Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чињеница'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија рашко-призренска са забринутошћу је примила вест о најави почетка извесних радова на локалитету древне српске средњовековне катедралне цркве Светог Николе, саборног храма новобрдских и грачаничких епископа, у непосредној близини (подграђу) тврђаве Ново Брдо. Овај храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и после 1455 године. По свему судећи касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би објекат после био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града који је убрзо запустео. Као и велике немањићке задужбине (13 и 14. века) Сопоћани, Ариље, Високи Дечани, новобрдска црква Светог Николе грађена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место. Недалеко од овог храма налазе се остаци градске римокатоличке цркве тзв. Сашке цркве, која је добила назив по рударима Саксонцима (Сасима), који су поред дубровачких трговаца и домаћег српског становништва чинили део богатог и разноликог културног и верског мозаика средњовековног Новог Брда, као једног од најзначајнијих градова средњовековне Србије. Информације о планираном пројекту конзервације храма Светог Николе објављене су у косовским медијима и према доступним информацијама пројекат изводи Археолошки институт Косова уз финансијску подршку немачке амбасаде у Приштини. Противно закону о званичним језицима и називима општина, медији говоре о "катедрали у Артани, бившем Новом Брду" игноришући званично име општине. Епархија рашко-призренска напомиње да се храм Светог Николе налази у једној од четрдесетак специјалних заштићених зона, које по косовским законима подлежу посебној процедури, која не зависи само од косовских институција, већ и од става Српске Православне Цркве. Осим тога, овај стари верски објекат је на сајту косовског Министарства културе нетачно представљен као римокатоличка црква, без икаквог помињања аутентичне историје храма и досадашњих резултата археолошких истраживања (https://dtk.rks-gov.net/tkk_objekti_sr.aspx?id=283) што је жалостан показатељ тенденције мењања историјских чињеница на овим просторима. Тим поводом наша Епархија је већ контактирала немачку амбасаду, а такође ће у даљој процедури ургентно бити ангажована и Комисија за заштићене зоне, чији је члан Епархија Рашко-призренска. Веома је важно у сарадњи са ОЕБС-ом и канцеларијом ЕУ утврдити тачно све чињенице и пројекат конзервације рушевина храма вратити у оквире закона. У противном сваки даљи радови на овој локацији били би незаконити. Црква Светог Николе истраживана је још од 50-тих и 60-тих година прошлог века и ту су пронађени бројни натписи и елементи камене пластике који јасно указују на порекло храма и његов стил. У оквирима храма пронађени су и бројни гробови, који су у међувремену отварани и кости одношене у Приштину без икаквог обавештавања Српске Православне Цркве. Одлучан став наше Епархије јесте да се било какви конзерваторски радови, као и презентација ове баштине, може радити једино узимајући у обзир досадашње археолошке радове и у пуној сарадњи са еминентним српским експертима које ће ангажовати Епархија рашко-призренска. Апсолутно је неприхватљива и контрапродуктивна било каква политизација питања културне баштине, а поготово једнострано мењање историјских чињеница. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Светог Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у pdf формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL. Дато у канцеларији Епархије rашко-призренске Призрен-Грачаница, 6. јуна 2019. године Извор: Епархија рашко-призренска
  2. Први светски рат званично је почео 28. јула 1914. када је Аустроугарска објавила Србији рат, пошто је српска влада одбила да прихвати захтеве Аустроугарске. По броју жртава, Велики рат је шести најсмртоноснији сукоб у историји. 1. Непосредан повод за избијање Првог светског рата био је Сарајевски атентат у коме је Гаврило Принцип усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију који су били у посети Сарајеву. Међутим, прави узрок лежи у затегнутој војно-политичкој ситуацији између великих европских сила којима је само био потребан разлог да запуцају. 