Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'четири'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70. Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете… Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет… Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована… Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега! Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“. Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира… Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“... "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону… Драја ми опет, не знам зашто пред очима… Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија… Прочиташе имена… После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су: Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...
  2. Свештена заједница Свете Горе задржава неутрални статус по питању украјинске кризе тако и не велича а и не осуђује радње Цариградске Патријаршије али ни велича и не осуђује противљење канонске Украјинске Цркве и Руске Цркве. Свештена заједница коју сачињава по један представник од 20 главних манастира има различито мишљење о томе како да се постави према украјинској расколничкој цркви и одлучила је да се сваки манастир са своје стране определи како да прима њена свештена лица. Упркос овом неутралном тону, четири грчка манастира Велика Лавра, Иверон, Кутлумус и Нови Есфигмен – са своје стране су изнели став којим строго одбацују наводно „руско мешање“ и снажно критикују руски манастир Светог Пантелејмона. На ово су четири друга манастира поднели писмени извештај следећем заседању свештене заједнице од 4. марта 2019. изневши став да ова четири манастира политички мотивисано доносе своја тумачења и необразлажене оптужбе против манастира Светог Панталејмона, што је апсолутно страно духовној природи Свете Горе. Извор: Српска Православна Црква
  3. Свети Синод Руске Православне Цркве одлучио је у уторак, 26. фебруара 2019. да оснује четири митрополије на територији Патријаршијског егзархата у југоисточној Азији. Према речима Владимира Легоиде, председавајућег Синодског одељења за црквене односе с медијима, те четири митрополије су за: Сингапур, Кореју, Тајланд и Филипине-Вијетнам. Он је додао да се током засдедања Свештеног Синода разговарало и о организацији Азијског егзархата и Егзархата за Западну Европу. Извор: Српска Православна Црква
  4. Четрдесет дана од упокојења веома вољеног игумана манастира Дохариу на Светој гори, архимандрита Григорија (Зумиса), обележено је 1. децембра 2018. године. Четири еписокпа и стотине поклоника из целог света допутовали су на Свету гору нарочито ради тога да би се молили за душу новоупокојеног игумана Григорија. Заупокојену литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит касторијски Серафим (Грчка Православна Црква) уз саслужење Његовог Високопреосвештенства митрополита неакринског и каламаријског Јустина (Грчка Православна Црква), и Његово Високопреосвештенство Митрополит акалкалаксог и кумертавског, администратора грузијских православних парохија у Јужној Америци, и свештеномонаштва из других светогорских манастира. Било је више од 300 поклоника из Грчке, Украјине, Русије, Грузије, Бугарске, Француске, Америке и из других земаља. Како смо раније писали, архимандрит Григорије се упокојио у ноћи 22. октобра 2018. године у својој 76. години, након што је много поднео од неизлечиве болести последњих година свог живота. Наредног дана сахранила ге је братија манастира. Извор: Српска Православна Црква
  5. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm
  6. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице
  7. Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Сабор Светог архангела Гаврила молитвено је данас, 26. јула, прослављен у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Архангелу Михаилу служио је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење протосинђела Сергија (Рекић) из манастира Острог, свештеници Предраг Катанић и Илија Зекановић и јерођакон Зосима острошки сабрат. Прилог радија Светигоре Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру
  10. Владика Василије само преспава у двору: или је на градилишту цркве, у неком од фрушкогорских манастира, разговара како да Сремски Карловци помогну у промоцији Новог Сада, како да буде обележено осам векова самосталности СПЦ. О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру View full Странице
  11. Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве. Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног. Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?» Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона. Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао: — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда! — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то? — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово? — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља. Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4). Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона. Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13). Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је. Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!» И он чује Бога: — Каине, где је брат твој? А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара: — Шта сам ја, чувар брата мога? И рече му Бог: — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)… И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог. Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу. Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон. Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога. Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио. Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету. Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!» Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум? Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна. И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца. Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе. И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди. Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима. Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице. Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље. Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста. Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин. С руског Александар Ђокић Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  12. Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве. Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног. Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?» Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона. Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао: — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда! — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то? — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово? — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља. Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4). Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона. Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13). Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је. Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!» И он чује Бога: — Каине, где је брат твој? А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара: — Шта сам ја, чувар брата мога? И рече му Бог: — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)… И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог. Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу. Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон. Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога. Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио. Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету. Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!» Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум? Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна. И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца. Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе. И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди. Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима. Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице. Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље. Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста. Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин. С руског Александар Ђокић Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm View full Странице
