Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'што'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 172 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. На празник Свете великомученице Ефимије, у петак 24. јула 2020. у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима, служена је света Литургија, поводом за данас најављене поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава. Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је, у литургијској проповједи, казао да се у православном свијету издваја једна светиња за коју су све остале везане. Ако једна светиња, навео је Владика, може да се поистовјети са Црквом то је у прошлости била, а, на неки начин, је и сада, храм Премудрости Божје Света Софија у Цариграду. „За ту светињу везани су сви хришћани. Она је била главна светиња у вријеме неподијељеног хришћанства, величанствена. Сувишно је говорити о томе колико она значи за нас хришћане и за цио цивилизовани свијет у историјском, посебно у умјетничком и теолошком смислу. Међутим, као што Црква Божја страда кроз сва времена у историји, тако страдају и многе светиње“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Додао је да није само пострадала и била претворена у џамију Света Софија Цариградска него и многе друге. Међутим, претварање Свете Софије Константинопољске у џамију, нагласио је Владика, био је апокалиптични знак за цијело хришћанство. „Наравно, грчки народ је највише везан за Константинопољ, за Свету Софију у Цариграду и остале тамошње светиње, које су страдале, а она је символ свих страдајући светиња, али су и сви други, нарочито, православни народи везани за тај свети Храм. Не треба заборавити, када је велики руски кнез Владимир послао своје изасланике да види какве су вјере у свијету, па да му поднесу извјештај да би и руски народ знао да се опредјели за неку од монотеистичких религија, да су ти његови изасланици, дошавши у Константинопољ и ушавши у Свету Софију на богослужење, били задивљени до те мјере да су говорили: Нијесмо знали да ли присуствујемо служби на земљи или већ на Небу“, бесједио је Његово Преосвештенство. И ми смо примили вјеру од тог Храма, подсјетио је Владика, наводећи да су изасланици Светог Патријарха Фотија, Свети Кирило и Методије, међу осталим словенским народима, крстили су и наш, српски народ. „Наши преци су са великом радошћу приступали тој светињи док је она била православна, а и када је претворена у џамију они су се дивили њеној љепоти. Не треба заборавити да је последњи византијски цар пострадао за Свету Софију 1453. као што је раније Кнез Лазар за светиње на Косову и Метохији. Први хришћански цар се звао Константин и последњи, који је пострадао у Цариграду византијски цар такође се звао Константин, а био је српски сестрић, његова мајка је била Српкиња“, рекао је Епископ Јоаникије, додавши да тај податак није од пресудне важности али треба памтити историју. После тога Света Софија је била претворена у џамију, што је, оцијенио је Владика, био страшан знак за све хришћанске народи, који су падали под турско ропство, па су многе друге светиње биле претворене у џамију, као што су, неколико вјекова касније, црква Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу, Богородица Љевишка и друге наше светиње. „Не треба заборавити ни то да је манастир Светог арханђела Михаила, који је подигао цар Душан, једна од најљепших светиња које су подигли Немањићи, још величанственији храм од Дечанског, та светиња је порушена од стране Турака и исламиста и од ње је зидана џамија у Призрену“, указао је Епископ будимљанско-никшићки. Он је навео да је Света Софија од 1934. служила као музеј, била отворена за све вјере иако се у њој није обављало ничије богослужење, али се, макар, могло слободно прићи и дивити се архитектури, мозаицима, том чуду од умјетности. „Сада у ове дане, одлуком предсједника Турске Ердогана, који обнавља османску идеологију у Турској, она се, опет, претвара у џамију. То је тужан моменат за сав хришћански свијет и свједочи о једном: да је у давнини извршено насиље над тим светим храмом и над многим другим светим храмовима у поробљеном хришћанству за вријеме турске империје, али да од тог насиља нијесу одступиле ни данашње власти у Турској и оно што није њихово присвајају“. „То нас у много чему подсјећа на оно што чине обезбожене власти у Црној Гори. Оне, такође, хоће да присвајају светиње и кажу: Нема проблема, ви ћете и даље служити, мада су тамо у Закону записали: Служиће својој намјени докле власт не одлучи другачије, а онај на кога је уписана светиња може да јој одређује намјену. Ако је извршено насиље над њом и она насилно прекњижена, шта онда можемо да очекујемо? Исто ово и још горе, него што чини нови, лажни