царством небеским, пошто ће мислити да ови списи садрже грешке које се односе на ствари које су већ могли научити из сопственог искуства или на основу сигурних математичких прорачуна? Не може се изразити довољно колики бол и тугу наносе благоразумној браћи ови непромишљени и арогантни хришћани када бивају критиковани и када им бивају демонстриране грешке у вези њихових погрешних и лажних мишљења од стране оних који нису обавезани ауторитетом наших Светих књига. Они, поврх свега, да би подржали то што тврде, са безазорном дршкошћу и сасвим јасном лажношћу, настоје да наведу саме Свете књиге, којима би да докажу своја мишљења, и иду толико да цитирају напамет многе делове које сматрају валидним сведочанствима у њихову корист, без да разумеју ни то што кажу, ни то што тврде (1Тим 1, 7)“. Августин је у праву! Господственост овог размишљања је и данас многима ретка... Бог не збија шале са нама, тако да многе, који се, јер не могу да разумеју како ствари у свету функционишу, позивају на Божију свемоћ, Августин критикује (у De Genesi ad litteram, 2, 1, 2 има на уму Амброзија, али га не помиње експлицитно, јер га има много у срцу и цени као мислиоца) говорећи да је сасвим јасно да Бог може да уради све, да може нпр. да учини да уље стоји испод воде, али да то не чини, јер је он творац тих природа. Зато је ум легитимно средство у испитивању природних ствари. Али, познавање тих ствари није циљ Писма. Зато нам је Бог дао разум. Те ствари Дух је успут напоменуо, не као науку, „јер Дух Божији, који је кроз њих [свете писце] говорио, није желео да људе учи ове спознаје [светску науку] које ништа не користе спасењу“ (De Genesi ad litteram, 2, 9, 20: sed Spiritum Dei, qui per ipsos loquebatur, noluisse ista docere homines nulli saluti profutura). Једноставно речено, „да би се знало са сигурношћу како ствари стоје, потребна су деликатна и марљива рационална истраживања“ (De Genesi ad litteram, 2, 10, 23: multum subtilibus et laboriosis rationibus ista perquiri). Тешко да ће неко на основу отаца доказати ТЕ. Ту ГМ има право, јер се ти текстови углавном натежу и екстраполирају да би могли бити манипулисани. Ни у једног оца нећемо наћи ТЕ, али ни креационистичку теорију, барем не на библијском дословном смислу утемељену. Довољно видесмо на неколико примера колико тај приступ пушта воду на све стране. Зато сматрам да је узалудан посао обрачун ГМ са онима који покушавају да ТЕ оснују на оцима. Све што се може рећи је да ТЕ није искључена апсолутно од отаца. Једино што остаје мали проблем што Писмо и Оци нису ауторитет у овој материји. Сасвим су неумесна позивања ГМ на новије свеце, јер: 1) они нису студирали ТЕ; 2) живели су у време када је ТЕ била барјак атеизма. Ја бих сам потписао све што би било против тако презентиране ТЕ да сам живео у њихово доба. Да је ГМ чедо старог совјетског режима, и тај непоправљиви идеолошки менталитет одражавају ове његове речи: „Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи истину коју је Сам Бог открио човеку. Тако да када се поставља избор: веровати ли Богу Који је рекао да је Он створио човека из земље или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека не може бити никаквих колебања... Слава Богу, ми нисмо протестанти“. Слава Богу, ми нисмо протестанти! 4. Ово није суштинско питање? Сагласно ТЕ смрт се јавила независно од греха и постојала је у свету пре Адама, док Свето Писмо учи, вели ГМ да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих (Прем Сол 1, 13), тј., на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве... и она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу“. Бог се свети Адаму стварајући му жену; искористио прилику док је овај спавао јер у свесном стању никад не би пристао на тако нешто ГМ приводи Пост 1, 13: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома, а ми видимо како „женке богомољке прождиру мужијаке након парења, осе паразити полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да добро беше веома“. На крају, Максимов износи свој крипто-манихејски закључак негирајући да овај свет није таквим „каквим га је замислио и створио Бог“. ГМ наводи неке оце који су тврдили да животиње првобитно нису умирале (није тајна да има и таквих), и затим, нимало не укључујући мозак, цитира нашег Јустина Поповића: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих“ [ Сабрана дела Преподобног Јустина Поповића, Т. 1. М., 2004. Сс. 193-194]. Ово је тешка бесмислица, јер су се животиње и пре пада храниле биљем (Пост 1, 30). Како те биљке нису умирале? Животиње их нису вариле него их само избацивале аналним путем? Зашто су се онда животиње храниле ако нису интегрисале храну у свом организму? Овај „суптилни“ компилатор отачког учења, вредан као пчела и жељан да нас нахрани медом отачких речи, не лети баш до отаца него чита неке елаборације па измишља да у Василија Великог пише: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[ГМ ово наводи по Серафим Роуз, Православно схватање књиге Постања, С. 94]. Максимов наводи овог опскурног лика, који је радокализовао масе православне неутврђене младежи, јер је потурица гори од Турчина, а не узима да чита самог Василија. Серафим Роуз Велики кападокијац пише управо супротно овом шарлатану: „Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је амфилохијеваста; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана (Ὁμοῦ τε γὰρ ἐκτίσθη ἕκαστον, καὶ συνεπηγάγετο ἑαυτῷ τῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα). Заједно са лавом настала је и његова јарост, самотност његова живота, као и недружевност према једноплеменицима“ (Homiliae in hexaemeron, IX, 3). И пошто је расудио управо о овом и оваквом свету, Василије (ib.) пева са Давидом (Пс 104, 23): Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио! И Александар Милојков пева лепоту Божије творевине Просто делују смешне следеће ГМ речи: „Једини Светитељ чије речи се без насиља над смислом могу схватити у смислу првобитног постојања смрти код животиња