Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чудо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Свака расправа између вјерника и невјерника по питању (не) оправданости вјере је бесмислена и у суштини беспредметна. Јер нико никада није повјеровао захваљујући доказима или аргументима па чак ни захваљујући неком чуду. Вјера је искључиво благодатни дар који је понуђен свакоме. Али, тај дар често остаје занемарен и замагљен, без правог одговора и примања. Невјерје, односно атеизам у суштини и јесте неприхватање дара вјере и заустављање на некој пронађеној “догми“, ма које облике и називе тој догми приписали. Ако је рађање вјере одговор на благодатни дар свише, онда она подразумијева кретање, двиг, одговор на позив са чиме је повезан и дар слободе. Атеизам, будући да одриче покрет и усхођење, а самим тим и слободу, није ништа друго него – ропство. Једина дефиниција вјере коју налазимо у Светом писму садржана је у ријечима апостола Павла: Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). Вјера, схваћена као очекивање и потврда будућих, невидљивих ствари подразумијева слободу. Вјера у Бога јесте највећа слобода, али која се стиче не ван и без Бога него у заједници с Њим; не као отмица, већ као љубав и сарадња (Атанасије Јевтић). Према томе, основна слобода човјекова је слобода вјере коју нам је даровао Бог. Вјерник не нуди доказе и аргументе, он исијава искуством живота са Богом и у Богу. Одсуство вјере онемогућава сагледавање било каквог смисла живота. Зато једина тачка у којој би расправа између вјерника и невјерујућег могла да буде иоле смислена јесте питање односа према крајњем циљу и смислу живота. Христос нам није обећао благостање и уживање на земљи већ напротив, непрестано одрицање и борбу са злом овог свијета: У свијету ћете имати жалост…(Јн. 16, 33). Другим ријечима, Христос нам је обећао све оно што је и сам искусио, обећао нам је Крст. Одбијање Крста значи одбијање Христа а то је крајњи израз невјерја. Истински вјерник не тражи и не потребује чудо. Они који траже чудо (знак) зли су род и прељуботворни. Савршени знак је знак Јоне Пророка – праобраза Васкрслог из мртвих (Мт. 12, 38-40). Дакле, суштина хришћанске вјере је чудо над чудима – Васкрсли Богочовјек. У тринаестој глави Јеванђеља по Матеју казује се како Христос дође у постојбину своју и не могаше учинити ниједно чудо ондје због невјеровања народа (Мт. 13, 38-40). Свемогући не може да учини ниједно чудо због невјерја! Чудо потребује вјеру, оно долази послије вјере и као плод вјере. Оно се у хришћанској свијести поима не као нешто “ванредно“ и што нарушава границе природног. Будући да је свијет створен и одржава се Божијим енергијама, он је отворен за сва дејства Божија па је зато погрешно чудо посматрати као некакву “ванредну“ интервенцију Божију (у свијету који је независан од Бога). Не треба и не може се чудо посматрати издвојено од цјелокупне Икономије спасења нити индивидуално као да се тиче само једног човјека. Чудо, и када се дешава у животу једног човјека, треба посматрати у контексту црквене заједнице јер се у чуду не прославља појединац него Бог који дјелује у Цркви; оно је, дакле, пројава божанске славе и плод вјере у Бога засноване на дару слободе. Аврам и Сара су вјеровали Богу и Он им је подарио дијете упркос њиховим позним годинама. Христос пита слијепце који му приступише: Вјерујете ли да могу то учинити? А они рекоше: Да, Господе…и отворише им се очи (Мт. 9, 28-30). Деси им чудо по вјери њиховој! Жена Хананејка приступа Господу молећи Га да Својом ријечју исцијели њену бјесомучну кћерку, а Он најприје испробава њену вјеру. И када се задивио снази њене вјере рече јој: Нека ти буде како хоћеш и оздрави кћи њезина од онога часа (Мт. 15, 28). Дакле, вјера рађа чудо: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће (Мт. 17, 20). Сва ова чуда милости, љубави и саосјећања која је чинио Христос показују да чудо за Њега није било нешто што је довољно само по себи, да би га употријебио као аргумент и средство за привођење људи вјери, већ је чудо било пројава Његове љубави према човјеку и одговор на човјекову вјеру и исповиједање Њега као Сина Божијег. Вјера се не своди само на индивидуалну раван, не можемо рећи да вјерујемо а при томе не узимати у обзир наш однос према другима. У заједници се потврђује или пада наша вјера. Управо ту се показује, према Сергију Булгакову, својеврсни парадокс вјере: иако је вјера лични акт, лично доживљен и условљен, он је истовремено и најуниверзалнији. Јер истина се не може посједовати индивидуално. Истина може да буде дата, тј. откривена само одређеном броју лица или једном лицу, али ни тада то лице не посједује истину као своју већ као свеопшту, сааборну. Ту се потврђују оне ријечи да је вјера без дјела (љубави према ближњим) мртва: Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих (Јак. 2, 17-18). У старозавјетној Књизи о царевима имамо свједочанство о Божијем јављању пророку Илији. Најприје дође јак вјетар који разваљиваше брда и стијене, али Бог није био у вјетру. Онда дође земљотрес и у њему не бјеше Бог. Затим дође огањ и њему такође не бјеше Бог. На крају дође глас тих и танак у коме бјеше Бог (1Цар. 19, 11-12). Бог се Илији јавио не споља, него у равни личног сусрета. И Син Божији не долази у овај свијет да нас спасе силом, спољашњим дејством него стоји на вратима и куца (Откр. 3, 19-20). Христос се обраћа конкретној личности и хришћанство је, управо тиме што је развило учење о личности, изнутра измијенило психологију друштва и државе (А. Шмеман). Зато и суштина хришћанског учења није у одређеним догматима већ у томе што је оно објављено и откривено у лику конкретног човјека и реалног живота – у Христу. Сергије Булгаков каже да изван осјећања реалности и објективности онога што се доживљава нема мјеста вјери. Посматрано с друге стране може се рећи да невјерник не мрзи Бога, јер је апсурдно и немогуће мрзити оно што (за њега) не постоји, па зато он мрзи конкретног човјека вјерника. Наша епоха се, по ријечима А. Шмемана, одликује скепсом невјерног Томе. У лику невјерног Томе је изражена најстрашнија трагедија човјечанства, трагедија сумње, маловјерја, неповјерења и разочарења. Наше вријеме прогласило је Томино невјеровање као принцип и једини исправни однос према животу: “Ако не видим, нећу вјеровати!