Претражи Живе Речи Утехе

У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог Лава Римског и Светог Флавијана Цариградског, молитвено је било у острошком манастиру. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, економ острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Василије Брборић из Никшића и јеромонах Владимир острошки сабрат. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У евхаристијском сабрању молитвено је учествовало бројно монаштво и вјерни народ, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. – Апостол Павле у посланици подсјећа на врло важну ствар да нас храна не поставља пред Господа, а ни спољашњи изглед, па ако то саблажњава нашег брата, треба сви да учинимо све да наше понашање, да ријечи, дјела, покрети буду такви да нашу браћу утврђују на правом путу ка Господу – рекао је о. Сергије. Казао је да у данашњем Јеванђељу сам Господ поучава шта је суштина подвига, односно шта треба радити да би стекли благодат Духа Светог. – Господ напомиње шест врло битних ствари које треба да имамо на уму, а које чине пуноћу нашег поста. Да поновимо, кад Он каже праведнима, који Га смирено слушају, да му дођу са десне стране, огладњех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, болестан бијах и посјетисте ме, у тамници бијах и дођосте ми. Видите како је велики дијапазон могућности како да испунимо заповијест Божију – додао је о. Сергије и закључио да уколико се вјерни придржавају ових правила испуниће и ријечи Патријарха Павла и свих светих из рода нашега који су упорно понављали да треба да ”будемо људи”. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. Сабрани који су се припремали постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће, а велику радост литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. Извор: Манастир Острог

У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска

Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu. Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana. Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“ Dan ranije Informer je izvestio: „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“ Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. „Radio u interesu CIA i protiv Srba“ Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“. Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“ I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu. Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje. A šta pišu u Prištini? Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“. RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“ „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji. Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata. Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“ Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“ „Kriminalac“ „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima. Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova. Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta. Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada. Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske. „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“ „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić. izvor

