Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црној'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 53 results

  1. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА Your browser does not support the HTML5 audio tag. 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  2. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор View full Странице
  8. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Закон о слободи вероисповести који ће ускоро бити усвојен у црногорском парламенту ће, по свему судећи, унети додатни немир међу свештенство Митрополије црногорско-приморске и њене вернике, којих је 85 одсто у Црној Гори. Страхује се да држава преко тог акта спрема коначни „удар“ на најстарију институцију која има највише поверења у народу. Овај закон је, према неким анализама, чак ригиднији и за Српску цркву неповољнији и од косовског закона о верским слободама који је донет под окриљем Унмика. – Видим да неки у Црној Гори мисле да Законом о слободи вероисповесги заправо треба извршити поробљавање Цркве и њено спутавање. Па се чак Цркви прети законом због изјаве патријарха Иринеја – каже, за „Новости“, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Наша црква се залаже за доношење закона, али не за кресање мачуге. Он подсећа да представници СПЦ и верских заједница нису учествовали у изради нацрта закона, док су представници ЛГБТ организација били укључени у израду нацрта закона о хомосексуалним заједницама. Џомић наводи да су писци закона отишли тако далеко да су универзално право на слободу вероисповести, које мора да важи за све људе, признали само црногорским држављанима! Они нису, истиче Џомић, избрисали само Митрополију него су укинули правни субјективитет свим црквама и верским заједницама, па чак и оним за које се хвале да су „регистроване“, а уместо обавезе да врате или надокнаде одузету имовину, они су предвидели нову конфискацију храмова и имовине цркава и верских заједница. – Какав је то апсурд да секуларна држава жели да буде власник сакралних објеката – каже Џомић. На молбу да прокоментарише наводе да је црногорски закон за Српску цркву неповољнији и од косовског, наш саговорник одговара потврдно. – Закон о верским слободама на КиМ је донет под окриљем Унмика и то пре нелегалног проглашења независности тзв. Републике Косово – истиче Џомић. – Да се не заваравамо, на КиМ привремене институције самоуправе доносе законе и друге акте само да би се приказали у бољем светлу и да би прикрили прави смисао постојања те неодрживе државолике творевине на српској историјској територији. Увек је, наравно, битан садржај закона, али је још важније питање његове примене. Смисао права није у писању и доношењу закона и других аката него у њиховој примени. Џомић сматра да се поставља питање смисла дискусије о законима на окупираној територији Србије. – Ако бисмо изузели те важне чињенице о бесмислу закона које припремају припадници терористичке УЧК на окупираном КиМ и ако бисмо само упоређивали садржаје тог и нацрта Закона о слободи вероисповести у Црној Гори онда бих ја као правник могао да кажем да је, иако има много мана, бољи овај Унмиков. У том закону нема такве врсте недопустивог државног интервенционизма у индивидуални и колективни аспект слободе вероисповести као у нацрту закона у Црној Гори. Али, Приштина већ дуже време покушава да измени тај акт. На горе, наравно. ПРИМЕДБЕ СПЦ НА 50 СТРАНИЦА Митрополија и остале епархије СПЦ су на 50 страница доставиле и објавиле своје аргументоване примедбе на нацрт закона и на њих већ три године није одговорено. У том нацрту закона је 95 одсто спорних одредаба које су у супротности са обавезујућим међународним конвенцијама, Уставом и правним поретком Црне Горе. Реч је о нацрту акта који је гори од оног комунистичког закона о правном положају верских заједница из 1977. године – истиче Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ крије су намерe центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика View full Странице
  13. Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика
  14. Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“.   Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј.   Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски.   На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх.   Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј.   Милан Секуловић, Дан   Извор: Српска Православна Црква
  16. Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013.  када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. Извор: Радио Светигора
  17. Његова светост Патријарх српски г. Иринеј допутoваће данас у дводневну посјету Црној Гори, гдје ће у недјељу, 22. јула у 8 часова у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици за вријеме Патријарашке литургије обавити хиротонију архимандрита Методија (Остојића) у викарног Епископа диоклијског. У овом свечаном великом догађају поред Патријарха и Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија учествоваће 18 Епископа наше Цркве, велики број свештенства и монаштва. Звучни запис Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013. када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. ризница богословља

    Патријарх Иринеј сјутра у Црној Гори

    Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма сјутра у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013.  када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у свом обраћању истакао да освећење Саборног храма Христовог Васкресења представља велики и славни дан не само за нашу Цркву и народ, већ и за читаво православље и хришћанство. Према његовим ријечима, освештање Саборног храма у Подгорици је круна прославе јубилеја 1700 година Миланског едикта и представља понос наше вјере: “Нека овај храм васкрсне свако добро и истину и да нас води путем мира и слоге. За те ствари молиће се овај храм, али и сви они који буду улазили у њега.” Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна. 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. „Показало се у нашем времену, како овдје тако и у бившој Југославији, да су они који су промијенили вјеру били највећи зликовци према своме народу. Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смијемо да чинимо“ поручио је Патријарх Иринеј подсјетивши на ријечи свога претходника блаженопочившег Патријарха Германа који је у Јасеновцу казао да праштати морамо, али да заборављамо не смијемо. Говорећи о континуитету злочина над српским народом Свјатјеши је додао да свјетски моћници данас отимају наше свето Косово које смо украсили највећим нашим светињама, гдје нисмо од јуче: „Данас морамо да се боримо свим средствима да некако опстанемо на тим просторима.“ У току патријарашке Литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. „Верујем да ће то бити једна нова духовна и материјална снага, како за оживљавање наших светиња, тако и оживљавање нашег живота, поготову моралног и духовног, у чему је наша снага. Када смо били духовно јаки, онда смо били у сваком погледу јаки. А када смо духовно ослабили тада смо били у свему слаби и кризни. Охрабрује нас и радује присуство оволиког народа“, казао је Патријарх српски Иринеј подсећајући да је приликом обиласка овог храма док је био у изградњи питао Митрополита црногорско-приморског Амфилохија “чему оволики храм“. „Али када сам данас видео оволики народ, за величину има пуно оправдање“, казао је патријарх српски. Нагласио је да је вријеме у којем живимо веома тешко и кризно а да многи покушавају да те кризе ријеше без Бога, Цркве и без правих духовних вриједности. Да много обећавају али свијет не види плод тих обећања. „Кључ решења је у вери. Без поруке и истине вере проблеми се неће моћи решити. Они се решавају оваквим саборима, оваквим скуповима народним, где је присутно име Божије и благодат Његова које решава све проблеме света. Господ и наши свети, они који су највише Богу угодили и приближили му се, они ће наћи најбољи метод и начин да решимо проблеме међу нама, да завлада љубав, поштовање личности божанске, да завлада осећање да смо сви деца Божија, да сви носимо лик Божији и да смо сви створени од Бога. Зато се молимо Господу да је оваквих сабора што више у свету“, казао је тада поглавар Српске православне цркве, Патријарх Иринеј. Весна Девић ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његова светост Патријарх српски г. Иринеј допутoваће сјутра у дводневну посјету Црној Гори гдје ће у недјељу, 22 јула у 8 часова у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици за вријеме Патријарашке литургије обавити хиротонију архимандрита Методија (Остојића) у викарног Епископа диоклијског. У овом свечаном великом догађају поред Патријарха и Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија учествоваће 18 Епископа наше Цркве, велики број свештенства и монаштва. Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма сјутра у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем. Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској. Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године. Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана. У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву…. Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013. када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у свом обраћању истакао да освећење Саборног храма Христовог Васкресења представља велики и славни дан не само за нашу Цркву и народ, већ и за читаво православље и хришћанство. Према његовим ријечима, освештање Саборног храма у Подгорици је круна прославе јубилеја 1700 година Миланског едикта и представља понос наше вјере: “Нека овај храм васкрсне свако добро и истину и да нас води путем мира и слоге. За те ствари молиће се овај храм, али и сви они који буду улазили у њега.” Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. По повратку из Тиране, 2. јуна. 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве. Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“. Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу. „Показало се у нашем времену, како овдје тако и у бившој Југославији, да су они који су промијенили вјеру били највећи зликовци према своме народу. Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смијемо да чинимо“ поручио је Патријарх Иринеј подсјетивши на ријечи свога претходника блаженопочившег Патријарха Германа који је у Јасеновцу казао да праштати морамо, али да заборављамо не смијемо. Говорећи о континуитету злочина над српским народом Свјатјеши је додао да свјетски моћници данас отимају наше свето Косово које смо украсили највећим нашим светињама, гдје нисмо од јуче: „Данас морамо да се боримо свим средствима да некако опстанемо на тим просторима.“ У току патријарашке Литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског. Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота. „Верујем да ће то бити једна нова духовна и материјална снага, како за оживљавање наших светиња, тако и оживљавање нашег живота, поготову моралног и духовног, у чему је наша снага. Када смо били духовно јаки, онда смо били у сваком погледу јаки. А када смо духовно ослабили тада смо били у свему слаби и кризни. Охрабрује нас и радује присуство оволиког народа“, казао је Патријарх српски Иринеј подсећајући да је приликом обиласка овог храма док је био у изградњи питао Митрополита црногорско-приморског Амфилохија “чему оволики храм“. „Али када сам данас видео оволики народ, за величину има пуно оправдање“, казао је патријарх српски. Нагласио је да је вријеме у којем живимо веома тешко и кризно а да многи покушавају да те кризе ријеше без Бога, Цркве и без правих духовних вриједности. Да много обећавају али