Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'шангајски:'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску: „Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“ Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“ Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста?
  2. Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. „Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које је Црква“ (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле. Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа „за дјело служења, за сазидање тијела Христова“(Ефес. 4:11-12). У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи „узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета“ (Мат. 26, 26-28). А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне? Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне? И у једној и у другој ситуацији назив „Тело Христово“ не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине. Непроменљиво и несливено, заувек, „неодвојиво и неразлучиво“ сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство. Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним. Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву. Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа. Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела. Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом. То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе. У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости. Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се „по лику Божијем створена наша лепота“ (стихира на опелу). Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти. Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа. Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти. Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело. „А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме“ (1. Кор. 6, 17). А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог. За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог. Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду. А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље. „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“, рече Господ (Јн. 6, 56). Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан. „Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6, 57). Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови. Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве). То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара „измири, присаједини га светој Твојој Цркви“. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање. Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: „Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53). Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу. Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела. До самог „Дана Христовог“, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству. Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом. Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску. Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству. А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој. Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине. „Молимо Црквама једномислије“, „Црквама јединство“ (васкр. канон Тројич. гл. 8), „Заустави раздоре у Цркви“ (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: „Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага“ (крај 2. статије). Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења. Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће „бити Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28). У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: „О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. “ Извор: Православие.ру
  3. „И Он (Христос) је глава тијела Цркве“ (Кол. 1, 18) „која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Ефес. 1, 23). Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. „Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које је Црква“ (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле. Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа „за дјело служења, за сазидање тијела Христова“(Ефес. 4:11-12). У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи „узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета“ (Мат. 26, 26-28). А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне? Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне? И у једној и у другој ситуацији назив „Тело Христово“ не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине. Непроменљиво и несливено, заувек, „неодвојиво и неразлучиво“ сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство. Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним. Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву. Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа. Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела. Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом. То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе. У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости. Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се „по лику Божијем створена наша лепота“ (стихира на опелу). Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти. Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа. Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти. Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело. „А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме“ (1. Кор. 6, 17). А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог. За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог. Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду. А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље. „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“, рече Господ (Јн. 6, 56). Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан. „Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6, 57). Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови. Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету. Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве). То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара „измири, присаједини га светој Твојој Цркви“. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање. Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: „Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53). Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу. Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела. До самог „Дана Христовог“, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству. Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом. Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску. Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству. А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој. Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине. „Молимо Црквама једномислије“, „Црквама јединство“ (васкр. канон Тројич. гл. 8), „Заустави раздоре у Цркви“ (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: „Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага“ (крај 2. статије). Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења. Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће „бити Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28). У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: „О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. “ Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће. Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет. Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога. Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не. Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује. Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет. Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем. Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху. Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити. Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност. Извор: Православие.ру
  7. Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали. Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава. Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује. Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће. Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет. Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога. Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не. Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује. Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет. Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем. Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху. Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити. Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност. Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...