Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црној'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 63 results

  1. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости View full Странице
  2. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости
  3. У Подгорици је 3. и 4. маја одржана Међународна научна конференција ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори“ коју су организовале Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела. Конференцију су отворили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић), Пречасни г. Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава из Брисела, проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења и протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Обраћање др Ахмеда Шахида, који се учесницима скупа обратио путем видео линка, преносимо у цјелости: Проф. др Ахмед Шахид Специјални извјестилац УН за слободу вјероисповијести или увјерења ПОРУКА ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА СКУПА ”СЛОБОДА ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА У ЦРНОЈ ГОРИ“ Желим да изразим топлу добродошлицу свима вама у Црној Гори који сте се окупили на Округлом столу о слободи вјероисповијести или увјерења! Извињавам се што нисам у могућности да лично присуствујем и будем са вама. Знам да сте уложили значајан напор да бисте се oкупили како бисте допринијели што бољем разумијевању слободе вјероиспобијести или увјерења, као и да бисте дали осврт на Нацрт закона о правном положају цркава и вјерских заједница, који је припремила Влада Црне Горе 2015. године. Чуо сам ријечи забринутости од стране различитих вјерских заједница у вези са захтјевом за поновном регистрацијом која је по новом закону неопходна, а што је постало камен спотицања у овом процесу и што, по својој природи, представља дискриминаторски чин. Такође, постоји оправдана бојазан да би овакав Нацрт закона могао додатно ограничити право на слободу вјероисповијести или увјерења. Постоји потреба да се тачно појасни улога државе у промовисању и заштити слободе вјероисповијести или увјерења, а посебно у вези са њеним признавањем. Често се заборавља да је слобода вјероисповијести или увјерења неотуђиво људско право о коме се уопште не може расправљати, да оно не зависи од административне регистрационе процедуре и да за њега није потребно никакво одобрење државе. Међународно право сматра да слобода вјероисповијести или увјерења у основи припада свим људским бићима и да је она као таква нераздвојиво повезана са људским достојанством сваке личности и нe треба да зависи од тога да ли је држава признаје или не. Ипак, признавање правног субјективитета који даје за право вјерским организацијама и њиховим институцијама да спроводе своје вјерске активности, може бити предмет неких правних и законских процедура. Наиме, на основу међународног права, држава има обавезу да олакша вјерским заједницама добијање правног субјективита и да сваком појединцу створи услове за пуно уживање слободе вјероисповијести или увјерења. Свака регистрациона процедура треба да буде брза, транспарентна, поштена, инклузивна и недискриминаторна. Савјет Уједињених нација за људска права и Генерална Скуштина Уједињених нација упорно подстичу државе да појачају напоре у заштити и промовисању слободе мисли, савјести и вјероисповијести или увјерења. Државе су позване да ”преиспитају, кад год је неопходно, постојећу праксу у вези са регистрацијом, у циљу обезбјеђивања услова да таква прaкса не ограничава права било које особе на практиковање своје вјере или увјерења, било појединачно или у заједници са осталима, јавно или приватно”. Надам се да ће Влада Црне Горе, узимајући у обзир насталу забриност, као и препоруке и сугестије дате од стране различитих заинтересованих субјеката, размотрити измјену Нацрта закона тако да он постане усаглашен са међународним стандардима везаним за људска права и да буде у служби промоције права на слободу вјероисповијести или увјерења. Желим вам свима плодотворан рад и хвала вам! **** A very warm welcome to you all in Montenegro at this Roundtable on Freedom of Religion or Belief! My apologies for not being be able to be with you in person at this roundtable. I know you have all undertaken an important endeavour today, coming together, to assist relevant stakeholders to understand better the right to freedom of religion or belief and to review the current draft law on the Legal Position of Churches and Religious Communities prepared by the Government of Montenegro in 2015. I have also heard the concerns of various religious communities regarding the re-registration requirements under the draft law, which are cumbersome in process and discriminatory