Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чудотворац'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. “Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ". „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  3. „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  4. Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Филм Чудотворац Егински О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. „Величамо те страстотерпче Свети Великомучениче Димитрије и поштујемо твоја часна страдања која си претрпео за Христа.ˮ (Свјетилен Св. Вел. Димитрију) Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Димитрије солунски мироточиви, рођен је од благочестивих родитеља који су били у тајности хришћани, будући да је гоњење хришћана било у пуном јеку. Они Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија, усадивши му у срце клицу еванђелских принципа који су се у младом Димитрију умножили. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, Преосвештени Епископ новосадски и бачки Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца.“[1] Први помен о Светом великомученику Димитрију почиње житијем, које је у 7. веку написао Архиепископ солунски Јован. Говорећи о овом великом угоднику Божјем Свети Григорије Палама вели: „Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа која се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају… Да бисмо изразили све у потпуности, употребићемо Соломонову изреку да онај ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрије је био оно „жезло Аароново“ и процветали изданак благочашћа, највољенији цвет, чудесан и богоугодан плод или, боље речено, жезло и божанствени скиптар Вечног Архијереја Христа. Ако тако желите, Димитрије је био вечноцветајућа и богоугодна палица Христа, Чији је праобраз био Аарон. И ако је он био праобраз Христов, онда је његово жезло, украшено истовремено и лишћем и цвећем, жезло које доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз Димитрија, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Међутим, Димитрије се од оног Аароновог жезла разликује колико је могуће да се набоље разликује од праобраза онај који касније учини својим свако добро, по својој племенитости и ваљаности нарави, делима и чудесима. У погледу несмањеног и непрестаног даровања изобилног потока милости свима онима што му приступају, он је сличан светлоносном дрвету које, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и божанствене дарове којима је он сам свагда испуњен као неко сунце што озарује сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видљивих и невидљивих добара.ˮ[2] Свети великомученик Димитрије у народу Божјем познат је као мироточиви светитељ. Базилика Светог Димитрија у Солуну у којој се чувају мошти овог угодика Божјег, по неким сведочењима била је током средњег века најпосећенији храм, што нам Доментијаново житије Светог Саве потврђује: „Свети Сава дође у солунски град, поклони се Св. Великомученику Димитрију и целива његов часни гробˮ. Солун, други по величини град у Грчкој, у својој историји био је од велике важности одмах после Цариграда. У њему је Апостол Павле написао чувену посланицу Солуњанима. У овом граду су рођени свети Кирило и Методије и из њега су кренули у своју мисију ширења хрићанства и писмености међу словенским народима. Сâм град и данас представља велико археолошко налазиште и током свог постојања у њему је било преко 365 храмова. Данас их има много мање а свакако на далеко познат је храм Светог Великомученика Димитрија солунског чудотворца, над чијим се моштима и данас дешавају многобројна чуда. Богослужбени спомен на Светог великомученика Димитрија мироточивог солунског У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. (тропар) Химнографске текстове у служби Светог Великомученика Димитрија писали су многобројни познати химнографи, а међу њима најистакнутији су: Цар Лав шести мудри који је написао Славу на Господи возвах, литијске стихире писали су: Анатолије, Георгије Сикелиот, и Герман. Теофан је саставио први канон, док је други канон саставио цариградски патријарх Филотеј. Из богате ризнице химнографије која велича славна дела овог великог угодника Божјег, издвајамо следеће стихире које величају мученичку кончину Св. Димитрија: На вечерњем: *О надумног чуда, на небесима и на земљи радост у спомен мученика Димитрија засија, венчава се хвалама од ангела и од људи прима песму. О како пострада, како се добро подвизаваше, њиме паде непријатељ лукави док је Христос побеђивао у њему. *О надумног чуда, Христа ради прободен трипут блажени Димитрије, јави се непријатељима и противницима као оружје са обе стране оштро, рушећи узвишења непријатеља и рушећи демонска свирепства, њему кличемо: Свети Димитрије заштити нас који верно поштујемо у љубави свагда. *Прободен будући, борца твојим копљем си ранио и учинио си да буде мртав и непокретан. Његове злобе избави нас Димитирије, јаким у страдањима, они који те муче свагда рушећи, свештеним твојим молитвама, божанственим твојим страхом умиљавајући душе и срца наша свети. На јутрењу: *Онога који је копљем наследио благодат Спасових прободених ребара копљем, који нам из њих точи живот, и нетрулежности воде, Димитрија поштујмо, премудрог у учењима и венценосца међу мученицима, који је ток страдања завршио проливеном крвљу и чудеса који је засијао свој васељени, ревнитеља Господњег и милостивог љубитеља сиромаха, а у многим и тешким бедама заступника и заштитника Солуњана, чији и годишњи спомен поштујући славимо Христа Бога који у њему дејсвује ради исцељења свих нас. Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење. (кондак) Спомен великог земљотреса у Цариграду У светлу празника Светог добропобедног Великомученика Димитрија, молитвено се сећамо и једног догађаја из историје Свете Цркве. Наиме, за владе цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 26. октобра/8. новембра 740. године, од кога се срушише многе велелепне грађевине и погинуше многи грађани. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Великомученику Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. За спомен овог чудесног избављења састављени су и тропар и кондак: Тропар земљотресу, глас 8. Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице. Кондак земљотресу, глас 6. Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка --------------------------------------------------------------------------- [1] „Моја слава, Свети Великомученик Димитрије солунски“, Беседа, Нови Сад 1999.године. [2] „Господе, просвети таму моју“, Образ светачки, Београд 2005. године
  7. Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље. Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1). Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху. По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи. Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм. Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку. Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро. Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље. Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1). Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху. По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи. Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм. Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку. Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро. Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  9. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  11. Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Мали мисионар, 1934. Извор: Светигора Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. ГАЛЕРИЈА СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети овде Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма - посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде Извор: Saborna crkva.com Кондак Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.
  12. Тропар: Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо. Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Мали мисионар, 1934. Извор: Светигора Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. ГАЛЕРИЈА СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети овде Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма - посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде Извор: Saborna crkva.com Кондак Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња. View full Странице
  13. 3. јануара 1950. године, при обнављању манастира Неа Макри на Атици, монахиња Макарија је пронашла мошти Светог Јефрема Неамакријског. Од тада је овај манастир место сталног ходочашћа. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и адолесцената који имају проблем са свим врстама зависности – наркоманије, алкохолизма, коцкања, зависности од интернета… Године 1950. донесена је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима чамио запуштен, заборављен и у рушевинама. Обнова манастира била је поверена монахињи Макарији Деспири. Радећи на рашчишћавању манастирских рушевина, а да би се могло приступити обнови, монахиња Макарија је шетајући манастирском земљом размишљала о древним монасима који су се на том месту у претходним вековима подвизавали. Пошто је манастир био пострадао од Турака размишљала је о непознатим мученицима чија је крв залила ово свештено место за време турских прогона. Проникнувши у светињу тога места, молила је Бога да јој открије мошти неких од отаца који су ту живели и пролили своју крв за православну веру.
  14. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ". „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: View full Странице
  15. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.
