Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморске:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  2. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  3. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори). У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине: храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти. Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање. Параклис Светог Јована Дамаскина Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову. Капела Светог Григорија Синаита Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана. Храм Преображења Господњег Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима. Конак Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није. Настојатељ манастира Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово тринаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастираМорачник. За недељу дана, у понедељак 7. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ком. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  4. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Данас Вам предочавамо све важније детаље везане за свештену обитељ манастира Врањина на Скадарском језеру. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР ВРАЊИНА Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма, највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста. Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године. Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори . Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини. Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе. Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару. Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат. Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним. Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода. Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека. Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат. Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског. Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске. Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској. МАНАСТИР ВРАЊИНА - СВЕТИЊА ИЗМЕЂУ НЕБА И ВОДЕ На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда. Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка. - Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић). Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста. Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру. У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове. О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину. У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру. Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом. Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео. Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру. По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене. Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово дванаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Врањина. За недељу дана, у понедељак 30. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морачник. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  5. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Претходне недеље читали сте о манастиру Прасквица, а данас Вас упознајемо са свештеном обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. ДРЕВНИ СРПСКИ МАНАСТИР ДАЈБАБЕ Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружавују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. На Ћемовском пољу, између Подгорице и ријеке Цијевне, недалеко од колског и жељезничког пута Подгорица — Плавница, диже се висока Дајбабска Главица. У подножју са запада налази се село Дајбабе, а на јужној благој падини подигнут је манастир. Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. Њима ће се засадити сва голет у близини манастира и претворити у вјечито зеленило. Од манастира је необично лијеп поглед на Зетско поље, Скадарско језеро и Румију, па на крајинске горе и високе црмничке планине. Одавде се брујање звона разлијеже по цијелој Зети и позива вјерне да се сјете Бога. Повјетарац са Скадарског језера разблажује љетну врућину и овдје је живот удобан, нарочито за човјека који воли да се у самоћи одмори и принесе Богу топле молитве. Манастиру је поставио темељ и основао га архимандрит Симеон Поповић, рођен на Цетињу 1855. Он је свршио духовну академију у Русији 1887 године, закалуђерио се у Кијевопечерској лаври. Кад је дошао у своју домовину постављен је за настојатеља манастира Врањине, а доцније је премјештен у манастир Острог, гдје је остао 6-7 год. Ту му дође једно чобанче из Дајбаба и исприча му да му се на мјесту данашњег манастира пријавила нека утвара, која му је рекла да је то свето мјесто и да треба да се ту подигне манастир, јер је и раније ту био. Симеон је у раној младости показивао склоност за пост и молитву, за пустињачки и испоснички живот, па по ријечима овог чобанчета дође у Дајбабе и мјесто му се допадне. Од сељана је откупио земљиште и 1896 г. подигне за себе ћелију и цркву, која је 1897 г. освећена и посвећена Великој Госпођи. Симеон није стао на томе. Он је од тада па све до данас радио на проширењу, повећавању и уљепшавању цркве, непрестано радио и дограђивао, и данас црква са ћелијама које су махом над њом, представља једно утврђење. Црква је од улаза до олтара под земљом, продубљена и ископана у стијени. Дужина од улазних врата до олтара и са олтаром износи 21.50 м. Од тога отпада на олтар 2.50, праву цркву и припрату 10, а на ходник 9 м. Ширина је неједнака; средња ши- рина око 2.60 м, а висина једва 3 м. Припрата је нешто шира и украшена фрескама које је радио архимандрит Симеон. Међу најљепше убрајају се Св. Петра Цетињског, Св. Саве и Св. Василије. Црква није потпуно молована. Олтар је издигнут од цркве за 2 степенице, а исто тако црква од припрате. Зидови и свод су неравни, они су исклесани у стијени која је и тешком му- ком прибијена и проширена. Света трпеза и проскомидија су на станцу камену. Од цркве води кроз једна мала врата узан ходник у десно и тамо се улази у двије подземне просторије, опет спојене узаним вратима. Од ових води тајни подземни ходник кроз један процијеп у нека друга одјељења из којих се излази у надземне ћелије. Ове подземне просторије још нијесу уређене и посао око тога скопчан је с доста труда и трошка. Из ходника кроз једна уска врата улази се опет на десно у два одјељења која се пружају у правцу цркве и спуштају се за 7 степеница. У другом одјељењу је смјештен Христов гроб у коме се налази плаштаница у дијамантима, дар руског цара Николаја. Изнад гроба виси велики полијелеј. Зидови овог одјељења су неравни и моловани, дужина му је 5 а ширина 2.50 м. Испред гроба је припрата, дуга 3 а широка 1 м. Ова два одјељења пред- стављају споредну цркву са јужне стране. Из ходника води лијево кроз мала врата узан пролаз у правцу цркве и завршава се проширењем, чије подножје личи на елипсу. Овај параклис дуг је 3, широк до 2 м, а висок 2.20 м. И ово је одјељење моловано. Овај пролаз је широк 1.20 м и сав је живописан. Улазна врата су висока 2.45, широка 0.80 м. Пре- ма томе што права црква има и споредна и упоредна одјељења, црква је тробродна и претставља по свом стилу један необичан тип. Чело цркве је изван земље, широко је 12.30 м и живописано је. Тамо су слике: распећа, ускрснуће и Мајка Божја. Простор пред црквом широк је 6 м и затварају га три врло широке и високе колоне. Ха крајевима су два звоника у виду четвороугао- них кула. Ха површини изнад цркве подигнуто је много мањих ћелија, а изнад ових је понајвећа ћелија за архимандрита. Све су ћелије међусобно спојене, а са црквом подземним ходницима, који су тако изукрштани и испреплетени, да се човјек тешко може снаћи у овом лавиринту подземних одјељења и путева. Сва ова конструкција оставља на човјека необичан утисак. У цркви у којој влада потпуна тама и затим на гробу Христовом човјек се осјећа друкчије него на сунчаној свјетлости. Овдје се душа пречишћа а ум узлијеће Богу, па се и нехотимице са усана отимају топле молитве. Улазећи у ове подземне просторије човјек се преображава, заборавља на свијет и ближи се Богу. Од првог дана освећења храма овамо долази силан свијет са свих страна, једнако мушки како и женске, стари и млади, католици и муслимани, да потраже лијека души и тијелу. И нијесу ријетки случајеви да су многи болесници који су с вјером дошли, пошли излијечени. Архимандрит Симеон Поповић непрестано ради на довршењу свог дјела, па и труд и своје имање залаже на довршењу и уређењу ове чудесне грађевине. Иако стар, он улаже напор да ову светињу остави довршену и све што ради, ради на корист народа и на славу Богу. Манастир Дајбабе је веома важна светиња. Он је привукао на себе пажњу свих побожних хришћана не само из Зете и Подгорице, него и из врло удаљених крајева. Овамо долази силан свијет да се помоли Богу. Улога коју овај манастир врши врло је благотворна. Његов чудотворни утицај осјећа се и код Арбанаса и код муслимана, и једни и други долазе овамо с великом вјером у чудотворну моћ његову и надом у Бога. Особито на посјетиоце утиче нека тајанственост која влада и чини чуда у овом подземном храму. ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ Подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац): Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - ДРАГОЦЕНИ КАМЕН НАШЕГ ВРЕМЕНА КОЈИ ЈЕ УГРАЂЕН У НЕРАЗОРИВУ ГРАЂЕВИНУ! Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. МАНАСТИР ДАЈБАБЕ ДАНАС Настојатељ: архимандрит мр Данило (Ишматов), рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г. Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља манастира Дајбабе 2013. г.) Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал. Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово једанаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Дајбабе. За недељу дана, у понедељак 23. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Врањина. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  6. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Пред Вама је прилог у оквиру којег Вам казујемо о манастиру Прасквица. Манастир Светог Николе у народу је познат под именом Прасквице. Он се налази на малом узвишењу изнад ауто цесте, преко пута Милочера и Светог Стефана. Манастир доминира сјајним погледом на морску пучину и обухвата читаву паштровску обалу од Будве до Скочи дјевојке. Манастир Прасквице су један од четири стара општежитељна манастира, из низа и данас бројних манастира и храмова, у крају који се с правом назива „Паштровска Света Гора“. Име је добио по потоку који је текао у близини, а чија вода је имала пријатан укус праскве. Манастир Прасквице је кроз историју био духовни и политички центар Паштровића. Освештана историја прасквичке обитељи сматра се да траје преко хиљаду година. По народном предању манастир је основан још за вријеме зетског краља Војислава (1050), зашто нема упоришта у писаним документима, али што није искључено јер су Паштровићи већ онда били хришћански крај, па је логично да су имали своје храмове. Друго помињање манастира је у повељи српског краља Милутина из 1310. године, којом је даривао манастире Прасквицу и Градишта која није сачувана али се помиње у паштровским исправама два пута. Један од господара Зете, Балша III Балшић Стратимировић (1402 – 1421.) унук Светог кнеза Лазара Косовског, уз помоћ мајке Јелене пише нове странице у животу ове свете обитељи. Пошто су Паштровићи били под његовом влашћу он им је, повељом издатом 1413. године у Будви, даривао земљу за изградњу цркве Св. Николе у манастиру Прасквици. Током своје вишевјековне повијести манастир је страдао што од земљотреса што од окупатора. За вријеме француске владавине од 1807. до 1813. године, манастир је постао средиште побуне Паштровића против ратног намета који су увели Французи. Организатор и вођа паштровске побуне био је архимандрит Сава Љубиша. Калуђери који су се затекли у манастиру су стријељани, а њихове главе натакнуте на колчеве на каштелу у Будви. У више записа имамо свједочења о похари манастира Прасквице гдје се наводи и да су Французи разорили цркву Светог Николе. Тек након одласка Француза из Боке 1813. могла је почети обнова манастира која је завршена тек 1856.године. Током Другог свјетског рата манастир је претрпио оштећења као и остале паштровске светиње. Период послије Другог свјетског рата био је тежак за Цркву, али доласком игумана Бориса Каженегре за настојатеља Прасквица и осталих паштровских манастира почиње мукотрпна његова обнова. Блаженопочивши игуман Борис Каженегра, и његова сабраћа, међу којом су били садашњи аргимандрити Димитрије Лакић и Павле Калањ, неуморно су радили да се манастир, који је био у оронулом стању, поново обнови. У земљотресу 1979. године манастирски комплекс тешко је страдао. У процесу санације комплекса, на храму и живопису су извршени обимни конзерваторско-рестаураторски радови, али је остало доста послова на обнови који су послије 1990. године обављени трудом садашњег настојатеља манастира архимандрита Димитрија Лакића. