Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човека'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић. Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује. Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград. У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја. Извор: Епархија тимочка
  2. У четвртак 13. фебруара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма. Звучни запис беседе У својој беседи, Владика Јован је нагласио: “Кир и Јован, светитељи које наша Црква данас прославља, били су лекари, али су поред земаљских лекова, људе лечили и духовним даровима. Грех отуђује човека, пре свега његова гордост. Свети Кир је болесне пре свега упућивао на покајање. Све што поседујемо је дар од Бога, а највећи дар је душа човека. У власти човека је да ли ће своју душу спасти или погубити. Господ је послао апостоле да проповедају Јеванђеље, а они су своју благодат и свој дар усадили у душе људи. Они нису злоупотребили свој дар. За ревност човека, Дух Свети дарује дар на дар. Сваки дар је пут од земље до неба и од човека до човека. Зато је Господ наш Исус Христос за себе рекао да је Он Пут, Истина и Живот”. Извор: Епархија шумадијска
  3. У петак 7. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Григорија Богослова, Епископ шумадијски Г. Јован служио је поводом храмове славе у Грошници свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, те презвитера Миљана Антића, Ненада Милојевића и Драгише Богичевића. Литургију је својим појањем улепшао хор Србских појаца. Чтецирали су ученици богословије Александар Бојанић и Милан Јеличић. Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да се: “Свети Григорије Богослов удостојио Духа Светога који га је научио шта је Бог и показао му величину дела Господњих. Мудрост коју су његова уста говорила је његов хришћански живот врлине у Господу. Богослов је онај који се моли и који слуша шта му Бог говори и извршује дела Господња. Без благослова, ништа није у Господу, а свети Григорије је све радио са благословом. Оно што је говорио, свети Григорије је то и живео. Живот без труда да живимо по Светом Писму је као звоно које јечи и кимвал који звечи. Молитва је стремљење срца човека који чезне за Богом. Тело човека онда постаје сасуд Духа Светога. Такав човек поштује друге и никада не истиче себе. Свети Григорије је свој живот претворио у Господа. Славећи светитеље, ми славимо посреднике између нас и Исуса Христа. Када се молимо светитељима за спасење, онда најпре мислимо да спасе нас од нас самих. Исус Христос је једини посредник између нас и Бога Оца. Страх кочи ум човеков и не дозвољава му да прихвати чудо спасења које од Христа Спаситеља долази”, била је поука вернима Владике Јована. Након причешћа верних, преломљен је славски колач коју су приредили одборници црквене општине грошничке са верним народом, старањем проте Душана Илића и јереја Ненада Милојевића са својим породицама. Трпеза љубави је постављена у сали парохијског дома, где је верни народ наставио прослављање храмове славе светог Григорија Богослова заједно са својим Владиком. Извор: Епархија шумадијска
  4. Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА.docx ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ) Питање природе Блудни син [Лк 15, 11-32.] примивши од оца имање (природу), мимо очеве воље обогатио је своју личност (дух) грехом, учинивши природу изобилном, те он одлази у далеку земљу препуштајући се изопачењима овога света. То изобиље природе представља страсти, а то богатство духа горде и погрешне одлуке. Будући у далекој земљи, син блудни и заблудели троши своје имање (природу) на разврат и похлепу, не желећи да види како је одступио од благодати и да је творена природа сама по себи подложна трошењу. Потрошивши једног дана имање (природу) и изгубивши тако богатство своје личности, блудни син се, сиромашан духом и раслабљене природе, покајнички враћа Оцу. Отац га тад прима радосно и спрема небеску гозбу, пригрливши га, јер у њему види сина достојног свог Оца. Да ли је потрошеност и немоћ природе, дакле, осиромашење духом, услов за задобијање Царства Небеског, као што у првом блаженству проповеда Господ на гори? Да ли је карактер духа условљен природом? Изобиље природе није аутоматски позив на грех. О томе одлучује дух (личност), пошто не греши природа „која јесте“, већ дух, „како то јесте“. Односно, како постоји, тако се човек онда и спашава – по начину постојања што је у домену личности. Боголикост душе условљена је личношћу удостојеном да душу испуњава крепким духом, јер тада она прима благодат и постаје храм Духа Светога, а човек сасудом Тројичног Бога. Питање прародитељског греха Бог је творену природу увео из небића у биће. Пре него што ју је учинио онтолошком реалношћу, природа је створена у Божијем присуству [Св. Атанасије Велики]. И не само што је увео у постојање, Бог је и устројио природу, увео је у поредак, јерархију. А удахнувши Адаму дах духа кроз ноздрве, давши му личност, започео је стварање човека облагодаћенога, али не завршенога, оставивши у његовом бићу потенцијал за слободу и уподобљење. Управо је тај потенцијал јасна граница између човека и Бога, која је премошћена искупљењем на крсту на Голготи [„ecce homo“, Јн 19, 5.]. Дакле, шестог дана није завршено стварање човека, већ распећем Христа и искупитељном жртвом. [Флоровски, Источни оци IV века: Св. Атанасије, Догмат искупљења, 8.] Прародитељски грех се разрешује крштењем у води, што је тајна приношења творевине Тројичном Богу. А Светом тајном причешћа Христос нам раздаје своје властито али не и Њему једносушно тело, чиме се приопштавамо Његовој божанској природи, сада нетварни по благодати [Св. Григорије Палама]. Тако прародитељски грех, заједно са уличњењем природе, остаје у смрти, јер се у бањи крштења, сходно природним својствима човека, не може дисати ничим до Духом Светим, којим смо печаћени у Светој тајни миропомазања и којим се ослобађамо те условљености природом. Присвајање природе Адам у Едену истовремено суделује у природи и благодати, без раздвајања. Сваки покрет природе усмерен је ка Богу и заснива се на благодати. Одлуком да преступи заповест, Адам се супротставља том покрету, односно, свом природном познању Божијег бића. Уместо да, по заповести, принесе природу Богу у циљу уподобљења и вечног живота, он, обманут лукавством ђавола, природу себи приноси и тако је чини лично својом, а природна воља постаје слободна индивидуална воља, или, по Светом Максиму, гномична