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру

„Бити монах“, писао је Џејмс Џојс, „тек је половина онога што значи бити уметник.“ Под појмом уметника Џојс је имао на уму не само бављење уметношћу, већ ренесансно схватање човека као стваралачког бића. Свети Оци дефинишу икону Божију у човеку као моћ апсолутног самоодређења – као моћ стварања радикално новог света. Моћ да се ствара нови свет можда је најочигледнија у уметности. Стога, у било ком пољу да се појављује, стваралачка моћ се обично назива уметничком. Икона Божија у човеку је уметничка икона. Премда сваки човек нема дар за посебну грану уметности, сваки човек је уметник. Хришћанство никада није оправдало уметност – а тиме ни уметничко, ни човека као икону Божију – као онтолошку, сотириолошку и есхатолошку делатност. То значи да када човек живи у складу са иконом, као уметник у ширем и ужем смислу, то суштински не мења ни њега ни свет око њега, за чије је спасење одговоран. Вечност-Есхатон је крајње мерило онога што је истинито. Ако чак ни највећа уметничка дела неће постојати у Вечности-Есхатону, онда је стварање човека као уметника и иконе Божије било потпуно сувишно. Џојс је исправно видео да, упркос учењу о икони Божијој, монаштво и хришћанство не изражавају пуноћу тајне људског бића. Зато, уместо да постане језуитски свештеник, Џојс одлучује да буде уметник. Верујем да Џојс не би одбацивао монаштво када би оно подразумевало појам стваралаштва. Заправо, за Џојса уметник је у суштини свештеник. „Уметник“, пише Џојс, „претвара хлеб свакодневнице у тело вечне лепоте“. Очигледно да Џојс види свештенство као пасивни принцип који не изражава суштину иконе Божије. Оци дефинишу човека као свештеника творевине, као биће одговорно за спасење света. „Спасење“ подразумева истовремено заједницу са Богом и очување разлике у односу на Бога. Разлика не значи раскол. Не постоји заједница без разлике. Ако човек, као свештеник одговоран за спасење света, не може да створи стварност нову чак и за Бога, онда он не може да спасе ни себе ни творевину. Чувене су Џојсове речи: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да је то моја домовина или моја Црква.“ Можда Џојс не би изговорио ово „non serviam“ да је пред собом имао не само пасивни појам монаха, изједначен са покајањем, скрушеношћу и молитвом, већ симбиозу монаха и уметника? Можда Џојс не би одбацио хришћанство да је пред собом имао слику Бога који је Богочовек? Не заборавимо да је хришћанство суштински другачије од осталих религија због учења о Христу који није само Бог већ и Човек. Чини се да често превиђамо да вера у Христа подразумева не само веру у Бога, већ и веру у човека. Предлажем зато да не осудимо олако Џојсову одлуку, већ да размотримо шта је овог надареног човека, једног од најумнијих људи свог времена, подстакло да је донесе. И не само Џојса, већ и толике друге људе великих дарова. Обично сматрамо да је нека врста моралне слабости основни разлог одбацивања вере. Ово објашњење подразумева једва приметно осећање моралне супериорности у односу на атеисте. Свакако да има и оних који одбацују Цркву једноставно зато што она од нас тражи строжи духовни живот. Али, хтео бих да се запитамо да ли постоји оправдано одбацивање вере? Да ли заиста верујемо да све оне младе, интелигентне и даровите људе хришћанство не занима само зато што су морално слаби и зато што не познају хришћанско учење? Можда бисмо вечерас могли да се запитамо да ли међу атеистима, поготово међу младима, има и оних који оправдано одбацују веру? Џојсово одбацивање хришћанства представља озбиљно промишљен филозофски став. У којој мери је његова одлука била озбиљна говори и то што мајци на самрти није хтео да испуни последњу жељу и да обећа да ће се вратити Цркви. Сви знамо да је због изражене секуларизације савременог друштва монаштво у озбиљној кризи. Када говоримо о кризи монаштва, православни ће вероватно одмах помислити на стање монаштва на Западу. На истоку Европе, после пада комунизма, већина православних верује, монаштво не само да није у кризи већ доживљава процват. И одиста, ко је путовао по Источној Европи могао је видети обновљене манастире, велики број младих монаха и монахиња, и осетити опипљиву благодат. Света Гора, примера ради, средином прошлог века по броју монаха налазила се можда у најтежем стању током своје историје. Монаха је било толико мало да се размишљало да би их све требало сместити у један или два манастира, а преостатак Свете Горе претворити у музеј. Ко год је био на Светој Гори у последњих тридесетак година зна да су сада манастирска здања обновљена и да су братства састављена од великог броја младих. Упркос томе, ја не говорим о кризи Западног, већ о кризи монаштва у целини. Говорим о кризи појма монаштва. И не говорим само о кризи појма монаштва, већ о кризи хришћанства у целини, које је и условило кризу монаштва. Тачније, говорим о кризи хришћанског појма Бога, о кризи хришћанске теологије која је условила кризу појма људског бића и самим тим кризу појма монаштва. Говорим о ономе што је Николај Берђајев сагледао као „немоћ хришћанства пред савременом трагедијом човека“. Каква је веза између Џојсових речи о монаху и уметнику и „немоћи хришћанства“ о којој говори Берђајев? 