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине црква Светог Николе, Свете Тројице, Кулица (стара манастирска школа), манастирски конаци, зграда за економске намјене, два манастирска гробља и храмови на полуострву Светом Стефану. Цио централни манастирски комплекс је смјештен на три висинска нивоа. На најнижем платоу је капија, црква Светог Николе, стари конак и старо гробље; на средњем платоу је некада било економско двориште а сада је ту нови манастирски конак подигнут 1970. године. На највишем платоу је новије гробље, црква Свете Тројице и Кулица. Ширем манастирском комплексу, тј. матичном манастиру Светог Николе, припадају и сљедеће филијалне цркве на полуострву Свети Стефан: Храм Св. архиђакона Стефана, Храм Преображења Господњег, Храм Рођења Пресвете Богородице – Св. Александра Невског, Храм преноса моштију Св. архиђакона Стефана. РИЗНИЦА, БИБЛИОТЕКА И АРХИВ Тешку судбину манастира, који је током своје вишевјековне повијести био често пустошен у рушен, дијелила је његова ризница. Старе богослужбене књиге, сасуди и дарови првих критора нестали су у смутним временима протеклих стољећа. Из XVI и XVII вијека, остао је тек по који предмет, који свједочи о богатству некадашње манастирске ризнице. Оно што се сада чува у манастиру сакупљено је углавном после спаљивања манастира од стране Француза 1812. године. Из некадашње богате ризнице преостало је неколико крстова и богослужбених сасуда и предмета изузетних умјетничких квалитета. Једну од главних манастирских драгоцјености, крст за који се вјерује да је дар цара Душана, донио је из манастира Дечана архимандрит Данило Каженегра, вјероватно у првим годинама XIX вијека. Овај богато украшени напрестолни краст рађен је у дуборезу са приказима сцена из Христовог живота. Сав је опточен позлаћеним филигранским гранама и украшен имитацијама корала. Неколико сличних крстова, за које се сматра да су рад српских призренских златара, чува се у Дечанима. Данашња манастирска библиотека броји око 5000 књига и највећим дијелом је новијег поријекла. Старији књижни фонд, који чине искључиво богослужбене књиге, највећим дијелом је поријеклом из Русије. Од старих рукописних књига сачувано је само четворојеванђеље украшено минијатурама јеванђелиста, преписано руком цетињског игумана Гаврила за које се сматра да потиче из XVI вијека. Ову скупоцјену рукописну књигу сребром оковану даровао је Паштровићима митрополит Данило Петровић Његош у спомен помирења Паштровића и Црмничана. Од књига вриједно је поменути: Типикон, из 1713. г. и Минеј, из 1717. г. са овим натписом: „Саоружи и приложu тајни совјетник и кавалер ордена св. Александра Невског, Илирски граф Сава Владиславић“.Ту је и Пролог од истог дародавца, поклоњен „Саборној церкви збора гербаљскога“. Треба поменути и штампано Jeванђеље, дар руске царице Елисавете Петровне митрополиту Василију Петровићу 1751. године, који је поклонио манастиру Прасквици, а на којем пише његова титула: „митрополиту црногорскому, скендеријскому, приморскому и трона српскога егзарху Василију Петровићу“. Манастир је некада посједовао богату архиву у којој су се чувала важна документа, међу којима и и архива Паштровске банкаде, односно Суда општине паштровске. Међутим, њу су готово сву разнијели и уништили француски војници приликом похаре манастира 1812. године. Међу старим исправама налазе се два писма патријарха Арсенија IV Јовановића и неколико писама црногорских митрополита. Архимандрит Сава ЈЬубиша сачувао је неке драгоцене црквене предмете и неке грамате о помоћи коју је Руски царски двор сваке године давао овом манастиру. Сачуване су двије исправе из руског царског двора: прва, по налогу царице Екатерине II са потписом Потемкина, а друга је грамата руског цара Павла са којом се одређује годишња помоћ манастиру у износу од 150 червоних. Ту је такође и плоча са именима свих Паштровића који су учествовали као борци у балканском и Првом светском рату. Ту је такође и оригинални портрет цетињског митрополита Висариона ЈЬубише, ранијег сабрата овог манастира – изванредан рад нашег познатог сликара Марка Греговића. У ризници посебно се запажа велики округли, монолитни сто од домаћег црвеног камена. За овим столом већала је Паштровска банкада, паштровски збор, па је зато добио име „сто од правде“. МАНАСТИР ПРАСКВИЦА - ДУХОВНА ОАЗА ЦРНОГОРСКОГ ПРИМОРЈА Чудни су путеви Господњи. Али и чудесна су дела Божја. Отуд није ни чудно што су манастири кроз векове ницали у прелепим оазама природе, у којој се осећа како природа слави свога творца, па се и молитва монаха уклапа у ту јединствену духовну симфонију. Ти простори одишу миром, па манастири нису само дом монаха већ и походиште многих боготражитеља и других знатижељника. Људи које доводи велики број туриста на море, пружа многима прилику да одморе и тело и душу, а на подручју Будванске општине налази се осам манастира од којих немали број датира још из времена Немањића. Сви ови манастири чувају веру Паштровића, старог црногорског племена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Душа Паштровића, како га зову, овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а централна црква Светог Николе датира из времена Немањића и пре неколико година прослављено је шест векова овог православног храма. Прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве на источну-православну и западну-католичку. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве. Историја овог манастира привлачи сваке године велики број туриста који осим манастирског здања и цркве желе да се прошетају Јегоровим путем, који је с краја 18. и почетком 19. века направио једноруки монах, некадашњи руски властелин, Јегор Строганов. Он води од манастира до Челобрда, с ког се пружа предиван поглед на Будву, Бечиће, Свети Стефан, небо прошарано облацима и море... Ова прича о руском монаху, али и друге историјске чињенице о вези паштровског манастира и Руса доводе велики број руских туриста у Прасквицу и на нимало лако савладив степеник до Челобрда. О историји ове духовне оазе причао нам је монах Гаврило, један од тројице становника Прасквице. Наводи да се од свог оснивања монашки живот у манастиру одвијао без прекида, иако је било много тешких раздобља које је Прасквица преживела. „Главна црква у манастиру посвећена Светом Николи, заштитнику Паштровића, изграђена је 1413. године, а Балша Трећи, син Јелене Балшић, ћерке Кнеза Лазара, помиње се као њен ктитор. Међутим садашњи изглед добила је средином 19 века“, наводи монах Гаврило. „Црква је током времена претрпела разне промене, међу којима су земљотрес и освајања од стране Наполеонове војске која је запалила цркву. Чак су убијали монахе и односили све што је вредно.... Касније је црква дограђивана и постала је много већа и раскошнија него што је била у почетку.“ Доњу цркву краси иконостас направљен 1863. године, а иконе је насликао познати грчки иконописац Николас Пјотис. Унутрашњост краси и икона Богородице страсне, али и део фресака које су претекле од цркве спаљене у Наполеоново време. Горњу, старију цркву која се налази на гробљу и датира из 11. века красе фреске које је нацртао Радул, познати иконописац и фрескописац оног времена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве. Ипак, прича о Јегоровом путу, мами велики број туриста, јер он са собом носи и другу, занимљиву причу. Наиме, на манастирска врата у 18. веку закуцао је једноруки калуђер Јегор Строганов који је, због искупљења греха, одлучио да учини неко добро дело и заветовао се на ћутање. Како прича монах Гаврило, он је свако јутро с векном глеба и тиквом воде одлазио да гради камени пут. Недуго потом на манастриским вратима појавио се млади монах који се представио као Јелисеј. Због прелепог гласа водио је појање за певницом и био омиљен међу братством манастира. И поред инсистирања игумана манастира да буде рукоположен у јеромонаха, Јелисеј је то одбијао. Сваки дан пратио је погледом старца Јегора како иде да гради своју стазу. Након четири године боравка у Прасквици Јелисеј се смртно разболи и на самртној постељи затражи да се у келији види насамо са старцем заветованим на ћутањем. Предање каже да је Јелисеј тада скинуо монашку капу испод којих се указала дуга коса, а Јегор је препознао своју кћер коју је тражио много година. Јелисеј је био високи официр царске Русије поносан на своју ћерку јединицу Јекатарину. Међутим, на једном балу Јекатарина се загледала у младог капетана. Букнула је љубав између њих двоје, али је капетан желео само авантуру што је погодило Јекатарину, али и њеног оца Јегора, па је младог официра изазвао на двобој. У двобоју бива рањен у руку, али убија капетана. Када се вратио кући, ћерке није било. Убрзо му је, од последица рањавања, ампутирана рука а он је кренуо од манастира до манастира да тражи своју јединицу и на крају је завршио у паштровском манастиру. Јекатарина која га је такође тражила, открила му је у последњим тренуцима живота свој идентитет и издахнула. Он је наставио још неколико година да гради стазу до Челобрда и кад је завршио посао ушао је у келију из које није више излазио. Убрзо је умро, а обоје су сахрањени у манастиру. Ова прича привлачи многе туристе, али и богата манастирска ризница у којој се чувају вредне историјске и сакралне ствари. Ту су златни крст цара Душана, који је пренет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1.600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вредности, међу којима и икона Светог Николе коју је насликао Преподобни Симеон Дајбабски, чије свете мошти данас почивају у манастиру Дајбабе. Монах Гаврило каже и да манастир поседује један број маслина и живи од продаје хладно цеђеног маслиновог уља које се припрема на стари, традиционални начин. Имају башту, док су за одржавање зеленила задужене овце које пасу траву око маслина. У манастиру се могу купити и верски сувенири, књиге, али и ракије које су, такође, произведене у Прасквици. За оне којима је потребна веза са светом у ромингу, манастир има и отворен, бесплатан бежични интернет. Манастир пружа угођај за сва чула, па не чуди што га је најбољи српски тенисер Новак Ђоковић изабрао за венчање са изабраницом свога срца Јеленом. И тако се и он уградио у историју овог паштровског манастира. (пише: Александар Савановић) МАНАСТИР ПРАСКВИЦА ДАНАС Настојатељ: архимандрит Димитрије (Лакић), рођен 20.2.1950. г. у Горњем Карину, Обровац. Монашку школу у манастиру Острогу завршава 1969. г. Замонашен 1968. г. Рукоположен за јерођакона 2.5.1971. г., a за јеромонаха 31.10.1971. г. Настојатељ манастир Светог Николе – Прасквица од 1971. г. Одликован је звањем игумана 08. 07. 2006. г. а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 19. 12. 2010. г. Намјесник и економ: протосинђел Климент (Бољевић), рођен 29.03.1972. г. у Подгорици. Машински факултет завршио у Подгорици 1996.г., и Теолошки факултет у Фочи 2006. г. Замонашен уочи Ваведења 2003. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона 07.04.2006. г. у манастиру Острогу, а за јеромонаха 04.04.2010. г. у Цетињском манастиру од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела на празник Св. Николе 19. 12. 2015. г. Намјесник манастира Светог Николе – Прасквица од 30.12.2010. г. Братство: Архимандрит Марко (Калањ), рођен 28.7.1939. г. у Бјелини, Бенковац. Завршио Осмогодишњу школу у Подгорици и Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи; замонашен и рукоположен за јерођакона и јеромонаха у августу 1959. г. Био је намјесник Цетињског манастира од 1963. до 1991. г. Одликован звањем архимандрита од стране Митрополита црногорско – приморског др Амфилохија Радовића 12.7.2004. г. у Цетињском манастиру и монах Гаврило Ђорђевић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово десети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Прасквица. За недељу дана, у понедељак 16. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дајбабе. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  7. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, а данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Режевићи. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Идући путем од Светог Стефана према Петровцу лежи на малој и лијепој заравни Светоуспенски манастир у народу познат као манастир Режевићи. Један је од четири стара општежитељна манастира, у низу бројних манастира и храмова које називају „Паштровска Света Гора“. Недалеко од манастира извире ријека Режевић, по којој је манастир у добио име. Народно предање казује да је овдје Стеван Првовенчани наредио да се сагради мали храм Успења Пресвете Богородице, а доцније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, наредио је да се сагради, одмах до њега, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени. Тек касније, 1714. дошао је енергични и вриједни проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обје цркве и напуштену зграду. У договору са Режевићима, он је овдје основао манастир. Том приликом, оставио је скупоцјени крст из манастира Косијерева, који је нестао за вријеме Другог свјетског рата. Његов рад наставио је архимандрит Никодим Вуковић, који је подигао већу цркву посвећену Св. Тројици, 1770, а коју је опет оправио и потпуно довршио 1814. г. јеромонах Димитрије Перазић. Он је на темељима храма Светог Стефана (који је порушио Махмуд Бушатлија 1785. г.) и дијелом преосталог материјала обновио првобитни храм Успења Пресвете Богородице. Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар I, коме је био сљедбеник у борби против Француза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побјегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, гдје је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издејствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је такође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра I. Током читаве службе у Русији стално је прикупљао новац и упућивао га своме замјенику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапређењу манастира све до своје смрти. У својој прошлости манастир је страдао у више наврата, посебно тешко 1785. од Махмут-паше Бушатлије, а затим од Француза 1812. године. Велику заслугу за одржање манастира има архимандрит Димитрије Перезић који је манастир у току читавог свога живота стално обнављао, и дао му данашњи изглед. Манастир је тешко пострадао и за вpијeме Другог свјетског рата, када је италијанска војскa спалила манастирске зграде и направила праву пустош од њега. Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску зграду, и да сачува манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Прасквици. Попут осталих манастира у Паштровићима, страдао је у земљотресу 1979. године. Послије земљотреса обновљен је прилично квалитетно прије свега захваљујући труду и упорности блаженопочивши архимандрита Мардарија. Игуман Мардарије Шишевић, је изузетно заслужан што је читави манастирски комплекс не само одржаван и унапређиван него је био и својеврсна школа вођења манастирске економије. МАНАСТИРСКИ ХРАМОВИ Храм Успенија Пресвете Богородице Храм Успенија Пресвете Богородице је мала једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом и малим звоником са једним окном на западној фасади. Унутрашњост јој је пиластрима и ојачавајућим луковима подијељена на три травеја, од којих је западни накнадно приграђен. На источном зиду и у апсиди налазе се незнатни остаци старијег живописа, чије се вријеме настанка не може одредити. Остали живопис, који прекрива унутрашња зидна платна, настао је у 17. вијеку. Њега су, очито, извела два мајстора – један од њих је осликао олтарни простор, док је други извео декорацију осталих зидних површина. Стојеће фигуре светитеља у првој зони постављене су испод осликаних лукова између којих су тордирани стубићи, што веома подсјећа на готичке полиптихе у црквама Приморја. У средишњем травеју приказани су Свети ратници, на сјеверном, а Свети врачи на јужном зиду. У олтарском простору, поред уобичајних иконографских сцена за тај дио храма, приказана је композиција Деизис. Могуће да је у том дијелу сахрањен ктитор или неки заслужни донатор цркве. У горњим зонама су смјештене сцене великих црквених празника и Христових страдања. Остаци старог иконостаса, у који су уметнуте новије иконе, рад је Алексија Лазовића – Бјелопољца у српско-византијском стилу, из 1833. године, а пренесен је из сусједног храма Свете Тројице. У храму је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира све до краја 19. вијека. Храм Свете Тројице Велика црква, посвећена Светој Тројици, подигнута је у 18. вијеку, док је звоник уз њу, складних пропорција, сазидан 1839. године, а након земљотреса 1979. године, је рестауриран. Црква има основу у облику слободног крста са широком полукружном апсидом. Зидана је, као и њен звоник, лијепо обрађеним каменим квадерима постављеним у хоризонталне редове. Храм Свете Тројице је дужине 10,30 м, а ширине 10 м. Грађен је на свод и поплочан је врло лијепим глачаним каменим плочама. Олтар је дуг 5 м, а широк 4,70 м. Има лијепу и пространу свету трпезу од углачане плоче црвеног камена. Храм има двоја врата. Над главним вратима узидана је велика розета, а изнад других врата уздиже се четвороугаони звоник, висок 24 м, са укупно 16 уских и високих заобљених прозора. Звоник завршава са благим зашиљеним кровом покривеним каменим плочама, а на врху има усађен гвоздени крст са 4 јабуке. Иконостас у цркви је рад домаћег сликара Марка Греговића, с краја 19. вијека. Зидне слике, које покривају њену унутрашњост, рад су савременог зографа и имају декоративни карактер. Храм Светог Стефана Одмах поред храма Успења Пресвете Богородице налазио се храм посвећен Светом Стефану, за који се сматра да је саграђен од стране цара Душана. Храм је порушио Махмут Бушатлија 1785. године. Кажу да је приликом турског рушења нестао црквени натпис са цркве Светог Стефана, који је сведочио о подизању храма за вријеме цара Душана. У оближњој згради конака сачуван је дио зида најстарије манастирске цркве која је била посвећена Св. Стефану. У једном подужном луку и пратећем пиластру сачуван је дио живописа са неколико стојећих светитеља, светих ратника – Димитрија, Нестора и Теодора Тирона, изнад којих је фриз медаљона с попрсјима Светитеља који се, због нечитких сигнатура, не могу идентификовати. Према стилским одликама овај живопис се може датовати у крај 16. вијека, док је црквена грађевина којој су припадали, зацијело, много старија, те би традиција по којој је настала у доба Немањића могла бити вјеродостојна. Храм је обновљен 2016-2017. године. Конаци Стара зграда конака грађена је од тесаног камена и везана је са новом зградом. Ове зграде и поменуте цркве ограђене су зидом и сачињавају манастирску порту. У конаку је смјештена манастирска библиотека. Изван порте, у непосредној близини, подигао jе Димитрије Перазић нову једноспратну школску зграду 1851. г., у којој су учитељевали разни калуђери. Свете мошти У манастирској цркви су похрањене у мошчевицима 66 частица Кијевско – печарских мученика, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе. МАНАСТИР ПРЕВЛАКА ДАНАС Настојатељ манастира је архимандрит Хризостом (Нешић) рођен 22. 11. 1971. г. у Ћуприји. Завршио гимназију и Филолошки факултет. Замонашен 21.11.1996. г. Рукоположен за јерођакона 31.08.2003, а за јеромонаха на Божић 2005. г. Одликован је звањем игумана 02.10.2006, а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 30.05.2009. г. Настојатељ манастира Режевићи од 01.08.2011. г. Братство: јеромонах Илија Баћан и јерођакон Сергије Алетић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово девети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Режевићи. За недељу дана, у понедељак 9. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Прасквица. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  8. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, данас на оданије празника Преображења представљамо Вам свештену обитељ манастира Градиште. У Паштровићима, малобројном српском племену које насељава приморску област од Бечића на западу до Буљарице на истоку, манастири су баштинили не само духовну већ и свјетовну историју. У манастирима се народ учио вјери и писмености, славио сопствену прошлост и надао се бољој будућности. Свој идентитет изграђивао је и сачувао у пет старих православних манастира колико их има на подручју Паштровића. Један од њих, манастир Градиште, представљао је и још увијек представља посебно важан центар у духовној вертикали паштровског народа. На овом простору трагови живота људи од праисторије и антике очувани су у материјалној култури, писаној заоставштини, топонимима и усменим предањима. Паштровићи се у писаним документима први пут помињу 1355. године. Народна предања, међутим, истичу аутономију ове области од давнина, као и привилегије добијене још од римског цара Диоклецијана и каснијих владара који су господарили овим простором. Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV вијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани. Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Близу Петровца, одмах изнад мјеста Буљарице, налази се стари манастир Градац или Градиште. Манастир је подигнут на малој узвишици и има диван поглед на море и околину. По народном предању, манастир је подигнут на остацима старих античких грађевина. Данас постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице. Подизање манастира традиција веже за почетак 12. вијека. Градиште се први пут помиње 1305. године, у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору, 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање. Поуздане податке о Градишту налазимо тек почетком 17. вијека, када је обновљен његов главни храм Свeтог Николе. Манастир је био метох манастира Дечана исто као и манастир Дуљево. У манастиру су боравили повремено калуђери Ратачког манастира, а када су Млечићи топовима разорили манастир Ратац, његова обитељ преселила се у Градиште. Од свих паштровских манастира Градиште је најсуровије осјетило одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије када се враћао са похода на Црну Гору, 1785. године Овај манастир је најближи старој турској граници, зато је био опасан јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао одбранити од турских упада. Зид и кула су срушени, али и данас се виде темељи. Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувијек радила манастирска школа, прво у кули а доцније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата. Манастир је страдао у току Првог свјетског рата, када је Аустрија однијела сва манастирска звона, а тако исто и почетком Другог свјетског рата, када су Италијани са три гранате погодили десну страну храма Светог Саве, а доцније запалили манастирске зграде, до темеља.Великим залагањем оца Бориса Каженегре и његове сабраће, манастир је био обновљен 1972. године. Тада је поново изграђен манастирски конак и оправљена сва остала оштећења на храмовима, чак је асфалтиран манастирски пут који се спаја са магистралом. Због честих разарања, Градиште, нема значајнији покретни фонд. У земљотресу 1979. године, Градиште је катастрофално страдало. Манастир је, данас, потпуно обновљен, како његове цркве, тако и зграда конака. Манастир Градиште, поред вјерске, културно-умјетничке и историјске вриједности, представља и једну складну амбијенталну цјелину. МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ Парохијална црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 12 м и широка 6 м. Садашњи изглед добила је почетком XVII вијека, а саграђена је на темељима старије богомоље. Има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Унутрашњост је украшена корнишем са четири пиластра, који на своду прелазе у лукове. Црква је живописана 1620. године, а фреске је израдио поп Страхиња из Будимља, врло угледан мајстор зидног сликарства тога времена. Историчари умјетности сматрају да је његов рад у цркви Св. Николе најосмишљенији и најкомплекснији примјер зидног сликарства поствизантијског периода сачуван на тлу Паштровића. На живопису се издвајају циклуси посвећени чудима патрона цркве, сцене мучеништва Св. Ђорђа, Христових страдања и великих празника. У тој сложености и теолошкој промишљености, својим умјетничким дометом издвајају се монументална фигура Св. Николе, затим фреска Успења Богородице, као и несвакидашња фреска Св. Марије Египћанке која прима причест. Олтарски простор у цркви Св. Николе заузимају старозавјетне сцене Христовог жртвовања и мученичке смрти Св. апостола Петра и Павла. Изузетни иконостас у цркви Св. Николе осликао је 1795. године „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“, како је сам забиљежио овај сликар-иконописац из чувене бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић. Композиција иконостаса указује на прецизно утврђени византијски канон као узор при изради и осликавању. Издвајају се царске двери са мотивом Благовијести, као и престона икона са приказом Деизиса (Христ са Богородицом и Св. Јованом), окружена са дванаест апостола. У доњем дијелу иконостаса представљени су ликови шест стојећих фигура светитеља, међу којима наилазимо на ријетко иконографско рјешење лика Св. Христифора са животињском, односно псећом или магарећом главом. Овај изузетно риједак мотив ближи је грчкој него српској сликарској традицији. Иконостас је настао у вријеме игумана Максима Зеновића, а даровао га је поморски капетан Стијепо Марков Греговић из оближње Кастел Ластве (Петровац на Мору). Занимљиво је нагласити да је свега неколико дана прије снажног земљотреса априла 1979. године иконостас однесен на конзервацију и рестаурацију. Тако је и сачуван, јер је црква у том земљотресу претрпјела знатна оштећења, посебно на своду који је као цјелина заувијек изгубљен. ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ Филијална црква Св. Саве, једнобродна је грађевина дуга 11 м, а широка 6,3 м, а својим истакнутим положајем доминира околином. Сматра се да је подигнута на темељима старије богомоље, а у писаним изворима помиње се да је постојала још 1500. године. Црква је у вријеме игумана Инокентија Павловића и архимандрита Синесија Давидовића добила данашњи изглед. Сазидана је 1855. године, у пасовима од црвеног и бијелог клесаног камена, са звоником на преслицу са три окна. Првобитни иконостас из 1864. био је рад Николе Аспиотиса, грчког мајстора са Крфа. Црква је током више ратова страдала, а у земљотресу 1979. претрпјела je велико разарање, када је, нажалост, уништен и дио старијег иконостаса. Дугогодишњим рестаураторско-конзерваторским радом ова црква је у цјелости обновљена, заједно са оштећеном црквом Св. Николе и манастирским конаком. Осликана је фрескама из радионице мајстора Драгомира Јашовића и његове кћерке Јелене, 2009. године. ЦРКВА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Филијална црква Успења Богородице, лоцирана на манастирском гробљу, дуга је 6 м, а широка 3 м. Представља примјер једноставне једнобродне камене сеоске цркве са полукружном апсидом и звоником. На основу ктиторског натписа зна се да је црква подигнута 1620. године, и да ју је, као и цркву Св. Николе, тада фрескописао поп Страхиња из Будимља. Унутрашњост цркве осликана је портретима српске владарске лозе Немањића: Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, Саве, Стефана Уроша Првог, Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Осим ових портрета, цркву својом љепотом посебно украшавају олтарска фреска Богородице и композиција Успења Богородице. Старији иконостас ове цркве је страдао, а нови је, као и у цркви Св. Саве, израдио архимандрит Павле Калањ, садашњи настојатељ манастира. 