Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморске:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 43 results

  1. Опет и опет у Црној Гори је на удару Црква и привођење и процесуирање свештенства. Овога пута у Бару и то на празник његовог покровитеља и заштитника, Светог Јована Владимира. Ако узмемо у обзир да смо од 12. маја, када је утамничен владика Јоаникије са својих 8 свештеника, до данас имали на десетине сличних или идентичних кршења прописа НКТ-а и да нико није процесуиран или кривично гоњен, онда је потпуно јасно да су мјере које се прописују у служби прогона Цркве и спречавање њене мисије. Прије петнаестак дана Уставни суд Француске наложио је предсједнику ове најсекуларније државе, да у року од седам дана отвори све Цркве и омогући вјерницима да несметано учествују у богослужењима јер је одлука о забрани вршења вјерских обреда повреда елементарних људских права и слобода. Током трајања коронавируса, полиција је вршила правно и духовно насиље над нашим црквама. Не само што вјерницима није било могуће присуство на богослужењима, већ им је без икаквог, налога, одлуке или мјере, било забрањено да уопште посјете храмове. Да додамо и привођење Митрополита Амфилохија и свештеника без иједног оправданог разлога. Цијело вријеме смо као Црква ћутали и трпјели понижења и увреде, нисмо предузимали никакве радње, ради општег интереса и здравља људи, а Црква се увијек стара о цјеловитом здрављу човјековом, и духовном и тјелесном. Током трајања пандемије Црква је свакодневно приносила молитве за оздрављење од ове опаке болести за све људе цијелога свијета. Свакако да су знање и жртва медицинског особља помогли многима да се исцијеле и одређене предузете мјере су дале резултата, али такође благодарећи молитвама и благословима Светог Василија, Светог Петра и осталих светитеља пред којима се на свакој служби читала молитва за заштиту од вируса патријарха румунског Данила, овај народ се сачувао од већих последица. Али и када је проглашен крај епидемије, то насиље над Црквом се наставља и не дозвољава нам се да своје празнике и славе прослављамо на начин како се то вјековима чини. Уважена господо из власти, Литија је богослужбени обред и поредак, њој претходи молитва у Цркви и та молитва се прелива на улице гдје се благослов шири на цио град, село или крај. У току ње се читају дјелови из Светог јеванђеља, проузносе молитве за његове житеље, управитеље, за здравље и напредак. Забранити Литије је атак на богослужење Цркве и њен вјековни поредак и праксу. Да подсјетимо, вирус је ушао у Црну Гору тек када су обустављене литије. Хапсити и судити свештенству само зато што ради свој посао и врши службу Богу је злочин! Литије, које су пробудиле и ослободиле овај народ, су показале пут којим треба да иде Црна Гора. Тај пут је пут братске љубави, слоге, праштања и јединства, не у мржњи, него у љубави према Богу и према ближњима. Зато је на њима било мјеста за све без обзира на нацију, партију, идеологију па чак и вјеру. Гледајући шта се дешава ових дана у Америци, раније по Европи, гдје на улицама влада хаос и насиље, наше Литије постале су феномен јединствен у свијету зато што су покренуте, не земаљским пролазним интересима, него Божанском љубављу и чежњом за истинску слободу. Ако је нешто осветлало образ Црној Гори пред лицем цијелога свијета то су величанствене литије. Једина институција у којој су те наше разлике превазиђене последњих деценија је Црква Христова у Црној Гори – Српска Православна Црква. Политичке странке и удружења у последње вријеме се често оглашавају на црквене теме – понекад гласније и од саме Цркве, чиме се она све више употребљава и злоупотребљава у остваривање нечијих политичких, приземних и пролазних интереса. Јавност то зна и Црква на то стално подсјећа и себе и друге, да политика и политичари, владике и свештеници пролазе, а Црква остаје вјечна и непоколебљива. Политичке партије и идеологије живе и зависе од избора, Црква је надживјела све идеје и идеологије, прогоне и распећа, царства и владаре увијек свједочећи вјечно људско достојанство. У контексту партијашења и странчарења, политичарима су важни бирачи и људе се посматрају као бројке, за Цркву је важан сваки човјек, јер на свакоме је урезан лик Божији, сваки је наш ближњи, наш брат и вјечни сабрат, кроз кога се провјерава и наша љубав према Богу и наше трпљење. Зато је цио наш живот у знаку крстообразне љубави, према ближњем по хоризонтали и према Богу по вертикали. Једно без другог не бива. Сви који знају шта је Црква, морају знати и да се она не може поистовјетити ни са једном партијом, идејом, ни