in nature. Besides, there is genuine fear that the draft law may further restrict many aspects of the right to manifest one’s religion or belief. There is a need to clarify the role of the State in promoting and protecting the right to freedom of religion or belief, especially in regard to issues related to recognition. It is often forgotten that freedom of religion or belief, is an inalienable and non-negotiable human right; that it does not depend on administrative registration procedures; and that it does not require any State approval. The basis of freedom of religion or belief of all human beings as rights holders under international law is the inherent human dignity of all persons, and is not contingent upon State recognition. However, the granting of legal personality that enables religious organisations and institutions to be operational in their religious activities, they maybe subject to some administrative and legal procedures. Here, the State has a duty under international law to facilitate the religious or belief communities and institutions in obtaining their legal personality and providing enabling conditions for the full enjoyment by every person of their right to freedom of religion or belief. Any such registration procedure should be quick, transparent, fair, inclusive and non-discriminatory. The UN Human Rights Council and the UN General Assembly have repeatedly urged States to step up their efforts to protect and promote the freedom of thought, conscience and religion or belief. States are called “to review, whenever relevant, existing registration practices in order to ensure that such practices do not limit the right of all persons to manifest their religion or belief, either alone or in community with others and in public or private”. I hope that the Government of Montenegro, taking into account the concerns raised and suggestions provided by different stakeholders, will consider revising the draft law so that it becomes compatible with international human rights standards on promoting the right to freedom of religion or belief. I wish you all a very productive deliberation and thank you! Видео поруку обраћања др Ахмеда Шахида можете погледати на следећем линку: https://drive.google.com/file/d/1MVKjU18GOXXhlj8rMOCVsJ-Hv3hvPOGI/view?usp=sharing Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Завршена међународна научна конференција у Подгорици 5. Мај 2019 - 9:28 Усвајањем закључака 4. маја 2019. године у Подгорици је затворена дводневна међународна научна конференција Слобода вероисповести или уверења у Црној Гори. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је учесницима тог важног скупа показао фотографије и видео запис о цркви Светог великомученика Георгија из Горње Стијене Пиперске у којој је тог дана служио свету Литургију, који показује у каквом је стању била деценијама после Другог светског рата, а како изгледа данас. Митрополит је казао да те слике најбоље говоре о значају тема о којима је било речи на скупу У завршној речи Митрополит црногорско-приморски је захвалио свим учесницима на одзиву и што су схватили озбиљност теме коју је покренуо нацрт Закона о слободи вероисповести: -Ми смо благодарни Господу и вама што сте се одазвали на наш позив. И ви сте као хришћани схватили озбиљност ове теме и овдје сте дошли да нам помогнете, да се помогне васпостављање људских права која су заиста била угрожена дуго времена и која су у многим крајевима и данас угрожена, у свијету, па нажалост и овдје код нас. Митрополит је подсетио на прогон Архиепископа охридског Јована који је у затвору провео неколико година и чије страдање се и даље наставља. Говорећи о континуитету гоњења Цркве у Црној Гори, подсетио је на 1945. годину када је убијен митрополит Јоаникије Липовац са преко 120 свештеника. Такође је говорио о народу отераном из Цркве, који се тек сада враћа вери и који обнавља храмове и своју душу, као и о бомбардовању од стране НАТО пакта. -Ваше присуство је драгоцено, јер сте ви представници праве и истинске Европе коју ми поштујемо и у такву Европу ми смо увијек спремни да уђемо, поручио је митрополит Амфилохије. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изразио задовољство што је могао да учествује у раду тог важног скупа: -Ми у Црној Гори имамо један важан задатак. да ријешимо питање вјеских слобода, вјерских права. Права цркава и вјерских заједница нису регулисани на адекватан начин, и то у држави која има толико снажну традицију вјера, три вјере које су овдје дубоко утемељене – православна, католичка и исламска. Наравно, треба се борити за слободу свих осталих вјера које су присутне у Црној Гори. То питање није на адекватан начин ријешено, иако је Устав Црне Горе дао добро полазиште за његово рјешавање. Владика је указао на чињеницу да нацрт Закона о слободи вероисповести показује да овдашње власти нису спремне да направе отклон од комунистичког наслеђа нити да како ваља испоштују ни Устав ни међународно обавезујуће правне акте по овом питању: -Није спремна да врати имовину. Другим субјектима којима је држава, односно власт комунистичка некада неправедно одузела имовину, држава је то законски уредила и мислим да је то у суштини веће завршена прича, а Црква јер изузета из тог права управо тим законом и њој је прије петнаест година дато утјешно обећање да ће се црквама и вјерским заједницама вратити имовина пуитем новог закона о реституцији који ће се на њих односити. Владика је казао да је иста ситуација и с правом на веронауку у школама: -Видимо да је држава овдје већ нарушила уставно начело равноправности свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Са појединима је већ потписала званичне и обавезујуће уговоре, а овај нацрт Закона био је предвиђен да важи само за нас. И очегледно је да је тиме власт хтјела да наруши то основно начело. Ми то нисмо могли да прихватимо. На затварању скупа говорили су и Патрик Роџер Шнабел, проф. Кол Дарам, проф. др Силвио Ферари, проф. др Герхард Роберс и протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић. Повод за одржавање међународне научне конференције Слобода вероисповести или уверења у Црној Гори је најава Влада Црне Горе да ће у другом кварталу ове године усвојити Предлог закона о слободи вероисповести који је од стручне јавности и представника највећих верских заједница оцењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о верским слободама. Намера организатора је, како су саопштили, да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вероисповести, који би, за разлику од постојећег Нацрта из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вероисповести или уверења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и верских заједница у Црној Гори. Прва сесија: Слобода вероисповести или уверења у међународном праву и праву ЕУ Трећа сесија: Аутономија Цркве да сама уређује свој живот и мисију је стандард у Естонији, Немачкој и Аустрији Четврта сесија: Представници струке из Румуније, Бугарске и Италије оценили као дискриминаторан нацрт Закона о слободи вероисповести Пета сесија: Успех отпора оваквом нацрту Закона значајан за међународно право у целини Повезане вести: Отворена Међународна научна конференција „Слобода вероисповести или уверења у Црној Гори“ Слобода вероисповести или уверења у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Данас је у Подгорици почела са радом дводневна Међународна научна конференција ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори“ коју организују Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела. На конференцији ће говорити међународни и домаћи правни стручњаци о бројним питањима која се тичу актуелних изазова у гарантовању, остваривању и дјелотворној заштити права на слободу вјероисповијести или увјерења, као и улоге и доприноса цркава и вјерских заједница са посебним освртом на питање њиховог правног положаја у Црној Гори. Конференцију су отворили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић) и Пречасни г. Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава из Брисела. Конференцији се обратио путем видео линка и проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења, затим протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Поздрављајући учеснике конференције Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да се слобода темељи на Христу богочовјеку и Његовом васкрсењу које је темељ истинске слободе људског живљења на земљи, а у исто вријеме и слободе од смрти и тиме задобијања вјечне слободе и достојанства. „Ако човјек није вјечно биће онда сав његова труд и борба за слободу на земљи се показује бесмислена. Црква Христова је била и остала свједок те и такве слободе.“ Према његовим ријечима Црква је носилац буђења људског бића за слободу на земљи и побједу зла – мржње која угрожава људско биће и његову слободу: „Црква и постоји да ослободи човјека и човјечанство од зла, мржње, робовања ономе што није достојно човјека, да би кроз овај живот могао да задобије и ту онтолошку слободу. Црква је дакле, свједок те и такве слободе, била и остала до наших времена. И у свим историјским периодима, и на Истоку и на Западу, она се борила за ту и такву слободу, не просто за слободу вјероисповијести или увјерења, него уопште за слободу људског бића и ослобођење од свега онога што угрожава људско биће и што га понижава.