Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесетој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1994 г.) Митрополита др Амфилохија Радовића на тему- Завјет. Предавање је одржано 24. фебруара 1994. године у Подгорици. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  2. У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос је литургијски прослављен празник Рождества Господа Исуса Христа, а централну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. На Литургији је појао храмовни хор „Свети апостол Марко“ под управом Људмиле Радовић. У току Литургије Владика је у чин презвитера рукоположио ђакона Леку Вујисића и миропомазао новокрштеног дјечака Матију. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја Српске православне цркве. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је честитао Божић сабраном вјерном народу, посебно дјеци. Митрополит је рекао да нови презвитер Цркве Божије Лека Вујисић наставља дјело својих предака, међу којима је и последњи ректор Цетињске Богословије прије него што су је укинули комунисти Михаило Вујисић. Додао је да црногорска власт не признаје обновљену Цетињску богословију, иако је она већ изњедрила више од двадесет генерација богословаца. „Није то ни чудо, јер су они наследници оних који су укинули Богословију, убили Митрополита Јоаникија и преко стотину и двадесет свештеника након Другог сјетског рата. Они који су васпитавани на духу богоубиства и братоубиства само настављају ту политику“, казао је Митрополит Амфилохије. Казао је да су бројни гриjехови садашње црногорске власти, а да су од њих три најизраженија: стварање лажне цркве, признање лажне државе нa Косовu и Метохији и увођење санкција Русији. „Сад стварају и своје цркве. Можете мислити који је то стид и срам за Црну Гору, за Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да безбожници и продане душе стварају неке своје цркве. Стид и срам је што они данас измишљају некакву своју аутофекалну цркву, да опрости ова светиња. Од отпадака црковних праве цркву, од оних који не служе Богу Христу него себи и својим интересима. То је стид и срам данашње Црне Горе, односно оних који су на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он се осврнуо и на најаву власти да ће отимати црквене храмове саграђене прије 1920. године. „Они би да отму храмове, проглашавајући их за државне. То је још једно безумље“, рекао је он. Према његовим ријечима, велики је гријех и одрицање наше власти од Косова и Метохије и предавање Метохије, за чије ослобођење су погинули многи Црногорци, у руке оних који су стид и страм за часни албански народ – разбојницима и енверхоџистима. „То је стид и срам власти, а не Црне Горе, јер Црна Гора то не прихвата“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Трећи гријех, по Владичиним ријечима, су санкције Русији. „Велики је стид и срам да је Црна Гора владике Данила, Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Тајновидца ловћенског увела санкције светој Русији“ казао је Митрополит Амфилохије и додао да Црна Гора никада није могла и не може без Русије. Дјеца с вјеронауке при подгоричком храму извела су празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. -НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом празник Преподобног Аве Јустина, из архиве нашег Радија, доносимо предавње Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија „О Преподобном ави Јустину Ћелијском“ које је одржао у недјељу 17. октобра 2010 године у препуној сали Дома културе у Шилову. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА View full Странице
  5. https://youtu.be/QLCpvDCY0wE Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Јелене Радовић, а молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Подгорице. Прочитана је Васкршња посланица вјерном народу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са архијерејима Српске православне цркве у отаџбини и расијању. Након Светог причешћа, Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Он је рекао да је подгорички саборни храм Христовог Васкрсења путоказ престоном граду Црне Горе куда и како треба да иде, ако хоће да буде прави, истински град. „Да се угради у небески Јерусалим преко живоносног гроба Христовог. А ми смо тај живоносни гроб овдје и осликали и тиме спојили Јерусалим са Подгорицом. И ово је нови Јерусалим, нови град. И само ако тим путем, у духу Васкрсења Христовог, васкрсавања свега што је часно и честито, што је праведно и људско, истински