Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'част'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 87 results

  1. У ноћи између недеље и понедељка, а уочи дана када се прославља Свети исповедник Доситеј нишки и загребачки, у старом Саборном храму у Нишу служено је Свеноћно бденије по Светогорском типику. Молитвеним сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије нишке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију Богослужења допринели су појци српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда и монаси манастира Успења Пресвете Богородице у Сукову. У току службе, присутним верницима изнете су мошти Светог Доситеја на поклоњење и целивање. У наставку Бденија, у раним јутарњим часовима, служена је Света архијерејска Литургија. Доситеја славнога песмама прославимо верни, пред престолом Цара небескога нашег заступника (синаксар светом исповеднику Доситеју нишком и загребачком, који је приредио протођакон Далибор Мидић) Овај свети муж бејаше рођен крајем 1877. године, месеца децембра, у Београду у сиромашној али побожној породици, која му на крштењу даде име Драгутин. Од детињства свога заволе Бога и мајку Цркву, па у младости одлучи да учи Богословију. Ангелски образ монашки примио је још у време учевања у славној Манасији, поневши име преподобног Доситеја, ученика славног авве Доротеја. Као најбољи од најбољих, од митрополита српског Михајла, би послан у Кијев, на чувену Духовну академију, да се у науци хришћанској још више утврди. Жељан знања и наукољубив, из Кијева одлази у Берлин, где изучава протестантско богословље, а затим у Лајпциг где учи философију. Године 1907. бива постављен за васпитача и професора Богословије у Београду, но убрзо одлази у Француску на даље школовање у Сорбони. Кад наступише тешка времена, кад устаде народ на народ и царство на царство, Доситеј се врати да помогне свом народу. У време крвавих Балканскох ратова, Доситеј путоваше по ратиштима делећи помоћ. У време кратког благостања, би изабран Доситеј за првојерарха тада највеће и најмногољудније епархије нишке. Већ неколико дана по устоличењу, подиже Доситеј са свештеницима својим споменик славном митрополиту мученику кир Мелетију и величанствено прослави шеснаест векова слободе хришћанства. Но убрзо након овога, опет устаде народ на народ и царство на царство. Наступише тешка времена, а Ниш постаде престони град. У њему се сјати мноштво сиротих, гладних, болесних и потребитих, а Доситеј их све примаше и збрињаваше. Кад из Ниша под најездом сви великаши отидоше, Доситеј остаде да чува и брани народ, па због овога многе муке претрпе и прогонство претрпе. По окончању страдања, са мноштвом својих састрадалника врати се у Ниш и затече тужно стање: цркве попаљене, манастири опљачкани, свештеници и монаси поубијани. Његов дом постаде дом утехе свим невољнима: удовим женама свештеника и сиротој деци њиховој. Са својим брижљивим несрпским пријатељима подиже дом за ратну сирочад, коју храни, поји, обува и одева, школује и пази. Оснива у манастирима домове и школе за слепу и слабовиду децу и привредну задругу са штампаријом која ће својим радом све њих да издржава. У новоствореној послератној држави, један је од главних представника светог Сабора, који је ушао у Константинополис и молио да наша Црква добије статус патријаршије. Нова времена донела су и многе промене, па свети Доситеј постаде и апостол и просветитељ словенских народа; чешког, пољског, словачког и подкарпатског. На просторима древне Моравске он наставља оно што су света браћа Кирило и Методије започели. Задивљени његовом љубављу и учењем, мноштво народа похита у његово очинско наручје. Он најпре у свету веру Православну преведе потоњег мученика Горазда Павлика, а са њим и 150 000 верних и тако постаде један од највећих апостола, мисионара и просветитеља ХХ века. У епархију нишку прима на хиљаде руских монаха и монахиња, свештеника, официра, професора, научника и уметника, који у његовом загрљају налазе себи уточиште и спас. Као најбољег свети Сабор изабира га 1932. године за првог митрополита новоосноване митрополије загребачке. Са нишке железничке станице у сузама владику Доситеја испраћа 3 000 људи. У Загребу Доситеј учи, просвећује, бодри, брине, храбри и чува. И опет, као и раније, устаде народ на народ и царство на царство. И почеше многи друге прогонити и изгонити. И настаде време када многи убијаху, мислећи да Богу службу чине. И ове мученичке кончине би удостојен и свети Доситеј. Ухапшен, бијен и мучен, у тешком стању бива пребачен у Београд, где у манастиру Ваведење мирно умире 13. јануара 1945. године. Пре своје мученичке кончине, желећи да тужни народ утеши, из Загреба по Божићу 1932. године, на данашњи дан (31. децембра/13. јануара) шаље писмо, свагда важно и подједнако сада као и тада снажно, у коме између осталог пише: „Ми смо радосни, ми смо весели, иако је веза која нас је везивала двадесет година раскинута. Велики низ година, али и година судбоносних провели смо заједно. Ви сте били моји и ја сам био ваш. Радовали смо се у радости и туговали у тузи, а несрећу делили. Обраћам се свима вама у лепом граду Нишу, граду великога и светога цара миротворца и равнога светим апостолима Константина, славном граду Немањином и бесмртнога јунака чегарског Стевана Синђелића, незаборављеном граду наших свештеномученика. Ми се растајемо, а на растанку вам поручујемо: бићемо срећни ако чујемо да хвале вашу ревност, побожност, честитост, једнодушност и сложност у добру. Бићемо срећни и пресрећни ако останете увек онакви какве смо вас Ми оставили. Особинама, врлинама ваше душе Ми смо се увек хвалили, јер сте заиста били достојни похвале.“ Молитвама светог владике Доситеја, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!!! Извор: Епархија нишка
  2. Јуче је у Протату служена саборна Литургија светогорских игумана у част свог Светог сабрата Саве I Архиепископа српског. Хиротонија Светог Саве је уједно и почетак историје Српске Цркве. Јубилеј је важан за српску Цркву и народ, али подједнако је битан и за Свету Гору јер је Св. Сава Хиландарац велико светило Атона, који се духовно формирао у манастиру Ватопеду. Поред тога што је био ктитор манастира Хиландара, он је обилно помагао и штитио и остале светогорске манастире у том тешком времену. Захваљујући њему српски народ је сачуван од унијаћења и папизма. Због свега тога, Свештена Општина Свете Горе је на предлог манастира Хиландара, организовала ову литургијску прославу у којој су учествовали игумани светогорских манастира. Извор: Светогорске стазе
