Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђуровић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  2. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  3. Зоран Ђуровић (Римска Несрећа): Раша Vs Периша Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду био је први који је у писаној форми оспорио стручност протојереја ставрофора др Владана Перишића, тада (2007) ванредног професора на ПБФ. Такође је указао и на Перишићев modus operandi, који је данас свима постао јасан. Повод је био реизбор Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1. Поповић се није сложио са мишљењем комисије. Написао је своје примедбе, на које је Перишић написао своје опаске које Поповић никада није ни видео, а служиле су му да би лобирао међу наставницима на ПБФ. Текст приводим помешан, и можда није лако следити га, али ће зато бити у 3 боје: Поповић црна Перишић плава Несрећа из Рима браон Писана ДИСКУСИЈА Поводом „реизбора“ др Владана Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1, на Православном богословском факултету у Београду У материјалу за девету редовну седницу Научно-наставног већа Православног богословског факултета од 24. априла 2007. године, под редним бројем 3. Избори наставника и сарадника, А. Извештај комисије, а) за једног ванредног професора за предмет Патрологија – приложен је у материјалу Реферат Комисије у саставу: др Иринеј Буловић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Игњатије Мидић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Живан Лазовић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду и др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду. Код Перишића ништа није случајно. 1988 на Универзитету у Сарајеву, Филозофски факултет, докторира из филозофских наука, а тамо 1989 докторира и Шијаковић; Перишић му је био један од рецензената. Лазовића је Перишић довео да предаје Логику на ПБФ. Мидића ћемо наћи у даљем тексту. То је све „обећавало“ непристрасни извештај. Поводом овог Реферата и предлога да кандидат др Владан Перишић буде „поново изабран у звање ванредног професора за предмет Патрологија 1 са пуним радним временом“, слободан сам да укратко Наставно-научном већу Православног богословског факултета скренем пажњу на неколико суштинских чињеница везаних за Реферат, а посебно за кандидата који се пријавио на расписани конкурс: 1. Комисија која је именована на седници 29. новембра 2006. године за овај реизбор, састављена је од професора чија ужа научна област није Патрологија. Уважени професори су за катедре за Свето писмо Новог завета, Догматику, Логику и Философију. Неизоставно је требало да макар један члан Комисије буде из уже научне области, реномирани стручњак за патристику, рецимо умировљени, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Преосвећени Атанасије (Јевтић). Наравно да је Веће имало у виду еп. Атанасија, али је он више пута Факултету експлицитио ставио до знања да не жели и да неће учествовати у комисијама за избор кандидата, а евентуално хоће у нпр. комисијама за докторске радове, па и тада само по сопственом избору. Пошто је ово већ дужи низ година познато свима на ПБФ, и пошто нити можемо нити треба да еп. Атанасија присиљавамо на нешто за шта нас је унапред обавестио да не жели, ова примедба се може сматрати неуспелим и провидним реторичким покушајем. (Треба се, такође, наоружати стрпљењем јер се наш дискутант тек загрејава.) Поповић је у праву. Могли су позвати неког патролога из Грчке или Русије, а сасвим је јасно да је Атанасије могао доћи, јер сада похита на ПБФ да сачува своје чадо, Максима Васиљевића. Постоји опасност да због некомпетентности Комисије Дискутант назива некомпетентном комисију за Патрологију чија су два главна носиоца редовни професори који су докторирали на изразито патролошким темама (еп. Иринеј на Св. Марку Ефешком, а еп. Игнатије на Св. Максиму Исповеднику)? Једино што је овде нејасно јесте – да ли ову примедбу сматрати шарлатанском или безобразном. Пошто се Перишић рекламира као модерни научник, обавештавам га да ово на Западу не би прошло. Једно је написати чак и докторат, а друго је докторирати из патрологије. Наравно да Буловић и Мидић имају доста знања из ове области (Буловић много више, јер се Ефески не може разумети без претходних Отаца), али се докторат из патрологије стиче на патролошком институту. Ваља приметити да овде хвали Буловића, док данас је један од оних који стоје иза безочне хајке на истог као да ништа није написао. Опортунизам је Перишићево гесло. Напомињем да је у то време постојао добар однос између Буловића и Перишића. све што је даље учињено буде оспорено као невалидно на Стручном већу Универзитета у Београду. Тиме би била нанета штета угледу Православног богословског факултета. 2. У самом пак Реферату који је веома учтиво и педантно срочен, ипак има неколико веома важних пропуста који недовољно осликавају научни развој пријављеног кандидата. Зашто јасно није речено да кандидат није магистрирао на Филозофском факултету у Београду, већ је несуђени магистарски рад одбранио на Филозофском факултету у Сарајеву из области филозофских наука као докторску дисертацију? Ово је чиста лаж. Чак и онај ко се у Патрологију ништа не разуме може барем бројати странице и тако се уверити да је кандидатова докторска дисертација двоструко обимнија од његовог магистарског рада (који није одбранио због тога што је био прогоњен од марксистичких професора зато што у свом раду позитивно говори о Хришћанству – о чему постоји обимна документација чији је један део чак и објављен). А о томе у коју област спада рад, за упућеног је довољан само наслов „Рецепција грчке философије у раној патристичкој мисли.“ За неупућене, пак, никакав доказ не би био довољан. Ово није ни лаж, а још мање чиста. Вредни Перишић је већ био скоро написао и докторски, а овај магистарски је био већи део тог рада. Зашто би радио 2 посла? Тако је био намислио да магистрира у Београду, али је оборен. Колегијума Института за филозофију, који се састао 3. октобра 1986, је одбио тај рад. Присутни: Радмила Шајковић, Михаило Ђурић, Миладин Животић, Мирко Зуровац, Слободан Жуњић, Станиша Новаковић, Јован Аранђеловић, Светлана Књазева, Јасна Шакота, Милош Арсенијевић, Живан Лазовић, Перишић и Милена Деретић. Не могавши да преживи ово обарање, Перишић креће у кампању дениграције чланова комисије и почиње да спинује како је жртва комунистичког прогона, што је ноторна лаж. О томе ћу тек писати на другом месту. Дакле, у Сарајеву, за непуне 2 године, што говори у корист моје тезе да је имао скоро спреман докторски, он докторира. Исто тако није речено да, попут других, као неко ко није теолог, није положио диференцијалне испите (то је учинио господин Богдан Лубардић) када је приман на Богословски факултет. Било би интересантно чути од нашег дискутанта које би то испите требало да положи докторант (после два и по месеца и доктор) философије да би био примљен за асистента за философију? Ако је и од њега, много је. Перишић је овде у праву, али се поставља питање: Зашто није остао на философији? Ни по каквој логици не би могао да мења материју. Ако би је мењао, онда би морао да полаже диференцијалне. Наиме, знамо да се патристика није изучавала на Филозофском, осим успут. И како замишља да предаје патрологију а да нема једног дана библијских наука? Кандидатов четворогодишњи боравак у Атини је најмање дефинисан. Шта у реферату значи да је код проф. др В. Цаконаса писао рад „Логос у платоновској философији и у јеванђељу по Јовану“? да