султан Ердоган“, констатовао је Владика Јоаникије. Ово су, оцијенио је Владика, лажне патриоте које се боре, тобож, за Црну Гору, а заправо се само богате. „Како могу да се хвале патриотизмом у сиромашној Црној Гори, када су уписани на листу свјетских богаташа, нови богаташи, скоројевићи. Врло је то опасно. Свака погрешна и обезбожена идеологија неће да мирује, она хоће да отима, хоће да скрнави, хоће да и оно што је Божје присвоји себи, оно што је Богу посвећено да њиме завлада, да га скрнави, гази и понижава“, истакао је Епископ. Поручио је да су ово искушења којих у историји мора бити, а та искушења хришћане још више обједињавају. Као примјер је навео неспоразуме, који су последњих година, постојали између Руске Цркве и Цариградске патријаршије. Међутим, поводом овог „злог чина“ који је учинио предсједник Турске Ердоган једнако мисле, сматра Владика Јоаникије, руски Патријарх и цариградски и српски. „Сви смо заједно, сви смо у истом осјећању, цијела Црква Божја састрадава са Светом Софијом Цариградском. То јесте храм Цариградске патријаршије, али је и Храм свих православних хришћана. Шта год земаљске власти, којима је пало у дио, радиле са том светињом она ће и даље само свједочити распеће Христово и то ће нас страдање њено још више обједињавати“, поручио је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Јоаникије, закључујући своје архипастирско слово: „Нека ово наше данашње сабрање буде у прилог обједињавању свих нас православних хришћана и свих хришћана у свијету око правде, љубави, милости и благодати Божје“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
  5. У четврту недјељу по Духовима, 5. јула 2020.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Јевсевија, молитвено је било у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа јеромонах Владимир, јереј Ранко Радоњић, јерођакони Роман и Зосима и јереј Зоран Бубања павинопољски парох, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Јеванђеља сабранима је бесједио о. Сергије, који је између осталог тумачећи прочитану причо о исцјељењу капетана у Капернауму, казао да све нас исцјељује Господ, који силином вјере придајемо значај Богу кога треба поштовати и кога се треба бојати, јер је Он тај који дарује живот вјечни. – Вјера која је од Бога откривена, којом нас Господ Исус Христос учи, јесте она вјера која захтијева од нас да и ми данас будемо свједоци те вјере. А свједочићемо је ако је правилно живимо. Један од великих свједока те вјере Христове, вјере капетана овога је Свети отац наш Василије код кога служимо – казао је о.Сергије. Тешко је примити тајну вјере, тешко је повјеровати у то да човјек ако и умре живјеће, рекао је о. Сергије. – Једино човјек који се Богу дао на служење је слободан од свега што је пролазно. Бог је вјечан. Свети отац Василије својим дјелима свједочи вјечног Бога и нема скоро човјека, па чак и оних који нису овдје били, који су додирнули његово Свето Тијело, да се нису срели са свједочанствима, исцјељењима, чудима и потврдама вјере наше. Људи постају преобраћени, освећују свој живот, уносе вјечни живот у себе и постају савјечни Богу. То је једно од највећих чуда која Свети Василије чини – објаснио је о. Сергије. Извор: Манастир Острог
  6. У суботу 20. јуна 2020. године када наша Црква празнује Светог свештеномученика Теодота Анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Петка, надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Св. Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић; архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, протонамесник Влада Димитријевић, протођакони Дамјан Божић и Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. За благољепије Сабрања постарао се хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Литургији је присуствовао директор Канцеларије за срадњу са црквама и верским заједницама господин Милета Радојевић. Обративши се сабрању надахнутим тумачењем данашњег Јеванђеља, шумадијски Првојерарх подсетио је на грех осуђивања ближњих, коме смо сви тако склони. “Савремени човек себе увек оправдава и издиже изнад других. Такав човек је горд и стално осуђујуе друге. Смирен човек све друге држи изнад себе и не осуђује никога. Наравно то могу само велики и Духом просвећени људи, који су победили гордост и живе Јеванђелским животом. Човек не треба да суди другоме зато што он није судија, него је Бог тај који суди. Па ипак, ми често осуђујемо друге, судимо им, али не желимо да други суде нама. Уместо што осуђујемо ближње потребно је да њихове грехе покријемо молитвом и подвигом. Потребно је да сами уђемо у себе у своје срце и видимо шта се налази у њему и ко обитава у њему. Тада се често покаже да је грех за који смо осудили ближњег много већи у нама, или како то каже Јевађелска поука, да је грех у другоме трун, а у нама брвно. Зато је потребно да прво исправимо себе па онда другога. Само исправан човек, онај који живи у заједници Божијој, могао би да другога саветује и укаже му на грешке које чини. Али ово нема везе са осуђивањем, већ са жељом да се други поправи и врати на исправан пут. Исправљање другог је увек на корист, а осуђивање на пропаст. Најбољи начин да исправимо и спасимо оне око нас, како то сведоче и свети оци и учитељи Цркве, је да прво исправимо и спасимо себе”, мудро је, као Архипастир, Владика Јован посаветовао сабрано стадо у Петки. Извор: Епархија шумадијска