“ Иако су остали апостоли посвједочили да су видјели Бога, Тома је остао у својој индивидуалности и невјерју. И дан данас, док Црква и хришћани свједоче о Васкрслом Господу, милиони људи остају у сумњи, у свом егоизму, служећи својој гордости која заслепљује. И то сљепило се проглашава као побједа разума. Вјера у Бога може да започне само из повјерења у свједочанство људи који су Га упознали, тј. из повјерења у свједочанство отаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству (Х. Јанарас). Но, Човјекољубац и даље куца, никад није касно за обраћење, као што није било ни за Тому. Јер, кад се увјерио да је пред њим Васкрсли Господ, ускликнуо је: Господ мој и Бог мој!. Зато вјера и јесте покрет, двиг, надвладавање сумње и скепсе. “Моја осана је прошла кроз пакао сумње“, писао је Достојевски. По Шмеману, свијет се не дијели на вјернике и невјернике, него на вјернике које искушава невјерје и невјернике које стално искушава вјера. Управо зато што вјеру често подрива невјерје, вјерник понекад тражи доказе за своју вјеру: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24). На јеванђелском свједочанству да је чудо плод вјере а не обратно, могуће је испитати властиту вјеру. Црква је чудо Божије, Литургија која оприсутњује Царство, на којој заједничаримо са Христом јесте чудо и тајна. У молитви пред Причешће изражавамо вјеру и исповиједамо да су хљеб и вино пред нама Пречисто Тијело Христово и часна Крв Његова, а одмах потом вјеру у посљедицу тог евхаристијског чуда “да нам причешће Светим тајнама Твојим, Господе, буде на исцјељење душе и тијела, на отпуштење гријехова и на живот вјечни“. Наше сједињење са Христом који је невидљиво присутан јесте чудо над чудима. По ријечима Св. Јована Дамаскина, евхаристијска епиклеза објављује оно што је доступно само вјери. Гледајући очима вјере, хљеб и вино су Тијело и Крв Господња, иако нашим тјелесним очима нисмо у стању да видимо истинско чудо, небеску ставрност (П. Евдокимов). Према томе, сваки доживљај Цркве и њеног мистиријског живота као средства за досезање “нечег вишег“ јесте сврставање у род зли и прељуботворни. Ми у Цркви живимо чудо, на сваком евхаристијском сабрању ми “видјехом свјет истиниј“…, окусисмо Господа. Осјетимо ли истинитост ових ријечи, рећи ћемо заједно са (увјереним) Томом: Господ мој и Бог мој! Таква вјера је предуслов нашег учешћа у животу Цркве, јер спасење нам је понуђено као дар, али потребује и нашу сарадњу и причастије. Није довољно само вјеровати, јер и демони вјерују и дрхте (Јк. 2, 19). Потребно је да се вјера, иако понекад изгледа као потпуна, непрекидно умножава и сазријева. Вјера се од повјерења у свједочанство оних који су упознали Бога преображава у лично прихватање и предавање Божијој љубави. Сусрет с Богом рађа јединствено увјерење и спознају због чега светоотачко богословље поистовјећује вјеру и знање: “Онај који вјерује такође познаје; од оног што вјерује од тога управо познаје: или супротно, од оног што познаје од тога управо и вјерује“ (Св. Василије Велики). Вјера се не заснива на очигледности и на спољашњем знању него је она знање о Богу, тј. познање Бога, благодатни дар Светога Духа који се прима у Цркви Христовој. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егина су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики поста када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар. Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе. Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале. Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром. На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве. У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1] Мошти св. Нектарија РАСУЂИВАЊЕ Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп. Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима. Зоран Ђуровић Рим, 13. 11. 2015 [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  3. А све је лијепо почело: CPC isključila Lava Lajovića: Vrijeđao i pravio spletke Crnogorska pravoslavna crkva saopštila je danas da je iz klira isključila sveštenika Lava Lajovića. Objavljeno: 30. 03. 2018 - 16:35 KOMENTARI 25 AUTOR: Izvor: Portal Analitika "Na osnovu Ustava Crnogorske Pravoslavne Crkve, član 58 stav 2, Apostolskoga pravila 55, saglasno Apostolskim pravilima 31 i 39, saglasno pravilu Svetoga četvrtoga Vaseljenskoga sabora 8 i pravilu Svetoga šestoga Vaseljenskoga sabora 34, Crkveno-duhovni sud Cetinjske Arhiepiskopije na Cetinju, trajno je stavio pod zabranu svještenodejstva i isključio iz klira Crnogorske Pravoslavne Crkve svještenika Lava Lajovića iz Podgorice", saopšteno je Portalu Analitika iz CPC. Jer je, kako se dodaje, i poslije opomene i ukora nadležnoga arhijereja, nastavio rad koji je u protivnosti sa Svetim kanonima, Crkvenim pravilima i Ustavom Crnogorske Pravoslavne Crkve. "Davao je sebi prava koja mu ne pripadaju, samovoljno se ponašao i dovodio u zabludu vjerni narod. Vrijeđao je Arhijereja, klir i vjernike, pravio spletke i pokušavao da dovede do podjele među vjernicima i okrene ih protiv viših crkvenih vlasti", zaključuje se u saopštenju .