  13. Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Патријарх - Католикос све Грузије г. Илија II, у свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили, рођен је 4. јануара 1933. године у угледној породици у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божји пут и одлази на школовање у Московску духовну академију, где завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божјем промислу, након школовања, враћа се у своју отаџбину дајући се несебично на служење својој Цркви. Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа, по Божјем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II. Као изузетно вредан и талентован млад човек, који ће током живота своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши Митрополит, после смрти свог претходника Давида V, помјесни Сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио Сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. године у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано сунце, а са друге још незалазни месец. Таква сунчана ноћ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике. Ступивши на трон Патријараха Грузије, где хришћанство пребива од првог века (прва светитељка Грузије је Света Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у време Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренео га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као река са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божјој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије. Ако би се неким дивним чудом човек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих - Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божја, из које у сваком свом животном делу црпи енергију, водила је и усмеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу река Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој. Духовна снага Патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осећања и реакције верног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за Патријарха, у Грузијској Цркви је постојао је само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући Патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. године у Тбилисију је отворена прва Духовна академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. године у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811. године. У Женеви бива председник Светског Савета Цркава, раме уз раме предано радећи са Архиепископом смоленским Кирилом, данашњим Патријархом московским и све Русије. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на Патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се сав народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, Патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“. Када је 9. априла 1989. г.одине наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је било на десетине мртвих и стотине рањених. Свој живот је тада ризиковао и сам Патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. године. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успео је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спречио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, сведочи и велика икона Мајке Божје у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божјој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја. Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одек у свету оставља његова мајеутичко-неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум деци породица које роде троје и више деце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процењује се да Патријарх грузијски Илија данас има преко 14 хиљда кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења - 4. јануар. Тог дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи пример да народ дан рођења свог Патријарха слави на нивоу неког од државних празника. Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор. Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут Богородице Дјево и Кирије елеисон. Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божје и народа у Грузији занавек ће бити као со земљи и светлост свету, духовни бастион и светионик, пример младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност Патријарха грузијског Илије свима нама савременим хришћанима служи као пример преданости целог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: Сјећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности. Извор: pravoslavie.ru Вести из сестринских цркава |
  14. Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Патријарх - Католикос све Грузије г. Илија II, у свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили, рођен је 4. јануара 1933. године у угледној породици у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божји пут и одлази на школовање у Московску духовну академију, где завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божјем промислу, након школовања, враћа се у своју отаџбину дајући се несебично на служење својој Цркви. Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа, по Божјем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II. Као изузетно вредан и талентован млад човек, који ће током живота своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши Митрополит, после смрти свог претходника Давида V, помјесни Сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио Сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. године у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано сунце, а са друге још незалазни месец. Таква сунчана ноћ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике. Ступивши на трон Патријараха Грузије, где хришћанство пребива од првог века (прва светитељка Грузије је Света Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у време Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренео га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као река са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божјој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије. Ако би се неким дивним чудом човек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих - Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божја, из које у сваком свом животном делу црпи енергију, водила је и усмеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу река Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој. Духовна снага Патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осећања и реакције верног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за Патријарха, у Грузијској Цркви је постојао је само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући Патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. године у Тбилисију је отворена прва Духовна академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. године у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811. године. У Женеви бива председник Светског Савета Цркава, раме уз раме предано радећи са Архиепископом смоленским Кирилом, данашњим Патријархом московским и све Русије. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на Патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се сав народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, Патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“. Када је 9. априла 1989. г.одине наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је било на десетине мртвих и стотине рањених. Свој живот је тада ризиковао и сам Патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. године. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успео је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спречио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, сведочи и велика икона Мајке Божје у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божјој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја. Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одек у свету оставља његова мајеутичко-неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум деци породица које роде троје и више деце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процењује се да Патријарх грузијски Илија данас има преко 14 хиљда кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења - 4. јануар. Тог дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи пример да народ дан рођења свог Патријарха слави на нивоу неког од државних празника. Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор. Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут Богородице Дјево и Кирије елеисон. Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божје и народа у Грузији занавек ће бити као со земљи и светлост свету, духовни бастион и светионик, пример младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност Патријарха грузијског Илије свима нама савременим хришћанима служи као пример преданости целог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: Сјећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности. Извор: pravoslavie.ru Вести из сестринских цркава | View full Странице
×
×
  • Create New...