Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'човека!'.
Found 8 results
-
Владика Сергије: Сретење је празник сусрета неба и земље и сусрета Бога и човека!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина -
У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква -
Катихета Бранислав Илић: Господе, немам човека! (Јн 5, 7)
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
ПОВОДОМ ЧЕТВРТЕ НЕДЕЉЕ ПО ПАСХИ - РАСЛАБЉЕНОГ, ДОНОСИМО ТЕКСТ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА "Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Све текстове катихете Бранислава Илића прочитајте ОВДЕ У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице -
Епископ Митрофан: Божић је празник исцељења човека!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени (Гал.2,20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближимo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз свету тајну крштења. Облачи се у Христа (Гал.3,27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал.4,7) . Постајемо царско свештенство, народ свети (1Петр.2,9). Божић је нарочито дечји празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божји - Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно с нама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Из Божићне поруке Епископа канадског Митрофана Извор: Српска Православна Црква -
Епископ Митрофан: Божић је празник исцељења човека!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Сам Господ Христос објавио је зашто је дошао, рекавши: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да свако који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн.3,16). Син Божји узео је човеков пут од малог детета па до одраслог човека да би нам показао прави пут спасења. Христос је узор који примамо и који нас прима. Узео је пут смирења да бисмо дошли до правог човека, до првобитног Адамовог стања. Христос нас учи не само да замишљамо да смо деца него и да будемо као деце. (Мк.10,15; Мт.18,3). Сви ми заједно: деца, младићи, девојке, одрасли и стари, слуге олтара и верни, позвани смо да будемо синови Божји (Гал.4 ). Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени (Гал.2,20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближимo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз свету тајну крштења. Облачи се у Христа (Гал.3,27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал.4,7) . Постајемо царско свештенство, народ свети (1Петр.2,9). Божић је нарочито дечји празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божји - Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно с нама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Из Божићне поруке Епископа канадског Митрофана Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- архимандрит
- методије
- (и још 6 )
-
Игуман српске царске Лавре на Светој Гори Архимандрит Методије био је један од предавача на међународном Симпосиону о монаштву у октобру 2017. где је говорио о „Духовним основама општежитељног манастира, те смо питали о. Методија колико се данас ослањамо на наслеђе Св. Симеона и Саве у свакодневном духовном животу. Ако су „монаси и монахиње мерило зрелости народа” колико смо у том смислу сазрели од примања хришћанства до данас. Колико је савремени човек далеко од Неба и о посту као неопходном подвигу. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве View full Странице