  4. Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче за српско војно падобранство, надам се и за спортско, каже за Спутњик Миодраг Кастратовић, један од оснивача клуба „Архистратиг“. Некадашњи припадници чувене 63. Падобранске бригаде удружили су се у Падобранском клубу „Архистратиг“, који негује најлепше успомене часне јединице, а пре свега лепоту дружења коју са собом носи овај необичан и ризичан спорт. Падобранце ветеране ових дана окупио је Аранђеловдан, јер овог небеског команданта славе као свог заштитника. Кажу да се чудним сплетом околности све важно за клуб десило на „црвено слово“, основани су на дан Светог Алимпија Столпника 9. децембра 2014, регистровани на Светог Николу, а примљени су у Међународни савез падобранаца Русије као пуноправни члан на Светог Илију. „Архистратиг“ окупља више од десет генерација падобранаца, скачу дечаци од 16, младићи од 20 и искусни падобранци од 70 година. Међу члановима клуба је и Јованка, мајка хероја 63. Падобранске Горана Остојића, који је погинуо на Косову 1989. године. Она је најстарији члан клуба и најстарији активни падобранац у Србији, последњи пут је скочила у 83 години. Био је то њен други скок, а планира и да обори Гинисов рекорд. Миодраг Кастратовић, једна од оснивача клуба који данас обавља посао генералног секретара, каже да свако може да скочи, а као најбољи пример наводи девојчицу Јану Пауновић која болује од церебралне парализе, а која је скочила са 3.600 метара. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Падобранство је скуп спорт, у клубу се надају да ће им помоћи они који схватају ову чињеницу, али не новцем, већ добром вољом да се одржи дух чувене 63. Падобранске бригаде. „Страх постоји, живимо са чињеницом да је могућа повреда или смртни исход, али ако се добро припремите, ако је обука обављена како треба, скакање вам ипак представља задовољство, испуњава вас у тој мери да једноставно никад не желите да се зауставите. То објашњава моју причу, скочио сам после 28 година, без обзира на стање мојих ногу. Да сам ја на њиховом месту, не би себе пустио да скочим, али урадио сам двоструки салто из Ан-2, који сада непрекидно анализирамо“, каже Кастратовић, који такође има озбиљне здравствене проблеме. Почеци формирања падобранских јединица на нашим просторима везани за 1940. годину, када је наредбом тадашњег Генералштаба при команди РВ формирана падобранска чета. Пре тога у Панчеву је формирана падобранска школа. Припадници 63. Падобранске, који су данас део Специјалне бригаде Војске Србије, баштине и 14. октобар 1944. године када је од рањених бораца НОБ-а који су били на рехабилитацији у Италији формиран први падобрански батаљон. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Живимо са чињеницом да је могућа повреда или чак смртни исход скока, али падобранство толико испуњава човека да не желите да престанете да скачете, кажу у „Архистратигу“. Оснивач клуба, руководилац Центра за обуку падобранаца, пуковник Ненад Кузмановић каже да припадници ове јединице и после времена разарања и смрти могу да се похвале својим угледом. Рејтинг наших падобранаца гледа се кроз спорт, али и кроз борбене активности, ангажовање у ратним операцијама, којих је, на несрећу, код нас било доста, од Словеније до Косова и Метохије, подсећа Кузмановић, у чијој породици скачу три генерације. „Ниједан наш припадник није оптужен да је било шта нечасно урадио, били смо крајње часни и професионални у свему томе. То се препознаје где год да одемо, са дужним поштовањем се опходе према нама. Често кажемо: ’Ех, да хоће наша држава да има однос према нама као што га имају странци, свет‘“, каже овај пуковник у пензији. Како би окупио и припаднике 63. Падобранске из старих времена „Архистратиг“ сваког маја организује „Балкански скок пријатељства“ на спортском аеродрому „Лисичији Јарак“ у Београду. Ове године учествовало је 147 падобранаца из 17 земаља, који су направили 523 скока. Два припадника Шездесет треће стигла су из Аустралије, неколико њих са Новог Зеланда, из Јужне Америке, Азије, а највише их је било из република бивше Југославије. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ „Архистратиг“ је поносан што је пуноправни члан Међународног савеза падобранаца Русије. Гости из братске земље важни су гости „Балканског скока пријатељства“, који се одржава сваке године у мају. „Поносни смо зато што смо у прилици да оставимо иза себе све што се догодило, неки наши другари су се стицајем околности нашли на другој страни. Ми смо их прихватили отвореног срца, били су наши гости, говорим о онима из земаља окружења. А прошле године стигли су и падобранци из Израела, Русије, Грчке и из Легије странаца“, каже Кастратовић. Пуковник Кузмановић додаје да се „Балкански скок пријатељства“ организује уз подршку министарстава спорта, одбране и унутрашњих послова Републике Србије. „Подршка није само декларативна, министар Вулин скакао је са нама прошле и претпрошле године, скок су обећали и министри Зоран Ђорђевић и Небојша Стефановић. Надамо се да ће они следеће године учествовати у нашем дружењу“, каже