воља. Једном речју, Адам постаје бог по својој твореној суштини, наравно, лажни. Човек тада постоји у неприродном стању – тело постаје његово тело, душа постаје његова душа, и тако присвајањем природе он прекида благодатну заједницу са Самосуштим Богом. А изгнанством из Едена, те немогућношћу да се храни од дрвета живота, жалац смрти се дубоко забада у човечју природу, која по својој суштини и јесте смртна. Реализација греха Иако већ без благодати, Адам је способан да дарованом му слободом прекине реализацију греха, тј. одоли искушењу да окуси плодове с дрвета познања. Међутим, он остаје веран свом греху, јер само тако може приступити плоду познања и кушати га. А у стању такве „богодостојности“, њему као лажном богу и припада да окуси те плодове. Дакле, Адам се одлучио за грех својом личном слободном вољом, а не по промислу Божијем. Приношењем природе себи и кушањем плодова добра и зла, Адам је одлучио да живи аутономно, независно од Бога, постајући бог поред постојећег, Самосуштог (самовољно). Чињеница да је он злоупотребио слободу поништава теорију и о Божијем предзнању у вези пада (предестинација). Иако је до тада Адам био природно наг, грехом уличњења природе та нагота постаје његова лична (не-природна), те осетивши стога стид он се скрива пред Богом. Последице присвајања природе Адаме, гдје си? Пита Господ у Едену. А Адам не одговара што би било нормално: ево, ту сам. Него каже, чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. Не каже, значи, где је, већ како је ту где јесте. Удаљен од благодати Божије, Адам природу види споља, није више свештеник творевине. Благодат га мимоилази, само му још остаје да прими кожне хаљине, а далека земља већ је ту. Природа у власништву човека Природа наставља да постоји, али измењена је падом. Ми наслеђујемо тело Адамово као слабо и пропадљиво, а кроз то тело и смрт која је наступила. Код блудног сина ствара се антиномија – суочен са императивом опстанка, он пролази Голготу као последицу пада у грех и одступања од благодати Божије.
  6. Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ. Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
  8. Ђукановић се не обазире ни на шта. Ни на међународно право, ни на протесте својих грађана. Његово преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић саопштио је да за Српску православну цркву у Црној Гори главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег — да ће он „створити“ неку нову „црногорску цркву“. Епископ бачки Иринеј је објаснио каква је намера и најновија ујдурма Мила Ђукановића и његове камариле. „Намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта — ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  9. Ђукановић се не обазире ни на шта. Ни на међународно право, ни на протесте својих грађана. Његово преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић саопштио је да за Српску православну цркву у Црној Гори главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег — да ће он „створити“ неку нову „црногорску цркву“. Епископ бачки Иринеј је објаснио каква је намера и најновија ујдурма Мила Ђукановића и његове камариле. „Намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта — ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. "Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  11. На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2019. лета Господњег, навршило се деветнаест година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Док буде човека биће и уметности - разговор са Владимиром Коларићем. Разговор водила Јелена Марковић. Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе у преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, са тезом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је збирки приповедака „Луталице“ (2006) и „Рат љубави и друге приче“ (2007) и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Запослен је као организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и предаје на Високој школи за комуникације у Београду. Редовни је сарадник Драмског програма Радио Београда. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије. Са Владимиром Коларићем је разговарала филмска редитељка Јелена Марковић. Владо, већ првим текстом у овом броју „Нашег трага“ („Уметност и очи вере“) отвараш питање човекове слободне воље из перспективе православља и дајеш посебно место уметности као сведочанству о снази те воље. Зар те две ствари заједно не представљају терен који би данас скоро свако најрадије заобишао? Откуда ово твоје специфично интересовање? То интересовање и није тако специфично. Повратак религиозности као глобални тренд, са посебним облицима у пост-комунистичким земљама, природно је поставио питање социјализације и културације религије, односно њене улоге и деловања у култури и друштву. Верујући човек живи у друштву као и свако други, служи се и изражава важећим културним формама и језицима, а његова религиозност је важан сегмент његовог живота, заправо одређујући, јер се тиче основних питања смисла. А и уметност би требало да се тиче неког смисла. Хришћанство при томе има снажан нагласак на личности и личној слободи, која потиче из благодати а не из закона, и природно је да се уметник ту препознаје, јер уметност је пре свега лично стваралаштво, које донекле потврђује и уцеловљује личност ствараоца. Бог нас није створио по налогу и на основу или према пропозицијама неког закона, него као акт личне слободе и љубави, и тиме трајно обележио наше биће. Закон нам само помаже да се понегде оријентишемо, али оно како смо, због чега и за шта смо створени, то је слобода. Све ово је снажно посведочено и врло темељно и суптилно формулисано у православној теологији и предању. Да ли би данас у Србији било могуће да дође до проминентног јавног дијалога око питања слободне воље? Ако да, како би то изгледало, а ако не, онда из којих разлога? Јавни дијалог о слободи воље? Слобода воље је философско и религијско питање, и пре свега нешто до чега човек долази кроз лично искуство. Када се говори о јавном, дакле друштвеном дијалогу, обично се говори о питањима попут грађанских или медијских слобода, слободе говора и деловања. То су важна питања и она имају извор у онтологији и антропологији, односно одговору на питање шта је за нас човек, а шта друштво. Закон треба да штити слободу појединца, а људи би требало да буду смелији да јавно сведоче своја уверења и да им јавни дијалог не буде стран. Код нас је то повезано са