Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човјек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. У току седмог симпосиона „Теологија у јавној сфери“, у нашем граду боравио је отац Гојко Перовић, ректор Богословског факултета на Цетињу. Са њим смо разговарали о борби коју вјерни народ већ више од мјесец дана води са онима који отимају православне светиње. Водитељ: Сунчица Пешић. Извор: Радио Требиње
  2. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора
  3. Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  5. У недјељу, 22. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије началствоваао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту је саслуживало братство Саборног храма. Звучни запис беседе Бесједећи о прочитаном одломку из Јеванђеља по Луки, у коме се говори о исцјељењу болесне жене у суботу, Митрополит Порфирије је истакао да је човјек већи од закона. „Није човјек створен ради закона и правила, и није смисао човјековог живота да се циљ одређује правилима, него су правила створена и постоје у нашим животима ради нас. Правила постоје ради човјека и она постоје као помоћна средства, као педагози, као упутства кроз која ми развијамо у себи радост, мир, љубав и градимо међусобне односе. Она постоје да бисмо у једном тренутку утврдили себе у добру и да би нам врлина и добро постали спонтани покрети и природан начин нашега живота“. По завршетку Литургије вјерници су се окупили у просторијама Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, гдје су полазници вјеронауке извели пригодан програм, који су, предвођени вјероучитељицама Ранком Бркић и Иваном Лукић и диригентицом дјечијег хора Оленом Циглењак, припремили поводом празника Дјетињци. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић. Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине. Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба. “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона. Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама. Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан. “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић. Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове. “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић. Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина. Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити. “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић. То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  8. На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  9. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу. – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот. Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило. – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа. На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави. Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову. Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас новосаграђену цркву Светог Николе у Наљежићима у Горњем Грбљу и у њој са свештенством служио Свету архијерејску литургију. Црква је задужбина братства Магуд из Грбља. У току Литургије свету тајну крштења примио је дјечак Матеј. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је нови храм посвећен Светом НиколајуМирликијском саграђен да нас призива светом граду Јерусалиму. „Одавде ходимо и према истоку и према западу, и према сјеверу и према југу. И овдје се, на овоме светом мјесту од данас поклањамо Оцу и Син у и Духу Светоме, Богу љубави, који нас призива, све људе и све земаљске народе на љубав узајамну“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је сваки човјек рођен на земљи наш ближњи. „Дакле, та Божја љубав, Христова љубав, која је никла из крајеугаоног камена – Христа Бога нашега, она остаје да обасјава и призива све људе и земаљске народе управо на љубав према Богу и љубав према ближњима“, нагласио је он. Рекао је да 20. вијек и почетак 21. вијека, нажалост, змијски отров који је покушао да разори ту Божанску љубав. „Покушао је да прогна Христа Бога из овога свијета, да прогна Бога љубави из овога свијета, да на Његово мјесто устоличи сатанску, демонску, самоубичаку људску силу кроз бољшевизам, кроз титоизам, кроз нацифашизам и све друге изме који су демонске силе богомржње и братомржње. А овај храм, он је свједок Бога љубави и призив на братољубље свима на помирење међу браћом. А ништа више нам не треба данаснего узајамног праштања и помирења“, поручио је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је поводом освећења храма благосиљао славски колач. Братсво Магуд одликовао је архијерејском похвалницом за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у градњи храма Светог Николе у Наљежићима и обнови других храмова на овом подручју. