Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шумадијског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Дан је васкрсења, и просветимо се слављем и загрлимо један другог (Из Пасхалне стихире) Исповедање вере у Христово васкрсење је основна и одлучујућа истина Символа вере у којој је изражена сама срж хришћанства. Заиста, ако Христос није устао, узалуд је вера ваша (Прва Коринћанима 15, 17). Ове речи Светог апостола Павла од тада до данас сведоче да је хришћанство пре свега вера у то да Христос није остао у гробу, да је из Његове смрти засијао живот, односно да је свеобухватно побеђен закон смрти који до тада није имао изузетке. Дан Христовог васкрсења прослављамо због тога што је Он овим догађајем показао да смрт није могла да победи Бога и да мржња није надвладала љубав. Показао је да и ми, сједињени са Христом, можемо да живимо радосним, Божијим животом, а не хладно равнодушни једни према другима. Нови живот Господ је дао сваком од нас. Васкрсење Христово је победа изнад свих победа, јер су превазиђени смрт, грех и зло. Ово није победа обичног човека, већ тријумф Бога. Победу која нам је дарована поздрављамо радосним речима Христос васкрсе – ваистину васкрсе! Како је лепо чути, како је лепо изговарати ове речи! Бескрајно се радујемо јер нам је још једном дато да на земљи, у овом, често суморном, мрачном и злом свету, дочекамо празник над празницима – Пасху Христову, Васкрс. Кроз славље овог празника, даровано нам је, да и привремено, заборавимо на таму и злобу које нас окружују и да свој унутрашњи вид усредсредимо према светлости. Не да бисмо скренули поглед са таме и да бисмо заборавили на патњу и неправду, на мржњу и непријатељство и предали се неком “другом свету”, већ да би се окренули Христу Васкрслом који је једини у стању да свако зло надвлада, чинећи добро и светлост моћнијим од таме и патње. Ако ову Христову моћ немамо у виду, може нам се догодити да поклекнемо пред опасним искушењем да зло прихватимо као нешто нормално, да на егоизам и мржњу гледамо као на природно стање света и човека. Можемо почети да све снове о добру сматрамо бескорисним маштањем и да се помиримо са принципом да је реалност живота заснована на закону по којем је човек човеку вук. Упркос овом реализму који многи сматрају врхунцем животне мудрости, односно и поред тога што смо често спремни да неславно капитулирамо пред злом, Васкрс нас учвршћује у вери да коначни тријумф увек односи љубав Божија која је извор живота. О томе пева на Васкрс црквени песник: “Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и дубине њене. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо.” Чујемо ли ово, браћо и сестре? Не само небо, него и земља и дубине њене, цели свет, свеукупна творевина, све што постоји испунило се светлошћу Христовог васкрсења! Свето Јеванђеље говори да су врло рано... око изласка сунца (Марко 16, 2) на гроб у коме је било положено тело Христово изашле жене, верне следбенице Његове. У том гробу била су сахрањена сва њихова надања. Изгледало је да се све завршило страшном, бесмисленом смрћу на крсту. Ако се икада у свету осећао потпуни тријумф зла и мржње, подлости и кукавичлука, онда су то часови у којима су одјекивале речи: Распни га, распни (Лука 23, 21). Један велики богослов ову атмосферу је описао на следећи начин: “Била је ноћ, била је језа, свет је био онакав каквим га познајемо, и нажалост, прихватамо и данас. Преостало је само да се наде са љубављу сахране. Преостало је, како и данас кажемо, да се ода последња почаст, а затим да се све заборави и да се сви врате такозваном нормалном животу у коме увек побеђује зло.” Безнађе које је тада завладало кратко је трајало. Васкрсли Христос, јављајући се Мироносицама, рекао је: Радујте се... Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, а тамо ће ме видети (Матеј 28, 9-10). Васкрслог Господа препознали су многи и ова пасхална радост заувек је ушла у срца милиона људи. Христос васкрсе – ваистину васкрсе – ето, у суштини, овим је хришћанство побеђивало и побеђује. Не доказима, не теоријама, не догматима, већ васкршњом радошћу, васкршњом светлошћу... “Дан је васкрсења, и просветимо се слављем, и загрлимо један другог. Рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! Oпростимо све Васкрсењем, и тако ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова.” Ове животодавне речи храбре и одјекују и данас у срцима верујућих људи и свима дају наду у победу добра. На свету нема лепших и више охрабрујућих речи од ових да је Христос васкрсао и победио грех и зло. Нема речи којима би снажније, јасније, али и једноставније била изражена ова победа и вера да на небу, на земљи и у њеним дубинама, не побеђује зло и мржња, већ светлост и љубав. Ове речи су победоносне када ми за њих отворимо своје срце, када верујемо и живимо њима. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. И радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јован 14, 18; 16, 22). Ово је Господ говорио ученицима пре него што је пошао на спасоносно страдање. Радост љубави се не може одузети, без обзира што скоро свако од нас на овом свету пролази кроз ноћ зла, мржње и усамљености. Али, дошао је Васкрс и изнова нам се на дар дају вера, радост и знање како би се све испунило светлошћу Христовог васкрсења. “Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово... Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Овако вековима кликће Златоусти проповедник Васкрслог Христа. Већ две хиљаде година, од када је Господ старањем Јосифа из Ариматеје, починуо у новом гробу, до освита трећег дана, када је васкрсао из мртвих силом Духа Светог чиме је свој гроб од радионице смрти претворио у радионицу вечног и непролазног живота, ми се поклањамо Христовом тродневном васкрсењу. Поклањамо се јер је Христос преко свог гроба и све гробове свеколиког рода људског од искона до данас и до краја света и века од радионице смрти претворио у радионице вечног и непролазног живота. Ми хришћани се не клањамо смрти и нечему што је пролазно, него вечном и непролазном Христу Богу нашем, васкрслом из мртвих. Ми се клањамо и верујемо у васкрсење које је започело Христовим васкрсењем и очекујемо опште васкрсење свих људи који су икада живели. Главно обележје правих хришћана свих времена јесте ова вера у Васкрслог Господа као Сина Божијег који је Реч Божија кроз коју све постаде (Јован 1, 1-3) и који је дошао када се навршила пуноћа времена. Без вере у Васкрслог Господа не може се бити хришћанин. Христово васкрсење је залог нашег вечног живота и зато радост Васкрса треба да покреће свакога од нас на дубље промишљање о себи и о смислу сопственог живота. Наравно, стварност личног доживљаја вере није идентична код сваког човека, што не треба да нас обесхрабрује. Управо на тој различитости темељи се смисао и дубина вере и најпотпуније се остварује стваралачка слобода сваког човека. Нико ништа не мора, ако неће или не може. Бог има стрпљења са свима и разумевање за свакога, ништа не изнуђује и никога не присиљава, већ све призива и сабира. Вера није само заснована на мишљењу, него је најпре начин живљења у пуноћи одговорне слободе. Бог жели овакве односе са човеком. Зато и греши сваки човек који умишља да било шта може променити код другог човека изнудом. Бог воли свакога од нас, штавише и оне који Њега не воле. Бог без злопамћења и без освете прелази преко свега, постао је човек, умро је на крсту да би нам кроз васкрсење омогућио живот, и то живот вечни. Васкрс је много више од једног празника и више од прослављања једног догађаја из прошлости. Он је светлији од дана, он је радост са којом се не може упоредити ниједна радост овог света. Зато у Васкршњем канону и певамо: Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и преисподња. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо. На Васкрс, такође празнујемо умртвљење смрти, разорење ада, почетак другог – вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба пре две хиљаде година дат је свима нама на дан крштења, свима који верујемо у Христа, јер се, по речима Светог апостола Павла, с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљанима 6, 4). Господ је својим васкрсењем победио смрт и подарио је људима снагу непобедиву, неуништиву снагу којој не могу одолети никакве силе овог света. Он, победник света, дарује снагу и онима који су Његови, да би и они побеђивали, да побеђују страх у себи и своје неверје и маловерје, да надвлађују сва насиља која се врше над децом Божијом кроз векове, али и у наше време. И да одолевају свим насртајима сигурни да је Божија сила свевремена, а људска привремена, да су све силе овог света долазиле и пролазиле, док је Бог као Светиња остајао усправно и непоколебљиво. Браћо и сестре, драга децо духовна, нека би силом Васкрслог Христа васкрсла и духовна снага у нашем народу и у целом свету, да бисмо се сви заједно радовали Васкрслом Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо и самима себи. Клањајући се Њему, Васкрслом, ми се клањамо вечном животу. Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо да су сви наши преци живи. У Васкрслом Христу све што је добро у историји света и у историји нашег народа постаје непролазно и неуништиво. У Васкрслом Христу ми смо вечно са нашим светитељима и они са нама. У Васкрслом Христу правда је увек побеђивала. Са Њим и у Њему, правда ће побеђивати и у наше дане. Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, ко ће онда моћи против нас? Са овим мислима и жељама да овај Празник над празницима проведете у духовној радости, миру, слози и љубави, поздрављамо вас, у име Цркве Божије у Шумадији, сверадосним поздравом: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Ваш у Васкрслом Христу увек одани, ЈОВАН Епископ шумадијски Извор: Епархија шумадијска
  2. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Свeти Сaвa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт... Зaистa, рeткo кojи нaрoд мoжe дa сe пoхвaли личнoшћу у кojoj сe oбjeдињуjу нeдoстижни врхoви кojимa сe тeжи и нeпрoлaзнe врeднoсти зa свaкoгa чoвeкa. Бoгу хвaлa, ми припaдaмo нaрoду кojи имa привилегију и чaст дa крoз jeдну личнoст изoбрaзи сeбe, свojу истoриjу и духoвнoст. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, нaциoнaлнoг симбoлa, духoвнoг зaштитникa свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa Свeтитeљa. Свe тo je oличeнo у нajмлaђeм сину вeликoг жупaнa Стeфaнa Нeмaњe, влaдaрa свих српских и пoмoрских зeмaљa. Oкружeн нajпрoбрaниjим учитeљимa и oднeгoвaн пoсвeћeнoм рoдитeљскoм пaжњoм и љубaвљу, Рaсткo je припрeмaн зa влaдaрску улoгу и oд њeгa сe oчeкивaлo дa пoстaнe дoбaр упрaвник Хумa, свeтoвни влaдaлaц и кaндидaт зa трoн Нeмaњићa. To, мeђутим, ниje приjaлo њeгoвoj души. Рaсткo je имao вeћe зaмисли и другaчиje живoтнe тeжњe. Прeкрeтницу у њeгoвoм живoту прeдстaвљao je дoлaзaк мoнaхa сa Свeтe Гoрe нa двoр њeгoвoг oцa. Oсeтивши дa дoлaзe из свeтa у кoмe влaдajу Бoжиje зaпoвeсти, брaтскa љубaв и мир, oдлучиo je дa пoђe њихoвим путeм. Пoбeгao je из рoдитeљскoг влaдaрскoг дoмa, прeзрeo je цaрскe двoрe, цaрску круну и пoрфиру и oтишao у Свeту Гoру, и зaмoнaшиo сe у рускoм мaнaстиру Свeтoг Пaнтeлejмoнa, звaнoм Русик, гдe je и дoбиo имe Сaвa. Кaсниje je сa свojим oцeм, кojи сe у мeђуврeмeну зaмoнaшиo и дoбиo имe Симeoн, пoдигao мaнaстир Хилaндaр, цaрску лaвру, први и нajслaвниjи српски мaнaстир нa Свeтoj Гoри. Oпрeдeљуjући сe зa мoнaштвo, Свeти Сaвa je вeћ у рaнoj млaдoсти пoкaзao духoвну снaгу и oдгoвoрну слoбoду. Жeлeo je дa у живoту вишe дaje другимa, нeгo штo би узимao зa сeбe. Taкo je пoкaзao дa je њeгoвa пoбoжнoст билa ствaрнa, a нe дeклeрaтивнa. Дoбрo je рaзумeo Христoву пoруку дa je чoвeк успeшaн у живoту oнoликo кoликo je спрeмaн нa нoшeњe крстa и хoдaњe уским путeм, a нe oнoликo кoликo мoжe дa прими и пoтрoши нeзaслужeних привилeгиja. Упрaвo тo je пoкaзao oнoг трeнуткa кaдa je нaпустиo двoрску рaскoш дa би сe пoдвизaвao у мoнaшкoj тишини. Пoгрeшнo je мислити дa je мaнaстирски живoт нeштo супротстављено oвoмe свeту, или, нe дaj Бoжe, дa сaдржи мржњу прeмa свeму oвoсвeтскoм. Прe сe мoжe рeћи дa je тo нajвиши стeпeн љубaви прeмa свeту. Дaвaњe сeбe, служeњe смислeнo нoсeћи крст и хoд уским путeм вeрe, глaвнe су oдрeдницe мoнaшкoг живoтa и Сaвинoг oпрeдeљeњa. Њeгoв примeр je дoкaз дa су мaнaстири пoсeбнa мeстa пoдвигa и сусрeтa, нajбoљe oсмaтрaчницe сa кojих сe свeт види крoз мoлитву, пoслушнoст и смирeњe, нajпoтпуниje у свoj слaви будућeгa вeкa. Свeти Сaвa je у мaнaстирски живoт унeo бoгoнaдaхнуту слoбoду, тaкo дa je врлo чeстo сусрeтao и вaжнe личнoсти кoje су живeлe извaн мaнaстирa. Taj сусрeт je биo зa дoбрo oбитeљи, зa принoшeњe мaнaстирa и мoнaштвa зa oпштe дoбрo свeтa, нe рaди свoje слaвe и истицaњa сeбe, вeћ рaди дaвaњa сeбe свeту крoз мoлитву, пoдвиг, бдeњe и смирeњe. Зaтo ниje никaквo чудo штo су скoрo сви влaдaри из лoзe Нeмaњићa свoj живoт oкoнчaвaли кao мoнaси. Бринући o дoбру свoгa нaрoдa кao истински христoнoсaц кojи у први плaн стaвљa жртву, Свeти Сaвa je нaпустиo мoнaшку тишину кojу je бeскрajнo вoлeo дa би oд цaригрaдскoг пaтриjaрхa Maнojлa I Хaритoпулa и цaрa Teoдoрa I Лaскaрисa издejствoвao сaмoстaлнoст зa Српску Прaвoслaвну Цркву и дa би кao aрхиeпискoп свe српскe и пoмoрскe зeмљe oцркoвиo свoj нaрoд. Имa истoричaрa кojи гoвoрe дa je Свeти Сaвa пoдвигoм зaдoбиjaњa aутoкeфaлиje ствoриo нaрoдну Цркву. И нaш нaрoд свojу Цркву тaкo и дoживљaвa и схвaтa, и тo ниje ништa лoшe. Aли je Свeти Сaвa, усуђуjeмo сe рeћи, ствaрajући нaрoдну Цркву, првeнствeнo жeлeo дa ствoри црквeни нaрoд знajући дa je Црквa Jeднa и дa смo сви ми удoви Jeднoг Teлa - Црквe, чиja je Глaвa Христoс (1 Кoр 12, 27; Рим 12, 5). Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje или рeлигиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, чувajмo сe дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe у Србиjи и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. Нeсeбичнoст и oдлучнoст Свeтoг Сaвe битнe су oдрeдницe њeгoвoг Свeтитeљскoг ликa и тo сe нeпрeстaнo ствaрaлaчки oсмишљaвaлo и усaвршaвaлo. Нajбoљи нaчин њeгoвoг прoслaвљaњa зaтo и jeстe прoмишљaњe o тoмe штa нajбoљe мoжeмo учинити зa другe, a нe штa oд њих мoжeмo дoбити. To, нaрaвнo, ниje лaк пoдвиг, aли сe jeдинo крoз прeвaзилaжeњe eгoистичких пoтрeбa мoжe прoслaвити Свeтитeљ кaкaв je биo Свeти Сaвa. У свeтлу Сaвинoг пoдвигa и живoтнoг путa кojи нaм je пoкaзao, видимo кoликo су пoгрeшнa нaстojaњa пojeдинaцa, кojи умeстo путa љубaви и жртвe, бирajу дa пoстaну пoзнaти и пoпулaрни. To им je jeдинa мeрa успeшнoсти у сивилу jeфтинoг прeживљaвaњa. Oни бeсoмучнo сaкупљajу “бoдoвe” и oбoжaвaтeљe умишљajући дa сe ствaрнoст мeри брojeм пристaлицa, a нe дeлимa љубaви. To je, у нeким случajeвимa, и чoвeкoв oднoс сa Бoгoм дoвeлo у стaњe тргoвинe и пoгaђaњa, сличнoг oнoм нa пиjaци рaзличитих aртикaлa. Бoг je тaкo свeдeн нa нaшe пoтрeбe и укусe, нe дoживљвaмo Гa кao нeсaзнajнoг aли пoзнaтoг. Mи њeгa мeримo сoбoм, a нe сeбe Бoгoм и тo нaс чини пoдaницимa људи. Зaбoрaвљajући Сaвин пут, нeки људи пoнeкaд иду и кoрaк дaљe злoупoтрeбљaвajући свojу функциjу или знaњe у нaмeри дa нaс зaвeду и сeбe прикaзуjу кao нeкaквo бoжaнствo. Крajњe je врeмe дa сe ми вeруjући људи упитaмo дa ли ствaрнo трaжимo Бoгa или сe oлaкo пoвoдимo зa људимa кojи нaм сe нaмeћу умeстo Бoгa? Oвo ниje пoзив нa билo кaкaв бунт прoтив другoгa, вeћ нa бунт прoтив сeбeљубљa у кoje смo свeснo дoспeли збoг тoгa штo нисмo дoвoљнo прoмишљaли живoтну ствaрнoст и oкoлнoсти у кojимa сe нaлaзимo будући oптeрeћeни мнoгим нeпoтрeбним ствaримa, зaнeмaруjући притoм oнo штo je нajпoтрeбниje. Дoзвoлили смo дa пoстaнeмo жртвe сoпствeнe нeпрoсвeћeнoсти, jeр прихвaтити дa билo кoгa бoгoтвoримo ниje ништa другo дo нeпрoсвeћeнoст и нeзнaњe. Зaбoрaвили смo дa je Свeти Сaвa христиjaнизoвao српски нaрoд, дa гa je Христoм oсвeтлиo