Претражи Живе Речи Утехе

Pošto mi je više neprijatno da postavljam po dva tri hita dana ili večeri ,otvaram ovu temu gdje se može postaviti,ono što trenutno dolazi iz vaših zvučnika ili slušalica, a rado bi podijelili sa ostalima Evo kod mene se trenutno sluša,ovo 0110_hahaha

...значи, не кад сте у ресторану или сл..... није у питању материјална ствар....већ мисаона, духовна, интелектуална.....како год хоћете... ево ја бих себи поручила...`ОЛАДИ ВЕЋ ЈЕДНОМ....

Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе.... Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају.... Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд.... Зашто све ово горе пишем? Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат) различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад... Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд... Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир.... Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима? Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале.... Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима, само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример: "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..." И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама.... Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите: Француска: https://www.lefigaro.fr/ https://www.lemonde.fr/ Италија: https://www.repubblica.it/ https://www.corriere.it/ Аустрија: https://www.diepresse.com/ https://www.derstandard.at/ Енглеска: https://metro.co.uk/ https://www.thesun.co.uk/ Немачка: https://www.spiegel.de/ https://www.bild.de/ Поздрав за све људе добре воље P.S. Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?

Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016

Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно. Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?

"Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. " "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути." Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда верницима који су дошли тог дана на службу Божију.... ...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему..... Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице..... Поздрав за све људе добре воље PS. Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему?

Ја ћу покушати да се инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам а ви ?

Pa da krenemo i sa ovom temom. Upravo sam zavrshio knjigu "Nepodnoshljiva lakoca postojanja" od Milana Kundere. Trebalo mi je vishe vremena nego shto sam mislio. Pa sam celu sliku malo drugachije doziveo, odnosno nije bila onoliko jaka koliko bi trebalo da bude. ALi ipak sam uvatio poslednji voz poslednjih 40-ak strana koji kidaju srce u delice koliko je tuzno. Predivna knjiga

Depresija je stanje koje često nailazi ne samo na neprepoznavanje, već i nerazumevanje, a katkad i osudu. Mnogi od nas nemaju dovoljno informacija u vezi sa teškoćama sa kojima se pojedini ljudi sreću, čak ne uviđajući razliku između depresije, tuge ili potištenosti. Pojašnjenje i približavanje ovakvog problema važno je zbog svih onih ljudi koji ovakve teškoće imaju u iskustvu, ali svakako i zbog toga što omogućava uključivanje drugih važnih ljudi (porodice, prijatelja), kao adekvatan sistem podrške. Ono što bi uvek trebalo da imamo na umu kada smo u kontaktu sa ljudima koji se bore sa depresijom, a kada želimo da im pomognemo, jeste to da ne govorimo neke od navedenih stvari koje su opisane u nastavku. „Praviš problem ni oko čega” Depresija i poremećaji raspoloženja često imaju širok raspon ekstremnih emocija. Ukoliko umanjujete ili banalizujete probleme sa kojima se ove osobe suočavaju, postoji mogućnost ne samo da osete da nemaju podršku, već i da su napadnuti. To može da dovede do daljeg povlačenja ili to pogoršanja njihovog stanja. Iako vi, vrlo verovatno, imate drugačiju perspektivu njihovog stanja, to ne menja činjenicu da su njihova osećanja zaista snažna što, zapravo, za njih i predstavlja problem. Umesto toga, pokušajte da razumete da vaša perspektiva možda nije merodavna i pokušajte da budete saosećajni. Nastojte da razumete da raspoloženje ovih osoba može biti loše bez ikakve promene spoljnih faktora. Probajte da se poistovetite sa depresivnom osobom i stavite joj do znanja da razumete da je njihovo stanje nezavisno od spoljnih problema. Najvažnije od svega, pružite osobi podršku, bez osude. „Sam(a) si kriv(a)” Nemojte da govorite depresivnoj osobi da se suočava sa depresijom zbog sopstvenih postupaka. Baš kao i u slučaju nekih drugih teškoća sa kojima se ljudi suočavaju, poput stanja anksioznosti, ljudi koji su depresivni vrlo često nemaju pravo glasa. Istraživači pretpostavljaju da su poremećaji raspoloženja rezultat dejstva genetskih predispozicija i socijalnih faktora, što ukazuje na to da osobe nisu birale da prolaze kroz ovakvo iskustvo i ne treba ih tako ni tretirati. Umesto osuđivanja i optuživanja depresivne osobe da se ne bori dovoljno, ohrabrite ih da govore kakva je borba za opstanak kada sve deluje potpuno bezizlazno.

