Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'част'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 104 results

  1. Наша млада и даровита уметница ђаконица Даница Црногорчевић умножавајући своје дарове узноси умилни славопој Господу, служећи тако Богу и роду. Недавно смо обрадовани новим песмама Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе уметнице која се успешно бави етно и духовном музиком, чинећи и на тај начин велики допринос нашој праведној борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила песму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је песму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења. Са великом радошћу сви ишчекујемо њен нови албум који ће се у предстојећем периоду појавити. Нашу сестру Даницу позвали смо да буде гост наше емисије "Живе речи", али из техничких разлога њено гостовање није било могуће реализовати уживо. И поред тога ми смо нашли начина да њено милозвучно појање украси и обогати нашу емисију у којој је гост био прота Милорад Голијан. Носите бремена један другога, реч је апостола Павла која одјекује вековима позивајући нас на делатну љубав и подвиг једних према другима, како бисмо испунили закон Христов и себе уградили у вечну заједницу са Господом. Следујући овим речима, а имајући у виду да се свако добро и богоугодно дело не завршава на доброј вољи и љубави, већ потребује и материјалну потпору, користимо прилику да у хришћанској љубави напоменемо ако је неко у могућности да помогне прилогом рад наше сестре којој предстоји снимање спотова за нове песме, може нас контактирати путем наше мејл адресе. У наставку доносимо неколико прилога који ће потврдити истинитост наших речи: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота!
  2. Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Пост у част Светих Апостола BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола...
  3. А К А Т И С Т ПРЕСВЕТОЈ ВЛАДИЧИЦИ БОГОРОДИЦИ У ЧАСТ ЊЕНЕ ИКОНЕ „РЕЧ ПОСТАДЕ ТЕЛО" Са благословом Оца Милана Ристића, црква Светог Нестора, у месту Витковац, где је и донешена икона Пресвете Богородице из Русије. Акатист у част иконе Пресвете Богородице „Реч постаде тело". Обзиром да је ова икона први пут у Србији, и да није била присутна нигде на овим просторима, тако ни акатист не постоји нигде на интернету на Србском језику. МОЛИМ СВЕ ДОБРЕ ЉУДЕ ДА ПОДЕЛЕ, У СВИМ ГРУПАМА, КАКО БИ ДОШАО ДО ШТО ВИШЕ ЉУДИ. ТАКОЂЕ, КО ЖЕЛИ МОЖЕ ДА ПРЕБАЦИ У ПДФ, И ЗАКАЧИ НЕГДЕ ГДЕ ЋЕ НАРОД МОЋИ ДА ВИДИ. БРАЋО И СЕСТРЕ, НЕМА СЛУЧАЈНОСТИ У БОГУ. ОВА ИКОНА УСПЕШНО ЈЕ БРАНИЛА ГРАНИЦЕ МАЈКЕ РУСИЈЕ ВИШЕ ВЕКОВА, И ДОШЛА ЈЕ БАШ САДА У СРБИЈУ. НА НАМА ЈЕ ДА СЕ МОЛИМО И ИЗМОЛИМО ПОМОЋ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, У ПРЕДСТОЈЕЋИМ ВРЕМЕНИМА... А К А Т И С Т П Р Е С В Е Т О Ј Б О Г О Р О Д И Ц И ПРЕД ЧУДОТВОРНОМ ИКОНОМ А Л Б А З И Н С К О М "РЕЧ ПОСТАДЕ ТЕЛО" Кондак 1. Изабраној Војвоткињи и благој Заступници земље Амурске и Отаџбине наше, похвалне песме узносимо, ми који се окуписмо око свете иконе Твоје. Не презри мољења наша пред чудотворном иконом Твојом, већ нас молитвама Твојим од свих невоља ослободи и све што је добро нам даруј, нама који Ти у умиљењу велегласно кличемо: Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Икос 1. Архангела и Ангела Царице и рода људског Заступнице, Пречиста Дјево Богородице, јављањем иконе Твоје Албазинске благодаћу просветлила си крај Амурски и земљу руску, чувајући пределе Отаџбине наше и људе верне, који Ти певају овако: Радуј се, освећено станиште Бога Речи; Радуј се, Агнице, Која си родила Јагње, Које узима грехе света; Радуј се, рају цветоносни, из Које је изникло Божанско Дрво; Радуј се, Богообрадована Мати, Која си радост небу и земљи родила; Радуј се, прародитељског преступа разрешење; Радуј се, пророчких речи испуњење; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 2. Видећи, Преблага Владичице, ревност старца Ермогена, свештеномонаха обитељи Уст-Киренскија, благоизволела си да он свету икону Твоју у својим рукама донесе у земљу Амурску, због чега Великом Промислитељу Богу појемо, Алилуја. Икос 2. Ум богопросвећени имајући, преподобни Ермоген се храбро супроставио невољама и лишавањима у земљи незнабожачкој, а ми пројављеним благодатима од иконе Твоје у вери укрепљени, благодарно Ти кличемо: Радуј се, Утешитељко наша милосрдна; Радуј се, надо наша непостидна; Радуј се, Која Покровом Твојим све који притичу икони Твојој заклањаш; Радуј се, Која дарујеш непроцењиво богатство свима који Те поштују; Радуј се, Мати милосрђа неисрцпног; Радуј се, Која слушаш све у невољама који Ти се моле; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 3. Силу преизобилне благодати пројави Господ икони Твојој, Пресвета Владичице, дарујући покров и избављење људима села Албазинског који Ти се у искушењима мољаше. Радујући се таквом благовољењу Божијем, по молитвама Теби, Преблага, прослављамо Дародавца Бога, појући му, Алилуја. Икос 3. Имајући Те заиста Војвоткињу и Заступницу, Која си пројавила многобројне знаке и чуда од иконе Твоје, људи Албазински пожурише да храм Васкрсења Христовог у тврђави изграде, да се у њему постављеној икони Твојој са умиљењем поклоне, певајући Ти: Радуј се, јер Тебе неразрушиву стену стекосмо; Радуј се, јер снажну Покровитељицу спознасмо; Радуј се, јер нам кроз своју свету икону дарујеш благо изобилно; Радуј се, јер си иконом Твојом Албазинском земљу осветила; Радуј се, јер си нас Славу Божију певати научила; Радуј се, јер онима који Ти се са вером моле молбе испуњаваш; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 4. Буром јарости запоседнути иноверници, супростављаху се благоустројењу људи руских у земљи Даурској; ради молитава пред светом иконом Твојом јавила си се у виђењу чудесном, застрашујући иноплеменике који желеше да спале усеве пшенице; радујући се таквој пројави милости Твоје, благодарно кличемо Богу: Алилуја. Икос 4. Чувши од иноплеменика о дивном јављању Твојем на коњу, Жени у белим одеждама, неизрециве лепоте, уплашивши оне који смишљаху подлости. Таквој заштити Твојој са трепетом благодарног срца пред часном иконом Твојом кличемо: Радуј се, јер чисте рукама и срцем земљораднике благословеним плодовима награђујеш; Радуј се, Мати милосрђа, Која море богатих дарова хришћанима изливаш; Радуј се, изнемоглих заступнице и укрепљење; Радуј се, јер у глади и невољима бринеш; Радуј се, јер се иконом Твојом вера умножава; Радуј се, јер си нас научила да певамо Славу Божију; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 5. Божанској звезди уподобила се икона Твоја, Владичице, пројављујући образ од Тебе оваплоћеног Бога Речи. Видевши је молише се пред њом Оци наши у истинској вери укрепише се, исповедајући Господа Исуса Христа, Сина Твога и Бога нашег, научише и нас да Му кличемо овако, Алилуја. Икос 5. Видећи чуда преславна, од иконе Твоје, као многосветли светилник у земљи Далекоисточној просијавши, видимо свету икону Твоју, Пречиста Богомати, светлошћу вере Христове земљу нашу озаривши и правом слављењу Триипостатног Бога верне научивши, кличемо ти: Радуј се, јер си тврђаву Православља узвеличала; Радуј се, јер се њоме Православље у земљи утврдило; Радуј се, јер си је као утеху и покров људима даровала; Радуј се, јер нас зрацима милости Твоје озарујеш; Радуј се, јер дивне знаке иконама Твојим чиниш; Радуј се, јер Богоматеринском дарежљивошћу све који Ти прибегавају посећујеш; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 6. Цео свет проповеда чуда која се од иконе Твоје Албазинске изливају у земљи Далекоруској, нема града, Владичице, где се по молитвама пред иконом не пројави дејство силе Божије, обилне потоке чуда изливала си онима који Ти у умиљењу притичу. Дивећи се таквом старању Божијем, јављању чудесне иконе Твоје, благодарни људи кличу Богу, Алилуја. Икос 6. Засијавши зрацима славе војсци Руској, Владичице, Која си увек по молитвама пред иконом Твојом успешно одбранила Козачке војске на рекама Шилки и Амура, грофу Николају Муравјеву помажући, у делу одбране граница руских, у земљи Камчатској, малобројном Петропавловском гарнизону победоносни отпор англо-француском ескадрону даровала си, Христоименита Војска кличе Ти овако: Радуј се, непобедива Војвоткињо вођа и војски хришћанских; Радуј се, рода хришћанског свагдашња помоћи; Радуј се, јер си људе Твоје дивном победом увенчала; Радуј се, јер се иконом Твојом извори чуда великих нама пројављују; Радуј се, јер одгониш таму љутих невоља од оних који Те поштују; Радуј се, јер непостижним знацима крепиш оне који Ти се моле; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 7. Желећи Господ да дарује нове милости у освајању земаља Далекоисточних, стави у срце светитељу Инокентију Венијаминову и генерал-гувернеру Николају Муравјеву да оснује обитељ Уст-Зејску и у њој да храм преславном Благовештењу изграде, у коме ће бити постављена икона