је Св. Григорије Ниски. У Великом слову за оглашене, он говори да 'када су се први људи дотакли забрањеног… тада Господ ставља на првосаздане кожне хаљине (Пост 3, 21), како ми се чини… након тога Онај Који лечи нашу порочност… ставио је на људе могућност да умиру што је била одлика неразумне природе... Ипак, једно сведочанство Св. Григорија Ниског ни на који начин не може бити ‘противтежа’ или тим пре, да укине заједничко сведочанство Писма, толико много Отаца и литургијског предања Цркве. Треба обратити пажњу и на то да се Св. Григорије ослања на своје лично мишљење – ‘како ми се чини’ (Покушаји еволуциониста да оспоре сведочанство Предања Цркве)“. Мало сам куцнуо главу... Овде имамо један хаос у размишљању и коришћењу цитата. Овај дискурс одговара Нисенчевој аутентичној мисли, али код њега имамо и оно што се назива „двоструко стварање човека“, доктрина која сеже до Филона, а означава да је првобитни човек створен по слици (Пост 1, 27), односно као душа или духовно биће, али још бестелесно и не сексуално издиференцирано, и стварање од праха (Пост 2, 7), што би у Оригена значило да то суптилно тело му омогућава живот у рају, и онда чак и треће стварање, облачење у кожне хаљине (Пост 3, 21), што значи да тек тада добија ово смртно тело, односно да се облачи у кости, месо и крв. По првој матрици у Нисенца имамо животиње које до пада не умиру (управо је то Роузов цитирани „Василије“, где су лешинари јели траву. Одломак се налази у Нисенчевом De opificio hominis, 2, 49-51). Ја сам намерно избегао да говорим о двоструком стварању, јер са киме бих расправљао, када човек не чита оце?, а то учење једнако постоји у нашем предању. Максимов као да је експонент јехова. Они тврде да су све животиње биле биљоједи. То је у сукобу са свиме оним што знамо из науке. Физичка конституција месождера јасно указује да не могу да буду биљоједи и обрнуто. Видели смо шта се десило са кравама кад је некоме пала „бриљантна“ идеја да их храни животињама... Паук је после Адамовог греха научио да плете мрежу, пре је јео семење? Dionea је после постала биљка месождер? Dionea Човек није постојао у време диносауруса, али знамо да је нпр. Tirannosaurus rex био месождер, иако се расправља да ли је био искључиво ловац или/и сапрофаг. Дођи, цветићу, нећу ти ништа! Или ће Максимов да нам каже како је човек постојао у време диносауруса? Или су НАСА и илуминати фалсификовали ове фосиле? А совјети измислили да је Гагарин био у космосу? Што рече св. Августин, не брукајмо се! Можемо да разумемо библијски текст да говори о fitoplancton-у као првој карици у ланцу исхране, јер цео живи свет зависи од ње. У том смислу можда „Мојсије“ вели да су се сви хранили биљкама, да су биљке у основи свега. Писмо овде изражава не вегетеријанску доктрину, како би следбеници те секте желели, него једно изворно поштовање живота, које је симболизовано у животињској крви као души (Пнз 12, 23), коју људи ни после Ноја не смеју да једу (Пост 9, 3-4), што је остало у Јевреја и неких других (чак, канонски, и у нашој цркви, али у пракси слабо). Идеја је поштовања живота, оног који је есхатолошки, али овде типски изображеног у шестом и седмом дану. Зато се у месијанско-есхатолошком контексту говори о миру међу животињама (Ос 2, 20; Ис 11, 6-8), када више неће бити смрти у животињском и људском свету. Само из такве перспективе се нећемо саблажњавати када у неких отаца прочитамо како су првобитне животиње биле бесмртне или искључиво биљоједи. Да се не ругамо Библији и Оцима, у шта би нас јехове и ГМ увукли, са њиховим перверзним интерпретацијама! Да ли, што не чита оце, или је нешто друго посреди, о. Максимов 'ладно заобилази целу антиохијску традицију, која у различитим решењима говори о оригиналној смртности не само животиња него и човека. Наиме, Антиохијци (Диодор, Теодор, Теодорит итд.) су користили мозак па су поставили питање: Како то да неко ко је бесмртан мора да једе да би живео, а чему сексуална диференцијација ако она није направљена ради размножавања и тиме побеђивања смрти? Једење и сексуално размножавање су јасан указатељ осмрћене природе. Теодорит ће довести све претходне рефлексије до логичког закључка, тако да ће рећи да је цео свет, као и човек, створен смртним по природи (управо оваквим какав је) и да није изгубио неку претпостављену бесмртност, коју никада реално није имао, јер је Бог предвидео да ће човек забрљати. Видети студију: S. Zincone, Studi sulla visione dell’uomo in ambito antiocheno (Diodoro, Crisostomo, Teodoro, Teodoreto), Roma 1988, pp. 46-47. Другим речима, прича о паду није прича о паду једног, него сваког од нас, сваког ко се налази у овом стању и позван је на преображење, на улазак у нови начин постојања. Како каже Василије Велики, овај свет је наша школа за будући живот. Ајмо, пионири малени! И зато је он добар. Стога оци у глобалу посматрају и негативности у светлу корисности за нашу индивидуацију. Завршио бих са Августином (Enchiridion ad Laurentium de fide et spe et caritate, 3, 11): „У овом универзуму има чак и оно што се зове зло, које је подређено једном реду и постављено на своје место; оно чини да се још више цене добре ствари, јер у поређењу са лошима оне се више допадају и заслужују веће дивљење. Уосталом Бог, у својој свемоћи, је Онај који има врховну власт над стварима (Виргилије, Aeneis, 10, 100), како признају и неверујући, будући Савршено добро, не би дозволио да постоји апсолутно ништа лоше у његовим делима, када не би био свемоћан и добар толико да буде способан да извуче и из зла добро“. Августин: Боже, да те подсетим да си рекао како више нећеш да давиш човека! Зоран Ђуровић Рим 28.12.2016 [1] http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/. Пренет је такође и на Blog-у "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku", stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj...: http://orthodoxhr.blogspot.it/2016/12/pravoslavlje-i-evolucija.html. [2] https://www.sciencedaily.com/releases/2008/10/081015100033.htm.

