Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђаковац:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет
  2. А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. (Лк 16, 25) У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама. Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956. Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом? Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи. Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик. Никола Ђаковац
  4. Крај 19. и почетак 20. века, између осталог, означава период када се човеков поглед на забаву и примање информација радикално мења – у људски дом се усељава телевизија. Већ пред крај 20. века у куће улазе приватни рачунари чија је револуција, на коју човек није спреман и која још увек траје, одмах имплицирала смрт телевизије. Но, телевизија се и даље држи, мање попут израњављеног јунака и више попут фантома – она нам у свој формат пакује ставове појединаца, политичку пропаганду, бућкурише историјских и научних чињеница и измишљотина, као и све што се може приредити у виду спектакла. Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама. Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956. Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом? Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи. Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик. Никола Ђаковац View full Странице
  5. Odlican tekst o slobodi, slobodama, a u kontekstu nase stvarnosti/realnosti; mozda da nastavimo razmenu misljenja o slobodi iz ranijih postova; http://teologija.net/klovnovi-bez-sminke-u-medijskom-cirkusu-srbije/ Кловнови без шминке у медијском циркусу Србије Александар Ђаковац
  6. На самом почетку предавања ђакон Драган Радић је поздравио све присутне и, пожелевши срдачну добродошлицу уваженом госту и предавачу, најтоплије му је заблагодарио на труду и љубави да се одазове на позив Црквене општине и да одржи предавање. Отац Драган је изнео основне биографске податаке о оцу Александру упознавши аудиториум са предавачем. Отац Александар је одмах на почетку заблагодарио Митрополиту Порфирију и Црквеној општини загребачкој на позиву и срдачној добродошлици, али и свима присутнима што су издвојили од свог драгоценог времена и дошли да послушају његово излагање. Одмах потом отац Александар је одржао веома запажено и инспиративно предавање говоречи о томе каква је улога и одговорност хришћана у савременом друштву. После предавања, као и обично, уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је отац Александар са стрпљењем и љубављу одговарао. Са радошћу обавештавамо све пријатеље и заинтересоване да Црквена општина загребачка наставља са предавањима и у периоду божићног поста, када ћемо имати прилику да чујемо еминентне предаваче који ће говорити на теме везане за овај велики хришћански празник. Божићни циклус предавања отвориће Митрополит Порфирије, у среду 06. децембра 2017. године. Добро нам дошли! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  7. У среду, 22. новембра 2017. године, у просторијама библиотеке СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је последње предавање у оквиру циклуса предавања „Црква и друштво“, које је ове јесени организовала Црквена општина загребачка са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија. Последње предавање у овом циклусу одржао је доцент на Православном богословском факултету у Београду, презвитер др Александар Ђаковац, а његова тема је гласила: „Одговорност хришћана у савременом свету“. На самом почетку предавања ђакон Драган Радић је поздравио све присутне и, пожелевши срдачну добродошлицу уваженом госту и предавачу, најтоплије му је заблагодарио на труду и љубави да се одазове на позив Црквене општине и да одржи предавање. Отац Драган је изнео основне биографске податаке о оцу Александру упознавши аудиториум са предавачем. Отац Александар је одмах на почетку заблагодарио Митрополиту Порфирију и Црквеној општини загребачкој на позиву и срдачној добродошлици, али и свима присутнима што су издвојили од свог драгоценог времена и дошли да послушају његово излагање. Одмах потом отац Александар је одржао веома запажено и инспиративно предавање говоречи о томе каква је улога и одговорност хришћана у савременом друштву. После предавања, као и обично, уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је отац Александар са стрпљењем и љубављу одговарао. Са радошћу обавештавамо све пријатеље и заинтересоване да Црквена општина загребачка наставља са предавањима и у периоду божићног поста, када ћемо имати прилику да чујемо еминентне предаваче који ће говорити на теме везане за овај велики хришћански празник. Божићни циклус предавања отвориће Митрополит Порфирије, у среду 06. децембра 2017. године. Добро нам дошли! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  8. Александар Ђаковац Православни богословски факултет, Универзитет у Београду АБОРТУСНА КУЛТУРА У СРБИЈИ БИОЕТИЧКИ, РЕЛИГИЈСКИ И НАЦИОНАЛНИ АСПЕКТИ Сажетак Србија је земља са великим бројем абортуса због чега неки истраживачи сматрају да се може говорити о абортусној култури. Различите либералне групе непрестано наглашавају „право жене“ на абортус, при чему се занемарује чињеница да су многе жене принуђене на абортус. Због тога би било добро да се почне говорити о праву на материнство. То право би морало да буде значајно материјално подржано, пошто заустављање негативног прираштаја представља најзначајнији национални и друштвени интерес. Право на живот нерођеног детета тако мора бити узето у обзир. Пошто би криминализација абортуса довела до многих негативних последица, аутор предлаже да одлуку о дозвољавању легалног абортуса доноси етички одбор формиран од стручњака, који би обавио консултације са трудницом, испитао разлоге и дозволио абортусе који су оправдани, пре свега ради заштите живота жене. Кључне речи: абортусна култура, биоетика, религија, право на материнство. Питање абортуса има много различитих аспеката, и може се посматрати као биоетички, социјални, национални и религијски проблем. Они који се залажу за слободни приступ абортусу, свој став углавном аргументују позивањем на право жене на располагање сопственим телом из чега произилази њено право да суверено одлучује о томе да ли хоће или неће да задржи трудноћу. Иако они који заступају Pro-Choice опцију желе да покажу како читав проблем нема посебне етичке импликације, или да су оне ирелевантне, јасно је да то није тако. Штавише, разноликост законодавстава у свету, као и немогућност Европске уније да та законодавства усклади, показује степен етичке амбиваленције. Нис (Nys) описује ситуацију следећим речима: „Несумњиво да постоје одређене узнемирујуће теме у медицинским законима, као што су абортус и еутаназија – где су идеје различитих држава чланица (али и унутар самих држава) веома подељене због религијских, филозофских, етичких и других разлога, тако да је заједничка европска регулација једноставно незамислива.“ Проблем абортуса није само етички. То је истовремено и друштвени проблем, пошто његова масовна примена значајно утиче на друштво у целини. Социјалне импликације су разноврсне, а највише се огледају у депопулацији, што за последицу има старење становништва, смањивање броја радно способних, смањивање економских потенцијала, слабљење одбране итд. Посебно је забрињавајућа чињеница да се стопа укупног фертилитета смањује још од 1971. када је била 15% нижа од потребне за просто обнављање популације, док је тај проценат за 2006. износио 30%. Овакав тренд несумњиво води физичком нестанку становништва на овим просторима. Све традиционалне монотеистичке религије имају негативан став према абортусу и сматрају га убиством. Православна Црква је много пута износила овакву квалификацију абортуса. Према Митрополиту Хаџиниколау, „ембрион има почело и човечанску перспективу. Његове ћелије, његов генетски материјал, морфологија и физиологија, све је људско. Такође, и његова способност да израста једино у савршеног човека и ни у шта друго, потврђује његов људски идентитет“. Римокатоличка црква се јасно изразила по овом питању у Социјалним основама учења, које представља званични документ. Ту се у члану 553 каже да „унапређење људског достојанства значи пре свега поштовање неповредивог права на живот, од зачећа до природне смрти, што је прво и основно људско право које условљава сва остала“. Верска аргументација је у основи једноставна – ембрион је ембрион човека, и стога треба да подлеже заштити права на живот. Сва остала права, као право на избор, аксиолошки су испод права на живот. Негативан став хришћанства према абортусу је опште познат, због чега ћемо овде навести само неколико примера из првих векова. Ови примери су посебно занимљиви пошто намерни побачај наводе заједно са праксом убијања већ рођене деце, због тога што је повезаност