Твоја Албазинска у знак сећања на чудесно заступништво Твоје. У њему се сабравши, благодарно кличемо Богу, Алилуја. Икос 7. Нову показа милост Творац и Владика свих по молитвама пред иконом Твојом Албазинском Владичице, када је заувек и на општу сагласност Ајгунски договор закључен био. Под покровом Твојим и руководством, Пресвета Дјево, мир и сагласност Русије и Кине су успостављени, мирољубиви људи, с радошћу припадајући чудесној икони Твојој, једним устима и срцем кличу: Радуј се, јер нам мур, тишину и напредак дарујеш; Радуј се, чврста заштито оних који се у Тебе уздају; Радуј се, земље наше утврђење; Радуј се, земље наше неуништива оградо; Радуј се, јер умирујеш раздоре и неслагања; Радуј се, јер омофором Твојим светозарним све покриваш; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 8. Јави се необично чудо, Богомати, од иконе Твоје Албазинке, када се људи новоутврђеног града Благовешћенска, много година обузети епидемијом и свепогубним гнојним ранама, целивањем иконе Твоје и кропљењем водом освећеном исцељиваху. Примајући од Тебе, Исцелитељко Блага, такву благодат, људи похвално кличу Богу, Алилуја. Икос 8. Све обухватајући љубављу Твојом, Пречиста, који икони Твојој притичу усрдно, као што си некада давно оцима нашим помоћ Твоју моћну пројавила, тако и нас смирене не лиши Твог благодатног заступништва, који Ти кличемо овако: Радуј се, јер нас од рана и погибије смртне чуваш; Радуј се, јер нас од изливања вода и потопа руком крепком извлачиш; Радуј се, јер нас од пожара росом молитви Твојих избављаш; Радуј се, јер ударе муње и грома од главе наше одгониш; Радуј се, безнадежних сигурна надо; Радуј се, јер дарујеш дар рађања бездетним супружницима; Радуј се, породиља брзо и безболно разрешење; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 9. Сваки узраст и чин славослови Тебе и Сина Твога, Владичице, прибегавајући образу Твоме у земљи Приамурској прослављеној, имајући икону Твоју чудотворну као штит и ограду од непријатеља видљивих и невидљивих, а Богу Који нам добро чини певамо, Алилуја. Икос 9. Речити говорници ућуташе, јер не умеју да објасне преславно заступништво Твоје Саборне цркве и житеља града Благовешћенска, када подигавши се Кинези видеше Те у ваздуху, Жену чудесну у белим одеждама, носећи Младенца на рукама, војску и пуцњаву заустављајући. Радујући се видљивом заступништву Твоме, верни пред иконом Твојом кличу: Радуј се, Твојим молитвама пред Богом наша Заступнице; Радуј се, тужних утехо; Радуј се, у напастима превелика Заштитнице; Радуј се надо безнадежних; Радуј се, јер у невољама руку помоћи пружаш; Радуј се, јер нам материнску љубав и милосрђе пројављујеш; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 10. Онима који желе да се спасу и под кров Твој прибегавају буди Блага Помоћница, Пресвета Дјево. Онима који у земљи Приамурској живе и у тами неверја пребивају, и који су од истинске Цркве Христове отпали, у разум Истине приведи и у крило Цркве Сина Твога врати, да нас Твојим Богоматеринским заступништвом помилује Судија Праведни и да нас у дан Страшног Суда удостоји да Му са изабранима певамо, Алилуја. Икос 10. Стена необорива и извор чуда у земљи Амурској јавила се икона Твоја Богородице Дјево, образ Твој би сакривен у дане тешког одступања и великог искушења народа нашег. Да би се после много година са славом вратила, маглу безбожија краја нашег зрацима светлости Христове Истине просвећујући, радосно Ти кличемо: Радуј се, Купино несагорива, сачувавши нетакнутом у огњу пречасну икону Твоју; Радуј се, јер невољне људе Твоје чудотворне иконе не лишаваш; Радуј се, верних пастира Цркве крепости и уразумљење; Радуј се, истинске вере утврђење; Радуј се, од погубних учења заштито; Радуј се, светих обитељи Христових покрове и снабдевање; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 11. Похвалну песму приносимо Ти, Пресвета Дјево, пред светом чудотворном иконом Твојом Владичице. Сачувај од сваке зле околности град наш и земљу нашу, да тих и миран живот проживимо у свакој благочестивости и чистоти, Сину Твоме и Богу нашем певајући, Алилуја. Икос 11. Светозарна икона Твоја „Реч постаде тело" Владичице, као свећа која нематеријални огањ благодати Твоје примивши у подобију новом распламсава буктиње, благодатне силе, и озарујућа чуда, упућује на пут спасења, нас који кличемо: Радуј се, јер нас подобијем лика Твог тешиш; Радуј се, јер нас невидљиво благословиш; Радуј се, јер си неизрециво милостива онима који Ти певају; Радуј се, јер уразумљујеш одступнике од вере отачке; Радуј се, јер се Тобом истинска вера у земљи нашој успоставља; Радуј се, јер се Тобом замке непријатеља Православља разоткривају; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 12. Благодат и милост подај нам, Владичице, од иконе Твоје Албазинске многим знацима и чудима прослављеној, да нико ко Ти притиче с вером не оде од ње неуслишен. И ми Ти се поклањамо и молимо: У Православљу нас сачувај и удостој нас да до последњег даха нашег верно појемо Богу, Алилуја. Икос 12. Опевајући Твоје раније и садашње милости, Владичице, пројављена верним слугама Твојим, поклањамо се пречудесном образу твоме, на Амурској земљи јављеном, хвалимо Те,часнију од Херувима, и величамо Те, славнију од Серафима, и припадамо часној икони Твојој, јер Теби Самој која си са нама, умилно кличемо. Радуј се, јер нам иконом Твојом чуда и милости јављаш; Радуј се, јер одгониш таму љутих невоља од оних који Те поштују ; Радуј се, јер нам Твојим заступништвом од свих беда избављаш; Радуј се, јер болести наше душевне и телесне исцељујеш; Радуј се, када си се светом Твојом на српској земљи ходила, Радуј се, када си се устоличила у трон светонесторског храма, Радуј се, свето прибежиште верних; Радуј се, дародавко вечних добара; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска похвалио и Заступнице света. Кондак 13. О, Мати свих, која си родила свих светих најсветију Реч, погледај на смирена мољења наша и похвалу пред пречистом иконом Твојом, од сваких нас беда и невоља избави и наследницима Царства Сина Твога учини, да прославимо бескрајно милосрђе Твоје, певајући Богу нашем Херувимску песму, Алилуја. Овај кондак се чита 3 пута, а затим Икос 1, и Кондак 1. Икос 1. Архангела и Ангела Царице и рода људског Заступнице, Пречиста Дјево Богородице, јављањем иконе Твојњ Албазинске благодаћу просветлила си крај Амурски и земљу руску, чувајући пределе Отаџбине наше и људе верне, који Ти певају овако: Радуј се, освећено станиште Бога Речи; Радуј се, Агнице, Која си родила Јагње, Које узима грехе света; Радуј се, рају цветоносни, из Које је изникло Божанско Дрво; Радуј се, Богообрадована Мати, Која си радост небу и земљи родила; Радуј се, прародитељског преступа разрешење; Радуј се, пророчких речи испуњење; Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Кондак 1. Изабраној Војвоткињи и благој Заступници земље Амурске и Отаџбине наше, похвалне песме узносимо, ми који се окуписмо око свете иконе Твоје. Не презри мољења наша пред чудотворном иконом Твојом, већ нас молитвама Твојим од свих невоља ослободи и све што је добро нам даруј, нама који Ти у умиљењу велегласно кличемо: Радуј се, Преблагословена Богородице Дјево, Амурска Похвало и Заступнице света. Молитва Богородице Дјево, Пренепорочна Мати Христа Бога нашег, Заступнице рода хришћанског! Пред чудотворном иконом Твојом стојећи, оци наши молише Те, да пројавиш покров Твој и заступништво земљи Приамурској. И ми те сада молимо: град наш и земљу ову од налета иноплеменика сачувај и од међусобног рата заштити. Даруј свету мир, земљи изобиље плодова; сачувај у светости пастире наше, који се у светим храмовима труде; осени сведарежљивим покровом Твојим њихове градитеље и добротворе. Утврди у правој вери и једномислију браћу нашу; заблуделе и отпале од Православне вере уразуми и присаједини Светој Цркви Сина Твога. Буди покров свима који притичу чудотворној икони Твојој, утеха и пристаниште од свих зала, беда и невоља, јер си Ти болесних исцељење, невољних утеха, заблуделих исправљење и уразумљење. Прими мољења наша и узнеси их ка Престолу Свевишњег, да Твојим заступништвом чувани и покровом Твојим осењени, прославимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 3. Свемилостива наша Заступнице, Мати оваплоћеног Бога Речи, пројавила си чудотворну икону Своју на Амурској земљи, из ње благодат обилно изливаш, дарујући исцељење немоћи душевних и телесних. О, Свеблага Богородитељко, Помоћнице жена на порођају, и Изабрана Војвоткињо победоносна, од налета иноплеменика Чврсти Штите, Православље у земљи учврсти, и подај душама нашим велику милост. Кондак, глас 6. Непостидна Заштитнице хришћана, незамењива пред Творцем Посреднице, не презри глас мољења нас грешних, него као блага притекни у помоћ нама, који Те са вером призивамо; пожури на молитву и похитај на умољавање, Богородице, свагдашња Заштитнице оних који Те поштују.