2. Недељко Чабриновић, осамнаестогодишњи припадник организације Млада Босна, један је од седам чланова који су спремали атентат на Франца Фердинанда. Први атентатор који је срео поворку са аутомобилима био је Мухамед Мехмедбашић, међутим није преузео никакву акцију јер је, како је касније тврдио, иза њега стајао полицајац и плашио се да ће бити ухваћен. Ред је дошао на Недељка који је бацио ручну бомбу, међутим, возач трећег аутомобила, у ком је био царски пар, приметио је то и нагло убрзао, а бомба је десет секунди касније експлодирала испод точка четвртог аутомобила и ранила два човека који су били пратња. Тада је Чабриновић прогутао цијанид и скочио у реку Миљацку међутим, његов покушај да одузме себи живот није био успешан: цијаниду је истекао рок, а Миљацка је била дубока десетак центиметара. Убрзо је ухапшен и наводно је изговорио: Ја сам српски херој. Гаврило Принцип можда не би имао прилику да пуца на Франца Фердинанда да је возач престолонаследника и његове супруге био обавештен о промени путање. Пар је наставио улицом Франца Јозефа кад их је спазио Гаврило који је стајао у близини једне кафане. Возач је схватио да треба да иде другим путем и кренуо да окрене ауто, а Принцип је то искористио и са метар и по удаљености пуцао пиштољем у Франца Фердинанда и Софију. Царски пар остао је на месту мртав. Недељко Чабриновић, Данило Илић и Гаврило Принцип на суђењу 3. Прва жртва у Првом светском рату био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у рукама придружио четницима Јована Бабунског и страдао од непријатељског метка у Савамали која се тада налазила на граници са Аустроугарском. 4. Најмлађи учесник у Првом светском рату и најмлађи подофицир свих времена био је Момчило Гаврић из Трбушнице код Лознице који је у рат ушао са осам година. Његову породицу побили су припадници хрватске домобранске 42. дивизије, а он је смрт избегао јер у то време није био код куће. Пошто је остао без икога, пронашао је српску војску која га је прихватила у своје редове. Момчило Гаврић је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Био је учесник Солунског фронта где је и рањен. После церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника. Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић. Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године. Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић/ Фото: Ристо Шуковић, објављена у „У борби за ослобођење 81914-1918), Сарајево 5. Српска хероина Милунка Савић отишла је у рат маскирајући се у мушкарца, а њен пол је откривен тек кад је рањена. Први светски рат Милунки је донео титулу најодликованије жене у историји ратовања, Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је девет пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали српском Јованком Орлеанком. Упамћена је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Милунка Савић рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. (или 1892.) у селу Копривница у близини Новог Пазара и била је најстарије дете Раденка и Данице Савић који су поред ње имали још троје деце: Миону, Славку и Милана. Пошто је у октобру 1912. године објављен Указ о мобилизацији, Милунка је одлучила да притекне у помоћ отаџбини. Како војска није примала жене, одлучно одлази у Београд са исеченом косом и увезаним грудима и пријављује се под именом Милун Савић. Скоро годину дана се борила преобучена у мушкарца, а њен пол су открили болничари кад је рањена у Брегалничкој бици. Године 1914. Аустроугарска објављује Србији рат и Милунка се добровољно јавља на служење отаџбини. У Великом рату се посебно истакла као део чувеног Гвозденог пука. У Колубарској бици показала је изузетну способност као бомбаш и ту за вишеструко херојство добија Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године тешко је рањена у главу у Македонији и тако повређена се повлачила преко Албаније, да би се након неколико месеци опоравка спремна вратила на Солунски фронт и учествовала у биткама за слободу. Посебно занимљива чињеница је да је у бици на Црној реци успела сама да зароби 23 бугарска војника. За своју храброст Милунка је награђена највишим одликовањима, међу којима су два француска ордена Легије части и медаља Милош Обилић. Једина је жена у историји која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. 6. Прва победа Савезника у Првом светском рату одиграла се око планине Цер у августу 1914. године. За победу српске војске најзаслужнији је генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије који је након битке унапређен у чин војводе. Убрзо после ове битке композитор Станислав Бинички написао је чувену српску патриотску песму Марш на Дрину. 7. Церска битка остаће упамћена и као прва битка која се водила и у ваздуху. Дотад су се борбени авиони користили највише у извиђачке сврхе и за бацање граната на трупе на земљи, а Церска битка била је савршена прилика да се испроба ваздушна борба. Српски авијатичар Миодраг Томић полетео је са аеродрома у селу Јевремовац да би се изнад Мишара срео са аустроугарским пилотом. Непријатељ је почео да испаљује ватру, а како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. После тог догађаја сви авиони српске и аустроугарске војске били су опремљени митраљезима, чиме је отворено ново поглавље у историји рата. Миодраг Томић, командант Аеродрома Београд/ Илустровани лист, 1928. 9. Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Процењује се да је у рату изгинуло од 1.100.000 до 1.300.000 људи што је чинило једну трећину укупног становништва или 60 одсто мушке популације. 10. Крај Првог светског рата донео је и крај четири велике силе: Аустроугарске монархије, Отоманског царства, Руског царства и Немачког царства. 11. Од 2012. у Србији се 11. новембар обележава као Дан победе у Првом светском рату. Тог дана 1918. године генерали двеју зараћених страна потписали су у једном железничком вагону у француском граду Компијену примирје, чиме је у пракси завршен Велики рат. Овај датум обележава се специјалним амблемом који се састоји од зелене траке која подсећа на Албанску споменицу и једног љубичастог цвета имена Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је ретка и угрожена врста која расте само у Србији, Македонији и северној Грчкој. Ову биљку је у околини Ниша пронашао др Сава Петровић 1884, а описао ју је Јосиф Панчић. Цвет, који је име добио по краљици Наталији Обреновић, има једну одлику: чак и кад се потпуно осуши, довољна му је кап воде да би оживео, баш као што је био случај са Србијом у Првом светском рату. Наталијина рамонда/Фото: commons.wikimedia.org Извор: http://hronograf.net/2017/11/11/dan-pobede-11-zanimiljivih-cinjenica-o-prvom-svetskom-ratu/
  3. Како се Јапан упознао са руском књижевношћу, чиме се бавила православна црква у Јапану у време Руско-јапанског рата и како је свети Николај Токијски успео да доведе до савршенства свој јапански, читајте у нашем тексту. У Токију је у оквиру фестивала „Руске сезоне“, а поводом 220. годишњице од рођења светог Инокентија, духовника архиепископа Николаја Јапанског (Касаткина) одржана конференција посвећена раду руских православних мисионара у Јапану, на Камчатки, Аљаски и Алеутским острвима. Приказан је и филм Православље у Јапану, а Russia Beyond вас упознаје са пет занимљивих чињеница о ширењу православља у Јапану и мисионарству светог Николаја. Први Јапанац који је примио православље хтео да убије светог Николаја Ронин Савабе Такума често је долазио у руски конзулат у Хокадатеу где је посинка руског конзула Владимира подучавао древној јапанској вештини мачевања. Остало је забележено да је једног дана 1865. Године са сабљом у руци пришао Николају. Пошто је био шинтоистички свештеник и самурај намеравао је да убије Ивана Дмитријевича Касаткина јер га је држао за непријатеља јапанског народа. Међутим, када се са њим боље упознао и сазнао нешто више о хришћанској вери предомислио се и одлучио да пређе у православље, а на крштењу је добио име Павел. Касније је постао најближи саборац и ученик Николајев. Био је од самог почетка укључен у стварање православне цркве у Сендаију и помогао отварање православне парохије у Токију. Ронин Савабе Такума, Wikipedia Свети Николај у Јапан стигао када је хришћанство било забрањено Јеромонах Николај стигао је у Јапан 1861. године, седам година пре Револуције Мејџи. У то време у Јапану је још увек на снази био закон из 1614. године који је забрањивао проповедање хришћанства, а све књиге и прикази хришћанског садржаја били су уништавани. Како Николај није знао јапански језик скоро да није излазио из руског конзулата, а проповеди је држао само малобројним поданицима Руске империје. 14 сати дневно пуних осам година посветио је учењу јапанског језика и упознавању са том културом. Предаваче који нису могли да издрже тако убитачан темпо рада морао је често да мења. На крају је јапански тако добро научио да је сатима могао да говори у континуитету, као и да чита историјске документе у оригиналу. Николај Јапански Wikipedia Са православним свештеником у Јапан је стигла и руска књижевност 1879. године при Сабору Васкрсења Христовог у Токију отворена је православна духовна семинарија, међу чијим је ученицима било много потоњих писаца и преводилаца. Кратки роман „Капетанова кћи“ Александра Пушкина, прва је руска књига преведена 1883. године на јапански, а њен преводилац био је свршени студент семинарије Такасу Џисуке. Међу знаменитим студентима семинарије били су Нобори Сјому, који је преводио Горког, Чехова, Куприна, Достојевског, Андрејева, као и Кониси Масутаро који је Јапанце упознао са стваралаштвом Лава Толстоја. Храм Николај-до био је највиша зграда у Токију Дуго је Храм Христовог васкрсења у Токију познат и као Николај-до био највиша зграда у јапанској престоници. Висина куполе са крстом била је 35 метара, а звоника 40. Иако озбиљно оштећена у земљотресу 1923. Године црква је потом обновљена. У Другом светском рату њена фасада била је обојена у црно како би била заштићена од бомбардовања. Храм Христовог васкрсења у Токију,Wikipedia За