ли је то докторска дисертација, или нешто друго? У питању је рад на постдокторским студијама код проф. др Василија Цаконаса, тадашњег декана Теолошког факултета у Атини, са којим је кандидат остварио одличну сарадњу, али који је, на жалосг, изненада преминуо (надам се да Перишић неће доћи код мене на предавања...) тако да кандидат није у формалном смислу наставио рад код неког другог професора, будући да му није био неопходан (пошто у питању није био докторски него постдокторски рад). Ова је чињеница позната факултетском Већу већ десетак година, али се наш дискутант прави луд кад год му то одговара. Шта је Перишић даље радио у Атини? Обилазио светиње? Ходочастио... И где је тај рад? Зато је потпуно нејасна одредница у његовом курикулуму: 1992-1996. Универзитет у Атини, Теолошки и Философски факултет, стручно усавршавање (овде). Академска је пракса да онај ко по одобрењу Наставно-научног већа борави дуже или краће време у иностранству, о томе поднесе свом Факултету писмени извештај. Тако нешто нисмо добили од Владана Перишића и о његовом четворогодишњем боравку у Грчкој. Шта је тамо радио, чиме се бавио?!? У то шта је кандидат радио и чиме се бавио у Атини до детаља је био упућен професор који га је замењивао (еп. Игнатије) сада је јасна и Игњатијева објективност и смисленост појављивања у овој комисији, који је, поред кандидатових писмених обраћања Већу то бисмо радо видели, није да не верујемо у Перишићеву истинољубивост... о томе Веће редовно обавештавао усмено. Осим тога, кандидат није био на плаћеном одсуству што га, по закону, ослобађа потребе да било коме даје извештаје. У светлу овог питам: Где је Вилотићев извештај? Али, с друге стране, наш дискутант јесте био годину дана на плаћеном одсуству, што га обавезује да о томе Већу приложи извештај, а што он, погађате, није учинио. Дакле, оно што би он морао да уради а није, тражи од онога који ту обавезу уопште није имао. Вешто, али ипак провидно. И бедно. Дакле, и овде важи, једном пропуштено, заувек пропуштено. Даље, у кандидатовом животопису само је успутно речено да је на нашем Факултету примљен за асистента. За који предмет? Доцент, за који предмет? Ванредни професор, за који предмет и на којој катедри? Ово је велики пропуст зато што је кандидат за време свог рада на Богословском факултету више пута мењао предмете и катедре, Сваки пут, то наш дискутант пропушта да помене, кандидат је одређени предмет предавао по потреби Факултета и по одлуци Научно-наставног већа. Наравно, и ова примедба је, као и све остале, реторичка и тенденциозна, јер нпр. када је на Факултету основана катедра за Хришћанску антропологију, онда ју је морао преузети неко, тако да би, ко год то био, тај морао „променити“ катедру када већ узима новоосновану. Дакле, опет пуцањ у празно. Шта Перишић може да зна о хришћанској антропологији? Ништа. Нема завршен ни Теолошки факултет, а камоли неку специјализацију из ове области. и на основу тога је извесно да ни Патрологија није његов крај. Почео је на катедри за Философију, предавао је Хршићанску антропологију, на његово инсистирање једно време је уведен предмет Логика, Сасвим је небитно на чије инсистирање је уведен неки предмет. Битно је да је Логика уведена једногласном одлуком Научно-наставног већа, дакле без иједног гласа против. А предавао ју је професор Филозофског факултета др Живан Лазовић. Кандидат ју је предавао само привремено (јер у моменту увођења није имао ко да држи часове) и то не напуштајући катедру коју је тада држао (како би се могло закључити из тенденциозног навођења нашег дискутанта). Поменусмо Лазовића, врте се све једна те иста имена. Натераћу моју госпођу, која је завршила студије на Грегоријани, да упише докторске код мене у Бг, ако тамо дођем. Тамо барем нема сукоба интереса! а за сада предаје Патрологију 1, и Византијску философију Византијска философија је изборни предмет, а све изборне предмете предају, наравно, професори који држе одређену катедру (што је случај и са нашим дискутантом). Шта је ту спорно то, вероватно, ни самом дискутанту није јасно. Што је још горе, јасно му је, наравно, да ништа није спорно, али не може да се обузда да блатећи кандидата ствари увек изнова представља изврнутим и проблематичним, као што и доликује искусном пасквиланту. (– треба проверити избор кандидата: за који предмет је биран као доцент, а за који предмет као ванредан професор?). 1990-2002. Доцент за хришћанску антропологију (ПБФ); 2001-2003. Ванредни професор за Средњевековну и Нововековну философију (Универзитет у Београду, Филозофски факултет); 2002. Ванредни професор за патрологију (ПБФ). Кандидат је пре пет година (2002) изабран за ванредног професора (– опет видети за који предмет), и поред јасног негативног Реферата комисије. Ово је, очигледно као и све остало, чиста лаж. Реферат комисије је био позитиван са препоруком Већу да кандидат буде изабран (а писали су га и потписали два редовна професора – митрополит др Амфилохије Радовић Амфилохије је довео Перишића на ПБФ, али му се на крају захвалио тако што су му у ходнику уручили отпуст са ПБФ, без да су га питали да ли би хтео да буде емеритус. и епископ др Игнатије Мидић (о чему је, хвала Богу, сачувана документација). Додуше трећи члан комисије (др Димитрије Калезић) је издвојио мишљење, али наш дискутант не каже (јер му то не одговара) да је у питању извојено мишљење, већ га лажно представља као реферат комисије. Дакле, наставља неуморно у свом (пасквилантском) стилу. Прошао је само захваљујући гласачкој већини. Ово је примедба достојна нашег дискутанта. А захваљујући каквој већини (него гласачкој) је прошао он или било који наставник или асистент, и чему уопште гласање ако би исход зависио од нечег другог (на пример од сплеткарења и подметања каква су у овој пасквили)??? Сасвим је јасно да Поповић мисли на излобирану већину, у чему је Перишић шампион, па се ових дана не осећа добро, јер му послови не иду за руком. Кандидат ни тада, а ни сада после пет година нема елементарне услове да буде ванредни професор Амен! (Видети детаљна упутства о условима за избор ванредног професора, у прилогу Sic!). Ако се, којим случајем и овога пута догоди да кандидат поново буде изабран у исто звање (– само захваљујући гласачкој већини на коју он увек рачуна) а да не поседује суштинске услове које то звање захтева, Православни богословски факултет себе доводи у ситуацију неозбиљне и неодговорне високообразовне усганове наше помесне Цркве и члана Београдског Универзитет, и то ће нам бити оспорено и то веома брзо. Оваквих претњи Факултету од стране нашег дискутанта смо се већ добрано наслушали, о чему није потребно посебно подсећати. Лицемерје Перишићево је галактичких размера! Он и Кубат сада овејавају по БУ тражећи подршку против Синода и ПБФ! И сада стављају на пиједестал мишљење статутарног већа БУ! Опортуниста. Моја често помињана синтагма у овој писаној ДИСКУСИЈИ јесте „који предмет“? Опет је понављам јер, треба видети Распоред предавања за овај, летњи семестар 2006-2007. године, у њему нигде нема предмета Патрологија, а кандидат о коме је реч, у овом семестру предаје Византијску философију - философска група (Распоред предавања – Општи смер, среда, 12:00-13:30 др Владан Перишић). Моје је питање: да ли је могуће да на Православном богословском факултету у Београду у летњем семестру нема уопште предавања из Патрологије? Овим наш вајни дискутант показује колико је уопште (не)упућен у збивања на Богословском факултету и колико га она интересују. Ово је одличан пример његовог