идеологијом, нацијом, ни државом. Политичари су чланови Цркве, радо виђени у Цркви, и највише помажу ако о Цркви брину као њена дјеца, а не из позиције политичких или других организација. Својом љубављу Црква превазилази све и грли све подједнако. Угледајући се на Христа, који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, Црква благосиља и брине чак и о својим гонитељима и моли се за њих да у свом безумљу и мржњи не изгубе душу и образ зарад пролазног кратког живота и интереса. Вјечна је истина да је узалуд човјеку да цио свијет задобије ако души својој науди. Црква је увијек благослиљала и благосиљаће све који раде на добробити народа и на напредак и слогу. Који позивају на мир и љубав, а не на сукобе и мржњу. Нарочито су благословени они који жртвују себе ради добра других. Исто тако не могу и нису благословени они који друге, па чак и Цркву, жртвују зарад личних, политичких и других интереса, без обзира са које стране или из којег центра моћи долазили. Црква има само један центар моћи а то је Животворна, Нераздјељива и Вјечножива и свепрожимајућа сила Свете Тројице – Бога љубави којој се хришћани једино клањају и покоравају, а чији празник ових дана прослављамо. Још једном молимо и преклињемо Богом и светим Божијим угодницима, очински и братски све, а нарочито власт у Црној Гори, као најодговорнијег чиниоца у друштву, да престанете са гоњењем и злоупотребом Цркве. Тиме не чините зло Цркви, свештеницима и вјерујућем народу, јер је нама част и радост за вјеру подносити понижења, муке и страдања, већ чините зло себи, навлачећи проклетсво на своје породице и друштво у цјелини. Нека свако ради свој посао на које га је друштво призвало, а у Црној Гори проблеми се нагомилали и има посла на све стране. Цркву и светиње оставите да воде онима који су зато призвани и позвани, за то се школовали, и живот свој посветили. Такође, захтијевамо да се престане са селективном и дискриминаторном примјене закона и прописа и да се моментално прекину судски процеси који се воде против Владике Јоаникија, свештенства и вјерног народа, јер су ови поступци пољуљали и онако слабо повјерење између Државе и Цркве, нарушено изгласавањем неуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповијести и продубили подјеле и свеопшту кризу у друштву, потврђујући да у Црној Гори одавно не важе подједнако закони за све. Тиме су угрожени темељи модерног и демократског друштва заснованог на владавини права, што је оцјена и свих међународних релеватних институција. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Цетиње, 4. мај 2020. Умољавамо Владу Црне Горе и Национално координационо тијело које је она формирала, да успоставе цивилизован однос са Српском Православном Црквом у овом времену великих друштвених искушења по сваком питању. Ево има више од годину дана како се Црква на бруталан начин дискриминише и игнорише од стране црногорске власти и то баш у периоду (од почетка прошле године – па све до данас) када наш народ и цијело црногорско друштво потресају велике и значајне теме: правно уређење односа државе са црквама и вјерским заједницама; свеопшта борба за бољу и просперитетнију будућност грађана; борба против вируса чије је ширење у свијету регистровано као пандемија, а који је, Божијим допуштењем, дошао и до нас… Званични и конструктивни састанци представника Владе и СПЦ догађали су се, углавном на иницијативу саме Цркве (изражену путем дописа или јавним позивима или мирним, достојанственим молитвеним грађанским протестима) и било их је, нажалост, премало. О историји једностраног доношења Закона о слободи вјероисповјести нећемо овдје трошити ријечи. О недостатку било какве Владине иницијативе да се, мимо тога, договарамо о узајамној сарадњи по питању рјешавања разних друштвених проблема – излишно је и говорити. Довољно је рећи, да је Влада, својом непромишљеном политиком и тактиком, довела до тога да једино СПЦ од свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори нема потписан уговор са државом о међусобној сарадњи, све под изговором да се није регистровала, иако Закон из 1977. године то није ни тражио. При томе, Влада до данас игнорише одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 26. маја 2006. године, којом је, поводом стицања независности Црне Горе (21. маја), основан Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са четири епископије које дјелују у данашњим границама Црне Горе, на челу са Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским. Та одлука је званично уручена од овдашњих епископа тадашњем Предсједнику Црне Горе господину Вујановићу, као што је то потврдила