свијет не види плод тих обећања. „Кључ решења је у вери. Без поруке и истине вере проблеми се неће моћи решити. Они се решавају оваквим саборима, оваквим скуповима народним, где је присутно име Божије и благодат Његова које решава све проблеме света. Господ и наши свети, они који су највише Богу угодили и приближили му се, они ће наћи најбољи метод и начин да решимо проблеме међу нама, да завлада љубав, поштовање личности божанске, да завлада осећање да смо сви деца Божија, да сви носимо лик Божији и да смо сви створени од Бога. Зато се молимо Господу да је оваквих сабора што више у свету“, казао је тада поглавар Српске православне цркве, Патријарх Иринеј. Весна Девић ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Након што је Митрополит Црногорско-Приморски г. др Амфилохије доставио Министарству за људска и мањинска права примједбе на Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола које се тичу духовног, моралног и цивилизацијског аспекта, са захтјевом и предлогом да поменути Нацрт закона повуче из процедуре, Правни савјет Митрополије доставио је своје Примједбе на Нацрт закона које се тичу друштвеног и правног аспекта. Из Правног савјета Митрополије истичу да се приликом припреме и доношења закона као општег правног акта мора поћи од друштвене реалности, а не од захтјева спољашњих чинилаца – као што је у ријеч у овом случају када се, први пут у историји државности Црне Горе, покушава извршити нормирање хомосексуалних заједница и то на захтјев институција ЕУ из Брисела и Подгорице. Истичу да је јасно да овакав Нацрт закона није плод слободне друштвене, политичке и стручне воље државних органа Црне Горе. Правни савјет Митрополије наводи да се мора уочити да је међународна пропагаторка Нацрта закона на округлом столу у оквиру јавне расправе у Подгорици 19. јуна ове године била Пламена Халачева из Делегације ЕУ у Подгорици (скупу нису, иако раније најављени, присуствовали надлежни министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав). Истиче да је ријеч о румунској држављанки која се налази на дужности у Делегацији ЕУ у Подгорици, а Румунија, као држава-чланица ЕУ, још увијек није донијела Закон о хомосексуалним заједницама. Даље се наводи да је исти случај и са другим државама-чланицама ЕУ попут Грчке, Италије, Словачке и других. ЕУ, дакле, није успјела да убиједи и присили све своје државе-чланице да припреме и донесу овакав или сличан закон, али је то успјела, противно друштвеној реалности, да учини у Црној Гори. Правни савјет Митрополије подсјећа да је Бланка Радошевић-Маровић у име Министарства 30. маја 2018. године на округлом столу у Бијелом Пољу навела да је ресорно Министарство ”увјерено да је црногорско друштво довољно зрело да прихвати чињеницу да и особе истополне сексуалне оријентације имају право на заједнички живот, као и на дужности и обавезе које из њега произилазе”. У наставку преносимо интегрални текст Примједбе на Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола које је Правни савјет Митрополије доставио Министарству за људска и мањинска права. Такође, доносимо и линк са трећег завршног Округлог стола у оквиру Програма јавне расправе о Нацрту закона о животном партнерству лица истог пола који је, 19. јуна ове године, одржан у Подгорици на коме је испред Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије изнио низ примједби и тражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Детљаније на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  21. Из Правног савјета Митрополије истичу да се приликом припреме и доношења закона као општег правног акта мора поћи од друштвене реалности, а не од захтјева спољашњих чинилаца – као што је у ријеч у овом случају када се, први пут у историји државности Црне Горе, покушава извршити нормирање хомосексуалних заједница и то на захтјев институција ЕУ из Брисела и Подгорице. Истичу да је јасно да овакав Нацрт закона није плод слободне друштвене, политичке и стручне воље државних органа Црне Горе.   Правни савјет Митрополије наводи да се мора уочити да је међународна пропагаторка Нацрта закона на округлом столу у оквиру јавне расправе у Подгорици 19. јуна ове године била Пламена Халачева из Делегације ЕУ у Подгорици (скупу нису, иако раније најављени, присуствовали надлежни министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав). Истиче да је ријеч о румунској држављанки која се налази на дужности у Делегацији ЕУ у Подгорици, а Румунија, као држава-чланица ЕУ, још увијек није донијела Закон о хомосексуалним заједницама. Даље се наводи да је исти случај и са другим државама-чланицама ЕУ попут Грчке, Италије, Словачке и других. ЕУ, дакле, није успјела да убиједи и присили све своје државе-чланице да припреме и донесу овакав или сличан закон, али је то успјела, противно друштвеној реалности, да учини у Црној Гори.   Правни савјет Митрополије подсјећа да је Бланка Радошевић-Маровић у име Министарства 30. маја 2018. године  на округлом столу у Бијелом Пољу навела да је ресорно Министарство ”увјерено да је црногорско друштво довољно зрело да прихвати чињеницу да и особе истополне сексуалне оријентације имају право на заједнички живот, као и на дужности и обавезе које из њега произилазе”.   У наставку преносимо интегрални текст Примједбе на Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола које је Правни савјет Митрополије доставио  Министарству  за људска и мањинска права. Такође, доносимо и линк са трећег завршног Округлог стола у оквиру Програма јавне расправе о Нацрту закона о животном партнерству лица истог пола који је, 19. јуна ове године, одржан у Подгорици на коме је испред Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије изнио низ примједби и тражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре.   Детљаније на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске
×