Кузмановић. Падобранци ветерани са поносом истичу да су чланови Међународног савеза падобранаца Русије, јер сматрају да је то организација која окупља најбоље у њиховом послу и пасији. Падобранство је изузетно скуп спорт, зато је чланове „Архистратига“ обрадовала вест да ће Војска Руске Федерације нашој поклонити два „Антонова 26“. „Скок из 26-ице је сан свих падобранаца света. Ми Срби имамо привилегију да већ неколико деценија скачемо из ње. Богом је дано то што ће нам Руси дати та два авиона. Они ће доста унапредити ресурсе из којих се скаче. Колико знам, имамо само један, али се скаче и из хеликоптера, биће то значајан ресурс за српско војно падобранство, надам се и за спортско“, каже Миодраг Кастратовић. Пуковник Кузмановић је скоком из тог авиона поставио висински рекорд. Пре тринаест година скочио је са 9.205 метара, што је скоро хиљаду метара више од плафона лета Ан-26. Авион је летео брзином од преко 500 километара на сат. Скочило је нас 12, без употребе кисеоника, присећа се Кузмановић. © ФОТО: АРХИСТРАТИГ Љубав према летењу и слободном паду у „Архистратигу“ окупља више генерација падобранаца. "Температура је била минус 57, премаз којим су наше кациге биле третиране је некако испарио, као и слој који штити стакло од замрзавања. Кад смо искочили из авиона моментално су нам се заледили визири на кацигама, били смо буквално као гуске у магли до неких четири и по хиљаде метара кад се то одледило, кад смо прогледали и видели земљу“, присећа се Кузмановић. „Архистратиг“ је ових дана обележио још један јубилеј, 15 година од првог скока једног од оснивача клуба, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка, који је некадашњи припадник 63. Падобранске бригаде. Владика је једини црквени великодостојник у овом делу света који активно скаче падобраном, а да сада је скочио око 350 пута. Сенка МИЛОШ
  5. http://www.kurir.rs/crna-hronika/2923991/giskino-telo-posle-26-godina-nije-istrulilo Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške, nekadašnjeg komandanta Srpske garde, i njegovih roditelja, oca Gavre i majke Milene, juče su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu. Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo. Ovo je za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima. - Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.
  6. Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда
  7. Извор: https://www.facebook.com/nenad.andric.35?hc_ref=ARRtcar-FQTlegAK7oyjXv6iiUXzV985qJF-cwUt69jv0R_k8yAFtJpOt2muyumyxno&fref=nf Писмо оцу Ненаду Андрићу Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена! Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља. Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију. Опростите и хвала! Крстовдан 27.9.2017. године Господње Благодарна мајка, Вања Ђерић из Београда View full Странице
  8. ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/
  9. Отац Слободан Мајкић, познат по изгради Цркве Светог Нектарија Егинског у Јагодњаку (Барања), поред парохијског Храма Светог Николаја, објавио је на свом фејсбук профилу 1. септембра 2017. вест о исцељењу (од тешке болести: саркоидозе, без употребе прописаних кортикостероида) брата Бранка Петковића из Бањалуке. О томе можете видети више на видео-снимку свједочењу Бранка Петковића пред 50 ходочасника у Егину, снимку који прилажемо (траје око 4 минута). ИСЦЕЛЕЊЕ БРАНКА ПЕТКОВИЋА ИЗ БАЊАЛУКЕ У ЦРКВИ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ СВЕДОЧЕЊЕ ИСЦЕЉЕНОГ БРАНКА, О СВОМЕ ИСЦЕЛЕЊУ ЈЕ ИСПРИЧАО ПРЕД ПЕДЕСЕТ СВЕДОКА НА ПОКЛОНИЧКОМ ПУТОВАЊУ НА ЕГИНУ У МЕСЕЦУ МАЈУ 2017. ГОДИНЕ. НЕКА ГА ГОСПОД ПОМОГНЕ И БЛАГОСЛОВИ И СВИ ОНИ КОЈИ СЕ МОЛЕ СВЕТОМЕ НЕКТАРИЈУ, НЕКА ИХ СВЕТИТЕЉ И ИСЦЕЛИ! РАДУЈ СЕ СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ, АРХИЈЕРЕЈУ БОЖИЈИ! https://www.facebook.com/1504322654/videos/10214348528896125/ View full Странице
  10. Разговор са свештеничком породицом Протојереј Димитрије Рошћин је настојатељ храма Светитеља Николаја на Три горе у Москви. Прошле године његова супруга и он, прославили су 20. годишњицу брака. За парохијане, породица настојатеља представља идеалан узор. Мужеви понекад говоре својим женама: «Ех, када би ти била као матушка Љуба!» И добијају логичан одговор: «Када би ти био као отац Димитрије, онда бих и ја била као матушка Љуба!» Отац Димитрије и матушка Љубов испричали су нам како они граде свој однос и како подижу своје осморо деце. Отац Димитрије и матушка Љубов Рошћин Отац Димитрије: – За брак је неопходан један услов – он мора да има виши циљ. За мене је виши циљ Бог. Увек кажем, ако би неко узео Бога из мог живота, тада би све пропало. Моду да показујем љубав и разумевање према свету који ме окружује, само када сам с Богом. Без Њега све пада у воду. Никада нисам мислио да ћу постати отац велике породице. Тако се ни сада не осећам. Исто као што не осећам да имам браду, тако не осећам да сам у браку и да имам осморо деце. Све се то налази у мом животу као део вишег циља. И ја све то волим, таман колико и тај виши циљ. Није ми тежак тај терет, носим га