“ Митрополит је подсјетио на разлоге зашто предложени Нацрт закона о слободи вјероисповијести није прихватљив, па је чак и примитивнији него закон из времена комунистичке Југославије, истичући да људи који предлажу тај закон су прије свега васпитавани у антицрквеном духу послератног времена. Нагалсио је да су раније склопљени темељни уговори са Римокатоличком црквом – Ватиканом, Исламском и Јеврејском заједницом а да је једина заједница која је остала ван тога још увијек Митрополија црногорско- приморска, односно Српска православна црква. Истакао је да је у посљедње вријеме било сусрета са министром правде господином Зораном Пажином поводом формулисања закона и да то даје наду да ће проблеми бити превазиђени: Митрополит је исказао благодарност свима који су узели учешће у раду конференције и изразио наду да ће и ова међународна конференција помоћи црногорским државним органима да још озбиљније схвате озбиљност теме слобода вјероисповијести и да ће бити донијет закон који ће бити усаглашен са европским и међународним законодавством. У свом поздравном обраћању, Пречасни г. Кристијан Кригер се захвалио на позиву и исказаном повјерењу на том осјетљивом питању. Он је казао да у демократским државама слобода религије и увјерења се посматра као показатељ људских права и знак постојања једног модерног свијета. „Међутим, неке од чланица Конференције европских цркава се суочавају са дискриминаторним законима који нарушавају то темељно право. Заправо секуларизације друштва и религиозни плурализам који је донешен кроз мобилност често чини неопходним да државе сада ревидирају своју легислативу која је управљала у прошлости вјероисповијестима и увјерењима под различитим условима.“ Господин Кристијан Кригер је нагласио да државе имају неспорну дужност да штите и промовишу право на слободу вјероисповијести или увјерења и да помажу религиозним заједницама институцијама да дођу до правног признања. „Конференција европских цркава као и Митрополија, подржава напоре државе Црне Горе да ревидира своје законе тако да се они ускладе са европским законима и са правним тековинама Европске уније како се ова држава припрема да јој се једног дана прикључи. Нарочито поздрављамо одлуку да се замјени застарели закон из 1977. са новим законом о слободи вјероисповијести, укључујући одредбе о правном статусу и позицији цркава и вјерских заједница. Међутим, речено нам је да припремне процедуре су резултирале са нацртом закона који има проблеме у многим дјеловима. Вјерујемо да ти дијелови требају и морају бити исправљени и кориговани, али такође вјерујемо да су ти проблеми могли бити избјегнути да је припремни процес био транспарентан и да су у њему учествовали сви заинтересовани субјекти.. Захваљујући се свим учесницима конференције, Пречасни г. Кристијан Кригер је казао да Конференција европских цркава може савјетовати не само чланице у овом региону већ и власти како би се остварила успјешна и плодоносно сарадње између држава и цркве као што је дефинисано у члану 17 Споразума о функционисању Европске уније: „Унапријед се радујем продуктивној размјени информација и идеја и учењу о ситуацији и контексту у којој цркве функционишу у Црној Гори. Надам се да ће ове забринутости које су поменуте и сугестије које ћемо дати бити узете у обзир од стране Владе Црне Горе и да ће они поново размотрити измјену Нацрта закона како би био компатибилан са универзалним стандардима о људским правима и слободама вјероисповијести или увјерења.“ Проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења путем видео поруке је поздравио све учеснике конференције и захвалио се на позиву. Изразио је наду да ће држава Црна Гора уважити препоруке и стручна мишљења која ће се чути на скупу и тако донијет закон о слободи вјеросповјести који ће бити усаглашен са европским стандардима и законима. Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић је мишљења да је, имајући у виду да је у Црној Гори и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године, као и да је Влада Црне Горе у свом Програму рада за други квартал ове године најавила усвајање Предлога закона о слободи вјероисповијести, неопходно да се на стручан и друштвено одговоран начин отвори јавни дијалог и сагледа право на слободу вјере, вјероисповијести или увјерења из међународноправне, историјскоправне и позитивноправне перспективе, јер је ријеч о универзалном људском праву и слободи. „Намјера је да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вјероисповијести, који би, за разлику од Нацрта закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вјероисповијести или увјерења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и вјерских заједница у Црној Гори.