Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човјек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Велики четвртак је дан великих збивања са Господом нашим Исусом Христом, која опредјељују судбину човјека и човјечанства до данас, али и до краја свијета и вијека. То је дан када је Господ установио Свету тајну причешћа око које се сабира Црква Божија кроз вијекове, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Митрополит је то казао данас на Велики четвртак у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, гдје је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице служио Свету архијерејску литругију. Саслуживали су му протојереји-ставрофори Радојица Божовић и Видо Вуковић, сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Данило Дамјановић из Мојковца и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох. На почетку богослужења Митрополит Амфилохије је у првине анђеоског лика обукао сабрата острошке обитељи искушеника Стефана. Владика је у литургијској проповједи истакао да је Црква Божија заједница Оца и Сина и Духа Светога и безбројних покољења из свих земаљских народ. Ова најсветија заједница не живи само од земаљскога хљеба, већ се храни Тијелом и Крвљу Христовом, Његовом љубављу, истином, правдом и вјечним и непролазним животом: „Господ дарује Тајну вјечнога живота – Тајну хљеба који силази с неба. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити.“ Подсјетио је да је Црква Христова раширена по свом земаљском шару и да су читави народи њени чланови, као и да се у њој служи служба Божија на свим земаљским језицима. Говорећи о другом знамењу Великог четвртка, владика Амфилохије је казао је да је Света тајна служења тајна божанске љубави која се претаче и постаје љубав међу људима, истинска и прва љубав која не тражи своје, већ се жртвује и приноси. „Господ је на овај свети дан показао да је смирење и узјамано служење међу људима оно што захтјева од свију, јер и Он сам је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје. На Тајној вечери Господ је опрао ноге Својим ученицима показавши им како треба да служе и да не буду као земаљски владари и господари, него да приносе сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар.“ Треће знамење, изузетно значајно, које се показало на Велики четвртак је када један од Његових ученика, Јуда, издаје Господа за 30 сребреника првоствештеницима и мрзитељима Христа: „Среброљубље је један од најопакијих гријехова свакога људскога бића. Кроз сву људску историју, па и у наше вријеме, издаје се Бог као хљеб живота, ради земљскога хљеба и пролазног, ништавног богатства“, истакао је владика. Додао је да је тако било и са Јудом издајником, као и да је ово наше вријеме, вријеме Јуде издајника, јер никада у историји човјечанство није у толикој мјери продавало Христа, као Бога и савршеног човјека, и одрицало се Њега који је хљеб живота: „Среброљубље, земаљска власт и богатство је оно што господари данас европским народима, а преко њих и нама који смо темељ праве и истинске Европе.“ Нагласио је да је данас управо све подвргнуто том Јудинском синдрому, издаји и одрицању Христа Бога, продавању вјере за вечеру, како каже наш народ. На том богоубиству, оцеубиству и братоубиству, заснован је и комунизам, а у томе се састојала и судбина нацизма и фашизма који су за 30 сребреника – за расу, продали живога Бога. По његовим ријечима све је данас подређено земаљском тијелу и крви: „То је својство модерне Европе и Америке, а и ми се укључујемо у то, све се жртвује за тзв. западне вриједности, које су одрицање од онога што је највећа вриједеност, била и остала, и Истока и Запада, а то је Христос – вјечни хљеб живота који силази са неба и дарује се човјечанству.“ Све што је подређено ономе што је пролазно и чега је смрт коначна ријеч, није достојанство за човјека онаквог каквог га је Бог створио, по Свом лику и образу. „Човјек је призван да се храни вјечним хљебом живота – Христом Богом као Богочовјеком, да се храни и живи Њиме да би кроз Њега и преко Њега побиједио своје страсти и све оно што га отуђује од Бога како би задобио Царство небеско, за које се опредијелио и наш народ.“ Само оне школе које у том духу васпитавају дјецу, приводећи их тој свјетлости, која је овај свијет обасјала Христовим рођењем, преображењем, распећем, смрћу и васкрсењем, су истинске и праве, јер човјеку дају учења о његовом вјечном и непролазном достојанству, појаснио је владика. Све друге које се заснивају само на пролазном и земаљском су Јудине школе и продају Бога живога а тиме људско достојанство за 30 сребреника: „Никада Јуда издајник није био тако моћан и силан у свијету, преко некада хришћанске Европе и Америке, колико је данас. Ово је вријеме Јудеиздајника, онога који продаје Господа за 30 сребреника.