с великом радошћу. То је заиста моја срећа, али она је плод мојег узајамног односа са Богом. Ван тога, ње просто не би било. Тако смо васпитани да нам се чини као да је живот устројен јако компликовано, а живот је устројен веома једноставно. Ако човек спочетка усвоји правилне оријентире, они ће затим све довести у ред. Све муке човечанства, које сада резултирају свакојаким поремећајима, потрагама за смислом живота, одвратном модерном уметношћу, која подсећа на мрски смртни ропац, – све је то исход тога што човечанство већ у неколико покољења не живи на правилан начин. Када је живот изграђен правилно, он неће бити тако трагичан, тако пропао, па чак иако неће бити драматично узбудљив. Када човек живи с Богом, њега не занимају проблеми сопствених страсти, који су често нерешиви, већ се бави својим развојем. Матушка Љуба је хришћанка у суштинском смислу. Она је саздана за то да би поклањала људима дубински промишљену, несумњиву, жртвену љубав. То је плодна земља на коју су пала семена из Јеванђеља и она је у том смислу пронашла себе. Уверен сам да би то исто важило и ако би она била монахиња, или ако би била удата за неког другог човека. Она поседује одређену усмереност ка жртвовању. То је таква жрва, која као и истинска љубав, не види никакве мане, а ако их и примећује, онда их не осуђује, већ пати. Матушка, као и свака особа, има своје лоше стране, али пошто она остварује своју женску природу, све недостаке покрива својим трудом. Труд је најбоље средство за ослобођење од свих унутрашњих болести. Како би родитељи уживали поштовање своје деце, они морају поштовати једно друго. Морају се односити једно према другоме са највећим уважавањем, тада ће се и деца односити према својим родитељима са највећим уважавањем. То је врло једноставан закон, никаквог другог закона нема. Старија деца треба да буду васпитана у духу поштовања према родитељима, а млађи ће следити њихов пример, просто зато што неће имати другог избора. Најсложеније питање васпитања јесте како очувати поверење деце. Морате разговарати са својом децом, дружити се с њима. То треба да буде пријатељство јачег са мање снажним, испуњеног са мање испуњеним. Васпитање је преливање из једног човека у другог. Али сви услови овог процеса треба да буду уговорени на почетку, како не би дошло до неумесне фратернизације у том пријатељству. Морају бити исцртане тачне границе и сваки родитељ их сам уцртава, свако по свом карактеру. Ако се границе нарушавају, то није проблем деце. Уопште ту никада нису крива деца, све су то проблеми родитеља. Постоје деца с јако тешком нарави, али родитељи су главни у том односу. И ако ми васпитању посвећујемо довољно времена, мислимо о томе, развијамо га, онда ће све бити у реду са нашом децом, јер деца у потпуности зависе од нас. Све дечје муке, грешке, потешкоће – нису кривица деце. У томе су криви родитељи и нико други до њих. У великим породицама деца не расту као себичњаци, сваком од њих понаособ не пружа се превише пажње. Наша последња, најмлађа дечица нису центар пажње. Они немају повода за гордост. Велика породица је природна средина, у којој је детету лакше, јер оно разуме да њега окружују други људи и да и они такође имају жеље и потребе. То је, уопштено говорећи, добро. Велика породица је систем у коме деца васпитавају сама себе. Матушка Љубов: – На венчању нам је наш духовни отац Владимир Волгин одржао дивну проповед о томе, како је однос мужа и жене као дрво које треба да донесе плод. И што касније они сазревају тим боље, зато што су рани плодови најмањи и не пружају довољно. Поред тога, запамтила сам и здравицу једног брачног пара у годинама: они су рекли да је важно неговати осећај и жељу да ваш супруг, или супруга увек буду у вашем животу. Осећати да теби он недостаје, тежити њему читавом душом. Породица Рошћин Никада нисам размишљала колико ћу имати деце. Отац Владимир ми је некако рекао: «Ускоро ћеш бити мајка пуно деце». То ме никако није дирнуло. Просто нисам знала шта је и како је то имати много деце. Очекивала су ме изненађујућа открића, испоставило се да ако душа није спремна за рођење детета, за заборав себе самог, онда жена мора да се одрекне разних ствари у свом животу и то је болно. На пример, спава ти се, али не можеш да идеш на спавање. Ја нисам била спремна на сва одрицања и почео је врло компликован период прилагођавања. Цео живот од тренутка венчања представља дуг пут једне особе ка другој. Муж и жена треба да постану једно тело и то је процес који траје читав живот. Упознајеш другог човека, и он тебе упознаје. И можда ово парадоксално звучи, али у браку не смемо да нарушавамо приватни простор нашег супружника. Без обзира на то што постајете једно тело, једна особа не може присилити другу да живи по њеној вољи, њеним прохтевима. Потребно је научити се да трпимо, и то не другог, колико себе – своје несавршенство, своју субјективност, своје неслагање с нечим. На самом почетку нашег брачног живота отац Владимир ме је посаветовао да се молим Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву, који су заштитници брака и помажу