људско, што је Божије – ако у том духу буде ишао овај град и сви који живе у њему, и не само он него и сви земаљски градови, онда ће то бити прави градови и онда ће то бити прави и истински људи“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да се данас посебно помолио за мајке које рађају доста дјеце, као што је Господ благословио. „А онда се молимо Богу да и ова наша власт испоштује мајке са више дјеце. Видите како оне, сироте, протествују по Подгорици тражећи оно што им је држава била дала за њихову дјецу. Па би било добро да, намјесто што ова власт садашња даје новац НАТО пакту, ономе НАТО пакту који је убијао овај град, ову земљу и овај народ, убијао дјецу и овдје код нас и широм наше земље, ондашње и садашње, да тај новац даје мајкама које рађају дјецу. А дјеца су нешто најсветије што се на овој земљи рађа“, нагласио је Владика Амфилохије. Он је додао да Црна Гора, која је кроз вјекове рађала дивну и чудесну дјецу, велике витезове и свеце, не може имати будућности ако обоготворава чедоморство. „Каква је то земља Светог Петра Цетињског и Петра Ловћенског Тајновидца и земља Марка Миљанова, и Светог Јована Владимира која убија дјецу и која се сједињује са организацијама које су срамота не само нас који смо бомбардовани, него срамота часних европских народа и Америке… Са таквом организацијом се сједињавати, таквој организацији давати паре, а одузимати новац од својих матера, од својих сестара, од дјеце која се рађају није достојно истинских и правих народа. То није достојно честите и часне Црне Горе“, поручио је он. Митрополит је на крају пожелио да празник Васкрсења Христовог просвијетли све нас. „Радујмо се и веселимо се овоме дану, да нас све просвијетли свјетлост Христовог Васкрсења, што значи свјетлост вјечног људског достојанства, која побјеђује смрт“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Централну васкршњу Литургију у Митрополији црногорско-приморској служио је јутрос са свештенством Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. -ФОТОГАЛЕРИЈА- https://youtu.be/QLCpvDCY0wE Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Јелене Радовић, а молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Подгорице. Прочитана је Васкршња посланица вјерном народу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са архијерејима Српске православне цркве у отаџбини и расијању. Након Светог причешћа, Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Он је рекао да је подгорички саборни храм Христовог Васкрсења путоказ престоном граду Црне Горе куда и како треба да иде, ако хоће да буде прави, истински град. „Да се угради у небески Јерусалим преко живоносног гроба Христовог. А ми смо тај живоносни гроб овдје и осликали и тиме спојили Јерусалим са Подгорицом. И ово је нови Јерусалим, нови град. И само ако тим путем, у духу Васкрсења Христовог, васкрсавања свега што је часно и честито, што је праведно и људско, истински људско, што је Божије – ако у том духу буде ишао овај град и сви који живе у њему, и не само он него и сви земаљски градови, онда ће то бити прави градови и онда ће то бити прави и истински људи“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да се данас посебно помолио за мајке које рађају доста дјеце, као што је Господ благословио. „А онда се молимо Богу да и ова наша власт испоштује мајке са више дјеце. Видите како оне, сироте, протествују по Подгорици тражећи оно што им је држава била дала за њихову дјецу. Па би било добро да, намјесто што ова власт садашња даје новац НАТО пакту, ономе НАТО пакту који је убијао овај град, ову земљу и овај народ, убијао дјецу и овдје код нас и широм наше земље, ондашње и садашње, да тај новац даје мајкама које рађају дјецу. А дјеца су нешто најсветије што се на овој земљи рађа“, нагласио је Владика Амфилохије. Он је додао да Црна Гора, која је кроз вјекове рађала дивну и чудесну дјецу, велике витезове и свеце, не може имати будућности ако обоготворава чедоморство. „Каква је то земља Светог Петра Цетињског и Петра Ловћенског Тајновидца и земља Марка Миљанова, и Светог Јована Владимира која убија дјецу и која се сједињује са организацијама које су срамота не само нас који смо бомбардовани, него срамота часних европских народа и Америке… Са таквом организацијом се сједињавати, таквој организацији давати паре, а одузимати новац од својих матера, од својих сестара, од дјеце која се рађају није достојно истинских и правих народа. То није достојно честите и часне Црне Горе“, поручио је