  16. Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. View full Странице
  17. Поводом празника Светог славног и добропобедног великомученика Димитрија солунског мироточивог доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети великомученик Димитрије – мироточиви чудотворац". Поред Светоотачких сведочанстава о великом угоднику Божјем, аутор посебано наглашава богослужбено прослављање Светог Димитрија ослањајући се на богату и дивну химнографију која на посебан начин велича Светог Димитрија као мироточивог чудотворца. На крају, млади катихета подсећа да у овај празнични дан савршавамо спомен и на чудесно избављење од страшног земљотреса који је потресао Цариград 26. октобра/8. новембра 740. године. „Величамо те страстотерпче Свети Великомучениче Димитрије и поштујемо твоја часна страдања која си претрпео за Христа.ˮ (Свјетилен Св. Вел. Димитрију) Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Димитрије солунски мироточиви, рођен је од благочестивих родитеља који су били у тајности хришћани, будући да је гоњење хришћана било у пуном јеку. Они Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија, усадивши му у срце клицу еванђелских принципа који су се у младом Димитрију умножили. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, Преосвештени Епископ новосадски и бачки Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца.“[1] Први помен о Светом великомученику Димитрију почиње житијем, које је у 7. веку написао Архиепископ солунски Јован. Говорећи о овом великом угоднику Божјем Свети Григорије Палама вели: „Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа која се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају… Да бисмо изразили све у потпуности, употребићемо Соломонову изреку да онај ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрије је био оно „жезло Аароново“ и процветали изданак благочашћа, највољенији цвет, чудесан и богоугодан плод или, боље речено, жезло и божанствени скиптар Вечног Архијереја Христа. Ако тако желите, Димитрије је био вечноцветајућа и богоугодна палица Христа, Чији је праобраз био Аарон. И ако је он био праобраз Христов, онда је његово жезло, украшено истовремено и лишћем и цвећем, жезло које доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз Димитрија, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Међутим, Димитрије се од оног Аароновог жезла разликује колико је могуће да се набоље разликује од праобраза онај који касније учини својим свако добро, по својој племенитости и ваљаности нарави, делима и чудесима. У погледу несмањеног и непрестаног даровања изобилног потока милости свима онима што му приступају, он је сличан светлоносном дрвету које, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и божанствене дарове којима је он сам свагда испуњен као неко сунце што озарује сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видљивих и невидљивих добара.ˮ[2] Свети великомученик Димитрије у народу Божјем познат је као мироточиви светитељ. Базилика Светог Димитрија у Солуну у којој се чувају мошти овог угодика Божјег, по неким сведочењима била је током средњег века најпосећенији храм, што нам Доментијаново житије Светог Саве потврђује: „Свети Сава дође у солунски град, поклони се Св. Великомученику Димитрију и целива његов часни гробˮ. Солун, други по величини град у Грчкој, у својој историји био је од велике важности одмах после Цариграда. У њему је Апостол Павле написао чувену посланицу Солуњанима. У овом граду су рођени свети Кирило и Методије и из њега су кренули у своју мисију ширења хрићанства и писмености међу словенским народима. Сâм град и данас представља велико археолошко налазиште и током свог постојања у њему је било преко 365 храмова. Данас их има много мање а свакако на далеко познат је храм Светог Великомученика Димитрија солунског чудотворца, над чијим се моштима и данас дешавају многобројна чуда. Богослужбени спомен на Светог великомученика Димитрија мироточивог солунског У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. (тропар) Химнографске