“ Високопреосвећени је објаснио да се Јуда није покајао, већ раскајао и објесио, а плод такве школе је самоубиство, као што је смрт плод нацифашизма и комунизама, које су биле завладале свијетом, и најновије идеологије која се рађа из те и такве идеологије. Свети Василије је један од живих свједока Живога Господа и свједок оних који се попут Христа жртвују за вјеру, Христа и једни за друге: „То је снага ћивота Светога Василија, јер је он охристовљени ћивот. Хранио се и храни хљебом живота и учи нас да се васпитавамо, припремамо и спасавамо од Јудинског синдрома хљебом живота, ходећи путем Христовим, за Оним који је пут, истина и живот, ходећи за онима који су за Њим ходили, међу којима посебно мјесто заузима отац наш Василије. Нека би нам Господ дао духа покајања, преображаја, истинске, праве вјере у живога Бога и обдарио нас вјечним и непролазним животом“, поручио је на крају литругијске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Велики број сабраних се причестио Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа на дан када је установљена ова Света и велика тајна. Извор: Манастир Острог
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У проповиједи на крају Литургије Владика је рекао да је све у Цркви Божјој сјећање на Господа и Спаса нашега Исуса Христа као на хљеб живота који силази с неба да сваки који од Њега једе не умре, него да има живот вјечни. „То се нарочито види у овом великом четрдесетодневном посту. Све у овом посту започиње од изгнања првих људи из раја и онда, кроз сву историју рода људскога, нарочито изабранога Божјега народа и светих пророка, стално се подсјећамо, с једне стране на знамења Божја која Господ упућује, а с друге стране на све оно што нас отуђује од Бога, од нас самих, од наше природе, од Бога као вјечне и непролазне љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се богослужењима подсјећамо на свеукупни домострој Божјег спасења и бриге о овоме свијету. „Подсјећамо се на Христа Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, удостојавани да примимо Тијело и Крв Његову. А Тијело и Крв Његова – то је свједочанство да је Бог заиста Бог љубави, који жртвује себе за спасење свијета и за наше спасење“, објаснио је он. Владика Амфилохије је рекао да наш Бог није неки далеки, непознати бог. „Он јесте неизрецив, неисказив, а у исто вријеме је Бог који је са нама, који је међу нама, који је у нама, кога се причешћујемо, Тијела и Крви Његове, што значи Његове богочовјечанске љубави. Открива нам се Бог, не просто у књигама, него реално, у животу нам се открива и дарује нам се као љубав“, рекао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да нас Бог тим својим даривањем призива да и ми будемо испуњени те љубави, прво према живоме Богу, а онда и те боголике, христолике љубави једних према другима. „А ако је Бог љубав – а јесте љубав -, онда је и човјек, који је његово створење, икона те Божанске љубави, призван да се и он преобрази и претвори у љубав“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На почетку емисије отац Жељко је тумачио Свето Јеванђеље на 36. недјељу по Духовима када наша Света Црква доноси причу о великој вјери жене Хананејке и исцјељењу њене болесне кћери. Отац Жељко је одговарао и на питање наше слушатељке о тузи за ближњима који су се упокојили. “Ми Хришћани треба да тугујемо са надом у Васкрсење“-каже отац Жељко. Како се понашати у друштву атеиста, као и то ко су сиромашнни духом, објашњава отац Жељко одговарајући на питање наших слушалаца. Ово су само нека од питања на која ће те наћи одговоре у овој душекорисној емисији са оцем Жељком. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  4. На Празник Богојављења, дана 19. (6) јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско Сабрање у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Драган Шкалоња, Радослав Станковић, Љубинко Аничић, ђакон Немања Рељић и Дејан Грчић. Послије прочитаног Јеванђеља Епископ Сергије се обратио поздравним ријечима честитајући данашњи Празник вјерном народу Шипова. Звучни запис беседе Господ се спушта међу народ, бива крштен руком Јована Претече, Бог се унижава да би се човјек узвисио, спушта се на земљу да би се човјек уздигао до Небеса. То је најбоље показао својим крштењем када се Он, Свевишњи Бог крштава руком слуге, иако будући без гријеха, ради нас и нашег спасења прима крштење, као почетак свога Божанственог Домостроја Спасења. У току Свете архијерејске Литургије Преосвећени Владика додијелио је пречасном протопрезвитеру Љубинку Аничићу право ношења напрсног крста. Послије заамвоне молитве извршен је чин Великог водоосвећења, а потом се образовала литија која се спустила до ријеке Пливе гдје се пливало за Часни Крст.