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да Црна Гора никадаљ не би могла бити држава да није било митрополита црногорских на Цетињу. „А Михољска превлака је огњиште и Црне Горе и Брда и Боке Которске, и свега нашега рода и народа. То треба да знају сви они који се данас зову Црногорцима – гдје је кренула њихова историја, гдје је утемељена, да без те Митрополије црногорске, приморске, скендеријске, зетске нема и не може бити Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да су се у наше вријеме појавили „неки незнавени“, васпитани на Марксу и на Енгелсу, који стварају некакву безбожну цркву. „Безбожници стварају цркву. То је први пут у историји свијета. Али, ми смо по много чему чувени, па ето и по томе – да стварамо своје безбожне цркве темељећи их на безбожности, на некрсту, на идеологији маркситичко-титоистичкој, на миловској идеологији… Не може то. Ђаволске заједнице су ђаволске, а Црква је Црква Божија“ закључио је Митрополит Амфилохије. Црква Светог Николе је најмлађи храм на подручју Доњег и Горњег Грбља. Пети је храм по реду у Наљежићима и уједно шездесет и пети на подручју цијелог Грбља. Налази се поред кућа братства Магуд, које је одлучило да га посвети Светом Николају Мириликијском Чудотворцу, својој крсној слави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У 15. недјељу по Духовима, 29. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свету великомученицу Јефимију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживало му је 10 свештенослужитеља. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и велики број вјерника, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао саслужитељ протојереј Бошко Рољић из Мркоњић Града, који је подсјетио на ријечи јеванђеља о заповијестима Божијим. Он је подјсетио на 10 заповијести које је на двије камене плоче исписао Мојсеј, а које је Господ везао у двије заповијести. – Прва је заповијест највећа, љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем својим, свим умом својим, а друга слична овој, љуби ближњег свога као самог себе. Сваки човјек ије наш ближњи, слика и прилика Божија. Зато смо се овдје окупили са свих страна и простора, гдје живе они који се Бога боје и који преко угодника Божијих траже заштиту и милост, преко Светог Василија Острошког Чудотворца и других светитеља, од првог мученика за вјеру Светог архиђакона Стефана, до светитеља наших дана – казао је између осталог о. Бошко. Извор: Манастир Острог
  12. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 12. септембра 2019. године, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског, заштитника Васојевића, свету архијерејску Литургију у храму Светог Евстатија Српског у Трепчи код Андријевице, поводом петогодишњице од освећења тог светог храма. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Сабраном народу беседом се обратио владика Јоаникије, који је подсјетио да догађај Преноса моштију Светог Александра Невског, чији спомен Црква молитвено слави, а датира из времена Петра Великог, руског цара који је на Неви подигао нову престоницу. -У велики царски град, Петроград, он је пренио и мошти Светог Александра Невског да би град који оснива био под заштитом једног од највећих руских светитеља. Овај празник нас упућује да сагледамо какви су некада били владари, а, били су прије свега, заштитници свете вјере православне, Цркве Божје, велики родољуби који су у сваком тренутку били спремни да положе свој живот за отаџбину, не бојећи се непријатеља, него увијек гледајући да врше правду Божју, бојећи се само гријеха и да не преступе заповијести Божје, казао је Владика. -Такав је био и Свети Александар Невски, човјек истинске, дубоке вјере, огромне храбрости и способности, велики ктитор, градитељ, велики ратник, побједоносац. Њему је Бог дао побједу над надмоћнијим непријатељима, тадашњим крсташима, који нијесу ишли само да пљачкају Цариград и поробљавају источне земље, под геслом да ослобађају гроб Христов, а заправо су били пљачкаши, него су ишли и на Русију. Њих је Свети Александар Невски поразио више пута, а, нарочито, су запамтили пораз који су доживјели на Чудском језеру 1242. године, навео је Епископ будимљанско-никшићки и додао: -Свети Александар Невски био је млађи савременик Светог Саве, али је по свему подобан Светом Симеону Мироточивом. И он је био побожан као и Свети Симеон, такав је био чувар православља, и такав ктитор, човјек, који је пред крај живота, иначе, много је краће живио од Светог Симеона, ријешио