1. Немоћ хришћанства Немоћ хришћанства произлази из теистичког појма Бога уз кога је немогуће оправдати човека као икону Божију. Теистички Бог није Богочовек. Теизам се заснива на традиционалном схватању Божије свемоћи. Из овог учења неумитно следи доктрина о стварању према којој човек није потребан Богу. У том случају, међутим, није било никаквог разлога да Христос постане човек. Учење о Божијој свемоћи је у очигледном сукобу са учењем о икони Божијој у човеку као моћи да се створи радикално ново. У традиционалном учењу о свемоћи Божијој крије се корен немоћи хришћанства. Теизам је основни узрок атеизма. Теизам не може да оправда човека будући да га види као непотребно биће. Непотребан је онај ко нема нешто што само њему припада и што нико други нема. Основни циљ хришћанства, међутим, био је покушај да се оправда човека, да се покаже да човек није сувишно биће. Задатак хришћанске теологије није у томе да одбаци Божију свемоћ већ да покаже да је могуће њено другачије тумачење. Суштина Божијег чуда стварања ни из чега – ex nihilo – требало би да буде управо у томе да Бог ствара биће које није само његова пука копија, већ биће које има оно што Творац нема. Суштина стварања ни из чега је у томе да Бог ствара апсолутно ново, увећавајући, обогаћујући већ постојеће. Бог није стваралац – Бог понавља себе – ако човек као оно што је створено као апсолутно ново нема моћ да и сам увећа и обогати биће. Зато је исправно закључити да Бог изражава љубав према човеку тако што ограничава своју свемоћ и оставља простор слободе за човека. Овакву свемоћ видимо у Оваплоћењу – када Бог постаје тело, и у страдању на Крсту, када Бог умире за нас. Оваплоћење и Крст су постављање темеља за људску слободу и достижу свој пуни смисао у наредном Божијем самоограничењу – самоограничењу Божијег свезнања. Ниједна хришћанска доктрина која се не заснива на Богочовеку не може оправдати ни Бога ни човека. У идеји Богочовека хришћанска теологија је достигла највиши степен оправдања Бога и оправдања човека. У Богочовеку и Бог и човек стварајући непрекидно шире и обогаћују већ постојеће. Ни Бог ни човек не могу се назвати живим и слободним бићима ако стварајући не проширују и обогаћују већ постојеће. Да би се оправдали како Бог тако и човек требало је прихватити теолошке последице учења о Богочовеку. То је задатак који ни данас није довршен. Доктрина о Богочовеку неизбежно повлачи ново тумачење доктрине о стварању човека. Бог ствара човека јер му је човек потребан као биће које наставља стварање света. Постоји сличност између Очевог рађања Сина и происхођења Светог Духа са стварањем човека. Син и Дух су личности које имају оно што Отац нема. Син и Дух су потребни Оцу. Син је при том Бог и Човек од вечности. Човек је одувек био део бића Божијег. Христос као савршени Човек има оно што Отац нема. Човек је зато потребан Богу. Зато човека треба дефинисати као биће створено да би обогаћивао божански живот. Међутим, општеприхваћени појам људског бића и монаха и даље је теистички. Ако Божије стварање подразумева квалитативни пад у односу на Бога, и ако је човек само сенка Божијег бића, онда је стварање човека неуспех. Христово Оваплоћење, Васкрсење и Вазнесење су дела обожења људске природе. Ако човек ни после обожења своје природе није потребан Богу, онда је човеково стварање неуспех који се не може поправити. Може ли биће чија је природа непоправљиви неуспех имати истински смисао постојања? Хришћанска теологија је себе довела до овог апсурда због недостатка храбрости да се из доктрине о Богочовеку извуку логични закључци. О каквим закључцима је реч? По Св. Максиму Исповеднику обожени човек је бескрајна и беспочетна личност; по Св. Григорију Палами, обожена личност као да нема порекло. Међутим, када ове идеје суочимо са доктрином о свемоћи Божијој, видимо да је ту само реч о лепим метафорама. Бити беспочетан, бескрајан и без порекла може значити само једно: да је човек тајна чак и за самог Творца. Шта је смисао обожене људске природе ако она ни у свом најсавршенијем стању не може ништа да допринесе Богу? Цела историја стварања, страдања и спасења указује се као непотребност, узалудност и неуспех. Важно је разумети да се дефиниција људског бића, а тиме и дефиниција монаштва, темељи на тек делимично решеном теолошком проблему. То значи да је постојећа дефиниција монаштва релативна. Ако је човек неуспело биће, молитва за спасење указује се као једина могућа, а тиме и једина смисаона активност. Отуда и Св. Пахомије дефинише монаха као онога ко се моли за спасење света. Слично чине на пример и Св. Исак Сирин или Св. Силуан Атонски. Но, ако искрено размислимо, у молитви за спасење ми тражимо да наша пролазна непотребност у историји постане непролазна непотребност у вечности. Ако човек ништа не доприноси Богу, шта је онда оно искључиво људско што је спасено? На тај начин теистичко хришћанство створило непремостиви раскол између сакралног и профаног. Између сакралне вечности и профане историје. Сакралну и вечну вредност има само молитва, било да се молимо у цркви или у домовима. Свака друга делатност, укључујући целокупну културу, потпуно је профана и пролазна. Ми хрићшани водимо живот шизоидно подељен на сакрално и профано. Берђајев поставља питање које изражава саму суштину нашег проблема. У деветнаестом веку, пише он, у Русији су живели највећи руски светитељ Св. Серафим Саровски, и највећи руски писац Пушкин. И ја постављам питање, каже Берђајев, да ли би за судбину Русије и за судбину света у целини боље било да су постојала два света Серафима, а не Серафим и Пушкин? И Берђајев закључује да би се већина хришћана без премишљања определила за два света Серафима. Хришћанство се као потпуно сувишним никада није ни бавило питањем онтологије, сотириологије и есхатологије људског стваралаштва и уметности. То у преводу значи да хришћанство верује да људско стваралаштво не мења и не освештава суштину ствараоца и света. Као такво, људско стваралаштво не може имати места у Есхатону-Вечности, која је крајње мерило истине. Управо у овом уверењу крије се узрок „савремене трагедије човека“. 