Митрополија актом упућеним 2012. године тадашњем министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу (садашњем предсједнику Скупштине). Оба документа представљамо јавности у прилогу уз ово саопштење. И поред тога се свих ових година наша Црква дискриминаторски оптужује за одбијање пријављивања пред државом, што би примјеном новог безаконог Закона произвело њену још изразитију дискриминацију. И коначно – епидемија новог коронавируса! Од самог почетка ове непогоде Црква је разумјела озбиљност ситуације, и моментално – са првим Владиним мјерама (који се испрва нијесу тицали самих вјерских обреда) обуставила сва (бројна и врло честа) окупљања вјерника у својој организацији. Привремено обустављање литија је мјера која је показала нашу максималну одговорност – иако, од самог почетка, није наишла на симпатије великог броја грађана. Ето – има пуно оних који памте да вируса у Црној Гори није ни било – док су трајале црквене литије! О томе – толико. Ко може, до краја и унапријед, Божију вољу знати? Али од самог почетка смо нудили Влади оперативну и конкретну сарадњу. Нудили смо је као најбројнија вјерска институција која окупља највећи број грађана и чији вјерски обреди, самим тим, захтјевају посебну организацију или бар јасне и недвосмислене разлоге обуставе. А њих нијесмо ни видјели ни разумјели у оним мјерама које изричито бране грађанима да се окупе у храму (чак и послије завршеног богослужења!), а дозвољавају, тим истим грађанима, да се у близини тог истог храма, и у исто доба дана окупе пред пиљаром, банкоматом или на градилишту! Од почетка смо нудили нашу помоћ и помогли, колико смо могли, тамо гдје је црногорским болницама било најпотребније. Нијесмо обустављали рад наших народних кухиња у највећим градовима Црне Горе, него смо га додатно појачали. Наше молитве за престанак епидемије су учестале – у свакој градској и манастирској цркви. Тражили смо тјешњу сарадњу са НКТ, како бисмо се боље разумјели, и како не би било неспоразума на терену. Наше су ријечи и предлози тешко допирали до Владе, и често бисмо остајали без одговора. Један једини састанак са љекарима из НКТ имали смо – на нашу иницијативу, уочи Васкрса, иако су вјерски обреди били честа тема саопштења и коментара људи из НКТ. Питамо се – чему толика једностраност? Зашто се Црква толико игнорише? Како другачије да покажемо да смо спремни на сарадњу него овим што смо до сад чинили? Треба ли секуларна држава да организује црквену структуру – своју тзв. аутокефалну цркву (јединствен случај у Европи и свијету), на предлог предсједника државе, или да афирмише као цркву познату минорну племенско-партијску групацију, па да се тек тада и тек тако прихвати испружена рука сарадње? Посљедњи догађаји испред Храма у Подгорици, на Васкрс и ови од јуче; привођење и саслушавање Митрополита у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу; свакодневна медијска хајка, препуна лажи против Православне Цркве у новинама и на телевизијама и порталима блиским владиној политици – јесу све, само не исказивање добре воље и толеранције! Посљедње ријечи премијера да власт има проблеме ”само са СПЦ” док са другим вјерским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући Цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти!? Зато захтјевамо и молимо, по сто пута и без престанка, да се у односима државне власти и Цркве успоставе цивилизовани односи међусобног уважавања и сарадње. У посљедњим мјерама које је НКТ објавило и које ступају на снагу данас, ни једном ријечју се не помиње Црква ни вјерски обреди – а нема шта од друштвених дјелатности није поменуто! Питамо се – на шта то личи, и чему то води? Наставку насиља над установом која је уградила себе у биће Црне Горе? Уколико пак државна власт што прије не прихвати наше минималне захтјеве у вези промјене Закона о слободи вјероисповијести, нама не преостаје ништа друго него да тражимо спас од тог насиља и дискриминације, односно заштиту елементарних вјерских и људских права од међународних фактора. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Прилоге погледајте на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У Великим данима спомена на Христово страдање и ишчекивање најсвјетлијег дана Христовог Васкрсења, обраћамо се православним хришћанима и свим грађанима Црне Горе са пастирском бригом и одговорношћу. Ни током цијеле календарске године, а ни у животу човјека и свијета, нема значајнијих дана од ових који су пред нама. Побједа живота над смрћу јесте суштинска, прва и посљедња, еванђелска порука. И ми у њу вјерујемо. То је вјера наших предака. У том духу и са таквом вјером и надом стојимо и усред овог искушења са смртоносним заразним вирусом. Све што доноси смрт и раздвајање је привремено, живот је вјечан, а човјек бесмртно биће. Знајући да нам је свима као људима подједнако потребна брига и о души и о тијелу, позивамо вјернике наше Цркве да празник Васкрсења Христовог прославимо уз поштовање и црквених и здравствених правила. Уз поштовање поретка Цркве, али и стручних препорука здравствених служби. На поштовање љекарских препорука у јеку епидемије смо позивали у свим нашим саопштењима ( почев од 13. марта до данас ) и владали смо се по њима. Од 13. марта не организујемо црквене скупове (литије, предавања, часове хорова или вјеронауке…), а од 22. марта богослужења у храмовима обављамо без непосредног присуства вјерног народа. У току Васкршњег поста смо позивали вјернике да молитве обављају у својим домовима, а да сваку дилему разрјешавају са својим свештеником. Наша је пастирска препорука била да се сви заједно стрпимо до Васкрса. Међутим, ових дана су представници Митрополије црногорско-приморске имали састанак са најмјеродавнијим љекарским адресама у Црној Гори. На том састанку смо непосредно увјерени да опасност смртоносне заразе није прошла и да су пред нама не само дани прослављања Васкрса него и дани обавезне и појачане пажње у вези опште здравствене заштите. С тим у вези, молимо и позивамо све православне вјернике да – као и током поста – и на сам дан Васкрса испоштују препоруке и упутства медицинске струке. Васкршње службе, које ће служити митрополит и сами свештеници, ће се, ради духовне утјехе и учешћа, уживо преносити путем црквених медија (будући да нисмо добили простор на Јавном сервису, једине државне телевизије у региону која неће директно преносити васкршња богослужења), а Свету тајну причешћа, храњење Хљебом Живота, обавићемо, уз Божију помоћ, по Васкрсу – чим се за то укаже прилика. Вјерујемо и надамо се да неће проћи пуно времена и до тога дана. Исто тако, све вас молимо да сва питања везана за духовни живот рјешавате искључиво са својим свештеником и духовником. Ми и овом приликом приносимо молитве за све болеснике и здравствене раднике који својим служењем ближњима и болнима свједоче Христа Бога Љубави, распетог за живот и вјечно здравље свијета. Литургија се иначе служи ”за све и сва”, за присутне и из оправданих разлога одсутне. Нажалост, не можемо да прећутимо и болну чињеницу да, током трајања епидемије, одређене структуре власти у Црној Гори злоупотребљавају општу невољу, па и рестриктивне здравствене мјере како би се, по сваком могућем питању, обрачунавале са Црквом. Гомила непримјерених текстова, објављених ових дана у режимским медијима, били су само припрема за скандалозни поступак подгоричке полиције на Цвијети када је, без јасног образложења и конкретног повода, на саслушање приведен црногорски митрополит г. Амфилохије са десет свештеника. Савјет за грађанску контролу рада полиције Црне Горе је утврдио да је у том случају полиција направила читав низ пропуста, међу којима је и неадекватна заштита, себе и других, од могуће заразе вирусом! Бројни су позиви страних амбасада и вјерног народа на адресу Митрополије у којима је исказано интересовање за овај случај и протести због злоупотребе полицијских овлашћења. Не могу се оправдати, а ни разумјети политичари који и овакве околности злоупотребљавају у борби са неистомишљеницима. Умјесто да се ради на свенародном јединству и да се кроз дијалог дође до најбољег договора – полиција и тужилаштво се обраћају вјерном народу и свештенству језиком пријетњи, а свештеници се приводе! Схватамо да нема никакве сумње да би саборно литургијско окупљање на Васкрс са вјерним народом било злоупотребљено како би се Црква по ко зна који пут лажно оптужила за ”антидржавну дјелатност” и сличне лажи. Све вас позивамо да не не дајемо повода да они који Цркви не желе добро остварују своје намјере и тако нам загорчају велики празник. Поред свега горе реченог, јасно је да ћемо након овог позива на поштовање прописаних мјера скинути тешко бреме оним часним и честитим државним службеницима који су, због коре хљеба и опстанка своје породице, невољно принуђени да извршавају наређења против Цркве. На тај начин ћемо, поред осталог, испунити и ријеч апостолску: ”Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2). Исто тако молимо да престане ширење још једног тешког гријеха према ближњему којем служимо ових дана – осуђивање и лажно свједочење на ближње своје. Чувајмо га се и нека нам заповијест Христова буде водиља у томе: ”Који је међу вама без гријеха нека први баци камен” (Јн. 8, 