механизмима контроле које људе чврсто, због елементарне егзистенцијалне сигурности, везују за државу или одређене транс-државне центре моћи. Ту се питање слободне воље, као личног избора и чина, радикализује, јер је често доведено у везу са могућношћу елементарне егзистенцијалне угрожености. Али питање слободе воље је увек радикално питање, само је негде, на пример у потрошачком друштву, то мање очигледно, у чему и јесте његова највећа опасност. Када пишеш да репресивни системи сматрају за опасну ону уметност која изражава да свет није само материјалистичка фаталност и да као људи имамо слободу да макар по нешто бирамо, може се разумети да имаш веома широк поглед на ту „опасну“ уметност. Да ли ти неко замера због тога што тај твој поглед не поставља ни тематске ни идеолошке границе? Код нас, како си већ напоменула, не постоји отворен и озбиљан дијалог о важним питањима, па је тешко очекивати озбиљне реакције на ваше ставове, који нису ни таблоидни нити су идеолошке пароле. Пре ће вас игнорисати и налазити разне успутне или формалне аргументе којима би покушали да вас „сузе“, ако сте, како си рекла, „прешироки“. Али ја не могу да се одрекнем љубави и интересовања за богатство људског стваралаштва и могућности. Да не буде забуне, шта би то били репресивни „овосветски“ системи, односно да ли се ови садашњи разликују од оних из прошлости и по чему? Да ли се унутар тих система мења позиција уметности, нарочито оне „опасне“? „Овај свет“ су речи које oписују онтолошку стварност палог света, која превазилази ову или ону идеологију или репресивни систем. Али сваки репресивни систем почива на логици „света овога“ и то се не мења. У нашем историјском и цивилизацијском циклусу „овај свет“ се испољава кроз првенство материјалног и материјалних вредности у свим видовима, у које спадају и идолотрија нације, расе, класе или родних одређења, на пример. Посебна околност је моћ технологије да утиче на свет, нашу перцепцију света па и на сам антрополошки идентитет људског бића. Уметност се мора ухватити у коштац са свим тим, по могућности не у служби механизама насиља и контроле, како год их именовали. Била сам сведок да је твоја књига „Хришћанство и филм“ изазвала велико интересовање претежно међу теолозима. Ти си теоретичар филма, али си и сам уметник. Постоји ли шире интересовање за ову твоју књигу међу филмским теоретичарима, публицистима и уметницима? Како то објашњаваш? Од многих теолога сам добио похвале, што ме радује. Нисам имао теолошке претензије, јер нисам теолог, али сам се трудио да све што пишем буде теолошки засновано. С тим што за сваког верујућег и нема разлике између теологије и живота; она је рефлектовање живота у вери, али и само искуство тог живота. Нарочито су добро реаговали млађи људи, чак средњошколци, који би волели да се мало другачије приступа питањима односа вере и културе, од оних нажалост уобичајених. А то вероватно имa везе и са тим да би волели да се другачије приступа питањима њихове личне слободе. А код нас је теорија филма у слабом стању, и ту генерално нема много заинтересованости за туђи рад, мада, ако ћемо право, и нема много особа који би могли да се сматрају теoретичарима филма, када узмемо у обзир образовање, научни ниво, континуитет и домете у раду. Али задовољан сам укупним пријемом моје књиге, који је знатно бољи од очекиваног. Чула сам и прочитала више пута да осредњост и баналност које одликују највећи део уметничке и културне продукције данас, односно кризу уметности, објашњаваш као последицу кризе стварности. Мада другачијим речима, кризу стварности смо и овде додирнули. Шта мислиш, да ли ће безначајна уметност нашег времена оставити дубље последице на будуће генерације него што ће дубок бити траг ретких релевантних дела? Или, може ли релевантна уметност данашњице померити нешто у перспективи стварности? Оставиће последице свакако, јер лоша уметност искривљује и мути нашу перцепцију стварности и себе самих. Не треба потценити моћ уметности у том смислу, па ни у временима кад се уметности по правилу не придаје велика моћ. Ипак, док буде човека биће и уметности, па и оне уметности потребне човеку, која прочишћава погледе. А човека ће свакако бити. * Интервју је објављен као сегмент темата посвећенпг Владимиру Коларићу у књижевном часопису „Наш траг“ (1–4/2019). Поред овог разговора, темат се састоји од три Коларићева текста раније објављена на сајту Теологија.нет и приказа књиге „Хришћанство и филм“, које су написали Милош Милојевић и Светозар Поштић. Извор: Теологија.нет
  13. У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану. Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти... Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне. Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”. Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање. Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља. У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо. Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”. На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева. Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане. Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву. Извор: Епархија шумадијска
  14. Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве. Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак. Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве". Извор: Удружење Ирмос
  15. Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони. Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу: -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин. Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика. Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник
  16. У уторак, 27. августа 2019. године, у периоду претпразништва Успенија Пресвете Богородице, када наша Црква слави светог пророка Михеја, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово. Епископу су саслуживали: протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Урош Костић. Након прочитане јеванђелске приче у којој се Господ обраћао књижевницима, фарисејима и лицемерима, Епископ Јован је верницима протумачио Господње речи рекавши: Your browser does not support the HTML5 audio tag. “Читајући Јеванђеље ми често, браћо и сестре, застанемо на некој речи јер нам се учини као да је никад нисмо прочитали, а у ствари јесмо. Данашње Јеванђеље нам говори да има људи различитих врста, у смислу да припадају овом табору или оном, како би рекао наш народ. У време Христа постојали су фарисеји, књижевници, садукеји, лицемери... Који су то људи? То су они који се пред другима претварају да су бољи него што јесу. У контексту овог данашњег Јеванђеља, видимо да су се ови људи увек позивали на неки закон, а прави закон је правда, милост и вера. Ово троје јесу душа закона. Као што је душа претежнија од тела, тако у закону је ово троје претежније од свега. Шта раде ови људи? Они проглашавају оно што је споредно за главно, а главно проглашавају за споредно. Зар ми не живимо у таквом времену? Зар не живимо у времену где су вредности обезвређене? Данашњи човек дозвољава да га неко води и најгоре је што такав човек тада не проверава себе. Ови људи - фарисеји, књижевници, лицемери, сврставају се у оне који неће да изваде брвно из ока свога, а хоће да ваде трн из ока другога. Лицемерје мери само лице споља, зато се такви људи зову лицемери, док “лепота кћери цареве је изнутра”, како каже премудри Соломон. И заиста, џабе нам је што се перемо споља ако се изнутра не чистимо. Онај који је очишћен изнутра, он нема потребу да се чисти споља. Зато је важно да схватимо да без божанске правде, без божанске милости, без божанске вере човек се претвара у пустош, у “леш човечности”, како каже један свети отац. А кроз правду, милост и веру, у човека силазе божанске силе које га непрестано обесмрћују и обожују. Речи данашњег Јеванђеља: “Вођи слепима који цедите комарца а прождирете камилу”, указују на то да лицемери оно што је ситно претварају у крупно, а мало претварају у велико. Мерила таквим људима су потпуно изврнута, изопачена. Ненормално узето је за оно што је нормално. Зато наш народ каже, браћо и сестре, “чега се паметан стиди тиме се луд поноси”. Четвородневни Лазар, којег је Господ васкрсао, се само једном насмејао у току свог живота и то када је видео како неки човек краде грнчарију. Када га је ђакон упитао зашто се насмејао, епископ Лазар је одговорио: “Зато што блато краде”. Свети Јустин за лицемере каже да такви људи иду на глави, а мисле ногама. А може ли нога да мисли? Не може. Данас када се каже да треба да се реформише човек и друштво, људи углавном помисле на спољне реформе, а шта вреди ако свест човека не реформишемо? Каква је корист од таквог закона? Дакле, све се то тако чини зато што се у суштини не познаје човек. Који човек? Боголики човек којег је Бог створио по лику и подобију своме. Зато, браћо и сестре,треба чешће да читамо Свето Писмо да молимо да нам Бог открије смисао тих Христових речи које су нам потребне у овом животу. Јеванђелски принцип гласи да се човек реформише изнутра, да би споља испао реформисан. Другим речима, човече, не претварај се да си другачији него што јеси, не заваравај друге јер друге можемо преварити, али Бога не можемо преварити. И сваки који тако покушава не зна да је прво преварио себе, да је прво обмануо себе. Е зато треба да се чистимо изнутра. “Џаба нам је прати чашу споља, кад је прљава изнутра”, како каже Господ у данашњем Јеванђељу. Човек не може да се чисти изнутра без љубави, труда, подвига, без смирења. Нема човека без дара Божијега, али је страшно када човек злоупотреби дарове Божије”, истакао је Епископ Јован. “Зато се помолимо Господу да нас не сврста са овим књижевницима и фарисејима и лицемерима, него да нам каже: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Е наш живот треба да буде такав да се трудимо да уђемо у радост Господа свога. Радост Божија кад уђе у човека она га носи, он је радостан што је у Богу и што има Бога у себи и што је Бог са њим. Бог вас благословио.”, закључио је Владика Јован благословивши верни народ. Извор: Епархија шумадијска
  17. У недељу 28. јула 2019. године, када наша света Црква прославља св. Киријака и и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Кусатку, архијерејско намесништво јасеничко, у храму Светог Саве и светог Симеона Мироточивог, где као пароси службују протојереј Дејан Бркић, старешина храма, и протонамесник Далибор Новаковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су током свете Литургије саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј – ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Миле Миловановић, протојереј Дејан Бркић,ђакони Урош Костић и Владимир Степановић, као и многобројни верни народ села Кусатка и околине. Преосвећени Владика се у својој беседи осврнуо на прочитани одељак из Светог Јеванђеља и рекао да нас оно поучава у вери и да све бива по мери наше вере у Бога. Још је рекао да је вера живот у цркви и да је то својеврсно богослужење. Подсетио је Владика да се реч вера највише понавља у Светом Писму и да једино она може да нас приведе Богу. „У јеванђелским причама и на многим другим местима Господ је тражио веру да би учинио чудо. На овом месту то није учинио јер се овде радило о тешко болесном човеку који можда и није могао да говори, можда није ни знао за Бога, али Господ чини чудо вером оних људи који су га носили. Господ не лечи само тело, већ и душу и то на првом месту душу, па тело, јер је у здравом духу и тело здраво. Вера је и веза човека са Богом, јер из вере излази и молитва и уздржање“м истакао је Епископ Јован. Још је подсетио да молитва заједнице може у многоме помоћи невољнима. Подсетио је верни народ на значај помињања наших ближних на проскомидији. „У овој јеванђелској причи Господ је препознао и узрок болести, а то је грех. Сваком човеку је потребно духовно исцељење да не би и телесно патио“, нагласио је Владика рекавши на крају да треба да будемо богоугодни за свако добро које од Бога добијемо, да ли ми или ближњи наши, а то можемо само ако имамо вере. Извор: Епархија шумадијска
