Претражи Живе Речи Утехе

И ове 2018. године Господње торжествено је било литургијско славље у част Светог Зосима Туманског Чудотворца. Радост празника почела је свечаним бденијем, на коме је извршен чин монашења новог сабрата манастира Тумане - Гаврила. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На дан празника, Његово Преосвештенство Епископ браничевски г. Игнатије служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење бројног свештенства, монаштва и верног народа. Након Литургије, у присуству више од десет хиљада верника извршен је свечани чин пресвлачења моштију Светог Зосима.Мошти су уз торжествену молитвену пратњу литијски пренете у свету испосницу, где је у подне одслужен акатист. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Празник Светог Василија, слава манастира Острог, данас 12. маја 2018. љета Господњег, торжествено и молитвено је прослављен у овој светињи. Централном Архијерејском литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита бориспољског и броварског УПЦ Московског патријархата г. Антонија и преосвећене господе епископа новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина и будимљанско-никшићког г. Јоаникија, те бројног свештенства и свештеномонаштва СПЦ и УПЦ уз молитвено учешће више хиљада вјерника. Митрополит Амфилохије игуманији Инес из Гватемале Звучни запис беседе Епископа Лонгина Звучни запис беседе Митрополита Антонија Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Свети Василије призива Црну Гору и сву Европу на братску љубав и опроштај! Владика Кирило са свештенством служио Бденије уочи празника Светог Василија, хиљаде вјерника у острошкој светињи Празник Светог Исаије Острошког прослављен у Горњем Острогу Митрополит Амфилохије је током Литургије монахињу Инес, игуманију Манастира Свете Тројице у Гватемали који однедавно припада Српској православној цркви, удостојио ношења напрсног крста. Мати Инес је са својим сестрама учествовала у прослави празника Св. Василија у Острогу. Након читања Светог јеванђеља бесједио је Преосвећени Епископ Лонгин, који је казао да Јеванђеље учи, савјетује и помаже да живјећи по јеванђељским савјетима већ овјде на земљи осјетимо радост неба. Тако корачајући кроз овај живот, казао је владика Лонгин, идемо напријед и тада осјећамо да нисмо сами, да је Бог са нама, да је увијек близу, да нам помаже и да су светитељи Његови наши најбољи пријатељи и наши најбољи помагачи. – И данас, овога светог и благословеног дана на овом светом мјесту, сабрала нас је љубав Божија, сабрао нас је дивни угодник Христов, светитељ, чудотворац, Свети Василије. Као што је Христос у оно вријеме обично на гори говорио својим ученицима, проповједао, тако смо се и ми данас сабрали на овој гори и да чујемо ријеч Божију, да се поклонимо нашем Светитељу и од њега затражимо помоћ, а Свети Василије ће помоћи свима онима који се труде да живе по Јеванђељу и који се труде да се на њега угледају – казао је Владика Лонгин. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали за празник Светог Василија, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а потом је све присутне благословио и поздравио Високопреосвећени Митрополит Антоније који је пренио благослове и поздраве Високопреосвећеног Митрополита кијевског УПЦ Г. Онуфрија и Његове светости Патријарха руског Кирила. – Благодат нас је сабрала данас овдје да прославимо Оца и Сина и Светог Духа, једнога Бога. Неизмјерно благодарим Богу што сам учесник овога чуда данас у 21.вијеку. Када смо се јутрос успињали уз ову гору, срели смо чудесна лица. Видјели смо уморна лица и очи жељне сна, али просвећене ликове и радосне очи које су овдје у току јучерашњег дана и прошле ноћи добили оно што нису могли добити нигдје друго. Заиста Црква Христова човјеку даје оно што човјеку не може дати нико други – казао је Митрополит Антоније. Он је додао да савремени свијет и његово устројство усмјерава човјека да буде упућен на овоземаљска добра и оно што га тренутно чини срећним. – Живот људски на земљи је ограничен. Човјек без обзира колико живио и у каквим благодетима уживао, он је тужан и умире. Али за човјека који живи са Богом, који живи у вјери, смрт није крај живота. Православни хришћани на земљи већ осјећају радост коју је Бог припремио за оне који га љубе. Зато смо ми спремни да долазимо са великим подвизима на удаљена мјеста у свете храмове и манастире, да би доживјели ту благодат и ту радост коју је Бог оставио човјеку – казао је Митрополит Антоније и додао да иако је Свети Василије живио у 17. вијеку, сви који данас долазимо код њега осјећамо његову благодатну помоћ у ономе за шта га моли и шта од њега тражи. Светитељи су увијек савремени, увијек су са човјеком и осјећају сва његова страдања, и лична и социјална и увијек му помажу када се он искрено обраћа њима и Богу, казао је Митрополит Антоније. Потом је Митрополит Амфилохије са саслужитељима благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а у част Светог Василија Острошког припремила острошка братија, као и славске колаче бројних свечара. Он је казао да су сви људи на земљи једно, један човјек