Интересује ме колико нас уопште има, да ли смо већина, а ови други су само бучнији, или нас је тако мало да треба да престанемо да се заваравамо да смо уопште чланови СПЦ? Говорим из своје перспективе. Овај форум је постао место којим се константно саблажњавам у ове дане поста, и та саблазан не долази од атеиста или слободних дискутаната, него од оних који себе представљају као последњи стуб хришћанства и оно што СПЦ јесте. Не видим љубав, не видим одговорност, не видим здрав разум, само инат, тврдоглавост, сујету и ликовање. Чак ми се и причешће у таквој идолопоклоничкој интерпретацији згадило, да више нисам сигуран да ли онај од кога га узимам и они са којима га заједно узимам, уопште делимо исту веру и верујемо у истог Христа, ето докле то иде. Досадило ми је да се браним да сам ипак православац, да се пред ревносницима константно смањујем и смирено покушавам да им објасним да нити сам протестант, нити непријатељ цркве, нити трол, нити провокатор. Чини ми се да сам овај форум доживљавао као лепше место док нисам ступио у непосредан разговор са поприличним бројем његових чланова. Преци су ми очували православље, са једне стране под исламским притиском, са друге под католичким, сви заједно под комунистичким, а ја сам пред искушењем да га оставим због онога шта сам присиљен да гледам изнутра, и да, као и већина Срба, кренем само да негујем неки свој лични хришћански кодекс, у цркве улазим само као у музеје националне историје и културе, а СПЦ користим само као сервис за крштење, венчање и сахране, којима ћу поштено да платим све те услуге, али ништа више сем тога да имам са њима.

Шта је социјална дистанца и зашто нам није потребна? BLOG.FILFAK.NI.AC.RS 11. марта 2020. Светска здравствена организација... ВУК ДИНИЋСтудент 4. године социологије Филозофског факултета у Нишу  11. марта 2020. Светска здравствена организација прогласила је глобалну пандемију због вируса COVID-19 (https://twitter.com/WHO/status/1237777021742338049?s=20). Пар дана пре тога, први случајеви инфицирања овим вирусом су се јавили у Србији. Цело друштво је у метежу, сви су забринути. Држава проглашава ванредно стање, у медијима је ЦОВИД-19 једина тема. Вести су или о вирусу или су повезане са вирусом попут оних о отказивању спортских дешавања (Олимпијаде, Вимблдона и других). Стручњаци из области епидемиологије дају изјаве шта и како треба да се ради да би се ширење вируса смањило. Главни савет своди се на самоизолацију, и држање социјалне дистанце. Те савете преносе медији и за јако кратко време сви су свесни шта треба да се ради. Ипак, постоји проблем са оваквим саветима. Друштвени научници су са појмом социјалне дистанце добро упознати, и за њих тај појам има сасвим друго значење. Социјална дистанца се операционализује као спремност испитаника да прихвати или одбаци одређене социјалне односе с припадницима циљне групе.[1] Можда на први поглед делује да је по дефиницији социјална дистанца нешто што нам ипак треба (циљна група су у случају пандемије сви други људи), али скренућемо пажњу због чега треба бити јако опрезан када се о њој говори. Да би било занимљивије читаоцима, нећемо се превише бавити методологијом већ ћемо покушати да ствари појаснимо кроз примере. Да ли бисте дозволили рецимо Португалцима да посете вашу државу? Да ли бисте им дозволили да дођу у ваш град? Ваш комшилук? Размислите мало. Затим се запитајте да ли бисте те Португалце волели да имате за колегу на послу или факултету, за блиског пријатеља или зашто да не, за љубавног партнера? На што је више питања ваш одговор потврдан, то је ваша социјална дистанца према Португалцима мања. Наравно подразумева се да ако неког желите за љубавног партнера, желите и све остало - од тога да вам буде пријатељ па до тога да немате проблем да дође у вашу државу. Овај пример можете применити на апсолутно било коју етничку, старосну, родну, верску или поткултурну групу. Исто питање се може поставити и за муслимане, старе особе, особе са инвалидитетом, сиромашне, панкере. Као што смо видели из примера, распон скале социјалне дистанце уобичајено се креће од „желим га/је у својој држави“ па до „желим га/је за љубавног партнера“. Друштвени научници за процену социјалне дистанце користе Богардусову скалу а који све параметри ће бити коришћени зависи од тога какво истраживање се спроводи и на ком узорку. Ако се мери социјална дистанца према особама са аутизмом, вероватно се неће поставити питање да ли такву особу желимо у нашој држави. Оно што је потребно да би се ширење вируса смањило је физичка дистанца у смислу да ваши свакодневни контакти са другим људима буду на растојању од минимум једног а пожељно два метра. Овакво понашање је неопходно када излазите ван куће али ако је могуће треба га практиковати и када сте унутра са члановима своје породице. Да би избегли стварање нових теорија завере, које уопште не фале у овој ситуацији, морамо да рашчистимо неке ствари. Због чега стручњаци из области медицине и медији користе термин социјална дистанца ако он заправо значи нешто сасвим друго? Лудвиг Витгенштајн је рекао да границе нашег језика означавају границе нашег света. И био је управу. Ни медијима ни лекарима није у природи посла да користе Богардусову скалу, да расправљају о томе да ли је социјална дистанца већа према муслиманима или према католицима. Медији се можда тиме баве ретко, тек када то постане актуелно преко вести о неком злочину из мржње или слично. Доктори са тиме немају додира, исто као што ни социолози не знају ништа о структури вируса или како неки лек тачно делује на организам. Можда из чисте радозналости прочитају нешто о томе, али за професију социолога то уопште није битно. Да не дужимо превише. Одржавање физичке дистанце у свакодневним контактима са другим људима је неопходно док ова пандемија не прође али социјална дистанца ни према коме никада није добродошла. Пре свега, бићете ускраћени за много нових различитих контаката, искуства и знања, сумњам да то желите. [1] Stanimirović, Dragana, Veselinović, Bojana i Dimoski, Sanja (2018). „Socijalna distanca većinske populacije prema slepim osobama pre tri decenije i danas“, Specijalna edukacija i rehabilitacija, Vol. 17, br. 1, str. 81-101.