“ Након поздравних обраћања услиједила је прва сесија „Слобода вјероисповјести или увјерења у међународном праву и праву ЕУ“, на којој је модератор др Елизабета Китановић, извршни секретар за људска права у Конференцији европских цркава. Током ове сесије своја излагања ће изнијети проф. др Силвио Ферари, Универзитет у Милану (емеритус), проф. Кол Дарам, Међународни центар за правне и религијске студије, Бригам јанг универзитет, Прово, проф. др Богољуб Шијаковић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. др Јован (Вранишковски), Скопље. ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: https://mitropolija.com/2019/05/03/prva-sesija-sloboda-vjeroispovjesti-ili-uvjerenja-u-medjunarodnom-pravu-i-pravu-eu/ https://mitropolija.com/2019/05/03/treca-sesija-autonomija-crkve-da-sama-uredjuje-svoj-zivot-i-misiju-je-standard-u-estoniji-njemackoj-i-austriji/ https://mitropolija.com/2019/05/03/cetvrta-sesija-predstavnici-struke-iz-rumunije-bugarske-i-italije-ocijenili-kao-diskriminatoran-nacrt-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti/ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела 3. и 4. маја у Подгорици организују Међународну научну конференцију ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори. Конференцију ће отворити Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава, а путем видео линка Конференцији ће се обратити и проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења. Имајући у виду да је у Црној Гори и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године, као и да је Влада Црне Горе у свом Програму рада за други квартал ове године најавила усвајање Предлога закона о слободи вјероисповијести, неопходно је да се на стручан и друштвено одговоран начин отвори јавни дијалог и сагледа право на слободу вјере, вјероисповијести или увјерења из међународноправне, историјскоправне и позитивноправне перспективе, јер је ријеч о универзалном људском праву и слободи. Намјера је да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вјероисповијести, који би, за разлику од Нацрта закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вјероисповијести или увјерења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Међународни и домаћи правни стручњаци ће, током трајања дводневне научне конференције у Подгорици, расправљати о бројним питањима која се тичу актуелних изазова у гарантовању, остваривању и дјелотворној заштити права на слободу вјероисповијести или увјерења, као и улоге и доприноса цркава и вјерских заједница са посебним освртом на питање њиховог правног положаја у Црној Гори. Позиви за присуство овом научном догађају су упућени великодостојницима традиционалних цркава и вјерских заједница, надлежним државним органима, представницима међународних организација и посланичким клубовима у Скупштини Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Нацрт закона о слободи вјероисповести више личи на револуционарни позив за гоњење Српске православне цркве (СПЦ) и пљачку њене имовине, него на ваљано правно регулисање слободе вјере, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у интервјуу „Дану“. Јоаникије је казао да упркос спремности СПЦ да потпише уговор са државом, као што су то урадиле Исламска заједница и Римокатоличка црква, нису наишли на искрен дијалог. „Умјесто тога добили смо нацрт закона о слободи вјероисповести, који је више личио на револуционарни позив за гоњење Цркве и пљачку њене имовине, него на ваљано правно регулисање слободе вјере“, рекао је Епископ Јоаникије. Он је навео да израда и усвајање закона о слободи вјере има велики значај и за Цркву и за државу. „Ми већ дуже времена, више од једне деценије, наглашавамо да то важно питање треба решити у складу са општеважећим правним начелима и Уставом Црне Горе. Организовали смо 2008. године међународни научни скуп на тему вјерских слобода данас и штампали зборник радова“, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Он је саопштио да су иницирали, нажалост безуспешно, више пута дијалог са надлежним државним институцијама који би доприно бољем разумијевању овог питања. „Позитивно смо оцијенили закључење уговора између Црне Горе и Римокатоличке цркве и сличне уговоре са другим вјерама у Црној Гори. Изразили смо спремност да потпишемо уговор са државом уколико би он био прихватљив за обје стране“, казао је Владика Јоаникије. Досад је, како је додао, неславно текла прича са тим нацртом, али га се власти још несу одрекле. „Ми, свакако, не можемо да прихватимо закон у ком бисмо у својој држави од ње били дискриминисани у односу на друге цркве и вјерске заједнице. Недопустиво је да се кроз различите правне акте који се односе на исту материју — слободу вјере — уводе двојни стандарди и неравноправност међу вјерама у Црној Гори“, сматра он. Он је казао и да они који би да руше