у Исусу Христу. – То је Црква Христова којој ми припадамо и коју исповједамо. Ево и данас овдје сабрани смо из свих крајева земаљских око ћивота Светог Василија и свједочимо то јединство – рекао је Митрополит Амфилохије и додао да су Христовој Цркви призвани сви земаљски народи и сви земаљски језици. Владика Амфилохије је подсјетио да је данас у Украјини, одакле је дошао Митрополит Антоније, братоубилачки рат, а да ми у Црној Гори добро знамо шта су братоубилачки ратови. – Сви треба да се помолимо да Бог подари мира и братске љубави нашој браћи у Украјини, да престане проливање братоубилачке крви и да престану и они моћници са Запада да подржавају ту братоубилачку крв, него да препусте народу да ријеши своја питања и своје проблеме, да се народ обједини око ћивота светих Антонија и Теодосија Печерских, да се обједини око Светог Владимира равноапостолног просветитеља сверосијског – казао је Високопреосвећени Митрополит . Он је додао да су исти покретачи свих братоубилачких сукоба у свијету од давнина. – Свети Василије, који је био помиритељ браће, нека би помирио све људе и све земаљске народе да се сви саберу око једне светиње, јединог Бога, Бога љубави, Оца, Сина и Духа Светога. Да се сви поклонимо тој вјечној божанској љубави и да се сви испунимо том љубављу Божијом, као што смо се ми данас овдје испунили. Сви народи да се овако испуне те једне љубави – казао је Митрополит Амфилохије. Саборовање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави у Доњем Острогу, а непрекидна колона поклоника је притицала кивоту са моштима Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог View full Странице

У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села. Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете" Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима. Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали , исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљевдан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија , и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богародице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника. Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштеђене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћју Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-7. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи. Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког, а у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо, окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде. У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру. Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије. Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву- Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме, по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један, мени непознат човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија". После ових речи ја се пре-нем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти". Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах и удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њихова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију. Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога - на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао. Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, као и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после тридесет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију". У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева, те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић. Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме зах View full Странице

Дана 20. маја 2018. године биће пресвучене мошти Св. Зосима и литијски однете до његове свете испоснице Позива се верни православни народ да се у недељу 20. маја окупи у Туманској светињи. Литургија ће почети у 9 сати. У 10:30 ће се пресвући мошти и у 11 сати ће од манастира ка испосници кренути литија. У 12 сати ће у испосници бити служен Акатист преподобним оцима Туманским. Добро дошли! Игуман манастира Тумане, отац Димитрије ПЛЕЋЕВИЋ View full Странице

У четвртак, 14. септембра 2017. године, у Саборној цркви Светог Ђорђа у Крушевцу, биће дочекане честице моштију Светог Нектарија Егинског. Са почетком у 8:30 сати у Саборном храму града Крушевца, биће освештана икона Светог Нектарија Егинског-Чудотворца, а након тога ће уз саслужење свештеника Епархија крушевачке, епископ Г. Давид служити Свету архијерејску Литургију. После Литургије ће се служити Акатист Светом Нектарију са помазивањем светим уљем. Са благословом Епископа крушевачког Г. Давида, свештенство Саборне цркве у Крушевцу позива вернике да се окупе на ово молитвено сабрање. Добро дошли! View full Странице

12. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања Слава манастира, празник Светог Василија Острошког Чудотворца, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. и 12. маја 2017. љета Господњег. Централном саборном Архијерејском Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Руске Православне Цркеве Г. Викентије, са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким Г. Амфилохијем и Преосвећеним Епископом будимљанско – никшићким Г. Јоаникијем уз саслужење бројног православног свештенства и свештеномонаштва. Литургији су присуствовали и Преосвећени Епископ диоклијски г. Кирило и Преосвећени епископ Назарије старјешина Александро-невске лавре. Хиљаде вјерника присуствовало је молитвеној прослави празника Светог Василија, који су у реду сатима чекали на поклоњење Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао Владика Јоаникије који је казао да се празник Светог Василија прославља у свјетлости Васкрсења Христовог, што доживљавамо као наставак и продужетак васкршњег славља. -Свети Василије Острошки је због својих врлина, своје вјере, молитве, поста, трпљења, смирења, бриге о Цркви и пастви својој, гледајући цијелог живота и трудећи се да угоди Богу, задобио од Бога велику милост и Бог га је осјенио Својом свјетлошћу и силом Свога васкрсења удостојио га да буде учесник Његове побједе над смрћу. Господ који је васкрсао и побиједио смрт, Он је Својим васкрсењем учинио учесницима и причасницима Своје славе и Свога васкрсења и Своје побједе над смрћу све оне који га љубе – казао је Владика Јоаникије. Он је казао да се и данашње славље уписује у књигу опширног житија Светог Василија Острошког које исписује сам Бог вјековима, захваљујући труду Светог Василија. – Гледамо колико дјеце, омладине, из разних крајева вјерног народа, људи са различитим својим бригама и мукама, са чежњама и надама, са тешкоћама и са радостима, сви једнако приступају Кивоту Светог Василија током цијеле године, а нарочито за овај празник. Да добију Божије благодати преко његових светих моштију и да се оснаже молитвама Светог Васлилија и да се тако оснажени, укријепљени, просвјетљени врате својим домовима, својим пословима, осјећајући да им Бог и Свети Василије дају снаге да носе свој крст у овоме животу и да иду напријед. Колико је Свети Василије дјеце благословио, колико на прави пут упутио, пут вјере, наде и љубави, на јеванђељски пут, колико је тужних утјешио, малодушних охрабрио, колико је бездјетних родитеља благословио те су добили потомство, те је благословом његовим ушла радост у њихове домове, од давнина, а нарочито данас када људи имају велике породичне тешкоће. Колико је завађене браће измирио и колико је наших тешкоћа на себе примио, заиста светитељ Божији – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Свети Василије Божији дар који је Бог дао српском народу у најтежа времена. Владика Јоаникије је казао да и данас имамо многе непријатеље Цркве Божије, као и у доба Светог Василија Острошког док је ходио по овој земљи. – Свако вријеме је вријеме Светог Василија. Он је са нама, он је са Богом и са нама. Њему је Бог дао ту слободу да нас заступа својим светим молитвама пред Престолом Божијим и да нас све просвећује и упућује на прави јеванђељски пут спасења – казао је Владика и нагласио да се славље Светог Василија Острошког Литургијом не завршава, него се продужава и најавио да ће поводом празника улицама Никшића предвече проћи свечана свенародна Световасилијевска литија. Бесједа Владике Јоаникија Бројно монаштво и вјерни народ, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а током Свете Литургије мала Симона коју је миропомазао Митрополит Амфилохије прибројана је у ред крштених. Потом су архијереји благосиљали и пререзали славски колач поводом славе острошког манастира празника Светог Василија Острошког, као и бројне славске колаче које су у славу Божију а поводом празника Светог Василија принијели сабрани вјерници. На крају богослужења сабране је благословио домаћин сабрања Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је подсјетио да се Господ прије свог распећа помолио да сви једно буду. – Данас се ипуњава тај благослов Господњи. Сви смо једно и заједно, сабрани у име Оца и Сина и Духа Светог, сусревши се са Господом, примаћући Његово Тијело и Крв Његову, поставши једно са Њим и једно једни са другима за вјечност и цјеливајући мошти Светог Василија Острошког које нас ево вјековима сабирају, не само његове домаће Херцеговце и Црногорце и из других крајева српских земаља, него и из читаве васељене сабирају се данас. Ево са нама Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, ту је наш Назарије из лавре Светог Александра невског који чува мошти нашег последњег Патријарха слободне Пећке патријаршије Василија Бркића, који је написао Службу Светог Василија Острошког коју и данас пјевамо. Тамо се чувају и земни остаци Митрополита Василија Петровића који се такође тамо упокојио. Ту су са нама наша браћа Руси, наша браћа Јелини, Јермени, наша браћа Румуни који су донијели благослове велике и дивне Румунске Цркве Божије, има православних Бугара, има Француза, Њемаца, Италијана, са свих крајева. То је велики Божији дар и потврда да смо призвани сви ми људи и сви земаљски народи да будемо једно, у Богу једно, у вјери једно, у Причешћу Тијела и Крви Господње једно – казао је Митрополит Амфилохије. Дајући ријеч Митрополиту Викентију, Митрополит Амфилохије је подсјетио да се ускоро прославља