текстове у служби Светог Великомученика Димитрија писали су многобројни познати химнографи, а међу њима најистакнутији су: Цар Лав шести мудри који је написао Славу на Господи возвах, литијске стихире писали су: Анатолије, Георгије Сикелиот, и Герман. Теофан је саставио први канон, док је други канон саставио цариградски патријарх Филотеј. Из богате ризнице химнографије која велича славна дела овог великог угодника Божјег, издвајамо следеће стихире које величају мученичку кончину Св. Димитрија: На вечерњем: *О надумног чуда, на небесима и на земљи радост у спомен мученика Димитрија засија, венчава се хвалама од ангела и од људи прима песму. О како пострада, како се добро подвизаваше, њиме паде непријатељ лукави док је Христос побеђивао у њему. *О надумног чуда, Христа ради прободен трипут блажени Димитрије, јави се непријатељима и противницима као оружје са обе стране оштро, рушећи узвишења непријатеља и рушећи демонска свирепства, њему кличемо: Свети Димитрије заштити нас који верно поштујемо у љубави свагда. *Прободен будући, борца твојим копљем си ранио и учинио си да буде мртав и непокретан. Његове злобе избави нас Димитирије, јаким у страдањима, они који те муче свагда рушећи, свештеним твојим молитвама, божанственим твојим страхом умиљавајући душе и срца наша свети. На јутрењу: *Онога који је копљем наследио благодат Спасових прободених ребара копљем, који нам из њих точи живот, и нетрулежности воде, Димитрија поштујмо, премудрог у учењима и венценосца међу мученицима, који је ток страдања завршио проливеном крвљу и чудеса који је засијао свој васељени, ревнитеља Господњег и милостивог љубитеља сиромаха, а у многим и тешким бедама заступника и заштитника Солуњана, чији и годишњи спомен поштујући славимо Христа Бога који у њему дејсвује ради исцељења свих нас. Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење. (кондак) Спомен великог земљотреса у Цариграду У светлу празника Светог добропобедног Великомученика Димитрија, молитвено се сећамо и једног догађаја из историје Свете Цркве. Наиме, за владе цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 26. октобра/8. новембра 740. године, од кога се срушише многе велелепне грађевине и погинуше многи грађани. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Великомученику Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. За спомен овог чудесног избављења састављени су и тропар и кондак: Тропар земљотресу, глас 8. Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице. Кондак земљотресу, глас 6. Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка --------------------------------------------------------------------------- [1] „Моја слава, Свети Великомученик Димитрије солунски“, Беседа, Нови Сад 1999.године. [2] „Господе, просвети таму моју“, Образ светачки, Београд 2005. године View full Странице
  18. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. (тропар Светом Луки) Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. (тропар Светом Петру чудотворцу цетињском) РАДИО БЕСЕДА: ТРОПАР ДАНА - Свети Апостол и Еванђелист Лука и Свети Петар чудотворац цетињски
  19. “… Лука млади виде Божју Истину, Предаде се срцем Божијему Сину Слуша Учитеља, гледа Чудотворца, И у Њему позна свог Бесмртног Творца…“ (Свети Владика Николај) О Светом Апостолу и Еванђелисту Луки, као и о Светом Петру чудотврцу цетињском говори презвитер Милорад Мировић. На звучном запису емисије "У сусрет празнику" благодаримо Радију Беседа. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. (тропар Светом Луки) Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. (тропар Светом Петру чудотворцу цетињском) РАДИО БЕСЕДА: ТРОПАР ДАНА - Свети Апостол и Еванђелист Лука и Свети Петар чудотворац цетињски View full Странице
  20. Version 1.0.0

    44 downloads

    Duhovne pouke prepodobnog oca Serafima za svjetovnjake i monahe