крстионицу на Михољској превлаци нашли би се на трагу злотвора који су срушили Превлачки манастир средином 15. вијека и Ловћенску капелу, али би и њихово проклетство примили на себе. „Питање крстионице на Превлаци не може се правилно разумјети без њене предисторије. Тамо је давно порушена наша највећа светиња, Манастир Светих Архангела који вјековима чека обнову“, рекао је Владика. Према његовим речима, светиња коју је Свети Сава одредио за седиште древне Зетске епископије. Она је у вријеме цара Душана уздигнута на степен митрополије, а данашња Митрополија црногорско-приморска чува њен континуитет. Та светиња, иако давно порушена, поштује се као прва катедра Митрополије. „Митрополит црногорско-приморски Амфилохије дао је све од себе да се започне поменута обнова. У том циљу, окупио је најпознатије и најискусније стручњаке који би помогли да се испуне одговарајући стандарди приликом обнове. Међутим, наишао је на неразумијевање код државних институција, које умјесто да дају стручну подршку, само коче и одуговлаче“, рекао је Епископ Јоаникије. Иако нема дозволу, та крстионица пробудила је свијест о Превлачкој светињи и постала симбол њене обнове. „Они који би је сада рушили, нашли би се на трагу оних злотвора који су срушили славни Превлачки манастир средином 15. вијека, као и на трагу оних који су срушили Ловћенску капелу, али би и њихово проклетство примили на себе. Надам се да до тога неће доћи“, рекао је Владика Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Албанци из Мартиновића код Гусиња, поново су покушали да омету црквени обред на темељима цркве Светог Василија Острошког, односно Васкршњу вечерњу службу Албанци из Мартиновића код Гусиња, поново су покушали да омету црквени обред на темељима цркве Светог Василија Острошког, односно Васкршњу вечерњу службу, коју је у присуству верника из Гусиња, Плава и Берана служио епископ будимљанско-никшићки, госпидин Јоаникије. После почетног комешања Албанаца који су пристизали уз ограду порте цркве која ће се градити на темељима древне светиње, почело је снимање обреда, а онда се чуло негодовање Албанаца, који су пре три године овде покушали да онемогуће ископавање зарушеног црквеног здања и да се физички обрачунају са свештенством и верницима, после чега је десетак њих завршило у полицији. Овога пута није било потребе за интервенцијом полиције, јер су то верници сами завршили са Албанцима, који су истицали да "они знају и другачије", али после чврстог става да ће службе бити, свиђало се то њима или не и разговора свештеника са окупљеним Албанцима избегнут је тежи инцидент. - Темељи разрушене цркве Светог Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима свето су место, које личи на Голготу Христову, а Голгота Христова, претходила је, Његовом Васкрсењу и Његовој слави. Ово место има силу живоносног гроба Христовог и зато је то свето место коме приступамо са највећим поштовањем, као да је овде величанствени храм, као да је саборни храм неког великог града. Суштински, и нема никакве разлике између малог и великог храма, између разрушених темеља светиње и храма који блиста у слави - беседио је после вечерње службе епископ Јоаникије, истичући да је народ из Лимске долине везан за ово место, па су благочестиви људи одавно говорили да ову светињу треба обновити. - Са обновом светиње излиће се благослов на оне који јој приступају и који је поштују. Може само да донесе мир и благослов свима који овде живе, а док су ови свети темељи у оваквом стању опомињу нас на грех, да нисмо извршили оно што смо могли. Треба да се сложимо око обнове ове светиње са љубављу, миром и добрим расположењем према свима. Немамо никаквог злопамћења, историја је била таква каква је, ми само размишљамо о томе да светињу треба обновити и проповедати мир. На разрушеним темељима храма у Мартиновићима служе се, већ, неко време, свете службе Божје, а тако ће бити и убудуће. Боље је да започнемо обнову светиње и да се једног дана саберемо под освећеним сводовима овог светог храма да би благослов Светог Василија Острошког био са нама и да би се милост Божја од овог светог храма изливала на оне који му приступају - казао је епископ Јоаникије, истичући да храм не обнављамо из ината, нити са злопамћењем, него из љубави према Цркви са позивом свима на мир и на добре међусобне односе, засноване на Божјим заповестима и на Божјој љубави. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:791984-ЗАСМЕТАО-ИМ-ТАМЈАН-Албанци-у-Црној-Гори-поново-покушали-да-омету-црквени-обред