  4. Због литије организоване јуче у част заштитника Бара – Светог Јована Владимира, свештеници Митрополије црногорско приморске јутрос су у Центру безбједности дали изјаве а тужилац је саопштио да нема основа за кривичну пријаву. Изјаве су у Центру безбједности у Бару дали: протојереј ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Љубомир Јовановић, јереји Младен Томовић, Никола Радовић, Александар Орландић и Марјан Петковски, док је протојереј Синиша Смиљић изјаву дао у Улцињу. Уз свештенике у Бару су све вријеме били правни заступник Митрополије црногорско-приморске др Владимир Лепосавић и адвокат Бошко Чармак. Свештеницима је синоћ наложено да се рано јутрос јаве у Центар безбједности и дају изјаве због литије која је одржана улицама града под Румијом након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Иначе литија се традиционално организује сваке године у част овог Божијег угодника који је небески заштитник Бара. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, синоћ је казао да се Свети Јован Владимир ове године скромније прославља, али да је “Свети Јован Владимир услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. ,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис разговора Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу. Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња. Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Потпоручник Зоран Стајић у касарни "Адем Јашари" у Приштини задужен је за обуку "Безбедносних снага Косова." Рођен у једном селу код Гњилана, где ће још '98. године остати без стрица кога су убили шиптарски терористи а он ће се као дете нашћи у збеговима и избеглиштву са многим косовским Србима. У родно село се вратио након рата, школовао се на Косову а Војну академију завршио у Скопљу на академији "Генерал Михаило Апостолски." Затим је похађао Курс за интеграцију младих официра након чега је обукао униформу фришко формиране "војске Косова." Током обуке "Косовских безбедносних снага" која се углавним врши у садејству са албанском војском и инструкторима из Хрватске, Стајићу асистирају и његови другови из исте класе, Милош Денић и Марко Вревић. Ово би у ствари била прелепа вест да су српске службе у косовску војску убациле своје људе који ће да раде за наше интересе. Нажалост, ради се о момцима који са поносом носе њихову униформу и желе да напредују у служби. Њих тројица спадају међу 40-так Срба који су поклекли и приступили "војсци Косова." Срби су потребни косовској војсци како би испунили квоту да у својим редовима имају минимално 10% највеће мањинске заједнице и како би се створио утисак да је то некаква мултиетничка војска. Косовској војсци се придружују Срби углавном из сиромашног Косовског поморавља Гњилана. Већина њих је прво ангажована у КБС-у под паролом да то није војска и да им је задатак да чувају српске цивиле од елеменатарних непогода. Да чувају наше пољопривреднике којима су предходно узели имања. Ипак, када је пре две године Приштина предузела мере за трансформацију Косовских безбедносних снага у "војску Косова" у првом тромесечју почео је процес регрутације војних снага а Срби су у руке добили пушку да пуцају на своју браћу. Они се углавном маме новцем, ако се узме у обзир да је просечна плата на Косову 170 евра, војници су доста плаћенији и зарађују 410 евра, док се српским официрима који приступе војсци даје плата од чак 1.600 евра. Трансформација косовске војске ће се спроводити у неколико фаза у наредних 10 година и планирано је да има укупно 8.000 војника, 5.000 активних и 3.000 у резерви. Тренутно они имају 2.500 војника и 800 резервиста. Терористичка организација која је '99. године носила назив ОВК-а, након рата се трансформисала у Косовски заштитни корпус, након проглашења независности 2008. године преименовали су се у Косовске снаге безбедности а затим и у Оружане снаге. Српски официри између осталог имају задатак да по српским енклавама врбују српске младиће и спремају их за редовно служење војног рока које ће на Косову убрзо постати обавезно за све, па и за Србе. До сада су албански есктремисти и терористи српске полицајце и цивиле убијали без обуке, а за убудуће ће их за то обучавати управо Срби. Када ови војници дођу у контакт са безбедносним службама Србије, према кривичном закону очекује их 10 година затвора због учешћа у илегалној страној оружаној формацији. Нажалост, има данас доста Срба који марширају под заставом ОВК-а, седе у канцеларијама са чијих зидова их гледају слике убица али и држе почасну стражу испред гробова терориста. Како ли се осећају када деци дају парче хлеба плаћено српском крвљу, какав ли је укус издаје...
  7. “Велике народне литије су бијег народа од политичких манипулација на миран, хришћански начин”, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је нагласио да наше литије представљају лијек за братоубилачке ране које су дубок траг оставиле на тијелу народа који жели да поврати сопствено достојанство. „Три најважније личности у држави су атеисти и то је њихово право, али они немају право да убијају Бога у народу чиме би се наставио континуитет политике подјела и братоубилаштва“, казао је Митрополит и додао да је суштна Закона о слободи вјероисповијести спој фашизма и бољшевизма. Коментаришући питање законске формулације о отимању црквене имовине које су изграђене прије 1918. године, Митрополит Амфилохије је запитао како ће се то односити на значајне дјелове садашње Црне Горе, који у том периоду нису били дио нововјековне црногорске државе. “Власт жели да подржави имовину из тог периода, а светиње из Метохије које су тада припадале Црној Гори без дилеме предали су у руке УЧК терористима“, рекао је Митрополит Амфилохије. Посебно се осврнуо на чињеницу да је Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски јер се односи само на Православну цркву. „Са свима другима склопљен је уговор који штити њихова права и то је добро, али шта је са православцима“, упитао је Митрополит Амфилохије додавши да се плаши да је ријеч о обмани наше браће римокатолика и муслимана. Владика је подсјетио на примјере кршења вјерских права црногорских грађана, посебно се осврнувши на примјер адвоката Бошка Чармака коме је угрожено право да, у знак протеста учини подвиг кренувши из Бара пјешке према Цетињу. „Он је носио крст који је проблем за наше власти, а тај дух се пројавио и у примјеру оскрнављења православног крста на мјесту гдје су страдали туристи из Румуније у кањону Платије“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нарочито је истакао примјер подофицира војске Црне Горе Дарка Мрваљевића, који удаљен са дужности јер је активан учесник литија, рекавши да то полако постаје пракса обрачунавања са људима у државној служби који су браниоци светиња а којих има на хиљаде. Митрополит се осврнуо и на проблем регистрације СПЦ у Црној Гори. Нагласио је да је ноторна неистина да Митрополија црногорско-приморска неће да се региструје, те да је она поштовала све законске норме које су биле на снази у нашој земљи. „То се чак односи и на Закон који је настао у вријеме комунизма који није захтијевао поновну регистрацију“, рекао владика Амфилохије. Примјећује да садашњи Закон жели да натјера Цркву која постоји преко 800 година на овом подручју да се поново региструје. „Тиме желе да је ставе у исти положај са новом црквом коју жели да успостави владајући ДПС и предсједник Ђукановић“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохоје је прокоментарисао гласове који предлажу да он буде протјеран из Црне Горе. „Нека ме протјерају, гонили су и моје претходнике и то би ми била част, чак и нека ме убију попут Митрополита Јоаникија – част је погинути ради одбране светиња“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. “Велике народне литије су бијег народа од политичких манипулација на миран, хришћански начин”, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је нагласио да наше литије представљају лијек за братоубилачке ране које су дубок траг оставиле на тијелу народа који жели да поврати сопствено достојанство. „Три најважније личности у држави су атеисти и то је њихово право, али они немају право да убијају Бога у народу чиме би се наставио континуитет политике подјела и братоубилаштва“, казао је Митрополит и додао да је суштна Закона о слободи вјероисповијести спој фашизма и бољшевизма. Коментаришући питање законске формулације о отимању црквене имовине које су изграђене прије 1918. године, Митрополит Амфилохије је запитао како ће се то односити на значајне дјелове садашње Црне Горе, који у том периоду нису били дио нововјековне црногорске државе. “Власт жели да подржави имовину из тог периода, а светиње из Метохије које су тада припадале Црној Гори без дилеме предали су у руке УЧК терористима“, рекао је Митрополит Амфилохије. Посебно се осврнуо на чињеницу да је Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски јер се односи само на Православну цркву. „Са свима другима склопљен је уговор који штити њихова права и то је добро, али шта је са православцима“, упитао је Митрополит Амфилохије додавши да се плаши да је ријеч о обмани наше