Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чудо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа. Звучни запис емисије „Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован. Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  2. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у четвртак, 19. септембра 2019. године, у храму Вазнесења Господњег у Врбасу. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, док ће културно-уметнички програм почети у подне. Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила. На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила. Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен. Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина. Презвитер Александар Поповић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. У суботу се у београдској болници десило чудо. Пацијенткиња из унутрашњости Србије, која је била непокретна и трпела је велике болове годинама због кичме, оперисана је како би поново стала на ноге, али није било помака иако је операција прошла без компликација. После буђења из коме поново није могла да покреће ни ноге ни руке. Очај је полако улазио у њу, иако јој се вратио осећај у руке и десну ногу. Ипак није могла да устане сама, па се сваке ноћи, бесане и дуге, молила се Светој Kсенији Петроградској. Њена посвећеност молити и вери натерало је њену сестру да истражи све о овој руској светици. Успела је да набави свето уље и одмах је отрчала у болницу. "Мажи ме, само немој да ми остављаш то овде. Носи са собом и кад год дођаш понеси га", замолила је сестру, која је чим је закорачила у болничку собу извукла уље и измасирала јој ногу светим уљем. Ниједна ни друга нису очекивале никакво чудо. Али пријао је мирис који се проширио собом. Добила је снагу, и одлучила је да седне мало на кревет иако су је вежбе већ измориле. Уз помоћ медицинске сестре, села је и одмах мочела да подиже ногу у којој јој се вратио осећај. То је радила са лакоћом. Ово чудо је само још један од доказа да се "где Бог хоће, побеђују поредци природе", али и доказ колико је вера велики темељ нашег постојања. Господ од нас не тражи ВЕРУ У ЧУДА, већ ЧУДО ОД ВЕРЕ, да наша вера буде јака и постојана, како бисмо на тај благословени начин угодили Господу нашем. У наставку доносимо Вам акатист Свете Ксеније Петроградске: Кондак 1. Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо: Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Икос 1. Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради! Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала! Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила! Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се! Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала! Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила! Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо! Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 2. Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја! Икос 2. Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално: Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела! Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала! Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла! Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала! Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала! Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла! Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила! Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 3. Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја! Икос 3. Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо: Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила! Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила! Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила! Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила! Радуј се, јер си љубав Божју људима показала! Радуј се, украшена плодовима благочестивости! Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала! Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 4. Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја! Икос 4. Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те: Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела! Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела! Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела! Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена! Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала! Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила! Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала! Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 5. Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја! Икос 5. Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако: Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила! Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала! Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала! Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила! Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила! Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила! Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила! Радуј се, јер сва у Богу пребиваш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 6. Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја! Икос 6. Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске камен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако: Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо! Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала! Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих! Радуј се, јер си светост црквену заволела! Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш! Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају! Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних~ Радуј се, Петровог града небеска заступнице! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 7. Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја! Икос 7. Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално: Радуј се, ублажитељко жалости људских! Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала! Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш! Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим! Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих! Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила! Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш! Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 8. Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја! Икос 8. Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти: Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш! Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш! Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш! Радуј се, покровитељице пони-жених и прогањаних! Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш! Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле! Радуј се, укрепитељко увређених! Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 9. Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја! Икос 9. Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако: Радуј се, носитељко духа Божјега! Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш! Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш! Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш! Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш! Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш! Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш! Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 10. Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја! Икос 10. Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали: Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш! Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш! Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени! Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш! Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш! Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш! Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш! Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 11. Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја! Икос 11. Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо: Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш! Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела! Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла! Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш! Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш! Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш! Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш! Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 12. Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја! Икос 12. Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо. Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила! Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила! Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила! Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој! Радуј се, јер си пут пун невоља прошла! Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала! Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају! Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 13. О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја! (трипут)
  5. Рођење Светог Јована Претече - Ивањдан Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа. Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију. У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43). Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин. Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66). И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом! И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову. Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало. Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
  6. Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егина су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики поста када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар. Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе. Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале. Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром. На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве. У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1] Мошти св. Нектарија РАСУЂИВАЊЕ Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп. Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима. Зоран Ђуровић Рим, 13. 11. 2015 [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  8. А све је лијепо почело: CPC isključila Lava Lajovića: Vrijeđao i pravio spletke Crnogorska pravoslavna crkva saopštila je danas da je iz klira isključila sveštenika Lava Lajovića. Objavljeno: 30. 03. 2018 - 16:35 KOMENTARI 25 AUTOR: Izvor: Portal Analitika "Na osnovu Ustava Crnogorske Pravoslavne Crkve, član 58 stav 2, Apostolskoga pravila 55, saglasno Apostolskim pravilima 31 i 39, saglasno pravilu Svetoga četvrtoga Vaseljenskoga sabora 8 i pravilu Svetoga šestoga Vaseljenskoga sabora 34, Crkveno-duhovni sud Cetinjske Arhiepiskopije na Cetinju, trajno je stavio pod zabranu svještenodejstva i isključio iz klira Crnogorske Pravoslavne Crkve svještenika Lava Lajovića iz Podgorice", saopšteno je Portalu Analitika iz CPC. Jer je, kako se dodaje, i poslije opomene i ukora nadležnoga arhijereja, nastavio rad koji je u protivnosti sa Svetim kanonima, Crkvenim pravilima i Ustavom Crnogorske Pravoslavne Crkve. "Davao je sebi prava koja mu ne pripadaju, samovoljno se ponašao i dovodio u zabludu vjerni narod. Vrijeđao je Arhijereja, klir i vjernike, pravio spletke i pokušavao da dovede do podjele među vjernicima i okrene ih protiv viših crkvenih vlasti", zaključuje se u saopštenju .
