Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'школа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. "Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска
  2. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на позив начелника Школе националне одбране пуковника Миће Сувајца, ђакон др Александар Прашчевић је одржао предавање за полазнике Генералштабног и Командно-штабног усавршавања Универзитета одбране на тему Улога цркава и верских заједница у супротстављању верском екстремизму. Обраћајући се официрима, који се припремају за преузимање најодговорнијих дужности у Министарству одбране, ђакон др Александар Прашчевић је говорио о доприносу Цркава и верских заједница изградњи и очувању безбедности. Наиме, како је истакао предавач, једна од најважнијих превентивних мера за сузбијање верског екстремизма представља међуверски дијалог. Извор: Српска Православна Црква
  3. Пастирска школа Епархије чикашке и средњомаеричке осећа да је активно партнерство са високообразовним богословским институцијама Руске Православне Цркве (Московска Патријаршија) важан аспект не само неговања богословске мисли, него и изградње помирења унутар Руске Цркве, и да је то потпуно у духу Указа о канонском општењу потписаном од стране блаженопочившег патријарха Алексија II и митрополита Лавра на Вазнесење 2007. године. У овом циљу је Пастирска школа потписала је Партнерски споразум са руским Православним универзитетом Светог Јована Богослова у Москви 4. фебруара 2019. године. Потписивање су обавили ректор Пастирске школе архиепископ чикашки и средњоамерички Петар и декан московског Православног универзитета Светог Јована Богослова епископ моравички Антоније (Пантелић). Извор: Српска Православна Црква
  4. У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква
  5. -Радост даривања у храму Светог Саве на Врачару- У предивном амбијенту криптe храма Светог Саве на Врачару, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, 4. јануара 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поделио је божићне пакетиће малишанима без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, неустрашивим ученицима ОШ Др Драган Херцог и ОШ Др Миодраг Матић и члановима инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу. Помоћ у организацији радосног догађаја пружили су свештеници храма Светог Саве предвођени Преовећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном, марљиви трудбеници из Верског добротворног старатељства, Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), Светосавско звонце и Шабачка млекара. У пратњи Репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, Патријарх српски г. Иринеј отворио је, затим, манифестацију Божићно сеоце код Храма, која се традиционално одржава на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски Иринеј примио је 14. децембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су извели ученици београдске Музичке школе Мокрањац, а потом је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост је срдачном добродошлицом поздравио директоре основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. -Ово је прилика да разговарамо о успесима и неуспесима, и да оно што је добро подржимо и оснажимо, а оно што није добро исправимо, да буде онако како треба, казао је, између осталог, Свјатјејши Патријарх. Присутнима се затим обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Проф. Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости исправљају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра. Надахнуто слово је произнео директор гимназије Патријарх Павле г. Јасмин Николовски који је говорио о значају верске наставе и њеном утемељењу у духу младог човека који где год да пође носи оно што је темељ вере и отаџбине. У име свих директора београдских школа захвалила је директорка Основне школе Данило Киш гђа Данијела Чоловић. У овој години за самопрекоран рад Његова Светост је уручио захвалнице начелнику Војне гимназије пуковнику Мирославу Гвозденовићу и начелнику Средње стручне школе потпуковнику др Стевану Мушицком. Захвалнице су уручене и истакнутим директорима основних школа: гђи Александри Брајовић Зороњић (ОШ Драган Лукић), г. Добрици Синђелићу (ОШ Свети Сава) и гђи Данијели Чоловић. У музичком програму наступали су ученици музичких школа Коста Манојловић и Мокрањац, као и етно група Фенечки бисери који делају при манастиру Фенеку. На свечаности су похваљени и вероучитељи г. Милован Парезановић, гђа Сања Станишић и гђа Милица Ракић, која има изузетне резултате са децом која похађају наставу у школама при београдским болницама. На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присусtвовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; гђа Весна Недељковић, помоћник министра за предшколско и основно образовање; протојереј-ставрофор Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протођакон Стеван Рапајић, секретар Црквеног суда; главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке мр Сандра Дабић и чланови Одбора ђакон Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић. Извор: Српска Православна Црква