Зоран Ђуровић: Доцент Андреј Јефтић и његово доцирање Намера ми је да напишем само једну ноту на држање предавања Андреја Јефтића (=АЈ) са Богословског факултета из Београда, професору Здравку Пену. Шта сам имао да кажем око „плагијата“ ЗП (=Здравко Пено), рекао сам у коментарима на текст објављен на Поукама.[1] Неки увод у целу причу се има и мојим текстом о Херцеговачком клану[2]. Нота се односи на сам докторски младог и обећавајућег Јефтића, како су га окарактерисали они који су га примили најпре за асистената на БФ, а затим и промовисали у доктора теологије. Тај докторат би захтевао исцрпну анализу, али се ја тиме нећу бавити, него само неким ситним анализама, које ће чак и неупућенима бити речите. Теза (Андреј З. Јефтић, РЕЦЕПЦИЈА СВЕТИХ ОТАЦА У ДЈЕЛУ ТОМАСА Ф. ТОРЕНСА, Патристичка теологија и савремена наука, докторска дисертација, Београд, 2015) није докторски рад, него преглед, односно препричавање младог АЈ текстова које је прочитао од Торенса. Докторска теза је истраживачки рад, а не препричавање написаног. За пример узмимо Климент Александријски, 208-213. Свако може да се исподвизава и ишчита тих 5 страница, као и да их упореди са Thomas F. Torrance, Divine Meaning: Studies in Patristic Hermeneutics, 130-178. АЈ нема ниједан једини цитат из Климента који Торенс није навео. Он није читао Климента. Нека ми неко сада каже, како неко може да оцени мишљење једног аутора о другом, а да другог није читао? На основу чега АЈ може да каже да ли Торенс греши или је у праву око Климента? АЈ није ни читао издање Климента које је читао Торенс, него наводи издање Стромата, из Patrologia Graeca 8,9 (p. 308). Торенс је читао критичко издање Clemens von Alexandria: Stromata, Buch I-VI, Otto Stählin (Hrsg.), J. C. Hinrichs, 1906, Leipzig 1905-1936, Vol. 12 Griechischen christlichen Schriftsteller der ersten drei Jahrhunderte. Зато ви немате корисподенцију између Торенса и АЈ, јер други наводи по ПГ. Преписује од Торенса референце, а у изворима наводи ПГ! Свако ће узети издање из аутора тезе, а онда кад отвори то издање, неће наћи оно на шта се тај аутор позива цитирајући сасвим друго издање. Тако Торенс, p. 132 n. 17, наводи 1.6.33-35, али у ПГ осим 1, 6 нећете наћи ништа. И онда се чудите који су мишеви појели бројеве или параграфе?! Све што је млади и обећавајући теолог АЈ урадио састоји се у томе да је отачка дела, која се помињу у Торенса потражио у ПГ серији, само што је навео наслове у његовом српском преводу, да би додатно збунио људе, али и без потребних колумни из Мињовог издања. Дакле, АЈ, пошто је млад, није стигао да прочита ништа од извора. Али има времена. Доста је што је и чуо за Миња! Затим налазимо и цитат без референце (подсећам да се бавимо само Климентом): „Ослањајући се на вјеру (у прве принципе) примјеном метода истраживања долазимо до знања (ἐπιστήμη). Овај метод трага за коначним утемељењем „материјалног садржаја нашег знања“ у првим принципима који су недоказиви и о којима знање стичемо непосредно (као и код чулних опажања) и који руководе нашом вјером“ (АЈ p. 208). Добро, нема референце, иако имамо знаке навода, као и грчки текст. Неко би замерио што АЈ користи латинско принцип уместо начела, али и то да занемаримо, јер је језик одувек контаминиран, није самосвојан. Проблематично је „до знања (ἐπιστήμη)“, јер Торенс сасвим добро зна да је то научно, сигурно знање scientific knowledge (ἐπιστήμη), а не просто знање (Торенс, 130). Занемаривши чак и овај факат да не преноси верно Торенса, наилазимо на некакву херцеговачко-метафизичку изјаву: „материјалног садржаја нашег знања“. Спознао сам да је Бог нематеријалан, али имам материјалну идеју о нематеријалности Бога, односно нематеријално је материјално у мојој свести. Није ми баш јасно, али, то је херцеговачка метафизика, коју у Торенса не нађох. Како ме Нечастиви наведе да још мало нешто прочитам, наиђох и на ово препричавање Атанасија (Великог, не Херцеговачког): „Знати Бога kata physin, у складу са његовом сопственом природом, значи знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е, тј. знати га кроз живи емпиријски однос који је одређен theosis-ом“ (p. 215). У ноти Ај наводи: „TRc, 248. Као потврду оваквог схватања синтагме код Атанасија Торенс наводи: Три слова против Аријанаца, I: 27, 37, II: 2, 31, 50, 58, 65, 70, 72; III: 9, 19, 25, 34, 60, IV: 1; Писмо о саборима у Аримину и Селевкији, 52; О Дионисијевом мишљењу, 23, 26; Живот св. Атонија, 14; Писмо афричким епископима, 8, Против Аполинарија, I: 5, 9, 16, II: 9“. Ово је диван пример учитавања, а не читања текстова, јер би од Атанасија направио Паламу, а они су далеко светлосним годинама. Опет, на страну не коришћење српског (дистинктна): „знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е“, морам да признам да не знам шта АЈ хоће да каже. Но, у теолошку расправу се не бих упуштао са младим АЈ, јер он није имао времена да „прочита све Оце“, него бих скренуо пажњу на опет недопуштене фауле у науци. Не може се рећи: Три слова против Аријанаца, него само Беседе против Аријанаца, зато што 4. слово није аутентично (Торенс сам наводи IV: 1). Исто важи и за лажно дело Против Аполинарија, јер је Атанасије био пријатељ са Аполинаријем, и ниједан научник, осим шарлатана не би ово дело данас приписао Атанасију. Одавде се види да млади и перспективни АЈ нема нити критичког отклона према Торенсу, нити је поредио његове текстове са изворима. Био је само ђачић који је покушавао да преприча у свом малом шта је Торенс мислио. Плашим се да је дифракција огромнистичких размера. Живот је кратак да бих се бавио делом младог и обећавајућег АЈ, али њега на БФ у Бг нису научили никаквој научној методологији него га само искористили као топовско месо. Није он крив, али није ни без кривице, јер се ухватио у коло. Мени се често јављају докторанти са тог факултета, али и са других за помоћ. Некима се нађем при руци, друге откачим, јер њихови асистенти и професори узимају плату, а не ја. Знам да овим ништа брзо не могу да променим у Србији, јер су то интересне, а не научне заједнице, као што знам да има доста појединаца који су радом дошли до каквих-таквих позиција. Како је пак млади АЈ, који је завршио основну школу са одличним успехом, а за мене се нема доказа да сам исту завршио, помињао плагијате, питао бих га да ли то Перишић има модел за писање реферата за докторске титуле, или није плагијат кад сам себе цитира? Ево примера из Перишићевог „стручног“ осврта на његову и Вилотићеву тезу: Зоран Ђуровић Рим 9.08.2018 [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/53221-здравко-пено-„на-пола-пута“-–-о-теолозима-дарвинистима-вери-и-лицемерју/& [2]

Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егина су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики поста када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар. Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе. Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале. Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром. На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве. У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1] Мошти св. Нектарија РАСУЂИВАЊЕ Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп. Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима. Зоран Ђуровић Рим, 13. 11. 2015 [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Зоран Ђуровић: Никодемо плете Ави венац пророчки У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским. Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија. Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари. Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести. Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2] Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3] Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест. Завршна разматрања Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени. Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ? Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4] Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја: Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ? Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет? Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“. Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“. Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове... 4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда. 5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола. 6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца... 7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу... 8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“ Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали. Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом. Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом. [1] http://nikodimbogosavljevic.com/objava-prekida-pominjanja-i-opstenja [2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/. [3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape [4] http://nikodimbogosavljevic.com/prilog-pomirenju [5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/

Зоран Ђуровић: Ухватите Вука! Протојереј ставрофор, проф. др Владимир Вукашиновић и старешине цркве Ружице и капеле Свете Петке у Београду је пре два дана доживео најновији брутални напад од добро познатог по истинољубивости и непристрасности Блица.[1] Не треба бити интелигентан и разумети да је Блиц медиј који настоји да објави сваку ствар која није у корист СПЦ и да подгрева или фабрикује и надувава скандале. Такође, свакоме ко је упућен, намеће се да су исти текстови наручени и да подржавају одређену политику, али која није у корист СПЦ, као ни њених припадника. Сам пак Блиц вели да има своје инсајдере, илити „мантијаше“ који им дотурају „информације“. Јасно је да припадају једној од сукобљених струја у СПЦ. Проблем не би био велик када би се навијало за Петра или Павла. Овде је проблем што се навија за деструктивну по СПЦ струју. Политика је: што црње, то боље! Ставимо у хронику да се поп опио на опелу… да је убијен сестрић Владике Иринеја… да се бахати попови возе у пешачкој зони итд. Овај медиј систематски објављује текстове против Иринеја бачког. Какве везе има Иринеј са својим сестрићем? Какве ја везе имам са мојим сестрићем који је тренутно у затвору? Никакве. Никад нисам имао прилике да утичем на њега, а поготово не да га учим криминалу. Но, овај „добронамерни“ медиј мора да увек помене како су то наши сестрићи. Митрополит Амфилохије се шалио једном са својом мајком како је она успела да роди двојицу синова различите народности: Ристо који се изјашњава као Србин и други који вели да је Црногорац! Близанци, па могу да буду сасвим супротни… Свакако се не могу у 2 речи описати методи Блица, а изгледа као да имају неке тајне Гебелсове записе под руком. Тајминг је симптоматичан: денигративни текст се објављује дан пред избор декана за Богословски факултет у Бг. Да ствар буде најлуђа, овде није био никакав проблем између Владике Игњатија, који је изабран за декана БФ, и Вукашиновића, те Игњатије нема никакве везе са онима који су наручили текст против ВВ, јер су сами кандидати пријатељи из старих времена. Владика Игњатије је још као Добривоје био мој професор, стално сам ишао код њега на предавања, јер су ми била најинтересантнија, па сам ишао иако нисам био година којој је предавао, а после ме је примио и поставио за свештеника у својој епархији, у Смедереву. Он ми је и дао благослов за моје докторске студије. Имамо однос који се може описати само са пријатељски. Артемити су писали како ме је Игњатије поставио за професора на Академији СПЦ за Уметност и конзервацију. Самог Игњатија краси добродушност и широкогрудност, завидан интелектуални капацитет, свест о Цркви и слично. Но, Вукашиновић је једнако био добро решење, ако не и боље, јер је млађи, а сам Игњатије, сећам се, када му је Патријарх Павле приговарао како је потрошио много пара за епархијски двор и направио много тога, одговорио: Млад сам, па могу да радим! Пишем post festum, јер је мој бивши Владика, код кога су ми врата увек отворена, изабран за декана. Могу само да се радујем. Оно што сам хтео да кажем је да Игњатије нема никакве везе са кампањом против Вукашиновића (напротив), за кога могу одговорно да тврдим, јер сам доктор са првог папског универзитета, Латеранума, да је наш најбољи и најстручнији теолог у мантији, који је објавио мноштво научних студија. Да, Вукашиновић је најбољи, а ми, Срби, смо познати по томе да најбољима међу нама скидамо главе. Погледајте шта битанге пишу против Ђоковића. Фрустриране ништице мрзе квалитетне људе који су се доказали својим радом. Не треба Блиц in primis да се стиди ових срамних натписа, који у некој од демократских западних земаља никада се не би могли појавити, а када би се појавили, сами аутори би завршили у затвору, јер се не могу писати бљувотине на нечији рачун без да је исти био суђен – а овде немамо никаквог процеса који је покренут против ВВ – него треба да се стиде људи из сама СПЦ, који су изгубили сваки морални компас, па су инструисали новинаре Блица. Биће и грађанских и црквених тужби. [1] https://www.blic.rs/vesti/drustvo/preprodavao-knjige-otimao-se-za-krstenja-kandidat-za-dekana-bogoslovskog-fakulteta/dyghn30