  3. Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, ЖИЧКА ЦРКВЕНА ПОВЕСНИЦА (Д. Даниловић, Г. Гаврић, Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве). Древна, осмовековна Светосавска Епархија Жичка је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког г. др Јустина, објавила импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Рецензенти монографије су др Бранислав Цветковић и др Владета Петровић. О ликовно-графичко уређењу се старао Драган Пешић. На 320 страница великог формата је зналачки распоређен веома читљив и лепо написан текст са великим бројем фотографија које су беспрекорно одштампане. Монографија је објављена поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Цркве Христове у Српском Светосавском народу Божјем, који је истовремено и осмовековни јубилеј Жичке архиепископске дијецезе. Не треба губити из вида да је Епархија Жичка заправо прва епископија Светога Саве и епархија у којој је он био први надлежни Архијереј. Епархија Жичка, према сачуваном диптиху светосавских епископија из Хиландарске повеље, данас са Епископијама Зетском, Хумском, Дабарском, Хвостанском Будимљанском, Топличком и Моравичком такође прославља свој осмовековни светосавски јубилеј. Оне су, кроз Архиепископију у Жичи, осмовековни сведок духовне зрелости Српског народа Божјег и неразориви темељци наше вере у Васкрслог Христа, али и духовности, писмености, уметности и културе. Намере коаутора и издавача је објаснио Епископ Јустин у свом уводном слову (стр. 17-18). Наиме, повод за објављивање монографије јесте велики јубилеј, али кроз сећање на наше Свете Претке и њихова велика дела која су у континуитету обележила не само своју епоху него и читаву нашу историју (стр. 17). Епархија Жичка овим делом ”жели да истакне значај идеје континуитета и темама српске духовности и државности” (стр. 17). На крају, али не као последње, Епархија Жичка је ову књигу принела и као скромно уздарје нашем првом Архиепископу Српских и Поморских земаља Сави и Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом (стр. 18). Монографије попут ове су до сада код нас углавном писане и припремане за наше велике манастире, али се овом монографијом отишло даље од тога, јер се пред читаоцем налазе пажљиво исписани редови о историји, манастирима и црквама Епархије Жичке и то у границама њене данашње канонске јурисдикције. Тешко је, после 8 векова и толико историјских извора и литературе, нешто ново рећи чак и за просечног читаоца о Студеници, Жичи и другим стародревним светињама Епархије Жичке. Монографија је врло интересантна у методолошком смислу. Иако је реч о значајном делу у нашој Цркви, и то по садржини, обиму и изгледу монографије, мора се истаћи да њоме није исцрпљена целокупна историја Епархије Жичке. Ни коаутори, како се види, нису имали ту амбицију. Њихов циљ, очевидно, није био да припремају Шематизам Епархије Жичке, јер је он већ објављен у специјалном издању календара ”Црква” за 2019. годину. Нису, разуме се, ни могли да напишу целокупну историју Светосавске Епархије Жичке, јер је она сигурно много шира, дубља и слојевитија од онога што се пред нама нашло у поглављу под насловом ”Осам векова Манастира Жиче, седишта Архиепископије и Епархије” из пера Драгољуба Даниловића. Неспорно је да историја Епархије Жичке захтева више томова књига. Ми још увек, на жалост, немамо званичну вишетомну историју наше помесне Цркве, макар у обиму и по научној методологији која је демонстрирана у осмотомној ”Историји Српског народа”. У овом случају, пред аутором првог, историјског поглавља је био знатно тежи задатак од задатка ауторке другог, историјско-уметничког поглавља. Јер, пред аутором првог поглавља су се истовремено нашле три важне и велике теме – Манастир Жича, Архиепископија Жичка и Епархија Жичка. Дакле, три велике и врло повезане осмовековне историје на једном месту. Из тог разлога, није било једноставно написати три велике историје у једној како због функционалне црквене различитости, тако и због функционалне црквене повезаности и испреплетаности готово до сраслости. И зато ова књига није коначна реч о Манастиру, Архиепископији и Епархији – у Жичи. Јер, без обзира на све, мора се разликовати манастир као свештено општежитељно обиталиште монаштва (све до после Другог светског рата – мушког, а од тада до данас, нешто преко 50 година, женског манастира) са својом историјом, затим, седиште Архипископа Жичког и центар Архиепископије са својом историјом и, потом, седиште Епископа Жичког и седиште Епископије са својом историјом. Монографија је састављена из две целине. У првој, краћој, под насловом ”Осам векова Манастира Жиче – седишта Архиепископије и Епархије”, чији је аутор Драгољуб Даниловић, на педесетак страница (стр. 21-77) је описан историјат од оснивања Архиепископије Жичке до проглашења Пећке Патријаршије, затим од проглашења Пећке Патријаршије до пропасти српске државе, од првог обновљења Пећке Патријаршије и положаја Ужичке (Жичке) Епархије од 1557. до 1878. године, потом о Епархији Жичкој од Епископа Корнилија (Станковића) 1883. године до завршетка Великог рата 1918. године, затим о стању и положају Епархије Жичке у Краљевини Југославији и Епископу Николају (Велимировићу), потом о периоду немачке окупације и првим послератним годинама и од првог поратног Епископа Жичког Германа до данашњег Јустина. Од посебног је значаја указивање на готово заборављену историјску чињеницу да је Жича кроз историју, и после премештања седишта Архиепископије и, потом, Патријаршије у Пећ, и даље називана Патријаршијом. Један од доказа за то јесте и чувена Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. године. Назив Жичка Патријаршија је коришћен и за време деспота Стефана Лазаревића. Обим монографије и оно што у њој, из објективних разлога, није добило своје место потврђују, заправо, колико је богата и слојевита, али и славна, часна и мученичка историја Епархије Жичке. И ако би се о појединим садржајима првог дела монографије могло дискутовати због испреплетаности историјата манастира, Архиепископије, најпре у Жичи, па у Пећи, потом Патријаршије, до првог и другог њеног укидања, за нововековни историјат Епархије Жичке под њеним различитим називима кроз векове се то не може рећи. Аутор нас је провео кроз најважније мене и промене које су се десиле током осмовековног историјског трајања овог свештене Епископије која је више пута, углавном због неприлика, мењала свој назив и седишта. У центру те наше приче је свештени стожер Епископије – Манастир Жича – седмоврата Светиња и ”најлепша српска прича”, како је говорио Свети Владика Николај. Посебно су дирљиви подаци о бризи и љубави не само црквених великодостојника, свештенослужитеља и монаха него и српских народних посленика за Манастир Жичу и Епархију Жичку. О томе, на пример, сведочи и иницијатива 20 посланика Народне скупштине Краљевине Србије од 20. маја 1884. године за промену назива Епархије Ужичке у Епархију Жичку (стр. 56). У иницијативи је наведено да је ”у доба Немањића, у време српске славе, величине и моћи, Манастир Жича био најславнији, најважнији и најзначајнији наш споменик. У овом манастиру венчали су се сви српски краљеви осим цара Душана. У овом манастиру била је епископија и Архиепископија без прекида од Св. Саве, па до Душана, који је преместио Архиепископију одатле у