он. Митрополит је на крају пожелио да празник Васкрсења Христовог просвијетли све нас. „Радујмо се и веселимо се овоме дану, да нас све просвијетли свјетлост Христовог Васкрсења, што значи свјетлост вјечног људског достојанства, која побјеђује смрт“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Лазар је послије свога Васкрсења отишао на Кипар и тамо је био епископ. Данас постоји велики храм на мјесту гдје је он сахрањен. Варнахил, велики храм, стар хиљаду и више година, у коме сам био у своје вријеме, као изасланик Његове Светости, када је била прослава хиљадугодишњице тога храма. У Горњем храму се данас служи, а Доњи храм је дубоко, памти вјекове, памти вријеме тог великог Светог мученика Христовог. Тамо сам чуо, у Варнахилу на Кипру, и једно предање о Св. Лазару. Сачувано је предање у његовом житију, да се он послије свога Васкрсења никада више није насмијао. Природно је. Како би се могао насмијати, када је реално сагледао сав ужас људског распадања и људске смрти. Ми то гледамо споља, а он је сам доживио смрт. Четири дана је провео у гробу и то га је тако дубоко потресло, да се он никада више није насмијао, само једанпут. Био је са својим учеником, ђаконом, видио је једног човјека како краде ћупове и насмијао се. Пита њега ученик: "Свети, што се смијеш? Нијесам навикао да се смијеш". Он му је одговорио: "Како се не бих смијао, кад видим како прах, прашина краде прашину ?" Ћупови прашине, а онај који краде, такође прах који се у земљу враћа. Сагледао је сав ужас смрти, која чека свакога од нас. Са друге стране удостојио се да буде првина умрлих из смрти, да буде онај кога ће Господ ходећи на своје страдање, васкрснути и тиме предуказати на своје Васкрсење и на себе као живога и вјечнога Бога, Јединородног Сина Божијег и предуказати на опште васрксење мртвих. Лазар је свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење последње слово људске историје, што значи да је живот и то вјечни живот последње слово људске историје, а не смрт. Нажалост и савремени људи се поново враћају оним древним заблудама, паганским, незнабожачким, па намјесто да се клањају вјечноме животу Христу Богу нашему, носиоцу и дародавцу живота, они се поново враћају увјерењу да је човјек ништа друго него врећа иловаче која се овдје рађа на земљи и тако процвјета и прецвјета и не зна се више ни мјеста гдје је био. То је увјерење да је смрт последње слово људске судбине и људске историје. Нема глупље вјере на земљи од те вјере, па нека је заступају сви универзитети овога свијета, све учене главе овога свијета, сви доктори овога свијета. Мада, такво учење и не застпуа много умних, учених људи. Људи од науке знају и осјећају да је човјек по природи створен за бесмртност и за вјечност. Увијек изнова се рађају нове идеологије да отрују људску памет и људи, слабашни, повјерују да је срмт последње слово људске азбуке. Св. Лазар је живи свједок да је живот последње слово људске азбуке. Зато се кроз вјекове на разним меридијанима прославља Господ, али се прославља и приповиједа се и о Лазару, васкрсломе послије четири дана у гробу. Један од свјеодка, од свједочанстава, је и овај Свети храм, посвећен четвородневном Лазару. Наш свјетјеши патријарх данас слави. То је слава његова-четвородневни Лазар, и да му пожелимо благословену славу, да му Бог подари, мало је 100 година, јер он већ има 91, да му Бог подари по својој вољи што више, јер треба међу нама да борави тај Свети сасуд Божије благодати, тај дивни старац који је украс трона Св. Саве архиепископа српскога и који је дивни свједок Јевађеља вјере Христове, једног од најљепших украса, ако не и најљепших, данас у хришћанској васељени. Све сам их видио, и патријархе, и са папама се срио, и морам да вам кажем наш Павле, мали Павле, од свих је љепши, од свих је чистији, од свих је мудрији, од свих је цјеломудренији, дивни сасуд Божије благодати, нека му буде срећна слава, овај дивни свети празник, као и вама заједно са њима, свечарима овога храма. Благослов свима који су се потрудили да се очува и обнови овај Свети храм. Много је важно да се управо храм Св. Лазара чува, јер он нас подсјећа на нашу судбину, на наше вјечно призвање на оно, ради чега нас је Бог створио овдје на земљи. Подсјећа нас да смо бића створена за вјечност. Велики је то дар Божији. Наш нови презвитер цркве Христове, Никола Урдешић, изданак овога мјеста, из једне часне и древне породице луштичке, овдје је данас примио Свети дар служења Богу и дар презвитерства, да буде свједок