ових пракси била позната у антици и темељила се на истим основама. Тако у Посланици Диогнету читамо да хришћани: „У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају“. У Учењу дванаесторице Апостола, спису познатом и под називом Дидахи, стоји: „Не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди“. Слично читамо и у Посланици Варнавиној: „Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди“. У каснијој традицији може се пронаћи обиље сличних ставова код великих црквених Отаца као што је Св. Јован Златоусти, Блажени Августин, Кирило Александријски и многи други. У истом правцу се развијало и канонско право које прописује значајне епитимије за жене које намерно побаце, као и за оне који им у томе помажу. Схватање да абортус представља цивилизацијски напредак, док његова забрана, која се поклапа са ширењем хришћанства, представља израз ретроградности и мрачњаштва, стога је врло неутемељено. Абортус је био забрањиван заједно са праксом убијања тек рођене деце. Те забране су проистицале из уверења да је људски живот светиња и да стога мора да подлеже заштити друштва. Сам концепт људских права и слобода почива управо на таквим схватањима, која се у случају абортуса пренебрегавају и проглашавају дискриминаторским. 1. АБОРТУСНА КУЛТУРА Иако су социјални, национални, биоетички и религијски приговори против абортуса веома снажни и имају велики број присталица, чињеница је да већина тзв. демократских земаља дозвољава абортус. Изузетака има, попут Ирске, где је абортус забрањен уставом. У Србији је закон по овом питању веома либералан још из времена комунизма. Абортус не само што је један од најзаступљенијих начина планирања породице, већ је толико раширен, да се с правом може говорити о абортусној култури и абортусној ендемији. Упркос констатацији да је абортус цивилизацијски „најмање прихватљив начин контроле рађања“, он се званично сврстава у корпус људских права, уз констатацију да овај метод у Србији деценијама представља „доминантни метод контроле рађања“. Поражавајућа је чињеница да у Србији, већ дуго времена, не постоје валидни статистички подаци о укупном броју извршених абортуса због чега се њихов број само процењује, а процене су веома различите. Према подацима која даје Институт „Батут“, у Србији је 2010. године извршено 17.466 намерних прекида трудноће.13 Међутим, ови подаци су далеко од стварних, и односе са само на пријављене абортусе, док је њихов укупан број далеко већи. На основу спроведених истраживања, Мирјана Рашевић закључује да је „евидентирани број абортуса по свему судећи озбиљно потцењен“. Упркос законској обавези, извесно је да приватне ординације нису довољно мотивисане да пријаве све абортусе које врше. Пресељење абортуса из државних у приватне клинике и ординације доводи у сумњу да се и она упозорења на опасности од абортуса са којима трудница мора да буде упозната износе само формално, пошто за приватну клинику обављени абортус значи наплаћена интервенција. Интересантан је податак да је око 60% гинеколога или њихових партнера било подвргнуто абортусу, што иде у прилог тези да они сами не увиђају у довољној мери значај медицинских последица, а још мање етичку проблематику везану за овај поступак. Ове чињенице говоре у прилог да није само недовољна информисаност разлог великог броја нежељених трудноћа, већ да узроке треба тражити у абортусној култури која се код нас створила. Застрашујуће статистике о паду наталитета су познате, али је добро да их поменемо и у овом контексту. У Србији је 2015. рођено 65.657 људи, а умрло 103.67817 што значи да је умрло 38.012 више него што се родило. Уколико се томе дода исељавање, јасно је да су резултати катастрофални. 2. КОРЕНИ АБОРТУСНЕ ЕТИКЕ Основни аргумент Pro-Life опције је у суштини једноставан – право на живот је претежније од права на избор. Након овакве поставке, долазимо до расправе о томе да ли је ембрион/фетус живо биће, може ли се посматрати као посебно људско биће или представља само „део тела“ жене? Иако је позивање на биологију и медицину када је о овом питању реч веома често, ове науке заправо не могу да дају недвосмислен одговор на ово питање, пошто разилажење не почива на чињеницама као таквим већ на њиховој интерпретацији. Када којим случајем абортус не био медицински изводљив, када таква опција не би постојала, готово је извесно да нико не би доводио у питање чињеницу да људски биолошки живот почиње зачећем