  18. Светописамска чтенија: Рим. 103 зач. (X, 1-10). Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе. Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој. Јер је Христос завршетак закона за оправдање сваком који вјерује. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човјек који то чини живјеће у томе. А праведност која је од вјере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? то јест да сведе Христа; или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих. Али шта говори (Писмо)? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме, то јест ријеч вјере коју проповиједамо. Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење. Мт. 28 зач. (VIII, 28 - IX, 1). У време оно, кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш? А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бјесомучнике. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. Беседа Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу пету по Педесетници Учинише људи неправду према Богу, па се они расрдише на Бога. О, људи, ко има право на кога да се срди? Затворише безбожни уста и помислише: да не спомињемо име Божје, да би га нестало из овога света! О, жалосни људи, ваша су уста у мањини у пространом свету. Јесте ли видели и чули, како брана чини реку гласном? Без бране река беше нечујна и мутава; и гле, брана јој отвори грло! Свака кап доби језик. И ваша ће брана учинити то исто: отвориће грло безгласним, и напуниће мутаве говором. Ако престану ваша уста да исповедају име Божје, уплашићете се чујући да га исповедају чак и бесловесни и немушти. Заиста вам кажем: ако ви заћутите, камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и сви људи избришу име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком. Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових гласи свод небески. Дан дану казује, и ноћ ноћи јавља (Пс. 19, 1-4). Тако говори боговидац и богопојац. А како ви говорите? Ви презриво ћутите о Богу; зато ће камење проговорити: А кад камење проговори, ви ћете хтети говорити, али нећете моћи. Узеће се од вас и даће се камењу. И камење ће бити људи, а ви камење. Десило се у старо време, да су тврдоусти људи гледали у лице Сина Божјег и нису Га познали, нити се језик њихов одрешио, да Га прославе. Тада је живи Бог отворио језик демонима, да они застиде људе својим признањем Сина Божјег. Демони, гори од камења и јефтинији од песка, завапили су у присуству Сина Божјег онда, кад су људи стајали мутави око Њега. Па кад је оно што се сасвим отпадило од Бога било принуђено, да исповеди име Божје, како ли неће непорочно камење, које се слепо покорава вољи Божјој! Чита Бог лекцију људима не само кроз небеса, напуњена ангелима и окићена звездама, и не само кроз земљу, сву покривену гласилима бића Божјега, него чак и кроз демоне. Да би само дао прилике безбожнима, који се брзо спуштају у Ад, да се ма од чега застиде и подигну у висину, и спасу душу своју од понора, огња и смрада. Пошто су се чак и избрани људи, који су пратили Господа Исуса по свету, показали маловерни, то их Господ поведе у један предео најцрњег незнабоштва, да би их тамо застидео и изобличио њихово маловерство оним што ће се догодити. А то што се догодило описује данашње јеванђеље. А кад Исус дође на ону страну (мора) у земљу Гергесинску, сретоше га два бесна, који излазе из гробова, тако зла да нико не могаше проћи путем оним. Гергеса и Гадара били су градови у земљи незнабожачкој, с оне стране мора Галилејског. То су била два града између десет градова, који су негда постојали на обалама овога мора. Код јеванђелиста Марка и Луке место Гергеса помиње се Гадара, што значи само, да су та два града стајали на близу један другог, и да се догађај, који се прича, десио негде на домаку оба та града. Јеванђелисти Марко и Лука спомињу једнога бесног, док Матеј спомиње двојицу. Прва двојица спомињу једнога од њих двојице, који је био страшнији и као страшило целој оној околини познатији, док Матеј спомиње обојицу, пошто су обојица били од Господа излечени. А да је један од њих био познатији од свога друга види се из описа Светога Луке, који каже, да је тај бесомучник био из града - један човек из града, те је као грађанин морао бити познатији у граду него ли онај други, који је на сву прилику био из села. И још се то води опет из речи Лукиних, да у ономе бејаху ђаволи од много година, и мало даље, да га они мучаху одавно, што значи, да је он био стари болесник, те због своје многогодишње болести и веома познат у целој овој околини. Да је он био много бешњи и луђи од свог друга види се то из Лукиног наглашавања, да су га људи везивали у вериге и путе, но да је он кидао све везе, и тераше га ђаво по пустињи. То је, дакле, разлог, зашто два јеванђелиста помињу само једног бесног, мада су била двојица њих. И ми се дан-данас често служимо тим начином описивања неког догађаја, помињући, на пример, само вођу једне ухваћене разбојничке дружине. И кад је ухваћена цела дружина са харамбашом, ми говоримо, да је ухваћен тај и тај разбојнички харамбаша. Тако и јеванђелисти. Па као што Марко и Лука допуњавају Матеја у једној појединости, наиме у опису главног бесомучника, дотле Матеј допуњује Марка и Луку у другој појединости, наиме у спомињању обојице бесомучника. Ови бесомучници живљаху у гробовима, и из гробова излажаху и лутаху по пустињи, и узнемириваху људе по пољима и друмовима, нарочито по оном другом, у близини кога они становаху. Незнабошци су имали гробове најчешће крај друмова и путева, што није била реткост ни код Јевреја. Тако гроб Рахилин налази се крај пута што води из Јерусалима у Витлејем; гроб Манасијин крај пута ка Мртвоме Мору. Савладавши ова два људска бића ђаволи су се сада служили њима као својим оруђем, да пакосте другим људима. Јер је главна особина људи, поседнутих ђаволима, да чине само пакост и зло. Они су обнажени од свакога добра. И у хаљине не облачаше се, вели се за онога једнога од њих. То јест: поред своје телесне наготе и душа његова не беше одевена ни у какво добро, ни у какав дар Духа Божјега, но беше сва гола и празна од добра, које је дар Божји. А обојица беху тако опаки и зли, да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше и рекоше: што је теби до нас Исусе, Снне Божји? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш? У овој вици ђаволској најважније је то, што ђаволи познаше Исуса као Сина Божјег и у ужасном страху од Њега јавише то гласно. Да се постиде људи, који гледаху у лице Господа и не могаху Га познати, или познавши Га не смедоше Га признати и јавно исповедити. ("зато што су и ученици и народ називали Њега човеком, зато сад долазе демони и објављују Његово божанство". Зигабен). Нису ђаволи, истина, јавили Христа са осећајем радости и задовољства, као човек кад нађе неко велико благо, па се обрадује и узвикне, или као што је апостол Петар радосно узвикнуо: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мат. 16, 16); него су они узвикнули од страха и ужаса, видећи пред собом свога Судију. Али тек узвикнули су, и објавили су Онога, од чијег имена највише стрепе, и чије име они највише заташкавају међу људима и бришу из срца људског. Узвикнули су у муци и очајању, слично многим људима, који само у муци и очајању покрећу језик, да изговоре име Божје. Што је теби до нас Исусе, Сине Божји? питају