браће римокатолика и муслимана. Владика је подсјетио на примјере кршења вјерских права црногорских грађана, посебно се осврнувши на примјер адвоката Бошка Чармака коме је угрожено право да, у знак протеста учини подвиг кренувши из Бара пјешке према Цетињу. „Он је носио крст који је проблем за наше власти, а тај дух се пројавио и у примјеру оскрнављења православног крста на мјесту гдје су страдали туристи из Румуније у кањону Платије“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нарочито је истакао примјер подофицира војске Црне Горе Дарка Мрваљевића, који удаљен са дужности јер је активан учесник литија, рекавши да то полако постаје пракса обрачунавања са људима у државној служби који су браниоци светиња а којих има на хиљаде. Митрополит се осврнуо и на проблем регистрације СПЦ у Црној Гори. Нагласио је да је ноторна неистина да Митрополија црногорско-приморска неће да се региструје, те да је она поштовала све законске норме које су биле на снази у нашој земљи. „То се чак односи и на Закон који је настао у вријеме комунизма који није захтијевао поновну регистрацију“, рекао владика Амфилохије. Примјећује да садашњи Закон жели да натјера Цркву која постоји преко 800 година на овом подручју да се поново региструје. „Тиме желе да је ставе у исти положај са новом црквом коју жели да успостави владајући ДПС и предсједник Ђукановић“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохоје је прокоментарисао гласове који предлажу да он буде протјеран из Црне Горе. „Нека ме протјерају, гонили су и моје претходнике и то би ми била част, чак и нека ме убију попут Митрополита Јоаникија – част је погинути ради одбране светиња“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије допутовао је вечерас у посјету Митрополији црногорско-приморској. Пред подгоричким Саборним храмом Христовог Васкрсења дочекали су га свештенство, монаштво и вјерни народ. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току је доксологија, послије које ће се служити молебани канон Пресветој Богородици. Након тога Блажењејши г. Онуфрије са својим домаћином – Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводиће крсни вход улицама Подгорице. Након доксологије и молебана Пресветој Богородици, Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије и Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије кренули су испред саборног храма пред неколико десетина хиљада вјерника који учествују у вечерашњој литији подгоричким улицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Православна Црква прославља веома вољену Свету Ксенију Птероградску 6. фебруара, а то је ове године био посебно радостан празник њеног завичајног града. Прва градска црква у част ове веома поштоване свете освећена је 6. јуна 2019, тако да је ове године прославила свој први храмовни празник Свете Ксеније. Црква се налази на месту где се верује да је преподобна живела са супругом. Свеноћно бденије одслужио је митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије. „Пре шест месеци осветили смо ову дивну цркву посвећену Блаженој Ксенији Петроградској“, рекао је Високопреосвећени у својој проповеди. „Данас нас је окупила за свој празник. Дошли смо к њој својим прозбама. Пре свега, да се она моли Богу за нас. Ако се за време свог живота у овом граду заузимала за Петрограђане, сада кад се налази на Небу, заузима се за све, посебно за оне који је поштују, сећају се ње у својим келијама и кућним молитвама, долазе на гробље у капелу Смоленска и за оне који сада долазе у ову цркву.“ Миросању на бденију приступило је око 400 људи, напоменуо је јерарх. „Волела је Христово сиромаштво и понизношћу је стекла милост Божју. Често не схватамо шта је то „Христово сиромаштво", али Спаситељ каже: Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,3). „Христово сиромаштво“ је сазнање сопствене грешности,“ истакао је митрополит Варсонуфије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије. Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање. Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима. Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави. Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин. Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. У четвртак, 30. јануара 2020. године, у резиденцији амбасадора Грчке у Србији, г. Јоргоса Дјакофотакиса, уприличен је свечани пријем у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У пратњи Његове Светости налазили су се Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, крушевачки Давид, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и викар Патријарха српског, Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У Цетињском манастиру данас је служена Света архијерејска литургија, којом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ каракаски и јужноамерички Јован, са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Након Свете литургије, Митрополит Амфилохије је поздравио господина Владимира Гојковића, селектора ватерполо репрезентације Црне Горе, носиоца ордена златног лика Светог Петра Ловћенског Тајновидца, честитавши на бронзаној медаљи. Такође је поздравио и његовог оца Никшу, који је такође присутан, а који је носиоц ордена Светога Краља Милутина. Митрополит је селектору Гојковићу и цијелој репрезентацији „која је прославила и себе и цијелу Црну Гору“, како је рекао, додијелио икону Свете Богородице Филеримске. Благосовио је цијелу репрезентацију, пожељевши да их штити мајка Божија, те да нам доносе медаље и побједе са будућих такмичења. Селектор Владимир Гојковић, захвалио се у име репрезентације на части и указаној пажњи, изразивши задовољство што је био присутан на данашњем литургијском сабрању, нагласивши да му подршка и благослов Цркве много значи, као и цијелој ватерполо репрезентацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html
  15. По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html View full Странице
  16. Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар светом Сави) Ускликнимо с љубављу светитељу Сави! Рођење и васпитање Светог Саве Бекство Светог Саве у Свету Гору и постриг Живот Преподобног Саве у Светој Гори Архијерејство Светог Саве Ктиторска делатност Светог Саве Рад Светог Саве на народном просвећењу Бесмртност Светога Саве Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – сведок љубави Божије, 2020. Лета Господњег Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни, 2018. Лета Господњег Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Светог Саве Митрополит Амфилохије: Светионик словенског југа - Свети Сава и Црна Гора Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Светог Саве 2015. лета Господњег Беседа блаженопочившег Епископа јегарског јеронима на празник Светог Саве, 2016. лета Господњег Владика Методије: Светосавље пут који води у живот! Епископ зворничко-тузлански Фотије: Свети Сава је довршио крштење Срба Епископ сремски Василије: Свети Сава као узор Владика Методије: Светосавље – једини ујединитељ српства! Епископ бихаћко-петровачки Сергије: У сретање Светом Сави Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену Др Богдан Лубардић: Свети Сава Српски - задати отац, даровани брат Епископ Григорије: Зашто је Свети Сава најважнија личност овог поднебља кроз вијекове? Крсто Станишић: Свети Сава већ 800 година уноси свјетлост у наше домове! Епископ Атанасије (Јевтић): Свети Сава у токовима Кирило-Методијевског предања Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Свети Сава homo universalis Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији! Протонамесник Александар Р. Јевтић: Свети Сава у огледалу традиције и савремености Владика Херувим: Требамо бити народ који ће ходити стопама Светога Саве и Светога Симеона - наших родоначелника! Владика Арсеније: Свети Сава је најпре био Светитељ и просветитељ Цркве Божје! Епископ стобијски Давид: Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Светосавље није идеологија Беседа протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића на Светосавској академији у Врању Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Свети Сава и Стефан Првовенчани имали идентичну титулу! ТВ Храм: Просветитељство Светог Саве ТВ Храм: Тајна празника - Свети Сава, први архиепископ и просветитељ српски ТВ Храм: Пустите децу нека долазе к мени - О Светом Сави на Светој Гори ТВ Храм: Личност и заједница - Свевременост Светог Саве ТВ Храм: Српска деца Светом Сави Као великог просветитеља и друга Апостола, прославља те Црква твог народа, преподобни. Но, као онај који има слободу пред Христом, молитвама својим спаси нас од свих невоља, да би ти клицали: Радуј се оче Саво Богомудри! (кондак светом Сави) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршиће се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010) Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа! У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. Звучни запис емисије Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста! По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер. Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди. Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут. Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора. Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића. У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити. Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне. Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја: „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“ Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци. Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године) У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића. Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић. Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић. Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке. Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског. Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског. Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У ноћи између недеље и понедељка, а уочи дана када се прославља Свети исповедник Доситеј нишки и загребачки, у старом Саборном храму у Нишу служено је Свеноћно бденије по Светогорском типику. Молитвеним сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије нишке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију Богослужења допринели су појци српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда и монаси манастира Успења Пресвете Богородице у Сукову. У току службе, присутним верницима изнете су мошти Светог Доситеја на поклоњење и целивање. У наставку Бденија, у раним јутарњим часовима, служена је Света архијерејска Литургија. Доситеја славнога песмама прославимо верни, пред престолом Цара небескога нашег заступника (синаксар светом исповеднику Доситеју нишком и загребачком, који је приредио протођакон Далибор Мидић) Овај свети муж бејаше рођен крајем 1877. године, месеца децембра, у Београду у сиромашној али побожној породици, која му на крштењу даде име Драгутин. Од детињства свога заволе Бога и мајку Цркву, па у младости одлучи да учи Богословију. Ангелски образ монашки примио је још у време учевања у славној Манасији, поневши име преподобног Доситеја, ученика славног авве Доротеја. Као најбољи од најбољих, од митрополита српског Михајла, би послан у Кијев, на чувену Духовну академију, да се у науци хришћанској још више утврди. Жељан знања и наукољубив, из Кијева одлази у Берлин, где изучава протестантско богословље, а затим у Лајпциг где учи философију. Године 1907. бива постављен за васпитача и професора Богословије у Београду, но убрзо одлази у Француску на даље школовање у Сорбони. Кад наступише тешка времена, кад устаде народ на народ и царство на царство, Доситеј се врати да помогне свом народу. У време крвавих Балканскох ратова, Доситеј путоваше по ратиштима делећи помоћ. У време кратког благостања, би изабран Доситеј за првојерарха тада највеће и најмногољудније епархије нишке. Већ неколико дана по устоличењу, подиже Доситеј са свештеницима својим споменик славном митрополиту мученику кир Мелетију и величанствено прослави шеснаест векова слободе хришћанства. Но убрзо након овога, опет устаде народ на народ и царство на царство. Наступише тешка времена, а Ниш постаде престони град. У њему се сјати мноштво сиротих, гладних, болесних и потребитих, а Доситеј их све примаше и збрињаваше. Кад из Ниша под најездом сви великаши отидоше, Доситеј остаде да чува и брани народ, па због овога многе муке претрпе и прогонство претрпе. По окончању страдања, са мноштвом својих састрадалника врати се у Ниш и затече тужно стање: цркве попаљене, манастири опљачкани, свештеници и монаси поубијани. Његов дом постаде дом утехе свим невољнима: удовим женама свештеника и сиротој деци њиховој. Са својим брижљивим несрпским пријатељима подиже дом за ратну сирочад, коју храни, поји, обува и одева, школује и пази. Оснива у манастирима домове и школе за слепу и слабовиду децу и привредну задругу са штампаријом која ће својим радом све њих да издржава. У новоствореној послератној држави, један је од главних представника светог Сабора, који је ушао у Константинополис и молио да наша Црква добије статус патријаршије. Нова времена донела су и многе промене, па свети Доситеј постаде и апостол и просветитељ словенских народа; чешког, пољског, словачког и подкарпатског. На просторима древне Моравске он наставља оно што су света браћа Кирило и Методије започели. Задивљени његовом љубављу и учењем, мноштво народа похита у његово очинско наручје. Он најпре у свету веру Православну преведе потоњег мученика Горазда Павлика, а са њим и 150 000 верних и тако постаде један од највећих апостола, мисионара и просветитеља ХХ века. У епархију нишку прима на хиљаде руских монаха и монахиња, свештеника, официра, професора, научника и уметника, који у његовом загрљају налазе себи уточиште и спас. Као најбољег свети Сабор изабира га 1932. године за првог митрополита новоосноване митрополије загребачке. Са нишке железничке станице у сузама владику Доситеја испраћа 3 000 људи. У Загребу Доситеј учи, просвећује, бодри, брине, храбри и чува. И опет, као и раније, устаде народ на народ и царство на царство. И почеше многи друге прогонити и изгонити. И настаде време када многи убијаху, мислећи да Богу службу чине. И ове мученичке кончине би удостојен и свети Доситеј. Ухапшен, бијен и мучен, у тешком стању бива пребачен у Београд, где у манастиру Ваведење мирно умире 13. јануара 1945. године. Пре своје мученичке кончине, желећи да тужни народ утеши, из Загреба по Божићу 1932. године, на данашњи дан (31. децембра/13. јануара) шаље писмо, свагда важно и подједнако сада као и тада снажно, у коме између осталог пише: „Ми смо радосни, ми смо весели, иако је веза која нас је везивала двадесет година раскинута. Велики низ година, али и година судбоносних провели смо заједно. Ви сте били моји и ја сам био ваш. Радовали смо се у радости и туговали у тузи, а несрећу делили. Обраћам се свима вама у лепом граду Нишу, граду великога и светога цара миротворца и равнога светим апостолима Константина, славном граду Немањином и бесмртнога јунака чегарског Стевана Синђелића, незаборављеном граду наших свештеномученика. Ми се растајемо, а на растанку вам поручујемо: бићемо срећни ако чујемо да хвале вашу ревност, побожност, честитост, једнодушност и сложност у добру. Бићемо срећни и пресрећни ако останете увек онакви какве смо вас Ми оставили. Особинама, врлинама ваше душе Ми смо се увек хвалили, јер сте заиста били достојни похвале.“ Молитвама светог владике Доситеја, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!!! Извор: Епархија нишка
  19. Јуче је у Протату служена саборна Литургија светогорских игумана у част свог Светог сабрата Саве I Архиепископа српског. Хиротонија Светог Саве је уједно и почетак историје Српске Цркве. Јубилеј је важан за српску Цркву и народ, али подједнако је битан и за Свету Гору јер је Св. Сава Хиландарац велико светило Атона, који се духовно формирао у манастиру Ватопеду. Поред тога што је био ктитор манастира Хиландара, он је обилно помагао и штитио и остале светогорске манастире у том тешком времену. Захваљујући њему српски народ је сачуван од унијаћења и папизма. Због свега тога, Свештена Општина Свете Горе је на предлог манастира Хиландара, организовала ову литургијску прославу у којој су учествовали игумани светогорских манастира. Извор: Светогорске стазе
  20. Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, ЖИЧКА ЦРКВЕНА ПОВЕСНИЦА (Д. Даниловић, Г. Гаврић, Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве). Древна, осмовековна Светосавска Епархија Жичка је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког г. др Јустина, објавила импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Рецензенти монографије су др Бранислав Цветковић и др Владета Петровић. О ликовно-графичко уређењу се старао Драган Пешић. На 320 страница великог формата је зналачки распоређен веома читљив и лепо написан текст са великим бројем фотографија које су беспрекорно одштампане. Монографија је објављена поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Цркве Христове у Српском Светосавском народу Божјем, који је истовремено и осмовековни јубилеј Жичке архиепископске дијецезе. Не треба губити из вида да је Епархија Жичка заправо прва епископија Светога Саве и епархија у којој је он био први надлежни Архијереј. Епархија Жичка, према сачуваном диптиху светосавских епископија из Хиландарске повеље, данас са Епископијама Зетском, Хумском, Дабарском, Хвостанском Будимљанском, Топличком и Моравичком такође прославља свој осмовековни светосавски јубилеј. Оне су, кроз Архиепископију у Жичи, осмовековни сведок духовне зрелости Српског народа Божјег и неразориви темељци наше вере у Васкрслог Христа, али и духовности, писмености, уметности и културе. Намере коаутора и издавача је објаснио Епископ Јустин у свом уводном слову (стр. 17-18). Наиме, повод за објављивање монографије јесте велики јубилеј, али кроз сећање на наше Свете Претке и њихова велика дела која су у континуитету обележила не само своју епоху него и читаву нашу историју (стр. 17). Епархија Жичка овим делом ”жели да истакне значај идеје континуитета