2. Савремена трагедија човека Трагедија савременог човека је у томе што је током два миленијума хришћанске историје човечанство достигло нови степен зрелости. Савремени човек се разликује од човека претходне хришћанске епохе. Њега никада више не може задовољити само прича о искупљењу. Берђајев примећује да ни најбољи данашњи старци не могу да помогну савременом човеку, управо зато што човека схватају само кроз призму искупљења. Савремени човек сада тражи истински разлог за своје постојање. Али само оно биће које је јединствено и непоновљиво има разлог постојања. Бити непоновљив значи бити тајна чак и за свог Творца, бити потребан Творцу. Дела непоновљивог бића су драгоцена за Бога и као таква она су већ овде и сада део вечности. Савремени човек је уморан од културе која је само илузија немоћна да промени и освешта свет. Он интуитивно осећа да је истинска култура култна, сакрална и религијска делатност. Он осећа да Бог жели човека као партнера у размени дарова. Да је размена дарова оно што Бог, традиционално речено, „заповеда“ човеку. Истинска култура је одговор на ову Божију заповест. Тако долазимо до новог појма људског бића, а тиме и до новог појма монаштва. Нови појам је изведен из доследног тумачења иконе Божије као уметничке моћи да се створи нови свет. Човек је Homo Theurgos, икона, уметничко биће створено да ствара радикалну и трајну новост у бићу, да обогаћује божански живот, управо као што Бог обогаћује наш живот. Ако уметник, дакле, није посебна врста човека, већ је сваки човек посебна врста уметника – икона Божија – онда свака наша активност, ма колико „профана“ била, представља стварање новог света. Све може бити уметност. Све може бити стварање новог света. Чак и то како припремамо чај за посетиоца може бити уметност, проширивање већ постојећег. Све може бити – и јесте – сакрално, онтолошко, есхатолошко. Непремостива подела на сакрално и профано, на Вечност и историју, плод је теистички схваћеног Бога. Ако полазимо од Богочовека, онда можемо говорити само о богочовечанској вечности-времену. Није само Бог тај који је Вечност, који ствара вечност. И човек, када дела као уметник, икона Божија, ствара вечност. Од молбе за спасење, молитва постаје све што чинимо као уметничка бића. Живот не треба да постане молитва, већ молитва треба да постане живот, и то свака појединост живота. Човек као уметничко биће ствара радикално нови свет. Одлика новог света нису само добро и истина. Добро и истину често изједначавамо са поштовањем правила. Могуће је бити добар и истинит а да се то не дотиче нашег срца. Поштовање правила је обично копирање које се не дотиче срца. Да би се истински било добар и истинит потребно је нешто више од копирања. Потребно је у срцу створити нови свет. Молитва је не само молба за искупљење, већ и стварање новог света. Када се из срца створи нови свет, добро и истина постају лепота. Молитва је стварање новог света као лепоте. Човек, монах, јесте биће која ствара нови свет лепоте. Џојс је био у праву тврдећи да је појам монаштва потребно надопунити појмом уметника. Зар се то онда не односи и на појам светости? Зар се светост не достиже стварањем лепоте? Била би велика грешка ако бисмо поверовали да појам уметника као иконе Божије не подразумева и дар за појединачну уметност. Ако је човек икона Божија као уметник у ширем смислу, онда је он икона Божија и као генијални уметник у ужем смислу. Све што чини човек као уметник у ширем смислу јесте молитва која спасава свет тако што ствара нови свет лепоте. Зар онда генијално уметничко дело није изузетна молитва која спасава свет стварајући нови свет изузетне лепоте? 3. Требало би се запитати, колико се младих људи у манастирима под притиском теистичке теологије одрекло својих дарова? Колико њих су покушали да постану монаси, али попут Џојса нису могли да се препознају у преуско схваћеном појму монаштва? Колико њих овога часа желе да буду монаси, али не могу да нађу ниједну монашку заједницу која не би од њих захтевала да се одрекну својих дарова. Не могу да пронађу ниједну монашку заједницу у којој би њихови дарови били изједначени са покајањем и молитвом, тј. били схваћени као религијски и сакрални? Богочовек очекује од човека да настави стварање света. Али ако хришћанство данас све ређе изражава пуноћу тајне Богочовека, не постаје ли сувишно како Богу тако и човеку? Колико ће још Бог и човек имати стрпљења? Судбина хришћанства, а тиме и судбина монаштва, данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и вере у човека. Извор: Теологија.нет

Врло често се сусрећемо са питањем шта је то духовни живот. У чему се он разликује од телесног, земаљског живота? Да ли се уопште разликује од њега? По учењу Свете Цркве, духовни живот почиње светим крштењем, када се верујући облачи у Христа и задобија дар Светога Духа. Од тога тренутка се може говорити о духовном животу, о животу у заједници Светих и заједници са Богом. Духовни живот је, дакле, уско повезан са вером у Бога и животом који проистиче из те заједнице. Многи алтернативни покрети данас, као што су јога и медитација, покушавају да се наметну данашњем човеку као сурогат духовног живота. Јога не сједињује људе са библијским Богом Откривења, већ са неким безличним боговима или космичким енергијама, које човека само удаљују од Бога, а самим тим и од ближњег. Постоје и други видови духовног живота, који нас такође удаљују од Бога и уводе у простор индивидуализма и самодовољности. Стога, будимо свесни да истински духовни живот постоји само у Цркви и њеном пребогатом литургијском и мистичком животу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити све поремећаје;

С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао