Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'шумадијски'.
Found 15 results
-
Епископ шумадијски Јован: Страх Божји нас приближава Богу!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем. Звучни запис беседе владике Јована Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”. “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”. О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики. “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”. Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности. Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована. Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово: “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”. Извор: Епархија шумадисјка-
- 1
-
-
- епископ
- шумадијски
- (и још 6 )
-
Епископ шумадијски Јован: Немојмо гасити божанску светлост која је у нама!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску службу у храму Светог Саве на Аеродрому, у понедељак тридесет и шести по Духовима. Саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Наша света Црква је прославила светитеље преподобног Павла, и српског светитеља Гаврила Лесновског. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени Владика је беседио. Он се осврнуо посебно на речи апостола Павла које су прочитане на Литургији: “Дивну поуку светог апостола Павла из прочитаног апостола. Он нам говори: “Бог који из таме засија светлост...”. Само Бог увек из ничега ствара свет. Исто тако из таме изводи светлост. Ради чега Бог то чини? Због тога да ми грешни људи, а сваки грех на човекову душу навлачи таму. Управо он из те таме засијава светлост и тако Бог чини непрестано”. У наставку беседе Преосвећени се дотакао односа таме и светлости у Светом Писму: "Шта је овде тама? Он овде под тамом подразумева наше тело. Зато апостол Павле ће рећи да је гробница душе човекове. Бог је, како кажу свети оци, унео зрнца славе своје и светлости, дао је човеку боголику душу. Дао је човеку браћо и сестре да у тами тела нашега та душа стално светли. Зашто? Зато што је душа боголика и богочежњива. Када се управо благодаћу у ту боголику душу која чини да и тело постане боголико, и када се то споји са љубављу са вером и молитвом, и када се то све таре између себе, у том телу таме засијава светлост. Исто онако када узмемо ружу па је трљамо, што је више трљамо она даје мирис. Када се љубав, молитва и вера споје онда се све више даје светлост. Шта је истинита светлост? То је Бог. То је она светлост која освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Бог је запалио светиљку у нама да осветљује тај духовни свет. Када човек светлошћу божанском осветљује себе, он осветљава и оно што је споља, браћо и сестре. Светлост управо разгони таму. И зато је та боголика душа наша, та упаљена светлост за коју Господ каже да је вреднија од целога света. И само када Бог благодаћу обасја душе наше, наш се духовни вид побољшава. И он прво што види он види Господа Исуса Христа. Зaто ми треба да водимо рачуна да ту запаљену свећу коју је Бог запалио да не угасимо. А та се свећа гаси нашим гресима". На крају беседе владика је споменуо питање савести у човеку: "Кад год дођемо у неку ситуацију и учинимо неки грех, увек се у нама појави мисао: Шта сам то урадио? Да ли сам то добро урадио или нисам? Да ли сам то учинио што не ваља, онда има наде на покајање. Увек имамо савест која нас опомиње шта је добро, а шта зло. Немојмо гасити ту божанску светлост која је у нама. Човек не види творевину коју је Бог створио. Када то не види он онда живи у мраку и у тами. А знамо да ко по тами хода, да може увек да пропадне.Треба да се молимо Богу да нам Он помогне да нам се не угаси свећа коју је Он запалио давши му бесмртну душу. Бесмртна је душа само уколико је са Христом и у Христу. Ако себе одвојимо од Христа ми умиремо. Бог није увео смрт у овај свет, него је човек увео смрт у овај свет. Нека би нам Господ помогао да светлост држимо као кандило. Упалимо кандило оно ће горети док има уља и фитиља, а кад нестане уља кандило се гаси. Човек умире без вере. Да доливамо у кандило уље, а то су свете врлине и свете тајне. Бог вас благословио". Извор: Епархија шумадијска -
У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска-
- 2
-
-
- епископ
- шумадијски
- (и још 10 )
-