  9. Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче за српско војно падобранство, надам се и за спортско, каже за Спутњик Миодраг Кастратовић, један од оснивача клуба „Архистратиг“. Некадашњи припадници чувене 63. Падобранске бригаде удружили су се у Падобранском клубу „Архистратиг“, који негује најлепше успомене часне јединице, а пре свега лепоту дружења коју са собом носи овај необичан и ризичан спорт. Падобранце ветеране ових дана окупио је Аранђеловдан, јер овог небеског команданта славе као свог заштитника. Кажу да се чудним сплетом околности све важно за клуб десило на „црвено слово“, основани су на дан Светог Алимпија Столпника 9. децембра 2014, регистровани на Светог Николу, а примљени су у Међународни савез падобранаца Русије као пуноправни члан на Светог Илију. „Архистратиг“ окупља више од десет генерација падобранаца, скачу дечаци од 16, младићи од 20 и искусни падобранци од 70 година. Међу члановима клуба је и Јованка, мајка хероја 63. Падобранске Горана Остојића, који је погинуо на Косову 1989. године. Она је најстарији члан клуба и најстарији активни падобранац у Србији, последњи пут је скочила у 83 години. Био је то њен други скок, а планира и да обори Гинисов рекорд. Миодраг Кастратовић, једна од оснивача клуба који данас обавља посао генералног секретара, каже да свако може да скочи, а као најбољи пример наводи девојчицу Јану Пауновић која болује од церебралне парализе, а која је скочила са 3.600 метара. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Падобранство је скуп спорт, у клубу се надају да ће им помоћи они који схватају ову чињеницу, али не новцем, већ добром вољом да се одржи дух чувене 63. Падобранске бригаде. „Страх постоји, живимо са чињеницом да је могућа повреда или смртни исход, али ако се добро припремите, ако је обука обављена како треба, скакање вам ипак представља задовољство, испуњава вас у тој мери да једноставно никад не желите да се зауставите. То објашњава моју причу, скочио сам после 28 година, без обзира на стање мојих ногу. Да сам ја на њиховом месту, не би себе пустио да скочим, али урадио сам двоструки салто из Ан-2, који сада непрекидно анализирамо“, каже Кастратовић, који такође има озбиљне здравствене проблеме. Почеци формирања падобранских јединица на нашим просторима везани за 1940. годину, када је наредбом тадашњег Генералштаба при команди РВ формирана падобранска чета. Пре тога у Панчеву је формирана падобранска школа. Припадници 63. Падобранске, који су данас део Специјалне бригаде Војске Србије, баштине и 14. октобар 1944. године када је од рањених бораца НОБ-а који су били на рехабилитацији у Италији формиран први падобрански батаљон. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Живимо са чињеницом да је могућа повреда или чак смртни исход скока, али падобранство толико испуњава човека да не желите да престанете да скачете, кажу у „Архистратигу“. Оснивач клуба, руководилац Центра за обуку падобранаца, пуковник Ненад Кузмановић каже да припадници ове јединице и после времена разарања и смрти могу да се похвале својим угледом. Рејтинг наших падобранаца гледа се кроз спорт, али и кроз борбене активности, ангажовање у ратним операцијама, којих је, на несрећу, код нас било доста, од Словеније до Косова и Метохије, подсећа Кузмановић, у чијој породици скачу три генерације. „Ниједан наш припадник није оптужен да је било шта нечасно урадио, били смо крајње часни и професионални у свему томе. То се препознаје где год да одемо, са дужним поштовањем се опходе према нама. Често кажемо: ’Ех, да хоће наша држава да има однос према нама као што га имају странци, свет‘“, каже овај пуковник у пензији. Како би окупио и припаднике 63. Падобранске из старих времена „Архистратиг“ сваког маја организује „Балкански скок пријатељства“ на спортском аеродрому „Лисичији Јарак“ у Београду. Ове године учествовало је 147 падобранаца из 17 земаља, који су направили 523 скока. Два припадника Шездесет треће стигла су из Аустралије, неколико њих са Новог Зеланда, из Јужне Америке, Азије, а највише их је било из република бивше Југославије. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ „Архистратиг“ је поносан што је пуноправни члан Међународног савеза падобранаца Русије. Гости из братске земље важни су гости „Балканског скока пријатељства“, који се одржава сваке године у мају. „Поносни смо зато што смо у прилици да оставимо иза себе све што се догодило, неки наши другари су се стицајем околности нашли на другој страни. Ми смо их прихватили отвореног срца, били су наши гости, говорим о онима из земаља окружења. А прошле године стигли су и падобранци из Израела, Русије, Грчке и из Легије странаца“, каже Кастратовић. Пуковник Кузмановић додаје да се „Балкански скок пријатељства“ организује уз подршку министарстава спорта, одбране и унутрашњих послова Републике Србије. „Подршка није само декларативна, министар Вулин скакао је са нама прошле и претпрошле године, скок су обећали и министри Зоран Ђорђевић и Небојша Стефановић. Надамо се да ће они следеће године учествовати у нашем дружењу“, каже Кузмановић. Падобранци ветерани са поносом истичу да су чланови Међународног савеза падобранаца Русије, јер сматрају да је то организација која окупља најбоље у њиховом послу и пасији. Падобранство је изузетно скуп спорт, зато је чланове „Архистратига“ обрадовала вест да ће Војска Руске Федерације нашој поклонити два „Антонова 26“. „Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче. Колико знам, имамо само један, али се скаче и из хеликоптера, биће то значајан ресурс за српско војно падобранство, надам се и за спортско“, каже Миодраг Кастратовић. Пуковник Кузмановић је скоком из тог авиона поставио висински рекорд. Пре тринаест година скочио је са 9.205 метара, што је скоро хиљаду метара више од плафона лета Ан-26. Авион је летео брзином од преко 500 километара на сат. Скочило је нас 12, без употребе кисеоника, присећа се Кузмановић. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Љубав према летењу и слободном паду у „Архистратигу“ окупља више генерација падобранаца. "Температура је била минус 57, премаз којим су наше кациге биле третиране је некако испарио, као и слој који штити стакло од замрзавања. Кад смо искочили из авиона моментално су нам се заледили визири на кацигама, били смо буквално као гуске у магли до неких четири и по хиљаде метара кад се то одледило, кад смо прогледали и видели земљу“, присећа се Кузмановић. „Архистратиг“ је ових дана обележио још један јубилеј, 15 година од првог скока једног од оснивача клуба, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка, који је некадашњи припадник 63. Падобранске бригаде. Владика је једини црквени великодостојник у овом делу света који активно скаче падобраном, а да сада је скочио око 350 пута. Сенка МИЛОШ
  10. http://www.kurir.rs/crna-hronika/2923991/giskino-telo-posle-26-godina-nije-istrulilo Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške, nekadašnjeg komandanta Srpske garde, i njegovih roditelja, oca Gavre i majke Milene, juče su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu. Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo. Ovo je za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima. - Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.