демони. То јест: шта има заједничко између Тебе и нас? Нашто Твоја неочекивана и нежељена посета? Како се слаже Христос с Велијаром (II. Кор. 6, 15)? Не слаже се никако. Зато Велијарове слуге, мучитељи људи, и питају Христа, откуд Он да им дође? И то: пре времена, да нас мучиш. Значи: они очекују час судни и мучење на крају времена. Сама појава Христа пред њима за њих је мучење, и то страшније мучење него светлост за кртице, него огањ за пауке. У одсуству Христа демони су безочни и дрски у толикој мери, да собом поседнуте људе понижавају испод скотова, и да испуњавају страхом сву околину - да не могаше нико проћи путем оним. А у присуству Христа они су не само ропски уплашени него страшљивички понизни - слично сваком тиранину пред судијом својим - јер гле, почеше понизно молити Господа, да их не најури у бездан. И мољаху Га да им не заповеди да иду у бездан. Да им не заповеди, јер, значи, ако им Он заповеди, они морају отићи у бездан. Таква је власт и сила Христова. А бездан је њихово право обиталиште и мучилиште. За началника свих демона говори видовити пророк: Како паде с неба звезда Даница? - Ти се у пакао сврже, у дубину гробну (Ис. 14, 12 -15), тамо где је плач и шкргут зуба. Због греха људског, а по Божјем допуштењу, демони су пуштени у људе. И њима је лакше у људима него ли у бездану. Јер кад су у људима они муче људе, а кад су у бездану муче сами себе. И у људима они су на мукама великим, но те муке њихове ублажене су тиме, што још неко дели њихово мучење. Ђаво је пакосник тела, жалац у месу, како га назива апостол, који је осетио његово присуство (II. Кор. 12, 7). Уз тело као уз степенице он се пуже до душе, хвата се срца и ума човечјег; док све не разједе, не онакази, не испразни од божанске красоте и чистоте, од разума и правде, од љубави и вере, од наде у добро и воље за добром. Тада он уседне у човека као у свој престо и ухвати све конце од човековог тела и душе у своје руке, и човек му постаје као скот, кога он јаше; свирала, кроз коју он свира; звер. кроз коју он уједа. Такви су били и ови бесомучници, о којима је реч у јеванђељу. Не каже се, да они видеше Христа; нити да Га они познаше; нити да Га они ословише; нити уопште да они поведоше неки разговор с Њим. То све учинише ђаволи, што беху у њима. Бесомучници су као непостојећи, као два мртва гроба, које су ђаволи гурали пред собом и гонили својим бичем. Овакве људе излечити значи васкрснути мртве; и још више. Јер мртав човек значи: душа одвојена од тела. Ако је душа у рукама Божјим, Бог је може повратити у тело, и ово оживети. Али код ових поседнутих нешто је страшније од смрти. Јер душа њихова је украђена и заробљена ђаволима; и ђаволи је држе у својим рукама. Треба, дакле, душу човечју од ђавола отети, треба ђаволе из човека истерати, и душу човечју у човека повратити. Зато је и чудо исцељења бесних у најмању руку равно чуду васкрсења мртвих, ако не и веће. Дошао си овамо пре времена да нас мучиш! говоре ђаволи Христу. Значи, да они већ знају, да их на крају крајева чека мука. О, кад би грешни људи могли бар то знати: да и њих чека мука, и то не мања од оне муке, која ђаволе чека! Ђаволи знају, да ће им се на крају крајева измаћи из руку човечји род, њихов главни брст, и да ће бити сурвани у тамни бездан, где ће сами себе глодати и јести. Велики пророк говори за началника ђавола, да ће се избацити из гроба својега (то јест из тела поседнутих људи) као гадна грана, и још - као погажени стрв (Ис. 14, 19). А сам Господ сведочи: ја видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Видеће то на крају крајева и они људи, када као грешници полете попут те муње у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25, 41). А док ђаволи у страху и трепету мољаху Христа, дотле једно велико крдо свиња, око две хиљаде, мирно пасијаше онде по брегу. И ђаволи мољаху Господа: ако нас изгониш, пошљи нас да идемо у крдо свиња. Наиме: само нас не терај у бездан, него нас пошаљи бар у свињска тела. Ако нас изгониш). Не кажу из човека; неће ни да помену име човечје, - толико им је оно мрско. Јер од свих створења у васиони ђаво ништа тако не мрзи као човека, нити ичему тако завиди као човеку. А Господ Исус, напротив, нарочито наглашава ту реч - човек: изиђи, душе нечисти, из човека! Њима се не иде из човека; они би несравњено више волели остати у људима него ићи у свиње; јер шта могу учинити од свиња? Док људе могу учинити свињама, још горе, што могу учинити од свиња? Уосталом и кад су у свињама, или ма у ком другом створењу, њихова је пакост управљена против човека. И кроз свиње они ће се старати, да нашкоде човеку; ако не иначе а оно тиме, што ће потопити свиње и изазвати гнев људи против Бога. Зато кад је у питању празни бездан, они више воле и у свиње него у бездан. И рече им Господ: идите. И они изишавши отидоше у свиње. И гле. навали сав крд с брега у море, и потопише се у води. Исто тако могли су зли духови натерати и та два бедна човека, да се утопе у море, да им сила Божја није то спречавала. Бива, међутим, и бива неретко, да сумашедши или сломе се с неке висине, или утопе се у води, или скоче у огањ, или се обесе. Зли демони их на то наводе. Јер њима је циљ не само да затрују људски живот, него и да душу убију за обадва света. Но бива често опет, да Бог, по Својим премудрим саображењима, сачува људе од такве смрти. Но зашто Господ Исус посла зле духове баш у свиње? Он их је могао послати у дрвеће, или у камење; зашто баш у свиње? Не зато, да би учинио по жељи ђаволима, но зато да поучи људе. Где су свиње, ту је нечистоћа, а нечисти духови воле нечистоћу; и где ове нема, они је ту силом стварају. И где је мало има, ту се они брзо намамљују, и од мало хитро стварају много. А кад се они уселе и у најчистијег човека, нагомилају у њему брзо свињску нечистоту. Тиме пак што су свиње похрлиле и брзо се потопиле у море, хоће Господ да нас поучи, како је халапљивост и прождрљивост слабо отпорна према сили демонској, и да нас опомене на пост. Шта има халапљивије и прождрљивије од свиња? Па гле, како их демонска сила брзо савлада и упропасти! Тако бива и са халапљивим и прождрљивим људима, који мисле, да многим ждерањем сабирају снагу у себе. Међутим тиме не сабирају снагу него слабост, - и физичку и духовну. ("Ја знам, да лекари не преписују болним различна јела но уздржање и неједење. Да нећеш ти да кажеш, да лађари лакше могу спасти лађу претоварену, него ли лађу умерено натоварену и лаку?" Василије Велики: Слово 10., о посту). Прождрљивци