Христов, да народ Божији кроз купељ новога крштења препорађа, да свједочи Јеванђеље Христово, да свијетли пред људима и пред народима, и да и он буде свједок васкрслога Лазара, и Христа, онога који је њега васрксао. Ишли смо данас до цркве Св. Петке. Тамо су сви његови преци сахрањени, уграђени у ону цркву, дивну цркву Св. Петке, стару, прастару са дивним фрескама каквих има мало у Црној Гори, и шире од Црне Горе. У исто вријеме овдје је наш отац намјесник Момо, нашао једну грамату, коју је написао и потписао Св. Петар Цетињски, како каже, каваљер ордена Александра Невскога. То је грамата која је издата новорукоположеном свештенику Николи Калуђеровићу, из Клинаца, оближњега села кроз које смо прошли, и оно што је карактеристично, на шта ми је Момо скренуо пажњу а дивно је, да се овдје каже да је он "члан и презвитер свете апостолске, јерусалимске цркве. Свете апостолске и јерусалимске цркве. " И на другом, исто тако древном документу који је из манастира Тврдоша из 1821 г., каже се да је Божо Паликућа, како се он зове, "православни христијанин, син Свете матере Цркве јерусалимске". Дивно. Јерусалимом смо рођени, то је колијевка читавога рода људскога и ово је дивно што су наши стари то знали, и то памтили. Нарочито су то подвлачили у једном великом кризном времену. То је вријеме послије укидања Пећке Патријаршије. Били су велики ломови у нашем народу, као што су и данас, па су хтјели наши и епископи да се вежу за оно што је сигурно, непогрешиво, а то је Света Црква, мајка Црква свих цркава, јерусалимска црква. Тамо су се догодила сва збивања, од Христовог рођења. Тамо су пророци, тамо је гроб цара Давида писца Псалама, и пророка, тамо је и Аврам, отац вјерних, сахрањен, тамо су други пророци сахрањени, тамо је и сам Господ, тамо је голгота Његова, тамо је и мјесто његовог Васрксења, тамо је и дом четвородневног Лазара, који нас је овдје сабрао. Овај храм није ништа друго него је продужетак онога дома Лазаревог из Јерусалима, а ми синови и кћери Свете мајке јерусалимске цркве, били и остали, и остаћемо ако Бог да докле буде Сунца и Мјесеца, и до Страшнога суда Христовога. Господу нашем дивном у Светој мајци Цркви јерусалимској, дивној, у овом великом догађају Васкрсења четвородневног Лазара, дивном и предивном у свему оном што се догађа у вријеме Страсне седмице, седмице страдања Христових, у Великом петку, Великој суботи, и Његовом Васкрсењу, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Драга браћо и сестре, данас они који иду да се поклоне Светим мјестима, у близини Светога града Јерусалима, наћи ће село Витанију. На мјесту гдје је била кућа четвородневнога Лазара, пријатеља Христовога, и његове двије сестре Марте и Марије, данас је женски манастир у коме кроз вјекове бораве православне монахиње, чувајући то Свето мјесто и живи спомен на оно што се догодило у Лазаревом дому, чувајући чак и онај камен на коме је Господ сједио када је био ту. У близини Витаније налази се и гроб четвородневног Лазара, кога данас држе муслимани, али се кроз вјекове памти да је у том гробу, укопаном дубоко у земљу, био сахрањен Лазар - пријатељ Христов, чије је васкрсење потресно описано у Св. Јеванђељу. Тада је Господ једини пут, малтене, заридао када је чуо шта се догодило са његовим пријатељем, и када су Марта и Марија дошле да му испричају своју велику и страшну тугу, да су изгубиле брата јединца. Велики догађај. Лазар је послије свога Васкрсења отишао на Кипар и тамо је био епископ. Данас постоји велики храм на мјесту гдје је он сахрањен. Варнахил, велики храм, стар хиљаду и више година, у коме сам био у своје вријеме, као изасланик Његове Светости, када је била прослава хиљадугодишњице тога храма. У Горњем храму се данас служи, а Доњи храм је дубоко, памти вјекове, памти вријеме тог великог Светог мученика Христовог. Тамо сам чуо, у Варнахилу на Кипру, и једно предање о Св. Лазару. Сачувано је предање у његовом житију, да се он послије свога Васкрсења никада више није насмијао. Природно је. Како би се могао насмијати, када је реално сагледао сав ужас људског распадања и људске смрти. Ми то гледамо споља, а он је сам доживио смрт. Четири дана је провео у гробу и то га је тако дубоко потресло, да се он никада више није насмијао, само једанпут. Био је са својим учеником, ђаконом, видио је једног човјека како краде ћупове и насмијао се. Пита њега ученик: "Свети, што се смијеш? Нијесам навикао да се смијеш". Он му је одговорио: "Како се не бих смијао, кад видим како