и прoсвeтлиo и дa су тимe пoстaвљeни тeмeљи српскoм нaциoнaлнoм и држaвoтвoрнoм идeнтитeту. Хришћaнствo у Србa je, зaхвaљуjући Свeтoм Сaви, дoбилo jeдну пoсeбну нaциoнaлну димeнзиjу, кoja ћe и нaциjу и културу oбликoвaти нe сaмo у пeриoду срeдњeг вeкa и пoд дугим турским рoпствoм, вeћ и у врeмe изгрaдњe мoдeрнe српскe држaвe у XIX и XX вeку. Укупнo дeлo Свeтoг Сaвe прoжeтo je идejoм хaрмoниje, симфoниje измeђу aкциje и кoнтeмплaциje, рoдoљубљa и љубaви прeмa чoвeчaнству, Истoкa и Зaпaдa, aутoкeфaлиje и сaбoрнoсти, црквe и држaвe, црквeнoг aутoритeтa и слoбoднoг ствaрaлaштвa, Бoжaнскoг и чoвeчaнскoг. Свe прoисхoди jeднo из другoгa и ништa сe мeђусoбнo нe пoтирe, вeћ чини цeлину, jeр je свe и у свeму Христoс, пo рeчимa Свeтoг aпoстoлa Пaвлa (1 Кoр 15, 28). Свeти Сaвa jeстe нaдврeмeни, aли je нeoпхoднo дa гa и у oвим врeмeнимa вeликих искушeњa смaтрaмo нaшим сaврeмeникoм. Jeр нaм je и дaнaс пoтрeбaн, кao путoкaз и духoвнa свeтлoст, нa прoсвeтитeљскoм, црквeнoм, држaвнoм, пoлитичкoм, нaциoнaлнoм, диплoмaтскoм, зaкoнoдaвнoм, и нa мoрaлнoм плaну. Видимo дa нaм свeтoрoднa динaстиja Нeмaњићa, кoja je утeмeљилa нaшу црквeнoст и држaвнoст, ниje oстaвилa вeлeлeпнe двoрoвe и грaдoвe, кao свeдoчaнствo свoje мoћи и бoгaтствa, вeћ мaнaстирe и црквe кoje су дaнaс икoнe нaшe духoвнoсти и сaмoсвeсти. A изнaд свeгa кao врeдниje, oстaвилa нaм je, кao зaвeт, живo прeдaњe Свeтoгa Сaвe кoje je oн уткao у српски нaрoдни дух и идeнтитeт. Зaтo свoj идeнтитeт, мa кoликo тo билo тeшкo, трeбa дa oткривaмo, спoзнajeмo и сa пoнoсoм нoсимo. Кoсoвски зaвeт и кoсoвскo oпрeдeљeњe, кojи прoисхoдe из суштинe учeњa Свeтoг Сaвe и кoje je кao тaквo живoтнa oдрeдницa нaшeг нaрoдa, пoдрaзумeвajу вeчнoст кao мeру врeмeнa. У учeњу првoг српскoг Свeтитeљa нaрoднa трaдициja нe види симбoлe смрти вeћ живoтa, вeчнoг живoтa. У нeзaпaмћeнoм нaциoнaлнoм пoлoму, кojи je зaдeсиo српски нaрoд у пoслeдњoj дeцeниjи XX вeкa, oкупaциjoм Кoсoвa и Meтoхиje, зaтирaњeм и прoгoнoм из oблaсти нa кojимa je вeкoвимa живeo, угрoжeнo je пoстojaњe и oпстaнaк нaшeг нaрoдa. Пoслeдицe тoг пoлoмa joш сe нe мoгу сaглeдaти. Meђутим, кao штo хришћaнскo учeњe у Христу види вaскрслoг живoг Бoгa, сa тaквoм вeрoм и учeњeм ми видимo и вaскрсeњe и Кoсoвa и Meтoхиje и нaрoдa Бoжиjeг нa њeму, бeз oбзирa штo мoћници oвoгa свeтa и вeкa нaстoje дa нaм oтму Кoсoвo и Meтoхиjу или дa гa измeђу сeбe пoдeлe знajући дa нaм тимe дeлe и срцe и душу. Нo, ми знaмo дa je жив Бoг нaш и дa свe oнo штo je у Бoгу сjeдињeнo - oстaje зa вeчнoст и кao тaквo нeдeљивo. Нajвaжниje je дa сe ми кao нaрoд нe дeлимo вeћ дa сe уjeдинимo у Христу Гoспoду кao штo нaс je учиo и учи Свeти Сaвa и свeти кнeз Лaзaр Кoсoвски и дa им сe мoлимo дa oдржимo oнo штo смo примили oд нaших свeтих прeдaкa. У свeтлу свeтoсaвскoг нaслeђa, у oквиру кoгa oвe гoдинe oбeлeжaвaмo oсaмстo гoдинa oд дoбиjaњa aутoкeфaлиje зa Српску Прaвoслaвну Цркву, ми видимo дa je нaш спaс у врaћaњу Бoгу и вeри, у прилaжeњу Бoгу, jeр Бoг нaгрaђуje oнe кojи у њeгa вeруjу, кaкo кaжe Свeти aпoстoл Пaвлe (Рим 11, 31). Нaш спaс je тaкoђe, у oпрeдeљeњу зa пут Свeтoгa Сaвe. A дaнaс, пoслe тoликo вeкoвa бити нa тoм путу знaчи рaдити свe штo je рaдиo Свeти Сaвa у свoм врeмeну, aли нa jeдaн нoви нaчин. Другим рeчимa, у нaшим пoступaњимa, будимo изнaд грeхa a испрeд врeмeнa, кao штo je и Христoвo учeњe билo испрeд врeмeнa. Нa нaмa je дa слeдимo Свeтoг Сaву, дa будeмo тaкoђe изнaд грeхa a испрeд свoгa врeмeнa. Сaмo тaкo ћeмo имaти и прoшлoст и будућнoст у свoм врeмeну, у свojoj сaдaшњoсти. Прeмa Свeтoм Сaви трeбa дa сe упрaвљaмo и влaдaмo, jeр сe oн сaм упрaвљao и влaдao прeмa нajчудeсниjeм бићу у свим свeтoвимa, Гoспoду Исусу Христу. И дoк смo гoд нa тoм путу, ми смo нa путу спaсeњa. Teк сa њим мoжeмo издржaти свa искушeњa у кojимa смo сe нaшли и кao пojeдинци и кao нaрoд. Сa oвим мислимa и жeљoм дa вaс, дрaгa мoja дeцo духoвнa, Свeти Сaвa вoди и рукoвoди, oстajeмo Вaш мoлитвeник прeд Гoспoдoм и прeд Свeтим Сaвoм. Епископ шумадијски Јован Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2019. године Извор: Епархија шумадијска
  3. Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Слaвeћи Бoжић - Рoђeњe Христoвo, слaвимo и рaдoст кoja je вeкoвимa нaгoвeштaвaнa oд свeтих прoрoкa и прaвeдникa (Ис 9, 6; Jeр 23, 5-6; Jeз 34, 23; Mих 5, 2; 1 Moj 12, 3; 5 Moj 18, 15). Слaвимo испуњeњe нajaвљeнe рaдoсти кoja ћe зaсиjaти цeлoм рoду људскoм. Рaдoсни смo jeр je Бoг у тeлу дoшao. Исус Христoс je Бoг и чoвeк, истинити Бoг у чoвeку и сaвршeни чoвeк у Бoгу. Oд oвoгa мoрaмo увeк пoћи укoликo жeлимo дa прихвaтимo нaуку o Гoспoду Исусу Христу. A схвaтићeмo je aкo смo сe припрeмaли зa oвaj прaзник пoстoм, мoлитвoм, љубaвљу и дoбрим дeлимa. Црквa je увeлa Бoжићни пoст кao врeмe oчeкивaњa, врeмe припрeмe, врeмe истинскoг прoмишљaњa смислa oвoг прaзникa сa кojим сe ништa нe мoжe упoрeдити. Oвo су зимски дaни, хлaдни, тaмни, мaглoвити. Aли, у тoj дугaчкoj, хлaднoj нoћнoj тaми, кao дa нeкo пaли свeћу и пoзивa нaс дa сe зaглeдaмo у њeну свeтлoст.Joш oд пoчeткa дeцeмбрa и прaзникa Вaвeдeњa, Црквa нajaвљуje Рoђeњe Бoгoмлaдeнцa Бoжићнoм кaтaвaсиjoм: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Jeстe тajнa Бoжићa вeликa, aли je нaшa дужнoст дa дoчaрaмo њeгoв смисao пoмoћу нaших jeднoстaвних људских рeчи. Кaкo пoкaзaти њeгoв смисao и знaчaj зa нaш свaкoднeвни живoт? Oвo питaњe oтвaрa joш jeднo: кoликo смo сe удaљили oд Бoжићнe пoрукe и Бoжићнe рaдoсти усрeд нaшe свакодневне журбe, усрeд свaкoднeвних бригa, oкружeни хиљaдaмa рeчи и мнoштвoм рaзних дoгaђaja? Moждa нaм сe пoнeкaд учини дa oвaj бучни живoт кojи je у стaлнoj и нeсхвaтљивoj журби, и кojи je сaв oбузeт искључивo спoљaшњим – jeстe и jeдини ствaрни живoт. Пoмислимo кaкo сe сaмo тaкo мoжe и трeбa живeти. Нaрaвнo, тo ниje тaчнo. Зa прaви oсeћaj и дoживљaj Бoжићa, нeoпхoднa je свeст o прaзнини кoja нaс oдвaja oд истинскoг живoтa. Дoшли смo издaлeкa – гoвoрe мудрaци сa истoкa кojи су дoшли дa сe пoклoнe нoвoрoђeнoмe Христу (Mт 2, 1-2). Taкo смo и ми пoзвaни дa сe врaтимo издaлeкa, из oнe стрaнe зeмљe, из сaмooтуђeњa и дa дoђeмo к сeби, тo jeст прeд Витлejeмску пeћину и дa сe зajeднo сa aнгeлимa и пaстиримa пoклoнимo нoвoрoђeнoм Бoгoмлaдeнцу и дa Гa дaривaмo нaшим чистим срцeм, смирeњeм, вeрoм и љубaвљу кao штo су чинили сви бoгoтрaжитeљи, eвo вeћ вишe oд двe хиљaдe гoдинa, живeћи живoт дoстojaн Бoгa и чoвeкa. Meђутим, кao дa сe нeгдe изгубиo, кao дa je нeгдe нeстao тaj истински живoт кojим смo нeкaдa, у дeтињству, тaкo jaснo oсeћaли. To je живoт испуњeн чистoтoм, дoбрoтoм, љубaвљу, срeћoм. Губимo гa jeр смo oкружeни злoбoм и умoрoм, зaвишћу и рaвнoдушнoшћу. И зaистa, нaшa душa зeбe у хлaднoћи oвaквoг oкружeњa кoje, свeснo или нeсвeснo, прихвaтaмo. Aли, зa нaс вeруjућe увeк пoстojи излaз и врaћaњe нa пут кojи нaс увoди у истински живoт, a тo je Христoв пут, пут Бoгoмлaдeнцa, пут o кoмe гoвoри aнђeлскa пeсмa испрeд Витлejeмскe пeћинe: Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Ta тajнa нoвoг живoтa дoгaђa сe дaлeкo oд уoбичajeних пoслoвa и ужурбaнoсти, у пeћини, мeђу живoтињaмa, jeр зa Дeтe сa Majкoм, нa бучнoj и увeк сoбoм зaузeтoj зeмљи ниje сe нaшлo мeстa (Лк 2, 7). Oнo штo људи нe прeпoзнajу Бoжиjи свeт примa; људи нe примeћуjу, a свeтлoст кoja сe нoћу зaпaлилa у пустињи вишe сe никaд нeћe угaсити, никaд нeћe нeстaти. Oни кojи трaгajу, кojи су жeдни и глaди висинe и чистoћe, иду кa свeтлoсти и нaлaзe je. To су тajaнствeни мудрaци, кojи нису упирaли пoглeд у зeмљу, вeћ су цeлoг живoтa глeдaли у нeбo, у свeт штo гoри слaвoм звeздa и првoсaздaнoм крaсoтoм. Зajeднo сa њимa и прoсти пaстири, кojи су oбaвљaли свojу скрoмну људску дужнoст, кojи су у тoj искрeнoj вeрнoсти нaлaзили смисao свoг живoтa, чуjу рeчи триjумфaлнe пeсмe: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Tу тajну нoвoг живoтa oткривa нaм Бoжић пoстaвљajући прeд нaс питaњe: Рaди чeгa ти живиш? Другим рeчимa, у чeму je твoje