незнања шта се на Богословском факултету у одређеној школској години предаје и зашто, а шта се не предаје и зашто (додуше тешко је све обавезе на толиким радним местима и држати у глави а камоли испунити). У овакве тривијалне ствари, познате сваком студенту, може га упутити нпр. Студентска служба. Ово је озбиљан делиријум. Факултет који се руководи Светим Писмима и Оцима нема предавања из патрологије? Што би казао Иштван Премудри: Лудило мозга! Нећу да улазим у то што је кандидат о коме говоримо продекан за наставу. Када је реч о научном раду нашег кандидата, све што је наведено у Реферату, речено је и тако лепо изложено, међутим, када се само мало завири у саму суштину ствари, лако се види да иза стандардних квалификација, учтивог академског језика, у ствари нема ништа. Да ли је могуће да кандидат за својих скоро двадесет година боравка на Богословском факултету није написао ништа, не само из Патрологије (патристика) већ уопште из богословских наука. Овај коментар не чуди. Поред тога шго је то што се тврди чиста лаж (као уосталом и све друго у овој пасквили Ни Перишић ни његов покровитељ, Атанасије Јевтић, не знају шта је пашквила – Атанасија назидах, да је било среће: Пашквил/а је клевета, а она се пуштала тајно, била је један памфлет, или су тај лист током ноћи качили по граду, у тајности, никад није потписана.), треба се присетити да богословски текст, када на њега наиђе, неко може препознати само ако зна шта је то богословље. За нашег коментатора би се то (очигледно је то из онога што пише) тешко могло рећи. Упоредити кандидатову библиографију са библиографијом било ког нашег асистента, и уверићете се о чему говорим. Када би то заиста било тако наш дискутант не би пропустио да је сам упореди. Но, наравно, (већ смо се навикли) и ово је још једна лаж. Уместо да се бавио оним због чега је примљен на Богословски факултет – теологијом, он се све време бавио „технологијом опстанка на факултету“, упркос константном нераду. Овакве безобразлуке не треба ни удостојити одговора. Нажалост, Поповић је у праву. Не можемо да имамо увида у Перишићеву библиографију, а већ годинама на сајту ПБФ стоји ово: БИБЛИОГРАФИЈА (PDF / ускоро). Једном пропуштено, заувек пропуштено. Да ли Комисија и ово Веће мисли да ће кандидат у следећих четири или пет година нешто урадити? Комисије и Већа се, у нормалним околностима, не баве пророковањима! Не! Али се наш дискутант, забринуто загледан у будућност, бави и на основу својих визија суди! А зашто? Пре свега, стар је педесет и више година, и касно је да се почне систематски бавити било чиме. Даље, неће ништа урадити зато што стално, мимо факултетског Статута Ово је, (наравно већ смо се навикли) потпуна лаж. Кандидат никада нигде мимо Статута ПБФ није предавао ништа, него увек са писменом дозволом Научно-наставног већа, али, погађате, наш врли дискутант јесте. То чини и сада, противзаконито предајући на Правном факултету „Канонско право“ (као „стручњак“ за ту област из које није написао чак ни афоризам а камоли чланак или књигу) иако за то нема одобрење Научно-наставног већа ПБФ, што је у потпуној супротности са Законом о високом школству. Овде је за запитати се за ментално здравље „највећег срБског филозофа после Бране Петронијевића“, јер Поповић је доктор Историје, а ту се проучавају сабори који су доносили каноне, а такође је и у богословији и на Богословском факултету студирао ту материју, док Перишић нема ни дана теолошке школе. И од када НН Веће ПБФ даје неком од професора благослов да предаје на неком другом факултету? Но, пошто је савладао лекцију по којој је напад најбоља одбрана, он кандидата лажно представља као онога који чини незаконите радње којима заправо прибегава управо сам дискутант. Јадно (али на сву срећу и провидно). шета са једне на другу, Што се „шетања“ тиче ствар, наравно, (већ смо навикнути) стоји управо супротно. Кандидат предаје само на ПБФ масна лаж, што никога не може чудити, јер како отвори уста, овај слаже, пошто из Минхаузеновог CV видимо да је предавао, док је био предавач на ПБФ, 1988-1989 на Универзитету у Новом Саду; 1990-1992 на Универзитету у Никшићу; 2001-2003 на Универзитету у Београду. Овај херцеговачки супермен наводи да је 1992-1996 био на Универзитету у Атини на стручном усавршавању, а онда вели да је 1990-2002 био доцент за Хришћанску антропологију на ПБФ!, али зато наш врли дискутант шета ли шета – од ПБФ преко Фоче до Правног факултета и ко више зна куда. Нема где другде. Реторски се изражава Перишић. Фоча је била подвиг, требало је да се тај факултет успостави, зато је било професора који су путовали. Интересантно је да је после Поповић отишао са Правног, а можемо наслутити ко је стајао иза тога. Перишић је директно опструирао и Поповићевог докторанта, о. Жељка Ђурића да не би могао да докторира и да му тако Рашини доктори не долазе на ПБФ! Ђурића је опструирао и као асистента код Давида Перовића. Ја већег интриганта нисам упознао у животу. И опет исто: за оно што сам незаконито ради оптужује другог који то уопште не ради. Нечасно, али (помишља он) можда ће, уз подршку са стране, ипак некако проћи. са друге на трећу, и већ ко зна на коју, катедру. То, нажалост није само његов пропуст. Велику одговорност и са-кривицу сносимо помало сви што дозвољавамо да, понекад, гласачка већина одлучује уместо рада, активности оних који остају или напредују у виша звања. Треба, осим тога имати у виду и законску могућност, која се већ на неким Факултетима у Србији остварује, а то је ревизија стечених звања на појединим факултетима. Нова тенденциозна лаж (ко зна која већ по реду). Испостави се да је Поповић, у светлу актуелних догађања, ипак био пророк, иако му се Перишић ругао. Већ се показало, не дај Боже да то буде случај са нашим Факултетом, да су нека звања поништена као неодговарајућа, упркос писаних Реферата и избора који су обављани на самим Факултетима. У кандидатовој библиографији која је приложена (стр. 2) један и исти чланак од пре шест година приказан је као две библиографске јединице (ред. бр. 13 и 14) само на различитим језицима. Ово је недопустив пропуст. Ово, наравно, није пропусг, већ показатељ да постоји и издање на страном језику (што писци реферата ни не представљају као нови чланак, како то наш врли дискутант подмеће, него просто указују на чињеницу да је постојао интерес да се тај рад појави и на страном језику - што у нормалном свету није безначајна ствар). Ево, Владане, да те поучим, на мом примеру, како се то наводи: Канон LXXXII трулског сабора, in Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, in Искусство христианского мира, (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), in Искусство христианского мира, (2013) 412-427. Тако нема забуна. Тебе може неки пријатељ да преведе, о мени пак и текстове почели да пишу. Ако у патристику и кадидатову ужу научну област спадају радови под ред. бројем 16 („Ако можеш веровати“), или ред. бр. 15 и 19 (Сигурност и животна средина, Могао би исти да напише и текст о Кружном току на Славији и Григорију Синаиту... опет иста ствар на два начина, а са ужом научном облашћу има исувише много везе?!). Сматрам да је потпуно бесмислсно и беспредметно улазити у било какву патристичку и богословску анализу наведених библиографских јединица, јер овде нема шта да се анализира. Амен! Кандидат је богослов онолико колико сам ја, рецимо астроном, или ботаничар, или метеореолог. Или Несрећа из Рима певач. Дубоко поштујући и уважавајући нашег сабрата и саслужитеља и сапатника високопречасног