7). Клеветање, шпијунирање и брутални прогон неистомишљеника, осим што су гријеси пред Богом којим се угрожава вјечно људско достојанство, такође су и нечојски поступци који срамоте и међу људима онога који их чини. Драга браћо и сестре! Ово су разлози због којих ће се – све ако је неко то и заборавио – Црква ангажовати, у првим данима редовног стања, да се обнове протестне литије против оних који би да озаконе безакоње и да продубљују подјеле и мржњу међу људима. Непријатности које су се десиле на Златици на Цвијети нека буду разлог за нашу повећану духовну будност и да ничим не нарушимо радост и светост васкршњег јутра, да никоме не дамо повода за свађу и сукобе, а посебно не онима који их, очигледно, жељно ишчекују и подстичу. Довољно је да знамо да је митрополит са подгоричким свештенством поднио посљедњу непријатност учествујући у Христовом распећу и Његовој васкршњој побједи над неправдом и смрћу. Све вас поздрављамо поздравом вјере, наде и вјечне Љубави: Христос васкрсе! Из Митрополије црногорско-приморске
  4. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ И МИЛЕШЕВСКЕ Цетиње, 3. април 2020. Браћо и сестре и драга дјецо духовна, У петој недјељи поста, коју по црквеној традицији још зовемо и глувна недјеља, налазимо се у ”глуво доба” нашег великопосног подвига. То је доба молитвене тишине и умножавања духовнога труда и пажње – пред предстојеће вријеме Господњих страдања и Његовог преславног васкрсења. Са тим се, ове године, а по Божијем допуштењу, поклапа и невиђено искушење пријетеће пандемије вируса COVID 19, које је захватило цио свијет, па и нашу Црну Гору. Број заражених особа се из дана у дан повећава, а самим тим и мјере надлежних државних и здравстевних институција су све строжије – у погледу народног кретања и сабирања на једном мјесту. Оно што, међутим, Црква, кроз двијехиљадегодишњу историју, кроз сва страдања и патње, личне и колективне, није заборавила, а што и данас, при овом свечовјечанском страдању свједочи јесу ријечи истине Христове: ”Ја сам хљеб живи који сиђе с неба, и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан”. (Јн. 5, 51.54) Већ су онда неки од његових слушалаца рекли: ”Ово је тврда бесједа” (Јн. 6, 60) и ”тада многи од ученика његових отпадоше и више не иђаху за њим” (Јн. 6, 66). Да је та бесједа заиста тврда потврђује чињеница што и данас многи не само да не иду за њим него га и пљују и на исти крст прикивају, као некада јеврејске старјешине, управо зато што је себе прогласио за Сина Божијег и Хљеб Живота. Но, на питање Христово дванаесторици апостола: ”да нећете и ви да идете”? Апостол Петар у име њих и у име свих Хришћана до данашњег времена одговара: ”Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.” (Јн. 6, 67-68) Зато вас и ми све, очински позивамо, да, поред те непоколебиве вјере у Христа као Хљеб вјечног живота, овогодишње чекање васкршњих празника, поред утврђеног молитвеног и великопосног правила, бринући о здрављу душе, проведемо и у дисциплини коју налажу компетентне здравствене службе за здравље тијела. Пред нама су још три недјеље до Васкрса. Проведимо их у љубави према Богу и према ближњима, већином у својим домовима, пред својим породичним иконама, са зажегнутим тамјаном и кандилом, и са молитвеником и Светим Писмом – у рукама. Претворимо свој дом у храм Божији, а своје срце и душу у обиталиште Духа Светога, кроз ослобођење од богомржње и братомржње, зависти, злобе и сваке нечистоте духовне и тјелесне. Није случајно да је апостол Павле назвао породицу ”домаћом црквом”. Свештеници ће наћи начина, у договору са органима јавнога реда, да општенародне молитве, служе у храмовима, привремено – без присуства већине народа. Имена свих живих и умрлих, па и свакога од вас, биће на тим службама поменута. На свакој Литургији се молимо ”за живот свијета и спасење”, ”за болеснике”, приносимо ”ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за присутне и оправдано одсутне… за сваку земљу и град, за патнике, путнике, заробљенике, сужње, прогнанике”. Приносимо дарове ”ради свих и за све”. С тим у вези, а и везано за друге духовне потребе ваше, посебно за Свето Причешће – молимо вас да будете у контакту са надлежним парохијским свештеником, по чијим духовним упутствима водите ваш духовни живот у данима пред нама. Благодарећи развоју савремене технике, велики број црквених служби моћи ћете ових дана пратити како путем интернета, тако и путем програма Радија Светигоре и Милешеве, наших епархијских сајтова, Телевизије Храм, као и преко медија других помјесних Православних Цркава. Појачајмо своје молитве у ове великопосне дане, и покажимо