породици да остане снажна и непорочна. То је уопште најважније у породичном животу – молитве светих, духовног оца и родитеља. А тако, што је више стрпљења и скрушености, тим боље. Љубав у браку се не рађа сместа, већ расте у складу са формирањем личности. Први осећаји су заљубљеност, а она се бруси у сусрету са различитим околностима, заједничким животом и постаје љубав. То ће се десити искреније и боље, ако човек живи праведно, јер у цркви се гради дом његове душе. Читала сам дневник једног од Оптинских стараца и тамо је било написано: «Мораш непрестано испитивати себе, јеси ли у вери, или не.» Ако то парафразирамо, онда у породичном животу човек обавезно мора да се пита, да ли је у љубави, или не. У мом срцу се пре много година створио огњени лик мог мужа и наставља да пламти до данас. И ако изненада почиње да гасне, истог трена спознајем да нешто са мном није у реду. Зато што љубав не зависи од тога да ли је други лош, или вам је досадио. Само од тебе зависи да ли ћеш волети другог човека, или не. Уколико тај осећај слаби, треба га одмах оживљавати, никако чекати да се он сасвим угаси. Отац Димитрије је увек био необично пажљив према мени, чинио је све да украси мој живот, да га претвори у празник. Трудио се да ме огради од свакодневице, како ме свакодневни послови не би свели с ума; увек је тражио могућност да ме развесели, да ми пружи предах. Како он поклања дарове, како организује путовања – то је увек лепо, великодушно. Сав наш живот се гради на баћушки и око њега. Покретач нашег живота је личност тате. Деца га веома воле, он је за њиг огроман ауторитет. У нашој породици нема неког особеног начела васпитања. Осим што се ја трудим да избегавам неке ствари, које су ме повредиле у детињству. На пример, јако сам тешко подносила свакодневне одласке у вртић, било ми је лоше без маме. Стога сам категорички била против тога да моја деца иду у вртић. Не терам их да једу, ако неће. Али ипак су све то ствари од другоразредног значаја. Најважније је да се деца васпитају као хришћани. Наша породица – то је чудо. Никако не бих могла то себи да представим, нити да измислим такав живот. Десило се онако, како је и говорио отац Владимир: што се касније појави плод, то ће кориснији он бити за душу. Тешко је рећи шта нас још чека, али ако причамо о садашњости, онда могу да удахнем пуним плућима и да живим срећно. За Православие.ру приредила Ана Берсењева С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/105845.htm
  11. Sveštenik hteo da dokaže biblijsko čudo i pokušao da hoda kao Isus po vodi: Za nekoliko minuta, BIO JE POJEDEN! "Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom, jeste par sandala i njegov donji veš" Foto: Profimedia Pastor koji je pokušao da reprodukuje biblijsku priču o Isusu Hristu koji hoda po vodi, svoj čin završio je tako što su ga pojeli krokodili. Pastor, identifikovan kao Džonatan Mthetva, iz verske skupine “Svetac poslednjih dana crkve”, pokušao je svoju demonstraciju na poznatoj “Krokodil reci” u blizini Vajt River Mpumalanga u Južnoafričkoj Republici, i pritom tragično izgubio život u subotu ujutro. Mthetva je tog dana pokušavao da pokaže biblijsko čudo svojim sledbenicima, a prema pisanju “Herald Zimbabvea” nakon što je pao u “Krokodil reku” napali su ga tri krokodila i pojeli ga, potvrđuju očevici. Đakon Nkosi, član crkve, izjavio je listu da ih je “pastor učio o veri prošle nedelje”, da je obećao da će im dokazati svoju veru, ali je pri tome tragično nastradao. – Mi još uvek ne razumemo zašto se to dogodilo i zato se molimo cele nedelje – rekao je đakon. Pastor Mthetva je prema rečima okupljenih ušao u vodu i kada je bio 30 metara unutar reke, pokušao je da se popne iznad vode kako bi mogao da počne da hoda, ali su mu se tada približila tri krokodila maltene niotkuda i počela da se goste njime. – Završili su ga u nekoliko minuta. Sve što je ostalo od njega kad su završili sa jelom jeste par sandala i njegov donji veš koji su lebdeli iznad vode – priča uplašeni Nkosi. Hitna pomoć odmah je došla na lice mesta, ali na žalost nisu imali mnogo posla budući da je leš bio maltene sasvim pojeden, piše “dailypost.ng”. ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС
  12. Кад му је било седамнаест година потоњи свештеник Симон Кикнавелидзе је стајао на балкону своје куће у Тбилисију. Изненада је видео како се монах у подраснику избледелом од сунца зауставио баш испод његовог балкона, како је подигао главу и закрстио младића и целу његову кућу. Био је то архимандрит Гаврило (Ургебадзе), који је данас прослављен у збору светих. Он је обилазио Тбилиси и закрштао град, молио се за целу Грузију. Касније се у животу оца Симона десило мноштво задивљујућих ствари: дипломац Тбилиског универзитета и успешни бизнисмен постао је студент духовне академије. Отац Симон се сећа како је у Москви, у Претеченској уличици, у храму Светитеља Николаја Чудотворца, разговарао са светитељем Николајем као са живим, а лик свеца му је пред очима и неколико деценија после тога. Данас отац Симон служи у храму Светог Николе у центру Тбилисија