  7. У акцији под називом "ДЕЦА - ДЕЦИ", учествовале су основне школе: "Иво Лола Рибар", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Соња Маринковић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада. Акцији су се прикључиле и основне школе „Ђура Јакшић“ из Каћа, "Лаза Костић" из Ковиља, „Јан Амос Коменски“ из Кулпина, „Жарко Зрењанин“ из Бачког Маглића, средња школа "Лукијан Мушицки" из Темерина и Гимназија „Јан Колар“ из Бачког Петровца. У акцији је прикупљено преко девет ститина пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмeрну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији. Прикупљени пакетићи су превезени возилом Епархије рашко призренске на Косово и Метохију а преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко –призренске подељени деци у основним школама у местима Доња Брњица (Општина Приштина), Гојбуља и Вучитрска Бањска (Општина Вучитрн), Зупче (Општина Зубин Поток), Кишница и Сушица (Општина Грачаница), Црквена Водица, Јањина Вода и Граце (Општина Обилић) Босце и Ајновце (Општина Косовска Каменица). Добротворна Установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић Извор: Радио Беседа
  8. Добротворна установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић је у сарадњи са Катихетским одбором Епархије бачке а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, и ове године организовала акцију прикупљања поклон пакетића за децу са Косова и Метохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У акцији под називом "ДЕЦА - ДЕЦИ", учествовале су основне школе: "Иво Лола Рибар", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Соња Маринковић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада. Акцији су се прикључиле и основне школе „Ђура Јакшић“ из Каћа, "Лаза Костић" из Ковиља, „Јан Амос Коменски“ из Кулпина, „Жарко Зрењанин“ из Бачког Маглића, средња школа "Лукијан Мушицки" из Темерина и Гимназија „Јан Колар“ из Бачког Петровца. У акцији је прикупљено преко девет ститина пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмeрну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији. Прикупљени пакетићи су превезени возилом Епархије рашко призренске на Косово и Метохију а преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко –призренске подељени деци у основним школама у местима Доња Брњица (Општина Приштина), Гојбуља и Вучитрска Бањска (Општина Вучитрн), Зупче (Општина Зубин Поток), Кишница и Сушица (Општина Грачаница), Црквена Водица, Јањина Вода и Граце (Општина Обилић) Босце и Ајновце (Општина Косовска Каменица). Добротворна Установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић Извор: Радио Беседа View full Странице
  9. У току састанка владика се упознао са тренутном ситуацијом у школама, где је евидентно смањење броја ученика поготово у сеоским срединама, па је број првака сваке године све мањи. Тема разговора је била и квалитет и успех верске наставе, анализиран је досадашњи рад и услови рада вероучитеља, као и проблеми са којима се сусрећу. Потврђено је да поједини вероучитељи имају изузетан допринос у унапређењу наставно – образовног програма. Њихова сарадња са наставницима осталих школских предмета је успешна. Циљ састанка је успостављање што боље сарадње Епархије тимочке и школских установа, како би у заједничкој сарадњи остварили још боље разулатате у васпитању и образовању деце, јер су вера и традиција неодвојиви део баштине сваког народа и чврст темељ будућим нараштајима. Извор: Епархија тимочка
  10. Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион одржао је 13. априла 2018. године састанак са директорима средњих и основних школа неготинске општине. Присуствовала је и начелница Школске Управе г. Јасна Васић, директор епархијске Канцеларије за веронауку и информисање протонамесник Зоран Голубовић, координатор за Верску наставу Епархије тимочке протојереј мр Игор Ивковић и архијерејски намесник неготински протојереј Зоран Јовић. Епископ је пријем уприличио у конаку манастира Буково. У току састанка владика се упознао са тренутном ситуацијом у школама, где је евидентно смањење броја ученика поготово у сеоским срединама, па је број првака сваке године све мањи. Тема разговора је била и квалитет и успех верске наставе, анализиран је досадашњи рад и услови рада вероучитеља, као и проблеми са којима се сусрећу. Потврђено је да поједини вероучитељи имају изузетан допринос у унапређењу наставно – образовног програма. Њихова сарадња са наставницима осталих школских предмета је успешна. Циљ састанка је успостављање што боље сарадње Епархије тимочке и школских установа, како би у заједничкој сарадњи остварили још боље разулатате у васпитању и образовању деце, јер су вера и традиција неодвојиви део баштине сваког народа и чврст темељ будућим нараштајима. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  11. Да ли је неко чуо за неку основну православну школу у Србији,или бар неку идеју за тако нешто? Дакле,основна школа која је прихваћена од Министарства,али да има свој образовни програм?
  12. Version 1.0.0

    3 downloads

    Након што прочитате ову књигу, нећете постати пилот. Али ће вам многе ствари из авијације - аеродинамика и теорија летења, конструкција ваздухоплова, метеорологија, навигација, - бити много јасније. А написана на лако читљив и схватљив начин, баш као што овај пилот и прича када ради као радијски водитељ и ди-џеј.
