Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђого'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Уважени господине предсједниче, моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом. Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије. Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег. Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели. Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж". Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима. Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника? Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови. С поштовањем, Дарко Ристов Ђого свештеник р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу. https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl View full Странице
  2. Уважени представницима свих нивоа власти у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и Федерацији Босне и Херцеговине, Драге даме и уважена господо, Обраћам Вам се овим јавним апелом као човјек који је бар један дио живота и не мало душе посветио црквама и манастирима који се налазе на територији заједнице која вам је у политичком процесу повјерена на управљање. Као онај ко се родио или сродио са православним људима на територијама које имате обавезу и част да надзирете и доносите одговарајуће одлуке. У претходном периоду се намјерно нисам јавно оглашавао, иако су бројни медији то од мене тражили готово свакодневно схватајући озбиљност ситуације као и држаћи се начела да је и добра, па и лоша управа у оваквим ситуацијама боља од расула и самовоље. То не бих чинио ни сада када не бисмо дошли до једне границе унутар које, из перспективе мене лично али и многобројних православних Хришћана углавном српске народности не постоји реална опасност да изнесене мјере опреза и пажње прерасту у потпуно обесмишљавање живота као таквог. У питању су најављене мјере увођења полицијског часа и мјере потпуне забране кретаља за вријеме Васкрса и дана непосредно прије и у току празновања тог Празника Суштине Хришћанске вјере. Нећу вас напомињати да смо сви у овом нашем друштву - укључујући и православне Хришћане - подносили тешко мјере које су неопходне. Заједничка је то мука, свачија. И брига и забринутост и немогућност да сахраните и оплачете драге у присуству вољених и немогућност да их се опет сјетите. Много шта. Заједно смо све то прошли и пролазимо и пролазићемо и даље. Свачија је то жртва. Сви смо се помало повукли да бисмо покушали да не видимо код нас претужне и потсне сцене из Италије, Шпаније, Сједињених Америчких Држава. Али морам да скренем пажњу да постоји једна граница када ће мјере укинути живот сам. Оно што чини његов смисао. Знам да питање о смислу живота данас не стоји нити у једном уставу. Да "одвојеност Цркве од државе" значи да се држава и не брине да нама да неки смисао. Али, видите: држава бар не смије да нам брани да у оквиру наших уставних права - која су права загарантована уставом сваке модерне државе - ми тражимо и налазимо Смисао. Ја сада немам намјеру да држим час вјеронауке. Па, ипак, морам да вам напоменем: празник Христовог Васкрсења за нас Хришћане није тек један празник. Није "нерадни дан". Није прилика за роштиљање. Није прилика да причамо о свему и свачему осим о Христу. Христово Васкрсење за нас јесте Све. Да, буквално СВЕ. Када ујутро, рано, у 5 часова, свештеник први пут ускликне "Христос воскресе!" и ми му одговоримо "Ваистину воскресе!" - наш живот добија смисао, наше трагедије утјеху, наши неопојани преци опијело, наша нерођена дјеца прву молитву, наша земља благослов. Ви, наравно, не морате у то да вјерујете. Али вас молим да имате разумијевања да ни ми којима то јесте смисао живота не можемо а да га не живимо. Постоји у ДеЕгзиперијевом Малом Принцу она епизода о краљу. Молим вас, као сестре и браћу - прочитајте је! Не може власт заповиједати оно што човјек не може да испуни. Питајте мало - можда први пут са искреном знатижељом - оне из ваших структура, Вама нижеподређене, из ваших парија начелнике општина, и људе који нису изгубили додир са стварношћу шта мисле о најавама. Има још људи, дивних, који ће вам рећи да ћете и њих натјерати да крше неиспуњиве законе. Прочитајте Дјела Апостолска, а ако не њих - бар Антигону. "зар мислиш да закони твоји људски могу укинути божанске - та ти си смртан створ"... Постоји једна граница преко које се не може. Умираћемо у тишини - треба тако, живјећемо на дистанци - треба тако, али да не будемо на Васркрс на Литургији свих Литургија, да не будемо на Литургији самој, мајци свих Литургија - ко то може тражити од нас? Зато и немојте. Ако морате радити што морате радити, имајте разума бар да јутро од 5 часова до 9 у недјељу не буде полицијски час. Ево, као и досада, трудићемо се да у свему будемо добар пријатељ вашим напорима. Али у то доба нико не роштиља, нико не окупља родбину. У то доба само Хришћани славе побједу Живота над Смрћу. И да не вјерујете (ваше право, свакако), пустите Нас. Нешто мора бити битно и у овом стању. Све се може електронски. Али литургија не може. Она може да се гледа у немогућности, али сви знамо да она тражи и присуство вјерног народа. И сами знате да не може све електронски. Сваки дан гледамо како се састајете у кризним штабовима, на конференцијама за штампу. Неки од тих сусрета са мелем за душу, неки потпуно непродуктивни и панични. Али ако је вама неопходно да нам кажете пред камерама и да се крећете, да сес састајете и гледате лицем к лицу - и нама је то неопходно.Не тражимо слободу да правимо сабрања (вашаре, тефериче, панађуре). Има тога и било је ту неукуса и претјериваа и мимо овога. Не тражимо литије. Тражимо Смисао. Литургију. Желим вам од Бога здравље и за све вас се Богу молим. Послушајте. Не стављајте пред човјека оно што он не може носити. Јер проблем овог свијета као и проблем овог вијека није Црква и Литургија већ неодговорност као таква. Богочовјек вам страдали и Васкрсли био на помоћи Свештеник Дарко Ристов Ђого Фоча ... https://www.facebook.com/10157396620708333