NEODGOVORNO NOVINARSTVO O PRAVOSLAVNOM PAROHU DARUVARSKOM – IPA IPAPRKC.ORG Na jučerašnjoj press konferenciji Nacionalnog stožera civilne zaštite... Необзирност новинара се зна нашироко и надугачко. Њихова жеља да праве што већи тираж нема мере у маштовитости и измишљотинама, непреза ни од чега... Али, шта се дешава када маштовитост пређе границе укуса...? Хоће ли ко истински и одговарати за ово...? Смирење не значи да си чивилук на који се свако качи... Има ли ово мере...?

Политика Online - А када прође пандемија WWW.POLITIKA.RS Колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће... Сагледавајући потрекли париод и целокупну фаму око тзв пандемије и броја жртава/оболелих који не поткрепљује званичан статус болести, питамо се шта се крије иза кулиса....? Можда је ипак нешто друго по среди...?

Car manufacturers are forced to build respirators - auto engine & sport ENGNEWS24H.COM In the UK, there is a large automotive industry that is running low because of the corona virus. The UK Government is now ordering the factories to switch Нажалост морам овако, јер кад Енглези раде онда можемо и ми. Наиме у Кини је смртност била мала јер су имали све, у Италији су морали одличивати кога ће на респиратор, а ко ће да умре, нас можда очекује исто. Колико сам данас успио да сазнам произвести респиратор није нека посебна наука, вјештачко дисање се користи од 17 вјека, вјероватно су користили неке мјехове. Данас наједноставнији који сам видио је овај у прилогу. Чуо сам се са мајстором који ми је рекао да је то у принципу вакум пумпа ( сваки компресор се једноставно може преправити у вакум пумпу) [/url] А овде има више о принципу рада Апелујем на оне који знају више од овога, или знају оне који знају да подрже тему, са циљем да се састави упутство за самоградњу. Понављам у Италији су умирали јер нису имали ове просте уређаје, нама их недостаје. Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