протојереја Владана Перишића, Цинизам достојан његовог аутора! треба и овде поновити оно што сви, мање-више знамо: последњих година трудио се више од свих нас око враћања Богословског факултета на Београдски универзитет Чему се наш дискутант и онда и сада противио, али никада отворено и са аргументима, него увек иза леђа и скривено, у кулоарским (д)оговарањима са једномишљеницима. Нека им је на част и то и све остало. У кулоарским дисциплинама Перишић је непревазиђен. Пројекција и замена теза. и око много других, за Факултет корисних ствари. То је непобитна чињеница. За то му треба одати одговарајуће признање. Међутим, то признање не треба да буде на штету његовог напредовања у звањима, Овде се, наравно, уопште не ради о напредовању у звању, него о остајању у истом звању (тј. о реизбору). Но наш врли дискутант, заслепљен мржњом, баца нам прашину у очи не знајући више ни због чега је започео ову пасквилу, те наставља да истреса сав цинизам и мржњу (а залихе су му, као што видимо, поприличне). за то се мора сам потрудити и сам га трудољубиво зарадити, чега је, лично сматрам, и сам кандидат дубоко свестан. 3. На крају, мали закључак свега напред изнесеног: у случају нашег кандидата, најбоље ћемо му помоћи ако га не изаберемо за звање и за предмет за који компетује. Тежак цинизам заиста достојан свога аутора! Сваки коментар је сувишан. Тако ћемо поступити и по савести, Sic и по кандидатовом учинку, а Православни богословски факултет сачуваће колико-толико свој академски углед и достојанство и у нашој Цркви и на Београдском Унивезитету. Нарочито са људима (људескарама) попут нашег дискутанта (или „оданог чада“ како себе назива у једној другој пасквили у којој овог истог кандидата (користећи такође гомилу лажи – а шта би друго) блати код самог Патријарха. Перишићу је некада стајало до Патријарха, а сада га заједно са Синодом вргну у блато. Опортунизам ми је друго име! Морамо имати у виду све бројнији, и слободно могу рећи квалитетнији у сваком погледу богословски подмладак на нашем факултету (- млади асистенти, асистенти приправници, доценти), који морају имати у нама Sic! добре и вредне примере и узоре који на Факултету раде и стварају. И блате и оговарају и лажу и подмећу и клевећу и денунцирају и... Њихов научни развој и рад треба адекватно пратити, усмеравати и вредновати на опште добро Цркве нашег народа. Дакле, цела ова пасквила је због добробити нашег народа. А зар је ико и могао помислити да јој је нешто друго циљ? Поповићеви поетски испади. Сви они који су покушали, или који покушавају, нажалост понекад и неуспешно да се тиме баве, потребно је да хришћански и братски Пасквилантовом лицемерју нема краја. буду упозорени и усмерени на нешто друго, исто тако добро и корисно поље рада где могу дати најбоље што могу, ако уопште могу. Ово је добар, пријатељски, хришћански и људски савет Бљак! и нашем кандидату. Двадесетогодишњи покушај није му успео, штета што то раније није констатовано на нашем Факултету. И на самом крају, свако има право на нерад, или због лењости, или због неспособности. Они који раде и који су способни то морају приметити и на одговарајући начин, због општег добра свих санкционисати. У противном, неће се видети умножени таланти трудољубивих којих је много међу нама. Најсрдачније се захваљујем на указаној прилици да нешто кажем и на Вашем великом стрпљењу. Са особитим поштовањем. У Београду, мај 2007. године Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду View full Странице
  4. Зоран Ђуровић (Римска Несрећа): Раша Vs Периша Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду био је први који је у писаној форми оспорио стручност протојереја ставрофора др Владана Перишића, тада (2007) ванредног професора на ПБФ. Такође је указао и на Перишићев modus operandi, који је данас свима постао јасан. Повод је био реизбор Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1. Поповић се није сложио са мишљењем комисије. Написао је своје примедбе, на које је Перишић написао своје опаске које Поповић никада није ни видео, а служиле су му да би лобирао међу наставницима на ПБФ. Текст приводим помешан, и можда није лако следити га, али ће зато бити у 3 боје: Поповић црна Перишић плава Несрећа из Рима браон Писана ДИСКУСИЈА Поводом „реизбора“ др Владана Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1, на Православном богословском факултету у Београду У материјалу за девету редовну седницу Научно-наставног већа Православног богословског факултета од 24. априла 2007. године, под редним бројем 3. Избори наставника и сарадника, А. Извештај комисије, а) за једног ванредног професора за предмет Патрологија – приложен је у материјалу Реферат Комисије у саставу: др Иринеј Буловић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Игњатије Мидић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Живан Лазовић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду и др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду. Код Перишића ништа није случајно. 1988 на Универзитету у Сарајеву, Филозофски факултет, докторира из филозофских наука, а тамо 1989 докторира и Шијаковић; Перишић му је био један од рецензената. Лазовића је Перишић довео да предаје Логику на ПБФ. Мидића ћемо наћи у даљем тексту. То је све „обећавало“ непристрасни извештај. Поводом овог Реферата и предлога да кандидат др Владан Перишић буде „поново изабран у звање ванредног професора за предмет Патрологија 1 са пуним радним временом“, слободан сам да укратко Наставно-научном већу Православног богословског факултета скренем пажњу на неколико суштинских чињеница везаних за Реферат, а посебно за кандидата који се пријавио на расписани конкурс: 1. Комисија која је именована на седници 29. новембра 2006. године за овај реизбор, састављена је од професора чија ужа научна област није Патрологија. Уважени професори су за катедре за Свето писмо Новог завета, Догматику, Логику и Философију. Неизоставно је требало да макар један члан Комисије буде из уже научне области, реномирани стручњак за патристику, рецимо умировљени, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Преосвећени Атанасије (Јевтић). Наравно да је Веће имало у виду еп. Атанасија, али је он више пута Факултету експлицитио ставио до знања да не жели и да неће учествовати у комисијама за избор кандидата, а евентуално хоће у нпр. комисијама за докторске радове, па и тада само по сопственом избору. Пошто је ово већ дужи низ година познато свима на ПБФ, и пошто нити можемо нити треба да еп. Атанасија присиљавамо на нешто за шта нас је унапред обавестио да не жели, ова примедба се може сматрати неуспелим и провидним реторичким покушајем. (Треба се, такође, наоружати стрпљењем јер се наш дискутант тек загрејава.) Поповић је у праву. Могли су позвати неког патролога из Грчке или Русије, а сасвим је јасно да је Атанасије могао доћи, јер сада похита на ПБФ да сачува своје чадо, Максима Васиљевића. Постоји опасност да због некомпетентности Комисије Дискутант назива некомпетентном комисију за Патрологију чија су два главна носиоца редовни професори који су докторирали на изразито патролошким темама (еп. Иринеј на Св. Марку Ефешком, а еп. Игнатије на Св. Максиму Исповеднику)? Једино што је овде нејасно јесте – да ли ову примедбу сматрати шарлатанском или безобразном. Пошто се Перишић рекламира као модерни научник, обавештавам га да ово на Западу не би прошло. Једно је написати чак и докторат, а друго је докторирати из патрологије. Наравно да Буловић и Мидић имају доста знања из ове области (Буловић много више, јер се Ефески не може разумети без претходних Отаца), али се докторат из патрологије стиче на патролошком институту. Ваља приметити да овде хвали Буловића, док данас је један од оних који стоје иза безочне хајке на истог као да ништа није написао. Опортунизам је Перишићево гесло. Напомињем да је у то време постојао добар однос између Буловића и Перишића. све што је даље учињено буде оспорено као невалидно на Стручном већу Универзитета у Београду. Тиме би била нанета штета угледу Православног богословског факултета. 