ђђ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Преосвећеном архијереју саслуживали су игуман Симеон из Манастира Бишње, протојереји-ставрофори: Драган Кајиновић, Радојица Ћетковић, Миодраг Каиновић, Далибор Ђекић, протојереји: Саша Црљић и Бојан Митрић, протонамјесник Синиша Максимовић и протођакон Богдан Стјепановић. Уз чланове хора Мојсије Петровић, надалеко познатог византијског хора у Српској православној цркви, за лијевом пјевницом пјевали су парохијани који редовно држе пјевнице у овом храму. Након причешћа и отпуста, Епископ Фотије почео је бесједу сааморефлексијом да се налази у још једној новој евхаристијској заједници. Указао је на важност учешћа у Тијелу и Крви Христовој и изласка пред лице Божије. Једино мјесто гдје је човјек коначно испуњен јесте Царство Небеско, гдје се стиже преображењем, стицањем светости, а зашто је неопходна: вјера, нада и љубав. Једнако важна је и жеља, искрена, јака и непоколебљива жеља да се оствари блискост Божија. Владика је напоменуо на духовну димензију јеванђељских ријечи које слушамо, а често прихватамо свега на интелектуалном нивоу. Ипак, духовна димензија чини хришћане да сијају као светитљи чак и међу мноштвом народа. Такав је био свети старац Порфирије. Владика је исказао радост што смо данас у Зворничко-тузланској епархији могли да слушамо појање византијског хора, које је примјер продуховљености и преображености у музици. Након службе владика се кратко задржао на послужењу са окупљеним парохијанима, након чега је прешао у парохијску салу гдје је послужен ручак. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Викенд пред Велику Госпојину Дервенту већ краси славска радост, а у Новом Насељу увеличана је и доласком Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија. Епископ је по први пут служио у новоизграђеном храму, а то је уједно и прва архијерејска Литургија на овом мјесту. Хладано и тмурно вријеме, није спријечило парохијане да испуне храм. Епископ је дочекан око девет часова уз звона и појање чланова хора Мојсије Петровић, који су до краја службе водили десну пјевницу. Преосвећеном архијереју саслуживали су игуман Симеон из Манастира Бишње, протојереји-ставрофори: Драган Кајиновић, Радојица Ћетковић, Миодраг Каиновић, Далибор Ђекић, протојереји: Саша Црљић и Бојан Митрић, протонамјесник Синиша Максимовић и протођакон Богдан Стјепановић. Уз чланове хора Мојсије Петровић, надалеко познатог византијског хора у Српској православној цркви, за лијевом пјевницом пјевали су парохијани који редовно држе пјевнице у овом храму. Након причешћа и отпуста, Епископ Фотије почео је бесједу сааморефлексијом да се налази у још једној новој евхаристијској заједници. Указао је на важност учешћа у Тијелу и Крви Христовој и изласка пред лице Божије. Једино мјесто гдје је човјек коначно испуњен јесте Царство Небеско, гдје се стиже преображењем, стицањем светости, а зашто је неопходна: вјера, нада и љубав. Једнако важна је и жеља, искрена, јака и непоколебљива жеља да се оствари блискост Божија. Владика је напоменуо на духовну димензију јеванђељских ријечи које слушамо, а често прихватамо свега на интелектуалном нивоу. Ипак, духовна димензија чини хришћане да сијају као светитљи чак и међу мноштвом народа. Такав је био свети старац Порфирије. Владика је исказао радост што смо данас у Зворничко-тузланској епархији могли да слушамо појање византијског хора, које је примјер продуховљености и преображености у музици. Након службе владика се кратко задржао на послужењу са окупљеним парохијанима, након чега је прешао у парохијску салу гдје је послужен ручак. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  11. “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У недјељу, 26. августа, 13. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и ђакона Александра Лекића. Након читања из Светога Јеванђеља, вјерном народу се пастирским словом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. -Четврт вијека Сабора Светог Архангела Гаврила на Превлаци- Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства, монаштва и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