прах, прашина краде прашину ?" Ћупови прашине, а онај који краде, такође прах који се у земљу враћа. Сагледао је сав ужас смрти, која чека свакога од нас. Са друге стране удостојио се да буде првина умрлих из смрти, да буде онај кога ће Господ ходећи на своје страдање, васкрснути и тиме предуказати на своје Васкрсење и на себе као живога и вјечнога Бога, Јединородног Сина Божијег и предуказати на опште васрксење мртвих. Лазар је свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење последње слово људске историје, што значи да је живот и то вјечни живот последње слово људске историје, а не смрт. Нажалост и савремени људи се поново враћају оним древним заблудама, паганским, незнабожачким, па намјесто да се клањају вјечноме животу Христу Богу нашему, носиоцу и дародавцу живота, они се поново враћају увјерењу да је човјек ништа друго него врећа иловаче која се овдје рађа на земљи и тако процвјета и прецвјета и не зна се више ни мјеста гдје је био. То је увјерење да је смрт последње слово људске судбине и људске историје. Нема глупље вјере на земљи од те вјере, па нека је заступају сви универзитети овога свијета, све учене главе овога свијета, сви доктори овога свијета. Мада, такво учење и не застпуа много умних, учених људи. Људи од науке знају и осјећају да је човјек по природи створен за бесмртност и за вјечност. Увијек изнова се рађају нове идеологије да отрују људску памет и људи, слабашни, повјерују да је срмт последње слово људске азбуке. Св. Лазар је живи свједок да је живот последње слово људске азбуке. Зато се кроз вјекове на разним меридијанима прославља Господ, али се прославља и приповиједа се и о Лазару, васкрсломе послије четири дана у гробу. Један од свјеодка, од свједочанстава, је и овај Свети храм, посвећен четвородневном Лазару. Наш свјетјеши патријарх данас слави. То је слава његова-четвородневни Лазар, и да му пожелимо благословену славу, да му Бог подари, мало је 100 година, јер он већ има 91, да му Бог подари по својој вољи што више, јер треба међу нама да борави тај Свети сасуд Божије благодати, тај дивни старац који је украс трона Св. Саве архиепископа српскога и који је дивни свједок Јевађеља вјере Христове, једног од најљепших украса, ако не и најљепших, данас у хришћанској васељени. Све сам их видио, и патријархе, и са папама се срио, и морам да вам кажем наш Павле, мали Павле, од свих је љепши, од свих је чистији, од свих је мудрији, од свих је цјеломудренији, дивни сасуд Божије благодати, нека му буде срећна слава, овај дивни свети празник, као и вама заједно са њима, свечарима овога храма. Благослов свима који су се потрудили да се очува и обнови овај Свети храм. Много је важно да се управо храм Св. Лазара чува, јер он нас подсјећа на нашу судбину, на наше вјечно призвање на оно, ради чега нас је Бог створио овдје на земљи. Подсјећа нас да смо бића створена за вјечност. Велики је то дар Божији. Наш нови презвитер цркве Христове, Никола Урдешић, изданак овога мјеста, из једне часне и древне породице луштичке, овдје је данас примио Свети дар служења Богу и дар презвитерства, да буде свједок Христов, да народ Божији кроз купељ новога крштења препорађа, да свједочи Јеванђеље Христово, да свијетли пред људима и пред народима, и да и он буде свједок васкрслога Лазара, и Христа, онога који је њега васрксао. Ишли смо данас до цркве Св. Петке. Тамо су сви његови преци сахрањени, уграђени у ону цркву, дивну цркву Св. Петке, стару, прастару са дивним фрескама каквих има мало у Црној Гори, и шире од Црне Горе. У исто вријеме овдје је наш отац намјесник Момо, нашао једну грамату, коју је написао и потписао Св. Петар Цетињски, како каже, каваљер ордена Александра Невскога. То је грамата која је издата новорукоположеном свештенику Николи Калуђеровићу, из Клинаца, оближњега села кроз које смо прошли, и оно што је карактеристично, на шта ми је Момо скренуо пажњу а дивно је, да се овдје каже да је он "члан и презвитер свете апостолске, јерусалимске цркве. Свете апостолске и јерусалимске цркве. " И на другом, исто тако древном документу који је из манастира Тврдоша из 1821 г., каже се да је Божо Паликућа, како се он зове, "православни христијанин, син Свете матере Цркве јерусалимске". Дивно. Јерусалимом смо рођени, то је колијевка читавога рода људскога и ово је дивно што су наши стари то знали, и то памтили. Нарочито су то подвлачили у једном великом кризном времену. То је вријеме послије укидања Пећке Патријаршије. Били су велики ломови у нашем народу, као