и темама српске духовности и државности” (стр. 17). На крају, али не као последње, Епархија Жичка је ову књигу принела и као скромно уздарје нашем првом Архиепископу Српских и Поморских земаља Сави и Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом (стр. 18). Монографије попут ове су до сада код нас углавном писане и припремане за наше велике манастире, али се овом монографијом отишло даље од тога, јер се пред читаоцем налазе пажљиво исписани редови о историји, манастирима и црквама Епархије Жичке и то у границама њене данашње канонске јурисдикције. Тешко је, после 8 векова и толико историјских извора и литературе, нешто ново рећи чак и за просечног читаоца о Студеници, Жичи и другим стародревним светињама Епархије Жичке. Монографија је врло интересантна у методолошком смислу. Иако је реч о значајном делу у нашој Цркви, и то по садржини, обиму и изгледу монографије, мора се истаћи да њоме није исцрпљена целокупна историја Епархије Жичке. Ни коаутори, како се види, нису имали ту амбицију. Њихов циљ, очевидно, није био да припремају Шематизам Епархије Жичке, јер је он већ објављен у специјалном издању календара ”Црква” за 2019. годину. Нису, разуме се, ни могли да напишу целокупну историју Светосавске Епархије Жичке, јер је она сигурно много шира, дубља и слојевитија од онога што се пред нама нашло у поглављу под насловом ”Осам векова Манастира Жиче, седишта Архиепископије и Епархије” из пера Драгољуба Даниловића. Неспорно је да историја Епархије Жичке захтева више томова књига. Ми још увек, на жалост, немамо званичну вишетомну историју наше помесне Цркве, макар у обиму и по научној методологији која је демонстрирана у осмотомној ”Историји Српског народа”. У овом случају, пред аутором првог, историјског поглавља је био знатно тежи задатак од задатка ауторке другог, историјско-уметничког поглавља. Јер, пред аутором првог поглавља су се истовремено нашле три важне и велике теме – Манастир Жича, Архиепископија Жичка и Епархија Жичка. Дакле, три велике и врло повезане осмовековне историје на једном месту. Из тог разлога, није било једноставно написати три велике историје у једној како због функционалне црквене различитости, тако и због функционалне црквене повезаности и испреплетаности готово до сраслости. И зато ова књига није коначна реч о Манастиру, Архиепископији и Епархији – у Жичи. Јер, без обзира на све, мора се разликовати манастир као свештено општежитељно обиталиште монаштва (све до после Другог светског рата – мушког, а од тада до данас, нешто преко 50 година, женског манастира) са својом историјом, затим, седиште Архипископа Жичког и центар Архиепископије са својом историјом и, потом, седиште Епископа Жичког и седиште Епископије са својом историјом. Монографија је састављена из две целине. У првој, краћој, под насловом ”Осам векова Манастира Жиче – седишта Архиепископије и Епархије”, чији је аутор Драгољуб Даниловић, на педесетак страница (стр. 21-77) је описан историјат од оснивања Архиепископије Жичке до проглашења Пећке Патријаршије, затим од проглашења Пећке Патријаршије до пропасти српске државе, од првог обновљења Пећке Патријаршије и положаја Ужичке (Жичке) Епархије од 1557. до 1878. године, потом о Епархији Жичкој од Епископа Корнилија (Станковића) 1883. године до завршетка Великог рата 1918. године, затим о стању и положају Епархије Жичке у Краљевини Југославији и Епископу Николају (Велимировићу), потом о периоду немачке окупације и првим послератним годинама и од првог поратног Епископа Жичког Германа до данашњег Јустина. Од посебног је значаја указивање на готово заборављену историјску чињеницу да је Жича кроз историју, и после премештања седишта Архиепископије и, потом, Патријаршије у Пећ, и даље називана Патријаршијом. Један од доказа за то јесте и чувена Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. године. Назив Жичка Патријаршија је коришћен и за време деспота Стефана Лазаревића. Обим монографије и оно што у њој, из објективних разлога, није добило своје место потврђују, заправо, колико је богата и слојевита, али и славна, часна и мученичка историја Епархије Жичке. И ако би се о појединим садржајима првог дела монографије могло дискутовати због испреплетаности историјата манастира, Архиепископије, најпре у Жичи, па у Пећи, потом Патријаршије, до првог и другог њеног укидања, за нововековни историјат Епархије Жичке под њеним различитим називима кроз векове се то не може рећи. Аутор нас је провео кроз најважније мене и промене које су се десиле током осмовековног историјског трајања овог свештене Епископије која је више пута, углавном због неприлика, мењала свој назив и седишта. У центру те наше приче је свештени стожер Епископије – Манастир Жича – седмоврата Светиња и ”најлепша српска прича”, како је говорио Свети Владика Николај. Посебно су дирљиви подаци о бризи и љубави не само црквених великодостојника, свештенослужитеља и монаха него и српских народних посленика за Манастир Жичу и Епархију Жичку. О томе, на пример, сведочи и иницијатива 20 посланика Народне скупштине Краљевине Србије од 20. маја 1884. године за промену назива Епархије Ужичке у Епархију Жичку (стр. 56). У иницијативи је наведено да је ”у доба Немањића, у време српске славе, величине и моћи, Манастир Жича био најславнији, најважнији и најзначајнији наш споменик. У овом манастиру венчали су се сви српски краљеви осим цара Душана. У овом манастиру била је епископија и Архиепископија без прекида од Св. Саве, па до Душана, који је преместио Архиепископију одатле у Пећ. Епархија у то доба звала се жичка. Одатле Свети Сава распростирао је прославу по народу српском. Са пропашћу српске државе порушен је, покварен и запуштен овај споменик Манастир Жича. Пропашћу њеном збрисане су и успомене наше славе и величине, пак је промењен и стари назив епархије. Место да је остао назив ”Жичка Епархија” – данас се зове ”Ужичка”. Да би оживели ову нашу стару успомену, да би васкрсли важност и славу овог нашег споменика ми предлажемо: да се назив ”Епархија Ужичка” замени са називом ”Епархија Жичка” (стр. 56/57). Народна скупштина Краљевине Србије је 13. јуна 1884. године прихватила иницијативу 20 народних посланика на челу са Урошем Кнежевићем. Од тада до данас, у употреби је стари, изворни, светосавски назив ове епископије. Оно што се намеће као закључак, након читања првог дела монографије, јесте да са писањем целовите историје Епархије Жичке треба наставити и то посебно у делу који се тиче знаменитих духовника – свештеника и свештеномонаха, игуманија манастира, а посебно Свештеномученика и Новомученика. Свакако, на првом месту треба додати и Свете из рода нашега који су, непосредно или посредно, везани за Епархију Жичку. Све то говори да штиво које је пред нама није последња реч о историји Епархије Жичке, а што није ни била амбиција угледног краљевачког гимназијског професора историје др Драгољуба Даниловића. У другом, већем делу монографије, чији је аутор Гордана Гаврић, обрађено је сакрално наслеђе Епархије Жичке – цркве и манастири који имају споменичку и културну вредност од свеопштег значаја. Методологија овог поглавља је беспрекорна. Наиме, у Епархији Жичкој данас, данас има преко 200 цркава и капела и 28 манастира, као и велики број црквишта и манастиришта. Наравно, пред ауторком је био тежак задатак у том погледу. Од толико стотина храмова, Гаврићева је обрадила оне најважније и најзначајније на подручју данашње јурисдикције Епархије Жичке. Рад је подељен у осам целина и то: Манастир Студеница и цркве студеничког слива (Студеница, две Савине испоснице, Придворица, Долац, Трњаци, Палеж, Врх, Жалезница, Косурићи, Милићи, Остатија и Дајићи); Манастир Жича и цркве у окружењу (Жича, Каменац, Грачац, Краљево, Врдила, Цветке, Врба и Врњачка Бања), Манастир Градац са околином (Градац, Баљевац, Стара Павлица, Нова Павлица, Шумник, Брвеник, Трнава и Рудно), Богородица Градачка и цркве у окружењу (Чачак, Никоље, Света Тројица, Благовештење Овчарско, Сретење, Јежевица, Вујан, Трнава, Годовик, Горачићи, Прилипац, Горња Добриња, Стјеник и Миоковци), Манастир Враћевшница и цркве рудничко-таковског краја (Враћевшница, Борачки крш, Јешевац, Таково, Љутовница, Савинац, Прањани, Брусница, Горњи Милановац и Горњи Бањани), Црква Светог Ахилија и оближњи храмови (Ариље, Ковиље, Клисура, Бреково, Брезовица, Косовица и Ивањица), Бела Црква Каранска и храмови златиборског краја (Каран, Увац, Дубрава, Севојно, Сирогојно, Стапари, Доброселица, Доња Јабланица, Ужице и Сеча Река) и Манастир Рача и околни храмови (Рача, Дуб и Рогачица). Број храмова и манастира са великом културном вредношћу на простору Епархије Жичке је био већи до обнављања Епархије Крушевачке у јесен 2010. године, јер су Архијерејска намесништва Трстеничко и Жупско ушла у састав те Епархије. Дакле, пред читаоцима је дивна, изузетним језиком и стилом написана, повесница о 72 српска манастира, цркве, испоснице и црквишта које се одликују изузетним споменичким вредностима и које су појединачно проглашене за културна добра. Ауторка је на зналачки начин, уз препознато искуство и реноме као једне од наших најбољих данашњих посленика