су некарактерни људи, слаби пред људима и још слабији пред демонима. Ништа лакше демонима него њих гурнути и потопити у море душевне смрти! Но још је из тога јасна поука, колико је страшна сила демонска, кад је Бог не задржава. Демони, који су били у само два човека, савладали су и подавили за неколико тренутака око две хиљаде свиња. Но тамо их је Бог задржавао док Христос није дошао - да покаже Своју силу и власт над њима; а овде их је Бог пустио - да се покаже сила демонска. Кад би Бог попустио, демони би за неколико тренутака учинили са свима људима на земљи оно што су учинили са свињама. Но Бог је Човекољубац, и Његова безгранична љубав држи нас у животу и штити нас од најљућих и најстрашнијих непријатеља наших. Али, рећи ће неко, зар није жао било Господу, прво да толике свиње пропадну, а друго да се толика штета нанесе грађанима? Опет сам ђаво наводи људе на овакве мисли, тобож да се покаже он сажаљивији од Христа! Но шта су свиње до покретна трава? Па кад Богу није жао белих кринова у пољу, које данас облачи у већу раскош од цара Соломона, а сутра их сагорева огњем - зашто да му буде жао свиња? Или је ваљда теже Богу створити свињу него крин у пољу? Но неко ће опет рећи: не због лепоте него због користи. А зар свиња користи човеку само онда кад му храни и тови тело, а не и онда, кад му помогне просвећењу душе? А овде је овај други случа]. Ви сте бољи од много врабаца, рекао је Господ људима. Нису ли људи бољи и претежнији и од много свиња, - па и од какве две три хиљаде свиња? Нека сваки помисли о себи и својој личној цени, па ће брзо доћи до уверења, да је поука човечанству, која је дата кроз овај догађај са свињама, врло јевтино стала. Јер требало је очигледно и - готово драстично - показати затупелом роду људском, прво, каква је нечистота ђаволска и друго каква је сила ђаволска. Никакве речи на свету не би могле то тако јасно изразити као бес и потоп свиња у ономе тренутку, када су их зли духови спопали. А какве би тек речи могле убедити незнабожачке грађане из Гергесе и Гадаре, када их ни овај страховито јасан доказ - не доказ него показ - ипак није могао пробудити од сна греховног, освестити над безданом, у коју их демони немилосрдно - као и свиње - вуку, нити поучити вери у Свемоћнога Христа! Јер, гле, шта се даље десило: свињари побегоше и јавише у граду и по селима. И гле, сав град изиђе на сусрет Исусу; и видевши Га молише, да би отишао из њиховог краја. Страх и ужас беше испунио и свињаре и грађане, и бејаху се, врло уплашили. Сви видеше што ни чули ни видели нису: бесомучне људе, од којих су годинама стрепили, где седе крај ногу Христових, мирни и паметни. И чуше причу од апостола и од својих свињара, како Христос исцели бесомучне људе, како легион демона уздрхта од страха при самој појави Христа, како Га у страху молише, да их пошаље бар у свиње, кад им не да боравити у људима, и најзад како зли духови као вихор савитлаше свиње и сурваше их у дубину морску. Све то чуше; све то добро разумеше; и видеше два нова човека, до мало час гора него два мртваца, сада очишћена и васкрсла; и гледаше у лице кроткоме Господу, који стајаше пред њима, кротак и миран, као да не беше учинио веће чудо него да је Гергесинска брда претурио и бацио у море, - и од свега тога ови затупели грађани само једно задржаше у памети и у срцу, наиме: да су њихове свиње бесповратно пропале. Место да клекну на колена и захвале Господу, што спасе два човека, они жале што погубише свиње! Место да зову Господа у госте, они Га моле да што пре оде од њих. Место да певају славу Богу, они кукају жалопојку за свињама. Но не журите, да осудите ове свињољубиве Гергесинце пре него се обазрете по данашњем друштву и пребројите све своје свињољубиве суграђане, који би исто тако као и Гергесинци више волели своје свиње него ли живот својих суседа. Или мислите, да је мало данас људи, чак и међу онима, који се крстом крсте и Христа исповедају устима и језиком, који се не би брзо решили, да убију два човека ради добитка две хиљаде свиња? Или мислите, да је много и међу вама оних, који би жртвовали две хиљаде свиња, да би спасли живот двојице лудих људи? О, нека се такви покрију дубоким стидом и нека не осуђују оне Гергесинце док прво не осуде себе. Кад би данас устали Гергесинци из гробова својих и почели бројати, набројали би у хришћанској Европи превелики број својих једномишљеника. Они су бар молили Христа, да иде од њих, а Европљани терају Христа од себе. Да би само остали сами, сами са својим свињама и својим господарима, демонима! Цео овај догађај од почетка до краја има и свој још дубљи, унутрашњи смисао. Но и ово што рекосмо довољно је за поуку, опомену и пробуђење свих оних, који се осећају у своме телу као у гробу; који опажају дејство демонске силе у својим страстима, што их стежу као гвоздене путе и вериге, и вуку их у бездан пропасти; који при свем том цене човека у себи, то јест душу своју више него све свиње, сву стоку, све земно имање и богатство, и који траже лека и Лекара болести својој по цену свега што имају. Цела пак прича завршава се овим речима: и ушавши Христос у лађу пређе море и дође у свој град. Ни речи не рече Он Гергесинцима. Шта помажу речи ту где не помажу таква божанска чуда? Не укори их. Шта помаже укоравати мртве гробове? Него ћутке сиђе низ брдо, уђе у лађу и оде од њих. Каква кротост, какво стрпљење, каква божанска узвишеност! Како је ништавна победа онога војводе, (Цезар) који је гордо писао своме Сенату: "дођох, видех и победих!" Христос дође, виде, победи и - оћута. И оћутавши учини Своју победу дивном и вечном. Зато нека се незнабошци уче на примеру онога гордога војводе; ми ћемо се учити на примеру кроткога Господа Христа. Он се ником не намеће. Но ко Њега прима, прима живот; а ко Њега удаљује, остаје у обору свињском, са вечним беснилом и вечном смрћу. Господе Исусе, Сине Божји, помилуј нас грешне, исцели и спаси! Теби нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  20. Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”. Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”. На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”. Извор: Епархија шумадијска
  21. Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији
  22. У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру мартовског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, предавање под називом "Храм - универзална слика света и место сусрета Бога и човека" одржао је Велибор Мартиновић, вероучитељ.