време Руско-јапанског рата Николај је остао у Јапану Не осврћући се на упорне савете да се врати у Русију Николај је током 1904. и 1905. остао у Јапану. По речима руководиоца Одељења за спољне црквене везе Московског патријархата митрополита Волоколамског Илариона Николај је био једини Рус који је одлучио да не напусти Јапан и остане са паством. А својим свештеницима дозволио је да се моле за победу јапанског оружја, иако он сам у тим молитвама није учествовао. Када су се у Јапану појавили руски ратни заробљеници, бригу о њима преузела је јапанска православна црква. Јапански хришћани основали су „Православно удружење за пружање духовне утехе ратним заробљеницима“, а семинарија у Токију издала десетине хиљада руско-јапанских приручника за конверзацију. Хришћански верници у данашњем Јапану чине нешто више од једног процента укупног становништва (до 1,5 милиона људи), док на православце отпада 0,03 одсто или 36 хиљада. Како теолози тврде њихов број је далеко већи јер се многи не изјашњавају јавно о својој вери. У овом тренутку у Јапану делују три епархије и 150 православних парохија. Сви православни свештеници су јапанског порекла са образовањем стеченим у православној духовној семинарији у Токију. Богослужење се врши на јапанском.
  4. Света Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (прославља се 18. јула) била је реформатор милосрдног служења у Русији. Каквим облицима социјалног служења је допринела? Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност. Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“. Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи. Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их. Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом. Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији. Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве. Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко. Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене. Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње. Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама. Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом). Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски). Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера. Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена. У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“ Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905). У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари. Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији. Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама. Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте. Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали. Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета). Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице. Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама. Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата. Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе. Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета. Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму. Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки. Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу. Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције. Русија — то је болесно дете… У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“. Арсеније Загуљајев Са руског Ива Бендеља Милосердие.Ru 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95577.htm
  5. Еволуција као чињеница и теорија Стивен Џеј Гулд Киртли Мејдер, који је прошле године умро као деведесетогодишњак, био је стуб како науке, тако и хришћанске вере у Америци, а и један од мојих најдражих пријатеља. Половина века која нас је раздвајала ишчезла би пред нашим заједничким интересовањима. Најзанимљивије од оног што смо делили била је борба коју смо обојица водили у истом животном добу. Јер Киртли је ишао у Тенеси са Кларенсом Дероуом како би сведочио на суђењу Скоупсу 1925. Кад помислим да смо опет уплетени у исту борбу за један од најбоље документованих, најуверљивијих и најузбудљивијих концепата у свеколикој науци, не знам да ли да се смејем или да плачем. Према идеализованим принципима научног дискурса, поновно покретање замрлих питања би требало да одражава нове податке који пружају нови живот одбаченим представама. Онима који нису упућени у дебату која је у току може се стога опростити ако помисле да су креационисти пронашли нешто ново или да су еволуционисти наишли на неки озбиљан унутрашњи проблем. Но ништа се није променило; креационисти нису предочили ниједну нову чињеницу нити аргумент. Дероу и Брајан су макар били забавнији од данашњих слабијих противника. Успон креационизма је, једноставно речено, политика; то је један