  21. Акатист преподобном и богоносном оцу нашем Атанасију Атонском Чудотворцу (Слави се 18/5.јула) Кондак 1 Изабрани од града Трапезунта испоснички си просијао на Атону,дивни подвижниче и чудотворче,преподобни оче Атанасије,брзи помоћниче и исцелитељу душевних и телесних болести,пошто имаш велику смелост пред Господом који те је прославио, ослободи нас од свих невоља и руководи стазом спасења,да ти похвално кличемо: Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Икос 1 Творац Анђела и целе творевине,изабрао је Гору Атонску земаљским уделом Пречисте Своје Матере и даровао је у вечно наслеђе монасима,обjави тебе у њој као светлу светиљку која украшава цео сабор преподобних.Због тога као великом угоднику Христовом певамо ти: Радуј се,предобри учитељу монаха! Радуј се,преславни сабеседниче анђела! Радуј се,дивна светиљко целомудрија! Радуј се,најусрднији испунитељу поста и уздржања! Радуј се,премудри учитељу духовног живота у Христу! Радуј се,светли примеру кротости и смирења! Радуј се,јер си име твоје[1] оправдао безсмртним делима! Радуј се,јер си прехвално у себи сјединио дело и виђење! Радуј се,јер си подражавао преподобнога Петра Атонског у равноангелном животу! Радуј се,јер си са њима на небесима примио равну славу! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 2 Када по блаженој смрти родитеља твојих,ти који си још био дете и који ниси знао да се стараш о себи,Свеблаги Господ Божанским Својим промислом је уредио да се једна монахиња стара о теби и васпитаваше те уместо сина,тад си блажени,видео њу,старатељку твоју,да пости и да се моли Богу,похитао си,колико је то дозвољавало детету,да подражаваш њеном светом животу,певајући са њом Христу Богу:Алилуја! Икос 2 Разум небески подари се теби,угодниче Божији,када си дошао да се школујеш у Цариграду,јер си толико у томе преуспео да си се за кратко време показао као посебан говорник и премудри учитељ.Ми пак,тако теби од Бога умудреноме,приносимо овакве немудре похвале: Радуј се,јер си себи поставио правило живота: почетак мудрости је страх Божији! Радуј се,јер си се старао да сачуваш све заповести Господње! Радуј се,јер си мудрошћу твојом јасно увидео пролазност света! Радуј се,јер си усрдно зажелео да се стараш о души твојој! Радуј се,јер си се од младости учио посту и молитви! Радуј се,јер си се приљежно поучавао у Светом писму! Радуј се,јер си се од младости украсио седином мудрости! Радуј се,јер си од Господа добио утеху због лишавања родитеља твојих! Радуј се,јер си се уздржањем васпитавао више од млека! Радуј се,јер си од вршњака твојих,младића био познат учитељ монасима! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 3 Сила благодати Божије удруживши се са добром намером твојом поможе ти, блажени,да избегнеш веома замршене замке овога света,посла ти светога старца Михаила,вођу и учитеља у монашком животу,у чему си се све до смрти твоје добро подвизавао,појући Богу:Алилуја! Икос 3 Имајући велику жељу према равноангелном монашком животу,оставио си Цариград, блажени,и дошао си у манастир Малеин,и преподобни Михаило те обуче у монашку власеницу,и као војник био си обучен у оклоп вере и тако храбро си устао против невидљивих непријатеља рода људскога.Зато те прослављамо овако: Радуј се,јер си од младости предао себе на служење Господу! Радуј се,јер си Њега јединога заволео изнад свега! Радуј се,јер си због Царства Небескога оставио част и славу овога света! Радуј се,јер си презрео као трице сва привремена блага! Радуј се,јер си тело покорио духу! Радуј се,јер си ум твој уперио на богомислије! Радуј се,јер си бодро одбијао помисли вражије! Радуј се,јер си светошћу и чистотом постао сличан анђелима! Радуј се,велики украсе Кименскога манастира! Радуј се,славо и красото Атона! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 4 Привремену славу и поштовање од богољубивих војвода,избегавајући као буру и морске таласе,оставио си Кименски манастир,дошао си у Свету Гору,као у тихо пристаниште,преподобни Атанасије,и тамо си се предао на послушање старцима подвижницима,певајући са њима Христу Богу:Алилуја! Икос 4 Чувши прот и остали светогорски оци твоје преслатко тумачење Светога писма, задивише се сили благодати која излазаше из уста твојих и прослављаху Бога;један пак, од њих,преподобни Павле,пророчки рече за тебе:овај који је дошао после нас биће први врлином и славом у Царству Небеском.