2. У самом пак Реферату који је веома учтиво и педантно срочен, ипак има неколико веома важних пропуста који недовољно осликавају научни развој пријављеног кандидата. Зашто јасно није речено да кандидат није магистрирао на Филозофском факултету у Београду, већ је несуђени магистарски рад одбранио на Филозофском факултету у Сарајеву из области филозофских наука као докторску дисертацију? Ово је чиста лаж. Чак и онај ко се у Патрологију ништа не разуме може барем бројати странице и тако се уверити да је кандидатова докторска дисертација двоструко обимнија од његовог магистарског рада (који није одбранио због тога што је био прогоњен од марксистичких професора зато што у свом раду позитивно говори о Хришћанству – о чему постоји обимна документација чији је један део чак и објављен). А о томе у коју област спада рад, за упућеног је довољан само наслов „Рецепција грчке философије у раној патристичкој мисли.“ За неупућене, пак, никакав доказ не би био довољан. Ово није ни лаж, а још мање чиста. Вредни Перишић је већ био скоро написао и докторски, а овај магистарски је био већи део тог рада. Зашто би радио 2 посла? Тако је био намислио да магистрира у Београду, али је оборен. Колегијума Института за филозофију, који се састао 3. октобра 1986, је одбио тај рад. Присутни: Радмила Шајковић, Михаило Ђурић, Миладин Животић, Мирко Зуровац, Слободан Жуњић, Станиша Новаковић, Јован Аранђеловић, Светлана Књазева, Јасна Шакота, Милош Арсенијевић, Живан Лазовић, Перишић и Милена Деретић. Не могавши да преживи ово обарање, Перишић креће у кампању дениграције чланова комисије и почиње да спинује како је жртва комунистичког прогона, што је ноторна лаж. О томе ћу тек писати на другом месту. Дакле, у Сарајеву, за непуне 2 године, што говори у корист моје тезе да је имао скоро спреман докторски, он докторира. Исто тако није речено да, попут других, као неко ко није теолог, није положио диференцијалне испите (то је учинио господин Богдан Лубардић) када је приман на Богословски факултет. Било би интересантно чути од нашег дискутанта које би то испите требало да положи докторант (после два и по месеца и доктор) философије да би био примљен за асистента за философију? Ако је и од њега, много је. Перишић је овде у праву, али се поставља питање: Зашто није остао на философији? Ни по каквој логици не би могао да мења материју. Ако би је мењао, онда би морао да полаже диференцијалне. Наиме, знамо да се патристика није изучавала на Филозофском, осим успут. И како замишља да предаје патрологију а да нема једног дана библијских наука? Кандидатов четворогодишњи боравак у Атини је најмање дефинисан. Шта у реферату значи да је код проф. др В. Цаконаса писао рад „Логос у платоновској философији и у јеванђељу по Јовану“? да ли је то докторска дисертација, или нешто друго? У питању је рад на постдокторским студијама код проф. др Василија Цаконаса, тадашњег декана Теолошког факултета у Атини, са којим је кандидат остварио одличну сарадњу, али који је, на жалосг, изненада преминуо (надам се да Перишић неће доћи код мене на предавања...) тако да кандидат није у формалном смислу наставио рад код неког другог професора, будући да му није био неопходан (пошто у питању није био докторски него постдокторски рад). Ова је чињеница позната факултетском Већу већ десетак година, али се наш дискутант прави луд кад год му то одговара. Шта је Перишић даље радио у Атини? Обилазио светиње? Ходочастио... И где је тај рад? Зато је потпуно нејасна одредница у његовом курикулуму: 1992-1996. Универзитет у Атини, Теолошки и Философски факултет, стручно усавршавање (овде). Академска је пракса да онај ко по одобрењу Наставно-научног већа борави дуже или краће време у иностранству, о томе поднесе свом Факултету писмени извештај. Тако нешто нисмо добили од Владана Перишића и о његовом четворогодишњем боравку у Грчкој. Шта је тамо радио, чиме се бавио?!? У то шта је кандидат радио и чиме се бавио у Атини до детаља је био упућен професор који га је замењивао (еп. Игнатије) сада је јасна и Игњатијева објективност и смисленост појављивања у овој комисији, који је, поред кандидатових писмених обраћања Већу то бисмо радо видели, није да не верујемо у Перишићеву истинољубивост... о томе Веће редовно обавештавао усмено. Осим тога, кандидат није био на плаћеном одсуству што га, по закону, ослобађа потребе да било коме даје извештаје. У светлу овог питам: Где је Вилотићев извештај? Али, с друге стране, наш дискутант јесте био годину дана на плаћеном одсуству, што га обавезује да о томе Већу приложи извештај, а што он, погађате, није учинио. Дакле, оно што би он морао да уради а није, тражи од онога који ту обавезу уопште није имао. Вешто, али ипак провидно. И бедно. Дакле, и овде важи, једном пропуштено, заувек пропуштено. Даље, у кандидатовом животопису само је успутно речено да је на нашем Факултету примљен за асистента. За који предмет? Доцент, за који предмет? Ванредни професор, за који предмет и на којој катедри? Ово је велики пропуст зато што је кандидат за време свог рада на Богословском факултету више пута мењао предмете и катедре, Сваки пут, то наш дискутант пропушта да помене, кандидат је одређени предмет предавао по потреби Факултета и по одлуци Научно-наставног већа. Наравно, и ова примедба је, као и све остале, реторичка и тенденциозна, јер нпр. када је на Факултету основана катедра за Хришћанску антропологију, онда ју је морао преузети неко, тако да би, ко год то био, тај морао „променити“ катедру када већ узима новоосновану. Дакле, опет пуцањ у празно. Шта Перишић може да зна о хришћанској антропологији? Ништа. Нема завршен ни Теолошки факултет, а камоли неку специјализацију из ове области. и на основу тога је извесно да ни Патрологија није његов крај. Почео је на катедри за Философију, предавао је Хршићанску антропологију, на његово инсистирање једно време је уведен предмет Логика, Сасвим је небитно на чије инсистирање је уведен неки предмет. Битно је да је Логика уведена једногласном одлуком Научно-наставног већа, дакле без иједног гласа против. А предавао ју је професор Филозофског факултета др Живан Лазовић. Кандидат ју је предавао само привремено (јер у моменту увођења није имао ко да држи часове) и то не напуштајући катедру коју је тада држао (како би се могло закључити из тенденциозног навођења нашег дискутанта). Поменусмо Лазовића, врте се све једна те иста имена. Натераћу моју госпођу, која је завршила студије на Грегоријани, да упише докторске код мене у Бг, ако тамо дођем. Тамо барем нема сукоба интереса! а за сада предаје Патрологију 1, и Византијску философију Византијска философија је изборни предмет, а све изборне предмете предају, наравно, професори који држе одређену катедру (што је случај и са нашим дискутантом). Шта је ту спорно то, вероватно, ни самом дискутанту није јасно. Што је још горе, јасно му је, наравно, да ништа није спорно, али не може да се обузда да блатећи кандидата ствари увек изнова представља изврнутим и проблематичним, као што и доликује искусном пасквиланту. (– треба проверити избор кандидата: за који предмет је биран као доцент, а за који предмет као ванредан професор?). 