у области истраживања, проучавања, обнове и заштите српског културног наслеђа, само потврдила своје огромно знање и готово подвижничку посвећеност овој теми. Ни на део који се односи на сакрално наслеђе данашње Епархије Жичке, закључује се по приступу, није стављена тачка. И зато треба наставити рад на овом прегнућу кроз истраживање и опис свих храмова, старијих и новијих, у Епархији Жичкој. Литература коју су коаутори користили приликом писања текстова за монографију је, такође, значајна за савременог читаоца, али и за будуће истраживаче. Без сумње, реч је о својеврсној библиографији Епархије Жичке и може користити као основа за један будући рад на ту тему. Од посебног је значаја и то што је, током припреме текста монографије, коришћена архивска грађа из Архива Србије у Београду и Епархије Жичке у Краљеву, која се по највишим архивистичким стандардима сређује од избора Епископа Јустина за Епископа Жичког 2014. године. Коришћено је и преко 150 библиографских јединица. Објављено је више од 130 фотографија манастира и цркава, 60 фресака и икона, као и десетак историјских докумената. Монографија о Епархији Жичкој може и треба да подстакне да се овакве монографије припреме и објаве у свакој од наших Епархија, првенствено у оним и о оним које је устројио Свети Сава 1219. године и касније. Такав рад и приступ може да буде од велике користи за будућу саборну, црквену вишетомну историју наше Помесне Цркве од Архиепископије Жичке до Пећке-Српске Патријаршије. Из тог разлога, ово прегнуће коаутора и Епархије Жичке као издавача има и посебну вредност која превазилази и надилази оквире данашње, прве по части, Епископије Светога Саве. Читањем страница ове књиге, по ко зна који пут се долази до закључка да је из Епархије Жичке, заправо, потекло и проширило се све што је било и остало свето и честито у нашем народу. То потврђује свеукупно историјско искуство Српског народа и наше Цркве. Можда тога данас, после вишедеценијског лутања, нисмо свесни у довољној мери. Осим тога, историја Архиепископије и Епископије Жичке нас и у ово време, посебно преко страница ове књиге, подсећа на неосвојивост и недељивост Жиче и Пећи, Архиепископије и Патријаршије, Косова и Метохије од васцелог Српства. Јер, нема Пећи без Жиче нити Жиче без Пећи. Књига заслужује своје место у свакој библиотеци. Аутори су се овом књигом уписали у богату историју Епархије Жичке. Ова књига ће, како време буде пролазило, све више добијати на значају, јер ће бити од велике користи свештеницима и верницима, али и научним посленицима. Идући Савиним христоносним путем, Епархија Жичка је на најбољи начин после молитве, дакле писаном речју, принела уздарје вери, подвигу, истрајности, жртви и прегалаштву наших славних и светих предака. Монографија о Епархији Жичкој остаје као један од трајних споменика прославе осмовековног јубилеја наше Светосавске Цркве и сведок старе српске славе. Никада не треба заборавити речи Светога Владике Николаја о Манастиру Жичи и Епископији Жичкој: ”Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал и јединство друштва и Цркве”. Овом књигом се, како су писали српски посланици у XIX веку оживљава стара успомена, васкрсава важност и слава светосавске Епархије Жичке, али и Светосавске Цркве. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Епархија жичка
  22. ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ: EKSKLUZIVNA ISPOVEST: General Lazarević: Dali mi da biram - Hag ili američka vojna akademija Dragan Vujičić | 28. jul 2019. 09:02 | General Vladimir Lazarević o paklu koji je preživeo: Na Kosovu sam oba sina izvlačio iz ruševina. Pod izgovorom lečenja u Tribunalu su me ubijali. Pokušaj otmice i likvidacije žene i sina desio se u samo predvečerje agresije. Foto N. Fifić MOGAO sam, umesto u Hag, da odem u SAD i predajem u njihovim vojnim školama o našim iskustvima iz rata. Neposredno pre nego što je objavljena optužnica protiv mene, dolazili su mi ljudi sa dokumentom pečatiranim u Stejt departmentu sa takvom ponudom. Nisam pristao. I u Hagu, u drugostepenom postupku, kada su došli skupi američki advokati nudeći mi besplatnu odbranu - odbio sam. Nisam ja branio Ameriku, nego Srbiju. Ovo je samo jedna u nizu epizoda iz životne drame generala Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa. Oni, Lazarevići - general Vladimir, sinovi Vlada, Marjan i Milan, supruga Olgica i unuk Lazar, o "tom ratu" ne pričaju nikad. Na svakom od njih on je ostavio duboke ožiljke. General je pristao da, za "Novosti", podeli nešto od porodičnih i ličnih trauma, "tek da ostane zapisano". Veli da još nije siguran da će svoja sećanja i beleške pretočiti u knjigu, jer je sve previše bolno. - Dok se rat na Kosovu tek spremao, u Nišu je počeo progon moje porodice. Žena Olgica i sin Milan morali su da napuste stan i beže u Babušnicu. U ratu na Kosovu, dvojica strarijih sinova, Vlada i Marjan, bila su vezisti. Obojicu su mi "poklapale" NATO bombe. Kada je rat završen, bio sam poslednji general koji je bio na slobodi a "obećan" je Hagu. Nema šta mi tamo nisu radili, pokušali su i da me ubiju... A kada sam u decembru 2015. došao u Srbiju, nisam mogao da verujem da je to ista zemlja. Promenilo se sve - siže je priče Vladimira Lazarevića. Komandant Prištinskog korpusa i Treće armije nikada nije pričao o porodici. Dokumenti Službe bezbednosti naše vojske kriju mnoge tajne. - Za pokušaj otmice, ili možda i likvidacije, žene Olgice i Milana, javili su mi u samo predvečerje agresije. Žena je pozvala sva usplahirena i rekla kako se komšije žale da su ljudi maskirani fantomkama prethodne noći bili u zgradi i tražili naš stan. Nešto ih je sprečilo da pokucaju na vrata, i zato je ona sa sinom morala da se skloni kod drugarice u Niš. Naravno da sam alarmirao koga treba, i njih dvoje su prebačeni u Babušnicu, gde su bili čuvani sve vreme rata. Nije smelo da se zna čiji su - počinje ispovest Lazarević. - Supruga je rat provela sa pištoljem TT pod jastukom, koji sam dobio 1972. na Vojnoj akademiji, a sin od 16 godina "dužio" je "kolt", koji sam kupio osamdesetih. Generali Pavković i Lazarević General dodaje da su mu u isto vreme stariji sinovi bili na Kosovu kao vezisti naše vojske. Kaže, nije mu palo na pamet da ih sklanja. - Prva trauma mi je bila kada je tučena kasarna "Kosovski junaci" u Prištini. Vlada mi je bio tamo. Odmah po vestima poleteo sam tamo i, u onom mraku, između kratera od bombi, prvo što sam čuo bio je Vladin glas. Tada su poginula četiri vojnika. Bog ga je, kaže general, pogledao i nešto kasnije, kod Kosovske Kamenice. Sa svog komandnog mesta gledao je kako avioni NATO-a gađaju čvorište veze na Bogutovačkom bregu. U posadi među vojnicima bio je srednji sin Marjan. - I ta uspomena me ponekad budi iz sna - uz uzdah nastavlja priču general. - Vraćao sam se tog maja iz Gračanice, gde sam davao intervju za američke novine, kada sam video nalet neprijateljske avijacije. Bio sam pred Komandom, a bombe su padale tamo gde je trebalo da bude Marjan. Pavković je baš bio tu, i zajedno smo tražili mog sina. Srećom, bio je samo ugruvan, a Pavke je tada prvi put čuo da su mi dva sina kraj mene. General Lazarević za sinom Marjanom i unukom Lazarom Priseća se general i sopstvenog naređenja, koje čuva - da u Prištinskom korpusu ne smeju da budu više od dva vojnika iz jedne srpske porodice. Sopstveno naređenje je u ličnom slučaju ignorisao. - Kako sam mogao da ih vratim kada su Kosovo branili i oni koji nisu Srbi - govori Lazarević. - Na sudu u Hagu branio me je Mađar, vojnik dobrovoljac iz Vojvodine, koji je došao da uzme mesto kraj sina na Paštriku. U Hagu su se čudili kada je ispričao kako je NATO iz vazduha u prah pretvorio albanska sela. Nova iskušenja počela su posle 5. oktobra, a kulminirala 2014. godine. Zbog moždanog udara i lečenja na VMA, ostao je jedini istaknuti general koji je branio KiM a koji je još bio u aktivnoj službi. Nisu mogli da ga penzionišu iz bolničke postelje, a iz mnogih amabasada to je traženo. Prethodno je, čime smo i počeli ovaj tekst, odbio Stejt department i "ugovor u dolarima", sa obećanjem da od Haga neće biti ništa ako ode na Američku vojnu akademiju. Sin Vlada Lazarević - Zvao me je ministar Davinić početkom 2004, i došao sam onako bolestan - seća se detalja general. - Ponudio mi je kafu i, stojeći, "ukorio" me: "Pet ambasada zove svaki dan i pita zašto ste još u vojsci, a šta ja da im kažem?!" Da nisam već seo, srušio bih se. Rekoh Daviniću: "Sad vi sedite da vam kažem". Razgovor je, veli, bio neprijatan. General Krga i još dvojica sa najvišim epoletama su crveneli, a Lazarević je Daviniću poručio da postoje dve koverte koje čuvaju supruga i prijatelj, za slučaj da ga nasilno odvedu u zatvor. Rekao je i da mu ne pada na pamet da svojoj vojsci pravi probleme. Razgovor je završen generalovom porukom za ambasadore - da se svi zajedno mole Boga da on umre, jer nikom neće biti dobro ako ga nasilno budu sprovodili. - Šta se sve u to vreme događalo sa mnom, a nikog nije bilo da pomogne. Odjednom mi, "preko prijatelja", dolaze ljudi iz tadašnje vlade i nude azil u jednoj centralnoameričkoj