Епископ шумадијски Јован: Христос је Срцезналац и Срцевидац!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У четвртак 17. јануара 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика Јован је рекао да: "Стадо има поверење у свог Пастира и предаје му се као што се гвожђе предаје ковачу. Уколико слушамо Христа, спашће нас свих опасности: пре свега наших грехова, страсти, слабости, сујете... Човек је велика тајна и свако ко хоће да проникне у тајну бића човековог без Бога, лупеж је и лажни спаситељ који прескаче у тор овчији. Ограда тог тора је Црква која чува у јединству и на сигурном од грабљивица ван ње. Христос нас зна боље него што ми познајемо сами себе. Христос је срцевидац и срцезналац. Онај који хоће да приђе Богу, треба најпре да верује у Христа, да трпи и носи Крст Господњи, јер нико не путује ради пута, већ због онога што га очекује на његовом крају", била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска -
Крагујевац: Епископ шумадијски Јован служио Свету Божићну Литургију
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Рођење Господа Исуса Христа је свеопшта, свечовечанска радост. У овом свету се дешава највеће чудо Божије милости. Бог постаје човек! Он, Господ Благи, Спаситељ Исус, постао човек, очистио Трпезу Божију у овом свету од греха од смрти, од наказности и ужаса ђавољег и основао Цркву своју. Његовом рођењу радују се и небо и земља, радују се на небу анђели Божији. Као оно пастири Витлејемски који у тамној Јудејској ноћи угледаше непознату светлост изнад пећине у којој склањаху своја стада и чуше пој небеских појаца, пој који људско ухо не чу, а који до њих допираше из правца пећине, занети и задивљени оним што видеше и чуше, рекоше један другоме: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се догодило (Лк 2,15). На Бадње вече, свештенство престоног града Крагујевца, окупило се, како би, као што су некада мудраци кренули у сусрет Богомладенцу Христу, и они кренули у сусрет и своме Епископу благовестили рађање Онога пред ким трепти васељена. Епископ је традиционално заједно са свештенством унео бадњак у Епископски двор. Након уношења бадњака и поуке о значају празника Телесног рођења Господа Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је заједно са свештенством Саборног храма служио празнично бденије, уз присуство мноштва верника. После завршеног бденија Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, и председник Црквене општине Саборног храма, Господин Мирослав Брковић, испред Саборног храма принели су бадњак на ватру, Владика Јован је премазао бадњак медом и залио вином и уз песму Дечијег хора Саборног храма, свима пожелео срећно Бадње вече, речима: Мир Божији – Христос се роди! Јер сви ми окупљени око бадњака као једна духовна породица, треба да будемо окупљени око Христа Богомладенца у миру, слози и љубави. На сам дан празника Рођења Господа Исуса Христа, верни народ града Крагујевца је осетио близину и топлину Витлејемске ноћи на свечаној Божићној Литургији коју је служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење протојереја – ставрофора Зорана Крстића, ректора Богословије Свети Јован Златоусти и братства Саборног храма. Посланицу Његове Светости патријарха Иринеја, прочитао је протојереј Срећко Зечевић. Свом верном народу желимо срећан Божић, желимо мир Божији и људски, мир Богочовечански, мир небоземни. Благословено свима и наступајуће ново Лето доброте Господње, које нека свима буде лето мира, слободе, и време добре воље. Извор: Епархија шумадијска -
Епископ шумадијски Јован: Бог је љубав по природи, а човек љубав по благодати!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У последњим данима Божићног поста, на почетку 2019. године, када Православна Црква слави спомен на Светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету Литургију у манастиру Липар. Епископу су саслуживали јереји Срђан Кандић и Слободан Савковић као и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Епископ се у беседи обратио присутном народу говорећи о смислу предстојећег празника Божића: “Божић je најрадоснији празник, како кажу свети оци, да није било Божића не би било ни Васкрса ни Преображења. Најрадоснији је, “Јер нам се Дете даде, јер је са нама Бог”, како се каже у служби на повечерју Божића. Има ли шта радосније за род људски који је сав био у греху (по