  3. Светосимеоновска бесједа протојереја-ставрофора др Дарка Р. Ђога, ванредног професора ПБФ Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву, изговорена у Подгорици, 29. фебруара, 2020. године: Ваша преосвештенства, Часни оци, Драга браћо и сестре у Христу, Стара српска ријеч „срећа“ долази од још старије ријечи срешта, која означава сусрет. Срећа – то је сусрет, сусрет је наша једина срећа. Ево нас управо у таквом једном сусрету данас у Подгорици, у Немањиној Рибници. То је сусрет у једном Божијем данас када показујемо да све што се тиче једне ћелије и једнога ока Тијела Христовог, дотиче се цијелог тијела и кроз светотајински крвоток пролази кроз срце и ум цијеле Православне цркве, ма гдје она пребивала. Налазимо се у у Подгорици, у Немањиној Рибници, на великом мјесту. Налазимо се на мјесту једнога Завјета. Данашњица је углавном опијена идентитетима, људи парадирају идентитетима, људе се боре за идентитете, људи се мрзе због идентитета. Али идентитета има разних, чак у свакоме од нас има и може бити неколико осјећаја припадања: породици, граду, нацији, језику, држави, вјери, Цркви. Међутим, нијесу идентитети мјера човјекова, него Завјет. Најприје: Завјет Бога Исака, Аврама и Јакова, а највише и најприје, за нас православне хришћане, Завјет између Новога Израиља Цркве Божије и Бога нашег у Крви и Васкрсењу Сина Божијега. Тај Завјет су затим живјели, и у наш живот преточили, Св. Апостол Павле и кроз вијекове настављали равноапостолни Свети Јован Владимир и Свети Владимир, кнез и крститељ Руси, Свети Симеон Мироточиви, чиј спомен данас прослављамо, рашки, зетски и рибничко-подгорички и син његов Свети Сава.То је Завјет да неће остати ниједан кутак васељене непросвјећен свјетлошћу Христовом која просвећује све и свја, Завјет да неће остати ни Стари Рас ни стара Рус без Духа Светога. То је зато увијек један једини, истовјетни Завјет, немањићки, светосавски и световладимирски. Тај Завјет је мјера сваког идентитета и сваке државе и сваког политичког уређења. Не ратује Свети Сава ни са ким по себи, као што одавно не ратује ни Свети Владимир кнез наш. Народи и државе, закони и устави, ратују или узимају благослов од тих Светитеља и сами се опредјељују за тај Завјет и однос ка њему. А историја је показала да, и поред привремених успјеха, чак великих, ратовања против тог Завјета, ниједна држава и царство нијесу издржали ту борбу, а да се нијесу сами у себи окрунили, немајући утемељење у оном вјечном и надвременитом. Надвјечан је наш предивни Христос, а вјечно и вјечито само оно на Христу, Светом Сави, Светом Симеону, Светом Владимиру Кијевском и Светим Антонију и Теодосију кијево-печерским сазидано. Наше „ко јесмо“ одређено је тим Завјетом који је дат на овом мјесту, оно „ко јесмо“ одређено је тиме шта су наши свети преци учинили прихватајући и ширећи благослов Божији, благослов Цркве. Тако је започео наш заједнички пут, пут који је мјера и Србије и Републике Српске и Црне Горе, и Русије и Украјине и Бјелорусије и Грчке и Румуније и сваке земље и сваког царства. Оно „ко јесмо“ одређено је тиме „какви јесмо“. А ми смо данас срећни, јер смо заједно у том Завјету и срећи. У тој срећи нема разлике и раздвајања. У исто вријеме смо овдје, на Немањином граду, код куће, дома, баш као што смо код своје куће, дома, када одемо у Свето Кијево. Своји смо и наше су цркве и острошка светиња и Свето Почајево. Једина мала сјенка у нашој срећи и љубави јесте једна неразумна потреба наше браће да испарцелишу и приватизују Царство Божије на земљи. Како да човјек не буде тужан, докле год има људи који се осјењују крсним знаком, а који сматрају да постоје границе међу православноим народима и његовим светињама, тужна и несрећна браћа наша која никако да појме да се светиње не посједују већ Свети Бог посједује све људе, па је светиња мјера нашег живљења, а нијесу наше жеље мјерила светињама. Тако су у јануару 1992. у Черновицама људи знали да се светиње бране тако што браниш „светитеља“, човјека који није само номинално „светиетељ“, како наша словенска литургијско-језичка традиција назива сваког епископа, већ јесте човјек који живи животом свједочења светости и освећења сваког напора људског. Ако су напади и тужни прогони Цркве започели у Украјини 1992, да би се само пренијели 2020. у Црну Гору, онда је и наша борба за светиње заправо започела већ тада. А можда је и она започела још прије осам вијекова, па те молимо, Свети Симеоне Мироточиви, оче и земљаче наш, и тебе, Свети Саво, оче и земљаче наш, дајте мир Вукану и Стефану, да се братска зађевица не претвори у омразу, већ у подсјетник јачине братске љубави. И тебе молимо, Свети кнеже Владимире, да поново будеш са нама, да се синови твоји не свађају да ли си крштен на Херсону или на кијевском Хрешчатику, већ све синове твоје сабери и учини да побацају у Дњепар идоле новца, власти, моћи, политике, ради којих се крв братска пролива и дјеца твоја плачу. Нека Свети Рас и Света Рус, Рибница и Кијево, буду свједоци да је сила завјета, сила љубави, јача од омразе и уврјеђености, подјеле