  16. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је данас са свештенством мало освећење обновљене цркве Вазнесења Господњег у Марковићима код Будве и у њој служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Др Ромило Кнежевић рођен је у Шапцу 1963. године. Дипломирао је 1987. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Након прекинутих постдипломских студија, живео је једно време у Лондону, а потом, вративши се у Београд, радио као новинар у Политици. Аутор је, у сарадњи са Војиславом Туфегџићем, култног филма “Видимо се у читуљи”, као и књиге “Криминал који је изменио Србију” (1995). У манастир Студеница одлази 1998. године, одакле прелази у Хиландар на Светој Гори, где се замонашује 2004. године. На Филолошком факултету 2010. године брани магистарски рад “Теорија сазнања Марсела Пруста”, који ће прерадити у књигу “Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста” (2011). Исте године кад је одбранио магистарски рад (2010) примљен је на докторске студије на Универзитету у Оксфорду. Тезу под насловом “Homo Theurgos: слобода према Јовану Зизјуласу и Николају Берђајеву” одбранио је у новембру 2016. године. Тренутно је на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу. 10_05_2018_razgovor_otac_romilo.m4a Светигора
  18. “Треба најзад признати да је људска слобода неспојива са теистичком свемоћи. “ рекао је између осталог о. Ромило у склопу интервјуа који је недавно објављен на пораталу Теологија.нет. Шта подразумијевате под том мишљу која може звучати и саблажњујуће с обзиром на то да је једна од првих асоцијација вјерника на Бога – свемоћ можете чути у разговору који смо водили са овим хиландарским монахом и оксфордским доктором. Др Ромило Кнежевић рођен је у Шапцу 1963. године. Дипломирао је 1987. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Након прекинутих постдипломских студија, живео је једно време у Лондону, а потом, вративши се у Београд, радио као новинар у Политици. Аутор је, у сарадњи са Војиславом Туфегџићем, култног филма “Видимо се у читуљи”, као и књиге “Криминал који је изменио Србију” (1995). У манастир Студеница одлази 1998. године, одакле прелази у Хиландар на Светој Гори, где се замонашује 2004. године. На Филолошком факултету 2010. године брани магистарски рад “Теорија сазнања Марсела Пруста”, који ће прерадити у књигу “Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста” (2011). Исте године кад је одбранио магистарски рад (2010) примљен је на докторске студије на Универзитету у Оксфорду. Тезу под насловом “Homo Theurgos: слобода према Јовану Зизјуласу и Николају Берђајеву” одбранио је у новембру 2016. године. Тренутно је на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу. 10_05_2018_razgovor_otac_romilo.m4a Светигора View full Странице
  19. – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У оквиру „Дана Светог Василија Острошког“ у Никшићу је приређено вече сјећања на архимандрита Лазара (Аџића) некадашњег игумана Манастира Острог који се упокојио прије осамнаест година. Присутнима је тим поводом представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“ чији је аутор монахиња Јелена (Станишић) игуманија Манастира Ћелија Пиперска чији је обновитељ био управо архимандрит Лазар. – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. -Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије служили Литургију у манастиру Мајсторовина- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су данас са свештенством двије епархије Свету архијерејску литургију у манастиру Мајсторовина код Бијелог Поља. Митрополит Амфилохије је началствовао данашњим литургијским сабрањем на позив вјерног народа бјелопољског краја који је желио да му изрази захвалност за сва доброчинства која им је учинио. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да се на данашњи празник сјећамо свих који суод памтивијека истински служили Богу, ходили за Њим, слушали науку Његову и постали Свети оци. „Бог није Бог мртвих него живих, Бог није философа, није далеки, одсутни, него је Бог који се јавља, који се открива, који се дарује, који говори кроз пророке, кроз судије, кроз цареве древне и списе њихове свете, све до Светог Јована Крститеља. А онда се јавио својим рођењем у пуноћи свога божанства откривши пуноћу људске природе, не само Божанскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да Црква Божија живи свједок живога Бога, кроз вјекове, на свим земаљским језицима, међу свим земаљским народима. „Сви су призвани да постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божије. Нема људскога бића које није призвано, као што су били призвани безбројни људи кроз вјекове. Свако људско биће је призвано да приђе Њему, да се срете са Њим и да буде живи свједок живога Бога“, објаснио је Владика. Митрополит Амфилохије је додао да творевина свједочи Бога и да је сам човјек најузвишенија икона живога Бога, јер је по лику Његовом створен. „Он је тај који га свједочи ликом својим чудесним, својим бићем, својим умом, својим срцем, својом душом. И свједочи га својим тијелом, које је призвано да буде храм Духа Светога животворнога. Тако је, дакле, и Црква у својој цјелини свједок живога Бога, икона Његова. Он је икона Бога Оца невидљивога, а Црква Божја, Свети Божји људи на првом мјесту, и свако људско биће је жива икона Његова, Христова икона. Отуда и поштовање светих икона, прије свега Њега, као иконе Бога Оца невидљивога, а онда и поштовање Пресвете Богородице, светих апостола, светих пророка, светих Божјих људи“, рекао је он. Рекао је да Црква слика иконе, не да се њима клања, него да преко њих узносимо ум свој прволиковима, Господу, Пресветој Дјеви, светим Божјим људима. „То посвједочујемо преко светих икона, као и преко ријечи, преко списа, преко свега онога чиме су Црква и Божји људи свједочили кроз вјекове. Свједочимо Њега да је Он заиста постао човјек, да је постао опипљив, описив. Цјеливајући икону, ми се не клањамо ни дрвету ни камену нити бојама, него се преко икона узносимо свој ум и своје срце Њему, вјечноме Сину Божјему, и Богочовјеку“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних из Цетињског манастира је кроз град Цетиње, по вишедеценијској традицији кренула празнична Литија с иконама, а предводио ју је Митрополит Амфилохије. Прошла је поред цркве Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру, Влашке цркве и назад према Цетињском манастиру. На улазу у манастирску порту прочитан је Синодик православља из 842. г. којим је анатемисана јерес иконоборства. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, свечаном празничном Литијом с иконама на Цетињу је 25. фебруара прослављена Недјеља православља, у спомен на побједу православних на VII васељенском сабору над јересју иконоборства. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да се на данашњи празник сјећамо свих који суод памтивијека истински служили Богу, ходили за Њим, слушали науку Његову и постали Свети оци. „Бог није Бог мртвих него живих, Бог није философа, није далеки, одсутни, него је Бог који се јавља, који се открива, који се дарује, који говори кроз пророке, кроз судије, кроз цареве древне и списе њихове свете, све до Светог Јована Крститеља. А онда се јавио својим рођењем у пуноћи свога божанства откривши пуноћу људске природе, не само Божанскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да Црква Божија живи свједок живога Бога, кроз вјекове, на свим земаљским језицима, међу свим земаљским народима. „Сви су призвани да постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божије. Нема људскога бића које није призвано, као што су били призвани безбројни људи кроз вјекове. Свако људско биће је призвано да приђе Њему, да се срете са Њим и да буде живи свједок живога Бога“, објаснио је Владика. Митрополит Амфилохије је додао да творевина свједочи Бога и да је сам човјек најузвишенија икона живога Бога, јер је по лику Његовом створен. „Он је тај који га свједочи ликом својим чудесним, својим бићем, својим умом, својим срцем, својом душом. И свједочи га својим тијелом, које је призвано да буде храм Духа Светога животворнога. Тако је, дакле, и Црква у својој цјелини свједок живога Бога, икона Његова. Он је икона Бога Оца невидљивога, а Црква Божја, Свети Божји људи на првом мјесту, и свако људско биће је жива икона Његова, Христова икона. Отуда и поштовање светих икона, прије свега Њега, као иконе Бога Оца невидљивога, а онда и поштовање Пресвете Богородице, светих апостола, светих пророка, светих Божјих људи“, рекао је он. Рекао је да Црква слика иконе, не да се њима клања, него да преко њих узносимо ум свој прволиковима, Господу, Пресветој Дјеви, светим Божјим људима. „То посвједочујемо преко светих икона, као и преко ријечи, преко списа, преко свега онога чиме су Црква и Божји људи свједочили кроз вјекове. Свједочимо Њега да је Он заиста постао човјек, да је постао опипљив, описив. Цјеливајући икону, ми се не клањамо ни дрвету ни камену нити бојама, него се преко икона узносимо свој ум и своје срце Њему, вјечноме Сину Божјему, и Богочовјеку“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних из Цетињског манастира је кроз град Цетиње, по вишедеценијској традицији кренула празнична Литија с иконама, а предводио ју је Митрополит Амфилохије. Прошла је поред цркве Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру, Влашке цркве и назад према Цетињском манастиру. На улазу у манастирску порту прочитан је Синодик православља из 842. г. којим је анатемисана јерес иконоборства. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...