од саставних делова (и ни у ком случају главна претња) евангелистичке деснице која изнова јача. Аргументи који су пре свега једне деценије деловали уврнуто, сада су се вратили у свакодневицу. Основни напад савремених креациониста урушава се на два општа места и пре него што доспемо до наводних чињеничних детаља њихове критике еволуције. Прво, они играју на карту неразумевања значења речи „теорија“ у свакодневном говору како би створили погрешан утисак да ми, еволуционисти, прикривамо труле темеље сопствене грађевине. Друго, злоупотребљавају популарну филозофију науке како би тврдили да се, када нападају еволуцију, понашају на научни начин. Па ипак, иста та филозофија показује да њихово веровање није наука, као и да је „научни креационизам“ фраза лишена значења, која сама себе потире, пример онога што је Орвел називао „новоговором“. У америчком свакодневном говору, „теорија“ често означава „непоуздану чињеницу“ – део хијерархије поузданости која иде наниже од чињенице преко теорије и до хипотезе, све до нагађања. Тако креационисти могу да тврде (што и чине): еволуција је „само“ теорија, а бурна расправа се већ води о аспектима те теорије. Уколико еволуција није у потпуности чињеница, а научници не могу чак ни да се одлуче у вези са теоријом, како онда можемо да јој поклонимо поверење? Уистину, председник Реган је поновио тај аргумент пред једним евангелистичким скупом у Даласу, када је рекао (за шта се усрдно надам да није ништа више од реторике предизборне кампање): „Па, то је једна теорија. То је само једна научна теорија, а последњих година је оспорена у свету науке – то јест, научна заједница више не верује да је толико непогрешива као некад.“ Добро, еволуција јесте теорија. Но такође је и чињеница. А чињенице и теорије су сасвим различите ствари, оне нису пречке на некаквој лествици извесности. Чињенице су подаци о свету. Теорије су структуре идеја којима се објашњавају и тумаче чињенице. Чињенице никуда не нестају када научници воде расправе о супротстављеним теоријама које треба да их објасне. Ајнштајнова теорија гравитације заменила је Њутнову, али јабуке нису почеле да лебде у ваздуху чекајући исход. А људи су еволуирали од мајмуноликог претка, било да се то догодило механизмом који је предложио Дарвин, или неким другим, који још није откривен. Осим тога, „чињеница“ не означава „апсолутну извесност“. Коначни докази у логици и математици дедукцијом проистичу из почетних премиса, а извесност достижу само стога што се не односе на емпиријски свет. Еволуционисти не полажу никакво право на вечну истину, мада креационисти то често чине (а тада нас нападају за стил аргументовања ком су сами склони). У науци, „чињеница“ може да означава само „нешто што је потврђено до те мере да би било апсурдно ускратити му провизорно прихватање“. Претпостављам да би јабуке сутра могле да полете у ваздух, али таква могућност не завређује равноправан третман у кабинетима за физику. Еволуционисти су били јасни у погледу овог разграничења између чињенице и теорије од самог почетка, ако ни због чега другог, барем стога што смо увек признавали колико смо далеко од потпуног разумевања механизама (теорије) којима се еволуција (чињеница) одиграва. Дарвин је непрестано наглашавао разлику између своја два велика засебна достигнућа: што је утврдио да је еволуција чињеница и што је изнео теорију – природно одабирање – како би објаснио механизам еволуције. У Пореклу човека је писао: „Имао сам у виду два различита циља; прво, да покажем да врсте нису створене засебно, и друго, да је природно одабирање било главни узрок промене... стога, чак и ако сам погрешио преувеличавајући његову моћ [природног одабирања]... у најмању руку сам, надам се, учинио нешто добро помогавши да се збаци догма о засебном стварању.“ Тако је Дарвин признавао провизоран карактер природног одабирања, потврђујући у исти мах да је еволуција чињеница. Плодна теоријска расправа коју је Дарвин започео никада није престала. Од 40-их до 60-их година 20. века, Дарвинова теорија природног одабирања збиља је постигла привремену превласт какву није уживала за његовог живота. Али нашу деценију одликује обновљена расправа и, мада ниједан биолог не доводи у питање важност природног одабирања, многи сумњају у то да је оно свеприсутно. Конкретно, многи еволуционисти тврде да знатан део генетичких промена не мора да буде подложан природном одабирању, већ се можда насумично распростире кроз популације. Други доводе у питање Дарвиново повезивање природног одабирања са постепеном, неприметном променом која захвата све прелазне степене; они тврде да се већина еволуционих догађаја можда одиграва далеко брже него што је Дарвин замислио. Научници посматрају расправе о основним питањима неке теорије као