да се повуче у манастир и прими монашки постриг. Замонашио се са именом Алексеј, али је и даље помагао своју отаџбину, а када је требало излазио је из манастира да помогне свом народу, бесједио је владика Јоаникије, истичући: -Најпобожнији међу владарима руске земље и највећи борац за њену слободу. Његова држава није била тако велика као данашња Русија, била је много мања, али је он духовно утврдио, укријепио, па је она, после њега, напредовала, ширила се и постала велика Русија. То је постала захваљујући великим личностима и људима, који су вјеру ширили, проповиједали Јеванђеље, подизали дивне задужбине. Њихово гесло је било: за вјеру, за православље, па онда и за отаџбину, а отаџбина има дубоки смисао, тек, ако је прожета вјером, ако је освећена светим храмовима, ако у њој царује слобода, вјера и свака друга врлина. -Васојевићи имају посебан разлог што прослављају Светог Александра Невског као свог заштитника. Васојевићи су се два пута зарицали, у борбама против Климената и против Турака, на овај дан су, из два наврата, биле велике битке са непријатељима наше вјере и отаџбине. Познато је оно њихово зарицање: Помоз` Боже и Свети Лесендро, Свети Александре, ако ли нам будеш у помоћи славићемо Тебе довијека. Овдје, на Крчеву је била друга битка, из новијих времена, и то мјесто би требало обиљежити, јер је ознамењено. Божја благодат сишла је и укријепила мишице ваших предака, те су се одупрли непријатељу. Међутим, у вријеме када се вјера потискивала, а храмови скрнавили, ово се подоста било заборавило, али, хвала Богу, обнављање тог сјећања почело је из Лијеве Ријеке, колијевке Васојевића. Храм Светог Евстатија Српског у Трепчи освећен је управо на овај свети празник прије пет година, подсетио је Владика. Освештан је и преломљен славски колач и жито, а домаћин славља био је јеромонах Саво Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови, који је привремни надлежни парох. Извор: Инфо служба СПЦ
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у манастиру Дуга морачка код Биоча Свету архијерејску литуругију поводом храмовне славе ове свете обитељи. Звучни запис беседе Митрополит црногорско-приморски Амфилохије своју архипастирску бесједу у Цркви Успења Пресвете Богородице је почео ријечима: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој, које је Пресвета Богородица изговорила одговоривши на благу вијест да ће родити Сина и да ће Му име бити изнад свакога имена – Исус. „Пресвета Дјева је родила Сина Божјега, родила је Бога савршенога и савршенога човјека и зато се и зове Богородицом“, истакао је владика подсјетивши да је око назива Богородица било дугих разговора вјековима и на Светим саборима Цркве Божије. Трећи Васељенски сабор потврдио је тај свети назив за Богородицу, јер је било оних који су учили лажна учења да је Она родила само човјека, да је човјекородица. Али Црква Божија надахнуто Духом Светим је посвједочила и свједочи да је она Богородица и да је родила Бога и човјека. Владика је казао да је од тада до данас, и до краја свијета и вијека, једино истинско мјерило свега што се догађа у историји и свијета и човјека Богочовјек. „Човјек савршени сједињен са Богом у једну личност, једну ипостас, и Бог који постаје Бог са нама – Емануел (Са нама је Бог)“, казао је пастирском слову Митрополит. Објаснио је да бесмртна Божанска свјетлост, која је засијала са лица Божијега на гори Таворској, сија до данас и у вјек вјекова обасјава свако људско биће и открива вјечни смисао људског живота – призвање на преображење смртне људске природе у бесмртну природу. На гори Преображења се то појавило и открило, и потврдило у Тајни Христовог распећа, као што се потврдило и открило и у Тајни личности Пресвете Дјеве и у Њеном Успенију које данас прослављамо, бесједио је Високопреосвећени владика Амфилохије. Подсјетио је да је Богородица на дан упокојења сабрала око себе све апостоле, одсутан је био само апостол Тома и када је три дана послије Њенога упокојења, дошао открили су гроб Пресвете Дјеве у којем нијесу нашли Њено тијело које се вазнело: „Она која је родила живога Бога није могла остати подвргнута трулежности и пролазности него је и Она савскрсла Христу. Послије Христовог Васкрсења, Пресвета Дјева је васкрла и узнела се на небеса с десне стране Свете Тројице“, нагласио је Високопреосвећени Митрополит и појаснио да Пресвета Дјева није само причасник Божанске свјетлости пошто је Њена утроба примила Онога који дарује и обасјава том свјетлошћу, што значи да је Њена утроба шира и савршенија од свеукупне васионе. Човјек је призван да буде вјечно непролазно биће, истакао је Архиепископ цетињски и објаснио да је то јединство са Богом и једних са другима вјечно јединство у Христу Богочовјеку које нам се непрекидно дарује у Цркви Божијој. Додао је владика да је све у овоме свијету у знаку крста и Богочовјека који је кроз Своје распеће посвједочио да је Бог са нама, да је Бог вјечна љубав која се дарује кроз жртву. Кроз Пресвету Богородицу свако људско биће је призвано да постане заједничар те Божанске љубави. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојо! Нека би те ријечи Пресвете Дјеве биле и наше ријечи, да наша душа буде слушкиња Божија, да чујемо глас Господњи и служимо Господу свим срцем, душом и бићем својим, и да волимо Бога свим срцем својим и једни друге вјечном и непролазном Божанском љубављу – Оца и Сина и Духа Светога“, казао је на крају литургијске бесједе Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. По завршетку Литургије, Успењски храм опходила је литија, након чега је прочитан акатист Часном крсту који су данас донијела браћа из Русије, а чиј је долазак, по ријечима Митрополита, велики благослов и дар који потврђује да смо ми једна душа и срце у тајни Христовога Крста и тајни Пресвете Дјеве и Њенога Успенија. Крст сједињује све православне широм васељене, сједињује небо и земљу и братими све људе и земаљске народе: „Будућност Европе и свијета је у Цркви православној. Нажалост Европа је постала антихришћанска, данас гора по безбожништву од стаљинистичког Совјетског Савеза, а заједно са њом и Америка. Дај Боже да тајна овога Часнога крста засија у срцима свих европоских, америчких и земаљских народа, да сви будемо једно у Богу, као што је Господ Христос једно са Оцем и Духом Светим“, поручио је Митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је благословио славске приносе а домаћин овогодишње славе Видак Радевић кумство за следећу годину предао је Срђану Лазаревићу из Пипера. Заједничарење у Христу је настављено за трпезом љубави. Прослава Успења Пресвете Богородице храмовне славе манастира Дуга морачка почела је синоћ у навечерје празника служењем празничног бденија у току којег је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије замонашио искушеницу ове свете обитељи, Марију Бошковић давши јој име Василија, по Светој мученици Василији Сремској. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Сахранисмо Пеђу Вукића, владичански. Мноштво Црногораца (укључујући и Бокеље, Брђане, Старохерцеговце…) који су у себи очували етничку, па и етичку, припадност својих предака, који нијесу своју националност трампили за корито „бољег живота“, који нијесу пренационалили, посебно они из свијета културе и науке, дошли су у манастир Острог на службу опијела Пеђи, да се заједно са Митрополитом и свештеницима Богу помоле да његову душу прими у своје наручје. Сабрала их је величина Пеђине личности, њена снага уз коју су се прислањали и са њом идентификовали. Пеђа је био велики јер није пристао, као подоста његових колега историчара у Црној Гори, да „прода вјеру за вечеру“, није пристао на идеолошки инжењеринг историјске науке, који су започели комунисти, па још радикалније наставили посткомунисти. Сачувао је достојанство професије којој је припадао онолико колико је то појединцу могуће, али и своју професионалну и личну част, нераздељиву, и није укаљао част своје породице, братства, свога народа. У овом времену, које је породило врједносни систем којем су хришћанске вриједности, на којима су узрасле традиционалне вриједности Црногораца, на поругу – то је својеврсни подвиг. Било нам је сигурније да позовемо Пеђу и питамо га за неки историјски податак, или извор, него да то тражимо на Гуглу. Био је човјек изузетног памћења и научног расуђивања. Говорио је савршено. На исту тему могао је да говори 5, 10, 30 минута, колико је било потребно, и да је увијек заокружи. Његова реченица била је беспрекорно чиста; могла је одмах на папир, без лекторских интервенција. Мало је људи тог дара. Велики је Пеђа Вукић у својој струци, велики је и као национални борац, стручно и етички утемељен, за разлику од поплаве кафанских и фејсбук националих бораца, али највећи је у свом последовању за Христом. Осјетио је да се примиче крај његовог земаљског живота, и припремио се за одлазак душом у нематеријални свијет. Као мали, ђачић, није се уклапао у врједносни систем своје генерације: није се мангупирао, тукао, није играо фудбал, није бјежао са часова… Учио је, био је одликаш. Будући шанери – тип Црногораца на којем је узрасла овдашња црногорска самобитност, али и државотворност – то му нијесу праштали: добацивали су му погрдно, саплитали га, ударали му ћушке… Комплекс из