  13. 31 октобар 2017 Ђаци гимназије „Петар Први Петровић Његош" у Даниловграду још једном су показали да је жив дух слободне Црне Горе. Током свечаности поводом Дана школе у холу су развили транспарент са натписом „Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице". Овај гест ученика старијих разреда поздрављен је бурним аплаузом свих ђака, али и професора сада већ чувене гимназије која негује праву историју Црне Горе, а свој дан слави на црвено слово — по календару Српске православне цркве, данас је Свети Петар Цетињски. Агресивном ампутацијом историјске и духовне баштине Црне Горе, коју је извела власт Мила Ђукановића, ћирилица је искључена из званичне употребе у школама, па су родитељи чак приморани да, ако желе сведочанство детета на српском писму, школи пишу посебан захтев. То је само један од примера у којима се ћирилица у Црној Гори појављује као изузетак, а никако као правило, како је до недавно било. Подсетимо, седамнаесту годишњицу бомбардовања Србије и Црне Горе, матуранти ове школе обележили су тако што су са школског разгласа пустили звук сирена за узбуну и бацали авионе од папира на којима је била исписана порука „Да се не заборави!" Са разгласа се затим чула песма „Рибље чорбе" — „Децу ти нећу опростити". Наставничко веће Гимназије „Петар Први Петровић Његош" једногласно је одбило да расправља о кажњавању ученика који су 24. марта пуштањем сирене за узбуну и авионима од папира обележили годишњицу почетка НАТО агресије.Тадашња директорка даниловградске Гимназије Славица Павићевић послата је у пензију одлуком министра просвете, јер није хтела да казни ђаке. Апели њених колега остали су без одговора надлежних. Поводом Дана школе, домишљати и храбри гимназијалци штампали су и посебне мајице са натписом „Ћирилица — наше писмо". Ђаци Гимназије у Даниловграду за ову прилику штампали су и мајице са натписом "Ћирилица - наше писмо". Сенка Милош Спутник
  14. У граду Фиеру већ пету годину ради једина српска основна школа у Албанији 8. маја 2017. - 12:17 У граду Фиеру у Албанији живи пет хиљада Срба, од којих је неколико хиљада муслиманске вероисповести. Срби муслимани — тако се изјашњавају. И таквих има у више места Албаније, посебно у Скадру, где је реч углавном о породицама пореклом из Подгорице и њене околине. Ови у Фиеру су пореклом из Санџака, доселили се на албанску обалу 1924. године. Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у „земљи орлова“. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас неколико стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији. Наставу за ученике од првог до четвртог разреда изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из суседних места. „Отац мога оца оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у време викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика,“ прича Екрем Дуљевић, који је и председник „Јединства“, Удружења Срба у Албанији. Нису баш сви у Рет Либофши, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да децу не шаљу у школу. Уцењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене претње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић. Према његовим речима, било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до претњи смрц́у његовој деци од припадника Црвено-црне алијансе. „Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем,“ каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумевању албанске државе. Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили пре скоро сто година из околине Новог Пазара, Сенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског порекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често деци дају српска имена. У целом округу Фиер има чак 2.000 српских породица. „Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе,“ истиче Дуљевић, додајући да им је за сада Београд помагао слањем дела уџбеника, и стипендирањем неколико десетина студената на Универзитету у Београду. У лепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном „Свети Сава“. Ученици показују свеске са обрађеним градивом, исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе. На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака. Наставник Козма Дима на табли исписује „Србија је наша мајка“, а ђаци га прате и читају углас. Света Тројица у Рет Либофши Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија, где је кратко време боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села налази се манастир Ардреница, који је некад носио име Свете Тројице. Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелепа фреска Светог Саве, а верује се да је у њему крунисан и Ђорђ Кастриот Скендербег. Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског порекла из овог села, тако и Албанци православци из околних места. „Ми идемо и у цркву и у џамију,“ каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа. „Муслимани смо по вери, али морамо да поштујемо и веру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми деци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко,“ каже он. Салих Селимовић Извор: Ин4С