Пећ. Епархија у то доба звала се жичка. Одатле Свети Сава распростирао је прославу по народу српском. Са пропашћу српске државе порушен је, покварен и запуштен овај споменик Манастир Жича. Пропашћу њеном збрисане су и успомене наше славе и величине, пак је промењен и стари назив епархије. Место да је остао назив ”Жичка Епархија” – данас се зове ”Ужичка”. Да би оживели ову нашу стару успомену, да би васкрсли важност и славу овог нашег споменика ми предлажемо: да се назив ”Епархија Ужичка” замени са називом ”Епархија Жичка” (стр. 56/57). Народна скупштина Краљевине Србије је 13. јуна 1884. године прихватила иницијативу 20 народних посланика на челу са Урошем Кнежевићем. Од тада до данас, у употреби је стари, изворни, светосавски назив ове епископије. Оно што се намеће као закључак, након читања првог дела монографије, јесте да са писањем целовите историје Епархије Жичке треба наставити и то посебно у делу који се тиче знаменитих духовника – свештеника и свештеномонаха, игуманија манастира, а посебно Свештеномученика и Новомученика. Свакако, на првом месту треба додати и Свете из рода нашега који су, непосредно или посредно, везани за Епархију Жичку. Све то говори да штиво које је пред нама није последња реч о историји Епархије Жичке, а што није ни била амбиција угледног краљевачког гимназијског професора историје др Драгољуба Даниловића. У другом, већем делу монографије, чији је аутор Гордана Гаврић, обрађено је сакрално наслеђе Епархије Жичке – цркве и манастири који имају споменичку и културну вредност од свеопштег значаја. Методологија овог поглавља је беспрекорна. Наиме, у Епархији Жичкој данас, данас има преко 200 цркава и капела и 28 манастира, као и велики број црквишта и манастиришта. Наравно, пред ауторком је био тежак задатак у том погледу. Од толико стотина храмова, Гаврићева је обрадила оне најважније и најзначајније на подручју данашње јурисдикције Епархије Жичке. Рад је подељен у осам целина и то: Манастир Студеница и цркве студеничког слива (Студеница, две Савине испоснице, Придворица, Долац, Трњаци, Палеж, Врх, Жалезница, Косурићи, Милићи, Остатија и Дајићи); Манастир Жича и цркве у окружењу (Жича, Каменац, Грачац, Краљево, Врдила, Цветке, Врба и Врњачка Бања), Манастир Градац са околином (Градац, Баљевац, Стара Павлица, Нова Павлица, Шумник, Брвеник, Трнава и Рудно), Богородица Градачка и цркве у окружењу (Чачак, Никоље, Света Тројица, Благовештење Овчарско, Сретење, Јежевица, Вујан, Трнава, Годовик, Горачићи, Прилипац, Горња Добриња, Стјеник и Миоковци), Манастир Враћевшница и цркве рудничко-таковског краја (Враћевшница, Борачки крш, Јешевац, Таково, Љутовница, Савинац, Прањани, Брусница, Горњи Милановац и Горњи Бањани), Црква Светог Ахилија и оближњи храмови (Ариље, Ковиље, Клисура, Бреково, Брезовица, Косовица и Ивањица), Бела Црква Каранска и храмови златиборског краја (Каран, Увац, Дубрава, Севојно, Сирогојно, Стапари, Доброселица, Доња Јабланица, Ужице и Сеча Река) и Манастир Рача и околни храмови (Рача, Дуб и Рогачица). Број храмова и манастира са великом културном вредношћу на простору Епархије Жичке је био већи до обнављања Епархије Крушевачке у јесен 2010. године, јер су Архијерејска намесништва Трстеничко и Жупско ушла у састав те Епархије. Дакле, пред читаоцима је дивна, изузетним језиком и стилом написана, повесница о 72 српска манастира, цркве, испоснице и црквишта које се одликују изузетним споменичким вредностима и које су појединачно проглашене за културна добра. Ауторка је на зналачки начин, уз препознато искуство и реноме као једне од наших најбољих данашњих посленика у области истраживања, проучавања, обнове и заштите српског културног наслеђа, само потврдила своје огромно знање и готово подвижничку посвећеност овој теми. Ни на део који се односи на сакрално наслеђе данашње Епархије Жичке, закључује се по приступу, није стављена тачка. И зато треба наставити рад на овом прегнућу кроз истраживање и опис свих храмова, старијих и новијих, у Епархији Жичкој. Литература коју су коаутори користили приликом писања текстова за монографију је, такође, значајна за савременог читаоца, али и за будуће истраживаче. Без сумње, реч је о својеврсној библиографији Епархије Жичке и може користити као основа за један будући рад на ту тему. Од посебног је значаја и то што је, током припреме текста монографије, коришћена архивска грађа из Архива Србије у Београду и Епархије Жичке у Краљеву, која се по највишим архивистичким стандардима сређује од избора Епископа Јустина за Епископа Жичког 2014. године. Коришћено је и преко 150 библиографских јединица. Објављено је више од 130 фотографија манастира и цркава, 60 фресака и икона, као и десетак историјских докумената. Монографија о Епархији Жичкој може и треба да подстакне да се овакве монографије припреме и објаве у свакој од наших Епархија, првенствено у оним и о оним које је устројио Свети Сава 1219. године и касније. Такав рад и приступ може да буде од велике користи за будућу саборну, црквену вишетомну историју наше Помесне Цркве од Архиепископије Жичке до Пећке-Српске Патријаршије. Из тог разлога, ово прегнуће коаутора и Епархије Жичке као издавача има и посебну вредност која превазилази и надилази оквире данашње, прве по части, Епископије Светога Саве. Читањем страница ове књиге, по ко зна који пут се долази до закључка да је из Епархије Жичке, заправо, потекло и проширило се све што је било и остало свето и честито у нашем народу. То потврђује свеукупно историјско искуство Српског народа и наше Цркве. Можда тога данас, после вишедеценијског лутања, нисмо свесни у довољној мери. Осим тога, историја Архиепископије и Епископије Жичке нас и у ово време, посебно преко страница ове књиге, подсећа на неосвојивост и недељивост Жиче и Пећи, Архиепископије и Патријаршије, Косова и Метохије од васцелог Српства. Јер, нема Пећи без Жиче нити Жиче без Пећи. Књига заслужује своје место у свакој библиотеци. Аутори су се овом књигом уписали у богату историју Епархије Жичке. Ова књига ће, како време буде пролазило, све више добијати на значају, јер ће бити од велике користи свештеницима и верницима, али и научним посленицима. Идући Савиним христоносним путем, Епархија Жичка је на најбољи начин после молитве, дакле писаном речју, принела уздарје вери, подвигу, истрајности, жртви и прегалаштву наших славних и светих предака. Монографија о Епархији Жичкој остаје као један од трајних споменика прославе осмовековног јубилеја наше Светосавске Цркве и сведок старе српске славе. Никада не треба заборавити речи Светога Владике Николаја о Манастиру Жичи и Епископији Жичкој: ”Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал и јединство друштва и Цркве”. Овом књигом се, како су писали српски посланици у XIX веку оживљава стара успомена, васкрсава важност и слава светосавске Епархије Жичке, али и Светосавске Цркве. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић Извор: Епархија жичка