што су и данас, па су хтјели наши и епископи да се вежу за оно што је сигурно, непогрешиво, а то је Света Црква, мајка Црква свих цркава, јерусалимска црква. Тамо су се догодила сва збивања, од Христовог рођења. Тамо су пророци, тамо је гроб цара Давида писца Псалама, и пророка, тамо је и Аврам, отац вјерних, сахрањен, тамо су други пророци сахрањени, тамо је и сам Господ, тамо је голгота Његова, тамо је и мјесто његовог Васрксења, тамо је и дом четвородневног Лазара, који нас је овдје сабрао. Овај храм није ништа друго него је продужетак онога дома Лазаревог из Јерусалима, а ми синови и кћери Свете мајке јерусалимске цркве, били и остали, и остаћемо ако Бог да докле буде Сунца и Мјесеца, и до Страшнога суда Христовога. Господу нашем дивном у Светој мајци Цркви јерусалимској, дивној, у овом великом догађају Васкрсења четвородневног Лазара, дивном и предивном у свему оном што се догађа у вријеме Страсне седмице, седмице страдања Христових, у Великом петку, Великој суботи, и Његовом Васкрсењу, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. У забринутости за будућност наше земље, нарочито наше дјеце која ће живјети у њој, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ових дана је упутио писмо министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, доставивши га и предсједнику државе, односно предсједнику Владе Црне Горе, господи Филипу Вујановићу и Душку Марковићу, а у вези са најављеним законом о тзв. грађанском партнерству, који је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси. У наставку је Митрополитов текст под називом ”Хришћански осврт на најављени закон о тзв. регистрованом партнерству”, који овом приликом представљамо и јавности. Истичемо да текст представља једну цјелину и да је недопустиво сензационалистички тргати из контекста поједине његове дијелове. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Хришћански осврт на највљени закон о тзв. регистраваном партнерству у Црној Гори Ових дана је актуелизована прича о припреми Закона о регистрованом партнерству истополних особа у Црној Гори. Незванично се сазнаје да је, ради припреме и доношења тог Закона, формирана и Радна група која ће свој предлог упутити Влади, а ова Скупштини Црне Горе. Несумњиво је да та активност представља наставак свега онога што је по том питању чињено током претходних година, а што је обзнањено у ”Анализи модела закона о регистрованом партнерству”, коју је у децембру 2015. године припремило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе. У тој Анализи су наведене све европске државе, почевши од Данске до Хрватске и Словеније, које су донијеле овакве законе. У свим тим државама, започињало се, као и сада у Црној Гори, са озакоњењем тзв. регистрованог партнерства особа истог пола, а настављено је са претварањем партнерства у брачну заједеницу. У неким државама је као трећи корак прописивана законска могућност за усвајање дјеце од стране тих једнополних ”партнера”. ”Заиста је то крупан залогај, не можемо очекивати да ће све ићи једноставно и глатко” – да цитирамо ријечи Бланке Радошевић-Маровић из Министарства за људска и мањинска права. У том духу, једна од учесница кампање у оквиру пројекта ”Допринос унапређењу квалитета живота ЛГБТ особа у Црној Гори”, то подржава сматрајући ”да сви треба да имају иста права” и да ”све што има везе са љубављу треба да буде легално”. Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права? Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?! Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота. Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића. Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен. Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек. Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили? Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове. Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања. Дакле, овдје се не ради о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва. У већини земаља су слични прописи производили, а и данас стварају, са пуним правом, много буре у јавном мњењу. И у Црној Гори је потребна озбиљна јавна друштвена расправа по овом питању, а не изгласавање закона у Скупштини, уз сво поштовање, од стране четрдесетак посланика, какав год легитимитет имали као изабрани представници грађана. С обзиром да је из досадашњих јавних иступа јасно да је надлежно Министарство за људска и мањинска права, а самим тим и Влада, у потпуности на страни доношења овог законског акта, надамо се да неће свако противљење овом потпуно новом институту, правој револуцији у схватању породице у нашем друштву, а тиме и тајне љубави, разумјети, по маниру који се често примјењује, нарочито према Православној Цркви, као противљење самој држави или као тзв. хомофобија. Наш хришћански осврт на ову небивалу појаву у нашем народу једино се може схватити као противљење злоупотреби власти кроз указивање на свечовјечански признате темељне вриједности људског бића и људске заједнице као истинског човјeкoкољубља.