и посесивности. Оно што се данас дешава у Црној Гори јесте обнова једног давног завјета који није само светосавски, већ и световладимирски, свеправославни. Ово је срећа, сусрет у крсним ходовима, сусрет васељенских размјера. Васељена није квантитативни, количествени већ квалитативни, качествени појам – универзум може бити ознака за самоћу и пустињу непрегледних звијезда, али оно што универзум чини васељеном јесте васељенска љубав, наш Христос Бог, живљење те љубави која освећује и осмишљава све створено у васељени. Управо ради васељенске жртве и васељенског богословља Светог Григорија Богослова, ми волимо Цркву којој је он једно вријеме служио. Ради васељенских златних уста Злаоуста, ми волимо Цркву Цариграда. Не постоје васељенска јурисдикција, васељенска ароганицја, васељенска претензија – све то је супротно од истинске васељенскости. Данас се у Подгорици и цијелој Црној Гори рађа или, боље речено, обнавља истинска православна светосавска васељенскост, која није никакав административни већ богословски појам. У таквој светосавској и световладимирској васељенскости, једина мјера јесте мјера Христова, мјера љубави и служења. Зато, драга браћо и сестре, дозволите ми да примивши данас благослов од Блаженога Митрополита Онуфрија, завршим ову Светосимеоновску бесједу ријечима великог савременог кијевског пјесника, кога сам на срећу имао прилике да упознам приликом мог првог путовања у Кијев, академика Бориса Олејника: Осінившись триперстями, у вірі – єдині, Ми укріпимо зладою душу і плоть! І якщо навіть світ нас полишить, як нині, – Ми – незборні, бо з нами Господь! * * * Осјењени тропрстијем У вјери заједно Укрјепимо усред злобе и душу и плот И ако нас сав свијет сада Заборави биједно Нека нам је свеједно С нама је Господ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија. Звучни запис разговора “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори. Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија. ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он. Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова. Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. На прзник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. љета Господњег, када почињу припремне недјеље пред Васкршњи пост, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого из Фоче, а саслуживали су му архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко – љубљанске, јереј Миломир Вулевић подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима. Црква Божија је одредила да се уочи Великог поста припремимо, односно да се опоменемо смисла поста и смисла човјековог живота, казао је о. Дарко након читања зачала из Светог Јеванђеља о митару и фарисеју, бесједећи сабранима. – Фарисеј није ништа слагао. Свака његова реченица је тачна. Он заиста није као цариник. Али има један детаљ ту најбитнији, код цариника он долази на крај, а Бог је на почетку. А код фарисеја чији нам се живот чини потпуно посвећен Богу, али фарисеј само на почетку каже ”Боже хвала ти што нисам као остали људи”. Од тога прекида се сваки његов помен Бога. Фарисеј не служи Богу и његова религија није посвећена Богу. Фарисејева религија је посвећеност самом себи. Бог је ту само повод да се искаже идолопоклонство према свом лику – казао је о. Дарко и подсјетио на вјеру цариника, иако су у оно вријеме то били најомраженији људи. Царинику је у овом случају Бог све и његов сав живот је у позиву ”Боже”, па ма шта урадио у животу није се одрекао Бога. – Исто као што фарисеј, ма шта урадио у животу, још није пустио Бога у свој живот. Заиста зато оправдано оде цариник, а не фарисеј. У нашем народу у свакоме од нас боре се и цариник и фарисеј. Ми кад улазимо у цркву врло често смо склони да попут фарисеја кажемо ”хвала ти Боже што нисам као остали људи, што сам бољи од њих”. С друге стране, толико је лијепог хришћанског остало у нама, да смо се врло често ипак поистовјетили са цариником. Када наш народ улази у цркву врло често ћемо видјети сви некако стану са доње стране цркве, у ћошак. Сви некако осјећају да светиња Божија изискује неко посебно поклоњење и да пред светињом Божијом нисмо достојни да се бусамо у прса и да спомињемо некакве сопствене заслуге и сопствена схватања себе самога – рекао је о. Дарко и нагласио да је одбрана светиња у Црној Гори управо показала да у Цркви Божијој постоји велики број ових ”царника”, који су устали да бране светиње. Извор: Манастир Острог
  6. Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској. „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је. Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“ „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили. У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  8. Дарко Ђого гостовао на РТС-у Кад је васељенски патријарх покренуо процес давања аутокефалије, он заправо није мислио ни на једну од ове две цркве, да ли сада иде у правцу стварања неке нове украјинске православне цркве? "То је оно што је најављено из Цариградског патријархата, да они желе да направе нову структуру. Оно што је нетачно у њиховој најави, то је да ће они ујединити све комплетно украјинско православље, дакле и канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и ове две расколничке. Цариград најављује прављење једне нове структуре, које ће се састојати од тзв. Кијевског патријархата и од тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве. Они су их већ вратили у канонско општење. Филарет (Денисенко) је након прављења раскола најпре рашчињен '92. године, а затим предат анатеми '97. године, и да историја буде најзанимљивија у овом моменту, управо патријарх Вартоломеј је то примио к знању и чак обавестио Московску патријаршију да ће спроводити саборске одлуке Москве. Тако да имате заправо помало парадоксалну ситуацију, да човек који је пре 20-ак година прихватио одређене одлуке, чак их поздравио, данас је потписао одлуке које негирају сопствено прихватање. А оно што је питање над свим питањима је на који начин ћа та нова структура уопште бити могућа? Цариград се тренутно поставља као неко ко може то да реши, а украјинска држава врши притисак на обједињавање, али бих напомено да су у последњих 15 година све украјинске власти покушавале, и мимо цариградске иницијативе, да направе обједињавање тзв. Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и нису успели, а ту постоји један проблем што Филарет не жели да буде било шта друго него патријарх, а врло тешко да ће му и Цариград дати тај статус." Патријарх Вартоломеј је рекао да Цариград има право да реши украјинско црквено питање без учешћа Москве и помиње документ из 17. века којим је, лаичким речником речено, дао Москви право да се брине о територији Украјине, они сада повлаче тај документ и кажу – ми смо одговорни за територију Украјине. "То повлачење докумената поставља и нека много дубља питања – да ли је могуће историју вратити у некакву тачку која вама одговара? А притом имамо реалије које апсолутно нису исте, чак територија Кијевске митрополије која је тада постојала апсолутно није идентична ни са територијом Украјине, ни са територијом Кијевске митрополије, која сада постоји. А онда се поставља питање да ли онда било који документ из прошлости може да се поништи? Да ли документ о аутокефалији Српске православне цркве из 1920. године може да се поништи? Пре четири месеца Вартоломеј је још увек признавао Украјинску православну цркву, канонску, њене представнике, митрополита Онуфрија... Шта се то догодило у последња четири месеца, осим геополитичких дешавања и унутар украјинских дешавања, што би у црквеном смислу мотивисало неког да донесе такву одлуку?" Да ли би ово могло да се одрази на Македонију, македонске власти су, слично украјинским властима, писале Вартоломеју да одобри аутокефалију Македонској православној цркви, која је непризната још од 60-их година прошлог века, тражило се од бугарске цркве да постане мајка црква, може ли принцип који је важио у Украјини васељенски патријарх да примени у Македонији? "Ако бисмо погледали тумачење, како се Цариградски патријархат постављао, испада да има право да било кад, на било који начин, примени било који принцип, мада је Цариградска патријаршија, осећајући бојазни Српске православне цркве, дала једну изјаву у којој је рекла да упућује цркву у Скопљу да проблем решава пре свега са Српском православном црквом, а подсетио бих да је Иларион у једном недавном интервјуу рекао да је и став Руске православне цркве да је питање тзв. МПЦ саставни део СПЦ. Има ту један проблем, Петро Порошенко експлицитно каже – питање цркве је питање националне безбедности Украјине и зато то радимо. Филип Вујановић се својевремено бавио црногорским црквеним питањем опет тражећи од Цариграда одређене уступке које није добио, решавајући црногорско идентитетско питање. Тзв. Македонска православна црква данас тражи неког саговорника, јасно је зашто националне олигархије нових земаља то желе да ураде, али је право питање да ли је сад православна црква банкарско тржиште и да можете да дођете на један шалтер, па нисмо ништа добили, а онда на други шалтер, па ћемо на трећи, па неко има монопол. Проблем је у пристајању помесних цркава да буду некакве експозитуре и да запримају такве ствари, то је ипак новост у православној цркви јер је постојало вековима некакво канонско устројство." Поменули сте Црну Гору, занимљиво је што је поглавара канонски непризнате Црногорске православне цркве Мираша Дедеића рашчинио управо васељенски патријарх. "Ту имамо неколико занимљивих ствари, најпре тачно – био је рашчињен, Митрополија црногорско-приморска је чак објавила његово писмо патријарху Павлу у коме каже да је његов сукоб са Цариградом наступио због његових просрпских националистичких активности у Риму, па се то није свидело Грцима... али је на крају та авантуристичка личност отишла једним потпуно другим правцем. Оно што је занимљиво за Украјину и тзв. ЦПЦ то је да су Филарет (Денисенко), и такозвани Алтернативни синод Бугарске православне цркве, дакле један раскол који постоји у Бугарској, заједно са Мирашем, чинили неку врсту 'неканонског интеркомунија'. Имали сте ситуацију да су Филарет, Мираш Дедеић и тај синод бугарске цркве паралелно деловали, тако да сте на Цетињу за Лучиндан, где је деловао Мираш, увек могли да видите неког украјинског епископа, и неког из Бугарске, а на овим литијама у Кијеву који је организовао Филарет увек је био или сам Мираш или неко од његових... СПЦ је рекла је да неће признати, нити може признати, да се некоме врати чин, напросто ми не можемо да признамо неког ко је до јуче служио са Мирашем Дедеићем, да може сутрадан да уђе у неку српску цркву. Поставља се питање на који начин Цариград мисли да ће његово решавање у Украјини моћи уопште бити примљено у некој од православних цркава." Каква је позиција СПЦ, она не сме да се опредељује ни за једну страну, васељенски патријарх је историјски најважнији, први међу једнакима у православном свету, а Московска патријаршија је најмоћнија, има највише верника? "Не само што не смемо, нас