  11. Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда
  12. Извор: https://www.facebook.com/nenad.andric.35?hc_ref=ARRtcar-FQTlegAK7oyjXv6iiUXzV985qJF-cwUt69jv0R_k8yAFtJpOt2muyumyxno&fref=nf Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда View full Странице
  13. ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/
  14. Отац Слободан Мајкић, познат по изгради Цркве Светог Нектарија Егинског у Јагодњаку (Барања), поред парохијског Храма Светог Николаја, објавио је на свом фејсбук профилу 1. септембра 2017. вест о исцељењу (од тешке болести: саркоидозе, без употребе прописаних кортикостероида) брата Бранка Петковића из Бањалуке. О томе можете видети више на видео-снимку свједочењу Бранка Петковића пред 50 ходочасника у Егину, снимку који прилажемо (траје око 4 минута). ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/ View full Странице
  15. Разговор са свештеничком породицом Протојереј Димитрије Рошћин је настојатељ храма Светитеља Николаја на Три горе у Москви. Прошле године његова супруга и он, прославили су 20. годишњицу брака. За парохијане, породица настојатеља представља идеалан узор. Мужеви понекад говоре својим женама: «Ех, када би ти била као матушка Љуба!» И добијају логичан одговор: «Када би ти био као отац Димитрије, онда бих и ја била као матушка Љуба!» Отац Димитрије и матушка Љубов испричали су нам како они граде свој однос и како подижу своје осморо деце. Отац Димитрије и матушка Љубов Рошћин Отац Димитрије: – За брак је неопходан један услов – он мора да има виши циљ. За мене је виши циљ Бог. Увек кажем, ако би неко узео Бога из мог живота, тада би све пропало. Моду да показујем љубав и разумевање према свету који ме окружује, само када сам с Богом. Без Њега све пада у воду. Никада нисам мислио да ћу постати отац велике породице. Тако се ни сада не осећам. Исто као што не осећам да имам браду, тако не осећам да сам у браку и да имам осморо деце. Све се то налази у мом животу као део вишег циља. И ја све то волим, таман колико и тај виши циљ. Није ми тежак тај терет, носим га с великом радошћу. То је заиста моја срећа, али она је плод мојег узајамног односа са Богом. Ван тога, ње просто не би било. Тако смо васпитани да нам се чини као да је живот устројен јако компликовано, а живот је устројен веома једноставно. Ако човек спочетка усвоји правилне оријентире, они ће затим све довести у ред. Све муке човечанства, које сада резултирају свакојаким поремећајима, потрагама за смислом живота, одвратном модерном уметношћу, која подсећа на мрски смртни ропац, – све је то исход тога што човечанство већ у неколико покољења не живи на правилан начин. Када је живот изграђен правилно, он неће бити тако трагичан, тако пропао, па чак иако неће бити драматично узбудљив. Када човек живи с Богом, њега не занимају проблеми сопствених страсти, који су често нерешиви, већ се бави својим развојем. Матушка Љуба је хришћанка у суштинском смислу. Она је саздана за то да би поклањала људима дубински промишљену, несумњиву, жртвену љубав. То је плодна земља на коју су пала семена из Јеванђеља и она је у том смислу пронашла себе. Уверен сам да би то исто важило и ако би она била монахиња, или ако би била удата за неког другог човека. Она поседује одређену усмереност ка жртвовању. То је таква жрва, која као и истинска љубав, не види никакве мане, а ако их и примећује, онда их не осуђује, већ пати. Матушка, као и свака особа, има своје лоше стране, али пошто она остварује своју женску природу, све недостаке покрива својим трудом. Труд је најбоље средство за ослобођење од свих унутрашњих болести. Како би родитељи уживали поштовање своје деце, они морају поштовати једно друго. Морају се односити једно према другоме са највећим уважавањем, тада ће се и деца односити према својим родитељима са највећим уважавањем. То је врло једноставан закон, никаквог другог закона нема. Старија деца треба да буду васпитана у духу поштовања према родитељима, а млађи ће следити њихов пример, просто зато што неће имати другог избора. Најсложеније питање васпитања јесте како очувати поверење деце. Морате разговарати са својом децом, дружити се с њима. То треба да буде пријатељство јачег са мање снажним, испуњеног са мање испуњеним. Васпитање је преливање из једног човека у другог. Али сви услови овог процеса треба да буду уговорени на почетку, како не би дошло до неумесне фратернизације у том пријатељству. Морају бити исцртане тачне границе и сваки родитељ их