  7. Светом архи­је­реј­ском Литур­ги­јом на Спа­сов­дан у Хра­му Све­тог Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву, началство­вао је викар Њего­ве Све­то­сти – Њего­во Пре­о­све­штен­ство Епи­скоп реме­зи­јан­ски Г. Г. Стефан. Саслу­жи­ва­ли су му про­то­је­реј-ста­вро­фор Часлав Марин­ко­вић, про­то­је­реј-ста­вро­фор Никола Трај­ко­вић, јереј др Нико­ла Гаврић, јереј Алек­сан­дар Јова­но­вић, про­то­ђа­кон Радо­мир Перчевић и про­то­ђа­кон Мла­ден Кова­че­вић. Чиње­ни­ца да Спа­сов­дан увек пада у четвр­так (четр­де­се­ти дан по Вас­кр­су) није спре­чи­ла да се на Литур­ги­ји сабе­ре вели­ко мно­штво мешта­на који су дошли да се зајед­но са сво­јим вла­ди­ком и све­ште­ни­ци­ма помо­ле за спа­се­ње све­та и сва­ко добро од Госпо­да које нам је на спа­се­ње. Након Све­то­га При­че­шћа када се при­че­стио вели­ки број паро­хи­ја­на, усле­ди­ла је и Лити­ја око хра­ма. У Лити­ји су зајед­но са мешта­ни­ма уче­шћа узе­о и Пред­сед­ник Град­ске Општи­не Чука­ри­ца Г. Срђан Кола­рић са сво­јим сарад­ни­ци­ма. У духу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је сва­ке годи­не се реже и слав­ски колач, а дома­ћин ове годи­не је био углед­ни бизни­смен из Бео­гра­да и осве­до­че­ни при­ја­тељ и добро­твор Хра­ма Све­то­га Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву Г. Милош Цве­тић. За сле­де­ће дома­ћи­не су се при­ја­ви­ли све­ште­ни­ци Небој­ша Мили­ће­вић и Мар­ко Стан­ко­вић. После реза­ња слав­ског кола­ча све при­сут­не је поздра­вио вла­ди­ка Сте­фан пре­нев­ши бла­го­сло­ве Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Г.Г. Ири­не­ја и рекав­ши да дана­шњи пра­зник не доно­си ништа мање сла­вље и ништа мању радост од оне Вас­кр­шње. Вла­ди­ка је иста­као како је наш Бог једи­ни пра­ви Бог коме је ста­ло до спа­се­ња сва­ко­га чове­ка и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је вас­кр­сао и Који с е ваз­нео на Небе­са и сео са десне стра­не Бога Оца руше­ћи тако сву ово­зе­маљ­ску логи­ку. Вла­ди­ка је позвао народ да се на свим Литур­ги­ја­ма, а наро­чи­то слав­ским саби­ра­мо у што већем бро­ју како бисмо се на тај начин више при­бли­жи­ли Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се сабе­ру дво­је или тро­је у Име Њего­во да Је и Он Сам ту при­су­тан. Након тога се захва­лио и четво­ро­ма добро­тво­ра, добит­ни­ци­ма Гра­ма­те коју Њего­ва Све­тост доде­љу­је они­ма који су пока­за­ли несе­бич­ну љубав и рев­ност пре­ма Срп­ској Пра­во­слав­ној Цркви. Текст гра­ма­те је про­чи­тао Архи­је­реј­ски наме­сник бео­град­ско-посав­ски и ста­ре­ши­на хра­ма про­то­је­реј-ста­вро­фор Бран­ко Митро­вић. Ово­го­ди­шњи добит­ни­ци гра­ма­та су Г. Милан Трај­ко­вић, дипло­ми­ра­ни инже­њер елек­тро­тех­ни­ке из Бео­гра­да, Г-ђа Јасми­на Челе­бић, маги­стар еко­ном­ских нау­ка из Бео­гра­да, Г-ђа Све­тла­на Гуџе­вић и Г-ђа Сен­ка Будић. Про­та се захва­лио и свим дру­гим при­ло­жни­ци­ма не ума­њу­ју­ћи нима­ло зна­чај њихо­вих при­ло­га и дона­ци­ја за које је рекао да рав­но­прав­но ути­чу на одр­жа­ва­ње и улеп­ша­ва­ње хра­ма и рекао да ће се уско­ро поче­ти са радо­ви­ма на изград­њи новог паро­хиј­ског дома. Извор: Световазнесенских храм у Жаркову
  8. Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву. Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег. Извор: Радио Источник
  10. Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“. „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти. Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске. „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“. Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”, „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан. Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан. Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела. Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, у недељу 24. маја 2020. године, на дан Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља словенских народа, началствовао Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе у храму посвећеном овим угодницима Божијим у београдском насељу Јајинци. Звучни запис беседе „У данашњем Јеванђељу чули смо причу о важном догађају“, напоменуо је Свјатјејши Патријарх Иринеј говорећи да је Господ Христос дошавши у суботњи дан у храм тамо нашао слепог човека од рођења. За тог човека, на кога вероватно већина људи није обраћала пажњу, запитали су Апостоли Господа: „Ко сагреши, он или родитељи његови?“. Исцељењем тог човека, Господ нам је „показао не своју моћ и силу, већ своју љубав према нама људима и свету“ истакао је Свјатјејши у беседи, напоменувши да смо сви ми иконе Божије. Говорећи о светој браћи Кирилу и Методију Патријарх Иринеј рекао да је њих двојцу Господ изабрао да просветле словенске народе: „Ми смо до њих били слепи“. „Када су пошли на позив словенских представника, да дођу и отворе очи Словенском народу, да се образују као и други народи, да имају писмо своје, да могу да читају и пишу. Они су најпре измислили ћирилицу, свето писмо наше. Нажалост, данас смо примили латиницу, туђе писмо, а напуштамо нашу ћирилицу, дивну, апостолску, које је савршено писмо, а посебно што је то писмо светих равноапостола Ћирила и Методија“, закључио је Патријарх Иринеј. Свјатјејши је напоменуо и то да је наша прва написана реч словенског језика била: „У почетку беше Реч“ или оно у Јовановом Јеванђељу: „У почетку беше Реч, а Реч беше у Бога...“ Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј Милан Лазаревић, јереј Јован Стоиљковић, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Драган С. Танасијевић. Кумови овогодишње славе били су Јован и Маја Ралевић са породицом. Извор: Радио Слово љубве
  12. „Ми немамо довољно људских језика да искажемо значај и важност Свете Тајне Причешћа“ истакао је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у беседи у Светој Архијерејској Литургији служеној у недељу Самарјанке, 17. маја 2020. године. Звучни запис беседе „Ми се кроз Свету Тајну Причешћа сједињујемо са Богом јер смо и најсличнији Богу“, рекао је патријарх Иринеј и додао, „да смо сми ми слика и прилика и икона Божија и, то треба да знамо“. Када то знамо онда треба да водимо рачуна о томе како живимо: „да ли је наш живот достојан лика Божијега“. О томе треба често да размишљамо и да се Богу молимо да нас Он води Његовим светим путем који води у вечни живот. У данашњем Светом Јеванђељу чули смо једну занимљиву причу између Господа Исуса Христа и жене Самарјанке. Из њиховог разговора видели смо да је жена остала зачуђена на Господње речи о „живој води“ рекао је Патријарх Иринеј. Тада јој Господ открива велику тајну да је „жива вода“ вода која води у живот вечни. Она је „Реч Божија, то је благодат Божија, то је истина Божија, то је наша вера у Бога, то је жива вода која нас води у живот вечни“, додао је Патријарх Иринеј. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су јереји Владимир Левићанин и Желимир Продановић и ђакони: Радомир Врућинић и Дарко Радовановић. Извор: Радио Слово љубве
  13. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у недјељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом, 17. маја, Свету архијерејску литургију у манастиру Косијерево. Звучни запис беседе Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа. Владика се у бесједи осврнуо на јеванђељску причу о жени Самарјанки, рекавши да је Господ Исус Христос затражио од ње ведро воде да се напије а затим је међу њима почела прича о томе како Он који је Јеврејин може да се обраћа њој Самарјанки, јер су Јевреји презирали Самарјане. “Господ преко приче о обичној води отвара причу о води живота, а та вода је Свето јеванђеље. То је оно што је истински потребно човјеку као боголиком бићу – да се напоји Божјом истином, правдом, љубављу, даровима Светог Духа, да се просвијетли, јер од тога душа живи. Не живи ни од чега вештаственог, него је прави, истински живот у ономе што је Божанско и вјечно”, поучавао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић апеловао је на надлежне органе у Црној Гори да повуку одлуку о одређивању притвора за епископа будимљанско-никшићког и још седам свештеника, „што прије, то боље“ . Коментаришући хапшењеепископа Јоаникија са још седам свештеника, као и одлуку о њиховом задржавању до 72 сата, протојереј ставрофор Џомић за Спутњик каже да не види ниједан рационалан разлог за мјере тужилаштва које подразумијевају притварање епископа и „брукање Црне Горе“. Епископ Јоаникије и свештеници су приведени у Основно тужилаштво Никшићу да дају изјаву поводом литије на дан Светог Василија Острошког у том граду, а након тога им је изречена мера задржавања до 72 сата. Џомић оцјењује да се Црна Гора сада налази у класичној ситуацији судара друштвених и правних односа, те да је у овом