дјетињства у Пеђи је ескалирао у мржњу према Цетињу и Цетињанима, посебно када су, мазохистички се водећи трендовима оних који су им уништили „Обод“, „Кошуту“, „Бојану“, „Тару“… и привреду им свели на неколико киосака и кафана, за кратко вријеме пренационалили. Цетињани су постали већи противници својим прецима Србима, него што су им то били Турци у своје вријеме. А Пеђа Вукић је на том и таквом Цетињу својим српством сијао као свјетлосни топ у мраку, не само својим дјелом, него и својим присуством, подјећајући Цетињане чија крв тече њиховим венама. Његово свједочење пекло је њихову савјет и – претукли су га опет, као оно када је био мали. Међутим, Пеђа Вукић све им је опростио. Његов праштални видео клип, одмах након што је окончао земаљски живот, раширио се друштвеним мрежама и већ сада је образац припреме хришћанина за „судњу уру“, за тренутак када ће се радвојити његови душа и тијело. Мржња душу држи и кавезу, гњечи је као да је у менгелама, живот нам чини неподношљивим, неспојивим са Христом, као воду са уљем, ма колико ишли у цркву, постили, Богу се молили, славу славили и бадњаке налагали. Без праштања нема нам пута ни кроз овај, земаљски живот, а камо ли из њега. Без праштања непрекидно смо на странпутици. Пеђа је бреме своје мржње истоварио овдје, и отишао душом као лептир, устоличивши се у трон провесора (како се представљао и потписивао) родољубља и христољубља садашњим и будућим генерацијама аутохтоних Црногораца. Извор: ИН4С
  15. Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  16. Игуман Јефтимије (Шкулетић), настојатељ манастира Пива, одржаo je 08. јуна, предавање „Царство небеско и савремени човјек“ у Никшићу. Предавање, у оквиру трибине „Духовне рефлексије“, организује Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ Никшић у просторијама Друштва у Робној кући „Никшићанка“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  17. Не плашим се те речи – „ограниченост“: рад оног највишег што постоји у човеку – разума – своди се баш на непрекидно ограничавање бесконачности, на дељење вечности на погодне, лако сварљиве порције – диференцијале. (Јевгениј Замјатин, „Ми“) У мору сурових информација са којима се носимо свакодневно, бујицама људских лешева, које искачу пред нашим очима, а које је српска књижевница Гордана Ћирјанић одлично окарактерисала као савремену порнографију, било у вијестима, било кроз забавне садржаје, новински натпис о угинулом киту насуканом на обалу са утробом препуном пластичних кеса, не дјелује на нас ни шокантно. Ако занемаримо екологе и људе посвећене очувању биљног и животињског свијета (које оваква вијест често разбјесни више од погинулих у Сирији), већину нас неће много окрзнути. Сјетићемо се безживотног тијела дјечака избјеглице, које је море исто као и кита сурово и равнодушно избацило из својих пространстава и свако замишљање над животињом ће нас заобићи. Али, потребно је почети од кита. Од створења које нам је дато, као такво, другачије, немоћно, огромно и несхватљиво да о њему бринемо и дамо му могућност вјечног постојања. Потребно је почети од несхватљивости и другости бића јер се искључиво у томе крију његова љепота и наша одговорност Стварање човјека се одиграло у свијету који је створен прије њега. Бог користи материју коју је створио прије човјека да би га од ње обликовао. Када му је удахнуо свој дах и учинио га сличним себи, човјек је већ постављен у један већ постојећи свијет, готов врт, савршен у својој разноликости који му је дат на кориштење, тј. на управљање и довршавање („Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати, па како адам назове коју животињу, онако јој буде име.“ [Пост. 2, 19]) и учествовање у том огромном Божанском пројекту. Што заправо, значи да је Божанском промишљу човјек Његов сатворац, свештеник свега створеног, који је позван да чудесно дјело стварања непрестано довршава сопственим слободним стваралачким чином. Оно што човјек није могао да прихвати, са чим се рве до данас и бол те борбе ће га пратити до краја времена јесте управо једини, нужни предуслов истинског стварлаштва и отјелотворења божанске иконе у себи, а то је слобода. Николај Берђајев је себе сматрао филозофом слободе. Тврдио је да је слобода појам који је заузео централно мјесто у цјелокупном његовом мислилачком опусу, али да су га многи тумачи превидјели и поставили надруго мјесто у односу на идеје објективизације или стваралаштва. „Потврђујем примат слободе над постојањем“,[1] чувена је Берђајевљева радикална мисао, којом он заокружује своје учење да уколико нисмо слободни, наше постојање првенствено као боголиких бића, може итекако да се доведе у питање. Да га не би оптужили за проповијед анархије и самовоље у одређивању моралног понашања, Берђајев је истицао и наглашавао да је позвање човјека које се темељи на слободи увијек племенито и витешко. „Човјек мора индивидуално остваривати добро, испуњавајући своје јединствено предодређење, у страху да не изгуби своју личност и своје ја (које није емпиричко). То је тешка дужност, иако не у свакодневном малограђанском смислу.