ЗОРАН ЂУРОВИЋ: ХЕРЦЕГОВАЧКИ КЛАН Како сам био обећао, а зна се да не причам напамет, сада бих укратко изнео како су ме дисквалификовали на Богословском факултету. Реч је о кратком портрету, скици ових ликова. Написао сам притужбу поводом конкурса за једног сарадника за ужу научну област Патристика – предмет Патрологија 2, са пуним радним временом, у складу са Законом о високом образовању који је расписао Универзитет у Београду Православни богословски факултет, Београд, Мије Ковачевића 11б, дана 27. 01. 2010, и објављеном у листу „Данас“, додатак „Послови“. Примедбе су се односиле на реферат комисије (примљено 3.3.2010) коју су сачињавали др Максим Васиљевић (доцент), др Владан Перишић (ванредни професор) и др Дражен Перић (доцент), а који је захваљујући обманама, нетачностима, и пристрасношћу довео до избора Андреја Јефтића на ово место. 1. На конкурсу су учествовали Драган Јованов, З. Ђуровић и А. Јефтић. Комисија на почетку извештаја одмах обмањује, или на недвосмисленом српском језику, лаже, наставно веће: «Одмах треба рећи да од ова три кандидата, два не испуњавају формално-правне услове конкурса [Ђуровић и Јованов], док их само један у потпуности испуњава. Но, ми ћемо ипак о сваком рећи најважније». Ово је гнусна лаж. Ђуровић испуњава формално-правне услове конкурса. Наиме, у условима се вели: «студент дипломских академских студија теологије који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8); студент докторских студија теологије који је претходне нивое студија завршио са укупном просечном оценом најмање (8) и који показује смисао за наставни рад; магистар теолошких наука». Ђуровић је завршио БФ са просечном оценом 8, 57. Професорски колегијум је у старту био обманут овом лажју, тако да је испало да се бира само 1 кандидат од 1 кандидата. Бацање у очи прашине је «великодушност» комисије која ће «ипак о сваком рећи најважније». Који колегијум би одобрио да се прими неко ко не испуњава формално-правне услове? Ниједан. Да не рачунамо БФ колегијум... 2. Онда се иде у бесмислено образлагање зашто Јованов - описан као слободни списатељ, са просеком 7,97 - није у игри (захтевао се просек 8). Он је само колатерална штета да би се наставном већу замазале очи како поступају по закону, јер је овај испод просека. Треба се недвосмислено показати како два не испуњавају формално-правне услове конкурса. 3. Замазивање очију је било инсистирање да ја немам нострификован магистарски. Тачно. Али то ме не дисквалификује како је комисија рекла, да учествујем на конкурсу. Дакле, магистарски или не, једнако могу да учествујем на конкурсу. Комисија вели да је Ђуровић магистрирао на Августинијануму и да тамо ради докторску тезу, а са друге стране тврди да он није магистирао јер тезу није нострификовао у Србији, и да чак није ни на докторским студјима јер их не похађа у Србији! Ниједан од чланова Закона о високом образовању на који се позива конкурс не захтева претходно нострификовану диплому, нити се то вели у тексту конкурса. Такође, како је могуће да БФ потпише Конвенцију о размени доцената и студената са Латеранским Универзитетом, а не прихвата њихове дипломе? Како је могуће да један латерански професор одржи предавање на БФ, а за њега се посредно тврди да нема научне квалификације? Комисија је, дакле, била свесна да неко ко се специјализује (у мом случају 7 година) у одређеној области вероватно би требало да има предности у односу на друге кандидате. Зато је било нужно да се са формалне тачке (увек тумачене по кључу комисије) дискредитује моја специјализација. Следећи проблем са којим се комисија срела је простор који окупирају курикулуми кандидата: Ђуровићу је посветила 42 реда, Јефтићу 14. Ако погледамо паралелно шта се и како помиње, реторика комисије ће недвосмислено одати њену све само не непристрасност. Помиње се да Ђуровић није дао податке о основној школи (који се конкурсом нису тражили), док је Јефтић био одличан у ош.! Ирелевантност овог податка, али и припрема чланова већа на опрез (Ђуровић нешто крије) су сасвим јасни, а уз то се истиче и континуирана врлина Јефтићева. Око 30 назива које је Ђуровић навео као публиковане, у штампи или у припреми, комисија наводи in continuo свега 22, како би се добило на простору. Mea culpa се састоји у томе што нисам знао да треба да приложим и саме публиковане радове (у Италији се тако нешто никад не тражи) и што нисам прибавио доказе за радове који су примљени у штампу. Није ми, наиме, пало на памет да треба неки доказ за нпр. књигу: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, из које сам превео студије, уводе и резимее на италијанском (око 90 страна), а наручилац је сам БФ, који ми је уредно и исплатио хонорар по обављеном послу. Такође сам по позиву ИТИ и БФ учествовао на симпосиону Српска теологија данас, Београд 29-30 мај 2009, излагање је било у штампи, но, потврду, да поновим, нисам нашао за сходно да узмем. Комисија селективно наводи шта је приложено а шта није: приложени су на DVD сви текстови који су у штампи, а такође и неки за које комисија вели да јој нису достављени. Да је комисија имала DVD у рукама види се из тога што тврди да је приложен први део књиге Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар (комисија не пропушта прилику да помене како је исти необјављен; ја сам и рекао да је у припреми за штампу). Но, истовремено за текстове, који се налазе на поменутом DVD: W. Kasper (ed.), Il ministero petrino, и први чланак из књиге: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи, тврди да нису приложени! За: Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо. Општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Нело Ћипријани. Кура, превод (увод са ит., De beata vita са лат.), ноте и индекси Зоран Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008, веле, прескачући све ово, само да је Ђуровић превео Ћипријанијева предавања са италијанског. Писац реферата комисије није био у стању ни да наведе исправно наслове мојих текстова и чак је дао погрешне референце, што би ме одмах дискредитовало у очима пажљивог читаоца. Исто важи и са недоследношћу начина цитирања мојих чланака: неке наслове ставља под наводницима, друге пише обично, без наводника и не у курзиву. Комисија, на крају, није могла да консултује моје преводе са грчког, јер није имала у рукама Саборност, часопис епархије Пожаревачко-Браничевске! Када пак писац реферата набраја референце А. Јефтића, ставља их једну испод друге да би визуелно пријало читаоцу, али су оне свега 3, што се правда његовом младошћу. Реч је о 2 мања превода са енглеског, свега 21 страна (ваљда се зато и не наводе у реферату стране објављеног превода, који је у фотокопији предат комисији). Но, комисија се не зауставља овде већ наводи да: «Иако је тек завршио Факултет, кандидат је успео да објави један оригинални рад: Природна теологија код Отаца Цркве, Богословље, 2009». Ово је лаж: Богословље за 2009 у коме би био Јефтићев текст није постојало 03.03.2009 када је примљен Реферат комисије (орг. јед. 02, бр. 37/9). Када је у приватном разговору, Владан Перишић покушао да ми објасни како је објављен рад исто што и рад примљен за штампу (на страну што српски не зна за такву употребу), проблем остаје зато што у Јефтићевој документацији не постоји нити копија тог рада, ма у каквој форми, нити потврда да је рад у штампи. Предлог Реферата да се гласа за Јефтића (јединог на крају предложеног), мотивисан између осталог младошћу кандидата, је управо супротан изгласаном (06.04.2009) Закону о забрани дискриминације (на снази од 07.04.2009), члан 2.1, који забрањује дискриминацију по старосном добу. Ни текст конкурса није предвидео старосно доба за ово радно место. Образложење да се младост подразумева је, дакле, у супротности са Законом о забрани дискриминације, са текстом конкурса и чак са праксом БФ (већи део асистената-сарадника је око мог старосног доба). На