  10. У забринутости за будућност наше земље, нарочито наше дјеце која ће живјети у њој, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ових дана је упутио писмо министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, доставивши га и предсједнику државе, односно предсједнику Владе Црне Горе, господи Филипу Вујановићу и Душку Марковићу, а у вези са најављеним законом о тзв. грађанском партнерству, који је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси. У наставку је Митрополитов текст под називом ”Хришћански осврт на најављени закон о тзв. регистрованом партнерству”, који овом приликом представљамо и јавности. Истичемо да текст представља једну цјелину и да је недопустиво сензационалистички тргати из контекста поједине његове дијелове. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Хришћански осврт на највљени закон о тзв. регистраваном партнерству у Црној Гори Ових дана је актуелизована прича о припреми Закона о регистрованом партнерству истополних особа у Црној Гори. Незванично се сазнаје да је, ради припреме и доношења тог Закона, формирана и Радна група која ће свој предлог упутити Влади, а ова Скупштини Црне Горе. Несумњиво је да та активност представља наставак свега онога што је по том питању чињено током претходних година, а што је обзнањено у ”Анализи модела закона о регистрованом партнерству”, коју је у децембру 2015. године припремило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе. У тој Анализи су наведене све европске државе, почевши од Данске до Хрватске и Словеније, које су донијеле овакве законе. У свим тим државама, започињало се, као и сада у Црној Гори, са озакоњењем тзв. регистрованог партнерства особа истог пола, а настављено је са претварањем партнерства у брачну заједеницу. У неким државама је као трећи корак прописивана законска могућност за усвајање дјеце од стране тих једнополних ”партнера”. ”Заиста је то крупан залогај, не можемо очекивати да ће све ићи једноставно и глатко” – да цитирамо ријечи Бланке Радошевић-Маровић из Министарства за људска и мањинска права. У том духу, једна од учесница кампање у оквиру пројекта ”Допринос унапређењу квалитета живота ЛГБТ особа у Црној Гори”, то подржава сматрајући ”да сви треба да имају иста права” и да ”све што има везе са љубављу треба да буде легално”. Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права? Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?! Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота. Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића. Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен. Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек. Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили? Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове. Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања. Дакле, овдје се не ради о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва. У већини земаља су слични прописи производили, а и данас стварају, са пуним правом, много буре у јавном мњењу. И у Црној Гори је потребна озбиљна јавна друштвена расправа по овом питању, а не изгласавање закона у Скупштини, уз сво поштовање, од стране четрдесетак посланика, какав год легитимитет имали као изабрани представници грађана. С обзиром да је из досадашњих јавних иступа јасно да је надлежно Министарство за људска и мањинска права, а самим тим и Влада, у потпуности на страни доношења овог законског акта, надамо се да неће свако противљење овом потпуно новом институту, правој револуцији у схватању породице у нашем друштву, а тиме и тајне љубави, разумјети, по маниру који се често примјењује, нарочито према Православној Цркви, као противљење самој држави или као тзв. хомофобија. Наш хришћански осврт на ову небивалу појаву у нашем народу једино се може схватити као противљење злоупотреби власти кроз указивање на свечовјечански признате темељне вриједности људског бића и људске заједнице као истинског човјeкoкољубља. View full Странице