речима светог апостола Павла, толико да се чаша безакоња од људских грехова прелива), да баш у том тренутку, посла Бог Сина Свог у овај свет. Зато човек мора да буде благодаран, што нам се дао Бог и што смо ми Њему дати. Све је на овом свету лаж, осим вере, љубави и Јеванђеља, јер je све ново, у Господу Христу. То Дете које нам се даде објављује анђелску песму “Слава на Висини Богу и на земљи мир и међу људима добра воља”. Од воље човекове и жеље зависи његово спасење. Ми би требало да живимо у Христу. Зато је Господ дошао на земљу, да би нас мртве и пролазне обдарио животом вечним, да би нас превео из небића у биће, зато што су људи толико пали да је требало да дође сам Бог да нас спасе. Доласком Бога на овај свет, сјединило се небо и земља, помирило се небо и земља, а ту је поделу направио човек. Помирио се човек са човеком, помирио се човек са Богом. У Цркви Христовој све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Бог је вечан по природи, а човек вечан по благодати. Бог је љубав по природи, а човек љубав по благодати. Свакога дана би требало да се молимо за Духа Светога, онако како се молимо да нам Бог да насушни хлеб. Бог је вољан сваки дан да нам пошаље Духа Светога, у зависности од нашег стања духовног”. Епископ је беседу завршио поуком да би требало да иштемо Духа Светога и да га не гасимо у себи, а ако га угасимо гресима, да га обнављамо врлинама. Извор: Епархија шумадијска -
Епископ шумадијски Јован: Дух Свети је тај који нас освећује и просвећује!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску Литурију у храму Светог Саве на Аеродрому у понедељак, 31. децембра 2018. године, када наша Црква слави светог Модеста и светог мученика Севастијана. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је г-дин ипођакон Милош Коцић, помоћник војног свештеника. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам доноси причу о добром Пастиру Христу: “Ко не улази у тор овчији него прелази на друго место, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама”. После прочитаних речи Преосвећени Владика је беседио тумачећи јеванђељски одељак. Владика је прво говорио о Божићном посту и о томе да је неопходно да чинимо добра дела док ишчекујемо Божић. “Божић је празник када су се помирили небо и земља, када су се помирили човек и Бог. Овај пост нам је дао меру и у вери и у љубави и у нади и у молитви. У свему нам је дата мера и вера. Све бива у животу када има све своју меру, ако смо постили овај пост телесно и духовно. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Тако нас учи Црква, а и свети Јован говори о Духу Светоме: “Утешитељ који је Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје Он ће вас научити свему”. Он ће вас научити шта је рођење Христово. Да Бог није дошао ми се не би спасли. Да се Бог није оваплотио не би смрт победио. Зато свети Јован када каже: “Он ће вас научити свему”, шта значе ове речи ако не да сваки дан треба да се молимо да нам се пошаље Дух Свети. Он ће вас научити свакој истини. Насушни хлеб ће нам се дати ако опростимо једни другима, као што читамо у молитви “Оче наш”. Треба се молити свакога дана и тренутка да нам Господ пошаље Духа Светога. Он тражи од нас да се свакога дана молимо за Духа Светога. У погледу хлеба тако бива и са Духом Светим, час га имамо и немамо. Дух Свети одлази и долази у зависности од наше молитве. Зависи од наше ревности у молитви и у посту, у добрим делима. Црква је установила да свако богослужење почиње речима: Царе небески Утешитељу Душе истини, дођи и усели се у нас, и спаси благи душе наше”. Дух Свети је тај који чисти нашу душу и наш ум. Дух Свети је тај који нас просвећује и освећује и учи истини и правди. Зато апостол Павле говори да Духа Светога не гасимо у себи. Дух Свети ће нас научити шта да помислимо, шта да кажемо и мислимо. Ако је човек угасио Духа Божијега у себи, онда неће имати тога Духа Светога Који ће га учити шта треба. Зато молимо се Богу браћо и сестре, свакога дана и тренутка, да нас Он упути и научи, јер ако нас Дух Свети не научи, онда ће нас дух овога времена научити ономе што није спасоносно. Спасоносно је за нас да се спасемо. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска -
Епископ шумадијски Јован: Литургија је стожер нашег живота!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква -
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Епископима су саслуживали: духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), духовник заједнице “Земља живих” протојереј Бранко Ћурчин, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, гост из Епархије бачке протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, протођакон Иван Гашић, као и ђакони: Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем “Србских Православних појаца”. Надахнутом беседом Епископ Исихије подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. По завршетку Свете Литургије Владика Јован се захвалио свима који су на било који начин помогли брајковачку обитељ, истичући господина Милету Радојевића, директора Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама, као онога ко је увек имао слуха за заједницу “Земља живих”. Након Литургије уследио је пригодан културно-уметнички програм у коме су учешће узели женска секција сатава “Србски Православни појци” и господин Милош Николић, обрадовавши присутне тактовима својих најпознатијих композиција. Након Свете Литургије за присутне је припремљена Трпеза Љубави, трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића. Пројекат “Земља живих” се од 2005. године реализује на територији Епархије бачке, под покровитељством и старањем братства манастира Ковиљ и садшњег Митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија. Неколико година касније и Епархија шумадијска се укључује у рад заједнице отварањем куће у Брајковцу, трудом и залагањем братства храма Св. влкмч. Димитрија у Лазаревцу. За то време, преко две хиљаде људи прошло је кроз овај пројекат, а преко триста особа је успешно завршило читав програм. Терапија се спроводи нефармаколошким методама, без употребе лекова. Сам терапијски процес има неколико фаза и од важности за штићенике је да прођу кроз све етапе процеса излечења. Успешна рехабилитација се остварује после две и по године боравка у заједници и годину дана ресоцијализације. За све ове године постојања остварена је значајна сарадња са Министарством здравља, Министарством унутрашњих послова, Српским лекарским друштвом, Клиничким центром у Новом Саду, специјалним болницама за болести зависности у Београду и Нишу. Остварена је и сарадња са Канцеларијом УН за борбу против дроге и криминала. Не можемо ни овога пута да не споменемо захвалност брајковачких штићеника Владики Јовану који је своју љубав заједници, много пута посведочио, како духовном тако и материјалном помоћи. Извор: Епархија шумадијска -
-Прослављена слава заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”- У недељу, 15. јула 2018. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски, Господин Јован, уз саслуживање викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), служио је Свету Архијерејску Литургију у порти брвнаре посвећене Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе викарног Епископа мохачког Исихија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископима су саслуживали: духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), духовник заједнице “Земља живих” протојереј Бранко Ћурчин, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, гост из Епархије бачке протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, протођакон Иван Гашић, као и ђакони: Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем “Србских Православних појаца”. Надахнутом беседом Епископ Исихије подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. По завршетку Свете Литургије Владика Јован се захвалио свима који су на било који начин помогли брајковачку обитељ, истичући господина Милету Радојевића, директора Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама, као онога ко је увек имао слуха за заједницу “Земља живих”. Након Литургије уследио је пригодан културно-уметнички програм у коме су учешће узели женска секција сатава “Србски Православни појци” и господин Милош Николић, обрадовавши присутне тактовима својих најпознатијих композиција. Након Свете Литургије за присутне је припремљена Трпеза Љубави, трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића. Пројекат “Земља живих” се од 2005. године реализује на територији Епархије бачке, под покровитељством и старањем братства манастира Ковиљ и садшњег Митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија. Неколико година касније и Епархија шумадијска се укључује у рад заједнице отварањем куће у Брајковцу, трудом и залагањем братства храма Св. влкмч. Димитрија у Лазаревцу. За то време, преко две хиљаде људи прошло је кроз овај пројекат, а преко триста особа је успешно завршило читав програм. Терапија се спроводи нефармаколошким методама, без употребе лекова. Сам терапијски процес има неколико фаза и од важности за штићенике је да прођу кроз све етапе процеса излечења. Успешна рехабилитација се остварује после две и по године боравка у заједници и годину дана ресоцијализације. За све ове године постојања остварена је значајна сарадња са Министарством здравља, Министарством унутрашњих послова, Српским лекарским друштвом, Клиничким центром у Новом Саду, специјалним болницама за болести зависности у Београду и Нишу. Остварена је и сарадња са Канцеларијом УН за борбу против дроге и криминала. Не можемо ни овога пута да не споменемо захвалност брајковачких штићеника Владики Јовану који је своју љубав заједници, много пута посведочио, како духовном тако и материјалном помоћи. Извор: Епархија шумадијска View full Странице
-
Епископ шумадијски Јован посетио Антиохијску Патријаршију
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Митрополит Василије је један од најугледнијих митрополита Антиохијске патријаршије, бивши професор црквене историје на Теолошком факултету у Баламанду, Либан, осведочени пријатељ Српске Цркве коју је у више наврата посетио. Митрополија аркадијска се налази у две државе, Либану и Сирији. У градићу Шехтаба на северу Либана, на око 80 километара од Бејрута, налази се седиште Митрополије, а још три епископије у њеном саставу су у западној Сирији са највећим градом Тартусом. Првог дана посете Епископ шумадијски Јован, у пратњи протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића и архимандрита Прокопија, обишао је сâмо седиште Митрополије, нови двор - у коме је био смештен - као и стари двор и образовни комплекс који задивљује. Митрополит Василије је неко ко не може да замисли црквени живот одвојен од снажне социјалне делатности. Томе додатно и вероватно пресудно доприносе услови живота у мешовитој хришћанско-исламској средини који захтевају од црвених вођа ангажман на социјалном плану. Тако је око старог Митрополијског двора из 19. века подигнут образовни центар са вртићем, основном и средњом школом и 13 високих школа за струковно образовање разних профила. У центру се школује 2200 ученика обе религије и њихови успеси у раду, о којима нам је говорио ректор Надал Томе, члан либанског парламента, оправдавају велики труд Митрополита и аркадијских хришћана. Митрополит и Епископ шумадијски су првог дана разменили поклоне и истакли чврсту хришћанску љубав која нас сједињује у једну Цркву упркос географској раздвојености. Други дан је био резервисан за посету Његовом Блаженству Патријарху антиохијском г. Јовану који је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице у брдима изнад Бејрута. На путу ка Бејруту, петнаестак километара изнад Триполија, посетили смо најпре бисер труда Патријаршије антиохијске на пољу образовања, Баламандски универзитет. Ако је образовни центар у Шехтаби бисер онда је Баламандски универзитет, потпуно у власништву Цркве, дијамант. Модеран универзитетски кампус са скоро 9 хиљада студената, свим факултетима и пропратним садржајима, на 7 хектара имања, са погледом на Средоземно море, показује какву снагу и друштвене идеале имају антиохијски хришћани. Остали смо без даха поносни на такав труд и визију. Посетили смо Теолошки факултет у Баламнду где смо се срели са деканом факултета и видели један део факултетске библиотеке. Одмах изнад Теолошког факултета, све у оквиру кампуса, налази се манастир Успења Пресвете Богородице из 11. века. Све је овде одисало редом, молитвеношћу и старином. Пут смо наставили ка Бејруту, који је светска метропола у сваком погледу, и зашли у брда изнад града, обронке Либанске горе. Пошто је Либан сав у брдима она су насељена и заправо немате утисак да сте изашли из града и ако се непрестано пењете. Сам манастир, поново Успења Пресвете Богородице, у коме је боравио Патријарх, налази се на 1200 метара надморске висине одакле се пружа незабораван поглед на врхове Либанске горе, још под снегом с