Ми пак,сада видевши испуњење овога пророштва радосно ти кличемо: Радуј се,дивни изабраниче Божији! Радуј се,пречасни стану Духа Светога! Радуј се,похвало преподобних отаца! Радуј се,испуњење њихових пророрштава! Радуј се,слаткоречити и богомудри говорниче! Радуј се,предобри и трудољубиви краснописцу! Радуј се,ревнитељу црквенога поретка! Радуј се,искоренитељу душепагубних шапутања у цркви! Радуј се,је си твојим премудрим и благодатним речима задивио побожне војводе! Радуј се,јер си их руководио стазама ка спасењу! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 5 Јави се твој живот светлији од звезде,преподобни оче Атанасије;ти пак,сам си ишао тесним и тескобним путем који води право у Царство Небеско,и многе друге си учио да врше вољу Господњу и њих који светле врлинама си представио Христу Богу,певајући са њима:Алилуја! Икос 5 Непријатељ људскога рода видевши манастир који си саздао за боравак монаха у њему веома много се раздражи и рече друговима својим:о другови, и снаге моје,докле ћемо да трпимо и зашто не растргнемо непријатеља нашег Атансија ? Ти пак,оче ,молитвом твојом Господу као жезлом поразио си њихове нападе.Због тога ти певамо овако: Радуј се,добри војнику Христов! Радуј се,славни победниче невидљивих непријатеља! Радуј се,јер си радосно опростио старцима који су те клеветали! Радуј се,јер си непријатеље твоје заволео као пријатеље! Радуј се,јер си био добар пастир Богом урученом ти стаду! Радуј се,јер си штитио разумне твоје овце од духовних вукова! Радуј се,јер си од Бога добио дар скрушености! Радуј се,јер си скупио богатство врлина! Радуј се,јер си се удостојио да у виђењу видиш самога Господа Христа! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 6 Атонска Гора проповеда трудове и подвиге твоје којима си се у дубравама и долинама њеним подвизавао као бестелесан,преподобни;најпре објави славу твоју свештена твоја Лавра у којој леже твоје исцелитљске мошти,које изливају реке чудеса и исцељења онима који због тебе кличу Богу:Алилуја! Икос 6 Преподобни,засијао си у земаљском телу небеском светлошћу као пламен огњени,које се удостојивши твој ученики Герасим,са страхом завапи:о,оче!Због тога и ми ти вапијемо: Радуј се,оче,јер си светлошћу врлина твојих обасјао свет! Радуј се,јер си из пустиње Атона одагнао тамне бесовске пукове! Радуј се,јер си светлошћу лица твога задивио ученика твога! Радуј се,јер си опаку његову болест исцелио једном речју! Радуј се,јер у трулежном телу био си озарен нетрулежном светлошћу! Радуј се,јер си у себи носио огањ Божанске љубави! Радуј се,јер у Царству Оца Небескога сијаш као сунце! Радуј се,најтоплији наш молитвениче пред Христом Богом! Радуј се,брзи помоћниче у невољама! Радуј се,велики утешитељу у жалостима! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 7 Христољубиви војвода Никифор желећи да зарати против безбожних агарена мољаше Атонске оце да се помоле Богу за њега и да пошаљу тебе код њега.Ти пак,оче Атанасије, повиновавши се оцима,ако и не желећи,путовао си до Крита и тамо си молитвама твојим помогао хришћанима да победе агарене,који не знају да певају:Алилуја! Икос 7 Прелукави ђаво измисли ново зло када подиже на завист једног од твојих ученика и научи га да те закоље као безгрешно јагње.Ти пак,оче спашен си био руком Свевишњега, том убици си отачки опростио и целивао си га.Стога сви ми дивећи се таквој твојој незлобивости похвално ти кличемо: Радуј се,јер си кротошћу и смирењем твојим подражавао Христу Богу! Радуј се,јер си незлобивошћу твојом победио духа злобе! Радуј се,најскупљи бисеру ризница Христових,кога не може покрасти убица душа! Радуј се,јер тебе десница Господња чуваше од свих зала! Радуј се,спашени од изненадног убиства! Радуј се,неповређени,по речи Господњој,од смртоностног пића! Радуј се,јер си од смрти спасао три човека који су страдали од глади и мраза! Радуј се,јер си многе исцелио од различитих болести! Радуј се,јер си верне утврдио у Православљу! Радуј се,јер си посрамио лажљивце и неверне! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 8 Необично је било видети,када си заповешћу твојом,оче,у летње време захваћену слану воду из мора,учинио хладном и слатком онима који су је пили и утолили жеђ.Због тога величамо Господа,који ти је подарио такав дар чудотворства и у умиљењу певамо Њему: Алилуја! Икос 8 Дивно се јави теби Мајка Христа Бога нашега,и заповеди ти да жезлом удариш камен из кога одмах потече извор воде,који и до сада излива живу и исцелитељску воду.Чудећи се таквом благовољењу Владарке према теби,кличемо ти овако: Радуј се,јер си се удостојио да видиш пресветло лице Царице Небеске! Радуј се,јер си Њеном заповешћу извео воду из камена! Радуј се,јер си се тим преславним чудом показао сличан боговидцу Мојсеју! Радуј се,јер са тим великим пророком сада бораваш у рајским насељима! Радуј се,јер благодатно посећујеш твој извор! Радуј се,јер дајеш здравље болеснима! Радуј се,очишћујеш губаве! Радуј се,јер из људе изгониш нечисте духове! Радуј се,јер си усрдно послужио болеснима! Радуј се,јер си исцељивао стомачне и неизлечиве болести! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 9 Многоречити говорници не могу достојно да похвале милости Царице Небеске према хришћанским подвижницима.Јер Она дође у твоју лавру,оче,са два анђела и ученицима твојим како је видео Матија,који су били у цркви ,давала је златнике и сребрњаке онима који су се усрдно молили и певали Богу:Алилуја! Икос 9 Сви монаси Атонске Горе прослављају те,оче Атанасије,као свога наставника и топлог посредника,да не буду лишени твоје благодатне помоћи и сви православни људи који са љубављу поштују свети спомен твој кличући: Радуј се,јер се светим и прехвалним твојим животом узвелича светоназвани Атон! Радуј се,јер си нам као образац оставио небоусходну лествицу врлина твојих! Радуј се,часни украсе земаљскога жреба Мајке Божије! Радуј се,похвало православнога монаштва! Радуј се,јер си задобио Божију милост због твоје велике љубави и милосрђа према грешницима! Радуј се,јер си због твог великога старања за странце од Господа који је ради нас био странац присаједињен у вечним скинијама! Радуј се,јер си због твоје славне победе над телом и ђаволом овенчан венцем славе! Радуј се,јер си због девствене чистоте и срдачне простоте од Приснодјеве Марије примљен у најближе друштво са преподобнима! Радуј се,јер благовољењем Царице Небеске манастир који си ти подигао у Њено име преименова се у твоје име! Радуј се,јер светло се празнује дан престављења твога у твом манастиру! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 10 Желећи спасити Богом уручено ти стадо од раздора и саблазни,и приближавајући се смрти,написао си ,оче,ученицима твојим писмени завет,поучавајући све узајамној братској љубави и чувању отачких предања.Ми пак,хвалећи такву твоју бригу за духовну твоју децу певамо Христу Спаситељу нашем:Алилуја! Икос 10 Оградивши се тврђавом трпљења и укрепивши се надом вечних добара,прошао си тесном стазом земаљско странствовање,преподобни Атанасије,носећи јарам поста, свеноћнога бденија и старања за душе поверене ти теби.Сада пак,пошто боравиш у небеском блаженству,помени нас који те овако хвалимо: Радуј се,крепки подвижниче који си угасио све распаљене стреле лукавога! Радуј се,јер си душу твоју чисто умио проливеним сузама! Радуј се,јер си отачки носио слабости слабих! Радуј се,јер си оне који су упали у дубину сагрешења узводио на гору врлина! Радуј се,јер си био учитељ многих великих људи! Радуј се,јер си кротко изобличио цара Никифора због неиспуњеног датог завета Богу! Радуј се,јер си пророчки предвидео будуће догађаје! Радуј се,јер си јасно видео оне који су били далеко од тебе! Радуј се,топли љубитељу славе Божије! Радуј се,ревностни испунитељу заповести Његових! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 11 Благодарне песме принео си,оче,Богу који те је дивно спасао од потопљавања у мору са твојим ученицима када је дејством духа злобе,лађа у којој си пловио била разбијена и сви који су били у њој упали су у воду,но не утопише се и певаше хвалу Господу: Алилуја! Икос 11 Имајући ум и срце озарено светлошћу благодати Божије,преподобни оче Атанасије, тајанствено си прорекао твоју страдалничку смрт којом си се погребао телом као мученик под развалинама палога храма,духом си се преселио у небеске станове,у којима,твојим посредовањем помози да уђемо у небеске дворове пред Господом и ми који ти кличемо овако: Радуј се,који си чинио велика и преславна чудеса у животу и после смрти твоје! Радуј се,јер си чудесно излио из ноге твоје крв као миомирисно миро! Радуј се,јер си сабрао мноштво монаха на часни погреб твој! Радуј се,јер се у гробу тело твоје показало светло небеском радошћу! Радуј се,јер си помазивањем крвљу твојом болесног морнара подигао са смртнога одра! Радуј се,јер си том крвљу излечио крвоточиву жену! Радуј се,јер к себи привлачиш сва срца љубављу твојом! Радуј се,јер миомиром Божије благодати одгониш од многих смрад страсти! Радуј се,пресветли свећњаку,који са Атонске Горе светлиш целом православном свету! Радуј се,јер осветљујеш пут ка небу не само монасима него и мирјанима! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 12 Даде ти се велика благодат од Бога,оче,да врлинске људе упућујеш да још више напредују,а грешне да побуђујеш на покајање,одгонећи од њих скакавце и различите болести и лечећи страсти.Зато те смирено молимо,оче,немој лишити твоје помоћи и нас који певамо Богу:Алилуја! Икос 12 Прослављајући свети и равноангелни твој живот,величамо те,оче Атанасије,као многомоћног молитвеника за нас пред Богом,топлога заступника и учитеља ка спасењу,и са љубављу ти узглашавамо овако: Радуј се,похвало Православне Цркве! Радуј се,заштитниче манастира твога и целе Горе Атонске! Радуј се,искрени љубитељу пустињачког молитвенога ћутања! Радуј се,мурдри руководитељу општежића! Радуј се,истински ревнитељу испосничкога живота! Радуј се,светли примеру и учитељу свих монашких врлина! Радуј се,јер због смирења ниси хтео да јавиш свету твоје свете мошти! Радуј се,јер онима који су хтели да их изваде из земље запретио си огњем! Радуј се,јер до сада православни људи поклањају се светоме гробу твоме! Радуј се,јер се и тамо види и твој чудотворни жезал! Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче! Кондак 13 О,предивни учитељу монаха и чудотворче,преподобни оче Атанасије,стојећи сада пред престолом Цара Славе Господа нашега Исуса Христа,моли Му се да подари свима нама дух истинске кротости,љубави и целомудрености,да би окончали живот наш у покајању,и удостојили се да са свима светима у Небеском Царству певамо Богу:Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Преподобни оче Атанасије,посебни угодниче Христов и велики Атонски чудотворче,у данима земаљскога твога живота многе си упутио на прави пут и мудро руководио у Царству Небеском,тешио си жалосне,дао си руку помоћи палима и свима си био љубазан, милостив и састрадални отац;ти сада боравећи у небеској светлости,најпре умножи љубав твоју према нама слабима,који разним невољама страдамо у животноме мору, искушаванима духом злобе и страстима.Због тога смирено те молимо,свети оче: по благодати даној ти од Боа,помози нам да у простоти срца и у смирењу творимо вољу Господњу,да победимо искушења вражија и да исушимо свирепо море стасти,да тако неуквашпено прођемо пучину животнога мора и заступништвом твојим пред Господом, удостојимо се да уђемо у обећано Царство Небеско,славећи Беспочетну Тројицу,Оца и Сина и Светога Духа,сада и увек и у векове векова.Амин. Акафист преподобному и богоносному отцу нашему Афанасию Афонскому чудотворцу, Издание русской пустыни Вознесения Господня на Афон,Москва,Синодальная типография,1908. http://akafist.narod...asi_Afonski.htm. Превео са црквено-словенског језика Протонамесник Животије Милојевић [1] Атанасије на грчком значи безсмртни
×
×
  • Create New...