Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чтец'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019. "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..." Превод: 1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда. 2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи. 3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод) Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали. Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца: 1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне. 2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем. 3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији. Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради. View full Странице
  2. Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019. "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..." Превод: 1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда. 2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи. 3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод) Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали. Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца: 1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне. 2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем. 3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији. Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.
  3. Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање View full Странице
  4. Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање
  5. …или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев) Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво. Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке… Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја. Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве. Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе. Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других. Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи. Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!). Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима. У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли. Б. Кнежевић Извор: Теологија.нет
  6. Чтец Божо Кнежевић, студент медицине говорио је за слушаоце радија Светигоре о везама старца Емилијана са митрополитом Амфилохијем и српским народом. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  7. У свештенство хиротесије (црквенослужитељске службе) сада спадају: појци, чтечеви и ипођакони, а у старини још: аколути, ексорцисти, свећеносци, вратари, као и ђаконисе и презвитиде. Служба чтеца подразумева читање Светог Писма, из Старог и Новог Завета. У првим временима из Старог Завета читао је све књиге, а из Новог Завета Дела апостолска и посланице. Ипођакони су у почетку за време савршавања Свете Литургије стајали поред западних врата храма. Временом служба ипођакона добија нови облик, где они постају прислужитељи у светом олтару, о чему сведочи Свети Симеон Солунски: "Ипођакон стоји код врата и са сваком пажњом пази на оне који улазе и излазе из храма за време светог богослужења. Он својим рукама додирује и припрема пре Литургије (празне) свете сасуде". У оквиру тридесете емисије "Светотајинско богословље" говорили смо и о историјском развоју одјејанија које црквенослужитељи носе на светом богослужењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...