једне и Средоземног мора с друге стране. Његово Блаженство Патријарх антиохијски г. Јован са још неколико митрополита и епископа најсрдачније могуће је примио Епископа шумадијског г. Јована. Размењени су уобичајени поклони, а онда се Његово Блаженство обратио Епископу шумадијском бираним речима добродошлице и захвалности. Посебно је истакао тренутак посете, непосредно после америчког ракетирања Дамаска, као знак хришћанске подршке вернима Антиохије у ратним невољама. Патријарх је нагласио добре односе између две Православне Патријаршије и споменуо своју скорашњу (у октобру) посету Српској Патријаршији која ће још додатно те односе учврстити. Посета Епископа шумадијског г. Јована у смислу приближавања две Патријаршије врло је значајна. Епископ шумадијски је у истом тону братске љубави одговорио, подсећајући да смо и ми прошли кроз слична искушења која сада имају хришћани Антиохије. Братски разговори су настављени и током ручка који је Патријарх приредио гостима. Увече после посете Патријарху, наставили смо пут ка Сирији и дошли у једну од епископија Митрополита Василија, у градић Мармариту у Долини хришћана. У Мармарити се налази манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите се налази добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, ткз. „Витешки замак“. У околним селима обишли смо неколико цркава из 19. века, цркву Светог Јована Златоуста, цркву посвећену Благовестима са образовним центром у изградњи. У послеподневним сатима упутили смо се ка другој епископији у саставу Митрополије, Сафити где нас је срдачно дочекао епископ г. Димитрије. Хришћани Сафите су нам у двору приредили богату вечеру са својим специјалитетима на којој је епископ Димитрије, у име своје пастве, врло емотивно изразио захвалност епископу Јовану на посети и исказаној братској љубави. Епископ шумадијски г. Јован се обратио присутним хришћанима позивајући их на истрајност и поверење и наду у Христа. Сутрадан пре подне посетили смо цркву Светих Архангела која је преуређена кула крсташког утврђења из 12. века на самом врху брда на коме се налази Сафита, а затим и манастир Светог Илије. Пут смо, око поднева четвртог дана посете, наставили ка Тартусу, великом лучком граду са око 200 хиљада становника, седишту епископа Атанасија у оквиру Митрополије аркадијске. Историја Тартуса сеже дубоко у прошлост. Био је феничанска колонија, а затим у јелинском периоду град под називом Арадос. Заправо, преко пута садашњег града је мало настањено острво које је било први град са називом Арадос. На копну је била лука Андарадос која се даље развила у велики град. Хришћанска историја и Арадоса и Андарадоса је врло богата. Њихови епископи се помињу и на Првом и на Четвртом Васељенском сабору. Доласком крсташа, град је био седиште латинског бискупа и крсташи су му дали име Тартоза одакле и данашње Тартус. Музеј града Тартуса, који је, нажалост, био затворен, налази се у Богородичиној цркви где је било седиште латинског бискупа, а која је саграђена на темељу старије византијске цркве. У једном делу музеја са налази и најстарији део, остаци врата где су, по предању, проповедали и апостол Петар и апостол Павле. Оно што смо могли да видимо у дворишту музеја - крсташке базилике је велики број остатака стубова, гробова и осталих камених остатака из разних периода историје овог града. Митрополит Василије и епископ Атанасије су нам показали нови двор и цркву Успења Пресвете Богородице. У вечерњим сатима посетили смо манастир Успења Пресвете Богородице на око 30 километара од Тартуса у Митрополији лаодикијској, који је на нас оставио дубок утисак. Двадесет пет монахиња са игуманијом Макрином су изузетно уредиле и цркву и манастирске конаке. Поред цркве је сахрањен недавно преминули Митрополит лаодикијски Јован коме је Епископ шумадијски, на гробу, одслужио мали помен. Последњег дана посете, у петак 20. априла 2018. године, вратили смо се у Либан и послеподневне часове провели у разговорима са Митрополитом и припремама за вечерњи повратак у Србију. Биће потребно још времена да се слегну и среде сви утисци, а они први су радост и захвалност како митрополиту Василију тако и свим његовим епископима, свештеницима и народу на гостољубљу и исказаној великој хришћанској љубави. Древна Патрирајшија антиохијска, један од стубова Ппавославља кроз историју, вековима је мученичка, а њени верни једноставни и срдачни показују своју дубоку хришћанску укорењеност. Извор: Епархија шумадијска-