случају евидентно да су друштвени односи превазишли правне односе, а што се, како појашњава, врло често дешава и у животу, и у праву. „Мислим да то треба да буде полазна тачка у расправи на тему Световасилијевске литије у Никшићу. Култ Светог Василија је толико јак да је просто било за очекивати да ће толики људи да дођу. Са друге стране постоји објективна одговорност надлежних органа који су омогућили толиком броју грађана да се појаве на том мјесту, а било је за очекивати да се појаве“, каже отац Џомић. Апел властима Због тога, Џомић сматра да поступање црногорског тужилаштва у овом моменту не смије да буде строго формално и формализовано, те да Тужилаштво треба да има у виду општу друштвену ситуацију, како се не би десило да се због поступања тужилаштва, „не дај Боже, пројаве неки озбиљнији друштвени проблеми“. „Владика Јоаникије и свештеници су држављани Црне Горе и грађани ове земље – увијек били, јесу и биће доступни свим органима јавне власти. Тако да не видим ниједан рационалан разлог за наведено поступање тужилаштва, посебно због тога што је чињеница да поступак и уколико би постојала нека кривица, може да буде неометано вођен без мјере која подразумијева притварање епископа и брукање Црне Горе“, рекао је отац Џомић и додао: „Апелујем на надлежне органе да уваже свеопшту друштвену ситуацију, да сви доприносе општем друштвеном миру и консензусу и управо из разлога што су људи у сваком моменту доступни што прије то боље повуку одлуку о њиховом задржавању у притвору“. Јавно привођење – покушај понижења цркве Адвокат Митрополије црногорско-приморске Далибор Каварић сматра да су све радње које су надлежни тужилац и полиција предузели у Никшићу против владике Јоаникија и осталих свештеника СПЦ биле „непотребне, непромишљене, прекомјерне и компромитујуће“. „Према Законику о кривичном поступку Црне Горе, законски разлози за хитно привођење неког лица за које постоји сумња да је извршио неко кривично дјело постоје ако се: ради о неком тешком кривичном дјелу, ако постоји опасност да ће то лице поновити кривично дјело, или ако постоји опасност да ће побјећи или да ће утицати на свједоке догађаја. Ниједан од ових услова није испуњен у случају владике Јоаникија и свештеника који су приведени у Никшићу јер је цио догађај опште познат, снимљен, сликан и документован“, каже Каварић за Спутњик. Због тога он сматра да је обавјештење у својству грађанина, ради којега су позвана ова лица, било могуће узети сјутрадан или за пет дана са истом тежином и посљедицама. „Није спорно да владика и свештеници дају изјаве и појасне све околности догађаја ради утврђивања евентуалне одговорности, али јавно привођење синоћ, на приказани начин и на празник Светога Василија, има за очигледни циљ, покушај понижења Цркве, епископа и свештенства, умањивање величанствености празника и умањење части угледа и поштовања Светога Василија које ужива у нашем народу, децидан је Каварић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Након повратка литије испред Храма Светог Василија Острошког, Митрополит Амфилохије је поздравио вјерни народ архипастирским словом. Поздравивши све најрадоснијим васкршњим поздравом, Митрополит је нагласио да ово није литија ниједног појединачног епископа, као ни неке групе људи, већ да је ово литије Светог Василија. “Планирали смо да због околности, ове године литија буде овдје у Храму или око Храма, а да велика литија буде идуће године, за 350 година од упокојења Светог Василија. Међутим, морам да вам кажем да, видјевши вас сабране овдје, ми нијесмо могли да се одрекнемо народа световасилијевског”, рекао је Митрополит и додао да они који прописују здравствене мјере морају да схвате да Свети Василије већ 350 година исцјељује од свих вируса, укључујући и вирус братомржње и вирус безбожништва. Такође је додао да је највећи вирус онај вирус мржње који је завладао међу европским народима, вирус наци-фашизма, комунизма, онај вирус који је загадио и ове наше просторе, те се зато Свети Василије непрекидно бори и против ових “вируса”. “Ко чита његово житије, видјеће да су и ондашњи кнежеви (Кнез Радич), отимали земљу манастирску, коју је Свети Василије са својим монасима муком обрађивао”, подсјетио је Митрополит, такође рекавши да је тај кнез лоше прошао тако што је изгубио породицу, након чега је тражио опроштај од Светог Василија, а светац му је опростио благословивши га новим породом. “И ови данашњи кнезови мисле да су вјечни и непролазни, па због свог властољубља и сластољубља устају и против Цркве Божије и против световасилијевских сабрања”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство је такође поменуо свијетле примјере из полиције и војске Црне Горе, који нису хтјели и могли да