  5. ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ: EKSKLUZIVNA ISPOVEST: General Lazarević: Dali mi da biram - Hag ili američka vojna akademija Dragan Vujičić | 28. jul 2019. 09:02 | General Vladimir Lazarević o paklu koji je preživeo: Na Kosovu sam oba sina izvlačio iz ruševina. Pod izgovorom lečenja u Tribunalu su me ubijali. Pokušaj otmice i likvidacije žene i sina desio se u samo predvečerje agresije. Foto N. Fifić MOGAO sam, umesto u Hag, da odem u SAD i predajem u njihovim vojnim školama o našim iskustvima iz rata. Neposredno pre nego što je objavljena optužnica protiv mene, dolazili su mi ljudi sa dokumentom pečatiranim u Stejt departmentu sa takvom ponudom. Nisam pristao. I u Hagu, u drugostepenom postupku, kada su došli skupi američki advokati nudeći mi besplatnu odbranu - odbio sam. Nisam ja branio Ameriku, nego Srbiju. Ovo je samo jedna u nizu epizoda iz životne drame generala Vladimira Lazarevića, legendarnog komandanta Prištinskog korpusa. Oni, Lazarevići - general Vladimir, sinovi Vlada, Marjan i Milan, supruga Olgica i unuk Lazar, o "tom ratu" ne pričaju nikad. Na svakom od njih on je ostavio duboke ožiljke. General je pristao da, za "Novosti", podeli nešto od porodičnih i ličnih trauma, "tek da ostane zapisano". Veli da još nije siguran da će svoja sećanja i beleške pretočiti u knjigu, jer je sve previše bolno. - Dok se rat na Kosovu tek spremao, u Nišu je počeo progon moje porodice. Žena Olgica i sin Milan morali su da napuste stan i beže u Babušnicu. U ratu na Kosovu, dvojica strarijih sinova, Vlada i Marjan, bila su vezisti. Obojicu su mi "poklapale" NATO bombe. Kada je rat završen, bio sam poslednji general koji je bio na slobodi a "obećan" je Hagu. Nema šta mi tamo nisu radili, pokušali su i da me ubiju... A kada sam u decembru 2015. došao u Srbiju, nisam mogao da verujem da je to ista zemlja. Promenilo se sve - siže je priče Vladimira Lazarevića. Komandant Prištinskog korpusa i Treće armije nikada nije pričao o porodici. Dokumenti Službe bezbednosti naše vojske kriju mnoge tajne. - Za pokušaj otmice, ili možda i likvidacije, žene Olgice i Milana, javili su mi u samo predvečerje agresije. Žena je pozvala sva usplahirena i rekla kako se komšije žale da su ljudi maskirani fantomkama prethodne noći bili u zgradi i tražili naš stan. Nešto ih je sprečilo da pokucaju na vrata, i zato je ona sa sinom morala da se skloni kod drugarice u Niš. Naravno da sam alarmirao koga treba, i njih dvoje su prebačeni u Babušnicu, gde su bili čuvani sve vreme rata. Nije smelo da se zna čiji su - počinje ispovest Lazarević. - Supruga je rat provela sa pištoljem TT pod jastukom, koji sam dobio 1972. na Vojnoj akademiji, a sin od 16 godina "dužio" je "kolt", koji sam kupio osamdesetih. Generali Pavković i Lazarević General dodaje da su mu u isto vreme stariji sinovi bili na Kosovu kao vezisti naše vojske. Kaže, nije mu palo na pamet da ih sklanja. - Prva trauma mi je bila kada je tučena kasarna "Kosovski junaci" u Prištini. Vlada mi je bio tamo. Odmah po vestima poleteo sam tamo i, u onom mraku, između kratera od bombi, prvo što sam čuo bio je Vladin glas. Tada su poginula četiri vojnika. Bog ga je, kaže general, pogledao i nešto kasnije, kod Kosovske Kamenice. Sa svog komandnog mesta gledao je kako avioni NATO-a gađaju čvorište veze na Bogutovačkom bregu. U posadi među vojnicima bio je srednji sin Marjan. - I ta uspomena me ponekad budi iz sna - uz uzdah nastavlja priču general. - Vraćao sam se tog maja iz Gračanice, gde sam davao intervju za američke novine, kada sam video nalet neprijateljske avijacije. Bio sam pred Komandom, a bombe su padale tamo gde je trebalo da bude Marjan. Pavković je baš bio tu, i zajedno smo tražili mog sina. Srećom, bio je samo ugruvan, a Pavke je tada prvi put čuo da su mi dva sina kraj mene. General Lazarević za sinom Marjanom i unukom Lazarom Priseća se general i sopstvenog naređenja, koje čuva - da u Prištinskom korpusu ne smeju da budu više od dva vojnika iz jedne srpske porodice. Sopstveno naređenje je u ličnom slučaju ignorisao. - Kako sam mogao da ih vratim kada su Kosovo branili i oni koji nisu Srbi - govori Lazarević. - Na sudu u Hagu branio me je Mađar, vojnik dobrovoljac iz Vojvodine, koji je došao da uzme mesto kraj sina na Paštriku. U Hagu su se čudili kada je ispričao kako je NATO iz vazduha u prah pretvorio albanska sela. Nova iskušenja počela su posle 5. oktobra, a kulminirala 2014. godine. Zbog moždanog udara i lečenja na VMA, ostao je jedini istaknuti general koji je branio KiM a koji je još bio u aktivnoj službi. Nisu mogli da ga penzionišu iz bolničke postelje, a iz mnogih amabasada to je traženo. Prethodno je, čime smo i počeli ovaj tekst, odbio Stejt department i "ugovor u dolarima", sa obećanjem da od Haga neće biti ništa ako ode na Američku vojnu akademiju. Sin Vlada Lazarević - Zvao me je ministar Davinić početkom 2004, i došao sam onako bolestan - seća se detalja general. - Ponudio mi je kafu i, stojeći, "ukorio" me: "Pet ambasada zove svaki dan i pita zašto ste još u vojsci, a šta ja da im kažem?!" Da nisam već seo, srušio bih se. Rekoh Daviniću: "Sad vi sedite da vam kažem". Razgovor je, veli, bio neprijatan. General Krga i još dvojica sa najvišim epoletama su crveneli, a Lazarević je Daviniću poručio da postoje dve koverte koje čuvaju supruga i prijatelj, za slučaj da ga nasilno odvedu u zatvor. Rekao je i da mu ne pada na pamet da svojoj vojsci pravi probleme. Razgovor je završen generalovom porukom za ambasadore - da se svi zajedno mole Boga da on umre, jer nikom neće biti dobro ako ga nasilno budu sprovodili. - Šta se sve u to vreme događalo sa mnom, a nikog nije bilo da pomogne. Odjednom mi, "preko prijatelja", dolaze ljudi iz tadašnje vlade i nude azil u jednoj centralnoameričkoj republici. Samo da "nestanem". Oni su se o svemu navodno dogovorili, Pavković je, kažu mi, pristao. Ja tražim nekoliko dana da razmislim i molim bivše bezebednjake da provere ove funkcionere, koji su, inače, i sad aktivni. Bezbednjaci dolaze sa izveštajem o tome iz koje ambasade potiče inicijativa i sa informacijom da u stvari hoće da nas odvedu i likvidiraju. Zovem Pavkovića i kažem mu da povuče svoju saglasnost. Ti "prijatelji" su ga se okanili tek pošto im je pokazao fotografije domova gde stanuju sa uslikanim članovima porodice. Shvatili su pretnju i izgubili entuzijazam da generale nekuda tajno odvedu. Vladimir Lazarević pred Haškim tribunalom U Hag je, veli, otišao svojom voljom. - Ako ikada objavim svoja sećanja, biće to zbog Tribunala i "lečenja" kojem su me podvrgnuli. Hteli su da me ubiju! - ljut je general na sam pomen tih dana. - Što u Hagu, što kod nas, imao sam sedam operacija od kancera, i njihovi lekari su mi prepisali 25, pa onda čak 32 tablete da pijem svaki dan. Nisam znao gde sam dok se nisu pojavili Poljaci. Oni su mi spasli glavu. Vladimir Lazarević je bio verovatno jedini u Tribunalu