“[2]У Берђајевљевском духу, бити слободан, значи не окивати се објективираном стварношћу и прихватити скоју исконску припадност трансцендецији. Језиком хришћанства, бити слободан значи прихватити своју бесмртност и припадност Творцу. Само из те перспективе човјека способног да се не покори сопственој умности и потреби да разумије свијет, објективира га и претвори у оруђе лажног обожења, могуће је прихватити другост свијета, завољети га и продужити стваралачки акт Творца на који смо позвани. Стваралаштво је крајњи етички чин за Берђајева. Етика према њему, не може да подлијеже закону, на начин на који ни љубав не може да подлијеже објективним формама. Она им увијек измиче. Морал је само очајнички потез човјека окованог у своју палост, а „иза свих тих моралистичких покушаја“, каже Берђајев, „крије се дубока малограђанштина савременог друштва“[3]. Јер шта је малограђанштина него сравњивање и изједначавање и покушај постављања личности, природе и другога под исти заједнички именилац. Официјелни морал не дозвољава човјеку да искуси трагедију постојања, без које он не може бити стваралац, а самим тим нити поступати етички. И заиста је тако. Наше форме друштвено прихватљивог постојања не дозвољавају да свијест о трагедији постане modus vivendi или стваралачки покретач савременог човјека. И различити облиции религиозности, такође затварају човјека у наметнути модел постојања који, како је сматрао Берђајев, најчешће врхуни у једној неприличној самодовољности и задовољству. Човјек слободе неминовно искушава трагедију. Он је разапет између два добра, две љубави и на крају ега који га вуче ка земљи и Божанског подобија које му не дозвољава да се са том земљом у потпуности поистовјети вукући га ка стваралаштву. У том процијепу налази се заправо, простор за човјека и његово дјеловање и он чини могућим крајњу осјетљивост за све оно што је другачије, недокучиво и измиче апсолутно свим објашњењима. Унутар трагичног опита стварности кит престаје да буде далеко биће са којим немамо додира и чија злокобна смрт нема утицаја на нашу егзистенцију, а човјек постаје способан да ствара и чини оно за шта је предодређен. Враћа се Богу кроз стваралаштво, приносећи Му творевину, на начин који је само њему као Боголиком бићу својствен. Ван процијепа губитак осјећаја за материју је дозвољен. Добра овога свијета кроз која нам се даје Бог, индустријализацијом постала су производ са којом наша лична дјелатност има веома мало везе. Природа постаје добро које треба да нам служи, а њена другост лак плијен за рационализацију и објективизацију. Полазећи од таквог става према природи и други човјек доживљава сличну судбину. Наравно, репресија је у том погледу нешто захтјевнија и објективизација потребује развијање читавих идеологија, али ако узмемо у обзир цјелокупну историју човјечанства која почиње падом, лако увиђамо да човјек са тим никада није имао проблема. Заробити другог човјека умом, значи избјећи трагедију, заправо покушати, јер је то немогуће, и дјеловати ван њеног оквира у односу на закон који смо сами осмислили. И ту све почиње, од кита који је убијен дозвољеним „моралним“ бацањем беспотребног отпада, па до човјека, дјетета кога смо „морално“ оцијенили као отпад. Рањивост и саосјећање једино су могући у трагичном процијепу човјекове слободе која „долази од благодати, а не од слободе воље.“[4] Зато је за активно чување слободе неопходна аскеза. Супротстављање објективираном свијету и предавање трансценденцији својственој личносном постојању. Човјек ствара, тј. довршава стварање и узноси Богу оно што му је задато,само ако је изложен, огољен и даје себе. У расцјепу између свог трагичног и истовремено облагодаћеног постојања, човјек је једино и искључиво стваралац који се не мири и за кога, по ријечима Николаја Берђајева „Смрт посљедњег, најжалоснијег створа, неподношљива је, и уколико и та смрт не буде побјеђена, свијет нема оправдања и не може бити прихваћен.“[5] Извор: Теологија.нет