republici. Samo da "nestanem". Oni su se o svemu navodno dogovorili, Pavković je, kažu mi, pristao. Ja tražim nekoliko dana da razmislim i molim bivše bezebednjake da provere ove funkcionere, koji su, inače, i sad aktivni. Bezbednjaci dolaze sa izveštajem o tome iz koje ambasade potiče inicijativa i sa informacijom da u stvari hoće da nas odvedu i likvidiraju. Zovem Pavkovića i kažem mu da povuče svoju saglasnost. Ti "prijatelji" su ga se okanili tek pošto im je pokazao fotografije domova gde stanuju sa uslikanim članovima porodice. Shvatili su pretnju i izgubili entuzijazam da generale nekuda tajno odvedu. Vladimir Lazarević pred Haškim tribunalom U Hag je, veli, otišao svojom voljom. - Ako ikada objavim svoja sećanja, biće to zbog Tribunala i "lečenja" kojem su me podvrgnuli. Hteli su da me ubiju! - ljut je general na sam pomen tih dana. - Što u Hagu, što kod nas, imao sam sedam operacija od kancera, i njihovi lekari su mi prepisali 25, pa onda čak 32 tablete da pijem svaki dan. Nisam znao gde sam dok se nisu pojavili Poljaci. Oni su mi spasli glavu. Vladimir Lazarević je bio verovatno jedini u Tribunalu koji je sve vreme bio u pritvoru, jer zbog njgovog zdravstvenog stanja nisu mogli da ga upute na izdržavanje kazne. Hag je, ipak, odredio da ga prebace u Poljsku na izdržavanje kazne, a kada su ljudi iz Varašave stigli i videli njegove papire, kazali su mu: "Generale, mi ovakvog ne možemo da te primimo. Tvoje zdravstveno stanje je veoma loše." I tako su ga, na svaka tri meseca, pet puta odbijali. I time mu otvorili oči. OCU NISU REKLI DA IDU NA KOSOVO - Bio sam u Puku veze u Nišu, a javio sam se da idem na Kosovo kao ispomoć - govori nam sin Vladan, a Marjan dodaje da je i on kao vezista u vojsci tražio da ide na Bogutovački breg. - To mi je bilo radno mesto - kaže Marjan. Sa ocem se nijedan od braće nije konsultovao. - Samo smo ženama rekli, i one su ostale zatečene. - Zaista sam hteo u Poljsku, dosadilo mi je u Hagu. Rekao sam Poljacima da idem na svoju odgovornost, a oni su mi prvi objasnili da nije sve onako kako se meni čini. "Spao sam" na samo 60 kilograma, i dok bi me prebacili u Poljsku i ponovo odredili terapiju, verovatno bih umro. To saznanje me je osvestilo. Komandant pojašnjava i "principe lečenja" u Sheveningenu. Stražari donesu šaku lekova bolesniku, ali je sreća u tome što ne insistiraju da ih popije pred njima. - Posle razgovora s Poljacima, pitao sam zatvorskog lekara za neku čudnu tabletu: "Šta to beše?", a on mi je odgovorio: "Nemam pojma!" Onda su me odveli u Kraljevsku bolnicu Holandije u Bronovu i tokom pregleda prevodilac je greškom na srpski preveo da me leče od epilepsije. Lekari u toj bolnici su se čudno zagledali, i tada sam prvi put uspeo da iskamčim pedesetak svojih lekarskih nalaza i da ih pokažem sudiji. Sudija Robinson se odmah složio, seća se general, da su mu tokom lečenja uskraćena osnovna prava, a nezavisni lekari iz Nemačke i Belgije su napisali da je lečen neadekvatno. Došli su i ljudi sa VMA, a generala je dodatno alarmirala i doktorka iz Forenzičkog instituta u Hagu, gde je bio na pregledu, sa savetom da hitno traži nekog nezavisnog radioneurologa da mu pročita nalaz magnetne rezonance, jer se slika i opis magnetnog snimka zatvorskih lekara ne poklapaju. Tu je general dobio i lekarski izveštaj da je u stvari žrtva zračenja, odnosno da je oboleo zbog posledica dejstva uranijuma. SAVET Drago je generalu Lazareviću što ga njegova država opet nešto pita: - Bio sam sa ministrom Vulinom i dok smo tako govorili o zdravlju on zamoli za ozbiljan savet oko 63. padobranske i oko služenja vojnog roka. Rekoh mu da padobrancima hitno treba vratiti status samostalne brigade, a da je krajnje vreme da se vojni rok vrati. Reče, poslušaće me, i, eto, padobranci ubrzo vraćaju staru formaciju a vojni rok počinje od 2021. - otkriva general. - Kada mi je u posetu dolazio sin Milan, koji je doktor ovde u Nišu, upozorio me je da mi lekari daju lek koji je pet godina ranije zabranjen za upotrebu. Dostavio sam mu i kuglice praška koje su išle uz tablete, da ih odnese u BIA. Tek posle tih skandala i moje žalbe sudskom veću trovanje je stalo. Epizoda s povratkom kući generala Lazarevića priča je koju pripoveda sa osmehom. Kaže, zaokupljen svojim mukama, nije znao šta se događa u zemlji, i kada su početkom decembra 2015. u Hag došli Nikola Selaković i Bratislav Gašić da ga vode kući, još je zazirao od "ljubavi" političara. - Pošto je pilot "falkona" preko zvučnika poručio kako napuštamo vazdušni prostor Holandije, ozbiljni Nikola Selaković je prišao i upitao me: "Generale, koju pesmu da vam pevamo?" Pogledam ga, ne prisećam se nikakve pesme, a oni krenuše: "Ne može nam niko ništa". To je bila i himna našeg korpusa. Pevaju Nikola, Bata, dva lekara sa VMA, moj Milan i dva momka iz obezbeđenja. Pesma je prestala negde pred Nišem, kada Gašić prvi put pomenu doček. Ajde, rekoh, da vidim. Ganut je bio general kada je stupio pred narod na aerodromu "Konstantin Veliki". Među njima su bili i ministar Vulin, Diković, "njegov general", vladika Teodosije... Sve je zvao kući na kafu. Olgica, Vlada i Marjan nisu mogli da veruju kad su gosti banuli, a naročito da je tati vraćena građanska čast. - Uverio sam se da se stvar u državi promenila što se tiče nas boraca sa Kosova kada sam otišao u socijalno da rešavam pitanje penzije - završava general. - Žena koja tamo radi zaplakala je kada me je videla i rekla mi: "Ovo je najlepše što je Srbija doživela!" MILAN - SIN Milan je lekar ovde u Kliničkom centru, i praktično je ostvario moj san - otkriva komandant. - Ja sam bio stipendista VMA dok sam bio u školi u Babušnici, a onda je to ukinuto, pa sam morao u veziste. I tako, život se igra, Vlada i Marjan vezisti, baš kao i ja, a Milan lekar. General se hvali da je Milan bio među najboljima u svojoj generaciji na Medicinskom fakultetu. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:808811-General-Lazarevic-Dali-mi-da-biram---Hag-ili-americka-vojna-akademija
  23. Свети Максим Сандович, познат као Максим Горлицки је један од најпоштованијих светца у Пољској Православној Цркви. Захваљајући његовој пастирској слузјби, доста становника јужне Пољске напустило је унију са Римом (гркокатоличку Цркву) и вратило се Православљу. Пољска у тадашње време била је под окупацијом Русије, Немачке и Аустрије; родна земља св. Максима била је у влади Аустрије, која борила се са Православљем. Због тога 6 септембра 1914 године отац Максим био је убијен у градићу Горлице из рука војника аустријачких. Као сваке године од 1994, када Пољска Православа Црква огласила је о. Максима светим, 6. септембра у Горлицама су свечаности посвећене овом мученику. У ствари целбрације почеле 5. септембра бденијем у саборној цркви у Горлицама. Тог дана такође православна омладина прошла је у пешачком ходочасцу око 30 километара из цркве у селу Ждиња до саборне цркве у Горлицама, где налазе се мошти светог Максима. На дан празника служене су две Литургије: прва у 6 сати пошто у то време св. Максим био је убијен, а друга, главна, у 9:45. Између Литургија био је читан акатист испре моштију светог Максима. Главну Литургију служили су архиепископ Прхемишла и Горлица Паисије и архиепископ Лублина и Хелма Абел (Пољска Православна Цркве), архиепископ Праге Михал и епископ Шумперије Исаије (Православна црква чешких земаља и Словачке). После Литургије одржана је литија са моштима св. Максима око саборне цркве у Горлицама. После службе сви верници могли су учествовати у агапи - јело и пиће припремио је парох горлицке цркве, о. Роман Дубец. Тропар и кондак св. Максиму Горлицком - појање монаха из манастира Суково у Србији Извор; превод pouke.org
  24. Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве. Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић. Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка. О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије. Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма. Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности. Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији. Извор: Српска Православна Црква
  25. Храм Светог Вазнесења Господњег у Београду (Адмирала Гепрата бр. 19) позива на прославу празника Светог деспота Стефана Лазаревића, заштитника града Београда, чије се свете мошти налазе у том храму. У среду, 31. јула, празнично бденије биће служено у 17 часова, а од 19 часова почеће свечана духовна академија у славу Господа а у част Светог деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему Витештво Светог деспота Стефана данаспроизнеће презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, док ће историчар Марко Алексић говорити на тему Свети деспот Стефан Високи као историјска личност. О Светом деспоту Стефану певаће Небојша Мастиловић и Јелена Јеж. Програм ће водити Бојана Јовановић, новинар Радија Слово љубве. Братство Вазнесењског храма саопштило је да ће на дан празника 1. августа 2019. године света Литургија бити служена са почетком у 9 часова. Извор: Телевизија Храм

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...