обавезује чињеница да јесмо и геополитички и народно и на сваки начин неко средиште, у контакту смо и са хеленским, грчким православљем, а са друге стране део смо словенског света и природно и братски повезани са Руском православном црквом. СПЦ је назвала принцип решавања проблема у Украјини неканонским од стране Цариградске патријаршије, а не треба ни поистовећивати ту патријаршију са Вартоломејом, чини ми се да и у оквиру грчког православља имате гласове који опомињу да су ти потези деструктивни, контрапродуктивни... и то је добро, оно што се предвиђало да ће доћи до некакве велике поделе на словенско и грчко православље, до тога, чини ми се, ипак неће доћи, него до једног здравог промишљања. Оно што је код Цариграда очигледно, то је, чини ми се, геополитички притисак који их тера да се понашају на начин који је самом Цариграду до пре два месеца био потпуно неприхватљив, нпр. потписивање протокола између председника Порошенка и патријарха Вартоломеја, где се патријарх Вартоломеј ставља у функцију некаквог извођача радова за Украјину, а онда Украјина даје један манастир, то је нешто што то да сте пре два месеца питали људе који су били процариградски расположени њима би се чинило да је тај став недостојан првог међу једнакима." Шта је са Светом Гором, она је под јурисдикцијом васељенског патријарха, и директна последица овог сукоба Москве и Цариграда је да је московски патријарх Кирил забранио руским верницима да се причешћују у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Какве би могле да буду последице по Хиландар? "Тренутно Хиландар остаје у статусу који јесте, али чини ми се да у том дипломатском маниру који је почео да влада и са стране Цариграда и том владавином докумената, чини ми се да се помало и у Московској патријаршији губи осећај за реални живот, па сад дипломатски реципроцитет захтева да се нигде и ни са ким не служи и не причешћује, укључујући и Свету Гору. Света Гора је увек била издвојена по свему, по свом духовном бићу, по томе шта и ко она јесте, и мислим да се ту помало показује нека врста пренагљености, колико год да разумем реакцију Московске патријаршије и лично сам везан, јер често идем у Украјину." Kадa је васељенски патријарх Вартоломеј покренуо процес давања аутокефалије украјинској цркви, водећи људи СПЦ су упозорили да то може да буде увод у највећи раскол у православном свету, који може да се упореди чак и са Великом шизмом из 1054. године. Где смо данас и да ли је тај процес неповратан? "Као и 1054. године, поред црквених правила, једну улогу ће сигурно одиграти и геополитика, јер можемо да видимо да неке велике силе учествују бар у конструисању воље за раскол. Ја не бих у потпуности негативно гледао на будућност, мислим да и даље постоји здраво тело у свакој од помесних цркава, и не мислим да је тај процес отишао у потпуни неповрат и да оно што је тренутно стање може да траје много. Мислим да ћемо пре доћи до неког решења него до неког цементирања, зато што ипак теолошке, културолошке, лингвистичке разлике између помесних цркава данас нису тако велике колико су биле између Запада и Истока 1054. године, када сте имали једну потпуну самосвест о два раздвојена света." http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3329265/rusija-i-ukrajina-verski-raskol-u-doba-rata.html
  9. Дарко Ђого гостовао на РТС-у Кад је васељенски патријарх покренуо процес давања аутокефалије, он заправо није мислио ни на једну од ове две цркве, да ли сада иде у правцу стварања неке нове украјинске православне цркве? "То је оно што је најављено из Цариградског патријархата, да они желе да направе нову структуру. Оно што је нетачно у њиховој најави, то је да ће они ујединити све комплетно украјинско православље, дакле и канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и ове две расколничке. Цариград најављује прављење једне нове структуре, које ће се састојати од тзв. Кијевског патријархата и од тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве. Они су их већ вратили у канонско општење. Филарет (Денисенко) је након прављења раскола најпре рашчињен '92. године, а затим предат анатеми '97. године, и да историја буде најзанимљивија у овом моменту, управо патријарх Вартоломеј је то примио к знању и чак обавестио Московску патријаршију да ће спроводити саборске одлуке Москве. Тако да имате заправо помало парадоксалну ситуацију, да човек који је пре 20-ак година прихватио одређене одлуке, чак их поздравио, данас је потписао одлуке које негирају сопствено прихватање. А оно што је питање над свим питањима је на који начин ћа та нова структура уопште бити могућа? Цариград се тренутно поставља као неко ко може то да реши, а украјинска држава врши притисак на обједињавање, али бих напомено да су у последњих 15 година све украјинске власти покушавале, и мимо цариградске иницијативе, да направе обједињавање тзв. Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и нису успели, а ту постоји један проблем што Филарет не жели да буде било шта друго него патријарх, а врло тешко да ће му и Цариград дати тај статус." Патријарх Вартоломеј је рекао да Цариград има право да реши украјинско црквено питање без учешћа Москве и помиње документ из 17. века којим је, лаичким речником речено, дао Москви право да се брине о територији Украјине, они сада повлаче тај документ и кажу – ми смо одговорни за територију Украјине. "То повлачење докумената поставља и нека много дубља питања – да ли је могуће историју вратити у некакву тачку која вама одговара? А притом имамо реалије које апсолутно нису исте, чак територија Кијевске митрополије која је тада постојала апсолутно није идентична ни са територијом Украјине, ни са територијом Кијевске митрополије, која сада постоји. А онда се поставља питање да ли онда било који документ из прошлости може да се поништи? Да ли документ о аутокефалији Српске православне цркве из 1920. године може да се поништи? Пре четири месеца Вартоломеј је још увек признавао Украјинску православну цркву, канонску, њене представнике, митрополита Онуфрија... Шта се то догодило у последња четири месеца, осим геополитичких дешавања и унутар украјинских дешавања, што би у црквеном смислу мотивисало неког да донесе такву одлуку?" Да ли би ово могло да се одрази на Македонију, македонске власти су, слично украјинским властима, писале Вартоломеју да одобри аутокефалију Македонској православној цркви, која је непризната још од 60-их година прошлог века, тражило се од бугарске цркве да постане мајка црква, може ли принцип који је важио у Украјини васељенски патријарх да примени у Македонији? "Ако бисмо погледали тумачење, како се Цариградски патријархат постављао, испада да има право да било кад, на било који начин, примени било који принцип, мада је Цариградска патријаршија, осећајући бојазни Српске православне цркве, дала једну изјаву у којој је рекла да упућује цркву у Скопљу да проблем решава пре свега са Српском православном црквом, а подсетио бих да је Иларион у једном недавном интервјуу рекао да је и став Руске православне цркве да је питање тзв. МПЦ саставни део СПЦ. Има ту један проблем, Петро Порошенко експлицитно каже – питање цркве је питање националне безбедности Украјине и зато то радимо. Филип Вујановић се својевремено бавио црногорским црквеним питањем опет тражећи од Цариграда одређене уступке које није добио, решавајући црногорско идентитетско питање. Тзв. Македонска православна црква данас тражи неког саговорника, јасно је зашто националне олигархије нових земаља то желе да ураде, али је право питање да ли је сад православна црква банкарско тржиште и да можете да дођете на један шалтер, па нисмо ништа добили, а онда на други шалтер, па ћемо на трећи, па неко има монопол. Проблем је у пристајању помесних цркава да буду некакве експозитуре и да запримају такве ствари, то је ипак новост у православној цркви јер је постојало вековима некакво канонско устројство." Поменули сте Црну Гору, занимљиво је што је поглавара канонски непризнате Црногорске православне цркве Мираша Дедеића рашчинио управо васељенски патријарх. "Ту имамо неколико занимљивих ствари, најпре тачно – био је рашчињен, Митрополија црногорско-приморска је чак објавила његово писмо патријарху Павлу у коме каже да је његов сукоб са Цариградом наступио због његових просрпских националистичких активности у Риму, па се то није свидело Грцима... али је на крају та авантуристичка личност отишла једним потпуно другим правцем. Оно што је занимљиво за Украјину и тзв. ЦПЦ то је да су Филарет (Денисенко), и такозвани Алтернативни синод Бугарске православне цркве, дакле један раскол који постоји у Бугарској, заједно са Мирашем, чинили неку врсту 'неканонског интеркомунија'. Имали сте ситуацију да су Филарет, Мираш Дедеић и тај синод бугарске цркве паралелно деловали, тако да сте на Цетињу за Лучиндан, где је деловао Мираш, увек могли да видите неког украјинског епископа, и неког из Бугарске, а на овим литијама у Кијеву који је организовао Филарет увек је био или сам Мираш или неко од његових... СПЦ је рекла је да неће признати, нити може признати, да се некоме врати чин, напросто ми не можемо да признамо неког ко је до јуче служио са Мирашем Дедеићем, да може сутрадан да уђе у неку српску цркву. Поставља се питање на који начин Цариград мисли да ће његово решавање у Украјини моћи уопште бити примљено у некој од православних цркава." Каква је позиција СПЦ, она не сме да се опредељује ни за једну страну, васељенски патријарх је историјски најважнији, први међу једнакима у православном свету, а Московска патријаршија је најмоћнија, има највише верника? "Не само што не смемо, нас обавезује чињеница да јесмо и геополитички и народно и на сваки начин неко средиште, у контакту смо и са хеленским, грчким православљем, а са друге стране део смо словенског света и природно и братски повезани са Руском православном црквом. СПЦ је назвала принцип решавања проблема у Украјини неканонским од стране Цариградске патријаршије, а не треба ни поистовећивати ту патријаршију са Вартоломејом, чини ми се да и у оквиру грчког православља имате гласове који опомињу да су ти потези деструктивни, контрапродуктивни... и то је добро, оно што се предвиђало да ће доћи до некакве велике поделе на словенско и грчко православље, до тога, чини ми се, ипак неће доћи, него до једног здравог промишљања. Оно што је код Цариграда очигледно, то је, чини ми се, геополитички притисак који их тера да се понашају на начин који је самом Цариграду до пре два месеца био потпуно неприхватљив, нпр. потписивање протокола између председника Порошенка и патријарха Вартоломеја, где се патријарх Вартоломеј ставља у функцију некаквог извођача радова за Украјину, а онда Украјина даје један манастир, то је нешто што то да сте пре два месеца питали људе који су били процариградски расположени њима би се чинило да је тај став недостојан првог међу једнакима." Шта је са Светом Гором, она је под јурисдикцијом васељенског патријарха, и директна последица овог сукоба Москве и Цариграда је да је московски патријарх Кирил забранио