  18. Велики четвртак је дан великих збивања са Господом нашим Исусом Христом, која опредјељују судбину човјека и човјечанства до данас, али и до краја свијета и вијека. То је дан када је Господ установио Свету тајну причешћа око које се сабира Црква Божија кроз вијекове, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Митрополит је то казао данас на Велики четвртак у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, гдје је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице служио Свету архијерејску литругију. Саслуживали су му протојереји-ставрофори Радојица Божовић и Видо Вуковић, сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Данило Дамјановић из Мојковца и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох. На почетку богослужења Митрополит Амфилохије је у првине анђеоског лика обукао сабрата острошке обитељи искушеника Стефана. Владика је у литургијској проповједи истакао да је Црква Божија заједница Оца и Сина и Духа Светога и безбројних покољења из свих земаљских народ. Ова најсветија заједница не живи само од земаљскога хљеба, већ се храни Тијелом и Крвљу Христовом, Његовом љубављу, истином, правдом и вјечним и непролазним животом: „Господ дарује Тајну вјечнога живота – Тајну хљеба који силази с неба. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити.“ Подсјетио је да је Црква Христова раширена по свом земаљском шару и да су читави народи њени чланови, као и да се у њој служи служба Божија на свим земаљским језицима. Говорећи о другом знамењу Великог четвртка, владика Амфилохије је казао је да је Света тајна служења тајна божанске љубави која се претаче и постаје љубав међу људима, истинска и прва љубав која не тражи своје, већ се жртвује и приноси. „Господ је на овај свети дан показао да је смирење и узјамано служење међу људима оно што захтјева од свију, јер и Он сам је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје. На Тајној вечери Господ је опрао ноге Својим ученицима показавши им како треба да служе и да не буду као земаљски владари и господари, него да приносе сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар.“ Треће знамење, изузетно значајно, које се показало на Велики четвртак је када један од Његових ученика, Јуда, издаје Господа за 30 сребреника првоствештеницима и мрзитељима Христа: „Среброљубље је један од најопакијих гријехова свакога људскога бића. Кроз сву људску историју, па и у наше вријеме, издаје се Бог као хљеб живота, ради земљскога хљеба и пролазног, ништавног богатства“, истакао је владика. Додао је да је тако било и са Јудом издајником, као и да је ово наше вријеме, вријеме Јуде издајника, јер никада у историји човјечанство није у толикој мјери продавало Христа, као Бога и савршеног човјека, и одрицало се Њега који је хљеб живота: „Среброљубље, земаљска власт и богатство је оно што господари данас европским народима, а преко њих и нама који смо темељ праве и истинске Европе.“ Нагласио је да је данас управо све подвргнуто том Јудинском синдрому, издаји и одрицању Христа Бога, продавању вјере за вечеру, како каже наш народ. На том богоубиству, оцеубиству и братоубиству, заснован је и комунизам, а у томе се састојала и судбина нацизма и фашизма који су за 30 сребреника – за расу, продали живога Бога. По његовим ријечима све је данас подређено земаљском тијелу и крви: „То је својство модерне Европе и Америке, а и ми се укључујемо у то, све се жртвује за тзв. западне вриједности, које су одрицање од онога што је највећа вриједеност, била и остала, и Истока и Запада, а то је Христос – вјечни хљеб живота који силази са неба и дарује се човјечанству.“ Све што је подређено ономе што је пролазно и чега је смрт коначна ријеч, није достојанство за човјека онаквог каквог га је Бог створио, по Свом лику и образу. „Човјек је призван да се храни вјечним хљебом живота – Христом Богом као Богочовјеком, да се храни и живи Њиме да би кроз Њега и преко Њега побиједио своје страсти и све оно што га отуђује од Бога како би задобио Царство небеско, за које се опредијелио и наш народ.“ Само оне школе које у том духу васпитавају дјецу, приводећи их тој свјетлости, која је овај свијет обасјала Христовим рођењем, преображењем, распећем, смрћу и васкрсењем, су истинске и праве, јер човјеку дају учења о његовом вјечном и непролазном достојанству, појаснио је владика. Све друге које се заснивају само на пролазном и земаљском су Јудине школе и продају Бога живога а тиме људско достојанство за 30 сребреника: „Никада Јуда издајник није био тако моћан и силан у свијету, преко некада хришћанске Европе и Америке, колико је данас. Ово је вријеме Јудеиздајника, онога који продаје Господа за 30 сребреника.