koji je sve vreme bio u pritvoru, jer zbog njgovog zdravstvenog stanja nisu mogli da ga upute na izdržavanje kazne. Hag je, ipak, odredio da ga prebace u Poljsku na izdržavanje kazne, a kada su ljudi iz Varašave stigli i videli njegove papire, kazali su mu: "Generale, mi ovakvog ne možemo da te primimo. Tvoje zdravstveno stanje je veoma loše." I tako su ga, na svaka tri meseca, pet puta odbijali. I time mu otvorili oči. OCU NISU REKLI DA IDU NA KOSOVO - Bio sam u Puku veze u Nišu, a javio sam se da idem na Kosovo kao ispomoć - govori nam sin Vladan, a Marjan dodaje da je i on kao vezista u vojsci tražio da ide na Bogutovački breg. - To mi je bilo radno mesto - kaže Marjan. Sa ocem se nijedan od braće nije konsultovao. - Samo smo ženama rekli, i one su ostale zatečene. - Zaista sam hteo u Poljsku, dosadilo mi je u Hagu. Rekao sam Poljacima da idem na svoju odgovornost, a oni su mi prvi objasnili da nije sve onako kako se meni čini. "Spao sam" na samo 60 kilograma, i dok bi me prebacili u Poljsku i ponovo odredili terapiju, verovatno bih umro. To saznanje me je osvestilo. Komandant pojašnjava i "principe lečenja" u Sheveningenu. Stražari donesu šaku lekova bolesniku, ali je sreća u tome što ne insistiraju da ih popije pred njima. - Posle razgovora s Poljacima, pitao sam zatvorskog lekara za neku čudnu tabletu: "Šta to beše?", a on mi je odgovorio: "Nemam pojma!" Onda su me odveli u Kraljevsku bolnicu Holandije u Bronovu i tokom pregleda prevodilac je greškom na srpski preveo da me leče od epilepsije. Lekari u toj bolnici su se čudno zagledali, i tada sam prvi put uspeo da iskamčim pedesetak svojih lekarskih nalaza i da ih pokažem sudiji. Sudija Robinson se odmah složio, seća se general, da su mu tokom lečenja uskraćena osnovna prava, a nezavisni lekari iz Nemačke i Belgije su napisali da je lečen neadekvatno. Došli su i ljudi sa VMA, a generala je dodatno alarmirala i doktorka iz Forenzičkog instituta u Hagu, gde je bio na pregledu, sa savetom da hitno traži nekog nezavisnog radioneurologa da mu pročita nalaz magnetne rezonance, jer se slika i opis magnetnog snimka zatvorskih lekara ne poklapaju. Tu je general dobio i lekarski izveštaj da je u stvari žrtva zračenja, odnosno da je oboleo zbog posledica dejstva uranijuma. SAVET Drago je generalu Lazareviću što ga njegova država opet nešto pita: - Bio sam sa ministrom Vulinom i dok smo tako govorili o zdravlju on zamoli za ozbiljan savet oko 63. padobranske i oko služenja vojnog roka. Rekoh mu da padobrancima hitno treba vratiti status samostalne brigade, a da je krajnje vreme da se vojni rok vrati. Reče, poslušaće me, i, eto, padobranci ubrzo vraćaju staru formaciju a vojni rok počinje od 2021. - otkriva general. - Kada mi je u posetu dolazio sin Milan, koji je doktor ovde u Nišu, upozorio me je da mi lekari daju lek koji je pet godina ranije zabranjen za upotrebu. Dostavio sam mu i kuglice praška koje su išle uz tablete, da ih odnese u BIA. Tek posle tih skandala i moje žalbe sudskom veću trovanje je stalo. Epizoda s povratkom kući generala Lazarevića priča je koju pripoveda sa osmehom. Kaže, zaokupljen svojim mukama, nije znao šta se događa u zemlji, i kada su početkom decembra 2015. u Hag došli Nikola Selaković i Bratislav Gašić da ga vode kući, još je zazirao od "ljubavi" političara. - Pošto je pilot "falkona" preko zvučnika poručio kako napuštamo vazdušni prostor Holandije, ozbiljni Nikola Selaković je prišao i upitao me: "Generale, koju pesmu da vam pevamo?" Pogledam ga, ne prisećam se nikakve pesme, a oni krenuše: "Ne može nam niko ništa". To je bila i himna našeg korpusa. Pevaju Nikola, Bata, dva lekara sa VMA, moj Milan i dva momka iz obezbeđenja. Pesma je prestala negde pred Nišem, kada Gašić prvi put pomenu doček. Ajde, rekoh, da vidim. Ganut je bio general kada je stupio pred narod na aerodromu "Konstantin Veliki". Među njima su bili i ministar Vulin, Diković, "njegov general", vladika Teodosije... Sve je zvao kući na kafu. Olgica, Vlada i Marjan nisu mogli da veruju kad su gosti banuli, a naročito da je tati vraćena građanska čast. - Uverio sam se da se stvar u državi promenila što se tiče nas boraca sa Kosova kada sam otišao u socijalno da rešavam pitanje penzije - završava general. - Žena koja tamo radi zaplakala je kada me je videla i rekla mi: "Ovo je najlepše što je Srbija doživela!" MILAN - SIN Milan je lekar ovde u Kliničkom centru, i praktično je ostvario moj san - otkriva komandant. - Ja sam bio stipendista VMA dok sam bio u školi u Babušnici, a onda je to ukinuto, pa sam morao u veziste. I tako, život se igra, Vlada i Marjan vezisti, baš kao i ja, a Milan lekar. General se hvali da je Milan bio među najboljima u svojoj generaciji na Medicinskom fakultetu. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:808811-General-Lazarevic-Dali-mi-da-biram---Hag-ili-americka-vojna-akademija
  6. Свети Максим Сандович, познат као Максим Горлицки је један од најпоштованијих светца у Пољској Православној Цркви. Захваљајући његовој пастирској слузјби, доста становника јужне Пољске напустило је унију са Римом (гркокатоличку Цркву) и вратило се Православљу. Пољска у тадашње време била је под окупацијом Русије, Немачке и Аустрије; родна земља св. Максима била је у влади Аустрије, која борила се са Православљем. Због тога 6 септембра 1914 године отац Максим био је убијен у градићу Горлице из рука војника аустријачких. Као сваке године од 1994, када Пољска Православа Црква огласила је о. Максима светим, 6. септембра у Горлицама су свечаности посвећене овом мученику. У ствари целбрације почеле 5. септембра бденијем у саборној цркви у Горлицама. Тог дана такође православна омладина прошла је у пешачком ходочасцу око 30 километара из цркве у селу Ждиња до саборне цркве у Горлицама, где налазе се мошти светог Максима. На дан празника служене су две Литургије: прва у 6 сати пошто у то време св. Максим био је убијен, а друга, главна, у 9:45. Између Литургија био је читан акатист испре моштију светог Максима. Главну Литургију служили су архиепископ Прхемишла и Горлица Паисије и архиепископ Лублина и Хелма Абел (Пољска Православна Цркве), архиепископ Праге Михал и епископ Шумперије Исаије (Православна црква чешких земаља и Словачке). После Литургије одржана је литија са моштима св. Максима око саборне цркве у Горлицама. После службе сви верници могли су учествовати у агапи - јело и пиће припремио је парох горлицке цркве, о. Роман Дубец. Тропар и кондак св. Максиму Горлицком - појање монаха из манастира Суково у Србији Извор; превод pouke.org
  7. Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве. Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић. Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка. О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије. Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма. Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности. Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији. Извор: Српска Православна Црква