знак да је она интелектуално здрава и као извор узбуђења. Наука је – а како другачије да кажем? – најзабавнија када се поиграва занимљивим идејама, испитује њихове импликације и узима у обзир да се старе информације могу објаснити на изненађујуће нове начине. Теорија еволуције сада је испуњена таквом необичном живошћу. Ипак, усред свог тог метежа, ниједног биолога ништа не наводи да посумња у чињеницу да се еволуција одвија; расправљамо о томе како се то догађа. Сви ми настојимо да објаснимо исту ствар: стабло еволуционог порекла које повезује све организме спонама генеалогије. Креационисти изврћу и карикирају ту расправу згодно пренебрегавајући опште уверење које је у самој њеној основи и сугеришући нешто што није истина – да еволуционисти сада сумњају у сâм феномен који се трудимо да разумемо. Друго, креационисти тврде да је „догма о засебном стварању“, како ју је Дарвин карактерисао пре читавог века, научна теорија која завређује да јој се посвети исти простор као и еволуцији у средњошколском градиву из биологије. Али популарна тачка гледишта међу филозофима науке оповргава овај креационистички аргумент. Филозоф Карл Попер је деценијама тврдио да је првенствени критеријум за научност неке теорије могућност да се она оповргне. Никада не можемо да нешто апсолутно докажемо, али можемо да га покажемо нетачним. Скуп идеја који, у принципу, не може да се оповргне, не спада у науку. Читав креационистички програм обухвата мало шта осим реторичког покушаја да се порекне еволуција приказивањем наводних противречности међу онима који је подржавају. Њихов вид креационизма је, како тврде, „научан“ јер следи поперовски модел када покушава да сруши еволуцију. Но, Поперов аргумент мора да се примени у оба смера. Не постајемо научници пуким чином настојања да оповргнемо супарнички, уистину научни систем; мора се представити и алтернативни систем који такође задовољава Поперов критеријум – и тај систем мора, у принципу, да буде подложан оповргавању. „Научни креационизам“ је бесмислена фраза која сама себи противречи управо стога што се не може оповргнути. Могу себи да представим запажања и експерименте који би показали нетачном било коју еволуциону теорију коју знам, али не могу да замислим какви могући подаци би навели креационисте да напусте своја веровања. Непобедиви системи чине догму, а не науку. Како не бих деловао оштро, или реторички настројено, цитираћу водећег креационистичког интелектуалца, др Двејна Гиша, из његове скорашње (1978) књиге Еволуци ја? Фосили кажу не!: „Под стварањем подразумевамо довођење на свет, чином натприродног Творца, основних врста биљака и животиња, кроз процес изненадног стварања у смислу ‘нека буде’. Ми не знамо како је Творац стварао, који је процес Он користио, јер Он је користио процесе који не постоје нигде у природној васиони. Управо зато стварање означавамо као засебно стварање. Научним истраживањима не можемо да откријемо ништа о стваралачким процесима које користи Творац.“ Реците ми, молим вас, др Гиш, шта би, у светлу ваше последње реченице, био научни креационизам? Наша увереност да се еволуција одиграва проистиче из три општа аргумента. Прво, имамо опсежне, директне, посматрачке доказе еволуције на делу, како са терена, тако и из лабораторије. Ови докази су у распону од небројених експеримената о променама кроз које пролази готово све, од воћних мушица подвргнутих вештачком одабирању у лабораторији до чувених популација британских лептира који су поцрнели када је дрвеће на ком се одмарају потамнело од индустријске чађи. (Лептири се штите од оштрог вида птица грабљивица утапањем у позадину.) Креационисти не поричу ова запажања; како би то и могли? Креационисти су променили тактику. Сада тврде да је Бог створио само „основне врсте“ и да је оставио простор за ограничено еволуционо врлудање унутар њих. Тако и пудлице и данске доге потичу од псеће врсте, лептири могу да промене боју, али природа не може да претвори пса у мачку или мајмуна у човека. Други и трећи аргумент за еволуцију – поткрепљење крупних промена – не укључују директно посматрање еволуције на делу. Они почивају на закључивању, али због тога нису мање поуздани. За крупне еволуционе промене потребно је сувише времена како би се могле директно посматрати у временским размерама забележене људске историје. Све историјске науке почивају на закључивању, те се еволуција у томе не разликује од геологије, космологије или историје. У принципу, не можемо да посматрамо процесе који су деловали у прошлости. Морамо да о њима закључујемо на основу резултата који нас и даље окружују: живих и фосилних организама у случају еволуције, докумената и артефаката у случају историје, слојева и топографије тла у случају геологије. Други аргумент – да несавршеност