“ Високопреосвећени је објаснио да се Јуда није покајао, већ раскајао и објесио, а плод такве школе је самоубиство, као што је смрт плод нацифашизма и комунизама, које су биле завладале свијетом, и најновије идеологије која се рађа из те и такве идеологије. Свети Василије је један од живих свједока Живога Господа и свједок оних који се попут Христа жртвују за вјеру, Христа и једни за друге: „То је снага ћивота Светога Василија, јер је он охристовљени ћивот. Хранио се и храни хљебом живота и учи нас да се васпитавамо, припремамо и спасавамо од Јудинског синдрома хљебом живота, ходећи путем Христовим, за Оним који је пут, истина и живот, ходећи за онима који су за Њим ходили, међу којима посебно мјесто заузима отац наш Василије. Нека би нам Господ дао духа покајања, преображаја, истинске, праве вјере у живога Бога и обдарио нас вјечним и непролазним животом“, поручио је на крају литругијске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Велики број сабраних се причестио Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа на дан када је установљена ова Света и велика тајна. Извор: Манастир Острог
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У проповиједи на крају Литургије Владика је рекао да је све у Цркви Божјој сјећање на Господа и Спаса нашега Исуса Христа као на хљеб живота који силази с неба да сваки који од Њега једе не умре, него да има живот вјечни. „То се нарочито види у овом великом четрдесетодневном посту. Све у овом посту започиње од изгнања првих људи из раја и онда, кроз сву историју рода људскога, нарочито изабранога Божјега народа и светих пророка, стално се подсјећамо, с једне стране на знамења Божја која Господ упућује, а с друге стране на све оно што нас отуђује од Бога, од нас самих, од наше природе, од Бога као вјечне и непролазне љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се богослужењима подсјећамо на свеукупни домострој Божјег спасења и бриге о овоме свијету. „Подсјећамо се на Христа Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, удостојавани да примимо Тијело и Крв Његову. А Тијело и Крв Његова – то је свједочанство да је Бог заиста Бог љубави, који жртвује себе за спасење свијета и за наше спасење“, објаснио је он. Владика Амфилохије је рекао да наш Бог није неки далеки, непознати бог. „Он јесте неизрецив, неисказив, а у исто вријеме је Бог који је са нама, који је међу нама, који је у нама, кога се причешћујемо, Тијела и Крви Његове, што значи Његове богочовјечанске љубави. Открива нам се Бог, не просто у књигама, него реално, у животу нам се открива и дарује нам се као љубав“, рекао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да нас Бог тим својим даривањем призива да и ми будемо испуњени те љубави, прво према живоме Богу, а онда и те боголике, христолике љубави једних према другима. „А ако је Бог љубав – а јесте љубав -, онда је и човјек, који је његово створење, икона те Божанске љубави, призван да се и он преобрази и претвори у љубав“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. На почетку емисије отац Жељко је тумачио Свето Јеванђеље на 36. недјељу по Духовима када наша Света Црква доноси причу о великој вјери жене Хананејке и исцјељењу њене болесне кћери. Отац Жељко је одговарао и на питање наше слушатељке о тузи за ближњима који су се упокојили. “Ми Хришћани треба да тугујемо са надом у Васкрсење“-каже отац Жељко. Како се понашати у друштву атеиста, као и то ко су сиромашнни духом, објашњава отац Жељко одговарајући на питање наших слушалаца. Ово су само нека од питања на која ће те наћи одговоре у овој душекорисној емисији са оцем Жељком. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  21. На Празник Богојављења, дана 19. (6) јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско Сабрање у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Драган Шкалоња, Радослав Станковић, Љубинко Аничић, ђакон Немања Рељић и Дејан Грчић. Послије прочитаног Јеванђеља Епископ Сергије се обратио поздравним ријечима честитајући данашњи Празник вјерном народу Шипова. Звучни запис беседе Господ се спушта међу народ, бива крштен руком Јована Претече, Бог се унижава да би се човјек узвисио, спушта се на земљу да би се човјек уздигао до Небеса. То је најбоље показао својим крштењем када се Он, Свевишњи Бог крштава руком слуге, иако будући без гријеха, ради нас и нашег спасења прима крштење, као почетак свога Божанственог Домостроја Спасења. У току Свете архијерејске Литургије Преосвећени Владика додијелио је пречасном протопрезвитеру Љубинку Аничићу право ношења напрсног крста. Послије заамвоне молитве извршен је чин Великог водоосвећења, а потом се образовала литија која се спустила до ријеке Пливе гдје се пливало за Часни Крст.ђђ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...