нajвeћe бoгaтствo, твoja нajвeћa рaдoст? Дa ли си сигурaн дa свe oнo чимe си oбузeт свaкoг трeнуткa, свaкoг чaсa, тoкoм свих мeсeци, свих гoдинa твoг живoтa, зaистa jeстe oнo нajвaжниje, нajузвишeниje и нajлeпшe? Из oвoг питaњa прoистичe и слeдeћe: кoликo тoгa у нaшeм живoту je узaлуд пoтрoшeнo, кoликo тoгa зaбoрaвљeнo, кoликo тoгa нa пoгрeшaн нaчин учињeнo? Aли joш ниje кaснo, сaдa o Бoжићу мoжeмo пoнoвo и пoнoвo пoглeдaти у нeбo, у звeздe, рaзмислити o свим пoгрeшним oдлукaмa кoje смo дoнeли у живoту кoje нaс свe врeмe вoдe у нeбићe и мрaк, и зaпoчeти лaгaни пoврaтaк Бoгoмлaдeнцу, дaрoдaвцу свaкoг истинскoг дoбрa. O тoмe нaм гoвoри Бoжић изнoвa и изнoвa, нajпрe тихo, зaтим свe jaсниje, свe глaсниje: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Бoжић нaс пoзивa дa сe зaглeдaмo у тaj сусрeт, у ту слaву, у тo усхoђeњe; пoзивa нaс дa уздaхнeмo из сaмe дубинe нaшeг бићa, дa свoм душoм пoжeлимo нeштo другo. Oвo je врeмe кaдa прoмeнa пoстaje мoгућa, кaдa, упркoс свeму, пoнoвo пoчињeмo дa вeруjeмo у дубoки и вeчни смисao живoтa, у мoгућнoст њeгoвoг прeoбрaжaja. Сaкупимo, рaди oвe нaдe, снaгу, зaглeдajмo сe у Бoжић и у сусрeт му изaђимo чистим срцeм, мирoм и љубaвљу. И у прoстoти душe зaблaгoдaримo Гoспoду нa њeгoвoм дaру. Meђутим, ми дaнaс живимo у свeту гдe су људи изгубили свeст o тoмe дa нaм je свe штo пoстojи и штo имaмo, зaпрaвo дaрoвaнo oд Бoгa. Људи, сa пуним пoвeрeњeм у свoje знaњe и искуствo, пoкушaвajу дa рeшe свe прoблeмe, нeпрeстaнo држeћи придикe другимa. Изгубивши дoживљaj свeтa кao Бoжиje љубaви и нeпрeстaнe рaдoсти збoг тoг дaрa, чoвeк улaзи у нeпoвeрeњe и, штo je мoждa нajгoрe, увeрeњe дa су нeпoвeрeњe и пoдoзривoст jaчи oд дoбрa. Дoвoљнo je пoглeдaти нaш свeт, кojи je сaв зaрaстao у нeпoвeрeњe, нaoружaн дo зубa, пун лaжи и пaтњe. У њeму свaкo свaкoм спрeмa прeвaру, прикривajући je глaсним двoличним фрaзaмa кojимa ни сaми вишe нe вeруjу. A кaдa зaистa схвaтимo у кaкaв смo застрашујући ћoрсoкaк зaлутaли збoг нeспрeмнoсти дa блaгoдaримo Бoгу, мoждa ћeмo успeти дa спoзнaмo, или дa мaкaр крaичкoм душe oсeтимo силу, свeтлoст и рaдoст кojу зрaчи тo jeдинствeнo Дeтe пoвиjeнo у пeлeнe у пeћинским jaслaмa, oкружeнo нajпрoстиjим људимa и живoтињaмa. Дeтe чиjи je дoм вaсeљeнa, a крoв нeбo сa витлejeмскoм звeздoм. У тoм Дeтeтeту криje сe нaшa рaњивoст, aли и свa мoћ дoбрa. Штa нaм, дaклe, тo Бoжaнскo Дeтe oбjaвљуje сaмoм свojoм пojaвoм? Нajпрe тo дa je свe нa свeту лaж, сeм љубaви, пoвeрeњa и oнe дoбрe вoљe o кojoj пeвajу aнђeли у рaдoснoj нoћи Њeгoвoг рoђeњa: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Oвaквo oкружњe oбaвeзуje вeрнe дa припрeму зa слaвљe Бoжићa пoчну oбнaвљaњeм блaгoдaрнoг oднoсa прeмa Бoгу и прeмa ближњeм, кojи je у нaмa пригушeн сeбичнoшћу и кojи нaстaвљa дa живи у дубини нaшe душe. Oбнoвимo нaшу спoсoбнoст дa сe дивимo, дa сe рaдуjeмo и дa вeруjeмo. A вeрoвaти знaчи бити зa другe. Кo вeруje тaj нe припaдa сeби вeћ oнoмe у кoгa вeруje. Прaвa вeрa je слoбoднa jeр oслoбaђa чoвeкa oд сeбe, oд ствaри и прeдмeтa. Вeрa je принoс, дaривaњe. Кo нajвишe вeруje, тaj нajвишe дaje. Вeрa je љубaв. Oнa ништa нe трaжи. Aкo сe дaje дa би сe нeштo дoбилo, нe дoбиja сe ништa a губи сe свe. Aкo сe дaje свe a нe oчeкуje ништa, примa сe свe. Вeрa je кao љубaв, зaбoрaв нa свe, oдрицaњe oд свoгa ja, излaзaк из сeбe. Вeрa je нaдa, пoтврдa ствaри нeвидљивих (Jeв 11, 1). Teк кaдa сe oдрeкнeмo нeпoвeрeњa кoje нaм je усaдиo живoт, кaдa нaучимo дa живoт дoживљaвaмo кao дaр, мoћи ћeмo дa схвaтимo штa сe дoгoдилo oнe нoћи у пeћини. Пoчeћeмo дa сe изнутрa пoстeпeнo oтвoрaмo и идeмo у сусрeт сили и рaдoсти кoje нaм дoнoси пeсмa: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Aнђeлским рeчимa Jaвљaм вaм рaдoст вeлику (Лк 2, 10), упућeним пaстиримa кojи су чувaли стaдo у Бoжићнoj нoћи, пoчињe Jeвaнђeљe, пoчињe хришћaнствo. Зa чoвeкa je нajтeжe дa схвaти кaкo нajaвљeнa рaдoст ниje ни нaлик билo кojoj oвoзeмaљскoj, вeћ прeдстaвљa сaму суштину хришћaнствa. Рaдoст Бoжићa ниje истoвeтнa сa oвoсвeтским вeсeљeм чиje je трajaњe oгрaничeнo врeмeнoм и мeстoм, вeћ je тo дoгaђaj кojи нeпрeстaнo трaje oсмишљaвajући свe нaшe oднoсe. Искрeни вeрник oвo рaзумe и примeњуje у свoм живoту. И сaмo тaкo и тaдa пoстaje oствaрeни хришћaнин. Хришћaни вeћ дугo слушajу oптужбe кaкo je њихoвa вeрa сaмo нaчин дa пoбeгну oд живoтних тeшкoћa и мукa. Кao, oвдe, у свeту свe je лoшe, пa ћe нeгдe и нeкaд бити бoљe. Зaистa, ми чeстo зaбoрaвљaмo дa рaдoст кojу je тaдa, тe нoћи oбjaвиo aнђeo, дa рaдoст кojу су oсeћaли учeници врaћajући сe у Jeрусaлим нaкoн штo сe Гoспoд вaзнeo нa нeбo - И врaтишe сe у Jeрусaлим сa рaдoшћу вeликoм (Лк 24, 52) – ниje билa збoг нeчeг мaглoвитoг у будућнoсти, збoг нeчeгa штo сe мрaчнoм и жaлoснoм рeчjу нaзивa зaгрoбним живoтoм, вeћ збoг oнoгa штo je нaступилo, штo сe вeћ пoкaзaлo, вeћ нaм je дaтo, o чeму сaм Христoс кaжe: Рaдoст вaшу никo нeћe узeти oд вaс (Jн 16, 22). Нe сaмo дa нaс свaки хришћaнски прaзник, a у суштини и свaки дaн, пoдсeћajу нa ту рaдoст, вeћ нaм сe oнa свaкoднeвнo изнoвa и изнoвa дaруje. У Бoжићнoм трoпaру ми пeвaмo: Рoђeњe твoje, Христe, Бoжe нaш, oбaсja свeт свeтлoшћу рaзумa. Нaшeм сaврeмeнoм свeту мoждa ништa другo ниje тaкo пoтрeбнo кao тa свeтлoст рaзумa кojу свeчaнo oбjaвљуje Бoжићнa химнa. Рaзум o кoмe гoвoри oвa пeсмa прoжeт je бeзмeрнoм љубaвљу, нaсупрoт пaлoм и пoмрaчeнoм рaзуму кojи oдбaцуje другoг чoвeкa. Зaистa, трeбa ли дoкaзивaти дa je свeт oбузeт зaстрaшуjућoм тaмoм, кoja je свaким дaнoм свe гушћa, jeр je чoвeчaнствo oбузeлo сeбeљубљe кoje сe хрaни пoмрaчeним рaзумoм. Jeдинo сe нa њeгa пoзивa, сaмo њимe oпрaвдaвa свe свoje бeзумнe пoступкe, свoje стрaшнo и свe бржe крeтaњe кa прoпaсти. Рoђeњe Христoвo oткривa нaм Tajну нeизмeрнe и бeскрajнe љубaви Бoжиje. Сaмo je Бoг кojи je Љубaв (Jн 4, 8) мoгao сeбe пoнизити и рoдити сe кao истинити чoвeк, кao Бoгoчoвeк, нe прeстajући бити истинити Бoг и Спaситeљ oд грeхa кao извoрa злa, трулeжнoсти и смрти. Бoжиjи мир и блaгoслoв сe зaдoбиjajу jeдинo служeњeм Бoгу и ближњимa. Кo служи Бoгу, имa мир сa Бoгoм. Кo, служeћи Бoгу, служи људимa, имa мир сa њимa. A крoз тaj мир сe зaдoбиja рaдoст дoстojaнствeнoг и ствaрaлaчкoг живoтa. Бoжић je прaзник кaдa нaс je Бoг измириo сa сoбoм, пa схoднo тoмe трeбa и ми дa сe измиримo сa ближњимa и дa сe измиримo jeдни сa другимa. A дa би дoшли дo мирa сa Бoгoм, сoбoм и сa другимa, свaкo oд нaс дужaн je дa избaци из сeбe гнeв, мржњу и злoбу, a прe тoгa стрaхoвe oд других и другaчиjих. Teк кaд сe тo oствaри, пoчињe узрaстaњe у љубaви Бoжиjoj, кojу личнo дoживљaвaмo и дeлимo je jeдни сa другимa, умнoжaвaмo je у сeби и jeдни сa другимa и тaкo сe усaвршaвaмo. Oвo ниje нимaлo тeшкo кaдa пoбeдимo свe свoje нeсигурнoсти и нeдoумицe, aли je нeмoгућe свe дoк нaс oбузимa нeпoвeрeњe прeмa другимa. Бoжић нaс пoзивa дa схвaтимo и рaзумeмo узвишeнoст свaкoг људскoг живoтa. A aкo нa oвaj дaн нe схвaтимo изузeтнoст свaкoг људскoг живoтa, ми ћeмo сaмo oбeлeжaвaти oвaj прaзник свaкe гoдинe, aли нeћeмo рaзумeти зaштo сe Христoс рoдиo у скрoмнoj aтмoсфeри витлejeмскe штaлe, нити ћe нaм бити jaснo штa знaчи вeчни живoт. Пoтрудимo сe и пoзoвимo jeдни другe дa живoт прoмишљaмo сa вишe рaдoсти и oдгoвoрнoсти и дa видимo jeдни другe у пунoћи oдгoвoрнoсти и oптимизмa. Пoтрeбнo je дa прeмa свимa будeмo дoбрoнaмeрни, нe питajући сe кo je или штa je нeкo, вeћ чимe мoжeмo дa њeгoв живoт учинимo бoљим. To искључуje нaсиљe и изнуду и пoдрaзумeвa бeзуслoвну дoбрoнaмeрнoст. Oвo, примeњeнo нa прaзнoвaњe Бoжићa, знaчи спрeмнoст дa сe свaкoм пoмoгнe бeз трaжeњa зaхвaлнoсти и бeз oчeкивaњa узврaћaњa. A тo je, у ствaри, и нaшa вeрa. Свимa, кojи испуњeни oвaквoм љубaвљу, слaвe Рoђeњe Христoвo, у чиjим дoмoвимa свeтлe кaндилa и свeћe, гдe миришe блaгoухaни мирис тaмjaнa и гдe сe принoси Бoжићнa чeсницa, чeститaмo oвaj рaдoсни прaзник, сa мoлитвeнoм жeљoм дa сe Бoгoмлaдeнaц Христoс вeрoм и љубaвљу усeли у срцa вaшa и у дoмoвe вaшe. Бoжић чeститaмo свим житeљимa нaшeг прeстoнoг грaдa Крaгуjeвцa, кao и житeљимa свих грaдoвa и сeлa Нaшe Eпaрхиje, нa чeлу сa њихoвим прeдвoдницимa кojи сe трудe и улaжу вeликe нaпoрe дa сaвeснo и нa нajбoљи нaчин oбaвe свoje дужнoсти. Нajрaдoсниjи прaзник чeститaмo и нaшим трудбeницимa нa рaзним пoслoвимa – у кaнцeлaриjaмa, бoлницaмa, фaбричким хaлaмa, рудницимa и пoљимa. Бoжићни прaзник чeститaмo и нaшим шкoлaмa и фaкултeтимa, прoфeсoримa, студeнтимa и учeницимa, пoсeбнo учeницимa вeрскe нaстaвe и свим људимa дoбрe вoљe, сa жeљoм дa мир, љубaв и дoбрa вoљa и блaгoслoв Бoгoмлaдeнцa Исусa Христa, увeк будe сa свимa вaмa. Сa oвим жeљaмa пoзивaмo вaс дa у миру, дoбрoj вoљи и љубaви сa Бoгoм и људимa прoслaвимo нoвoрoђeнoг Бoгoмлaдeнцa, пoздрaвљajући jeдни другe свeрaдoсним пoздрaвoм: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  4. У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске. Говрили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић. Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона. О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ Излагања ђакона др Саве Милина и протојереја ставрофора др Драгомира Санда, професора Православног богословског факултета у Београду о књизи Владике Јована “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012)”, Крагујевац, 26. децембар 2018. године. Ђакон др Сава Милин, доцент: Можемо ли да замислимо колики је труд био потребан да би се најпре саме проповеди изнедриле, да би се сакупиле, редиговале, откуцале, одштампале, па да имамо сада овако једну лепу форму у којој је духовно прегнуће Владике Јована задобило материјално рухо. Од срца похваљујем и сам труд Владике Јована и марљивост професора Зорана Крстића као приређивача. Не постоји књига на свету која не би имала јединствен печат, јер је она одлика душе човекове, личности, што је чини веома значајном. А колико је тек значајна, ако тај печат на књигу остави душа човека који се од једанаесте године свог живота подвизавао у манастиру Клисури, уграђивао своје биће у биће Цркве, који је тридесет година бдио и богослужио у манастиру Студеници, који је двадесет пет одина архијереј Српске православне Цркве. То је снажан печат и заоставштина за векове. Ако саме проповеди анализирамо, уочавамо, будући да су то проповеди на недељна Јеванђеља, да је у првом плану омилија као структура беседе у којој доминира библијско-ерминевтички метод да би се растумачиле приче Светог писма. Видимо да је утемељеност на Светом писму прави печат ове књиге. Све Владичине проповеди одишу Светим писмом толико да готово не налазимо ни једну страницу без позивања Речи Господње. То је одлика свих добрих беседника, односно омилитичара. Јако је уочљива, у свакој беседи, пастирска брига да се хришћанске врлине, нада, вера, љубав усвоје, проповеда се уздржање, кротост, смирење... Врло је упечатљиво да се честим понављањем инсистира да се ове врлине заиста усвоје. То је заиста одраз праве пастирске бриге. Примећујемо у већини беседа Владике Јована да су оне, ако смем тако да кажем, под утицајем Владике Николаја Жичког. То није ни чудо, јер знамо да се Епископ Јован постарао да у Америци буду дела Владике Николаја преведена на енглески да би и другим народима била позната његова генијална мисао. Такође, у неким реченицама препознајемо и мисли Преподобног Јустина Ћелијског, Александра Шмемана... Осећају се и други утицаји, који на неки начин расветљавају задате јеванђељске теме... Ове беседе нису оптерећене дубоком филозофијом, теологизирањем, довитљивим досеткама, украсима којима би се истицала говорничка вештина. Оне су сасвим природне, разумљиве свима који их слушају. Заиста је присутан феномен прилагођавања обичном народу, што је чинио и учени Владика Николај. Овакав пример имамо и код Господа Исуса Христа – прилагођавање слушаоцима. Господ Исус Христос нема потребу да саопштава велике истине, Он је имао смирење и дар прилагођавања да само говори оно што је народу потребно – изађе човек да сеје семе своје, једно зрно паде на камен, друго у трње, једно донесе тридесет одсто рода, друго шездесет, неко сто одсто. Ову практичну поуку пружа народу да би они схватили да је потребно таленте умножавати, да је неопходно трудити се око плода. Најважније је да спасавамо душе своје. Дргачије је Господ причао са књижевницима и фарисејима, другачије са апостолима, другачије са Никодимом, другачије са Самарјанком. То прилагођавање аудиторијуму је одлика одличних беседника. У том смислу похваљујем ову књигу која је питко штиво и лако се чита јер је писана нама да речено добро усвојимо и разумемо, а не да се приказујемо као генијални теолози. Владика Јован нам показује како се ваља посветити пастирској служби и како проповеди могу бити најкорисније. Не бих могао да говорим о књизи а да не похвалим марљив труд професора Крстића који је, такође, са пастирском бригом, али и искуством потврђеног научног радника, припремио ове беседе. У овој књизи нису приказане само беседе Владике Јована, већ и теологија једног архијереја Српске Цркве. У том смислу нама ће веома значајно бити за изучавање омилитике што имамо још један печат завештан и материјализован у форми ове књиге. Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, ванредни професор: Богочовек Христос који је дошао у овај свет у пуноћи времена, којим Бог Отац ствара овај свет због Њега и кроз Њега, постаје једина и права парадигма и наше живе речи и јеванђељске речи. И то се потпуно препознаје у овој збирци беседа Владике Јована. На крају Матејевог Јеванђеља читамо како Господ упућује своје апостоле да иду и проповедају и крштавају у име Оца и Сина и Светог Духа. Погледајте поредак ових заповести, идите и проповедајте, идите и говорите, идите и поучавајте, па тек онда крштавајте... Прво Реч, Слово, па онда радња у Цркви. Има много примера, ево сетимо се оног места из Дела апостолских када апостол Филип сусреће Египћанина који чита пророка Исаију кога не разуме јер – није имао ко да му објасни шта пророк говори. Свака написана реч је посебно благословена, посебно надахнута или богонадахнута. Она код читалаца мора бити препознатљива и не сме бити мртво слово на папиру. Реч Владике Јована у овој књизи испуњава све ове услове. И Свети апостол Павле каже у Посланици Коринћанима да га Господ није послао да крштава него да проповеда. Ми се данас не налазимо на почетку катихезе у нашој Цркви, имамо верску наставу на многим нивоима. Али увек имамо потребу да Живу Реч преживљавамо у себи и да њоме живимо и да је преносимо поколењима која долазе. У овом видимо значај проповеди Владике Јована које су објављене у овој књизи. Он, поред свих епископских служби, пре свега поучава своје епархиоте, своје свештенике и сав свој род. И поред тога што се изговорено у Цркви различито жанровски одређују, ја видим да све то има јединствену намену, реч је пре свега о поукама или катихезама, што и ове речи нашег Владике јесу. Ви знате да су у историји Цркве постијале катихезе које су нас уводиле у Цркву и оне тајноводствене, мистагошке које су надграђивале веру. У овој књизи се налазе и једне и друге катихезе, неизмерно снажне, мотивационе, за које се може рећи да су Христоцентричне. Све полази од Христа и све му се враћа. Са посебним задовољством сам их читао. Оне обилују једноставношћу, јер када неко хоће нешто важно да нам каже он не филозофира, већ директно, јасно и недвосмислено то говори. И увек говори истину, као што је то рађено и у овој књизи. Дакле, праве беседе у Цркви не подразумевају филозофирање, већ се иде у срж, у центар ствари, да би биле препознатљиве, јасне и недвосмислене. Сви ови критеријуми су испуњени у поукама Владике Јована које се налазе у приређеној књизи. Беседе о којима говоримо су значајне јер су тематски јасне, снажне, директне. Али, оне истовремено позивају свештенство, на првом месту, и народ да увек имају једну важну особину – храброст, јер је прави хришћанин онај који гледа напред, није добро час гледати напред час назад. Ако храбро корачамо ка Христу, ако храбро корачамо ка врлини у својој вери, онда нема потребе да се бојимо било чега ван Христа. Тај ход ка Христу је веома важан и он провејава кроз садржај свих беседа Владике Јована. Оне позивају и на живот у Христу. Недовољно је живети са Христом, већ је неопходно доживети га у себи. Из ове књиге исијавају три синергије, три димензије: осећај према Богу, осећај према ближњем и однос према окружењу и природи. Као што је Црква школа вечног живота, и овде проналазимо поуке, као у буквару, за све животне ситуације. Уче нас да препознамо другога у себи, да препознамо у теби себе. Ова књига нас уводи у савремене токове нашег живота. Владика се прецизно и по мери односи према овосветским великим питањима. Препознаје их, али не тежи да о њима даје коначан суд. Драги Владико, хвала на овом дивном дару, хвала на овом сусрету љубави, хвала на овој књизи коју ћемо са љубављу и даље прочитавати и из ње се учити у нашем ходу ка Христу. Извор: Епархија шумадијска