сам уцртава, свако по свом карактеру. Ако се границе нарушавају, то није проблем деце. Уопште ту никада нису крива деца, све су то проблеми родитеља. Постоје деца с јако тешком нарави, али родитељи су главни у том односу. И ако ми васпитању посвећујемо довољно времена, мислимо о томе, развијамо га, онда ће све бити у реду са нашом децом, јер деца у потпуности зависе од нас. Све дечје муке, грешке, потешкоће – нису кривица деце. У томе су криви родитељи и нико други до њих. У великим породицама деца не расту као себичњаци, сваком од њих понаособ не пружа се превише пажње. Наша последња, најмлађа дечица нису центар пажње. Они немају повода за гордост. Велика породица је природна средина, у којој је детету лакше, јер оно разуме да њега окружују други људи и да и они такође имају жеље и потребе. То је, уопштено говорећи, добро. Велика породица је систем у коме деца васпитавају сама себе. Матушка Љубов: – На венчању нам је наш духовни отац Владимир Волгин одржао дивну проповед о томе, како је однос мужа и жене као дрво које треба да донесе плод. И што касније они сазревају тим боље, зато што су рани плодови најмањи и не пружају довољно. Поред тога, запамтила сам и здравицу једног брачног пара у годинама: они су рекли да је важно неговати осећај и жељу да ваш супруг, или супруга увек буду у вашем животу. Осећати да теби он недостаје, тежити њему читавом душом. Породица Рошћин Никада нисам размишљала колико ћу имати деце. Отац Владимир ми је некако рекао: «Ускоро ћеш бити мајка пуно деце». То ме никако није дирнуло. Просто нисам знала шта је и како је то имати много деце. Очекивала су ме изненађујућа открића, испоставило се да ако душа није спремна за рођење детета, за заборав себе самог, онда жена мора да се одрекне разних ствари у свом животу и то је болно. На пример, спава ти се, али не можеш да идеш на спавање. Ја нисам била спремна на сва одрицања и почео је врло компликован период прилагођавања. Цео живот од тренутка венчања представља дуг пут једне особе ка другој. Муж и жена треба да постану једно тело и то је процес који траје читав живот. Упознајеш другог човека, и он тебе упознаје. И можда ово парадоксално звучи, али у браку не смемо да нарушавамо приватни простор нашег супружника. Без обзира на то што постајете једно тело, једна особа не може присилити другу да живи по њеној вољи, њеним прохтевима. Потребно је научити се да трпимо, и то не другог, колико себе – своје несавршенство, своју субјективност, своје неслагање с нечим. На самом почетку нашег брачног живота отац Владимир ме је посаветовао да се молим Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву, који су заштитници брака и помажу породици да остане снажна и непорочна. То је уопште најважније у породичном животу – молитве светих, духовног оца и родитеља. А тако, што је више стрпљења и скрушености, тим боље. Љубав у браку се не рађа сместа, већ расте у складу са формирањем личности. Први осећаји су заљубљеност, а она се бруси у сусрету са различитим околностима, заједничким животом и постаје љубав. То ће се десити искреније и боље, ако човек живи праведно, јер у цркви се гради дом његове душе. Читала сам дневник једног од Оптинских стараца и тамо је било написано: «Мораш непрестано испитивати себе, јеси ли у вери, или не.» Ако то парафразирамо, онда у породичном животу човек обавезно мора да се пита, да ли је у љубави, или не. У мом срцу се пре много година створио огњени лик мог мужа и наставља да пламти до данас. И ако изненада почиње да гасне, истог трена спознајем да нешто са мном није у реду. Зато што љубав не зависи од тога да ли је други лош, или вам је досадио. Само од тебе зависи да ли ћеш волети другог човека, или не. Уколико тај осећај слаби, треба га одмах оживљавати, никако чекати да се он сасвим угаси. Отац Димитрије је увек био необично пажљив према мени, чинио је све да украси мој живот, да га претвори у празник. Трудио се да ме огради од свакодневице, како ме свакодневни послови не би свели с ума; увек је тражио могућност да ме развесели, да ми пружи предах. Како он поклања дарове, како организује путовања – то је увек лепо, великодушно. Сав наш живот се гради на баћушки и око њега. Покретач нашег живота је личност тате. Деца га веома воле, он је за њиг огроман ауторитет. У нашој породици нема неког особеног начела васпитања. Осим што се ја трудим да избегавам неке ствари, које су ме повредиле у детињству. На пример, јако сам тешко подносила свакодневне одласке у вртић, било ми је лоше без маме. Стога сам категорички била против тога да моја деца иду у вртић. Не терам их да једу, ако неће. Али ипак су све то ствари од другоразредног значаја. Најважније је да се деца васпитају као хришћани. Наша породица – то је чудо. Никако не бих могла то себи да представим, нити да измислим такав живот. Десило се онако, како је и говорио отац Владимир: што се касније појави плод, то ће кориснији он бити за душу. Тешко је рећи шта нас још чека, али ако причамо о садашњости, онда могу да удахнем пуним плућима и да живим срећно. За Православие.