1990-2002. Доцент за хришћанску антропологију (ПБФ); 2001-2003. Ванредни професор за Средњевековну и Нововековну философију (Универзитет у Београду, Филозофски факултет); 2002. Ванредни професор за патрологију (ПБФ). Кандидат је пре пет година (2002) изабран за ванредног професора (– опет видети за који предмет), и поред јасног негативног Реферата комисије. Ово је, очигледно као и све остало, чиста лаж. Реферат комисије је био позитиван са препоруком Већу да кандидат буде изабран (а писали су га и потписали два редовна професора – митрополит др Амфилохије Радовић Амфилохије је довео Перишића на ПБФ, али му се на крају захвалио тако што су му у ходнику уручили отпуст са ПБФ, без да су га питали да ли би хтео да буде емеритус. и епископ др Игнатије Мидић (о чему је, хвала Богу, сачувана документација). Додуше трећи члан комисије (др Димитрије Калезић) је издвојио мишљење, али наш дискутант не каже (јер му то не одговара) да је у питању извојено мишљење, већ га лажно представља као реферат комисије. Дакле, наставља неуморно у свом (пасквилантском) стилу. Прошао је само захваљујући гласачкој већини. Ово је примедба достојна нашег дискутанта. А захваљујући каквој већини (него гласачкој) је прошао он или било који наставник или асистент, и чему уопште гласање ако би исход зависио од нечег другог (на пример од сплеткарења и подметања каква су у овој пасквили)??? Сасвим је јасно да Поповић мисли на излобирану већину, у чему је Перишић шампион, па се ових дана не осећа добро, јер му послови не иду за руком. Кандидат ни тада, а ни сада после пет година нема елементарне услове да буде ванредни професор Амен! (Видети детаљна упутства о условима за избор ванредног професора, у прилогу Sic!). Ако се, којим случајем и овога пута догоди да кандидат поново буде изабран у исто звање (– само захваљујући гласачкој већини на коју он увек рачуна) а да не поседује суштинске услове које то звање захтева, Православни богословски факултет себе доводи у ситуацију неозбиљне и неодговорне високообразовне усганове наше помесне Цркве и члана Београдског Универзитет, и то ће нам бити оспорено и то веома брзо. Оваквих претњи Факултету од стране нашег дискутанта смо се већ добрано наслушали, о чему није потребно посебно подсећати. Лицемерје Перишићево је галактичких размера! Он и Кубат сада овејавају по БУ тражећи подршку против Синода и ПБФ! И сада стављају на пиједестал мишљење статутарног већа БУ! Опортуниста. Моја често помињана синтагма у овој писаној ДИСКУСИЈИ јесте „који предмет“? Опет је понављам јер, треба видети Распоред предавања за овај, летњи семестар 2006-2007. године, у њему нигде нема предмета Патрологија, а кандидат о коме је реч, у овом семестру предаје Византијску философију - философска група (Распоред предавања – Општи смер, среда, 12:00-13:30 др Владан Перишић). Моје је питање: да ли је могуће да на Православном богословском факултету у Београду у летњем семестру нема уопште предавања из Патрологије? Овим наш вајни дискутант показује колико је уопште (не)упућен у збивања на Богословском факултету и колико га она интересују. Ово је одличан пример његовог незнања шта се на Богословском факултету у одређеној школској години предаје и зашто, а шта се не предаје и зашто (додуше тешко је све обавезе на толиким радним местима и држати у глави а камоли испунити). У овакве тривијалне ствари, познате сваком студенту, може га упутити нпр. Студентска служба. Ово је озбиљан делиријум. Факултет који се руководи Светим Писмима и Оцима нема предавања из патрологије? Што би казао Иштван Премудри: Лудило мозга! Нећу да улазим у то што је кандидат о коме говоримо продекан за наставу. Када је реч о научном раду нашег кандидата, све што је наведено у Реферату, речено је и тако лепо изложено, међутим, када се само мало завири у саму суштину ствари, лако се види да иза стандардних квалификација, учтивог академског језика, у ствари нема ништа. Да ли је могуће да кандидат за својих скоро двадесет година боравка на Богословском факултету није написао ништа, не само из Патрологије (патристика) већ уопште из богословских наука. Овај коментар не чуди. Поред тога шго је то што се тврди чиста лаж (као уосталом и све друго у овој пасквили Ни Перишић ни његов покровитељ, Атанасије Јевтић, не знају шта је пашквила – Атанасија назидах, да је било среће: Пашквил/а је клевета, а она се пуштала тајно, била је један памфлет, или су тај лист током ноћи качили по граду, у тајности, никад није потписана.), треба се присетити да богословски текст, када на њега наиђе, неко може препознати само ако зна шта је то богословље. За нашег коментатора би се то (очигледно је то из онога што пише) тешко могло рећи. Упоредити кандидатову библиографију са библиографијом било ког нашег асистента, и уверићете се о чему говорим. Када би то заиста било тако наш дискутант не би пропустио да је сам упореди. Но, наравно, (већ смо се навикли) и ово је још једна лаж. Уместо да се бавио оним због чега је примљен на Богословски факултет – теологијом, он се све време бавио „технологијом опстанка на факултету“, упркос константном нераду. Овакве безобразлуке не треба ни удостојити одговора. Нажалост, Поповић је у праву. Не можемо да имамо увида у Перишићеву библиографију, а већ годинама на сајту ПБФ стоји ово: БИБЛИОГРАФИЈА (PDF / ускоро). Једном пропуштено, заувек пропуштено. Да ли Комисија и ово Веће мисли да ће кандидат у следећих четири или пет година нешто урадити? Комисије и Већа се, у нормалним околностима, не баве пророковањима! Не! Али се наш дискутант, забринуто загледан у будућност, бави и на основу својих визија суди! А зашто? Пре свега, стар је педесет и више година, и касно је да се почне систематски бавити било чиме. Даље, неће ништа урадити зато што стално, мимо факултетског Статута Ово је, (наравно већ смо се навикли) потпуна лаж. Кандидат никада нигде мимо Статута ПБФ није предавао ништа, него увек са писменом дозволом Научно-наставног већа, али, погађате, наш врли дискутант јесте. То чини и сада, противзаконито предајући на Правном факултету „Канонско право“ (као „стручњак“ за ту област из које није написао чак ни афоризам а камоли чланак или књигу) иако за то нема одобрење Научно-наставног већа ПБФ, што је у потпуној супротности са Законом о високом школству. Овде је за запитати се за ментално здравље „највећег срБског филозофа после Бране Петронијевића“, јер Поповић је доктор Историје, а ту се проучавају сабори који су доносили каноне, а такође је и у богословији и на Богословском факултету студирао ту материју, док Перишић нема ни дана теолошке школе. И од када НН Веће ПБФ даје неком од професора благослов да предаје на неком другом факултету? Но, пошто је савладао лекцију по којој је напад најбоља одбрана, он кандидата лажно представља као онога који чини незаконите радње којима заправо прибегава управо сам дискутант. Јадно (али на сву срећу и провидно). шета са једне на другу, Што се „шетања“ тиче ствар, наравно, (већ смо навикнути) стоји управо супротно. Кандидат предаје само на ПБФ масна лаж, што никога не може чудити, јер како отвори уста, овај слаже, пошто из Минхаузеновог CV видимо да је предавао, док је био предавач на ПБФ, 1988-1989 на Универзитету у Новом Саду; 1990-1992 на Универзитету у Никшићу; 2001-2003 на Универзитету у Београду. Овај херцеговачки супермен