  15. Црногорци „отерали“ из школа Св. Саву, а слављен је чак и под Турцима Први српски просветитељ, законодавац, први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве – Свети Сава, протеран је из школа у Црној Гори Први српски просветитељ, законодавац, први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве – Свети Сава, протеран је из школа у Црној Гори, тако да се ученици са њим сусрећу само у храмовима Митрополије црногорско-приморске, својим домовима и на свечаним академијама. На северу Црне Горе, где су Срби већински живаљ, Свети Сава је такође изгнан из школа, где је некада био школска слава. – Овај светац је прослављан и у турско време, о чему говоре и документи који су објављени у јединим српским новинама у Турској „Цариградски гласник“, о прослави Светог Саве у Беранама – каже историчар Горан Киковић, иначе председник СО Беране, који је у поседу документа из 1904. године који сведочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана. – Ево већ пета година откако је у овом селу отворена српска школа и од када у њој ђаци обележавају првог српског просветитеља – каже се у том запису. „Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу, који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија. Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи где одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић“, пише у „Цариградском гласнику“, цитира учитељ из Доње Ржанице Иван Чукић чланак у коме се говори о Доњоржаничкој школи. ЦИТАТ Киковић наводи и цитат из „турског вакта“ од 12. фебруара 1905. године, у којем се описује прослава Савиндана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу. „Хитам да извијестим поштоване читаоце ‘Гласа Црногорца’ да смо ми Беранци ове године прославили школску славу Светог Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваквом одзиву овдашњих грађана има радовати сваки брат Србин. Вечерње новости 0
  16. Vaspitačica šamarala dete! Današnji naslov u novinama. Ovo će, verovatno, biti moj najduži status, ali bi mi mnogo značilo da ga pročitate. Odavno sam prerasla onaj momentat da bez ikakve ranije provere iz petnih žila branim struku. Ne. Kao i u svakom poslu i nas ima svakakvih. Kao pripravnik menjala sam često i vrtiće i grupe, čak i opštine. Radila sam sa svakakvim vaspitačima. I nikad, i slovom nikad nisam videla da neko fizički kažnjava dete, čak ni ništa slično nisam videla. E sad ima jedna ( zapravo više) neverovatna stvar. Kad se nešto desi na relaciji vaspitač dete, moje kolege se razapinju i pale na lomači, a ispod tih tekstova tek sledi horor u vidu komentara. Šta je bilo sa onom nesrećnom ženom što je optužena za pedofiliju? Ne znate? Na kraju se ispostavilo da je dete izmislilo, što , složićete se nije nikakvo čudo s obzirom na bujnu maštu u tom periodu života, a sa druge strane crnu hroniku, farme, parove i sl. čime se mi odrasli gadjamo pred njima... Da li je porodica, ustanova, vrtić izašao da se izvini uz istu pompu uz koju je jadnu ženu čerečio? Ne. Jer to nije senzacionalizam! To što su je obeležili za ceo život....nikom ništa. Pojeo vuk magarca. Na žalost ovo nije usamljeni slučaj. Ima ih koliko hoćete. Da li znate šta bi se dogodilo kad bi mi, vaspitači počeli da zovemo centre za socijalni rad ( i kada bi oni imali vremena time da se bave) pa da prijavimo svaku mamu koja do 6 sati bleji na Adi a dete joj u Julu i avgustu nema nijedan izostanak, a ona nezaposlena. Pa da prijavimo kad nam dete dolazi u istim gaćicama 7 dana na +40° , pa da prijavimo kad zaborave da dodju po dete. Pa da podnesemo lične tužbe kad dovedu dete sa prelomom iz parkića, optuže vaspitača i traže odštetu. Da. Da. Verovali ili ne. Pa da prijavimo kad ne odvode svoje dete kod logopeda koje sa pet godina ne zna da kaže polovinu azbuke, kad ih ne vode kod lekara i dovode mrtve bolesne u vrtić, a one sede kod kuće.... Da li znate da zlostavljanje i zanemarivanje spada u istu kategoriju? A da zanemarivanje može biti higijensko, zdravstveno, emocionalno... Ovo možda nije neki argument...ali... Da biste radili posao vaspitača, morate imati najmanje višu školu ( strukovnu, fakultet ili master), morate proći test: inteligencije, ličnosti i opšte kulture. Takodje pre prijema u stalni radni odnos, direktor od vašeg rukovodioca traži mišljenje o vama. S druge strane, da biste bili roditelj potrebno je da ispinjavate " samo" biološke uslove. A opet je reč roditelja 7 puta jača od reči vaspitača. Za šta smo i mi vaspitači u ogromnoj meri krivi... Eto. Ovo je jedan promil onog što bih na ovu temu imala da kažem.... I rado bih se, argumentovano obračunala sa svakim ko u ovom postu ima nešto da mi zameri....izvolite.
  17. Sta mislite o nasem skolstvu, obrazovanju? Da li su nasi djaci/studenti bolji od onih u inostranstvu? Priznajete li nase privatne fakultete?
  18. http://saff.ba/kako-nasa-djeca-kroz-skolske-lektire-uce-da-je-normalno-biti-nasilan/#.VClnSvl_vM0 Na našu adresu danas je stiglo pismo zabrinutog roditelja, a koji nas obavještava o nedopustivom sadržaju školskih lektira iz kojih djeca uče kako je normalno biti nasilan, vulgaran i slično. “Poštovana redakcijo, molim vas da obavjestite javnost da se vidi šta nam djeca imaju za lektiru u 6 razredu osnovne škole. Naime, moj dječak, koji je 6 razred osnovne škole, imao je zadatak da iz djela Miroslava Antića izabere par pjesama kako bih uradio lektiru. Kada sam pročitao jednu od tih pjesama zaprepastio sam se. Zašto se mi danas čudimo zbog tuča u školi, zbog mržnje prema ženama, zbog nepoštovanja učiteljica i profesorica i gledanja kao seksualne objekte kada nam se na djecu utiče sugestivno još od malih nogu da to treba da rade i da je to normalno ? Zašto su ovakve stvari uopšte uvrštene u školske lektire”, pita se na kraju zabrinuti roditelj. Nažalost, nije ovo jedini slučaj koji ukazuje na nedostatke u bh. rasparčanom obrazovnom sistemu. Saff je nedavno objavio sadržaj čitanke u kojoj se otvoreno psuje Bog. U nastavku prenosimo spornu pjesmu Miroslava Antića na koju ukazuje zabrinuti roditelj.