руским верницима да се причешћују у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Какве би могле да буду последице по Хиландар? "Тренутно Хиландар остаје у статусу који јесте, али чини ми се да у том дипломатском маниру који је почео да влада и са стране Цариграда и том владавином докумената, чини ми се да се помало и у Московској патријаршији губи осећај за реални живот, па сад дипломатски реципроцитет захтева да се нигде и ни са ким не служи и не причешћује, укључујући и Свету Гору. Света Гора је увек била издвојена по свему, по свом духовном бићу, по томе шта и ко она јесте, и мислим да се ту помало показује нека врста пренагљености, колико год да разумем реакцију Московске патријаршије и лично сам везан, јер често идем у Украјину." Kадa је васељенски патријарх Вартоломеј покренуо процес давања аутокефалије украјинској цркви, водећи људи СПЦ су упозорили да то може да буде увод у највећи раскол у православном свету, који може да се упореди чак и са Великом шизмом из 1054. године. Где смо данас и да ли је тај процес неповратан? "Као и 1054. године, поред црквених правила, једну улогу ће сигурно одиграти и геополитика, јер можемо да видимо да неке велике силе учествују бар у конструисању воље за раскол. Ја не бих у потпуности негативно гледао на будућност, мислим да и даље постоји здраво тело у свакој од помесних цркава, и не мислим да је тај процес отишао у потпуни неповрат и да оно што је тренутно стање може да траје много. Мислим да ћемо пре доћи до неког решења него до неког цементирања, зато што ипак теолошке, културолошке, лингвистичке разлике између помесних цркава данас нису тако велике колико су биле између Запада и Истока 1054. године, када сте имали једну потпуну самосвест о два раздвојена света." http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3329265/rusija-i-ukrajina-verski-raskol-u-doba-rata.html Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  10. У том спектру питања и проблема појављивале су се одређене вјечите теме „практичног карактера“. Откада сеже моје сјећање „црквене проблематике“ до дана данашњег помиње се питање „екуменизма“ (ма шта то значило), „промјене богослужења“ (о коме се расправља свугдје осим на часовима литургике), „подјеле Београда“ (у коме се тек од скора колико било сналазим у саобраћају, па ме никад није претјерано интересовало да ли ће Крњача и Коњарник бити иста епархија) и „доношења новог Устава СПЦ“. Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медјима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито? Марк Шагал, Мојсеј и таблице закона, 1962. Заставе имена и нереална очекивања. Како сам, као један од уредника портала teologija.net добио прилику да прочитам изврстан коментарДејана Мачковића на поменути приједлог Устава, већ ми се учинило да више није у питању просто загријавање теме из црквено-реторичког фризераја него нешто много озбиљније. О самом приједлогу, његовим добрим и лошим странама, Д. Мачковић је говорио са познавањем права и црквеног права па не бих хтио ни могао понављати његова запажања и примједбе. Међутим, након читања поменутог коментара, а затим и самог текста Устава, остају извјесна питања на која будућност тек треба да пружи одговор. Њих, ипак, морам да поставим себи (и свакоме ко има стрпљења да чита ове редове). Најприје, чини се да се, попут свега код нас, и даље доста енергије троши на питања не само идентитета него, тако рећи „идентитета идентитета“, тј. видљивости идентитета. А што смо у горој националној, државној, економској и демографској позицији, то се наша осјетљивост појачава, склоност ка екстремним рјешењима расте, а моћ да се замишљено спроведе у дјело опада. То је најбоље видљиво у питању имена Цркве. И то је једна од тема које круже већ двије деценије. Оно је најбољи показатељ идеолошких фантазмагорија и практичне неснађености на терену. Јер и само име, питање имена, почиње да се испуњава оном свештеном теологијом божанских имена којом је инспирисана старозавјетна теологија имена или именословна у Русији почетка ХХ вијека. И опет лутамо, идеолошки и „практично“. Идеолошки, заиста постоји једна свијест изграђивана већ деценијама на основама претпостављене „нормалне стварности Цркве“ каква је, испада, бивала само у одређеном (и увијек већ завршеном!) периоду постојања Цркве (углавном у прва три вијека). Према тој идеологији „златне прошлости“, само име „Српска Православна Црква“ је „етнофилетистичко“, те тиме неодговарајуће. Свакако да је „локалност“ тадашње еклисиологије подразумијевала да је национални елемент бивао секундаран у односу на конкретан догађај Евхаристије и конкретну стварност Цркве. Занимљиво би, међутим, било уочити да се изазов „национализма“ или бар лингво-етничке осјетљивости, ипак, није појавио тек „послије буржоаске револуције“ (како се често да чути), него су језичке, менталитетске и народне одлике очигледно биле прилично битни (негативни, углавном) фактори и прије концепта савремене нације (удио идентитетског фактора у схизмама Копта, Етиопљана и Јермена, као и у постепеном удаљавању Истока и Запада прије и послије 1054. познат је сваком иоле образованом црквеном историчару). Међутим, чак и да сву историју, идеализовану и неидеализовану оставимо по страни, очигледно је да је стварност таква каква јесте. То не значи да је морамо прихватити и у њеним лошим аспектима, али значи да је не можемо мијењати чистим пројекцијама („ако будемо мислили тако, биће тако“). Конкретно, то значи да би локализовање имена Цркве и даље морало да уважи стварност