900. ГОДИНА МАНАСТИРСКОГ ХРАМА СВЕТОГ НИКОЛЕ У манастиру Градиште у Паштровићима 21. маја 2016. године светом архијерејском Литургијом, свечаном литијом, благосиљањем славског колача и трпезом хришанске љубави прослављена је 900-та годишњица постојања манастирске цркве Светог Николе. Началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Саслуживали су господа Епископи будимски и мјестобљуститељ темишварски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј и брегалнички (Охридска Архиепископија) Марко, као и многобројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, митрополит Амфилохије је подсјетио на народну мудрост да је свака сила за времена, а да је Божја свевремена. „Тој Божјој сили ми се клањамо и она нас окупља, широм свијета, кроз вјекове и у буућим временима. А ево и данас овдје на овоме светоме мјесту, она нас је сабрала. Управо зато што се ово мјесто дотакло те Божје силе, силе Христа васкрслога, оно је и опстало девет стотина година“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је манастир Градиште кроз вјекове био сабиралиште и са истока и са запада. „Он је показатељ да се на вјери гради и на вјери увијек изнова обнавља. Прво се обнавља људска душа. Вјера је основа свега што знамо и чему се надамо, али Божја тврда вјера. Не било каква вјера. Има лажне вјере, има сујевјерја, идеологија на којима моћници овога свијета граде своју вјечност. То су сујевјерја. И онај који не вјерује у Бога, не вјерује да нема Бога. И то је вјера, али лажна вјера“, објаснио је Владика. Владика је додао да све што се сагради на тој невјери, траје онолико колико и тај невјерник. „И оно што је саградио, кад дуне вјетар – нестане. А само, дакле, оно што се гради на тврдој, Божјој вјери, то је вјечно и непролазно“, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, манастирски храм Светог Николе је опходила литија, а потом је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је игуману манастира архиманриту Павлу (Калању) честитао празник и истовремено заблагодарио епископима Лукијану, Доситеју и Марку на присуству и учешћу у овој великој светковини. Он је рекао да њихов долазак у манастир Градиште свједочи, не само јединство наше помјесне Српске Православне Цркве, него и Васељенске Цркве и подсјетио да се ова светковима дешава у току засједања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је уједно и припрема за престојећи Велики Свеправославни Сабор који ће се одржати за Духове на Криту. Митрополит црногорско-приморски се у бесједи осврнуо и на прославу десетогодишњице независности црногорске државе ријечима да Црна Гора само може бити вјечна ако се буде градила на тврдој Божјој вјери. „Колико је било силника и моћника кроз ове двије хиљаде година, а данас се не зна ни мјесто гђе су били. Има их у прашњавим књигама, пише и о Јулију Цезару, Наполеону, Хитлеру, Стаљину, Мао Цедунгу, о моћим империјама од времена Алескандра Мекедонског, који су господарили свијетом или су покушавали да загосподаре, темељећи своју власт на својој сили. А сила њихова је била пролазна. Ево и данас, ових дана у Црној Гори, читамо и гледамо да је „Вјечна Црна Гора“. Дај Боже да буде вјечна Црна Гора. Само питање је на којој сили се темељи Црна Гора и Европа и васиона. Безуман је домаћин који гради кућу на пијеску. Дуну вјетрови, разметну пијесак, нестаје и распада се кућа“, закључио је митрополит Амфилохије. Поводом 900 година манастирског храма Светог Николе манастира Градиште у Паштровићима у овој древној светињи, након вечерње службе, одржана је свечана духовна академија. На почетку академије игуман манастира, архимандрит Павле (Калањ) поздравио је свештенство, свештеномонаштво и вјерни народ. Он је позвао све присутне да се радују и веселе јер славе јубилеј који ријетко ко може да слави. „На овом кршу часни наши преци подигли су ову светињу прије девет вјекова. По народном предању, међутим, а и сви су изгледи да је тако, овдје је и раније био храм. Постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице“, рекао је отац Павле. Он је рекао да све то указује да је манастир Градиште један од најстаријих на овим просторима. „Захваљујем вам се на овако великом присуству и што сте тако здушно подржали ову прославу, што је од свега важније“, рекао је отац Павле (Калањ). Професор Цетињске Богословије др Будимир Алексић говорио је о Буквару инока Саве из 1597. године. „Нарочита је прилика и посебна част говорити о првом српском буквару овдје гдје је он настао, у овом древном манастиру, чију 900-годишњицу данас обиљежавамо“, казао је Алексић. Он је казао да је по својим духовним прегнућима српски народ историјски народ. „Са поменом на Студеницу, мајку српских цркава, на Хиландар, Милешево и друге српске манастире у које спадају и три чувена паштровска манастира - Градиште, Режевићи и Прасквица, девет стотина и више година је хронолошка мјера те традиције. Радосни смо и поносни као народ, јер смо стваралачки трајали, а не само силом прилика вегетирали у тишини или буци историје“, казао је он. Он је додао да је то трајање, истина, било често мучно, патно и трагично, са мучним борбама за опстанак када су људи били усмјерени само да преживе. „Послије турске најезде и губитка државе дуго времена је трајала борба за опстанак, уз скривено његовање и развијање своје традиције. У манастирима се одржавала стара српска духовност, у њима је свијетлила нада да ће тешке кризе и искушења проћи и да ће доћи времена вишег духовног живота“, рекао је Алексић. Доказ да је то тако по Алексићу је и подвиг двојице монаха - јеромонаха Стефана, игумана храма Пречисте Богородице, и јеромонаха Саве из манастира Дечана, чијим је трудом штампан први српски буквар 1597. године у Венецији. Поводом јубилеја је поново штампано репринт издање овога буквара, који је био доступан сабранима у манастиру Градиште. О религиозности Паштровића кроз вјекове говорио је Симо Арменко, а у умјетничком дијелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, етно-појац Даница Никић и ученици ОШ „Мирко Срзентић“ из Петровца. Свечаност ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом, коју ће у манастиру Градиште служити Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење више Епископа наше помјесне Цркве. МАНАСТИР ДАНАС Настојатељ манастира је архимандрит Павле (Калањ), рођен 12. 7. 1950. г. у Бјелини, Бенковац. Монашку школу завршио у манастиру Острогу 1969. г. Замонашен и рукоположен у чин јерођакона октобра 1970. г. у манастиру Прасквица. У чин јеромонаха рукоположен 31. 10. 1970. г. Одликован звањем игумана од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића јула 1993. г. Настојатељ манастира Градиште од 1979. г., иконописац. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 2. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Режевићи. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  9. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи. МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске, под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427). Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи. Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766). О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир. У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године. Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду. Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса. Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира. Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима, на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене СВЕТЕ МОШТИ У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе. ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила. 680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње). Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује. Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави. -Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву. -Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског. -Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру. Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић. Монах др Павле (Кондић) Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997. До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011. ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 26. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Градиште. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  10. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога, представљамо Вам свештену обитељ манастира Подмаине. Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине. Према народном предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година када је потпуно обновљен његов живот. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године, Манастирска здања Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Храмови У манастиру постоје два храма, мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша. Конак Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године. ОБНОВА МАНАСТИРА Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу. Манастир Подмаине - непокориви симбол вјере примораца Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра од Старог града, налази се манастир Подострог, са два храма, од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег се саграђен, мада се у литератури често помиње и под именом Подмаине, што је био назив манастира лоцираног нешто мало ниже, са црквом Свете Петке.Током 18. и 19. вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта бокешке историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба династије Немањића. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог, а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу. Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. вијек, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом нашиј митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смејсти гарнизон, на шта владика није пристао. Петар Други Петровић Његош је радо овдје боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и дио ‘Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обије цркве. У Првом свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негдје посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали дио срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано сједиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ријетка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је посједовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља. Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизмјеничне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горажд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током љета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови цијелог комплекса, поред симонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринијели да се први пут од Бокељшког устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојитељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Сваке недјеље од 19 ч. у манастиру Подмаине можете присуствовати предавањима игумана манастира, оца Рафаила, која су како посјетиоци кажу лијек за срце и душу и велика питања за човјечанство. МАНАСТИР ПОДМАИНЕ ДАНАС Игуман манастира је јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г. Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић. У оквиру манастира покренуто је плодно издаваштву духовне и аскетске литературе: http://manastirpodmaine.org/izdavastvo/ Поред тога, манастирска мисионарска делатност је обогаћена и интернет радио станицом: http://manastirpodmaine.org/radio/ Предавање игумана манастира Подмаине, оца Рафаила: О личности Пресвете Богородице у домостроју спасења Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења. Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило. Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 19. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  11. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, а четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина. Данас, у оквиру петог прилога представљамо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. МАНАСТИР МИХОЉСКА ПРЕВЛАКА У ДОБА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА И РИМСКЕ ДОМИНАЦИЈЕ Домороци ”Илири” из области Превлаке рано су успоставили односе са Грчком. Уломци грчких амфора и атичке црвено-фигуралне посуде и коринтског скифоса (VI и V стољеће прије Христа), нађени су на ободу поља што се спушта у море са сјеверне и јужне стране Превлаке. Периоди Хеленизма, Позног хеленизма и Раноцарског доба, посвједочени су и на налазиштима Свети Лука, Гомилица, Бигово, као и на Превлаци и Страдиотима.