наводи да је 1992-1996 био на Универзитету у Атини на стручном усавршавању, а онда вели да је 1990-2002 био доцент за Хришћанску антропологију на ПБФ!, али зато наш врли дискутант шета ли шета – од ПБФ преко Фоче до Правног факултета и ко више зна куда. Нема где другде. Реторски се изражава Перишић. Фоча је била подвиг, требало је да се тај факултет успостави, зато је било професора који су путовали. Интересантно је да је после Поповић отишао са Правног, а можемо наслутити ко је стајао иза тога. Перишић је директно опструирао и Поповићевог докторанта, о. Жељка Ђурића да не би могао да докторира и да му тако Рашини доктори не долазе на ПБФ! Ђурића је опструирао и као асистента код Давида Перовића. Ја већег интриганта нисам упознао у животу. И опет исто: за оно што сам незаконито ради оптужује другог који то уопште не ради. Нечасно, али (помишља он) можда ће, уз подршку са стране, ипак некако проћи. са друге на трећу, и већ ко зна на коју, катедру. То, нажалост није само његов пропуст. Велику одговорност и са-кривицу сносимо помало сви што дозвољавамо да, понекад, гласачка већина одлучује уместо рада, активности оних који остају или напредују у виша звања. Треба, осим тога имати у виду и законску могућност, која се већ на неким Факултетима у Србији остварује, а то је ревизија стечених звања на појединим факултетима. Нова тенденциозна лаж (ко зна која већ по реду). Испостави се да је Поповић, у светлу актуелних догађања, ипак био пророк, иако му се Перишић ругао. Већ се показало, не дај Боже да то буде случај са нашим Факултетом, да су нека звања поништена као неодговарајућа, упркос писаних Реферата и избора који су обављани на самим Факултетима. У кандидатовој библиографији која је приложена (стр. 2) један и исти чланак од пре шест година приказан је као две библиографске јединице (ред. бр. 13 и 14) само на различитим језицима. Ово је недопустив пропуст. Ово, наравно, није пропусг, већ показатељ да постоји и издање на страном језику (што писци реферата ни не представљају као нови чланак, како то наш врли дискутант подмеће, него просто указују на чињеницу да је постојао интерес да се тај рад појави и на страном језику - што у нормалном свету није безначајна ствар). Ево, Владане, да те поучим, на мом примеру, како се то наводи: Канон LXXXII трулског сабора, in Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, in Искусство христианского мира, (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), in Искусство христианского мира, (2013) 412-427. Тако нема забуна. Тебе може неки пријатељ да преведе, о мени пак и текстове почели да пишу. Ако у патристику и кадидатову ужу научну област спадају радови под ред. бројем 16 („Ако можеш веровати“), или ред. бр. 15 и 19 (Сигурност и животна средина, Могао би исти да напише и текст о Кружном току на Славији и Григорију Синаиту... опет иста ствар на два начина, а са ужом научном облашћу има исувише много везе?!). Сматрам да је потпуно бесмислсно и беспредметно улазити у било какву патристичку и богословску анализу наведених библиографских јединица, јер овде нема шта да се анализира. Амен! Кандидат је богослов онолико колико сам ја, рецимо астроном, или ботаничар, или метеореолог. Или Несрећа из Рима певач. Дубоко поштујући и уважавајући нашег сабрата и саслужитеља и сапатника високопречасног протојереја Владана Перишића, Цинизам достојан његовог аутора! треба и овде поновити оно што сви, мање-више знамо: последњих година трудио се више од свих нас око враћања Богословског факултета на Београдски универзитет Чему се наш дискутант и онда и сада противио, али никада отворено и са аргументима, него увек иза леђа и скривено, у кулоарским (д)оговарањима са једномишљеницима. Нека им је на част и то и све остало. У кулоарским дисциплинама Перишић је непревазиђен. Пројекција и замена теза. и око много других, за Факултет корисних ствари. То је непобитна чињеница. За то му треба одати одговарајуће признање. Међутим, то признање не треба да буде на штету његовог напредовања у звањима, Овде се, наравно, уопште не ради о напредовању у звању, него о остајању у истом звању (тј. о реизбору). Но наш врли дискутант, заслепљен мржњом, баца нам прашину у очи не знајући више ни због чега је започео ову пасквилу, те наставља да истреса сав цинизам и мржњу (а залихе су му, као што видимо, поприличне). за то се мора сам потрудити и сам га трудољубиво зарадити, чега је, лично сматрам, и сам кандидат дубоко свестан. 3. На крају, мали закључак свега напред изнесеног: у случају нашег кандидата, најбоље ћемо му помоћи ако га не изаберемо за звање и за предмет за који компетује. Тежак цинизам заиста достојан свога аутора! Сваки коментар је сувишан. Тако ћемо поступити и по савести, Sic и по кандидатовом учинку, а Православни богословски факултет сачуваће колико-толико свој академски углед и достојанство и у нашој Цркви и на Београдском Унивезитету. Нарочито са људима (људескарама) попут нашег дискутанта (или „оданог чада“ како себе назива у једној другој пасквили у којој овог истог кандидата (користећи такође гомилу лажи – а шта би друго) блати код самог Патријарха. Перишићу је некада стајало до Патријарха, а сада га заједно са Синодом вргну у блато. Опортунизам ми је друго име! Морамо имати у виду све бројнији, и слободно могу рећи квалитетнији у сваком погледу богословски подмладак на нашем факултету (- млади асистенти, асистенти приправници, доценти), који морају имати у нама Sic! добре и вредне примере и узоре који на Факултету раде и стварају. И блате и оговарају и лажу и подмећу и клевећу и денунцирају и... Њихов научни развој и рад треба адекватно пратити, усмеравати и вредновати на опште добро Цркве нашег народа. Дакле, цела ова пасквила је због добробити нашег народа. А зар је ико и могао помислити да јој је нешто друго циљ? Поповићеви поетски испади. Сви они који су покушали, или који покушавају, нажалост понекад и неуспешно да се тиме баве, потребно је да хришћански и братски Пасквилантовом лицемерју нема краја. буду упозорени и усмерени на нешто друго, исто тако добро и корисно поље рада где могу дати најбоље што могу, ако уопште могу. Ово је добар, пријатељски, хришћански и људски савет Бљак! и нашем кандидату. Двадесетогодишњи покушај није му успео, штета што то раније није констатовано на нашем Факултету. И на самом крају, свако има право на нерад, или због лењости, или због неспособности. Они који раде и који су способни то морају приметити и на одговарајући начин, због општег добра свих санкционисати. У противном, неће се видети умножени таланти трудољубивих којих је много међу нама. Најсрдачније се захваљујем на указаној прилици да нешто кажем и на Вашем великом стрпљењу. Са особитим поштовањем. У Београду, мај 2007. године Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду
  5. Оче Зоране прво те молим да благословиш, будући да си свештеник, ову тему о Теби. Овај сајт користим да пуно читам а не пишем осим своје две песме што сам поставио. Можда се ти мене не сећаш, познајемо се из Ваведења 80-их. Читао сам доста твојих постова, свака част, види се Оче да си веома образован а и како не би био кад си Доктор Теолошких наука. Имам само један утисак, само једну примедбу због које сам и покренуо тему о Теби. Бојим се Оче Зоране да си ти изгубио страх Божији! Молим те опрости ми ако грешим. И пошто си свештенослужитељ, молим твоје свете молитве за мене недостојног, првенствено молим твоје молитве за мене кад будеш служио проскомидију. Христослав, познаник твој из младости.