ру приредила Ана Берсењева С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/105845.htm
  16. Sveštenik hteo da dokaže biblijsko čudo i pokušao da hoda kao Isus po vodi: Za nekoliko minuta, BIO JE POJEDEN! "Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom, jeste par sandala i njegov donji veš" Foto: Profimedia Pastor koji je pokušao da reprodukuje biblijsku priču o Isusu Hristu koji hoda po vodi, svoj čin završio je tako što su ga pojeli krokodili. Pastor, identifikovan kao Džonatan Mthetva, iz verske skupine “Svetac poslednjih dana crkve”, pokušao je svoju demonstraciju na poznatoj “Krokodil reci” u blizini Vajt River Mpumalanga u Južnoafričkoj Republici, i pritom tragično izgubio život u subotu ujutro. Mthetva je tog dana pokušavao da pokaže biblijsko čudo svojim sledbenicima, a prema pisanju “Herald Zimbabvea” nakon što je pao u “Krokodil reku” napali su ga tri krokodila i pojeli ga, potvrđuju očevici. Đakon Nkosi, član crkve, izjavio je listu da ih je “pastor učio o veri prošle nedelje”, da je obećao da će im dokazati svoju veru, ali je pri tome tragično nastradao. – Mi još uvek ne razumemo zašto se to dogodilo i zato se molimo cele nedelje – rekao je đakon. Pastor Mthetva je prema rečima okupljenih ušao u vodu i kada je bio 30 metara unutar reke, pokušao je da se popne iznad vode kako bi mogao da počne da hoda, ali su mu se tada približila tri krokodila maltene niotkuda i počela da se goste njime. – Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom jeste par sandala i njegov donji veš koji su lebdeli iznad vode – priča uplašeni Nkosi. Hitna pomoć odmah je došla na lice mesta, ali na žalost nisu imali mnogo posla budući da je leš bio maltene sasvim pojeden, piše “dailypost.ng”. ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС
  17. Кад му је било седамнаест година потоњи свештеник Симон Кикнавелидзе је стајао на балкону своје куће у Тбилисију. Изненада је видео како се монах у подраснику избледелом од сунца зауставио баш испод његовог балкона, како је подигао главу и закрстио младића и целу његову кућу. Био је то архимандрит Гаврило (Ургебадзе), који је данас прослављен у збору светих. Он је обилазио Тбилиси и закрштао град, молио се за целу Грузију. Касније се у животу оца Симона десило мноштво задивљујућих ствари: дипломац Тбилиског универзитета и успешни бизнисмен постао је студент духовне академије. Отац Симон се сећа како је у Москви, у Претеченској уличици, у храму Светитеља Николаја Чудотворца, разговарао са светитељем Николајем као са живим, а лик свеца му је пред очима и неколико деценија после тога. Данас отац Симон служи у храму Светог Николе у центру Тбилисија и сматра да то није случајно: то је милост великог свеца према њему. Грузијски свештеник је љубазно пристао да одговори на наша питања. – Поштовани оче Симоне, да ли бисте могли да нам испричате нешто о томе како сте стекли веру? – Рођен сам 1964. године у Тбилисију. То је било безбожно време, храмови и манастири су били затворени. Занимала ме је техника, школовао сам се за тон-мајстора, а касније сам се уписао на Тбилиски државни универзитет, на факултет за физику. Физика је природа и у свој овој природи је Бог, Творац и Саздатељ. Крштен сам у десетој години, кад ми је умро деда. Тада су крштена сва некрштена деца у кући. То је била благочестива традиција. За покојника је добро кад кроз преминулог људи прилазе Христу, а за оне који се крсте то значи рођење у духу. Смрт једног доводи до духовног рођења других и умножавања пастве. Добро се сећам 1977. године, имао сам 13 година и похађао сам седми разред. Ми дечаци смо трчали у храм Сиони, вукла нас је радозналост. Много тога нисмо разумели на служби. У безбожном режиму се чинило све да се народ одврати од вере. На пример, за Васкрс су на телевизији приказивали најзанимљивије филмове који се нису давали у друго време – како би задржали