Римљани су окупирали источну Јадранску обалу током III-II стољећа пре Христа. Они су на освојеним подручјима оснивали своје колоније, потоње градове, као што су то у Боки били Рисан и Акрувиј, који се тражи на западном крају Грбља, дакле око Превлаке. Стога не треба да чуди постојање репрезентативних римских грађевина на тако погодним и лијепим мјестима као као што су Превлака или острво Страдиоти, на којем такође има остатака из римског доба. На основу досадашњих истраживања утврђено је постојање грађевина на западној страни Превлаке, површине око једног хектара, које су биле снабдјевене системом за гријање подова и зидова а украшене мозаицима, живописом и каменим стубовима. Данас се испред храма Свете Тројице може видјети римски гранитни стуб. На јужној обали је откривена просторија украшена геометријским мозаиком, који је касније покривен шутом, на коме је изграђен нов под, такође украшен мозаиком, али са линеарним украсом. Друге просторије ове монументалне грађевине простирале су се испод Манастира и храма Светог архангела Михаила. Највећи дио осталих римских налаза чине уломци глиненог посуђа III стољећа, амфора италске или сјеверно-афричке производње, стаклених посуда, затим новца и друго. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску, а присуство домородаца једва да се може забиљежити. У таквој средини, како се чини, хришћанство је било од почетка присутно. Није искључено да је још апостол Павле ту проповиједао Еванђеље, а да је његов ученик апостол Тит из Салоне, устројио Цркву и у области данашње Боке. Наша предања биљеже да је апостол Павле проповиједао код Кистања (у античком Бурнуму) и у манастиру Крки, око Омиша, код Требиња, односно да је путовао нашим приморјем. изградњу путева у време управника Далмације П. К. Долабеле, у првој половини првог стољећа. То је било послије суровог угушивања Панонског устанка, који је захватио цијелу Далмацију и Боку 6–9. године нове ере, када су домороци ријешили да се ослободе римске доминације. Више римских путева је спајало град Нарону са Скодром на Бојани и старим Дирахионом (Драч). Обалски пут је водио од Лаусиона (Дубровник), поред Епидаура (Цавтат) преко брда Суторине, Њивица, рта и увале Рибарице, затим трајектом до полуострва Луштице, и даље се преко Кртола лагано спуштао билом брда у Грбаљ, и преко Будве стизао до Скадра. Други пут је био сувоземни, те је обилазио Боку преко околних планина. Апостол Павле и његови ученици могли су проћи кроз Боку оставивши неизбрисив траг – темељ манастира Светог архангела Михаила – у вријеме када ране из Панонског устанка још нису биле зацијељене. Крстионица VII стољећа у манастиру Подластви, као и његови рановизантијски мозаици, показују да је тај манастир основан убрзо за манстиром на Превлаци. Дјело цара Константина Великог (274-337) означило је прекретницу у животу Цркве. Не само што су престали прогони, већ је започето слободно подизање хришћанских богомоља. Ово доба још увијек није археолошки расвијетљено у Боки, али су у планинском залеђу, у оближњем Требињу, тада подигнути крстообразна црква код Чичева и једнобродни храм у Тврдошу. У приближно исто вријеме на Превлаци је успостављен хришћански храм у једној од одаја римског купатила, гдје је било погодно мјесто за окупљање вјерника у ранохришћанско доба. Стално грађење храма око часне трапезе, на истом мјесту током вјекова, а не на неком повољнијем и пространијем мјесту на самој Превлаци, доказује да је ту веома рано успостављен храм унутар римске грађевине. То је било, свакако, из неког посебно важног разлога, можда на мјесту гдје је апостол Павле оставио неизбрисив траг. Установљено је да су на подручју Манастира обновљене или подигнуте неке грађевине током IV-VI стољећа. Досадашња ископавања открила су испод Манастира јужно крило неког већег здања, вјероватно конака из VI стољећа, које се на истоку завршавало малом одајом са подним гријањем, завршеном апсидом на истоку. Изван тих зидова, на западном крају, на нешто нижем тлу, саграђена је у VI стољећу мања правоугаона грађевина још увијек непознате намјене. Откривени су слојеви рушења из доба цара Константина Великог, а потом из доба Велике сеобе народа, с краја IV или почетка V, и из доба напада Авара пред крај VI стољећа. На подручју Манастира нађени су у слојевима земље, осим уломака грнчарије и других предмета, дјелови камених украса грађевина. Међу њима има оних који би се могли датовати у IV и VI столеће. Њихова малобројност указује да су припадали некој мањој, једноставнијој грађевини или су донијети са другог мјеста. Претпоставка да се на мјесту храма Светог архангела Михаила налазила нека изнова саграђена базилика није оправдана, због непостојања услова за подизање тако дугачке грађевине, са два низа стубова. Велики храм, средиште значајног манастира, налазио се, по свој прилици на врху Страдиота. ЕКАТАРИНА ВЛАСТЕЛИНОВИЋ Током XVI-XVIII стољећа области старе манастирске Метохије биле су под млетачком окупацијом, а повремено су доспијевале под турску власт. По укидању Млетачке републике 1797, Боку су преузели Французи. Од 1814. до 1918. Бока је била под аустријском окупацијом. И тада је Михољски збор чувао успомену на стари Манастир. У то вријеме у цијелом Поморју, од Паштровића преко Боке до Дубровника и даље дуж Јадранске обале, ничу родољубиве установе, као што је то у Боки била Српска гарда. Велика добротворка Манастира, контеса Екатерина (родом из Скрадина), сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а удова конта Илије Властелиновића из Рисна, одлучила је да читав иметак уложи за спасавање и обнову Превлачког светилишта. Откупила је трећину Превлаке, са намјером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој иметак није довољан за остварење свих замисли, одлучила је да учини што је могуће. Обновила је дио древног пирга за своје боравиште, као и сусједну кућу за кмета. Умјесто обнове великог храма, намјеравала је да на његовим рушевинама подигне мању цркву, али је по савјету превлачког пароха и од тога одустала. Она је ипак подигла своју задужбину – храм Пресвете Тројице, на темељима старог здања. Очистила је коров и друго дивље растиње, обновила маслињаке и воћњаке, уредила стазе и обални приступ, домаћински одржавала и унапређивала манастирску имовину. На крају је за насљедника половине те имовине тестаментом одредила владику Петра II Петровића Његоша, а другу половину је преписала превлачкој цркви Свете Тројице. Дјелатности контесе Екатерине некима се нису свиђале. Поред много ометања, подметања, пакости, била је чак и претучена тако немилосрдно да је посљедице осјећала до краја живота. На крају, нађена је мртва 1847. године под веома сумњивим околностима. Парох превлачки је у Матици умрлих забиљежио да је Екатерину сахранио „на 22 уре” и то без погребне пратње. Приликом ексхумације њених земних остатака, 1987. године, у предјелу стомака пронађено је оловно зрно ручног ватреног оружја. Контеса је за живота изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара своје задужбине. Излизани натпис на скромној гробници гласи: „Овдје почива контеса Екатерина Властелиновић, покој њеном пепелу“. ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика? „УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.” Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика. ТРОВАЊЕ И РАЗАРАЊА Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу. Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва. “Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”. Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм. Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва. МИРО ИЗ СВЕТИХ МОШТИЈУ Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили. У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”. ОБНОВА МАНАСТИРА Манастир је темељно обновљен негдје у првој трећини IX стољећа. То је вријеме подизања бројних цркви у Боки, као што су првобитни Свети Трифун у Котору (809. године), Свети Петар у Бијелој (до 809. године), Свети Стефан у Врановићима, Свети Тома у Прчању, док су друге обновљене, као што је базилика у Будви. Ова изградња услиједила је послије значајних франачких успјеха у покушају да освоје византијске и српске предјеле Далмације: Византија је изгубила Истру, а на тле које је од давнина било српско, Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. То је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве, и присуство источне цркве ојача, између осталог, и моштима светитеља (Свети Трифун). Особеност новоизграђених цркава је крстообразан план са куполом (Свети Трифун у Котору, Свети Тома у Прчању), какав је вјероватно добио и оронули храм на Превлаци. У ове цркве био је уграђен богат камени украс, такозвани прероманички, препознатљив по преплету, различитим шарама и латинским натписима, у којима се спомињу претежно романска имена ктитора и византијских царева. Рељефима су украшени камени дјелови иконостаса, врата, прозори, капители, цибориј над часном трпезом и друго. Манастир на Превлаци страдао је негдје средином IX стољећа, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, када су опљачкани Будва, Ресинум, Котор и цијела Бока. Тада су Арапи пробали да успоставе у Боки и око ње своју колонију. Напали су и Дубровник. Судбина тадашњих превлачких монаха није установљена – да ли су побијени, заробљени, или су избјегли у неки други манастир. Да су мученички окончали свој живот показује околност да манастир није обновљен по протјеривању Арапа. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, а затим је и Бари ослобођен. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се Манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Чини се да водеће мјесто у Боки преузима неистражен манастир Светог архангела Гаврила на Страдиотима. Храм тог манастира забиљежен је као мјесто гдје је убијен краљ Драгомир, негдје убрзо после 1018. године. На Страдиотима су нађени камени украси који се приближно могу датовати у XI стољеће. У исто вријеме манастир Светог архангела Михаила биљежи се као рушевина, тумба, одакле су вађени камени украси и уграђивани у друге цркве, прије свега у Котору. МАНАСТИР ДАНАС Игуман манастира архимандрит Бенедикт (Јовановић) рођен је 4. 5. 1955 .г. у Сјеници, где је завршио и гимназију 1975 .г., Природно – математички факултет у Београду завршио 1981. г. Замонашио се 1996. г. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха децембра 1997. г. До фебруара 2009. г. био игуман манастира Подмаине у Будви. Одликован звањем архимандрита 2010. г. од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2010.г.). Братство манастира - монаси: Максим Михајловић, Михаило Јанковић, Димитрије Кунарац и Михаило Марјановић; искушеник: Михаило Ћеранић. При манастиру Михољска Превлака, по благослову митрополита Амфилохија, борави монахиња Василиса Мрачевић из манастира Рустово. О манастирском метоху Св. Спаса у Радовићима, по благослову митрополита Амфилохија, брине сестра Нада Стевановић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 12. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Подмаине. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  12. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача. Четврти прилог овог циклуса посвећујемо свештеној обитељи манастира Савина. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА САВИНА Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку. Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека. МАЛА ЦРКВА Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. ВЕЛИКА ЦРКВА Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине, који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију. ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г. РИЗНИЦА Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга. БИБЛИОТЕКА Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа. МАНАСТИРСКИ ВИНОГРАД И ВИНА Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације. Манастирско вино се освештава у Манастиру Савина традиционално на празник Светог великомученика Трифуна 14. Фребруара. Свети Трифун се сматра заштитником винограда и виноградара. Освештано вино је добро за пиће у умереним количинама ради здравља душевног и телесног. Етикета на манастирској флаши је написана традиционалним ћириличним писмом које у овим поднебљима потиче још из IX/X века, наравно у новој редакцији писма. +ИГУМАН САВИНСКИ ВАРНАВА (ГВОЗДЕНОВИЋ) Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Упокојио се у Господу на дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године. ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ (ИМАМОВИЋ) Јеромонах Макарије (Имамовић) рођен је 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ: СВЕТИЊЕ, СВЕТИМА! МАНАСТИР САВИНА ДАНАС Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четврти у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Савина. За недељу дана, у понедељак 5. августа, представићемо Вам свештену Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  13. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача. МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче. Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву. Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже). У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји. Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни. Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност. Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом. У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића) МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран. Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу. Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора. Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква) ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22, а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона. Сликарство Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости. Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик. Иконе Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.” Храм Светог Николе У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена. Конак Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године. Свете мошти Од значајних реликвија хришћанске икумене данас се у манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија Ризница Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености: Рукописне и штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд Библиотека На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче. МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се 4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово трећи у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Морача. За недељу дана, у понедељак 29. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Савина. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  14. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  15. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде. Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици. Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије. У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“. Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника. Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. О ИМЕНУ ОСТРОГ Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Горњи манастир Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату. Доњи манастир Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког. Црква Светог Новомученика Станка На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта. Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића. Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак. Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима Налази се у селу Дуги До на Његушима, на имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна. Свете мошти Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика Ризница Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености: окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова, кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова. (Митрополија црногорско-приморска) МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ! ...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег) Видео запис беседе Митрополита Амфилохија: ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ) ...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара") Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА! ...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог": ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић. Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.) Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић. Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово други у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Острог. За недељу дана, у понедељак 22. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морача. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  16. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир. Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја. ИСТОРИЈА Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију. У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси. Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања. МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе. Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт. ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице. Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју. Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе. РИЗНИЦА Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека. Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496). Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека. Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године. Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић. АРХИВА Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора. Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица. ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје. Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш) ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића од 1. фебруара 2010. године постављен је за намјесника Цетињског манастира). Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  17. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир. Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја. ИСТОРИЈА Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију. У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси. Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања. МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе. Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт. ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице. Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју. Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе. РИЗНИЦА Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека. Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496). Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека. Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године. Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић. АРХИВА Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора. Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица. ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје. Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш) ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића од 1. фебруара 2010. године постављен је за намјесника Цетињског манастира). Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг View full Странице
  18. Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, ”Православнe Црквe Украјине” Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног ”архимандрита” Бориса Бојовића, сада произведеног ”епископа” тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље. Ово чинимо ради обавјештења наивних у Црној Гори, да знају о каквој се ”Цркви” тзв. ЦПЦ ради и каквом њиховом новом ”епископу”. – – – – – Ваше Високопреосвештенство, возљубљени у Христу брате, Са великом тугом пишем ово лично писмо Вашем Високопреосвештенству, јер сам Вас, без икакве своје намјере растужио саслужујући са ”архимандритом” Борисом недавно у Кијеву. Ипак, с пуним разумијевањем, увјеравам Вас, да то што се десило, десило се ненамјерно, а са разлога што смо у прошлости општили са заједницом из Ваше државе, непризнатом од Пуноће Православља, а све до обновљења нашег општења са Свјатјејшим Васељенским Патријархом и другим Помјесним Црквама. То, што се десило 25. маја 2019. године, догодило се без наше намјере, већ усљед немарности и великог броја саслужујућих свештеника. Разумијем да Вас је дани догађај растужио, али желим да Вас увјерим, да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну Цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском Патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више. Познати сте ми по Вашем пастирском и духовном раду, као проповједник Православне Цркве, и са тог разлога, у цјелини Вам откривам своје срце, и молим Вас да схватите дани догађај, као један од првих корака наше младе Помјесне Цркве, као члана породице Светих Божјих Аутокефалних Цркава. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Митрополија црногорско-приморска обавјештава јавност да ових дана са више страна добијамо вијести о наводно ”организованом доласку вјерника из Србије и Републике Српске” у Подгорицу на Тројчиндански сабор 15. јуна 2019. године. Тиме се управо придодају званичне тврдње партије на власти, изазване ставовима опозиције, ”да планирани догађај има искључиво политички карактер”. Из тог разлога и овом приликом истичемо да је Тројчиндански сабор прије свега и изнад свега црквено-литургијски догађај на који су, као и до сада, искључиво и једино позвани православни вјерници, и то који живе у Црној Гори. Такође Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска не организују аутобуски превоз ради доласка вјерника из других држава, нити су упутиле било какав позив било којим политичарима да у име било које политичке опције позивају људе да дођу и учествују на Тројчинданском сабору; на ово искључиво црквено сабрање, чији је повод свенародна прослава Бога љубави откривеног на Тројични дан, на спасење и просвећење свега рода људског, као и призив на братску љубав и слогу и помирење у располућеној Црној Гори. Питамо се: на основу којег Божијег или људског закона, предсједник државе и његова секуларна влада ствара своју партијску ”црногорску цркву”? И, ко је тај који се овдје бави политиком, односно манипулисањем Црквом? Уколико се, пак, проглашава политиком отпор Цркве против угрожавања њеног бића и достојанства, против Владиног Предлога закона о отимању њених храмова и имовине, незапамћеног у историји Црне Горе и шире у свијету, онда то јесте политика – одбране елементарних људских права, а никако политиканство било какве врсте. Православне архијереје, свештенике, монахе, монахиње и вјернике из окружења Црне Горе и васцијелог православног свијета, као и све људе добре воље, позивамо да нас подрже својим молитвама за очување слободе вјере и правде и вјековних права Цркве, њених Светиња и имовине у Црној Гори. Из Митрополије црногорско-приморске
  20. На Велику сриједу, 24. априла Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у манастиру Острогу са почетком у 8 часова и службу јелеосвећења, са почетком у 15 часова. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служиће Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру, са почетком у 8 часова и службу јелеосвећења у 15 часова. На Велики четвртак, 25. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Литургију у Цетињском манастиру у 8 часова. На Велики петак, 26. априла Митрополит Амфилохије и Владика Методије служиће Вечерње са изношењем плаштанице у Цетињском манастиру у 16 часова. На Велику суботу, 27. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Литургију у манастиру Михољска Превлака, са почетком у 8 часова. На ВАСКРС, 28. априла Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, са почетком у 8 часова. Владика Методије служиће Васкршњу литургију у Цетињском манастиру након свечаног Васкршњег јутрења које почиње у 4 часа. У 12 часова Митрополит Амфилохије ће у манастиру Светог Димитрија на Боану Кадића освештати васкрња јаја, а Владика Методије у Вирпазару, такође у 12 часова. На Васкршњи понедјељак, 29. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у цркви Свете Тројице у кутима – Зеленика, са почетком у 9 часова, а онда ће кроз Куте и Зеленику предводити традиционалну Литију. Владика Методије служиће Свету архијерејску литургију у манастиру Врањина на Скадарском језеру, са почетком у 9 часова. На Васкршњи уторак, 30. априла Митрополит Амфилохије служиће Свету службу Божију у Мурини, а Владика Методије у Подмаине, са почетком у 8,30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У складу са древним предањем Цркве о управљању животом Цркве и црквеним добрима и сагласно поретку наше помјесне Православне Цркве Српске – Пећке Патријаршије, данас је одржана сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, највишег самоуправног тијела наше Митрополије, у којем је заступљено како свештенство, тако и вјерни народ. Сабрање је молитвено започело Светом Литургијом у храму Рођења Пресвете Богородице Цетињског манастира, којом приликом је одржан помен и свим упокојеним члановима овог тијела Митрополије, а настављено је у Његошевој сали на економији Цетињског манастира. Епархијски савјет је саслушао и усвојио извјештај Преосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија о његовом раду као надлежног епархијског архијереја у претходној 2018. години, чувши о мноштву активности: освећењу нових и обновљених храмова, парохијских домова, манастирских конака, рукоположењу свештеника и ђакона и монашењу нових монаха и монахиња, као и велики број крштења и вјенчања. Нарочито је наглашено обиљежавање значајних јубилеја у нашој Митрополији у претходној години: 330 година страдања два свештеномученика и четрдесет мученика момишићких, 680 година манастира Стањевићи (обиљежено научним скупом ”Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи” и освећењем обновљеног манастира), вијек мученичког страдања цара Николаја II Романова, великог добротвора Црне Горе (обиљежено освећењем споменика царске породице код манастира Дајбабе), као и 300-годишњица оснивања Топаљске комунитади свечано обиљежена у храму Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, којом приликом је Општини Херцег Нови додјељен орден Светог Саве првог степена. Особита благодарност је изражена Његовом Блаженству Патријарху Антиохијском и цијелог Истока господину Јовану на историјској посјети у октобру прошле године којом приликом је посјетио Цетињски манастир, манастир Острог и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је извијестио Епархијски савјет о избору доскорашњег викара Митрополије црногорско-приморске Епископа диоклијског Кирила Бојовића за редовног епархијског архијереја Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу, главном граду Аргентине, чиме је престала обавеза Митрополита као дугогодишњег Епископа-администратора те Епархије, али не и помоћ наше Митрополије тој Епархији, чији вјерници су, великим дијелом, управо исељеници са подручја Црне Горе. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је, на Митрополитов предлог, изабрао архимандрита Методија Остојића, игумана Цетињског манастира, за Епископа диоклијског, викара наше Митрополије, чија архијерејска хиротонија је обављена прошлог љета, а који ће помагати Митрополиту у обављању архипастирских дужности. Епархијски савјет је, у оквиру својих надлежности, усвојио Завршни рачун за 2018. и Предлог буџета за 2019. годину благајне Епархијског управног одбора и саслушао основне податке о приходима и расходима црквених општина и манастира наше Митрополије. Поднијет је и извјештај о раду Богословије Светог Петра Цетињског и Савјет је упознат са напорима на интегрисању Богословије у црногорски школски систем. Богословија ради на задовољавајућем нивоу, благодарећи многим добротворима и непрестано се ради на унапређењу њене мисије. Савјет је имао прилику и да се упозна са радом Катихетског одбора и стању вјеронауке у Митрополији. У Митрополији тренутно дјелује преко четрдесет школа вјеронауке са око хиљаду и по полазника. Вјеронауку предају и свештеници и лаици, при храмовима и манастирима, а нажалост, вјерска настава, мимо праксе већине европских земаља, још није дио државног школског система. Савјет и овом приликом апелује на надлежне у држави да ступи у дијалог са Црквама и вјерским заједницама ради што скоријег увођења конфесионалне вјерске наставе у јавне основне и средње школе у Црној Гори. У том смислу, Савјет поздравља расположење Владе Црне Горе за дијалог са Црквама и вјерским заједницама у погледу доношења новог, модерног закона о уређењу односа државе са свим традиционалним и новооснованим вјерама у Црној Гори. Савјет и овом приликом понавља принципијелни став Митрополије да је претходни нацрт тог закона из 2015. године такав да га није могуће поправити, јер је највећи број његових рјешења супротан добрим праксама сличног европског и демократског законодавства те проблематике, како је и оцјењен од експерата Венецијанске комисије, те грубо задире у једну од основних људских слобода, коју треба да јемчи свака демократска држава – слободу вјере. Поменути нацрт, за којега се надамо да више неће фигурирати као варијанта, грубо нарушава и право имовине, прописујући нову национализацију, и то драстичнију од оне коју је спроводила тоталитарна послијератна власт, будући да тадашња власт није предвиђала подржављење самих вјерских објеката, за разлику од нацрта из 2015. године. И поред обећања са високих државних адреса, у претходном периоду се наставила незаконита пракса да се, свештеницима, њиховим породицама и монасима и монахињама, који нису држављани Црне Горе, одбијају захтјеви за боравак у Црној Гори. Позивамо надлежне органе да прекину са оваквим поступањем, нарочито имајући у виду да њихова одбијајућа рјешења редовно бивају поништавана пред другостепеним и судским органима Црне Горе. Грађевинско-архитектонски и Економски савјет Митрополије су такође поднијели своје извјештаје о раду и дјеловању током 2018. године о градњи и обнови, односно заштити економских интереса Митрополије, а Савјет је саслушао и извјештај о активностима на пољу евиденције непокретности Митрополије, стварања јединственог информационог система катастра Митрополије и дјеловању у погледу заштите њене имовине. Директор Информативно-издавачке установе ”Светигора” је поднио свој извјештај о пројектима књишког и издаваштва часописа ”Светигоре” у претходној години, а директор Радија Светигоре, у оквиру којег ради и портал Митрополије, поднио је извјештај о раду тих медија за 2018. годину. Радио покрива преко 80 посто територије Црне Горе на дванаест фреквенција. Савјет је са пажњом саслушао извјештај Добротворног фонда Митрополије ”Човјекољубље” и подржао његове активности од којих се издвајају: 175 хиљада подјељених бесплатних оброка у три народне кухиње – у Подгорици, на Цетињу и Беранама (у јануару ове године је отворена и народна кухиња у Бијелом Пољу). Преко канцеларије ”Човјекољубља” у Подгорици новчана и помоћ у намирницима и гардероби је подјељена за око 500 породица и појединаца, а у овај број не улазе они којима се помогло из благајне Епархијског управног одбора на Цетињу, из манастира Острога и других црквених јединица (треба имати у виду да ове црквене јединице дају и немали број стипендија ђацима богословије, других средњих школа, као и студентима теологије и других факултета), гдје се такође јавља велики број потребитих. Човјекољубље је, у току претходне године, организовало и стамбена збрињавања једне осмочлане и једне десеточлане породице, које су добиле куће са припадајућим земљиштем. При ”Човјекољубљу” дјелује и програм ”Њега лица у потреби” у оквиру кога 18 волонтера свакодневно или више пута недељно помаже старијим и немоћним појединцима на Цетињу и у Подгорици. Друштво добровољних давалаца крви ”42 момишићка мученика” у Подгорици има око 250 чланова и имало је више акција током претходне године. Значајна помоћ је, након увођења такси на производе из Србије и БиХ на територији Косова и Метохије, упућена у Народне кухиње Рашко-призренске епархије ”Мајка девет Југовића”, и она износи око 125 тона хране и основних хигијенских производа, прослијеђених у седам шлепера, чиме су Митрополија и народ Црне Горе показали колико им је стало до нашег народа на Косову и Метохији. Епархијски савјет је саслушао и извјештај о пословању Централног магацина Митрополије, у којем су централизоване робне набавке свих црквених потрепштина за потребе храмова и манастира Митрополије, као и о активностима Поклоничко-туристичке агенције ”Одигитрија”, која је организовала велики број ходочасничких путовања до хришћанских светиња у окружењу, али и до Свете Горе Атонске, Јерусалима и Свете Земље. Епархијски савјет подсјећа јавност на велики јубилеј који наша помјесна Српска Патријаршија прославља ове године – 800 година независности Жичке Архиепископије, потоње Пећке Патријаршије, обновљене у лику Српске Православне Цркве након историјског ослобођења и уједињења нашег народа након Првог свјетског рата. Светосавска Епископија, односно Митрополија зетска (добила статус Митрополије, онда кад је Пећка Архиепископија уздигнута на степен Патријаршије) органски је дио Пећке Патријаршије од њеног оснивања и овом приликом Савјет изражава своју приврженост јединству наше помјесне Српске Патријаршије и свеукупног Православља, одбацујући све позиве за непотребно, неканонско и нецрквено преиспитивање статуса Православне Цркве на територији Црне Горе, ма од кога долазили. Савјет се посебно обраћа медијима, апелујући на њих да буду пажљивији и одговорнији према институцији која дијели добро и зло са Црном Гором већ осам вијекова, те да не подлежу притисцима, ширећи неистине и непровјерене чињенице о Православној Цркви. Критика сваке институције, па и Цркве, може бити корисна и благотворна, али пропаганда и кампања која од људи и институција прави мете, неодговорна је и није у складу са усвојеним медијским стандардима и елементарним етичким и људским нормама. Искривљивање чињеница и фактичког стања директно вријеђа православне вјернике у Црној Гори, који су већинско становништво Црне Горе. Епархијски савјет изражава своје искрено саучешће породицама несрећно пострадалих у несрећи у близини манастира Врањине, молећи се непрестано за њих – искрене и посвећене православне хришћанске вјернике. Молећи се Господу нашем Исусу Христу за све овдашње православне вјернике, за све грађане наше земље и добробит Црне Горе, Цркве васељенске и свих људи добре воље, желимо да нас Света Четрдесетница која је у току достојно припреми за прослављање Великог и Свијетлог празника Васкрсења Христовог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У складу са древним предањем Цркве о управљању животом Цркве и црквеним добрима и сагласно поретку наше помјесне Православне Цркве Српске – Пећке Патријаршије, данас је одржана сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, највишег самоуправног тијела наше Митрополије, у којем је заступљено како свештенство, тако и вјерни народ. Сабрање је молитвено започело Светом Литургијом у храму Рођења Пресвете Богородице Цетињског манастира, којом приликом је одржан помен и свим упокојеним члановима овог тијела Митрополије, а настављено је у Његошевој сали на економији Цетињског манастира. Епархијски савјет је саслушао и усвојио извјештај Преосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија о његовом раду као надлежног епархијског архијереја у претходној 2018. години, чувши о мноштву активности: освећењу нових и обновљених храмова, парохијских домова, манастирских конака, рукоположењу свештеника и ђакона и монашењу нових монаха и монахиња, као и велики број крштења и вјенчања. Нарочито је наглашено обиљежавање значајних јубилеја у нашој Митрополији у претходној години: 330 година страдања два свештеномученика и четрдесет мученика момишићких, 680 година манастира Стањевићи (обиљежено научним скупом ”Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи” и освећењем обновљеног манастира), вијек мученичког страдања цара Николаја II Романова, великог добротвора Црне Горе (обиљежено освећењем споменика царске породице код манастира Дајбабе), као и 300-годишњица оснивања Топаљске комунитади свечано обиљежена у храму Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, којом приликом је Општини Херцег Нови додјељен орден Светог Саве првог степена. Особита благодарност је изражена Његовом Блаженству Патријарху Антиохијском и цијелог Истока господину Јовану на историјској посјети у октобру прошле године којом приликом је посјетио Цетињски манастир, манастир Острог и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је извијестио Епархијски савјет о избору доскорашњег викара Митрополије црногорско-приморске Епископа диоклијског Кирила Бојовића за редовног епархијског архијереја Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу, главном граду Аргентине, чиме је престала обавеза Митрополита као дугогодишњег Епископа-администратора те Епархије, али не и помоћ наше Митрополије тој Епархији, чији вјерници су, великим дијелом, управо исељеници са подручја Црне Горе. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је, на Митрополитов предлог, изабрао архимандрита Методија Остојића, игумана Цетињског манастира, за Епископа диоклијског, викара наше Митрополије, чија архијерејска хиротонија је обављена прошлог љета, а који ће помагати Митрополиту у обављању архипастирских дужности. Епархијски савјет је, у оквиру својих надлежности, усвојио Завршни рачун за 2018. и Предлог буџета за 2019. годину благајне Епархијског управног одбора и саслушао основне податке о приходима и расходима црквених општина и манастира наше Митрополије. Поднијет је и извјештај о раду Богословије Светог Петра Цетињског и Савјет је упознат са напорима на интегрисању Богословије у црногорски школски систем. Богословија ради на задовољавајућем нивоу, благодарећи многим добротворима и непрестано се ради на унапређењу њене мисије. Савјет је имао прилику и да се упозна са радом Катихетског одбора и стању вјеронауке у Митрополији. У Митрополији тренутно дјелује преко четрдесет школа вјеронауке са око хиљаду и по полазника. Вјеронауку предају и свештеници и лаици, при храмовима и манастирима, а нажалост, вјерска настава, мимо праксе већине европских земаља, још није дио државног школског система. Савјет и овом приликом апелује на надлежне у држави да ступи у дијалог са Црквама и вјерским заједницама ради што скоријег увођења конфесионалне вјерске наставе у јавне основне и средње школе у Црној Гори. У том смислу, Савјет поздравља расположење Владе Црне Горе за дијалог са Црквама и вјерским заједницама у погледу доношења новог, модерног закона о уређењу односа државе са свим традиционалним и новооснованим вјерама у Црној Гори. Савјет и овом приликом понавља принципијелни став Митрополије да је претходни нацрт тог закона из 2015. године такав да га није могуће поправити, јер је највећи број његових рјешења супротан добрим праксама сличног европског и демократског законодавства те проблематике, како је и оцјењен од експерата Венецијанске комисије, те грубо задире у једну од основних људских слобода, коју треба да јемчи свака демократска држава – слободу вјере. Поменути нацрт, за којега се надамо да више неће фигурирати као варијанта, грубо нарушава и право имовине, прописујући нову национализацију, и то