крају, Реферат, који је јавне природе, вређа и моју част, јер вели да «чак и када остала два кандидата [Ђуровић и Јованов] не би имала поменуте формално-правне препреке», они би изабрали Јефтића. Ово је груба увреда целокупног мог протеклог научног рада који је прошао рецепцију и оверу не само овдашње академске средине, него и иностране. Чак да нисам објавио ништа до сада остају мој магистарски рад (преко 250 стр.) и завршене докторске студије (докторски рад био пред одбраном, прошао пред-дискусију). Да је комисија казала да сам преквалификован, некако би се и могло прогутати, али рећи да је неко ко је завршио са одличним успехом магистарске и докторске студије на Латеранском факултету, који је један од најугледнијих у свету, мало је много. Резимирајући, довољно је поменути само следеће: - Имао сам 7 година специјалистичких студија из патрологије а г. Јефтић ни један дан; - приликом Конкурса кандидати су имали научног рада: Ђуровић 1137 страница, господин Јефтић 51 – дакле, Ђуровић је имао свега 22 пута више материјала него г. Јефтић; - господин Јефтић не може поседовати докторат из патрологије на ПБФ јер те специјалистичке студије уопште не постоје. Нажалост, ово није усамљена епизода него су се стално дешавале неке „чудне околности“ у вези са мојом маленкости на ПБФ. Навешћу само две епизоде: 1) Десило се да на мистериозан начин нестану захтеви за стипендијом (мој и моје госпе, а она је дипломирала на Грегоријани). Захтеви су ишли преко уваженог господина Шијаковића, и тек, кроз необориве доказе, су у секретеријату ПБФ признали да је неко „грешком“ побрисао мејлове. Та стипендија је на крају стигла, али је једва била за покривање струје или телефона. Неко је тамо систематски радио против мене. 2) Опет, у то доба, сам добио препоруке од мојих професора, тадашњег декана, еп. Игњатија као и Монс. Хочевара да предајем пост-дипломцима на Латеранском теолошком факултету. Наиме, то је због тога што смо ми и библичари посебан сој, стога, када завршимо све докторске испите и кад нам се одобри писање тезе, можемо да предајемо докторантима. Нису неки новци у питању, али се са каријером почиње. Међутим, декан тог факултета, који ме је лепо примио, тражио је да имам и са београдског ПБФ једно протоколарно писмо, јер је управо он био у комисији која је склопила конвенцију о сарадњи са ПБФ. Уредно сам послао захтев са пропратним материјалом, али никакав одговор нисам добио. Ваљда је требало да шеним... Наравно да су документа поново „добила ноге“. О. Перишић ми после 2 године каза: Па ти лепо пођеш тамо, ако си квалитетан они ће те примити. - Ово је врх цинизма! Управо зато што сам био са ПБФ нисам могао да аплицирам као сваки други кандидат. У целој причи је била интересна заједница, где су се ови ликови међусобно подржавали, где је еп. Григорије био пријатељ са Јефтићима, мецена сестре Андрејеве, талентоване Ање, која је трагично преминула, али што мени није довољан разлог да некоме се упропасти више деценијски крвави рад. Ови људи су свесно то урадили, јер није било посреди само незнање, него намерно фалсификовање свега и свачега. Ово је укратко о modus operandi овог клана. Да говорим истину, види се из просте чињенице да нико од ових беспризорника ме не тужи за увреду части. Прилози: 1) Текст конкурса 2) Реферат комисије

Драги пријатељи, желео бих да вам препоручим текст Саше Кнежевића, полихистора и полиглоте из Љубљане, који даје један интересантан осврт, а везан је за нашу тему око теорије еволуције и Шестоднева. Написан је независно од наше расправе, али како није продукт талибанске свести, него добро фундиран, препоручујем га вашој пажњи. SAŠA KNEŽEVIĆ: DINOSAURI I LJUDI – JESU LI ONI ŽIVELI U ISTO DOBA? ... viđene su ogromne aždaje, visoke 30 koraka (okolo 10 m.) i široke u telu 10 pedalja (okolo 2,5 m.). Na prednjem delu, uz glavu, imaju dve kratke noge sa po tri kandže kao u tigra, sa očima većim nego hleb za četri dinara (pane da quattro denari) koje jako sijaju. Čeljusti su dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi su veliki i oštri a njihov izgled toliko grozan da ni čovek ni nijedna vrsta životinje ne može da im priđe od užasa. Druge su manje, dugačke osam, šest koraka. Ovim načinom ih love; preko dana zbog vrućine one vrebaju u pećinama odakle noćima kreću u potragu za hranom i sve što sretnu i uhvate, bilo tigra, vuka ili drugo, prožderu; posle se odvuku ka nekom jezeru, izvoru vode ili reke da piju. Svojim kretanjem uzduž obale i zbog svoje velike težine otisci koje ostavljaju su duboki, kao kada bi se vukao težak tram po pesku. Oni čiji posao je da ih love izviđaju put kojim se najčešće kreću te zabadaju u zemlju nekoliko komada drveta sa oštrim gvozdenim šiljcima koje zatrpavaju peskom tako da se ovi ne vide. Kada se životinje kreću ka mestima gde obično love, ovim instrumentima bivaju ranjavane i ubrzo ubijane. Vrane, čim osete da su umrle, počinju da graču; ovo bude kao znak lovcima da krenu na to mesto. Prvo im deru kožuru, starajući se najpre da izvade žuč koji je mnogo cenjen u medicini. U slučaju ujeda besnog psa koristi se mala količina ovog, pomešana sa vinom. Takođe se koristi za ubrzanje porođaja, nakon pojave ženskih trudova. Mala količina istog može odmah da ukloni čir, bubuljicu i druge plikove na telu; jako je delotvoran i za druge bolesti. Meso ove životinje skupo se prodaje, jer se misli da ima bolji ukus nego ostala mesa i svi ga cene kao specijalitet ... [1] Marko Polo je opisivao t-reksa? Ovako u svojoj knjizi uspomena čuveni srednjevekovni trgovac i putnik, Venecijanac Marko Polo opisuje neobične životinje koje su živele u Kini dokud je doputovao kao mladić sa svojim ocem i stricem, bogatim trgovcima, i gde je postao izaslanik Kublaj kana. Uz opise izrade papira, koji u Evropi nisu poznavali, pominjanja kinskih dinastija koje su „preživele“ (nasuprot vladajućim ubeđenjima) biblijski potop, što ne bi smelo „u teoriji“ da se dogodi, sačinjava svakako i pominjanje ovih bića jedan uži izbor najzanimljivijih tema koje je mogao Polo iz daleke Azije da prenese u Italiju. Međutim, nama govore da to mora da je neka greška, jer zmajevi i aždaje su bića iz mitologije. Sveti Đorđe, kako čitamo u njegovom žitiju, nije ubio kopljem pravu aždaju, već duhovnu, imaginarnu aždaju ili „đavola“. Pronađena lubanja dinosaura (gore) i Zmajski most u Ljubljani (dole)[2] https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI IKA KAMENOVI Reč dinosaur je novijeg datuma. Ovu reč skovao je britanski biolog Richard Owen u 19. veku. Na grčkom ova nova reč označava strašnog, groznog (deinos) gmizavca (sauros). Pošto se u to doba kao požar širila ideja evolucije (t.j. preko majmuna nastao je čovek), a bili su nađeni brojni fosili ovih ogromnih reptila, pojavilo se ubeđenje da je ovde reč o nepoznatim čoveku bićima živećim na Zemlji pre pojave ljudi. Međutim, drevne civilizacije kako ćemo videti kasnije, za ove životinje imale su drugačije nazive. Ove beštije njima su bile poznate kao zmajevi ili aždaje. Gotovo sve drevne kulture sadrže neobična svedočanstva o tim bićima u vidu raznih artefakata: crteži, skulpture i druga svedočanstva,[3] što se nikako ne uklapa u novu teoriju o nastanku života. Među danas poznatijim artefaktima su i kamenovi Ika, pronađeni u grobnicama u Peruju, izrađeni pre 1.500 A.D. Nekoliko decenija nakon što si ti kamenovi pronađeni naučnici će shvatiti da strašni reptili nisu vukli rep po zemlji - držali su ga u vazduhu - kao i da su određene vrste ovih reptila imale izduženiji vrat nego što se mislilo – sve to bilo je pravilno izobraženo na ovim kamenim gravurama. [4] NOVIJA OTKRIĆA U martu 2005. godine paleontolog M. Schweitzer sa svojim timom pronašla je unutar nožne kosti tiranosaura meka tkiva (vidi sliku). Bukvalno netaknuti pronađeni su krvni sudovi, matrica kosti, vezno tkivo i krvna zrnca.