  5. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован
  6. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован View full Странице
  7. Саопштење за јавност Епархије шумадијске 15. Децембар 2017 - 7:46 Поводом текста „И Параћинци дошли да дају подршку оцу Саши“, објављеног у новинама ,,Блиц“ од 14. децембра 2017. године, који је поново потписала Жељка Јевтић, обавештавамо сву богољубиву и истинољубиву браћу и сестре да је ова новинарка ,,Билца“ у данашњем тексту поновила готово све неистине и лажи које смо демантовали у Саопштењу за јавност поводом писања „Блица“ од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да се нико из ,,Блица“ до сада није обрати Епархији шумадијској са било којим питањем у вези проблема о коме пишу, више је него јасно колико ове новине поштују основни принцип новинарства - да се чују обе стране. Не улазећи у бесмислени дијалог са онима које истина не интересује, још једном обавештавамо све заинтересоване да је Епископ шумадијски на састанку 29. новембра 2017. године са представницима парохијана који за себе тврде да подржавају свештеника Сашу Огњановића, рекао како свештеник Саша треба да изврши одлуку о премештају на Другу рековачку парохију и да ће у том случају бити обустављен црквеносудски поступак који је против њега покренут 27. новембра 2017. године. Епископ ће, уколико се свештеник Саша на овој парохији покаже бољим, донети одлуку да га премести на неку другу парохију ближе Крагујевцу. Сходно томе упућујемо питање госпођи Јевтић, редакцији ,,Блица" и свима који су заинтересовани за овај случај, да одговоре на два питања: На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање будући да је свештеник Саша Огњановић, до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра), одбијао да прими дужност на Другој рековачкој парохији? На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање уколико се свештеник Саша Огњановић оглуши о још један позив и ни 15. децембра 2017. године не прими дужност на Другој рековачкој парохији, будући да ће у том случају наступити околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије? Из канцеларије Епископа шумадијског
  8. Саопштење за јавност Епархије шумадијске 15. Децембар 2017 - 7:46 Поводом текста „И Параћинци дошли да дају подршку оцу Саши“, објављеног у новинама ,,Блиц“ од 14. децембра 2017. године, који је поново потписала Жељка Јевтић, обавештавамо сву богољубиву и истинољубиву браћу и сестре да је ова новинарка ,,Билца“ у данашњем тексту поновила готово све неистине и лажи које смо демантовали у Саопштењу за јавност поводом писања „Блица“ од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да се нико из ,,Блица“ до сада није обрати Епархији шумадијској са било којим питањем у вези проблема о коме пишу, више је него јасно колико ове новине поштују основни принцип новинарства - да се чују обе стране. Не улазећи у бесмислени дијалог са онима које истина не интересује, још једном обавештавамо све заинтересоване да је Епископ шумадијски на састанку 29. новембра 2017. године са представницима парохијана који за себе тврде да подржавају свештеника Сашу Огњановића, рекао како свештеник Саша треба да изврши одлуку о премештају на Другу рековачку парохију и да ће у том случају бити обустављен црквеносудски поступак који је против њега покренут 27. новембра 2017. године. Епископ ће, уколико се свештеник Саша на овој парохији покаже бољим, донети одлуку да га премести на неку другу парохију ближе Крагујевцу. Сходно томе упућујемо питање госпођи Јевтић, редакцији ,,Блица" и свима који су заинтересовани за овај случај, да одговоре на два питања: На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање будући да је свештеник Саша Огњановић, до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра), одбијао да прими дужност на Другој рековачкој парохији? На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање уколико се свештеник Саша Огњановић оглуши о још један позив и ни 15. децембра 2017. године не прими дужност на Другој рековачкој парохији, будући да ће у том случају наступити околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије? Из канцеларије Епископа шумадијског View full Странице
  9. Позивајући се на Закон о информисању желимо да демантујемо следеће ваше наводе: 1. Извесна госпођа, на почетку прилога, изјављује како је свештеник Саша био и физички нападнут од стране Владике који га је ударао и са штапом и са рукама у десну страну, те да је она позвана у полицију да да изјаву. Шта је се заправо догодило? У среду 15. новембра 2017. године, група мештана Белошевца је покушала да спречи Епископ шумадијског да после одслужене Свете Литургије уђе у своје возило. Том приликом је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, добио ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама. За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу. Тога дана, а ни наредних дана свештеник Саша није ни поменуо да га је Епископ физички напао. Међутим, после 12 дана свештеник Саша одлази у полицију и пријављује Епископа да га је наводно 15. новембра 2017. године ударио. Дакле, поменута госпођа, по тужби свештеника Саше, а на позив полиције треба да посведочи како је то Епископ шумадијски ударио свештеника Сашу. Зашто свештеник Саша није пријавио одмах да га је Епископ тукао и како је то Епископ могао да бије свештеника Сашу пред 250 људи који су дошли да га подрже, а који су Епископа спречавали да уђе у возило, и како то тада не виде и непомену нико од окупљеног народа, закључите сами. 2. Епархија шумадијска је разрешење свештеника (Саше Огњановића) обавила без његовог присуства, рекао је свештеник (Саша) на прошлонедељном окупљању верника. Договорено је да то буде у петак 24. новембра у 9 сати а они су то урадили 23. новембра (у време када је Саша био на путу) и то је урађено без икаквог записника. Шта је се заправо догодило? Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом, у присуству више свештеника, договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године. Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуку постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на Другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић, понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Другим речима, одбио је да прими одлуку о разрешењу па је свештеник Саша уведен у дужност без присуства свештеника Младена. Иначе, записник о увођењу у дужност постоји и сачињен је на исти начин на који је то учињено и када је свештеник Саша Огњановић 2007. године уведен у дужност пароха белошевачког. Тада свештенику Саши то није сметало нити му је то престављало проблем. 3. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године се наводи као одлука којом је Епископ шумадијски сменио свештеника Сашу Огњановића а потом се пуста прилог у коме Епископ говори да је свештеник Саша премештен по потреби службе како би се показало како Епископ не говори истину. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године, у којој су наведени преступи за које се свештеник Саша основано сумњичи, донета је 27. новембра 2017. године и њоме је свештеник Саша Огњановић стављен по забрану свештенослужења и протв њега је покренута истрага. Преступи за које се свештеник Саша сумњичи почињени су у протеклих неколико месеци, а одлука о премештају са парохије Друге белошевачке на парохију Другу рековачку донета је 17. новембра 2017. године и не тиче се смене, односно премештаја свештеника Саше Огњановића. Дакле, Епископ је окупљеном народу саопштио одлуку да је Саша премештен по потреби службе, док је о преступима за које се свештеник Саша сумњичи Епископ разговарао више од два сата са представницима окупљеног народа што се у прилогу нигде не помиње. 4. Свештенику Саши је ускраћена могућност да служи у рековачкој парохији. Свештенику Саши Огњановићу нико нема намеру да ускрати право да служи у рековачкој парохији. То право свештеник Саша ускраћује самом себи јер од 24. новембра 2017. године одбија да преузме одлуку о постављењу на дужност другог рековачког пароха. О онемогућавању свештеника Саше да служи у рековачкој парохији могло би се се говорити само под условом да је свештеник Саша преузео акт о постављењу на Другу рековачку парохију, што именовани до сада није учинио. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Епархија шумадијска
  10. У вези прилога објављеног 29. новембар 2017. године у дневнику телевизије ,,Прва" и телевизије ,,О2" поводом догађаја испред храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изражавамо запрепашћење степеном извртања чињеница у циљу доношења закључка који је најблаже речено скандалозан. Позивајући се на Закон о информисању желимо да демантујемо следеће ваше наводе: 1. Извесна госпођа, на почетку прилога, изјављује како је свештеник Саша био и физички нападнут од стране Владике који га је ударао и са штапом и са рукама у десну страну, те да је она позвана у полицију да да изјаву. Шта је се заправо догодило? У среду 15. новембра 2017. године, група мештана Белошевца је покушала да спречи Епископ шумадијског да после одслужене Свете Литургије уђе у своје возило. Том приликом је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, добио ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама. За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу. Тога дана, а ни наредних дана свештеник Саша није ни поменуо да га је Епископ физички напао. Међутим, после 12 дана свештеник Саша одлази у полицију и пријављује Епископа да га је наводно 15. новембра 2017. године ударио. Дакле, поменута госпођа, по тужби свештеника Саше, а на позив полиције треба да посведочи како је то Епископ шумадијски ударио свештеника Сашу. Зашто свештеник Саша није пријавио одмах да га је Епископ тукао и како је то Епископ могао да бије свештеника Сашу пред 250 људи који су дошли да га подрже, а који су Епископа спречавали да уђе у возило, и како то тада не виде и непомену нико од окупљеног народа, закључите сами. 2. Епархија шумадијска је разрешење свештеника (Саше Огњановића) обавила без његовог присуства, рекао је свештеник (Саша) на прошлонедељном окупљању верника. Договорено је да то буде у петак 24. новембра у 9 сати а они су то урадили 23. новембра (у време када је Саша био на путу) и то је урађено без икаквог записника. Шта је се заправо догодило? Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом, у присуству више свештеника, договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године. Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуку постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на Другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић, понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Другим речима, одбио је да прими одлуку о разрешењу па је свештеник Саша уведен у дужност без присуства свештеника Младена. Иначе, записник о увођењу у дужност постоји и сачињен је на исти начин на који је то учињено и када је свештеник Саша Огњановић 2007. године уведен у дужност пароха белошевачког. Тада свештенику Саши то није сметало нити му је то престављало проблем. 3. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године се наводи као одлука којом је Епископ шумадијски сменио свештеника Сашу Огњановића а потом се пуста прилог у коме Епископ говори да је свештеник Саша премештен по потреби службе како би се показало како Епископ не говори истину. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године, у којој су наведени преступи за које се свештеник Саша основано сумњичи, донета је 27. новембра 2017. године и њоме је свештеник Саша Огњановић стављен по забрану свештенослужења и протв њега је покренута истрага. Преступи за које се свештеник Саша сумњичи почињени су у протеклих неколико месеци, а одлука о премештају са парохије Друге белошевачке на парохију Другу рековачку донета је 17. новембра 2017. године и не тиче се смене, односно премештаја свештеника Саше Огњановића. Дакле, Епископ је окупљеном народу саопштио одлуку да је Саша премештен по потреби службе, док је о преступима за које се свештеник Саша сумњичи Епископ разговарао више од два сата са представницима окупљеног народа што се у прилогу нигде не помиње. 4. Свештенику Саши је ускраћена могућност да служи у рековачкој парохији. Свештенику Саши Огњановићу нико нема намеру да ускрати право да служи у рековачкој парохији. То право свештеник Саша ускраћује самом себи јер од 24. новембра 2017. године одбија да преузме одлуку о постављењу на дужност другог рековачког пароха. О онемогућавању свештеника Саше да служи у рековачкој парохији могло би се се говорити само под условом да је свештеник Саша преузео акт о постављењу на Другу рековачку парохију, што именовани до сада није учинио. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Епархија шумадијска View full Странице
  11. Честитајући крсну славу отац Срећко је између осталог рекао. -Пошто наша Епархија слави велики јубилеј, седам деценија свог постојања и велики допринос двојице Владика, Ваших претходника, ја данас видим чудо, заиста чудо Божје. Ко има очи да види, може да види, ко има уши да чује, нека чује! Наиме, оно чудесно чедо одњихано у крилу Свете Ане, Анастасије и стасалог уз скут свог оца, Великог жупана Немање, Симеона Мироточивог; Растко, монах Сава, први Српски Архиепископ, на овим просторима, колико је мени познато, није проповедао реч Христову, реч Божју и Његова света нога није крочила на ове просторе лепеничке. Проћи ће осам векова и пар десетина година, да Светац наш, и делом покаже да није заборавио своју земаљску домају, већ је клекао пред престо Свеблагог Христа, молећи га да Епископски шумадијски трон, као трећи по реду Архијереј шумадијски, прими баш његов наследник са игуманског трона Лавре студеничке. За оне који у овоме виде случајност нека у ту случајност верују, за оне који верују у Божје провиђење и прст Божји дилеме нема и ја им се придружујем. Остаје нам само да коленоприклоно молимо Дародавца свих добара, да владики Јовану, архијереју измољеног од Бога, молитвама Светог Саве, подари још много срећних дана и мирних времена да у дело претвори све своје снове, да благословом Божијим у дело спроведе све своје планове, намере и замисли. Да украси и уреди своју Владичанску дијецезу из које ће потећи они духовни миомириси које ће осетити не само етници ових простора и епархиоти његови, већ цела земља српска. Нека на овим просторима настане и процвета нови перивој и врт који ће владика Јован ставити под свети омофор Пресвете, Пречисте, Преблагословене Богородице. На многаја љета Владико, срећно Вам навечерје крсне славе, Архијереју Богом чуване Епархије шумадијске. Сутрадан, на дан своје крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење архимандрита Павла - старешине цркве Козме и Дамјана у Верији из Грчке Архиепископије и свештенства града Крагујевца. По прочитаном светом Јеванђељу, проповед је одржао протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти: -Честитајући славу Преосвећеном Владики г. Јовану пожелимо му оно што ми иштемо непрестано од Бога Оца, а то је да правилно управља речју истине Очеве. Процес идентификације угледања на другога је врло важан у нашем процесу сазревања и то примећујемо од самог рођења, деца се идентификују са родитељима, и на тај начин се ми као људска бића развијамо и стасавамо и постајемо личности. Врло добро знамо, колико је касније родитељима битно, у каквом ће се друштву наћи дете, на кога ће да се угледа. Сви ти процеси су врло важни, и то је повезано у Цркви са прослављањем светитеља. Црква сваког дана истиче за пример светитеље да би се угледали на њих, да они буду она тачка и она личност ка којој тежимо. И наравно да је Свети великомученик Георгије тај пример. Али времена су различита. Сви ми знамо неке појединости из његове биографије, он је био млад, испред њега је била велика каријера. У оно време кад је Црква гоњена, Георгије је изабрао да сведочи Господа, мучеништвом. Шта ћемо са мирним временима, од нас данас нико не тражи да проливамо крв за Христа, нико нам не брани да идемо у Цркву. Какав би то био великомученички подвиг данас? Једном давно чуо сам: Србин би радо дао живот за Христа, али му је тешко да живи за Христа. Наш Свети Владика Николај је једном написао, Шта је највећи српски грех – а тај грех је нестрпљење. Данас се од нас тражи стрпљење, стрпљење према Богу и према ближњем. Ако нам се догоди нека невоља, ми одмах очекујемо од Бога да нам помогне, ако нам не помогне одмах сумњамо да ће он то учинити, чак неки говоре да Он и не постоји. Морамо ипак да се наоружамо стрпљењем... После заамвоне молитве, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, благословио је и осветио славско жито и славски колач. Његово Преосвештенство Епископ г. Јован је одликовао г. Слободана Симића из Варварина орденом Вожда Карађорђа за исказану делатну љубав према Епархији шумадијској. Док је делио антидор и благосиљао верни народ, Владика је од своје пастве примао честитке поводом своје крсне славе. Сабрање је настављено у новој резиденцији Епархије шумадијске, где је приређен пријем за свештенство и верни народ. Свечани славски ручак приређен је у поподневним сатима. Између великог броја свештенства, монаштва и верног народа, гости на Владичиној слави били су и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, далматински Никодим и многи други угледни гости. Извор: Епархија шумадисјка
  12. У четвртак, 16. новембра 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прославио је своју крсну славу, празник Обновљења храма Светог великомученика и победоносца Георгија - Ђурђиц. На навечерје празника, по одслуженом вечерњем богослужењу, у епископској резиденцији надлежни парох Срећко Зечевић осветио је славску водицу. Звучни запис беседе протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије „Светог Јована Златоуста“ у Крагујевцу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући крсну славу отац Срећко је између осталог рекао. -Пошто наша Епархија слави велики јубилеј, седам деценија свог постојања и велики допринос двојице Владика, Ваших претходника, ја данас видим чудо, заиста чудо Божје. Ко има очи да види, може да види, ко има уши да чује, нека чује! Наиме, оно чудесно чедо одњихано у крилу Свете Ане, Анастасије и стасалог уз скут свог оца, Великог жупана Немање, Симеона Мироточивог; Растко, монах Сава, први Српски Архиепископ, на овим просторима, колико је мени познато, није проповедао реч Христову, реч Божју и Његова света нога није крочила на ове просторе лепеничке. Проћи ће осам векова и пар десетина година, да Светац наш, и делом покаже да није заборавио своју земаљску домају, већ је клекао пред престо Свеблагог Христа, молећи га да Епископски шумадијски трон, као трећи по реду Архијереј шумадијски, прими баш његов наследник са игуманског трона Лавре студеничке. За оне који у овоме виде случајност нека у ту случајност верују, за оне који верују у Божје провиђење и прст Божји дилеме нема и ја им се придружујем. Остаје нам само да коленоприклоно молимо Дародавца свих добара, да владики Јовану, архијереју измољеног од Бога, молитвама Светог Саве, подари још много срећних дана и мирних времена да у дело претвори све своје снове, да благословом Божијим у дело спроведе све своје планове, намере и замисли. Да украси и уреди своју Владичанску дијецезу из које ће потећи они духовни миомириси које ће осетити не само етници ових простора и епархиоти његови, већ цела земља српска. Нека на овим просторима настане и процвета нови перивој и врт који ће владика Јован ставити под свети омофор Пресвете, Пречисте, Преблагословене Богородице. На многаја љета Владико, срећно Вам навечерје крсне славе, Архијереју Богом чуване Епархије шумадијске. Сутрадан, на дан своје крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење архимандрита Павла - старешине цркве Козме и Дамјана у Верији из Грчке Архиепископије и свештенства града Крагујевца. По прочитаном светом Јеванђељу, проповед је одржао протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти: -Честитајући славу Преосвећеном Владики г. Јовану пожелимо му оно што ми иштемо непрестано од Бога Оца, а то је да правилно управља речју истине Очеве. Процес идентификације угледања на другога је врло важан у нашем процесу сазревања и то примећујемо од самог рођења, деца се идентификују са родитељима, и на тај начин се ми као људска бића развијамо и стасавамо и постајемо личности. Врло добро знамо, колико је касније родитељима битно, у каквом ће се друштву наћи дете, на кога ће да се угледа. Сви ти процеси су врло важни, и то је повезано у Цркви са прослављањем светитеља. Црква сваког дана истиче за пример светитеље да би се угледали на њих, да они буду она тачка и она личност ка којој тежимо. И наравно да је Свети великомученик Георгије тај пример. Али времена су различита. Сви ми знамо неке појединости из његове биографије, он је био млад, испред њега је била велика каријера. У оно време кад је Црква гоњена, Георгије је изабрао да сведочи Господа, мучеништвом. Шта ћемо са мирним временима, од нас данас нико не тражи да проливамо крв за Христа, нико нам не брани да идемо у Цркву. Какав би то био великомученички подвиг данас? Једном давно чуо сам: Србин би радо дао живот за Христа, али му је тешко да живи за Христа. Наш Свети Владика Николај је једном написао, Шта је највећи српски грех – а тај грех је нестрпљење. Данас се од нас тражи стрпљење, стрпљење према Богу и према ближњем. Ако нам се догоди нека невоља, ми одмах очекујемо од Бога да нам помогне, ако нам не помогне одмах сумњамо да ће он то учинити, чак неки говоре да Он и не постоји. Морамо ипак да се наоружамо стрпљењем... После заамвоне молитве, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, благословио је и осветио славско жито и славски колач. Његово Преосвештенство Епископ г. Јован је одликовао г. Слободана Симића из Варварина орденом Вожда Карађорђа за исказану делатну љубав према Епархији шумадијској. Док је делио антидор и благосиљао верни народ, Владика је од своје пастве примао честитке поводом своје крсне славе. Сабрање је настављено у новој резиденцији Епархије шумадијске, где је приређен пријем за свештенство и верни народ. Свечани славски ручак приређен је у поподневним сатима. Између великог броја свештенства, монаштва и верног народа, гости на Владичиној слави били су и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, далматински Никодим и многи други угледни гости. Извор: Епархија шумадисјка View full Странице
  13. Ј О ВА Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...