Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђака'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг. Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи. Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило. Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен. Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба. Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика. У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица. „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика. Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“. „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима. Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива. Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично. И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених. Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда. Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење. У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове. Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли. „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену. „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења. „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“. Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“. Ишчекује и екскурзију. „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже. Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг. Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве. „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже. Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“. На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“. На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.
  2. Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи.
  3. У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква
  4. Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније! Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали! Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор: Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч, Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица, Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика, Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа, Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем, Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело, Кад школе носе имена најгорих ученика, Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера! И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације. http://iskra.co/kolumne/o-trijumfu-najgorih-djaka/
  5. Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација! А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима. Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније! Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали! Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор: Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч, Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица, Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика, Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа, Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем, Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело, Кад школе носе имена најгорих ученика, Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера! И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације. http://iskra.co/kolumne/o-trijumfu-najgorih-djaka/ View full Странице
×
×
  • Create New...