људе код куће, да случајно не оду у храм на васкршњу службу. Сећам се како је Његова Светост патријарх Илија II долазио у Сиони да служи. Имао је возача и чувара – те дужности је обављао један човек. И њих двојица су долазила на службу – свега два човека. И у храму је стајало само неколико људи. Тако је Свјатејши почео своју службу: у празним храмовима, с врло малим бројем свештенослужитеља и исто тако малим бројем парохијана. Није било такве раскоши да човек на сваком кораку може да види свештеника: у Грузији их је тада било врло мало. Свјатејши је био оличење целе Цркве. Осећао сам његов очински однос. Отишао сам у војску, одслужио сам војни рок, вратио сам се и оженио сам се 1991. године. Жена и ја смо 1992. године чекали прво дете – а у јануару ми је погинуо брат. Он је био верујући човек. Два дана после његове погибије родила нам се кћерка. То је била велика туга и још увек није минула. Жена и ја смо отишли у Москву у тамо сам у храму чуо проповед. Свештеник је рекао: „Кад се човек причешћује – он је са Христом.“ И почео сам да размишљам: ако се причешћујем, и ако је Господ у мени, а ја сам у Христу, и мој покојни верујући брат је са Господом – то значи да смо он и ја духовно заједно. Та мисао ме је толико потресла да се од тог тренутка за мене све променило: почео сам више да се занимам за хришћанство, постао сам ближи Цркви. – А какав је био ваш пут од парохијанина до свештеника? – После тога сам желео да сазнам нешто више о Саздатељу. Стекао сам духовног наставника – протојереја Максима Чантурију, то је садашњи старешина нашег храма. По његовим молитвама, као и по молитвама Свјатејшег, оци Оптине пустиње су ми дали благослов да се школујем на духовној академији. Тада сам био послован човек, издржавао сам породицу – и ова одлука за мене није била једноставна. Кад сам се спремио да идем у Тбилиси да се упишем на академију – молио сам се светитељу Спиридону Тримитунтском: „Не знам како то може да се деси, али ако можеш – помози!“ И следећег дана после молитве обрео сам се у Тбилисију. Напустио сам посао, положио сам пријемне испите за духовну академију, али је моја сумња била велика: како ћу тамо да студирам ако имам породицу, како ће се решити животне тешкоће? Међутим, жена ме је подржала и пријатељи су ми помогли. Почео сам да студирам. – Вероватно вам је било тешко … – За време студија добио сам понуду да се бавим пословима везаним за храм, да вршим дужност председника црквеног одбора. Такође сам прислуживао у олтару. Касније сам рукоположен за ђакона, а 2012. године за свештеника. Господ ме је узео за руку и повео. После тога је нашу породицу задесила нова и тешка невоља: у Тбилисију нам је умро други син од неког вируса. Биле су то деведесете године, рат... У болнице су довозили агрегате, јер је нестајала струја. Морали смо да тражимо лекове, било је тешко. Много сам се трудио да помогнем сину, али је нешто очигледно недостајало. То је била страшна несрећа. На годишњицу његове смрти родио нам се трећи син – тако нас је Господ утешио. – Који духовни наставник је највише утицао на вас? – Великог утицаја на мене је имао пример оца Серафима (Роуза) – како је он стекао веру у Бога. Наравно, и личност Свјатејшег. Сви смо ми његови штићеници. Личност оца Гаврила (Ургебадзеа), који је сада прослављен у збору светих, имала је изузетно снажан утицај на мене. Једном приликом, 1981. године, кад сам имао 17 година, стајао сам на балкону своје куће у Тбилисију ослонивши се на рукохват. И одједном сам угледао како је испод балкона прошао отац Гаврило у подраснику избледелом од сунца. Стао је баш испод мог балкона, подигао је главу и закрстио је мене и целу нашу кућу. Касније су ми људи рекли да отац Гаврило обилази Тбилиси и закршта наш град. Често је био у притвору, и у душевној болници, али се ничега није плашио и отворено је исповедао веру, отворено се молио за становнике Тбилисија. – Оче Симоне, којем свецу се најчешће обраћате за молитвену помоћ у тешким ситуацијама? – Обраћам се светом Георгију, покровитељу Грузије... Храм Светог Георгија у Москви, на Пресњи, у Бољшој Грузинској – ми је као рођени. Недостаје ми. Света Нина и света великомученица Варвара увек и свуда помажу. За молитвену помоћ се обраћам свом покровитељу – апостолу Симону Кананиту (у преводу с арамејског то значи „ревнитељ“). Он је по предању живео у Кани и био је управо онај младожења на чијој свадби је Христос претворио воду у вино. Апостоли Симон Кананит и Андреј Првозвани