буду против своје Цркве и против литија световасилијевских. Посебно је, осим Шћепановића, истакао припадника војске, господина Мрваљевића, који је такође и чтец у Храму Светог Василија. “Каква је то војска која ратује против Светог Василија Острошког? Таква војска у Црној Гори никада није постојала ни у једном времену”, нагласио је Митрополит и додао да се свака војска кроз историју трудила да одбрани и сачува ћивоте Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. “Надам се у Бога да ће се и ове наше власти и ова војска наших власти, вратити сами себи и Светом Василију Острошком”, рекао је и додао да су полицајци који су били на дужности ових дана, долазили након радног времена по благослов и опроштај јер су радили оно што им је наређено. Митрополит је још једном нагласио да је овогодишња литија усмјерена против овог вируса који хара свијетом, али и против свих вируса. “Ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест Божија, а и заповијест светих Божијих људи”, рекао је Митрополит, објашњавајући зашто је клир прихватио литију кроз град Никшић ове године. “Народ у Црној Гори био је престрављен”, подсјетио се Владика времена комунизма и свог последњег часа вјеронауке на коме је рецитиовао пјесму”Ми знамо судбу”, Алексе Шантића. Поручио је да је безумље градити будућност Црне Горе на диобама и на безбожној науци као што је марксизам. “Оно што је саграђено овдје, саграђено је на овим световасилијевским литијама, на овим сабрањима љубави према Богу и љубави људи једних према другима, то је било и биће и убудуће”, рекао је Митрополит и додао да ова сабрања лијече подјеле и обнављају дух богољубља и братољубља у срцима људи, а то је основа и оно на чему је саграђено све што је часно и честито у читавом свијету. Владика је још једном најавио велику световасилијевску литију која ће се догодити следеће године и додао: “Тада неће бити овог вируса, а нема га више ни сада, Свети Василије га је већ исцијелио.” Осврнуо се и на признање тзв државе Косово од стране црногорске власти, мимо воље народа, као један од продуката “вируса” братомржње и богомржње. “Овај народ се ослободио од робовања, васкрсао је, и ово што се догађа, сви треба да знају да је из душе народа, и нико не може да управља и диригује оним што се пробудило у души народа”, рекао је Митрополит. Такође је најавио обнову манастира Светог Димитрија испод старог Оногошта, у коме је живио Свети Василије, а прије њега Свети Исаија од Оногошта. Христос васкрсе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  18. Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца, који је крсна слава великог броја Срба, а међу њима и Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, свечано је прослављен 6. маја 2020. године у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Тим поводом, Преосвећени Епископ Атанасије предстојао је литургијским сабрањем уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, протођакона Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. За певницом је одговарало милешевско сестринство са својом игуманијом мати Аквилином. У току Божанске службе Преосвећени Епископ Атанасије је рукоположио у чин презвитера свог дугогодишњег ђакона Николу Перковића, који је са њим заједно прошао све недаће и искушења и у Епархији бихаћко-петровачкој али и у Милешевској епархији од њиховог доласка 2017. године до данас. Благодарећи Богу на свим даровима из Његове непотрошиве ризнице добара, Епископ Атанасије је у беседи рекао: – Благодаримо Богу што нам је дао да га славимо у Светима Његовима, посебно у Његовим Светим исповедницима и мученицима, као што беше јуче у дивном Свештеномученику Платону Бањалучком а данас у Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Благодарећи Богу за Његова доброчинства која исповедамо и препознајемо, посебно бих се сада обратио нашем новом свештенослужитељу, презвитеру Николи, а кроз њега опет, и свима другима који су раније примили презвитерски чин и друге одговорне службе у Цркви. – Речено је да ми треба да будемо сарадници Божији, сарадници у Његовом спасењу света. Можете ли замислити онда колико је одговорна свештеничка служба, бити сарадник Господу Христу, Њему као Спаситељу. А то је свештеник кроз служење Свете Литургије и других светих тајни, кроз проповедање Јеванђеља, поучавањем других самим начином свога живота, свим својим пастирским радом. – Ми имамо и блиских примера из нашега рода како се треба угледати на Христа и како треба испуњавати свештеничку службу у било ком чину, и уопште како треба, као прави хришћанин живети… У послушности и љубави до краја се испуњава свака служба у Цркви. Из послушности Цркви и Господу Христу, у љубави према Цркви и Господу Христу. Према