природе открива еволуцију – многим људима се чини ироничним, јер сматрају да би еволуција требало да буде крајње елегантно представљена готово савршеном прилагођеношћу коју испољавају поједини организми – контуре галебовог крила или лептири који се не виде на тлу јер тако прецизно имитирају лишће. Но савршенство је могао да наложи мудри Творац или је оно могло да еволуира природним одабирањем. Кроз савршенство се провиде трагови претходне историје. А претходна историја – доказ порекла – јесте знак еволуције. Еволуција се разоткрива кроз несавршености које чувају историју порекла. Због чега пацов трчи, слепи миш лети, делфин плива, а ја пишем овај есеј користећи структуре сачињене од истих костију, ако не стога што смо их сви наследили од заједничког претка? Неки инжењер, почевши од почетка, могао би да дизајнира боље удове у сваком од тих случајева понаособ. Због чега су сви крупни домаћи сисари у Аустралији торбари, ако не зато што су потомци заједничког претка, изолованог на том континенту налик на острво? Торбари нису „боље“, нити идеално прилагођени Аустралији; многе од њих су збрисали сисари са постељицом које је човек донео са других континената. Овај принцип несавршености протеже се на све историјске науке. Када погледамо етимологију назива месеци, септембра, октобра, новембра и децембра (седми, осми, девети и десети), знамо да је година некада почињала у марту, или да мора бити да су још два месеца додата првобитном календару са десет месеци. Трећи аргумент је непосреднији: у фосилном запису се често налазе прелазни облици. Очувани прелази нису уобичајени – и не треба очекивати да буду, према нашем разумевању еволуције (видети наредни одељак), али нису ни потпуно одсутни, као што креационисти често тврде. Доња вилица гмизаваца садржи неколико костију, а доња вилица сисара само једну. Виличне кости које не одликују сисаре су се, корак по корак, смањивале код предака сисарâ, све док нису постале сићушне квржице смештене иза вилице. Кости „чекића“ и „наковња“ у уву сисарâ постале су од тих квржица. Како је тај прелаз могао да се оствари? – питају креационисти. Кост се свакако у потпуности налази или у вилици или у увету. Али, палеонтолози су открили две прелазне лозе терапсида (такозваних гмизаваца налик на сисаре) са двоструким виличним зглобом – сачињеним од старе квадратне и артикуларне кости (које ће убрзо постати чекић и наковањ). Кад смо код тога, који би прелазни облик који бисмо могли да очекујемо да пронађемо био бољи пример него најстарији човек, Australopithecus afarensis, са својим мајмуноликим непцем, човеколиким усправним ставом и већом запремином лобање него код иједног мајмуна исте величине тела, али пуних 1000 кубних центиметара мањом од наше? Ако је Бог засебно начинио сваку од пола туцета људских врста које су откривене у древним стенама, зашто је створио непрекидни низ све савременијих одлика кроз време – све већу запремину лобање, све мање лице и зубе, све крупније тело? Да ли је то учинио како би имитирао еволуцију и тако искушавао нашу веру? Суочени са овим чињеницама о еволуцији и филозофској неодрживости њихове позиције, креационисти се ослањају на искривљења и алузије како би подупрли своје реторичке тврдње. Ако звучим оштро или огорчено, то је стога што то и јесам – јер постао сам једна од главних мета такве праксе. Убрајам себе међу еволуционисте који заступају скоковит, или епизодан ток промена, а не постепен и уједначен. Године 1972. мој колега Најлс Елдриџ и ја развили смо теорију испрекидане равнотеже. Устврдили смо да две упадљиве чињенице у вези са фосилним записом – геолошки „изненадна“ појава нових врста и одсуство промене након тога (стâза) – одражавају предвиђања еволуционе теорије, а не непотпуност фосилног записа. У већини варијанти теорије, извор нових врста су мале изоловане популације, а процес настанка једне врсте (специјација) траје хиљадама или десетинама хиљада година. Ова количина времена, тако велика наспрам наших живота, геолошки чини микросекунду. Она представља знатно мање од један одсто просечног животног века једне фосилне врсте бескичмењака, који износи више од десет милиона година. Са друге стране, не очекује се да се велике, распрострањене и учвршћене врсте значајно мењају. Верујемо да инерција великих популација објашњава стâзу већине фосилних врста током више милиона година. Предложили смо теорију испрекидане равнотеже углавном зато да бисмо пружили другачије објашњење распрострањених трендова у фосилном запису. Трендови, тврдили смо, не могу да се припишу постепеном преображавању унутар лозâ, већ мора бити да настају на основу различитог успеха одређених типова врстâ. Тренд је, сматрали смо, сличнији пењању уз степениште (испрекидани кораци и стâза) него постепеном успону уз брежуљак. Будући да смо испрекидану равнотежу предложили да бисмо објаснили трендове, љути нас што нас креационисти увек изнова цитирају – не знам да ли намерно или из глупости – као да признајемо да фосилни запис не обухвата никакве прелазне облике. Прелазни облици углавном недостају на нивоу врста, али су бројни између већих група. И поред тога, памфлет насловљен „Научници са Харварда се слажу да је еволуција превара“ наводи: „Чињенице о испрекиданој равнотежи Гулда и Елдриџа... приморавају дарвинисте да прогутају слику на којој је Брајан инсистирао и коју нам је Бог открио у Библији.