су благовестили у Иверској земљи. Отприлике 55. године после Христовог Рођења апостол Андреј је отишао даље на проповед, дуж Црноморске обале Кавказа, а апостол Симон се настанио у неприступачној пећини, у кланцу реке Псирцхи. У ову пећину се спуштао канапом кроз мали природни пролаз. У кланцу се сачувао отисак Симонове стопе на камену, овде је апостол примио мученичку смрт за Христа. А у Москви, у Претеченској уличици постоји храм Светитеља Николаја са три престола. Тамо сам разговарао са светитељем Николајем као са живим. Чак и сад, док вам то причам, његов лик ми је пред очима као жив. И то што сад служим у храму Николаја Чудотворца није случајно, то је милост великог свеца према мени. Увек кад бих учинио неки исправан и богоугодан поступак – осетио бих помоћ Господа и светитеља Николаја. Ако бирамо пут спасења Господ нас у свему чува на том путу. Ситним и умереним корацима треба да идемо према свом циљу, а наш циљ је Христос. Господ нас чека! Има много светаца који нас наводе на размишљање: да ли бисмо могли да се угледамо на њих? Јер и они су били људи као ми, од крви и меса. Али су се подвизавали у Христово име. – Које је највеће чудо у вашем животу? – Никад нисам тражио чуда. Највеће чудо за мене је то што сам свештеник и налазим се у Православној Цркви као човек којем је Господ поверио да напаса Његово стадо. Никад нисам размишљао о томе, нисам сањао о томе, сматрао сам да сам недостојан звања свештенослужитеља. – Оче Симоне, а шта је за вас најтеже у пастирском служењу? – Мени је као свештенику најтеже да дајем савете. Увек се плашим да ћу дати неки савет који може да скрене човека с пута. Потребно је велико духовно расуђивање, човек мора да се моли да га Господ уразуми. Примењујеш ситуацију у којој се парохијанин налази на себи: како би ти испунио савет који намераваш да даш члану своје пастве. Да не будеш као фарисеји који су људе оптерећивали тешким бременима, а сами нису хтели ни прстом да мрдну. Човек увек треба да има на уму: не треба себи да приводи духовно чедо, већ Христу. Они који проводе себи су секташи. – И које духовне савете најчешће дајете парохијанима? – Онај ко зна да је Господ извор свих добара, да Он све даје – живи лако и добро. Зато што ће такав човек увек благодарити Богу и понашаће се богоугодно. – Старац Николај Гурјанов је поучавао: „Човек који има захвално срце никад ни у чему неће оскудевати.“ – Да, а треба почети од захвалности према људима. Захвалност је неопходна особина. Незахвалност према човеку се касније претвара у незахвалност према Богу. А незахвалан човек мисли: све сам то сам учинио или ћу учинити, овакав сам, онакав сам. И овај пут не води никуда. Осим тога, човек у наше време не сме бити непромишљен. Темпо живота је врло брз, сви некуд јуре, сви журе. Често не успевамо да размислимо, да се освестимо, да схватимо шта радимо, због чега то радимо. Ако човек размишља и пре својих дела, својих поступака, и после њих, он бива свестан својих унутрашњих побуда и разуме их. Наши поступци не треба да буду механички, већ духовни, свесни. Чак и ако једемо треба да размишљамо о томе зашто то радимо. Тако одржавамо свој телесни храм – дом своје душе. И још једна ствар: човек треба да схвати да је духовно изнад телесног: прво иде духовно, а све остало ће се придодати. Треба да скелет на којем се све држи не буде телесан, већ духован. „Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово“ (Мт. 6: 32-33). – Хвала вам на разговору, оче Симоне! – Нека би Бог помогао читаоцима „Православија.ру“! Олга Рожњева Са руског Марина Тодић 11 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103349.htm
  18. Guest

    (ВИДЕО) Чудо у Медној

    Продукција Пријатељ Божји
  19. Филм „Чудо у Медној“ је документарна прича о догађају који се збио пре једне деценије у селу Медна у близини Мркоњић Града у данашњој Републици Српској, а коју је Црква чекала читавих пет векова. То је прича о чудесном јављању тројице јеромонаха: Серафима, Авакума и Мардарија једној благочестивој жени, о проналажењу и ископавању њихових светих моштију из земље. Страдали су мученички од турског зулума, али данас њихове омивене свете мученичке мошти похрањене у Богородичиној цркви у Медној, постале су извор чудесних исцељења и утехе за многе који им са вером и искреном молитвом притичу. Продукција Пријатељ Божји View full Странице
  20. Version 1.0.0

    62 downloads

    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
×
×
  • Креирај ново...