  19. Лондон: Деца уче српски У оквиру Црквене општине “Свети Сава” у Лондону постоји недељна основна школа у којој се уче српски језик, историја и веронаука. Деца воле да дођу у школу, да се виде са другарима, разговарају, да се друже и међусобно упознају… У Лондону и околини живи око 40.000 хиљада Срба.Генерације деце рођене у Енглеској стасавале су у овој школи, учећи српски језик и ћирилицу, читајући и учећи дела српских писаца, историју, обичаје, дух и традиције српског народа, као и српске народне игре. Учитељица Добрила Костић до сада је испратила многе генерације ђака ове школе, а од ове године је управитељ школе. Веома је задовољна резултатима које постижу учитељи, али и деца која уче на српском језику. У школи је уписано 136 ученика. Распоређени су по годинама узраста и по знању српског језика. Имамо два почетничка разреда који наставу похађају један пре подне, а други после подне. Постоје два прва разреда, два друга, два трећа, један четврти, један шести разред који увек иде по подне – појашњава Добрила Костић.- Разлог зашто деца иду у школу пре и по подне је што имамо само пет учионица… Децу уче професор српског језика, лингвиста, дипломирани педагог и две учитељице.Имамо програм за децу предшколског узраста, програме за први, други, трећи и четврти разред. У плану је да напишемо и програм за ученике од петог до осмог разреда. Програми су писани према приликама које су у Лондону, као и према програму за дијаспору. У школи користе уџбенике креативног центра. Министарство за дијаспору је прошле године обећало да ће школи доделити књиге, али је све остало на обећањима. Деца највише воле да се друже, зближавају и упознају, јер се изван школе не виђају, нити се друже. Деца наше школе воле фолклор, тако да их је у фолклорној секцији око стотинак. Прихватамо сву децу,без обзира на степен знања српског језика. Када видимо да дете које је дошло у одељење почетника брзо савлада писана и штампана слова ћирилице, одмах иде у друго одељење – напомиње наша саговорница.- Неколико ученика првог разреда су веома лако савладали слова и, наравно, буквар и читанку за први разред, па сам их одмах пребацили у други разред. У школи се једном месечно изучава веронаука, а једном месечно се иде у цркву. На црквени празник Ваведење учитељи, деца и родитељи иду у цркву и тада се сви причесте – рекла нам је Добрила Костић,управитељ школе у Црквеној општини у Лондону. Приредба за јубилеј У оквиру обележавања јубилеја 50 година рада Црквене недељне школе “Свети Сава” у Лондону, организована је приредба у Дому епископа Николаја другог.Прослава је организована са благословом епископа британско-скандинавског Доситеја. На свечаности су гости из Беогарада, после поздравних речи старешине Недељне црквене школе проте Драгана Лазића, наступили са представом “Мали час историје” и “Ми смо њихови потомци”, коју је извео првак Народног позоришта из Београда Тихомир Арсић, уз помоћ дечјег хора “Савинац”. Извор: ИН4С
  20. Ovaj video ilustruje situaciju u mnogim osnovnim i srednjim školama danas. Da li biste se odlučili danas za poziv prosvjetnog radnika: učitelja, učiteljice, nastavnika, nastavnice, profesora u srednjoj školi, profesorice ili vaspitača, vaspitačice? Video je iz jedne slovačke škole, snimljen 2010.
  21. Važnost koju arhitektura škola, učionica, igrališta, muzeja, raznih obrazovnih institucija i parkova ima na razvoj djece i način na koji uče svijet oko sebe, nemjerljiva je. Arhitekti pri projektiranju škola moraju imati na umu potrebe učenika i edukacijske metode, dok je na učiteljima, roditeljima i učenicima da prošire svoju svijest o izgrađenom okolišu u kojem se nalaze kako bi maksimizirali iskustvo učenja. Odnos učenika i škole, odnos je koji se može pretvoriti u noćnu moru ili idealno mjesto djetinjstva. Drugim riječima, škole i ostale obrazovne institucije možemo zvati trodimenzionalnim udžbenicima. Tek kada su arhitekti svjesni novih modela edukacije i kada je školski okoliš za učitelje nešto više od prostora u kojem se održava nastava, moguće je govoriti o informiranoj arhitekturi koja omogućava djeci da otkriju svu moć znanja. Povezanost znanja i arhitekture, ključna je tema današnjice za funkcioniranje sintagme „društva znanja“. U slijedećih ćemo se nekoliko navrata na portalu pogledaj.to baviti temom obrazovanja- sutra već možete čitati intervju sa Gordanom Košćec iz udruge OPA koja se bori za povećavanje broja sati likovnog obrazovanja u osnovnim školama. Danas vam predstavljamo projekt koji je zaslužio pažnju svjetskih internetskih portala, osnovnu školu u švedskoj u Stockholmu, ureda Rosan Bosch. škola bez zidova osnovni je koncept koji se razvija zajedno sa edukacijskom metodom škole Vittra, na ideji da (besplatno) osnovno obrazovanje mora ispunjavati šest načela: pronaći najbolji individualni pristup djetetu, učiti na temelju iskustva, razumijevati vlastiti proces učenja, vjerovati u sebe i svoje mogućnosti, razvijati komunikaciju i interakciju sa drugima, biti opremljen za učenje i rad u internacionalnom okruženju. Možda utopijski projekt koji na globalnoj razini podrazumijeva izuzetno snažnu financijsku infrastrukturu i jasno, temeljnu promjenu dosadašnjeg sustava obrazovanja, u školi Vittra Telefonplan dokazuje što je to škola bez zidova i klupa: umjesto njih tu su flourescentno zeleni tapecirani „otoci za sjedenje“ i živahni stolovi za piknik za kojima se okupljaju učitelji i učenici. Umjesto sobe za učenje, tu je „Soba za ručak“ u kojoj se nalaze kavanski stolovi i multipraktični pod sa šahovskim poljima. Auditorij je zamišljen u obliku svjetloplavog amfiteatra koji se stepenasto uzdiže u središnjem prostoru škole poput plutajućeg ledenjaka, dok se u unutrašnjosti nalazi mini-kino. Ipak, dizajnerica Rosan Bosch napominje kako Vittra Telefonplan nije u potpunosti bez zidova: „U njoj ima većih i manjih zatvorenih soba za različite namjene, poput zvučno izolirane Plesne dvorane kao i Multumedijskog laboratorija za rad na filmu, glazbi, zvuku, te nekih administrativnih i grupnih soba.“ Ističe kako je čitav projekt razvijen u suradnji sa učenicima i učiteljima te joj je jasno dano do znanja koja rješenja djeca NE ŽELE u svojoj školi. S druge strane, djeca su zahtijevala tapecirani, organički namještaj koji oponaša prirodnu konverzaciju, na kojima se mogu izležavati, virkati preko ramena u tuđe kompjutere i sjediti jedni do drugih. Čitav koncept škole bez zidova traži nužnost da bude dovoljno velika da može ugostiti interaktivne aspekte Vittrina pristupa obrazovanju. Pitanje je pomaže li ovakva vrsta organizacije djeci da doista dobiju bolje obrazovanje? U svakom slučaju, vrijeme će pokazati, no Bosch ističe kako upravo ovakvi raznovrsni prostori omogućuju da se u njemu razviju svakakvi tipovi učenja, odnosno, dizajn omogućava školi da razvije svoje potencijale. Više o arhitektici pogledajte ovdje, a o školi Vittra ovdje. IZVOR
  22. PREVOD IZ SLOVENAČKIH NOVINA 1981.I 2011. Škola U godinama 1981. I 2011. Situacija 1: Petar I Marko su se potukli U školi. 1981: Okruže ih druga deca. Petar pobedi. Jedan drugome stegnu ruke I Postanu najbolji prijatelji. 2011: Direktor škole pozove policiju koja sasluša oba dečaka I njihove Roditelje. Oba dečaka, zajedno as roditeljima, moraju čitavu godinu posećivati program za sprečavanje nasilja. Situacija 2: Roman je nemiran U razredu I ometa druge učenike. 1981: Učiteljica Ga pošalje kod direktora I Taj mu prilepi nekoliko Vaspitnih. Roman se nakon toga vrati U razred gde je miran najmanje sedam Dana I NE ometa časove. Nakon toga se lekcija ponavlja. Kroz nekoliko godina postane pametniji, Umiri se I postane cenjeni kuvar. 2011: Romana pošalju kod školskog psihologa koja Ga uputi dalje kod Psihijatra koji mu prepiše tablete koje su moćni sedativi. Romanovi Roditelji počnu dobijati dodatak za dete as posebnim potrebama. Roman Dobije potvrdu DA je dete as posebnim potrebama. Uđe U ulogu bolesnika Tako DA godinama posećuje psihijatrijske ustanove. Situacija 3: Miloša boli glava I ponese nekoliko aspirina U školu. 1981: Do učiteljice dobije čašu vode DA može DA popije tablete. 2011: Učiteljica obavesti školskog psihologa DA Miloš uzima nekakve Tablete, ova obavesti direktora koji pozove policiju. Ova sasluša Miloša zbog mogućeg posedovanja ilegalnih droga. Kod njega kući naprave raciju. Nakon toga se još dugo govori DA se Miloš "sigurno Drogira" I DA je "narkoman". Situacija 4: Neoprezno se igrajući as loptom Mali Ivan razbije susedima Prozor. Zbog toga Ga njegov otac presavije preko kolena I kaišem mu "nacrta" nekoliko kobasica Po goloj guzici. 1981: Ivan postane pažljiviji U igri. Izraste U normalnog dečaka, završi škole I postane uspešan poduzetnik. 2011: Ivanovog oca zatvore zbog zlostavljanja deteta. Ivana daju U Hraniteljsku porodicu, a tokom vremena postane član lokalne bande Maloletnih krimilnalaca. Psiholog uveri Ivanovu sestru DA je I ona morala Biti zlostavljana, tako DA njihov otac tri godine provede U zatvoru. Situacija 5: Mihajlo napuni konzervu as barutom koji je izvadio iz Nekoliko petardi I as tom napravom raznese mravinjak. 1981: Mravi izgrade novi mravinjak. 2011: Zbog eksplozije pozovu policiju, vojsku I specijalne jedinice. Mihajla osumnjiče za teroristički akt. Služba državne bezbednosti se pridruži istrazi I počene detaljno DA istražuje njegove roditelje, zaplene I'm računare, a ostalu decu privremeno stave U sigurne kuće. Mihajlov otac Bude stavljen na listu državnih neprijatelja I dobije tajnu zabranu zapošljavanja U državnoj službi. Situacija 6: Tokom igre Dušanka padne I odere kolena. Dok plače priđe joj učitelj, zagrli je I pomiluje je kako bi je utešio. 1981: Dušanki je odmah bolje I ubrzo nastavi as igrom. 2011: Učitelja optuže za nepoštovanje detetovog prava na telesni Integritet I neprimereno dodirivanje maloletnog deteta. Pojavi se sumnja DA je pedofil. Saslušaju se druga deca DA bi se ustanovilo DA li ih je Neprimereno dodirivao. Privremeno Ga suspenduju do okončanja istrage. Posle višegodišnjeg procesa Ga na kraju osude uslovno. Nakon neuspešnih pritužbi, slučaj završi na evropskom sudu. Dušanki Kao žrtvi zlostavljanja predlože DA redovno posećuje psihoterapeuta. (Prevedeno I adaptirano iz slovenačkih novina. "Glosa".) У свакој шали... facenew22222222 Na žalost , živa istina ! Neka se svako sjeti kako se igrao i šta je radio kada je bio mali. A sada da pustim svoje dijete kao što su mene puštali , ja bih bio lud za 10 dana . Ма људи су одлепили... Сећаш се како настрадаше они наши у Америци... Ne kupujte slovenacke novine. Има и помало шале...