[5] Kosti nisu bile do kraja fosilizovane i ležale su u jurskim formacijama ili slojevima, Hell Creek u Montani (SAD). To je zaprepastilo naučni tim budući da proteini jako brzo degadiraju i u najboljnim uslovima ne mogu da se održe dugo. Istraživanja rađena na mumijama u Egiptu pokazala su da izvorne molekule biomaterije mogu najduže da se očuvaju oko 10.000 godina. METODE DATACIJE Uvek je postajao problem kako pronaći način za određivanje starosti. Prebrojati godove drveta i zaključiti koliko je ono staro je jedno, a oceniti starost neke skale ili kosti nešto sasvim drugo. Tu se koriste u glavnom radiodatacijske metode koje određuju starost na osnovi vremena poluraspada radioaktivnih elemenata koji se nalaze u probama ili uzorcima ispitivanog tla ili organske tvari. U skalama prebrojavaju se npr. elementi roditelj i potomci (uran- 234 i torij-230) a u živim organizmima npr. izotopi ugljika C-14. C-14 nastaje u atmosferi, apsorbiraju ga u procesu fotosinteze biljke. C-14 kasnije dopire do kostiju živih bića koji jedu biljke (ili meso životinja koje se hrane biljkama). Vreme poluraspada C-14 (u današnjim uslovima) iznosi okolo 7.530 godina. Ovo znači da ako je u početku bilo u kostima npr. 1.000 atoma C-14, kroz 7.530 godina zbog radijacije u kostima ostaće tačno samo još pola početnog broja atoma (roditelja) ili 500.[6] A kroz 15.060 godina ili duplo više, samo još 250 zbog zakonomernosti radioaktivnog raspada. Zbog same specifičnosti izbrojavanja ovih atoma u laboratoriju, uz određenu pretpostavku njihovog početnog stanja u atmosferi u prošlosti, maksimalna starost koja se može odrediti ovom metodom iznosi oko 55.000 (atomskih) godina. Ali pošto je većina fosila zapravo mineral ili kamen, C-14 metoda ovde nije upotrebljiva. U tim slučajevima starost fosila određuje se na osnovi starosti kamenog tla u kojima su ti fosili pronađeni. Ne mali broj puta dešava se i suprotno – da se starost kamenih naslaga određuje na osnovi tipičnih iskopina ili fosila koje te naslage ili slojevi sadrže. Dakle, geolozi vole da odrede starost sloja po tipičnim fosilnim ostacima u tim slojevima, a biolozi vole da izmere starost fosila na osnovi tipičnih slojeva u kojima su oni bili iskopani. Ovde je reč o začaranom krugu - circulus in probando. Ali pronalazak živog, nefosiliziranog tkiva dinasaura u Montani podstakao je naučni tim da ovaj put utvrdi starost ovih kostiju metodom C-14. Merenja svih probi uradio je centar za radiodataciju Univerzitata u Džordžiji (The Center for Applied Isotope Studies at the University of Georgia). Ljudi iz ovog centra nisu znali čije kosti su se podvrgavale ispitivanju da bi se na taj način osigurala što veća nepristrasnost.[7] Nedugo zatim tim naučnika pronaćiće u istim slojevima – ne zaboravimo da su oni važili za stare oko 150-200 miliona godina - ostatke apatosaura, triceratopa, alosaura, hardosaura itd. Probe sa ovim bićima odredile njihovu starost. Vidi tabelu. Rezultati C-14 testova na kostima dinosaurusa[8] Ovi podaci odjeknuli su kao nuklearna eksplozija. Em što su tkiva bila još „živa“, em što je njihova starost bila neprihvatljiva. Jurski slojevi stari preko 100 miliona (atomskih) godina – a to je vreme kad su zmajevi navodno izumrli[9] - sadžre kosti stare oko 30.000 hiljada (atomskih) godina! Ovo na prvi pogled vodi u zaključak ne samo da su ljudi i dinosauri ipak živeli zajedno nego da i cela teorija o evoluciji i njenim milijardama godina gubi jako bitno tlo pod nogama, jer su za evoluciju kao preduslov potrebne milijarde godine. Dalje, rezultati dobijeni jednom i drugom radiodatacijskom metodom bili su toliko različiti da ovde teško može biti govora da je ova omaška proizvod loše međusobne „kalibracije“ ovih dvaju metoda, jer su još uvek neraspadnuta i živa tkiva nagoveštavala da i jedan i drugi sat ili metoda – jedna koja se koristi za određivanje starosti kamenih slojeva, a druga živih tkiva ili C-14 – ne rade ispravno.[10] Ovo je diglo toliko prašine, kada se „afera“ pročula, da niko iz zvaničnog „establišmenta“ nije hteo ove podatke da objavljuje a kamoli da ih tumači. Samo postojanje ovih „dokaza“ bila je opasna jeres.[11] Nafta i ugalj su organskog porekla. Njima se takođe pripisuju bajkovite starosti, više nekoliko stotina milijona godina. Kako ugalj tako i nafta sadrži velike količine ugljika C-14. A to je velika anomalija, jer bi – ako su nafta i ugalj doista toliko stari, a vreme poluraspada izotopa C-14 utvrđeno na oko 7.500 godina – ovaj bi morao davno iz njih da nestane. Na slici naslage uglja Wyodak u Wyomingu C-14 u fosilnim gorivima pokušali su objasniti: a.) da se on tu našao zbog kontaminacije od drugih slojeva, i b.) da se C-14 pojavio kao posledica U-raspada ili kao sporedni proizvod radioaktivnog raspada izotopa uranijuma. U Wyomingu naslage uglja dostižu i po 90 metara. Slično je i u podzemnim kopovima. C-14 nalazi se gotovo jednoobrazno upakovan u ovim naslagama. Da se C-14 ušuljao u sve jedno zrno uglja i kontaminirao ga, o čemu u očaju spekulišu ovi istražitelji, to ne bi moglo da se desi slučajno, stihijski, već bi za to morao da postoji neki razlog ili pravilo. Ideja je bila, da je taj C-14 morala da dotura neka bakterija, međutim ona nikada nije bila pronađena.[12] Zato je kao spas došla teorija da je C-14 zapravo elemenat „potomak“ koji je posledica radioaktivnog raspada izotopa uranijuma (U-raspad). Ali tu je problem još veći, jer onda ti rudnici ne bi bili rudnici uglja već urana, jer bi za svaki atom ugljika morali pronalaziti od dva do devetdesetdevet atoma urana, dok bi se u samim rudnicima uranijuma nalazile velike količine C-14. Ава Зоран тврди је пронашао у неком апокрифу како је Марко Поло срео на свом путу матријарху Вере Брежњеве Ali vratimo se ponovo na naša živa tkiva dinosaura. Nedavno je kao obećani i dugo očekivani spas prohujao naučni referat objavljen u Lifescience.