Малочас набасах на овај линк, тражећи неку пригодну слику за вибер групу и пронађох мој интервју за новине Политика од пре 9 година. Волео бих да поразговарамо шта се од тада променило, не само на нашем форуму овде, него уопште у мисији Цркве на интернету? Да ли је полет нестао, да ли се раширио на другачије видове? Коме није ташко да прочита, па да мало коментаришемо... Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку? уторак, 08.03.2011. у 22:00 Д. Стојановић Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике у којима је могуће упутити питање свештенику, затражити савет, тумачење или чути шта Црква мисли о неким савременим појавама, ситницама и „крупницама” са којима се сусрећемо у свакодневном животу. Да ли је грех бити члан Фејсбука? Треба ли дозволити деци да читају „Харија Потера”? Може ли хомосексуалац бити кум на црквеном венчању? Да ли је дозвољено пушити у време поста? Шта црква мисли о Најдановим круговима? Допушта ли Црква да девојка буде неудата или она мора бити супруга и мајка или монахиња? Какав је став цркве ако верник пожели да истетовира свеца на свом телу? У духу веома присутне приче о родној равноправности поставља се питање зашто жена не може да слави славу, а у време великих искушења – дилема која је граница Божјег праштања за грехе које стално понављамо. Колико год ова питања сликовито приказују време и друштво у којем живимо, ништа мање интересантне дилеме и недоумице у вези са питањима вере и ништа мање сликовито показују однос верника према цркви. Радознали желе да сазнају више о њеним унутрашњим правилима (Да ли свештеник носи мантију и код куће?), а ту су и они који траже одговоре на „вечна питања” (Зашто човек мора да греши?), траже се и ставови по питању припадника других цркава (хоће ли припадници других монотеистичких религија бити спасени), али и Библије (да ли је грех ако неко иде у цркву, а не жели да чита Библију). Нема „најтежих” питања, најтеже је давање примереног и задовољавајућег одговора, каже јереј Иван Цветковић, уредник и оснивач форума „Живе речи утехе”, за који истиче да је највећи православни форум на Балкану. – Позадина и природа безбројних питања се лако дају уочити и могли би, грубо речено, да се сврстају у неколико ставки. То су: духовна потрага, односно жеља за давањем смисла питању личног и општељудског постојања, глад и жеђ савременог човека за Богом, за смислом који не извире из сфере емпиријског. Присутан је и проблем (бес)смисла постојања зла, духовна и психолошка конфузија изазвана стављањем претераног акцента на чисто социјално-материјалну сферу живота, као и потреба оних који су верујући, али недовољно упознати са устројством црквеног живота, за дефинисањем и појашњењем значаја и одређених особености црквено-литургијског начина живота... Све то довољно речито сведочи колико је савремени човек, и поред свих постојећих открића и достигнућа, духовно осиромашен, раслабљен и уморан – истиче отац Иван. Њему су, каже, посебно занимљиве теме које се тичу разговора са неправославнима и атеистима, али и теме које говоре о теолошким проблемима. Најчешће је чуо питање у вези са „литургијском реформом” и тражење објашњења какав је то процес, да ли са собом носи црту доброг или лошег, шта представља у животу цркве... Верници траже и савете личне природе, желе да чују мишљење свештеника како да помогну детету које је попустило у школи или кћерки која је безвољна, али и шта да раде када се заљубе у младића који њих не воли. – Питања су увек личне природе, а проблеми које имамо су исти или слични код сваког од нас, јер просто делимо један живот, исте или сличне недоумице и носимо, на овај или онај начин, сличну животну тежину свеукупних проблема који нас окружују. Свештеник је дужан да буде и психолог. Он мора бити психолошки едукован и верзиран, кроз своје образовање, животни подвиг преображаја самога себе уз Божију помоћ, кроз искуство и делатну љубав према људима. У супротном је његов пастирски рад тотално обесмишљен и практично јалов. Реч психа, уопштено речено, значи душа, а она је један од најважнијих појмова у хришћанству – истиче отац Иван. Форум „Живе речи утехе” има око 3.300 корисника, постоји у оквиру сајта pouke.org, основаног 24. маја 2009. године, под духовним је руковођењем епископа шумадијског Јована и има, дакле, благослов српске цркве за свој рад. У уредничком тиму осим свештеника има и професора, историчара, преводилаца. Хиљаде корисника овог форума, које отац Иван описује као „веома активне”, сведоче да ни цркву никако није заобишла „Интернет револуција”. – Непотпуност овог виртуелног вида комуникације међу верницима, по мишљењу многих, лежи у немогућности пуног остваривања живог односа међу вернима. Он, с друге стране, представља претпоставку, а често и основ, реализације нових и конкретних односа међу људима који би се, највероватније, тешко упознали и остварили живи контакт да нема Интернета, тако да оно што би неко именовао као ману, може бити веома лако, на основу претходно реченог, преображено у позитивну црту овог вида савременог међуљудског саобраћаја – каже отац Иван. Са Интернетом су дошле нове могућности за мисију цркве, па је отац Иван најавио оснивање „православног фејсбука”, односно друштвене мреже која би повезала вернике и људи из цркве, али по том питању је за сада тајанствен, па открива тек да на томе ради много људи и да се нада да ће ускоро доћи време за реализацију ове идеје. Јелена Чалија Политика Online - Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку? WWW.POLITIKA.RS <p>Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике...

VLADIKA ATANASIJE POZIVA NA MIR "Verujem da će narod odbraniti svoje svetinje" WWW.BLIC.RS Broj ljudi u litijama je zadivljujuć i to je iznenađenje i za mitropolita koji je do srži i Crnogorac i Srbin. Nadam se da će taj divan narod pobediti, osetio se ugroženim jer diraju njihove svetinje.