  8. Храм Светог Вазнесења Господњег у Београду (Адмирала Гепрата бр. 19) позива на прославу празника Светог деспота Стефана Лазаревића, заштитника града Београда, чије се свете мошти налазе у том храму. У среду, 31. јула, празнично бденије биће служено у 17 часова, а од 19 часова почеће свечана духовна академија у славу Господа а у част Светог деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему Витештво Светог деспота Стефана данаспроизнеће презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, док ће историчар Марко Алексић говорити на тему Свети деспот Стефан Високи као историјска личност. О Светом деспоту Стефану певаће Небојша Мастиловић и Јелена Јеж. Програм ће водити Бојана Јовановић, новинар Радија Слово љубве. Братство Вазнесењског храма саопштило је да ће на дан празника 1. августа 2019. године света Литургија бити служена са почетком у 9 часова. Извор: Телевизија Храм
  9. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић
  10. Свечаном празничном Литијом, која је, предвођена Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричкикм г. Кирилом, синоћ прошла улицама Бара завршена је овогодишња црквена манифестација „Дани Светог Јована Владимира“. Литија, у којој је било многобројно свештенство и вјерни народ града под Румијом кретала се централним градским улицама од саборног храма Светог Јована Владимира и назад. По повратку пред храм сабране је прво поздравио парох даниловградски протојереј Жељко Ћалић је рекао да овај дан припада оним данима који се сакупљају у животу за најскупоцјенију ризницу. „То су најљепши драгуљи нашега живота, кад имамо благослов да у њима учествујемо и будемо свједоци таквих дана које је створио Господ. Заиста је, по ријечи пророчкој, пред Богом хиљаду година као један дан, а један дан као хиљаду година. Ево, то потврђује и данашњи сабор свих вас, народе Божји. Иако је Јован Владимир живио прије више од хиљаду година, онај дух који дише гдје хоће, како каже Свето писмо, је исти онај дух који данас дише са нама“, казо је он. Отац Жељко је додао да је Бар диван град, највише због тога што има Светог Јована Владимира. „Њега поштују све три вјере заступљене у овоме граду. С правом, јер светитељ Божји – то је ново Јеванђеље, то је мали Бог по благодати. И он се издиже изнад свих слабости, изнад свих ограничења овога свијета. То нам потврђује и овај сабор, који нас, после више од хиљаду година подсјећа на Светог Јована Владимира као на свједока управо те истине“, поручио је парох даниловградски. Архијерејски протопрезвитер барски и старјешина барског саборног храма протојереј-ставрофор Слободан зековић на крају је заблагодарио Епископу Кирилу, свим свештеницима и свим учесницима овог славља. На крају су на платоу испред храма дјеца из КУД-а „Свети Јован Владимир“ са својим вршњацима из Крагујевца и члановима барске школе вјеронауке приредила празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Манифестација „Дани патријарха Павла – светлост – љубав – живот” почела је у Шестој београдској гимназији и трајаће до 27. маја. Свечаност се одржава са идејом да се младим људима приближе лик и дело блаженопочившег патријарха Павла, али и моралне, етичке и хуманистичке вредности за које се залагао. Свечана академија биће одржана вечерас, у 18.30 часова, у свечаној сали школе, а присуствоваће патријарх Иринеј и градоначелник Зоран Радојичић. Патријарх Павле, у периоду између 1938. и 1942. године, као ванредни ђак, похађао је Шесту београдску гимназију и због тога се ова манифестација одржава ту. Пригодан програм припремили су ученици школе и познаваоци лика и дела патријарха. Посетиоци ће моћи да виде изложбу фотографија, радионицу калиграфије, концерте, али и да учествују у предавањима и трибинама. У оквиру програма биће додељене и награде ученицима, вероучитељима и наставницима за испољено човекољубље и хуманост. Извор: Политика
  12. У суботу, 18. маја 2019. године, у Митрополитовом конаку, данас ризници и музеју храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, одржан је први шаховски турнир у част Светог цара Николаја II Романова. Организатори турнира, Топчидерски храм и обновљено Друштво цара Николаја потрудили су се да леп пролећни дан буде прави празник. Пре почетка турнира служена је света Литургија, којом је началствовао јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Беседу на литургији одржао је свештеник и професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Драган Милин, говорећи на дан рођења Светог цара Николаја II о његовом значају за српски и руски народ, историјској улози Светог цара као и о његовој љубави према древној шаховској игри. Мало је познато и да је цар Николај организовао неке од највећих турнира у историји шаха 1912. и 1914. године у Петрограду, на којима су учествовали бројни светски шаховски прваци. После свете Литургије, организовано је послужење за учеснике турнира, њих више од четрдесет, госте, родитеље деце учесника и верни народ који се сабрао на Литургији. Све госте поздравио је најпре старешина храма јереј Владимир Марковић, а турнир је отворио јеромонах Игњатије, духовник и оснивач Друштва цара Николаја. -Ово је први турнир у свету посвећен Светом цару, кога су Срби први и прославили сликајући његове фреске у Жичи и Охриду и оснивањем овог Друштва пре готово једног века, рекао је јеромонах Игњатије и подсетио да је Света царска породица играла шах који тек од њиховог времена од привилегије богатих постаје игра обичног народа. После свечаног отварања одређени су први такмичарски парови. У музејском делу конака играли су одрасли учесници, а у гостопримници деца основци из шаховских школа Делфин и Краљ. Турнир је игран по швајцарском систему у седам кола, и на њему су учествовали бројни реномирани шахисти, чланице женске шаховске репрезентације Србије и наши најуспешнији млади такмичари. Поред шаховских зналаца међу које свакако спадају и професори Драган и Сава Милин, на турниру су учествовали и декан Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију Зоран Михајловић, угледне судије, адвокати, привредници, преводиоци и вероучитељи. Дечји турнир је завршен пре турнира за одрасле, па су деци прво додељене захвалнице за учешће на турниру и поклони у виду иконе Свете царске породице, шаховских и православних издања за децу. Најбољи међу њима добили су вредне награде сарадника и донатора турнира, капитална издања реномиране куће Caissa commerce и пробрана црквена издања. На дечјем турниру победио је Филип Лазић, друго место заузео је Вук Војин Вујновић, а треће Марко Јевтић. На турниру за одрасле додељене су награде за првих осморо такмичара, а сви учесници су добили вредне поклоне и захвалнице. Најуспешнији међу њима награђени су поред осталог и великим иконама Свете царске породице и монографијом Свети цар. Треће место код одраслих заузео је Славко Азарић, друго место