[13] Ako već nije pošlo za rukom da se pobije C-14 u uglju i nafti, dokazujući da fosilna goriva uopšte nisu stara (a ako nisu stara onda su mlada, onda je i Zemlja mlada), pojavila se nada da će ovog puta sreća po naučnike biti veća. Jer ova živa tkiva u bićima moraju da budu stara milione godina, jer su i dinosauri živeli pre više desetina miliona godina. Ovaj put ovo čudo moralo je da se pojasni – gvožde! Gvožđe u krvi dinosaura! Eureka! Železo u krvi dinosaura je zapravo očuvalo tkivo od korupcije! Urađeni su bili testovi. Krvne sudove noja natopili su u tekućini koja je sadržavala ogromno železa. Ona je bila specialno napravljena od crvenih krvnih zrnaca. Ideja zasniva se na tom da gvožđe svojim slobodnim radikalima privlači proteine i ćelije membrana vezajući ih u čvorove. Ovo deluje kao formaldehid ili vrsta alkohola koji se koristi za čuvanje organskih obrazaca. Meka tkiva ovako natopljena i „konzervisana“ neobičnim preparatom – privilegij koji bi nekako morale da si priušte sve ove kosti pronađene u poroznim pešćanim naslagama – trule su u laboratoriju za dve godine. Dobro ste čuli (pročitali) – dve godine! Posle dve godine od njih nije ostalo ništa. One su se raspale. Ali ovaj dvogodišnji eksperiment nekritički, sa velikim oduševljenjem, prihvaćen je kao dokaz – kao dokaz koji objašnjava 100 miliona godina (100.000.000 ili 0.00002%) neraspadnutosti ovih tkiva. Međutim, na vama je da sami procenite, da li je bajka ovaj trik sa nojevom krvlju ili to da je sv. Đorđe ubio aždaju! Saša Knežević, Ljubljana, 29.12. 2016 [1] The Travels of Marco Polo, 1948, Book 2, Chapter XL, pg. 185-186. [2] Kult svetog Georgija brzo se proširio i na Zapad. Sv. Georgije postao je zaštitnik nekoliko zemalja (Engleska) i gradova (Barcelona, Ljubljana). [3] Uzmimo životinje kineskog horoskopa/kalendara: pacov, bivol, tigar, mačka, ZMAJ, zmija, konj, koza, majmun, petao, pas i vepar! Na slikama niže sa leve strane odozgo isklesan je reljef dinosaura u Angkor Wat-u, Kambodža (1.186 A.D.), sa desne je platno iz Nazca, Paru (700 A.D.), niže je tapiserija iz Chateau de Blois, Francuska (1.500 A.D.). [4] The message from science: https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI [5] http://godinanutshell.com/2015/05/05/dinosaur-soft-tissue-understanding-why-dinosaurs-are-young/ [6] Jedan od neutrona izotopa ugljika C-14 raspada na proton i elektron (i elektron antineutrino). U sledećem koraku C-14 raspada u stabilan izotop azota-14 (azot-14 je elemenat »potomak«). [7] https://www.youtube.com/watch?v=zvWdWbLcJvQ – Video koji pokazuje testiranje uzoraka. [8] http://www.ancient-origins.net/news-evolution-human-origins/humans-walk-earth-dinosaurs-triceratops-horn-dated-33500-020159#ixzz3oi45b0qH [9] Jurski period trajao je od 200 do 145 miliona atomskih godina u prošlosti. Zmajevi se vode kao izumrli pre 66 mio. godina. [10] Rekli smo naime da živa tkiva ne mogu da se odžre duže od 10.000 godina. Zašto i jedna i druga metoda »prebacuju« krije se u energiji nulte tačke ENT (ili ZPE »Zero point Energy«). Ona je u prošlosti bila mnogo manja, radi čega su atomski satovi mnogo brže »kucali« a vremena radioaktivnog poluraspada bila mnogo kraća. (O ovom govori jedan drugi članak). Ako bi se ovi atomski satovi korigovali sa ENT, orbitalno vreme koje bi dobili za ove kosti odgovaralo bi starosti svega 5215 +/- 5 godina ili 3020 +/- 5 g. B.C. To bi ujedno odgovaralo rokovima za raspad organskog materijala. [11] Profesor Mark Armitage otvorio je diskusiju sa svojim studentima o ovoj temi i bio lišen svoje katedre na Kalifornijskom univerzitetu. Sa druge strane Centar za radiodataciju koji je uradio ove testove odbio je da za sumu od 20.000 dolara ponovi testiranje ne dajući za to nikakvo obrazloženje. [12] Bakterije su kao kec iz rukava uvek kada se nema rešenja. I u slučaju živih tkiva. Postojala je ideja da ova živa tkiva zapravo nisu živa, već da su ona proizvod nekakvih bakterija. Međutim, bakterije ne mogu da proizvode proteine. [13] http://www.livescience.com/41537-t-rex-soft-tissue.html?li_source=LI&li_medium=most-popular

Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину 1. Историјски развој валдежанског покрета 1.1. Почеци Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо. Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем. Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом. Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци. Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3] Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4] Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи. Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу. Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6] Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом. Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког. Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9] Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника. Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III. 1.2. Покрет после Валдове смрти После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској. Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године. Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена. Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века. Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11] У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12] Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године. 1.3 Валдежани данас Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13] Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа). Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони. Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају. Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад. На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину. Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова. Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“. Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат. 2. Доктрина Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви. Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16] Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана. Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима. Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17] Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету. Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви. [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом. [2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275). Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984. Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html). [3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989. Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи. [4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969. [5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς. [6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62. [7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/). [8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163). Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53. [9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980. [10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I. [11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979. [12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за истори