“ Настављајући са искривљавањем, неколицина креациониста је поистоветила теорију испрекидане равнотеже са карикирањем уверења Рихарда Голдшмита, великог раног генетичара. Голдшмит је, у својој чувеној књизи објављеној 1940, тврдио да нове групе могу да настану тренутно, путем крупних мутација. Он је таква изненадно преображена створења називао „наказама пуним наде“. (Привлаче ме неки од аспеката верзије која није карикатура, али Голдшмитова теорија ипак нема ништа заједничко са испрекиданом равнотежом – видети есеје у одељку 3 и мој засебан есеј о Голдшмиту у Пандином палцу.) Креациониста Лутер Сандерленд говори о „теорији испрекидане равнотеже наказе пуне наде“ и обавештава своје читаоце пуне наде да „се она своди на прећутно признање да су антиеволуционисти у праву када истичу да не постоје фосилни докази који подржавају теорију да сва жива бића повезује заједнички предак“. Двејн Гиш пише: „Према Голдшмиту, а сада, како се чини, и према Гулду, неки гмизавац је снео јаје из ког се излегла прва птица, са све перјем.“ Било који еволуциониста који би поверовао у такву бесмислицу с правом би био исмејан и отеран са интелектуалне позорнице; па ипак, једина теорија која би икада могла да замисли такав сценарио порекла птица јесте креационизам – при чему би Бог деловао у јајету. Креационисти ме и љуте и увесељавају; али углавном сам због њих дубоко тужан. Тужан сам из многих разлога. Тужан сам зато што су многи људи који прихватају поруке креациониста незадовољни из ваљаног разлога, али искаљују свој гнев на погрешној мети. Истина је да су научници често били догматични и елитистични. Истина је да смо често допуштали да нас представља она прилика из реклама обучена у бели мантил – „Научници кажу да препарат Икс лечи курје очи десет пута брже него...“ Нисмо се на одговарајући начин томе супротставили, јер имамо користи од тога што се приказујемо као ново свештенство. Такође је истина да безлична и бирократска државна моћ све више и више задире у наше животе и ускраћује нам избор који треба да припада појединцима и заједницама. Јасно ми је да школски програми, наметнути одозго без питања локалних грађана, могу да буду виђени као још једна увреда по свакој од тих основа. Али кривац није, нити може да буде, еволуција или било која друга чињеница из света природе. Стварне непријатеље ваља препознати и борити се против њих на сваки начин, али ми нисмо међу њима. Тужан сам зато што практични резултат читаве те халабуке неће бити проширење наставе како би обухватила креационизам (мада би ме и то растужило), већ смањење или избацивање градива о еволуцији из школских програма. Еволуција спада у пола туцета „великих идеја“ које је наука изнедрила. Она говори о дубоким питањима генеалогије која нас све опчињавају – о феномену „корена“ у најширем смислу. Одакле долазимо? Где је настао живот? Како се развијао? У каквом су сродству организми? Она нас нагони да размишљамо, да одгонетамо и постављамо питања. Зар ћемо милионима ускратити то знање и опет предавати биологију као скуп неповезаних чињеница, без нити која упреда разнородно ткање у растегљиву целину? Али више од свега ме растужује тренд који почињем да опажам међу својим колегама. Осећам да неки сада желе да ућуткају здраву расправу о теорији која је унела нови живот у еволуциону биологију. Она пружа материјал креационистима, кажу они, макар то било и само посредством извртања. Можда би требало да се притајимо и окупимо под заставом строгог дарвинизма, барем за сада – неке врсте наше старинске религије. Но требало би да посудимо још једну метафору и схватимо да и ми морамо да корачамо правом и уском стазом, окруженом путевима у пропаст. Јер, ако икада почнемо да потискујемо нашу потрагу за разумевањем природе, да гасимо сопствено интелектуално узбуђење у непромишљеном покушају да истуримо јединствени фронт тамо где он не постоји, нити треба да постоји – тада ћемо збиља бити изгубљени. [Стивен Џеј Гулд, „Еволуција као чињеница и теорија“, мај 1981; из књиге Кокош ји зуби и коњски прсти, Њујорк: W. W. Norton & Company, 1994, стр. а енглеског превео Срђа Јанковић]С3-262. 25
×
×
  • Create New...