сто година од страдања Светог Цара руског Николаја Другог, те да Митрополит Викентије управо столује на мјесту гдје је мученички пострадала царска породица Романов. Високопреосвећени Митрополит Викентије преносећи благослове и поздраве и честитајући празник Светог Василија архијерејима, свештенству и вјерном народу од руског Патријарха, казао је да Светјејшији Патријарх Кирил воли Црну Гору, братску Српску Православну Цркву. -Радујем се када видим како смо се овдје сабрали да се молимо Богу и прослављамо дивног светитеља, Светог Василија Острошког у данима празновања Пасхе Христове. Господ Исус Христос је ради нас људи и ради нашег спасења претрпио страшну смрт и муке да би нама отворио пут у Царство небеско. Људи су током вјекова проникли у дубину подвига и смисла крсне жртве и Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, они су препознали велику љубав Божију према роду људском и тиме нам је Господ даровао вјечни и блажени живот и зато су се током вјекова многи подвижници трудили да задобију те добродјетељи које нам је оставио Господ Христос. Пред нама су данас и славимо подвиге и трудове Светог Василија Острошког, који се у своме животу подвизавао и трпио разна искушења која су га прогонила, од турског ропства у коме је живо, па све до уније и разних других искушења која су га пратила у животу. Он је узео на себе такав крст и подвиге и жртву, да би се уподобио Христу и да би задобио вјечни живот – казао је Митрополит Викентије. Он је такође додао да је Острошки Чудотворац током живота био са народом, помагао народу, укрепљавао свој народ, а сваки слободни тренутак посветио је Богу и молитви. Бесједе господе митрополита Амфилохија и Викентија -Наслађујући се и тада благодаћу Божијом и општењем са живим Богом, он је свијетлио и укрепљавао све оне људе који су били са њим током његовог живота, али не само тада, него и до наших данас он нас кријепи благодаћу и молитвама које за све нас узноси пред Богом нашим – казао је Митрополит Викентије и честитао сабанима празник Светог Василија Острошког. Заједничарење архијереја и свештенства настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а бројни поклоници у дводневној непрекидној колони наставили су да приступају Кивоту са моштима Светог Василија. Дводневно славље Прослава празника Светог Василија Острошког почела је јуче, 11. маја у раним јутарњим сатима када су хиљаде вјерника почеле да пристижу у острошку светињу из разних крајева свијета. Међу њима било је и ходочасника који су препјешачили стотине километара да би дошли до манастира Острога и на празник Острошког Чудотворца цјеливали његове Свете мошти. Уочи празника, на платоу испред Горњег манастира у поподневним сатима уприличена је промоција илустроване књиге прича за дјецу ”Од пастира до Светитеља”, коју је по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, издала ИИУ„Светигора“ у оквиру новоосноване дјечје библиотеке „Ћирилко“. О књизи су говорили Преосвећени Епископ диоклијски Г. Кирило, књижевник Будимир Дубак и аутор Весна Тодоровић професор српског језика из Никшића. Промоција књиге Од пастира до светитеља Потом је Епископ Кирило са свештенством и свештеномонаштвом, у присуству Вископреосвећеног Митрополита Амфилохије одслужио свечано празнично Бденије. Након што су свештеници помазали вјерни народ освећеним уљем, Владика Кирило је обраћајући се вјернима казао да је Свети Василије херцеговачко чобанче, који се наново родио и постао Бог по благодати, непресушни извор исцјељења, извор воде живе. – Свети Василије Острошки није Бог по суштини, јер је један Бог по суштини који се слави у три лица Отац, Син и Дух Свети. Свети отац наш Василије није Бог Отац, али видите да свети попримају својства Бога по суштини, тако да се он по милости приближава своме Творцу и Створитељу и Сведржитељу све твари и као што ми сви добро знамо из свог живота, мислим да никога нема овдје који стоји да није једном окусио милост и помоћ Светог оца нашег Василија Острошког. Свети отац наш Василије није Христос, није Син Божији Јединородни, али је син Божији по благодати и исто је тако за свој народ као Христос за сво човјечанство окусио и испио до краја чашу жучи – казао је Владика Кирило и нагласио да су се све вражије силе које су хтјеле да одвоје Светог Василија од Божијег пута разбиле о острошке стијене. Бесједа Владике Кирила на крају Бденија Тачно у поноћ Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије читао је Актатист поред моштију Светог Василија, а великом броју сабраних обратио надахнутом архипастирском бесједом говорећи о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Литругијска прослава празника Светог Василија Острошког почела је сат после поноћи у цркви Часног Крста, а Светом службом Божијом началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије. Другу Литургију у пет сати ујутру служио је Епископ Кирило са свештенсвом у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, а у цркви Светог новомученика Станка одслужена је Литургија са саборним крштењем. Све фотографије текст и фотографије: Жељко Вуксановић View full Странице