драстичнију од оне коју је спроводила тоталитарна послијератна власт, будући да тадашња власт није предвиђала подржављење самих вјерских објеката, за разлику од нацрта из 2015. године. И поред обећања са високих државних адреса, у претходном периоду се наставила незаконита пракса да се, свештеницима, њиховим породицама и монасима и монахињама, који нису држављани Црне Горе, одбијају захтјеви за боравак у Црној Гори. Позивамо надлежне органе да прекину са оваквим поступањем, нарочито имајући у виду да њихова одбијајућа рјешења редовно бивају поништавана пред другостепеним и судским органима Црне Горе. Грађевинско-архитектонски и Економски савјет Митрополије су такође поднијели своје извјештаје о раду и дјеловању током 2018. године о градњи и обнови, односно заштити економских интереса Митрополије, а Савјет је саслушао и извјештај о активностима на пољу евиденције непокретности Митрополије, стварања јединственог информационог система катастра Митрополије и дјеловању у погледу заштите њене имовине. Директор Информативно-издавачке установе ”Светигора” је поднио свој извјештај о пројектима књишког и издаваштва часописа ”Светигоре” у претходној години, а директор Радија Светигоре, у оквиру којег ради и портал Митрополије, поднио је извјештај о раду тих медија за 2018. годину. Радио покрива преко 80 посто територије Црне Горе на дванаест фреквенција. Савјет је са пажњом саслушао извјештај Добротворног фонда Митрополије ”Човјекољубље” и подржао његове активности од којих се издвајају: 175 хиљада подјељених бесплатних оброка у три народне кухиње – у Подгорици, на Цетињу и Беранама (у јануару ове године је отворена и народна кухиња у Бијелом Пољу). Преко канцеларије ”Човјекољубља” у Подгорици новчана и помоћ у намирницима и гардероби је подјељена за око 500 породица и појединаца, а у овај број не улазе они којима се помогло из благајне Епархијског управног одбора на Цетињу, из манастира Острога и других црквених јединица (треба имати у виду да ове црквене јединице дају и немали број стипендија ђацима богословије, других средњих школа, као и студентима теологије и других факултета), гдје се такође јавља велики број потребитих. Човјекољубље је, у току претходне године, организовало и стамбена збрињавања једне осмочлане и једне десеточлане породице, које су добиле куће са припадајућим земљиштем. При ”Човјекољубљу” дјелује и програм ”Њега лица у потреби” у оквиру кога 18 волонтера свакодневно или више пута недељно помаже старијим и немоћним појединцима на Цетињу и у Подгорици. Друштво добровољних давалаца крви ”42 момишићка мученика” у Подгорици има око 250 чланова и имало је више акција током претходне године. Значајна помоћ је, након увођења такси на производе из Србије и БиХ на територији Косова и Метохије, упућена у Народне кухиње Рашко-призренске епархије ”Мајка девет Југовића”, и она износи око 125 тона хране и основних хигијенских производа, прослијеђених у седам шлепера, чиме су Митрополија и народ Црне Горе показали колико им је стало до нашег народа на Косову и Метохији. Епархијски савјет је саслушао и извјештај о пословању Централног магацина Митрополије, у којем су централизоване робне набавке свих црквених потрепштина за потребе храмова и манастира Митрополије, као и о активностима Поклоничко-туристичке агенције ”Одигитрија”, која је организовала велики број ходочасничких путовања до хришћанских светиња у окружењу, али и до Свете Горе Атонске, Јерусалима и Свете Земље. Епархијски савјет подсјећа јавност на велики јубилеј који наша помјесна Српска Патријаршија прославља ове године – 800 година независности Жичке Архиепископије, потоње Пећке Патријаршије, обновљене у лику Српске Православне Цркве након историјског ослобођења и уједињења нашег народа након Првог свјетског рата. Светосавска Епископија, односно Митрополија зетска (добила статус Митрополије, онда кад је Пећка Архиепископија уздигнута на степен Патријаршије) органски је дио Пећке Патријаршије од њеног оснивања и овом приликом Савјет изражава своју приврженост јединству наше помјесне Српске Патријаршије и свеукупног Православља, одбацујући све позиве за непотребно, неканонско и нецрквено преиспитивање статуса Православне Цркве на територији Црне Горе, ма од кога долазили. Савјет се посебно обраћа медијима, апелујући на њих да буду пажљивији и одговорнији према институцији која дијели добро и зло са Црном Гором већ осам вијекова, те да не подлежу притисцима, ширећи неистине и непровјерене чињенице о Православној Цркви. Критика сваке институције, па и Цркве, може бити корисна и благотворна, али пропаганда и кампања која од људи и институција прави мете, неодговорна је и није у складу са усвојеним медијским стандардима и елементарним етичким и људским нормама. Искривљивање чињеница и фактичког стања директно вријеђа православне вјернике у Црној Гори, који су већинско становништво Црне Горе. Епархијски савјет изражава своје искрено саучешће породицама несрећно пострадалих у несрећи у близини манастира Врањине, молећи се непрестано за њих – искрене и посвећене православне хришћанске вјернике. Молећи се Господу нашем Исусу Христу за све овдашње православне вјернике, за све грађане наше земље и добробит Црне Горе, Цркве васељенске и свих људи добре воље, желимо да нас Света Четрдесетница која је у току достојно припреми за прослављање Великог и Свијетлог празника Васкрсења Христовог. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Људи који дају неодговорне и увредљиве изјаве о настојањима Митрополита Амфилохија, свештенства и вјерног народа Митрополије да служе на остацима древног хришћанског храма, као и новинари који, без настојања да испитају догађај, некритички преносе њихове изјаве, уствари су они који дижу тензије поводом овог сасвим мирног и редовног догађаја црквеног живота. Чињенице говоре следеће: умировљени парох улцињски протојереј-ставрофор Радојица Божовић, којега сви Улцињани добро познају, служио је на Свачу већ двадесет година на празник Рођења Светог Јована Крститеља, у народу познат као Ивањдан. Митрополит Амфилохије је на Свачу, прије јучерашњег дана, служио на исти дан већ неколико пута (најмање три). Да ли је ико у јавности чуо за било какав проблем на Свачу свих тих година? Наравно да није, јер проблема није ни било, већ су повремено чак и локални мјештани исламске вјере узимали учешће на празничним слављима. Јуче се, потпуно неизазвано, појавила група људи, који су покушали да забране службу на остацима цркве Светог Јована и тиме навукли на себе пажњу јавности. Полиција је коректно поступала и без инцидента омогућила Митрополиту и окупљеном свештенству и народу да одслуже Свету службу, додуше поред цркве Светог Јована, што смо у Митрополији нерадо, али мирно прихватили, разумјевши да је то мјера компромиса да празник прође што је мирније могуће. Иначе, црква Светог Јована (обновљена од краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I), чији су остаци дјелимично сачувани, саграђена је у XIII вијеку, на остацима ранијих, много старијих храмова, међу којима је посљедњи срушен од Монгола 1242. године. Град Свач је везан за династије Војислављевића (од којих су, по појединим истраживачима, неки и сахрањени на Свачу), Немањића и Балшића, а посебно за личност која се на особит начин поштује у нашој Цркви – Светог Јована Владимира, који је у граду имао своју престоницу (по савременим истраживањима, могуће је и да је првобитно био сахрањен у овој цркви), а Митрополија је у његов спомен подигла велики храм у Бару. У непосредној близини Свача је и брдо Облик (Владимир) на коме су остаци цркве посвећене Светом Јовану Владимиру, која се помиње у XV вијеку, а по овоме светоме се и читава област зове Владимир. Не видимо како би икоме сметало да у тој цркви одслужимо службу Божију у славу Господа, а у спомен Светог Јована Владимира и његовог небеског заштитника Светога Јована Крститеља, тим прије што нико деценијама око ове службе није правио питање. Што се тиче бриге за ову цркву појединих високих дужносника Општине Улцињ, који нису били на висини својих функција у коментарима јучерашњег догађаја, обавјештавамо јавност да је црква препуштена на милост и немилост сваком случајном пролазнику и управо је предлог Митрополије да се црква обнови, затвори и заштити, а да не остане заробљена челичном конструкцијом, постављеној претходних мјесеци, те да по њој не буду убудуће разбацане људске кости, које вјероватно потичу од ктитора овога храма. Не знамо одакле икоме идеја да врши некакве ”надзоре” послије Литургије, те да утврђује да ли је током молитве било некаквих ”интервенција” или ”материјалне штете”?! Такве изјаве су увредљиве и омаловажавајуће за све православне вјернике који су тога дана били окупљени на Свачу. Закључак је, дакле, да се не ради ни о каквој ”провокацији”, ”освајању”, ”оргијању” од стране Митрополије, већ о уобичајеној празничној Светој Литургији, коју је, из непознатих разлога, покушала да спријечи мања група људи, чији представници, узгред, по личном изјашњењу, уопште нису хришћани, те није примјерено да имају потребу да распоређују ко ће, гдје, кад и како да служи хришћанске службе. За шта је, уосталом, направљен тај храм него да се у њему Богу молимо? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Јучерашњи догађај је, без икакве потребе, привукао пажњу јавности, те, нажалост, опет, у дијелу медија, приказао Митрополију црногорско-приморску као неког наводног узурпатора и провокатора. Ништа није даље од истине. Људи који дају неодговорне и увредљиве изјаве о настојањима Митрополита Амфилохија, свештенства и вјерног народа Митрополије да служе на остацима древног хришћанског храма, као и новинари који, без настојања да испитају догађај, некритички преносе њихове изјаве, уствари су они који дижу тензије поводом овог сасвим мирног и редовног догађаја црквеног живота. Чињенице говоре следеће: умировљени парох улцињски протојереј-ставрофор Радојица Божовић, којега сви Улцињани добро познају, служио је на Свачу већ двадесет година на празник Рођења Светог Јована Крститеља, у народу познат као Ивањдан. Митрополит Амфилохије је на Свачу, прије јучерашњег дана, служио на исти дан већ неколико пута (најмање три). Да ли је ико у јавности чуо за било какав проблем на Свачу свих тих година? Наравно да није, јер проблема није ни било, већ су повремено чак и локални мјештани исламске вјере узимали учешће на празничним слављима. Јуче се, потпуно неизазвано, појавила група људи, који су покушали да забране службу на остацима цркве Светог Јована и тиме навукли на себе пажњу јавности. Полиција је коректно поступала и без инцидента омогућила Митрополиту и окупљеном свештенству и народу да одслуже Свету службу, додуше поред цркве Светог Јована, што смо у Митрополији нерадо, али мирно прихватили, разумјевши да је то мјера компромиса да празник прође што је мирније могуће. Иначе, црква Светог Јована (обновљена од краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I), чији су остаци дјелимично сачувани, саграђена је у XIII вијеку, на остацима ранијих, много старијих храмова, међу којима је посљедњи срушен од Монгола 1242. године. Град Свач је везан за династије Војислављевића (од којих су, по појединим истраживачима, неки и сахрањени на Свачу), Немањића и Балшића, а посебно за личност која се на особит начин поштује у нашој Цркви – Светог Јована Владимира, који је у граду имао своју престоницу (по савременим истраживањима, могуће је и да је првобитно био сахрањен у овој цркви), а Митрополија је у његов спомен подигла велики храм у Бару. У непосредној близини Свача је и брдо Облик (Владимир) на коме су остаци цркве посвећене Светом Јовану Владимиру, која се помиње у XV вијеку, а по овоме светоме се и читава област зове Владимир. Не видимо како би икоме сметало да у тој цркви одслужимо службу Божију у славу Господа, а у спомен Светог Јована Владимира и његовог небеског заштитника Светога Јована Крститеља, тим прије што нико деценијама око ове службе није правио питање. Што се тиче бриге за ову цркву појединих високих дужносника Општине Улцињ, који нису били на висини својих функција у коментарима јучерашњег догађаја, обавјештавамо јавност да је црква препуштена на милост и немилост сваком случајном пролазнику и управо је предлог Митрополије да се црква обнови, затвори и заштити, а да не остане заробљена челичном конструкцијом, постављеној претходних мјесеци, те да по њој не буду убудуће разбацане људске кости, које вјероватно потичу од ктитора овога храма. Не знамо одакле икоме идеја да врши некакве ”надзоре” послије Литургије, те да утврђује да ли је током молитве било некаквих ”интервенција” или ”материјалне штете”?! Такве изјаве су увредљиве и омаловажавајуће за све православне вјернике који су тога дана били окупљени на Свачу. Закључак је, дакле, да се не ради ни о каквој ”провокацији”, ”освајању”, ”оргијању” од стране Митрополије, већ о уобичајеној празничној Светој Литургији, коју је, из непознатих разлога, покушала да спријечи мања група људи, чији представници, узгред, по личном изјашњењу, уопште нису хришћани, те није примјерено да имају потребу да распоређују ко ће, гдје, кад и како да служи хришћанске службе. За шта је, уосталом, направљен тај храм него да се у њему Богу молимо? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...