и сматра да то није случајно: то је милост великог свеца према њему. Грузијски свештеник је љубазно пристао да одговори на наша питања. – Поштовани оче Симоне, да ли бисте могли да нам испричате нешто о томе како сте стекли веру? – Рођен сам 1964. године у Тбилисију. То је било безбожно време, храмови и манастири су били затворени. Занимала ме је техника, школовао сам се за тон-мајстора, а касније сам се уписао на Тбилиски државни универзитет, на факултет за физику. Физика је природа и у свој овој природи је Бог, Творац и Саздатељ. Крштен сам у десетој години, кад ми је умро деда. Тада су крштена сва некрштена деца у кући. То је била благочестива традиција. За покојника је добро кад кроз преминулог људи прилазе Христу, а за оне који се крсте то значи рођење у духу. Смрт једног доводи до духовног рођења других и умножавања пастве. Добро се сећам 1977. године, имао сам 13 година и похађао сам седми разред. Ми дечаци смо трчали у храм Сиони, вукла нас је радозналост. Много тога нисмо разумели на служби. У безбожном режиму се чинило све да се народ одврати од вере. На пример, за Васкрс су на телевизији приказивали најзанимљивије филмове који се нису давали у друго време – како би задржали људе код куће, да случајно не оду у храм на васкршњу службу. Сећам се како је Његова Светост патријарх Илија II долазио у Сиони да служи. Имао је возача и чувара – те дужности је обављао један човек. И њих двојица су долазила на службу – свега два човека. И у храму је стајало само неколико људи. Тако је Свјатејши почео своју службу: у празним храмовима, с врло малим бројем свештенослужитеља и исто тако малим бројем парохијана. Није било такве раскоши да човек на сваком кораку може да види свештеника: у Грузији их је тада било врло мало. Свјатејши је био оличење целе Цркве. Осећао сам његов очински однос. Отишао сам у војску, одслужио сам војни рок, вратио сам се и оженио сам се 1991. године. Жена и ја смо 1992. године чекали прво дете – а у јануару ми је погинуо брат. Он је био верујући човек. Два дана после његове погибије родила нам се кћерка. То је била велика туга и још увек није минула. Жена и ја смо отишли у Москву у тамо сам у храму чуо проповед. Свештеник је рекао: „Кад се човек причешћује – он је са Христом.“ И почео сам да размишљам: ако се причешћујем, и ако је Господ у мени, а ја сам у Христу, и мој покојни верујући брат је са Господом – то значи да смо он и ја духовно заједно. Та мисао ме је толико потресла да се од тог тренутка за мене све променило: почео сам више да се занимам за хришћанство, постао сам ближи Цркви. – А какав је био ваш пут од парохијанина до свештеника? – После тога сам желео да сазнам нешто више о Саздатељу. Стекао сам духовног наставника – протојереја Максима Чантурију, то је садашњи старешина нашег храма. По његовим молитвама, као и по молитвама Свјатејшег, оци Оптине пустиње су ми дали благослов да се школујем на духовној академији. Тада сам био послован човек, издржавао сам породицу – и ова одлука за мене није била једноставна. Кад сам се спремио да идем у Тбилиси да се упишем на академију – молио сам се светитељу Спиридону Тримитунтском: „Не знам како то може да се деси, али ако можеш – помози!“ И следећег дана после молитве обрео сам се у Тбилисију. Напустио сам посао, положио сам пријемне испите за духовну академију, али је моја сумња била велика: како ћу тамо да студирам ако имам породицу, како ће се решити животне тешкоће? Међутим, жена ме је подржала и пријатељи су ми помогли. Почео сам да студирам. – Вероватно вам је било тешко … – За време студија добио сам понуду да се бавим пословима везаним за храм, да вршим дужност председника црквеног одбора. Такође сам прислуживао у олтару. Касније сам рукоположен за ђакона, а 2012. године за свештеника. Господ ме је узео за руку и повео. После тога је нашу породицу задесила нова и тешка невоља: у Тбилисију нам је умро други син од неког вируса. Биле су то деведесете године, рат... У болнице су довозили агрегате, јер је нестајала струја. Морали смо да тражимо лекове, било је тешко. Много сам се трудио да помогнем сину, али је нешто очигледно недостајало. То је била страшна несрећа. На годишњицу његове смрти родио нам се трећи син – тако нас је Господ утешио. – Који духовни наставник је највише утицао на вас? – Великог утицаја на мене је имао пример оца Серафима (Роуза) – како је он стекао веру у Бога. Наравно, и личност Свјатејшег. Сви смо ми његови штићеници. Личност оца Гаврила (Ургебадзеа), који је сада прослављен у збору светих, имала је изузетно снажан утицај на мене. Једном приликом, 1981. године, кад сам имао 17 година, стајао сам на балкону своје куће у Тбилисију ослонивши се на рукохват. И одједном сам угледао како је испод балкона прошао отац Гаврило у подраснику избледелом од сунца. Стао је баш испод мог балкона, подигао је главу и закрстио је мене и целу нашу кућу. Касније су ми људи рекли да отац Гаврило обилази Тбилиси и закршта наш град. Често је био у притвору, и у душевној болници, али се ничега није плашио и отворено је исповедао веру, отворено се