храброст, смирење, љубав и стрпљење који су нас красили у данима одржавања свенародних литија, и који су били прва и најважнија одлика наших светих и благочестивих предака, од којих смо и наслиједили ову вјеру у бесмртност и вјечно људско достојанство. Нека наше расуђивање буде у складу са оним Христовим: ”Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13), као и са оном древном и освештаном истином исповједања вјере ”Чекам васкрсење мртвих”! Управо је пост онај који нас учи тој саможртвеној љубави, која је лијек од сваког вируса, па и од овог допуштеног од Бога не би ли се људи покајали и излијечили од опаке саможивости и вјере у смрт и ништавило. Будимо увјерени да ће сваки наш труд, спроведен са благословом и послушношћу, поготово наше богољубље и братољубље, које наши љекари и медицински радници ових дана, као и вазда, несебично показују, Господ стоструко умножити у данима који су пред нама, дај Боже и вавијек вијека. Бог ће дати, да све буде добро, и да се, по ко зна који пут, Живот покаже јачим од смрти. Поздрављамо вас поздравом вјере, наде и љубави: Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Поводом дилема које су се у јавности појавиле због ширења болести Covid-19 изазване вирусом SARS-Cov-2, познатијег као корона вирус, обавјештавамо све вјерне и заинтересовану јавност да ће се Црква, у складу са хришћанском вјером и предањем, одговорно поставити према даљој здравственој ситуацији у Црној Гори и препорукама стручних здравствених органа. У молитвама и усрдним мољењима (литијама) које се редовно организују поводом вируса и епидемије безакоња која нас је снашла угрожавајући наше вјерске и грађанске слободе, придружићемо у наредном периоду и молитве против стварне здравствене пријетње за грађане Црне Горе и цијелог свијета – тзв. корона вируса. Молићемо се Богу, исцјелитељу сваке болести и немоћи, да се кадом тамјана и молитвом свештенства и вјерних одагна ова обострана пошаст од Црне Горе и за оздрављење свих обољелих у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Митрополија Црногорско-Приморска са жаљењем констатује да се и Пореска управа Црне Горе укључила у дезинформисање јавности у оквиру хајке која се води против Цркве. Директор Пореске управе Миомир М. Мугoша је изнио читав низ непровјерених и неутврђених података, који, имајући у виду вријеме и начин на који су саопштени, ни мало не доприносе истини и смиривању опште ситуације у црногорском друштву, у којој се налазимо не кривицом Цркве. Обавјештавамо јавност да су се представници Митрополије, по благослову Митрополита г. Амфилохија, 11. фебруара ове године одазвали позиву Пореске управе ради утврђивања тачног стања у вези пореских обавеза на име пензијског, инвалидског и здравственог осигурања парохијских свештеника. Пореска управа је располагала податком да се у том погледу дугује 339.000 евра, а на састанку је утврђено да је ријеч о нетачној суми. Такође, утврђено је и једногласно констатовано да се проблем јавио не због неодговорности Митрополије и свештенства да извршавају своје обавезе, него због техничке немогућности Пореске управе да утврђује пореске обавезе за свештена лица и вјерске службенике од 2011. г. Свештеничка служба је, сходно законским прописима, мимо сваке логике сврстана у тзв. самосталне дјелатности, тако да се задужења за свештена лица не могу водити на Митрополију, већ се уплате и раздужења врше на свештена лица и њихове личне матичне бројеве, а Пореска управа, мимо законских прописа, и даље за исте задужује Митрополију. Констатовано је и то да су представници Митрополије још 2016. године, а што је потврђено и на састанку од 11. фебруара ове године, изразили спремност да се ово питање коначно ријеши у складу са законским прописима. На последњем је састанку договорено и то да се, у случају јавних саопштења, самокритично укаже на објективне околности које се искључиво тичу Пореске управе која, мора се признати, није радила свој посао из разлога техничке природе, а за шта кривицу никако не може сносити Митрополија, нити било која друга вјерска заједница, које су све у истом проблему. С тим у вези, договорено је да се исправе све грешке и да се у јавност изађе са тачним подацима. Посебно указујемо на то да Митрополија, као ни друге вјерске заједнице, сходно важећем Правилнику, нису дужни да подносе ИОППД обрасце за свештенике и вјерске службенике. „Вишемилионски дуг” је измишљен само ради хајке против Цркве. Жалосно је, али истинито да Мугоша јавности није изнио податке о процјенама Пореске управе о дуговањима за остале вјерске заједнице, о чему је на састанку управо он говорио, поменувши