Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човекова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска
  2. Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић. На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац. Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова. После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ. Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви. После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова. Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић. Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену. На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову. Извор: Епархија шумадијска
  3. Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква
  4. Његов, за историју Светосавске Цркве и историју српског народа у матици и дијаспори, вредан јубилеј - 50 година архијерејске службе, сабрао је мноштво верног народа у Ваљеву, чији је духовни отац био безмало две деценије (1989- 2006). Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога. У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне? Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу. Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг? Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено… По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај? Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију. Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове? Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе. Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали? Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио! Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације… Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде. Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације? Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо. разговарала Јадранка Јанковић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...