Цркви то значи према свима ближњима, опет испуњење оне Христове заповести коју смо данас чули: Нову вам заповест дајем да љубите једни друге. То је заповест Христова. Све што је узвишено и добро у Цркви учињено учињено је из послушности и љубави… Тако је и светитељ кога данас прослављамо, и Господа Христа прослављајући у њему, Свети великомученик Георгије посведочио Христа на свој начин, својим мучеништвом. – На страшном Другом доласку Христовоме, када буде општа смотра свега човечанства, свих људи и преглед целе историје, онда ће бити за верне слуге Божије најрадоснији тренутак. Онда ће се пред целим светом обелоданити управо то како су они признали Христа и како сада Христос признаје и препознаје њих, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  19. Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости. Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења. У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама. Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега. Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога. Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти. Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење. Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека. Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба. У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“ Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили. Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице! Извор: Православие.ру
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Београдски Надбискуп Станислав Хочевар упутио је Ускршњу посланицу коју преносимо у целости: Звучни запис обраћања Браћо и сестре! Доликује ли у ово вријеме свеопће пандемије писати или уопће хтјети посредовати ускрсну посланицу? Дубоко осјећам да бих за тако нешто требао бити много понизнији! И како то постићи? Одлучих се ипак, предраги, с вама поразмислити о једној реченици из Посланице Хебрејима (Хеб 5, 8). Увијек сам управо пред овим библијским текстом осјећао посебно поштовање, али и становиту свету дистанцу. Kао салезијанац, чија каризма подразумијева бити непрестано међу младима, морао сам признати самоме себи да немам довољно времена с дужним поштовањем и заносом интензивније разматрати тај осебујни духовни рудник злата. Али пандемија ЦОВИДА-19 удари човјека на најосјетљивије мјесто… Питам се, у потпуној побожности према небеском Оцу: »Драги Оче, како је могуће, односно зашто је потребно да Твој Син, непрекидно имајући најдубље синовске односе према Теби, мора толико патити да би навикао слушати?« И кад то питах небеског Оца, примијетих у себи како унаточ томе што ме је увијек најдубље потресала тајна Утјеловљења, ипак нисам много напредовао у своме урањању у те дубине… Да, Твој је Син постао човјеком. Долазећи у свијет Он говори: Жртва и принос не миле Ти се, него си ми тијело приправио; паљенице и окајнице не свиђају Ти се. Тада рекох: `Ево, долазим!` У свитку књиге пише за мене: `Вршити, Боже, вољу Твоју!` (Хеб 10, 5‒7). Да, човјек Исус долази »у тијелу«! И у потпуној спремности воље: »Ево, долазим вршити, Боже, Твоју вољу.« Исус из Назарета није један од толиких људи. Он је Једини који врши искључиво Очеву вољу, и то у тијелу и оном тјелесном. Порука је то над порукама: у тијелу и оном тјелесном свијету треба вршити Очеву вољу и нацрте, иначе само »тијело« постаје непослушно. Исус је, дакле, човјек који је и први, и посљедњи, и средишњи. Парадигма човјека уопће – Човјек! Али није Човјек зато да би занијекао све друге људе, него да би баш сваком човјеку показао како је унаточ свим најужаснијим страхотама ипак могуће бити и остати човјеком. Тако је, Оче, Твој син поставши човјеком објединио човјечанство свих времена у Једног човјека. Од оног првог – Адама – до оног посљедњег – Земљанина – у једну обитељ. Да, сви ми људи само смо једна обитељ. Но ми смо се разбили и расули у стотине и стотине комадића… А пандемија вируса ЦОВИДА-19 потврђује да смо ипак сви једна јединствена обитељ свих народа, језика, боје коже и култура. Ако нисмо способни то спознати и признати својим разумом, својим размишљањем, онда нам пандемија поручује својом агресивношћу: сватко од нас може ближњега свога заразити или спасити. И непослух тој чињеници жање премноге снопове смрти… Оче небески, сад знам да си нам у своме Сину за сва стољећа показао како је важно знати слушати законе живота. Kако је важно знати рећи: Ево, долазим вршити вољу Твоју. Да, браћо и сестре, сви земаљски родитељи из искуства знају како новорођеном ђетету треба говорити, пјевати, с њиме се играти и давати му на тисуће различитих знакова љубави ‒ да би и само проговорило… Слушајући и гледајући, ђеца напредују. Али одмах кад та иста