  23. Објављено у листу СОКО 7/2011 Крстоносни пут Православног богословског факултета Инспирацију и идејно језгро настанка српског високог школства и Богословског факултета у њему можемо назрети у идеји стварања више школе – Лицеума, 1838. године. Основан решењем кнеза Милоша, ради школовања кадра новој српској држави, Лицеј представља зачетак настанка и развоја високог школства у Србији. Овај високошколски изданак биће уобличаван законским актима и даљим интересовањем српске државе и српске политичке и интелектуалне елите. У том вихору историјских изазова и искушења, родиће се и идеја оснивања Богословског факултета. У правцу даљег развијање ове вискошколске идеје велики допринос дала је Светоандрејска скупштина. Комисија Попечитељства Просвете ставила је у разматрање питање „...оће ли богословија као особено одељење свеучилишта бити...“ Тако, теолошке науке су по први пут поменуте као саставни део будућег Универзитета, као „Школа богословска“ у оквиру „Свеучилишта“. Комисија је наведени пројекат мењала и развијала. Ипак, реализација је текла споро. Пројекти су одлагани и остављани за неко „касније време“. Оно што је заједничко свим тим идејам и пројектима јесте да је у фазама њиховог развијања, некако, идеја постојања Богословског факултета висила о концу и константно довођена у питање. Све је ишло ту и тамо тешко, а идеја високог богословског школства, чини се, ишла је најтеже. Након затишја, 1863. године покренут је нови пројекат којим би се Лицеј претворио у Универзитет. Поред Философског и Правног, овај пројекат је у састав Универзитета предвиђао и Богословски факултет. Председник комисије која је израдила овај пројекат био је ректор Лицеја Константин Бранковић. Ипак, оваква идеја није се допала министру финансија и заступнику министра просвете, Кости Цукићу. По предлогу који је он упутио Државном Савету на одлучивање, Лицеј би се претворио у Академију или Велику школу, која би садржала три факултета: Философски, Правни и Технички. Опет и опет, идеја о Богословском факултету стављена је у запећак. И не само то. Доношењем „Закона о устројству Велике школе“, 21. септембра 1863. године, ова идеја ће, за дужи временски период, бити стављена ad acta. Питање измена Закона, те везано за то и питање оснивања Богословског факултета, било је поново расправљано више пута, почев од 1869. године. Након многих предлога и покушаја измене Закона, питање оснивања Богословског факултета остало је на мртвој тачки. Разлога за то било је много: политички, економски, академски, али и недостатка праве воље да се посао доведе до краја. Тако је, рецимо, 1901. године осујећен један добар предлог Закона, тадашњег министра просвете Љубомира Ковачевића. По том предлогу Велика школа је требала да се уздигне на степен Универзитета краља Александра I. Богословски факултет био би саставни део тог Универзитета. Министар Ковачевић дао је и мишљење које афирмише постојање Богословског факултета у оквиру Универзитета. Не само потребе веронауке у школама, по мишњеу министра Ковачевића, већ и потреба да се наше свештенство изравна са свештенством других хришћанских земаља, те да успешније помогне уздизању морала код народа и заштити га од антинационалне и верске пропаганде, изискивало је постојања једне универзитетске богословске установе. Предлог није реализован и питање Богословског факултета остало је и даље отворено. После вишедеценијских мукотрпних и безуспешних покушаја, идеја стварања Универзитета и Богословског факултета у њему, коначно, почела је да се реализује почетком XX-ог века. Личност која је заслужна за то јесте министар просвете Андра Николић. По његовом предлогу Универзитет би требао да има пет факултета: Богословски, Философски, Правни, Медицински и Технички. Богословски факултет, на основу овог предлога, предвиђен је као самостална Духовна академија, „по нарочитом закону“. „Закон о универзитету“ је усвојен 19. фебруара 1905. Нажалост, то није био крај искушењима богословском високом школству. Универзитет је почео са радом само са три факултета дотадашње Велике школе. Без Техничког и, авај!, без Богословског факултета. Нажалост, ратови и недостатак кадра продужио је искушење настанка Богословског факултета за још петнаест година, све до 1920. године. Но, ни тада, као ни до тада, није све ишло глатко. Високошколско богословско образовање нашло се пред новим изазовом. Почетку рада Богословског факултета претходила је интензивна академска и политичка расправа 1919 године. Академска расправа која је започета у тадашњем листу „Демократија“, тицала се питања статуса високог богословског образовања. Наиме, требало је решити питање да ли ће богословско образовање бити организовано равноправно са осталим факултетима или, пак, као духовна академија (како је то и предвиђао „Закон о универзитету“ из 1905. године) . У овом академској расправи о статусу високошколског богсловског образовања крију се питања, подозрења и примедбе које једнако прате Богословски факултет од његовог оснивања до данас. Не само у свом настајању, него и данас у свом опстајању, Богословски факултет суочен је са противљењем идеји да богословско вискошколско образовање треба да постоји на Универзитету као факултет, равноправно са свим осталим факултетима. Противници ове идеје, који су заступали став да богословско образовање на Универзитету треба да задржи статус духовне академије, ударали су са две стране. Једни, „бранећи“ науку од Цркве, а други, „бранећи“ Цркву од науке. Тадашња универзитетска елита, оличена првенствено у појединим професорима Философског факултета, противила се да теологија добије статус факултета на Универзизтеу. Ту своју замерку правдали су чињеницом да „теолошке догме не почивају на искуству и мишљењу“ као наука, већ на „трећем извору, који рационална мисао не признаје: на откривењу“. Тиме је „брањена“ „научна прогресивност“ од „стационарне и реакционарне“ теологије, чак од теологије која је ништа друго него „обична митологија“. Није ли Богословски факултет и данас изложен оваквим псеудопросветитељским критикама и примедбама? Зар је икада са дневног академског реда скидана тема „ненаучности теологије“? Није и нитиће. Теологији данас, једнако као и те 1919. године, остаје борба против атеизације истине и против догматског рационализма – борба за разбијање монопола над истином. Теологији остаје изазов да показује своју научност, управо показујући неисцрпивост истине кроз догматски рационализам и методе појединачних научних дисциплина. Друга примедба која је упућена факултетском статусу теологије у академској, а потом и у посланичкој, скупштинској расправи 1919. године, потицало је из становишта које је веру и теологију Цркве хтело да „заштити“ од појаве „модернизма“. Наравно, и ова „брига“ за Цркву и теологију позната нам је добро и данас. Са те стране, теологија је била и остала пред изазовом да веру Цркве сачува од јаловог догматизма, примитивног сујеверја и идолопоклоног традиционализма. На ова два фронта Богословски факултет је водио битку како у фази свог настајања, тако и данас. А по свему судећи, та борба га тек очекује у будућности. Наведене академске примедбе нису прошле. „Закон о универзитету“ је промењен и Духовну академију је заменио Православни богословски факултет. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета одржана је 6. септембра 1920. године, а предавања на факултету су, коначно, почела 15. децембра. Први декан факултета био је прота Стеван М. Димитријевић, редовни професор Историје Српске Цркве. Питање професорског кадра умногоме је решено захваљујући академском кадру Карловачке богосовије и руској емиграцији. Тиме је успешно окончан мукотрпни вишедеценијски пут оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Но, то није био крај изазовима и искушењима. Свој крстоносни пут факултет је наставио и у бурним времена која су потом наступила. Први велики изазов био је Други светски рат. Факултет је током рата претрпео велике штете. Приликом бомбардовања Београда 6. Априла 1941. године, уништен је Дом студената на Косанчићевом венцу бр. 14. Настава је одмах по окупацији прекинута. Наставни кадар је стављен на расплагање и убрзо је пензионисан. Августа 1943. године факултет је избачен из зграде у улици Краља Петра бр. 2. У зграду је усељена немачка војска. Но, ни ослобођење од фашистичког терора није Богословском факултету донео спокој. Нова, револуционарна комунистичка власт, у складу са својом агресивном атеистичком философијом, није благонаклоно гледала на веру и Цркву, а самим тим ни на Богословски факултет. Наступило је време подозрења, ухођења и прогона. У првим годинама после рата факултет је формално и даље био под кровом Универзитета. Но, разлог томе није „добра воља“ приучених марксиста, већ обично политиканство. Комунистичка власт је желела добар међународни углед, те се трудила да покаже „поштовање“ верских права и слобода у тадашњој Србији и Југославији. У стварности, пак, Богословски факултет је представљао трну у оку и „стуб реакције“ владајућем богоборачком режиму. Почетком 50-их година дошло је до заоштравања односа. У склопу политике „одвајања Цркве од државе“, извршиће се и искључивање Богословског факултета из Универзитета у Београду, фебруара месеца 1952. године. Бригу о факултету преузела је Српска православна Црква, којој је факултет мученик припојен. Неправда је исправљена тек 1. јануара 2004. године. Уз подршку многих факултета Универзитета у Београду и традиционалних верских заједница, одлуком Владе Србије, Богословски факултет је враћен у окриље Универзитета, остајући и у духовном и канонском окриљу СПЦ. Православни богословски факултет Универзитета у Београду данас похађа више од 1800 студената. Наставу изводи велики број стручног наставног кадра, међу којима су и неки од наших најугледнијих архијереја. Квалитет студија недавно је потврђен добијањем сертификата. Студије су потпуно организоване у складу са Болоњским процесом. На факултету је активан и Институт за теолошка истраживања. Издају се и часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, као и студентски часопис „Логос“. Факултет, вољом Божијом и трудом људи у њему, наставља свој крстоносни пут. Образујући будуће свештенике и вероучитеље, који ће бити кадри да понесу бреме свога времена у коме имају нимало лак задатак артикулисања Истине „једном предате светима“. Искушења кроз која је факултет пролазио једнако су актуелна и данас. Једноставно, да би опстао, да би се одбранио од критика „бранитеља науке од вере“ и „бранитеља вере од науке“, факултет мора да буде бољи од свих осталих у свом друштву. Оно што остали ураде за осам или девет, Православни богословски факултет мора урадити за десет, да би био уважен и равноправно третиран на српском универзитетском небу. То је његов крст који мора храбро да понесе. Но, неће му бити ни први а ни последњи крстоносни пут. Александар Милојков
×
×
  • Create New...