и завршава се смрћу. Само питање које је постављено пред биологију заправо је интенциозно. Оно је постављено баш због тога да би се абортус етички оправдао. Међутим, за дефиницију човека, и с тим у вези његових права, уопште није релевантно у каквом су стању његове биолошке функције, бар када је у питању право на живот. Нико данас не заступа тезу да особе које живе са различитим инвалидитетима, чак и када је он апсолутан, немају право на живот или њихов живот није вредан живљења. Међутим, такво становиште се заступа када су у питању медицински индуковани побачаји. Људско биће, у првој фази свог биолошког живота се лишава заштите права на живот, а вредност његовог живота се одређује мерилима која не важе и не могу да важе за људска бића. Деформитет нерођеног детета се сматра довољним разлогом за одобравање чак и касних абортуса. Овакав приступ води савремену цивилизацију на само корак од еугеничких пракси нацизма које су с правом осуђене и над којима се сви згражамо. Ипак, закони већине земаља, које дозвољавају намерни прекид трудноће на основу захтева жене, постављају ограничење до око десете недеље фертилитета. Разлози овог ограничења никако нису само медицински, у смислу да је каснији побачај ризичнији по саму жену, већ садрже и етичке разлоге, на основу прихваћеног становишта да важност живота нерођеног детета расте с протоком времена. Овакво становиште са гледишта етике тешко је брањиво, иако оно јесте засновано на древним традицијама. У античком свету абортус је практикован, мада су одређене етичке дилеме јасно уочљиве. Хипократ забрањује лекарима да га врше, а у појединим периодима римске републике је оштро кажњаван, мада се та забрана више тицала права оца на своје потомство. У различитим цивилизацијама и у различитим временима, абортус се различито третирао. Најстарији документовани абортус је обављен пре око 4.500 година у Кини, сачуван је и египатски папирус из 1.550 пре Хр., који описује технику поступка абортуса. Знамо да су и Грци и Римљани практиковали абортус. Иако се дете није сматрало људским бићем, или барем не људским бићем које треба да ужива заштиту друштва, ипак су и поборници абортуса, као на пример лекар Соран, тражили постојање ваљаних разлога, забрањујући абортус због тривијалних разлога као што је очување лепоте. Услед великог морталитета новорођенчади, било је уобичајено да се родитељи превише емотивно не везују за своју децу док не поодрасту. Такође су још од античких времена постојали обичаји убијања деце која су рођена са недостацима или родитељи нису хтели да их прихвате. У античком свету, не само да нерођено дете није имало никаква права, већ их није имало ни рођено дете, све док га родитељи званично не прихвате. Због таквог становишта, не само абортус, него ни инфантицид, најчешће нису сматрани етички неприхватљивим и нису били законски санкционисани. Изгледа да су управо овакве традиције послужиле као основ уверењу да је живот нерођеног детета у првом триместру трудноће мање важан него касније, као што је и живот новорођенчета био друштвено признат тек када га родитељи прихвате. Након свега изнесеног можемо да закључимо да основни разлог због кога је у античко доба дозвољаван абортус није почивао на уверењу да нерођено дете још није живо или да још није човек, већ на уверењу да право на живот почиње друштвеним признањем које се огледало у прихватању детета од стране родитеља. Оваква схватања су у складу са цивилизацијским степеном развоја ондашњих друштава. Интересантно је да савремена друштва, која су по питању односа према немоћнима и слабима толико напредовала у односу на антику, по питању односа према нерођеној деци задржавају ставове као у древној Кини, Египту или Риму. Разлози због којих се настоји да се уз помоћ биологије и медицине докаже како нерођено дете није живо, или како се не може сматрати посебним људским бићем, већ само делом тела мајке, нису утемељени на научним чињеницама већ на утилитарном тумачењу тих чињеница, како би се на тај начин пружила основа за настављање праксе вршења абортуса. Идеолошка основа порицања субјективности нерођеног детета заснива се на древним патријархалним схватањима према коме дете стиче право на живот признањем од стране родитеља, пре свега оца, да га желе и прихватају. Парадоксално је да је абортус, који је некада заједно с инфаницидом, представљао екстремни израз патријархалног друштвеног устројства, данас промовисан у нарочито право жена и представља израз њихове еманципације. 3. АБОРТУС: ЕМАНЦИПАЦИЈА ИЛИ ПРИНУДА? Абортус се, од стране заговорника, обично означава као право, као израз еманципације жене и уопште као цивилизацијско достигнуће. Изоставља се или маргинализује чињеница да многе жене абортусу прибегавају не као жељеном решењу, већ као нужном злу на које су често принуђене. Та принуђеност често бива због лоше материјалне ситуације и немогућности да се детету омогући нормалан живот и да се задовоље његове потребе. Такође су присутни и други видови принуде, како од стране мужа или партнера, тако и од стране породице. Разлози су разнолики, али поред социјалних, можемо навести и еугеничке, када се жели дете одређеног пола, по правилу мушког, када постоји сумња да дете има или ће имати неку аномалију и слично. Проблем фемицида се све више уочава и присутан је како у неразвијеним земљама тако и у оним које су економски најнапредније. Иако су познате многе негативне последице абортуса, о њима се недовољно говори, и као да постоји тенденција да се оне минимализују. Поред тога што абортус може у значајној мери да наруши здравље жене, да доведе то трајног стерилитета или умањења репродуктивне способности, а у неким случајевима и до смртног исхода, абортус изазива и значајне психичке тегобе. Иако су неки од ових проблема познати и испитани, проблем жаљења, које траје деценијама након обављеног абортуса и у значајној мери негативно утиче на жену, није довољно испитан. 4. ЗАКЉУЧАК И поред тога што са биоетичког, религиозног, социјалног и националног становишта, абортус не може бити оправдан, осим у случајевима када је угрожен живот мајке, овај проблем се не може решити једноставном забраном. Криминализација би вероватно дала одређене резултате, али би произвела и низ озбиљних последица. Повећао би се морталитет жена које би прибегле илегалном абортусу, као и њихова општа медицинска угроженост. Таква ситуација би била неправедна према женама слабијег материјалног положаја пошто би оне боље ситуиране одлазиле у иностранство да тамо побаце. Оно што би било неопходно учинити јесте промоција права на материнство, при чему би се читаво друштво нарочито ангажовало на задатку да жени, и уопште породици, обезбеди све неопходне услове за подизање детета без нарочитих условљавања. Феминистички аргументи, према коме је право на избор у погледу абортуса гарант да жена неће бити сведена на биолошку репродукцију и машину за обнављање нације26 није убедљив. Већина жена жели да се оствари и кроз материнство (а већина мушкараца кроз очинство). Наравно, постоје и жене које то не желе. Али, да ли је због тога потребно свим женама и читавом друштву наметнути такав дискурс, и уверавати их да између абортуса и слободе стоји знак једнакости, док са друге стране, огроман број жена које би желеле да се остваре и као мајке, то нису у могућности због тога што је друштвена брига о њима и њиховом потомству недовољна? Поред озбиљне материјалне подршке, која је оправдана чињеницом да је заустављање демографског пада најважније друштвено и национално питање, било би потребно формирати етичке одборе, састављене од стручњака, који би савесно испитали сваки случај, и одобрили легалан абортус онда када је живот мајке угрожен или кад је озбиљно угрожено њено физичко и метално здравље. Такви одбори би такође у обзир морали да узму и право на живот нерођеног детета. Истовремено би било неопходно интензивирати едукацију читаве популације о другим начинима планирања породице, али пре свега о чињеници да и сексуална активност, као и многе друге активности човека, може да доведе до настанка одговорности која није била планирана. Д ругим речима, човекова сексуалност повлачи одговорност. Управо овај моменат недостаје код оних који предлажу увођење сексуалног васпитања у школе, при чему се акценат ставља на контрацепцију, док се аспект настанка могуће одговорности игнорише или маргинализује. https://www.academia.edu/33854663/Абортусна_култура_у_Србији_биоетички_религијски_и_национални_аспекти
  9. На тему "Свети Јустин Философ - од платонизма до хришћанства" говорио је презвитер доц. др Александар Ђаковац (Православни богословски факултет у Београду) на трибини у Библиотеци града Београда, 13. јуна 2017. Године, одржаној у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије Београдско - карловачке. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...