ђеца мало поодрасту, почињу углавном слушати само себе… Па и толики медији, који би требали посредовати најдубља искуства вјечне мудрости, претежно шире змијску мудрост: узми »јабуку« закона у своје руке… постани »бог«! И тако се шири то вршење своје а не Божје воље. И ето, парламенти овога свијета тако често гласају за законе непослушности Божјему Духу. Kоји то парламенти данас још истражују Исусова блаженства? Ођекује ли у њима глас Еванђеља? Исусов проглас мира из Ускрснога јутра претворили смо у безбројне творнице оружја, мислећи да ћемо на тај начин осигурати и мир, и сигурност, и јаку економију… Док се Ти, Исусе, заузимаш за мале и сиромашне, избјеглице и странце, ми, искориштавајући једни друге, стварамо свијет богатих и сиромашних, свијет блокова и класа, свијет великих и малих; свијет прве, друге или треће брзине развоја. Притом развоја у сферама имања, посједовања, економије; укратко ‒ онога што стављамо на себе, око себе и покрај себе. Заборавили смо да је у нама пророчки свијет; да сȁмо срце може наслућивати будућност и сȁмо разум очишћен од себичности стварати логику. По ЦОВИДУ-19 Ти, Сине Божји, очито нас упућујеш да требамо боље слушати једни друге, боље чути вапаје оних других, боље проучавати повијест тих других. Али особито нас поучаваш да требамо слушати глас свога Створитеља. И да знамо да само Он има праве визије развоја, будућности, солидарности, синергије. Једино нам Божји глас говори о »побожанствењу« човјека, а наш људски глас претежно тек о материјализирању човјека и човјечанства. Укратко, Ускрсли Сине Божји, Ти који си имао снаге проћи кроза сва искушења и увијек слушати, научи и нас данас слушати. Прије свега да пажљиво слушамо из читаве објаве створеног свијета и свијета светих књига. Слушати како сви имамо једног великог и доброг Оца. А доћи до »Његова савршенства« – како нам предлажеш – захтијеват ће још много, много наших напора. Kолико ли ће још захтијевати слушања да бисмо даље схватили да је читаво човјечанство само једна мала обитељ, у којој ођекује баш сваки корак и најмањи покрет руке – било позитивно или негативно? Да би ова јединствена обитељ запјевала у складној политичкој полифонији, колико ће још вјежбања бити потребно?! Надаље: јесмо ли сви ми који тврдимо да смо на путу у Емаус сусрели Исуса Kриста, коначно сјели за исти стол божанске литургије, разломили коначно исти крух и пили из исте чаше? Kолико ли ће још бити потребно молитве, понизности, слушања жарког Kристовог вапаја на Посљедњој вечери…? Ускрсли Господине, Ти си прешао читав тај вишемиленијски пут свих могућих најжешћих људских искушења и вршио вољу свога Оца. Зато си увијек побјеђивао. Научи, дакле, и нас слушати све вјечне законе створенога свијета; научи нас разговарати с небеским Оцем тако како си то и сам чинио у свјесном ноћном осамљивању; научи и нас слушати Духа којег си нам у својој смрти предао, јер Он је »Господин и Животворац«. Желимо с Тобом ускрснути. Желимо с Тобом на обалама мора толиких људских суза коначно окусити ускрсно благословљено јело. Ускрсли Господине, прими нашу спремност да слушамо Твоју радосну вијест… о миру који само Ти можеш дати. Омогући нам, надаље, да на свим »брдима« толиких наших јада искусимо како читаво човјечанство уздижеш у духовну цивилизацију и како свима нама повјераваш нову будућност ослобађајуће близине с Тобом и у међусобном заједништву једних с другима. Теби, Ускрсломе Kраљу, који си свима нама својим слушањем отворио потпуно нове перспективе, Теби слава и моћ! А свима нама, који у Тебе вјерујемо, радост, мир и благослов! Сретан и благословљен Ускрс! Мир Божји! Христос васкресе – ваистину васкресе! С вама у ослушкивању и благосливљању, + Станислав Хочевар, с.р. надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска надбискупија
  24. Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.
  25. Позив Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске православне цркве и Московске патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света тајна причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство – Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске православне цркве молимо се за све људе, за све Украјинце – да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ – ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне – шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу – као што се дешава, а ми им желимо здравље – морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо – у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву – и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима – то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно – и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...