  11. Митрополит Амфилохије произвео је протпрезвитера Далибора Милаковића чином протопрезвитера-ставрофора са правом ношења напрсног крста Прочитана је Посланица Патријарха српског г. Иринеја са свим архијерејима СПЦ вјерном народу. На крају Литургије, након светог причешћа, вјернима се обратио Митрополит Амфилохије ријечима да нас је Господ данас цјеливао својим Божанским пољупцем. „Цјелива нас и овдје у тајни своје крви и својега тијела и учи нас да је тај цјелив Божански наше људско призвање и у односу на Бога и у односу једних на друге. Ако нас Бог цјелива, онда смо и ми дужни да једни друге цјеливамо цјеливом Божанске љубави и доброте. То је призив сваком људском бићу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је Бог због тога и створио овај свијет. „Није га Бог оставио, него је сам дошао да га пољуби, да га загрли и да га освешта и освети Његово рађање и Њњегово живљење и у времену и у вјечности. Христово рођење је освећење свакога рођења. Материнска утроба Пресвете Дјеве је освећење сваке материнске утробе. Она материнство поставља у основну светињу људскога живота“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохјије је испред Саборног храма са дјецом преломио божићну чесницу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Божић са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Хиљаде вјерника који су се постом и молитвом припремали да дочекају празник Христовог Рождества присуствовали су Светој литургији. Прилог Радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Амфилохије произвео је протпрезвитера Далибора Милаковића чином протопрезвитера-ставрофора са правом ношења напрсног крста Прочитана је Посланица Патријарха српског г. Иринеја са свим архијерејима СПЦ вјерном народу. На крају Литургије, након светог причешћа, вјернима се обратио Митрополит Амфилохије ријечима да нас је Господ данас цјеливао својим Божанским пољупцем. „Цјелива нас и овдје у тајни своје крви и својега тијела и учи нас да је тај цјелив Божански наше људско призвање и у односу на Бога и у односу једних на друге. Ако нас Бог цјелива, онда смо и ми дужни да једни друге цјеливамо цјеливом Божанске љубави и доброте. То је призив сваком људском бићу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је Бог због тога и створио овај свијет. „Није га Бог оставио, него је сам дошао да га пољуби, да га загрли и да га освешта и освети Његово рађање и Њњегово живљење и у времену и у вјечности. Христово рођење је освећење свакога рођења. Материнска утроба Пресвете Дјеве је освећење сваке материнске утробе. Она материнство поставља у основну светињу људскога живота“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохјије је испред Саборног храма са дјецом преломио божићну чесницу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Божићни разговори: Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона АМФИЛОХИЈЕ (Радовић). Звучни запис разговора View full Странице
  14. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Православие.ру
  15. Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете. 7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје „училиште“. Значајно, је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не са
  17. Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, „мајком, кореном и главом светих цркава у Србији“. [1] Она је заиста то била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури Српског народа. Кроз Студеницу и оно што је она, њима утемељена н усмерена, кроз векове изнедрила, Симеон и Сава, ова „свештена двојица“ уткали су у српско историјско и вечно биће. Преносимо део текста Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а текст у целости можете да прочитате на интернет презентацији Студеница инфо Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете. 7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје „училиште“. Значајно, је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не само азил за неизлечиве и сиромахе.[38] Преко ње се у Србију преноси византијско медицинско искуство. У томе је њен допринос нашој медицинској науци. Но она не само што је поседовала болницу него је и сама по својој природи била и остала духовна болница, чињеница која се такође често превиђа. У њој се вековима просвећује и лечи вером, и душа и тело. Она је вековима била стециште поклоника и болесника душевних и телесних... Текст у целости на Студеница инфо View full Странице
×
×
  • Create New...