  6. Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
  7. Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво! Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео . Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... Велики поздрав из Вечног Града!
  8. Потакну ме Неша Илић (@Nenad Ilic) да напишем једну своју о посту. Држте се! Чак ни фотке не стављам. Посно Рим 14 је закон. Не у интерпретацији, него у слову. Храна нас не ставља ни уклања од Бога. Знамо да је у старој цркви пост био мањи него данас код католика. На шта личи ово иживљавање? Ми смо већи свеци? Не, него се ради о хаосу који је законски нерегулисан у цркви. Због тога, док се црква са собом не договори, ја сам за Павла: Свако по својој савести. - Ок аскетске дисциплине, али оне нису и нужно хришћанске ствари. Само ако избацимо Луку као Јеванђелисту (разбојник на крсту и блудницу), можемо да машемо са овим заставицама. - Аскетизам је добар за несавршене (ово је претеризам, али са сољу), јер нису сви за слободу. Једноставно морају да имају људи границе. - Католички предлог, који се налази и код многих отаца: Одреци се омиљене хране, је опет комотно решење. Опет се храна ставља између тебе и Бога. Заборавимо на храну. То је једино решење. - Наш литургијски пост је уведен само из разлога што су службе биле и увече, односно причешћивали су се касно увече. Али, како су долазили пијани на службу (многи), зато се увело неједење и непијење. Зато су Златоустове беседе за пасху насловљене са "Против пијандура". А ми имамо перверзне проблеме: Оче, да ли могу да попијем лек пре литургије? - Да ли вам је јасно како смо слудели људе? Бог није пост, него љубав. Позива нас на вечеру са патријарсима: Аврамом, Исаком, Јаковом... Какав си лик ако идеш тамо на вечеру и нећеш да једеш а понављаш као суманут литиргијски текст да ћеш да једеш? И не једеш? То је само лудило мозга. Јер ако кажеш на прозбу: "Узмите једите...", "Амин", онда нешто није у реду са тобом. - Ниси спреман? Па то те је зезнула ова поповска прича о храни. Верујеш више поповима него Павлу? Тај ти каже да јело нема никакве везе. - Али, зашто не изађеш после читања Јеванђеља из цркве ако се не причешћујеш? Да ли мислиш да је Бог дебил, па му ти кажеш ок., а после минут радиш супротно? Бог је мачка? Јадан ти је онда Бог! - Јело је само наша ствар. Нигде Исус није рекао да ћемо по томе бити суђени. Укинута су чиста и нечиста јела. Штавише, он вели да си му дао чашу воде и да ћеш због тога бити спашен! А шта је чаша воде? Ништа! - Што се он није подвизавао без те чаше воде? - Кроз ту чашу ти си помогао човеку да се спаси. Преживео је. Мало је? Није мало него си ти инвестирао у особу. Ти си помогао човеку да живи. Тако мало, а тако много. - Због тога ми ове приче о храни делују перверзно. Ништа нема у томе. Исус вели да се не молимо дуго, да не блебећемо... Павле вели да се молимо стално. Није супротно. Јер Бог треба да буде стално присутан, а молитва кратка. Реци Богу шта имаш. А онда да ти буде стално у очима, у мозгу. Имај Бога стално у срцу. Шта онда да размишљаш о храни? О одећи? Ту је Дух и Бог. А за мање напредне, увек прописујем духовне склекове у виду поста.
  9. Искрено, баш ме и брига за тај сајт. Пратио сам га једино због проф. др Зорана Ђуровића, али већина текстова је и овде пренешена и задобила озбиљан рејтинг и интеракцију са члановима форума. Читам на профилу о. Зорана одговор који је упутио један од оснивача тог сајта који се (сајт) на почетку поставио као најотворени медиј- у смислу да објављује све шта се дешава у геополитици и Цркви. Оно што се некако дало осетити јесте да ипак то није тако и да оснивач нема ту идеју већ је то искористио само да би привукао читаоце. Мислим да им је отац Зоран привукао највећи број верних читалаца,а надам се да ће отац остати овде и писати фатастичне текстове, као што је то увек и радио. Ево одговора уредника сајта с.с. Поводом прекида сарадње са др Зораном Ђуровићем Када сам покретао „Стање ствари“, једна од ствари коју сам обећао сâм себи и уградио у темеље сајта јесте „ништа као лукави Латини“, ништа „испод жита“ – све јавно и транспарентно. У том смислу, претпостављам да није тешко уверити се да је нпр. списак акционара свима доступан и/или да су исправке грешака јавно признате и нотиране испод текста. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8,32). Једна од таквих ствари, не превише пријатна, јесте и предмет овог обавештења: због концепцијских размимоилажења са др Зораном Ђуровићем – о томе шта „Стање ствари“ јесте и шта треба да буде – морала је бити примењена крајња непопуларна мера прекида сарадње. Уопштено речено, принцип разномислија (иначе постављен као један од главних на „Стању ствари“) претио је да продре и у ону уску стазу где је неопходноједномислије; другим речима, разномислије је у овом случају прелазило у „службу два господара“ (Мт. 6,24). Конкретније, поштованом и ученом др Зорану Ђуровићу је више пута скренута пажња да „Стање ствари“ није покренуто као екуменистички пројекат, нити се у том правцу „завртело“. (Искрено речено, не верујем да је – осим њега – од сарадника ико екумениста, а сигуран сам да нико није острашћени екумениста. Још искреније: др Ђуровић је на „Стање ствари“ дошао као мој пријатељ а не као образовани теолог који пише одличне текстове.) Дакле, не само да је острашћени екуменизам био „стајаћа тема“ цењеног др Ђуровића, већ се показало да он заправопропагира нешто. А нама овде нису потребни пропагандисти, били они за то плаћени или радили о свом руху и круху. Др Зорану Ђуровићу – и онима који ће с њим напустити сајт – желим сваку личну срећу, а њега подсећам да стоји понуда да му технички помогнем у оснивању новог сајта/блога (типа ekumenisti.wordpress.com). Уз извињење свима на неизбежно личном тону, Александар Лазић, уредник „Стања ствари“
  10. Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.
×
×
  • Креирај ново...