  9. Црквеног одбора храма светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско поводом немилих иступа једног дијела једне дубровачке породице. Прилог Радија Светигоре Храм светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Дубровско, власништво је Епархије будимљанско-никшићке Српске православне цркве. Вјековима уназад се на нашој дурмиторској страни сложно служило Богу. Часна прошлост дробњачког племена почива на теократским темељима. Тако је и у срцу дробњачкоме на Пошћењу, Дужима и Дубровску. Црква Божија и наш храм отворени су за све добронамјерне људе који дјелују у складу са правилима пристојног понашања, богослужбеног поретка и канонима мајке Цркве. Сваки добровољни прилог нашем храму у вријемену иза нас није могао бити залог за власнички удио, нити је ико икада за срамоту то постављао као услов. Поједини људи који се на средствима информисања представљају као мјештани села могу, по свим нормама, наступати само у своје име и могу освјетлати или обрукати само свој образ. Иако су сви присутни на поменутом читалачком обраћању за медије били из једне породице, они немају нити одлуку, нити мандат, да иступају у име братства Божовића. Особито је груба изречена неистина да ће у име братстава Пековића, Пићурића, Голубовића и Ћеранића бити потписника у прилог срамног покушаја да се славна светосавска традиција Дробњака сведе на латиничну изневјеру предака и потомака. Ове дубровачке породице нијесу, нити ће било ком свом братственику дати пуномоћје да потписује јалове петиције којима се, гле чуда, од Божије Цркве намерава одузети Божији храм. Једнако право на духовно наслеђе нашег мјеста имају породице Ђурковић, Ђурђић, Гломазић и Маловић. Са благословом надлежног епископа господина Јоаникија изабрани Црквени одбор храма светог великомученика и побједоносца Георгија у дробњачком селу Дубровско, на недељни празнични дан васкршњих Месних поклада позива на уздржање од рђавих мисли и дјела. Постом, молитвом и покајањем расуђујмо. По биједи гријеха га газили, а не по себи и блиставој светосавској традицији нашој. Храм Божији се не може скрнавити мијењањем намјене по нахођењу. Све законске мјере заштите храма и свештених лица, предузећемо у циљу очувања мира међу људима и права на испољавање верских потреба. Честитајући осам векова Светосавке цркве, желимо вам свако добро под милим Богом. Обновимо небеско у селу Дубровско! У име Црквеног одбора Миљан Ћеранић, предсједник Извор: Радио Светигора
  10. Васељенски патријарх Вартоломеј изјавио је да та патријаршија не намјерава да измијени устав Српске православне цркве (СПЦ), нити њене границе, иако неки поистовјећују случај Украјине, гдје је појединим тамошњим црквеним структурама дао аутокефалију упркос противљењу Руске православне цркве, са „Скопљем и Црном Гором“. „Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовјећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вјешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије„, рекао је патријарх Вартоломеј за „Политику“. Он је рекао да су „многе владике СПЦ у страху да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду“ и нагласио: „Увјеравам вас да ствари не стоје тако“. „Разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала митрополију Кијева, а да јој то никад није уступљено, док Србија све што има, то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намјерава да измијени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња„, рекао је васељенски патријарх Вартоломеј. Руска православна црква оптужила је патријарха Вартоломеја да је „упао“ у њено канонско подручје у Украјини и да је „расколничким“ црквеним организацијама дао мимо правила аутокефалност. РПЦ је навела да је за њу, што је и став СПЦ, једина канонска црква на том подручју Украјинска православна црква која дјелује у оквиру Московске патријаршије као аутономна. Патријарх Вартоломеј је, одговарајући на оптужбе да се ставио изнад осталих помјесних црква, рекао да „у свијести православне цркве на постоји „источни папа““, а свакако ни у његовој „мисли и смјерном служењу“. Он је рекао да ће доћи у Београд на јесен, на позив поглавара СПЦ патријарха Иринеја, на прославу осам вјекова од хиротоније Светог Саве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА 12.01.2019._Reagovanje-Mitropolije-na-izjavu-Arh.-Danila.m4a 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  12. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор View full Странице
  18. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Закон о слободи вероисповести који ће ускоро бити усвојен у црногорском парламенту ће, по свему судећи, унети додатни немир међу свештенство Митрополије црногорско-приморске и њене вернике, којих је 85 одсто у Црној Гори. Страхује се да држава преко тог акта спрема коначни „удар“ на најстарију институцију која има највише поверења у народу. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика
×
×
  • Create New...