- 1
-
-
- епископ
- шумадијски
- (и још 4 )
-
Епископ шумадијски Јован посетио Антиохијску Патријаршију
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
На позив Митрополита аркадијског г. Василија, Епископ шумадијски г. Јован боравио је од 15. до 21. апруила 2018. годне у посети Митрополији аркадијској Патријаршије антиохијске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Василије је један од најугледнијих митрополита Антиохијске патријаршије, бивши професор црквене историје на Теолошком факултету у Баламанду, Либан, осведочени пријатељ Српске Цркве коју је у више наврата посетио. Митрополија аркадијска се налази у две државе, Либану и Сирији. У градићу Шехтаба на северу Либана, на око 80 километара од Бејрута, налази се седиште Митрополије, а још три епископије у њеном саставу су у западној Сирији са највећим градом Тартусом. Првог дана посете Епископ шумадијски Јован, у пратњи протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића и архимандрита Прокопија, обишао је сâмо седиште Митрополије, нови двор - у коме је био смештен - као и стари двор и образовни комплекс који задивљује. Митрополит Василије је неко ко не може да замисли црквени живот одвојен од снажне социјалне делатности. Томе додатно и вероватно пресудно доприносе услови живота у мешовитој хришћанско-исламској средини који захтевају од црвених вођа ангажман на социјалном плану. Тако је око старог Митрополијског двора из 19. века подигнут образовни центар са вртићем, основном и средњом школом и 13 високих школа за струковно образовање разних профила. У центру се школује 2200 ученика обе религије и њихови успеси у раду, о којима нам је говорио ректор Надал Томе, члан либанског парламента, оправдавају велики труд Митрополита и аркадијских хришћана. Митрополит и Епископ шумадијски су првог дана разменили поклоне и истакли чврсту хришћанску љубав која нас сједињује у једну Цркву упркос географској раздвојености. Други дан је био резервисан за посету Његовом Блаженству Патријарху антиохијском г. Јовану који је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице у брдима изнад Бејрута. На путу ка Бејруту, петнаестак километара изнад Триполија, посетили смо најпре бисер труда Патријаршије антиохијске на пољу образовања, Баламандски универзитет. Ако је образовни центар у Шехтаби бисер онда је Баламандски универзитет, потпуно у власништву Цркве, дијамант. Модеран универзитетски кампус са скоро 9 хиљада студената, свим факултетима и пропратним садржајима, на 7 хектара имања, са погледом на Средоземно море, показује какву снагу и друштвене идеале имају антиохијски хришћани. Остали смо без даха поносни на такав труд и визију. Посетили смо Теолошки факултет у Баламнду где смо се срели са деканом факултета и видели један део факултетске библиотеке. Одмах изнад Теолошког факултета, све у оквиру кампуса, налази се манастир Успења Пресвете Богородице из 11. века. Све је овде одисало редом, молитвеношћу и старином. Пут смо наставили ка Бејруту, који је светска метропола у сваком погледу, и зашли у брда изнад града, обронке Либанске горе. Пошто је Либан сав у брдима она су насељена и заправо немате утисак да сте изашли из града и ако се непрестано пењете. Сам манастир, поново Успења Пресвете Богородице, у коме је боравио Патријарх, налази се на 1200 метара надморске висине одакле се пружа незабораван поглед на врхове Либанске горе, још под снегом с једне и Средоземног мора с друге стране. Његово Блаженство Патријарх антиохијски г. Јован са још неколико митрополита и епископа најсрдачније могуће је примио Епископа шумадијског г. Јована. Размењени су уобичајени поклони, а онда се Његово Блаженство обратио Епископу шумадијском бираним речима добродошлице и захвалности. Посебно је истакао тренутак посете, непосредно после америчког ракетирања Дамаска, као знак хришћанске подршке вернима Антиохије у ратним невољама. Патријарх је нагласио добре односе између две Православне Патријаршије и споменуо своју скорашњу (у октобру) посету Српској Патријаршији која ће још додатно те односе учврстити. Посета Епископа шумадијског г. Јована у смислу приближавања две Патријаршије врло је значајна. Епископ шумадијски је у истом тону братске љубави одговорио, подсећајући да смо и ми прошли кроз слична искушења која сада имају хришћани Антиохије. Братски разговори су настављени и током ручка који је Патријарх приредио гостима. Увече после посете Патријарху, наставили смо пут ка Сирији и дошли у једну од епископија Митрополита Василија, у градић Мармариту у Долини хришћана. У Мармарити се налази манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите се налази добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, ткз. „Витешки замак“. У околним селима обишли смо неколико цркава из 19. века, цркву Светог Јована Златоуста, цркву посвећену Благовестима са образовним центром у изградњи. У послеподневним сатима упутили смо се ка другој епископији у саставу Митрополије, Сафити где нас је срдачно дочекао епископ г. Димитрије. Хришћани Сафите су нам у двору приредили богату вечеру са својим специјалитетима на којој је епископ Димитрије, у име своје пастве, врло емотивно изразио захвалност епископу Јовану на посети и исказаној братској љубави. Епископ шумадијски г. Јован се обратио присутним хришћанима позивајући их на истрајност и поверење и наду у Христа. Сутрадан пре подне посетили смо цркву Светих Архангела која је преуређена кула крсташког утврђења из 12. века на самом врху брда на коме се налази Сафита, а затим и манастир Светог Илије. Пут смо, око поднева четвртог дана посете, наставили ка Тартусу, великом лучком граду са око 200 хиљада становника, седишту епископа Атанасија у оквиру Митрополије аркадијске. Историја Тартуса сеже дубоко у прошлост. Био је феничанска колонија, а затим у јелинском периоду град под називом Арадос. Заправо, преко пута садашњег града је мало настањено острво које је било први град са називом Арадос. На копну је била лука Андарадос која се даље развила у велики град. Хришћанска историја и Арадоса и Андарадоса је врло богата. Њихови епископи се помињу и на Првом и на Четвртом Васељенском сабору. Доласком крсташа, град је био седиште латинског бискупа и крсташи су му дали име Тартоза одакле и данашње Тартус. Музеј града Тартуса, који је, нажалост, био затворен, налази се у Богородичиној цркви где је било седиште латинског бискупа, а која је саграђена на темељу старије византијске цркве. У једном делу музеја са налази и најстарији део, остаци врата где су, по предању, проповедали и апостол Петар и апостол Павле. Оно што смо могли да видимо у дворишту музеја - крсташке базилике је велики број остатака стубова, гробова и осталих камених остатака из разних периода историје овог града. Митрополит Василије и епископ Атанасије су нам показали нови двор и цркву Успења Пресвете Богородице. У вечерњим сатима посетили смо манастир Успења Пресвете Богородице на око 30 километара од Тартуса у Митрополији лаодикијској, који је на нас оставио дубок утисак. Двадесет пет монахиња са игуманијом Макрином су изузетно уредиле и цркву и манастирске конаке. Поред цркве је сахрањен недавно преминули Митрополит лаодикијски Јован коме је Епископ шумадијски, на гробу, одслужио мали помен. Последњег дана посете, у петак 20. априла 2018. године, вратили смо се у Либан и послеподневне часове провели у разговорима са Митрополитом и припремама за вечерњи повратак у Србију. Биће потребно још времена да се слегну и среде сви утисци, а они први су радост и захвалност како митрополиту Василију тако и свим његовим епископима, свештеницима и народу на гостољубљу и исказаној великој хришћанској љубави. Древна Патрирајшија антиохијска, један од стубова Ппавославља кроз историју, вековима је мученичка, а њени верни једноставни и срдачни показују своју дубоку хришћанску укорењеност. Извор: Епархија шумадијска View full Странице-
- 1
-
-
- епископ
- шумадијски
- (и још 4 )
-
О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска -
Рођење Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо неба и земље, историје и вечности (Прва Тимотеју 3, 16). Овај велики догађај човек може појмити само вером и чистим срцем. Своју љубав према нама Бог је показао слањем свог Јединородног Сина у овај свет и тако предвечни Син Божији постаје историјски Син човечији, да би нас људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учинио синовима Божијим. О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска View full Странице