  23. У оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. марта 2019. године, Стеван Јовановић је одржао предавање под називом "Стварање света и човека - дилеме и одговори" View full Странице
  24. У оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. марта 2019. године, Стеван Јовановић је одржао предавање под називом "Стварање света и човека - дилеме и одговори"
  25. Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео. Велики број “лајфкоучева” који нуде решења за бројне проблеме савременог човека говори управо о томе да је савремени човек данас уплашен, да је његова психа разорена, да му се дух разболео и да му је потребно исцељење, каже за Тањуг уочи васкршењег поста презвитер Оливер Суботић и упућује да то исцељење вековима нуди Православна Црква. “Један православни теолог каже, када би свети оци живели у наше време, они теологију никада не би поредили са филозофијом него са медицином, јер теологија треба да лечи човека”, наводи Суботић, који је почетком године објавио друго издање књиге "О камену одбаченом и онима који га одбацише", која одговара на неке дилеме одговарао на бројна питања која интересују вернике, али и атеисте. Православни приступ човеку, каже, усмерава ка Богу, ка Христу, јер исцељење без Божије благодати није могуће, а, како каже, савремени човек посеже за неким површним решењима која суштински не решавају проблем, јер не исцељују ум и срце, а томе прибегава, јер осећа недостатак мира и радости, можда чак и не може да дефинише шта нема, премда осећа да му нешто недостаје. Упозорава да приступ “довољно је мислити позитивно” може довести човека у стање самообмане да је он заиста исцељен и да је решио проблем, док унутра “страсти тињају, муче човека и ломе га, а да он није тога ни свестан”. “Тај ''лајфкоучинг'' омогућава човеку спољашње функционисање и на неке кратке стазе решавање ''овоземаљских'' проблема, а у унутрашњем смислу нема потенцијал да исцели човека, јер нема одакле да пружи исцелење, које без благодати Духа Светог није могуће”, каже Суботић. Kако каже, мас медији су учинили да је далекоисточна традиција свима позната, а мали број људи чак и на овим просторима је свестан да православље има огромно благо унутрашње, умне молитве и метод стицања истинског умног мира и просветљења, и наводи пример "кружног кретања ума" о коме говори управо православно хришћанство. Велики број “гуруа” и општу популарност јоге и медитационих техника види као последицу духовног пустошења после Другог светског рата и немогућност Цркве да слободно делује у послератном времену, али и као последицу недовољног рада са верницима у наше време. На питање да ли је суштина да човек “изгуби личност у безличном океану нирване” и проналаску мира како то заговара будизам, а о чему се мало говори, Суботић каже да је управо таква идеја опасна. “У будизму човек постиже мир тако што гаси своју личност, а у православљу човек добија мир тако што исцељује своју личност у заједници са личношћу Божијом. То су две потпуне различите концепције. Шта има радосно у гашењу личности? Зашто смо задобили енергије ако треба да их угасимо?”, каже Суботић и додаје да се ту треба запитати зашто је личност уопште створена ако на крају треба да се угаси и урони у нешто потпуно безлицно. Суботић напомиње да је најбоље да лоше мисли, нарочите оне које су мрачне, човек молитвено одсеца и одбацује и да не улази у “разговор са њима”. Такође, указује да људи осећају мисли које други човек има према њима, без обзира што их не изговара и препоручује да у конфликтима у мисаоном погледу не гајимо непријатељство већ да усмеравамо према људима добру енергију, кроз молитву. У књизи “О камену одбаченом и онима који га одбацише” Суботић је одговарао на бројна питања која постављају верници, али и атеисти, поредио је светске религије, говорио је о православној вери као истинитој, али без наметања. “Нисам покушао да докажем Бога, оставио сам слободу свима, али сам желео да читаоцу оставим неки траг према којем може да препозна Истиниту Светлост и да даље сам трага”, прича Суботић. Ако ћемо да упоредимо светске религије, не треба да упоређујемо само учења, напомиње он, иако на том нивоу одмах можемо приметити где је најузвишеније уцење и поставља питање у којој светској религији се, осим у хришћанству, може наћи љубав према непријатељу. Истиче да су истинити људи, односно светитељи, највећи аргумент истиности православља. Kњига коју је недавно објавио је, каже, имала специфичан пут и настала је на основу његовог духовног искуства и трагања које је преточио у штиво. Желео је да на тај начин помогне људима који можда сада траже на начин на који је он трагао пре висхе од двадесет година и постављао себи разна, питања попут проблема постојања зла у свету. У књизи се бавио и отклањањем стереотипа о религији који су из неког разлога и данас уврежени у друштву. “Не у жељи да убедим. Не верујем у методе доказивања који човеку не дају могућост избора, него у жељи да укажем на једну перпсективу које човек можда није био свестан и да пробудим његову моћ препознавања”, напомиње Суботић. На питање да ли црква може да искористи нове канале комуникације будући да су у савременом времену популарни “јутујбери” и блогери, Суботић одговара да често наглашава да црква никада није била модерна, али да јесте увек била савремена, те да црква користи информационе технологије, али који су прикладни. “Јутјуб је мисионарски користан, можете поставити интересантна предавања, православне филмове, разне клипове који су духовно поучни и црква то и чини у мери у којој је то потребно. Са друге стране црква не жели да се такмичи попут других, у смислу ко ће поставити више клипова, имати више лајкова, а још мање да од свештеника прави јутјубере”, каже Суботић. Сматра да се не сме изгубити живи контакт верног народа са црквом, јер без тога људи неће моћи да исцељују своје духовне ране. “Сваки медиј, па нек је и најсавршенији, је ипак нека врста посредника. Ми не можемо да се причестимо путем медија. Не можемо да направимо електронску цркву и да будемо посматрачи литургије. Морамо физички да будемо ту и физички да примимо причешће. Ту је врхунац нашег живота у Христу”, казао је он. Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...