Цркве, а стварност Цркве јесте таква да Њу својом осјећају углавном људи који себе сматрају православним Србима као и они којима бар не смета то што већину њених вјерника представљају ти исти поменути Срби. Опет, наша црквена јавност и даље углавном не узима у обзир да, с обзиром да сама Црква постоји у више од једне државе и у више од једног друштва, не постоји рјешење које ће задовољити све. Није исто рећи „Српска Православна Црква“ у Србији гдје се то у извјесном смислу подразумијева (и узима здраво за готово), у Републици Српској гдје је то битно, јер сваки дан слушамо лажни квази-грађански наратив о „православним Босанцима“ (додуше, понекад се он да чути и у шумадијоцентричним необразованим гласовима браће у Србији, без свијести са колико бола та незлобива незнавеност одзвања у ушима људи преко Дрине), нити је то исто када се каже у Црној Гори (са врло специфичном идентитетском ситуацијом у којој ствари ни изблиза нису једнозначне и заувијек ријешене, јер се црногорски-регионални, црногорски-национални и српски-надрегионални-национални идентитет и даље преплићу али и сударају). О Хрватској би тек вриједило размислити. Да ли је србофобија, данас легитимна у том друштву, коју, кажу, ипак, не прати нужно „ортодоксофобија“ нужно довољан разлог за бар мању видљивост ноторне чињенице, а то је да у Цркву коју један Хрват види у Дубровнику, Загребу или Винковцима ипак углавном иду Срби а не, ето, наводно сасвим прихватљиви Грци, Кенијци или Јапанци? Мислим да се прећуткивањем очигледног не постиже ништа, чак ни смањење очигледног друштвеног притиска на православне Србе у Хрватској, а шаље се човјека недостојна порука да се притисак исплати и да је менталитет из 1942. када је стварана Hrvatska pravoslavna crkva на дуже стазе исправан и исплатив. Уосталом, ма колико национализам и традиционализам били заиста ужасни проблеми са којима се сусрећемо, проблеми који гуше Цркву, проблеми који нашем човјеку не дају да осим обредопоклоништва и реторике види било шта друго, неће нека иновативна промјена имена ријешити било шта, него деценије и вијекови рада са људима. А то не предстоји само СПЦ. Него свим помјесним Црквама, хеленофоним подједнако. И њима је потребно да се престану лагати о наднационалном карактеру. Тренутно је тако како јесте, а немоћ Критског сабрања да ријеши питање дијаспоре свједочи о кризи која није само наша. И зато је сви морамо рјешавати. Организам, касте и питање јединства: реторика тијела и прагматика касте. Међутим, ако постоји једно још битније питање од овог онда то јесте питање начина постојања Цркве. Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“ углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“ или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV веку, тексисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас! Слобода за дјецу. Ако сам добро схватио Дејана, а то је донекле и мој утисак послије првог читања, онда се бар неке од ових ствари у поменутом приједлогу крећу напријед. То је добро и охрабрујуће, али је неопходно да природно стање ствари Цркве – органска повезаноствјерног народа (99,9%) Цркве, свештенства (0,1% Цркве или мање, лош сам са математиком) и епископата (0,001% или мање Цркве) – постане оно што живимо. А за почетак бар оно чему тежимо. Та органска повезаност не треба да буде октроисана од стране једне комисије а затим октроисана од стране било кога „органа“. Не, драги Оци, Епископи, Професори, Обновитељи Предања – само у стварност треба да претворимо оно чему сте нас учили. Позовите нас да о нацрту Устава причамо. Да кажемо своју ријеч. Позовите оне са десна, који вас сумњичаво гледају. И они су Црква, докле год желе да нам буду браћа. Позовите и оне са лијева, што сматрају да је потребно да стварност друштвених промијена буде још јача и видљивија. И они су браћа докле год то желе да буду. Позовите сваког човјека који себе сматра православним Хришћанином, вјерником Српске Православне Цркве. Нека од тих мишљења ће бити несувисла (можда моја?), нека паметна. Али ће бити наша. Немамо времена да чекамо. Када год ми неко говори о уставном уређењу Босне и Херцеговине или Републике Српске, мени у памет не долази Дарко него Евгеније Ђого. Када се доносе устави, не доносе се ни за сто година, ни за десет, него за вријеме испред нас. Устав је увијек уједно одраз стварности, али и жеље да та стварност буде боља. Устав је позив да тај Устав вриједи и остане, да га поштујемо. Ја желим бољу стварност за мога сина и кћери. Немам више времена. Година ми је колико је било мојим родитељима када је почињао рат, када је мајка сазнала да се вашке тријебе петролејем, а не шампоном, а отац да се дневник може водити и на сред грбавичких улица. Недавно се упокојио пријатељ чија ме смрт на најпотреснији начин подсјетила да нема времена којим човјек самовласно располаже: сваки тренутак је позив на пуноћу живота (о томе колико ми је један сунчани дан његове сахране описао на најочиледнији начин шта јесте живот, шта љубав и ко јесте Црква – оставићу запис такође другом приликом). Дакле, и ради оних које живот тек чека и оних којима дугијемо бескрајно много прекасно је да тактизирам и живим ситним животом миша који жели да згрне благо и остави га дјеци. Ја не желим благо за дјецу. Желим Цркву (и друштво) у којој ће мој син наћи своје мјесто и глас, када слободно изабере да буде оно што жели да буде. Чекам Устав, али још више Стварност за Евгенија. Извор: http://teologija.net/cekajuci-ustav/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...