Иван Мартић а прво место осамнаестогодишњи интернационални мајстор Михајло Радовановић. Међу дамама најбоље пласирана је била Радмила Ковачевић, на високом четвртом месту, а одмах иза ње петопласирани је био отац Драган Милин. После доделе награда и захвалница учесницима, организатори су благодарили дародавцима турнира за ту прилику посебно израђеним иконама царске породице а благодарнице и захвалнице је исписао наш велики уметник и професор Академије Српске Православне Цркве ђакон Срђан Радојковић. Донатори и сарадници у организацији турнира били су господа Петар Стијовић, Добривоје Цвијић, Милован Шљиванчанин, Радован Вујковић, Небојша Баралић и Душан Секулић. Главни судија турнира био је национални судија Раде Гобељић, а дечји турнир судила је међународни судија Марија Лукић. Организатор турнира Милан Татишић именован је за сталног сарадника Друштва и одговорног за све будуће турнире Цару у част. По завршетку турнира уприличен је свечани ручак за све учеснике, сараднике и госте на платоу испред Митрополитовог конака. Слике у прилогу говоре саме. Извор: Српска Православна Црква
  13. У Пету недељу Великог Часног поста, у дан када се служи Друго бденије, у Световазнесењском храму у Суботици, у петак 12. априла на суботу 13. април 2019. године, служено је Свеноћно бденије . Уз присуство верног народа, свештенства суботичког намесништва у оквиру Свеноћног бденија читан је један од најстаријих и најлепших Акатиста Пресветој Богородици – Благовештенски. У наставку служена је и Света Литургија којом је началствовао протонамесник Драган Стокин, стерешина Световазнесењског храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор
  14. Са благословом Патријарха српског г Иринеја и Епископа ваљевског г Милутина одржаће се духовно вече у част св. Нектарија Егинског, 2. априла 2019. у Руском дому са почетком у 19.00 часова. Редакција: Поуке.орг
  15. Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. МАНЕ ТАКОЗВАНЕ "ГРАЂАНСКЕ ДРЖАВЕ", А У ОКОЛНОСТИМА ПОПУТ НАШИХ Ето, група младих Албанаца, ”спортиста”, је, без пардона, развила своју џиновску заставу НА ДАН ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ на Србију и Југославију. Све то кроз трик учешћа на новосадском полумаратону, одржаном истог дана. То су урадили, све смејући се и без скривања, на сред Варадинског моста, једног од три које су срушили непријатељски бомбардери пре тачно двадесет година. Пред стотинама ту присутних Срба, такође присутних, али без икакве реакције. Само један је како-тако одреаговао, али и он не директно, већ зовући полицију, која је, затим, нешто и пробала да уради - али је став нашег тужилаштва да овде ”нема елемената кривичног дела”, па су шесторица обесних Албанаца пуштени на слободу! Као да нас нема; као да немамо част, ни образ; као да се нама може радити ма шта (без икаквих последица), за разлику од третмана било каквих наших акција. И због тога више нема никкавог смисла понављати оно: Како би реаговали Шиптари (Хрвати, ”Бошњаци”...) да смо ми урадили исто што и они, рецимо - у Приштини (Загребу, Сплиту, Сарајеву...)? Јер је разлика између њих и нас, њихове осетљивости на оно што сматрају повредом њихове суверености и недопустивом провокацијом и наше млитаве о кукавичке попустљивости (шта год се десило, шта год нас урадили) толико велика да се, одавно још, не може поредити. Туга. И ужас, у сред ове овдашње, вишегодишње мазохистичке праксе, која се још дичи таквим својим ставом - аутодеструктивном логиком како смо ми, наводно, ”много хуманији (бољи, грађански освешћенији, мање националистички) од њих” кад се понашамо на самопоричући начин, и да, тобоже, ”прво треба 'чистити у свом дворишту', а нека се они сами позабаве својим екстремистима и инцидентним ситуацијама" (што они, наравно, никада неће да ураде, ни под разно, па онда испада да се њиховим нескривеним и непокајаним злочинима не бави нико, чак ни ми, као жртве, а нашим и најситнијим преступима - сви, од реда, до нивоа пребацивања ”стопроцентне кривице” искључиво на наш рачун)... Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац). Ми не бранимо жустро и са потребном озбиљношћи и непопустљивошћу своје страдале, за разлику од наших непријатеља, и још се, приде, тиме поносимо и бестидно хвалимо пред читавим светом. Просто призивамо нове некажњене покоље над нама, јер ће и они убрзо постајати прошлост (мало се сачека и - ето), а зна се, политички, другосрбијански оријентисани овдашњи политичари, говоре да треба заборавити прошлост и ”бавити се будућношћу”. Будућношћу која ће собом опет донети нова српска страдања, која ће, онда, поново постати прошлост (након неколико деценија, рецимо) и тиме нестати из програма и агенди наших према новој будућности опет окренутих политичких елита. И тако у круг, док не нестанемо. Све то зато што о страдању и неподношљивим боловима и језивим мучењима Срба, Српкиња и Српчади говоре њихови заштићени сународници из својих кабинета, фотеља и луксузних хотела, као о ликовима из романа или филма, нечем што више не постоји, него што постоји (поготово када је овај срамни процес подмазан новцем, наградама и привилегијама моћних заштитника наших џелата и непријатеља). И сад, ево, догађа нам се и ова шиптарско-албанска проба докле може да се иде у овој и оваквој држави. То су, пре њих, увежбавали и сплитски хулигани (са безболкама, гвозденим штанглама и ножевима) на једној бензинској пумпи у сред Србије, и ко зна ко све још. Пре пар дана су се тако играле и ”шиптарске делије” крај Панчева у својој пекарској (!!!) радњи, све сликајући се са пумпарицама и рукама у положају нацистичког орла са раширеним крилима. И све то - без казне, самим тим и без превентивног укидања сличних ситуација у непосредној будућности. Полако схватају да овде може све шта год хоће, како хоће и колико хоће, јер наше целокупно друштво (и његова режимска и она опозициона половина) даје сигнале ненормалне попустљивости, до аутошовинизма и уживања у томе да смо само ми - жртве, а сви други неваљали дерани који се понашају дивљачки и екстремно. Почињемо да забављамо своје противнике оваквим дизнијевским реакцијама на насиље и иживљавања свих врста. Ускоро, изгледа, можемо да очекујемо и организоване сафарије из суседних држава, за ”лов на људе” и некажњено малтретирање ”небрањених Срба”. А има и згодних Српкиња, приде. Ма, уживанција за сваког србождера из региона (и шире). Морамо да почнемо да се бранимо, сами ако треба, јер овако више не може и не сме. Постајемо народ за исмевање и шегу, као циркуски кловнови који урнебесно забављају своје гледаоце у овој балканској шатри (у коју свет не гледа, нити га интерсује шта се под њом збива - осим ако је реч о српским реакцијама и отпору безочним нападима). На путу смо ка националној држави или коначном нестанку! Још увек можемо да бирамо један од та два пута. Драгослав Бокан https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3225756/bezobzirna-provokacija-u-novom-sadu-rasirili-albansku-zastavu-na-mostu-gde-je-nato-ubio-mladog-olega-nasova-29-prvu-zrtvu-agresije?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName
  16. У организацији цетињске Богословије Светог Петра Цетињског у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржана традиционална духовна академија поводом Недјеље православља. Поздрављајући Митрополита Амфилохија, свештенство, чланове дипломатског кора и све присутне госте ректор Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да је академија посвећена осамстотој годишњици аутекефалности Српске православне цркве. „И наравно, као и сваке године, спомену на побједу православља, сабору у Цариграду у 9. вијеку који је одбранио поштовање икона и чијисмо Синодик данас прочитали у Цетињском манастиру након литије која је прошла цетињским улицама“, рекао је он. Рекао је да је академија посвећена и петогодишњици обновљења цетињског Црквено-пјевачког друштва „Његош“. „А исто тако прослављамо и пету годишњицу цетињског Дјечјег хора Светог Мардарија Љешанско-либертвилског, којим управља наша сестра Јелена Калуђеровић, који је само продужетак цетињске школе вјеронауке“, казао је отац Гојко Перовић. Празничну бесједу одржао је професор Богословије ђакон Павле Љешковић. У умјетничком дијелу програма учествовали су ђаци Богословије, полазници цетињске школе вјеронауке, црквени хорови „Свети Марко“ из Подгорице и „Његош“ са Цетиња. Подијељене су и награде за најбоље светосавске темате ученика Богословије, што се организује сваке године за овај празник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У храму Светог прорка Илије на Палићу, на спомен преподобног Максима Исповедника, а у недељу 36. По Духовима, сабрао се велики број верника да прославе Господа, служењем Свеноћног бденије и божанствене Литургије. Богослужење је почело у 21 час. Вечерње богослужење је служио протонамесник Драган Стокин, парох суботички, уз саслужење ђакона Станка Лакетића, професора богословије у Сремским Карловцима и суботичког ђакона Дарка Ивковића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Јутрење је служио отац Срђан Нешић, парох сомборски, док је за појање за десном певницом приносио Господу Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јеромонахом Јеротејем Ковиљцем, а за левом певницом студенти Православног богословског факултета, предвођени доцентом др Владимиром Антићем. Светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј, уз саслуживање поменутих свештенослужитеља и верног народа. По отпусту, заједничарење је настављено у просторијама Црквене општине уз кратко послужење. Извор: Радио Славословље
  18. Поводом великог хришћанског празника Богојављења, припадници нашег РВ и ПВО су учествовали у пливању за Часни крст на више места у Србији. Мајор Милан Жунић из 204. ваздухопловне бригаде, већ пету годину заредом, за Часни крст је пливао у Старим Бановцима. Он је ове године иако пливање није имало такмичарски карактер, понео крст, а пливао је како каже у част својих колега, настрадалих 1999. године у НАТО агресији. Припадници 98. ваздухопловне бригаде са аеродрома Лађевци, за Часни крст су пливали на Западној Морави у Чачку, док је, како јавља телевизија Н1, у Сврљигу први до крста допливао поручник Александар Станковић из 63. падобранског батаљона. Како преноси Н1, на укупно 29 локација у земљи су поводом Богојављенских свечаности, учествовали и припадници других видова, родова и служби Војске Србије, њих више од три стотине. МР
  19. У суботу 12. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, началствовао је празничним (свеноћним) бденијем у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. У току службе, сви присутни имали су прилику да се поклоне делу моштију Светог Доситеја, који се од скоро налази и чува у Саборном храму. Одмах по завршетку бденија, у раним јутањим часовима служена је Света архијерејска Литургија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу су саслуживали: архимандрит Прокопије (Тајар) из Сирије, клирик Антиохијске Патријашије, протојереј-стврофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу, јеромонах Севастијан (Гордон), игуман манастира Крке, игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Ненад Микић, протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Миодраг Павловић, протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ манастира Раче, јеромонах Јефрем (Шекарић), јеромонах Илија (Буха), јереј Ненад Драгичевић, клирик Епархије крушевачке, протонамесник Владе Капларевић, клирик Епархије жичке, јереји Игор Аризановић и Дејан Арсић, јеромонах Пајсије (Тодоровић), јеромонах Никита (Адамовић), клирик Епархије рашко-призренске, јерођакон Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, протођакон Андрија Јелић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Немања Ристић, клирик Епархије шабачке и ђакони Далибор Мидић и Ђорђе Филиповић. Бденије и Литургију је красило предивно појање византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда, братсва манастира Сукова и студената Православног Богословског факултета из Београда. За време Свете Литургије, у чин презвитера, рукоположен је јерођакон Нектарије (Ђурић). Извор: Епархија нишка
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Вајо Јовић и Видан Томић, протојереји Јован Гардовић, Бранислав Јелић и Душан Јовановић, протођакон Момир Лечић и ђакони Александар Секулић, Бранислав Кеџић и Драган Танасијевић. Торжественим молитвеним сабрањем чији су домаћини били старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић са братством и чланови Црквеног хора Свети Александар Невски прослављена је храмовна преслава. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  21. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина др Иринеја, у Световазнесењском храму у Суботици, у навечерје празника светог Јована Златоуста, 25.-26. новембра 2018. године, служено је свеноћно бденије са светом Литургијом. Бденије и Литургију служио је протонамесник Драган Стокин уз саслужење братсва Световазнесењског храма. Први пут свеноћно бденије уочи светог Јована Златуста служено је 2005 године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на предлог Његове Екселенције Дениса Кифа, амбасадора Уједињеног Краљевства Велике Британије у Републици Србији и Његове Екселенције Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији, дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа. Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! секретар Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на предлог Његове Екселенције Дениса Кифа, амбасадора Уједињеног Краљевства Велике Британије у Републици Србији и Његове Екселенције Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији, дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа. Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! секретар Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...