молио за становнике Тбилисија. – Оче Симоне, којем свецу се најчешће обраћате за молитвену помоћ у тешким ситуацијама? – Обраћам се светом Георгију, покровитељу Грузије... Храм Светог Георгија у Москви, на Пресњи, у Бољшој Грузинској – ми је као рођени. Недостаје ми. Света Нина и света великомученица Варвара увек и свуда помажу. За молитвену помоћ се обраћам свом покровитељу – апостолу Симону Кананиту (у преводу с арамејског то значи „ревнитељ“). Он је по предању живео у Кани и био је управо онај младожења на чијој свадби је Христос претворио воду у вино. Апостоли Симон Кананит и Андреј Првозвани су благовестили у Иверској земљи. Отприлике 55. године после Христовог Рођења апостол Андреј је отишао даље на проповед, дуж Црноморске обале Кавказа, а апостол Симон се настанио у неприступачној пећини, у кланцу реке Псирцхи. У ову пећину се спуштао канапом кроз мали природни пролаз. У кланцу се сачувао отисак Симонове стопе на камену, овде је апостол примио мученичку смрт за Христа. А у Москви, у Претеченској уличици постоји храм Светитеља Николаја са три престола. Тамо сам разговарао са светитељем Николајем као са живим. Чак и сад, док вам то причам, његов лик ми је пред очима као жив. И то што сад служим у храму Николаја Чудотворца није случајно, то је милост великог свеца према мени. Увек кад бих учинио неки исправан и богоугодан поступак – осетио бих помоћ Господа и светитеља Николаја. Ако бирамо пут спасења Господ нас у свему чува на том путу. Ситним и умереним корацима треба да идемо према свом циљу, а наш циљ је Христос. Господ нас чека! Има много светаца који нас наводе на размишљање: да ли бисмо могли да се угледамо на њих? Јер и они су били људи као ми, од крви и меса. Али су се подвизавали у Христово име. – Које је највеће чудо у вашем животу? – Никад нисам тражио чуда. Највеће чудо за мене је то што сам свештеник и налазим се у Православној Цркви као човек којем је Господ поверио да напаса Његово стадо. Никад нисам размишљао о томе, нисам сањао о томе, сматрао сам да сам недостојан звања свештенослужитеља. – Оче Симоне, а шта је за вас најтеже у пастирском служењу? – Мени је као свештенику најтеже да дајем савете. Увек се плашим да ћу дати неки савет који може да скрене човека с пута. Потребно је велико духовно расуђивање, човек мора да се моли да га Господ уразуми. Примењујеш ситуацију у којој се парохијанин налази на себи: како би ти испунио савет који намераваш да даш члану своје пастве. Да не будеш као фарисеји који су људе оптерећивали тешким бременима, а сами нису хтели ни прстом да мрдну. Човек увек треба да има на уму: не треба себи да приводи духовно чедо, већ Христу. Они који проводе себи су секташи. – И које духовне савете најчешће дајете парохијанима? – Онај ко зна да је Господ извор свих добара, да Он све даје – живи лако и добро. Зато што ће такав човек увек благодарити Богу и понашаће се богоугодно. – Старац Николај Гурјанов је поучавао: „Човек који има захвално срце никад ни у чему неће оскудевати.“ – Да, а треба почети од захвалности према људима. Захвалност је неопходна особина. Незахвалност према човеку се касније претвара у незахвалност према Богу. А незахвалан човек мисли: све сам то сам учинио или ћу учинити, овакав сам, онакав сам. И овај пут не води никуда. Осим тога, човек у наше време не сме бити непромишљен. Темпо живота је врло брз, сви некуд јуре, сви журе. Често не успевамо да размислимо, да се освестимо, да схватимо шта радимо, због чега то радимо. Ако човек размишља и пре својих дела, својих поступака, и после њих, он бива свестан својих унутрашњих побуда и разуме их. Наши поступци не треба да буду механички, већ духовни, свесни. Чак и ако једемо треба да размишљамо о томе зашто то радимо. Тако одржавамо свој телесни храм – дом своје душе. И још једна ствар: човек треба да схвати да је духовно изнад телесног: прво иде духовно, а све остало ће се придодати. Треба да скелет на којем се све држи не буде телесан, већ духован. „Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово“ (Мт. 6: 32-33). – Хвала вам на разговору, оче Симоне! – Нека би Бог помогао читаоцима „Православија.ру“! Олга Рожњева Са руског Марина Тодић 11 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103349.htm
  13. Guest

    (ВИДЕО) Чудо у Медној

    Продукција Пријатељ Божји
  14. Филм „Чудо у Медној“ је документарна прича о догађају који се збио пре једне деценије у селу Медна у близини Мркоњић Града у данашњој Републици Српској, а коју је Црква чекала читавих пет векова. То је прича о чудесном јављању тројице јеромонаха: Серафима, Авакума и Мардарија једној благочестивој жени, о проналажењу и ископавању њихових светих моштију из земље. Страдали су мученички од турског зулума, али данас њихове омивене свете мученичке мошти похрањене у Богородичиној цркви у Медној, постале су извор чудесних исцељења и утехе за многе који им са вером и искреном молитвом притичу. Продукција Пријатељ Божји View full Странице
  15. Version 1.0.0

    52 downloads

    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
×
×
  • Create New...