самоиницијативно и експилицитно једну вјерску заједницу, чије име ми, из поштовања, нећемо помињати. Све то говори да није у питању избјегавање пореских обавеза од стране Цркве него о системском проблему за који одговорност искључиво сноси државна власт. Било би поштено да Мугоша покаже правоснажна решења (која не постоје) из којих би се видјело да је Црква избјегавала своје обавезе. Питање је за Мугошу – због чега ресор на чијем је челу, макар од када је он на његовом челу, није вршио своје законске надлежности? И сада би, због тога, плијенио имовину Митрополије, навевши у свом саопштењу, између осталог, ни више ни мање него завјештано земљиште Манастира Градишта у Буљарици!?! Баш интересантно! Питамо се да ли нам ово побројавање имовине открива један од битних разлога због којих је спорни закон о слободи вјероисповијести донесен? И овом приликом указујемо на то да се Митрополија не налази изван, а ни изнад правног поретка и да је своје обавезе, након донијетих решења, уредно измиривала. Не постоји ниједно правоснажно решење Пореске управе које Митрополија није извршила, али није дужна да испуњава нечије произвољне захтјеве по непостојећим решењима. Довољно је само да наведемо да Митрополија годинама плаћа тзв. улазни ПДВ приликом увоза вјерских производа у Црну Гору, који јој се уопште не враћа. Директору Пореске управе прво захваљујемо што је у свом обраћању јавности јасно казао да је Митрополија пред државним органима регистрована, саопштивши да: „Пореска управа прати регуларност пословања свих вјерских заједница регистрованих у Црној Гори…” Он је овом изјавом недвосмислено демантовао како представнике Владе Црне Горе тако и највише државне званичнике, који су неистину да Митрополија није правоснажно регистрована не једном злонамјерно изнијели у медијима. Истовремено г. Мугоши поручујемо да смо спремни да читаву ствар око, по његовим ријечима, „ниског нивоа поштовања пореских прописа од стране Митрополије црногорско-приморске”, разјаснимо пред телевизијским камерама како бисмо добили прилику да у танспарентном дијалогу пред грађане Црне Горе изнесемо истину и покажемо допринос Митрополије буџету Црне Горе путем плаћања пореза, али и проблеме са којима се годинама суочава Пореска управа за које данас, мимо сваке логике, окривљује Цркву и вјерске заједнице. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Министар Александар Богдановић извадио је из архива још прошлог љета затворену причу о девастацији гробних мјеста династије Петровић Његош, и то у сврху бесепризорне кампање против Митроплије црногорско-приморске, а на овај начин скрнави се трострука светиња – и покојници и име династије Петровића, и истина. Ресорни министар опет је сакрио од јавности чињеницу да је Завод за заштиту споменика културе, којем је он надређени, надлежан за рестаурацију гробнице на Дворском гробљу. А из ове – проистиче следећа чињеница: све што није било како треба са поменутом гробницом (поломљени надгробни крстови, запуштена унутрашњост, испуцала фасада) директна је одговорност министарства и Завода, а не Цркве. Јер, управа Цетињског манастира је још 2008. године покушала да уреди, очигледно запуштено гробље, али је то спријечио поменути Завод и његови инспекцијски органи. Чак је спријечено најобичније фарбање ограде! Дакле, Завод конзервира дворско гробље а Заводом газдује Богдановић! Сви ломови и веће девастације на поменутом мјесту датирају још од Другог свјетског рата! Дворско гробље Петровић Његош налази се, просторно, физички изван манастира, па је манастирска управа закључавала капију гробља како би спријечила улаз и скрнављење гробница. Монаси су разбацане остатке гробница успјели да саберу на једно мјесто, како не би биле расуте, и они се старају, колико је то у њиховој моћи, да гробље буде уредно и чисто. Гробље је временом постало мета непријемјереног понашања појединаца, и на општу срамоту – својеврсно сметлиште. Над гробљем Петровића, као спомеником који се налази изван манастирских зидина, бригу о хигијени треба да води држава , али не тако што ће инспекцијом спријечити МЦП да га уреди и заштити, него сто ће поменуто гробље надзирати – чешће од једном у 50 година! Прошлог љета та прича је доспјела у јавност, и тада је покушано да се Митрополија оптужи за немар, но истина је изашла на видјело. А шта је заправо држава урадила од онда до данас? Окречила зидове и плафон гробнице? До дан данас није завршена рестаурација поломљених крстова?! Збиља, импозантан подухват министрства културе! А да не говоримо о манипулацији да је за овако једноставне ствари из домена комуналне дјелатности био потребан нови Закон о слободи вјероисповјести. Збиља саопштење које нема везе са називом ресорног министарства. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом. Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест. Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега. Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности. У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору. Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Не видимо разлог покушаја демантија од стране Управе полиције у вези са чињеницом да је директор Вељовић одбио хитан састанак након што је контактиран из Митрополије. Понављамо пасус из данашњег саопштења Епископског савјета: ”Из канцеларије Митрополије данас је тим поводом остварен контакт са директором полиције г. Веселином Вељовићем, и затражен хитан састанак, на ком би се заједнички сагледале све евентуалне потешкоће и гдје би се понудила кадровска помоћ полицији од стране редара – волонтера из редова Цркве. Састанак је био потребан тим прије што су велике и многољудне литије заказане за четвртак и недјељу вече, па нам једнострано повлачење полиције са црногорских улица прави велики организациони проблем. Сматрали смо да се у договору могу превазићи сви проблеми и да право грађана на мирно окупљање и показивање неслагања са политичким одлукама, не смије бити доведено у питање. Вељовић је одбио хитан састанак, наводећи да може да разговара тек послије недјеље, доводећи Цркву на тај начин, пред свршен чин у погледу организације литија сјутра вече и у недјељу.” Дакле, у њему је речено да је директор одбио хитан састанак, што је непобитна истина, понудивши да се са представницима Митрополије састане сљедеће недјеље. Тиме је у посљедњи час отказао сарадњу полиције у вези са литијама које треба да се одрже сјутра вече и у недељу. У саопштењу Епископског савјета се ништа друго није ни тврдило, тако да је реакција Управе полиције потпуно беспредметна и служи само да збуњује јавност. Ако, пак, она значи да је господин Вељовић промијенио план, предлажемо да састанак буде још сјутра ујутро. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Замјеник предсједника Демократске партије социјалиста и предсједник црногорске Владе Душко Марковић је јуче учинио груб покушај манипулације грађанима прогласивши Митрополита Амфилохија за челника неког политичког покрета, узевши као аргумент за то своју тврдњу да се Митрополит састао са дијелом црногорске опозиције. Он није објаснио да ли би то у исто вријеме значило да се Митрополит ставио на чело Владе Црне Горе, кад се сусрео са њим на дан изгласавања дискриминаторског и антиуставног законског прописа о обрачуну са Српском Православном Црквом или се ставио на чело Велике Британије, кад се јуче срео са амбасадорком те земље у Црној Гори, или се сам господин Марковић ставио на чело Сједињених америчких држава, кад је, као предсједник Владе Црне Горе, разговарао са предсједником те земље у, како је саопштено из Владе, ”краћем и срдачном разговору” у септембру 2018. године. Сви грађани Црне Горе, без обзира на етничко и национално опредјељење, имају своје мјесто на Литијама које Црква организује, нарочито они којима је на срцу образ и достојанство Црне Горе. Политичко опредјељење је потпуно неважно за оне који су у Литијама, а оне су само утолико политичке колико је њихова молитва усмјерена на промјену законског неправа које је установила скупштинска већина (уз хапшење опозиционих посланика), увјерена у своју месијанску улогу и заогрнута идеолошко-политичким интересима. Не може се сматрати озбиљном тврдња господина Марковића да у Литији нема мјеста за Црногорце. С обзиром на то да је господин Марковић изузетно добро обавјештен човјек, а имајући у виду и његове раније дужности, као и резултате посљедњег пописа, он и сам сасвим поуздано зна да је потпуно немогуће да у овако масовним окупљањима не учествује и велики број оних који су се на том попису изјаснили као Црногорци. Његово повјерење у ”грађанску и демократску” Црну Гору морало би се исказати и у поштеном односу и поштовању људских права свих оних, Црногораца и Срба и oних, који учествују у Литијама од момента усвајања закона, који је усмјерен против њихових заједничких светиња. Старање о духовним потребама православних Срба и Црногораца би господин Марковић требао да препусти Православној Цркви, а своју озбиљност и приврженост ”грађанској и демократској” Црној Гори би Марковић најбоље показао водећи рачуна о животном стандарду свих грађана Црне Горе. Молебани и Литије се одржавају да би Црна Гора била боља и напреднија, јер што је више таква и што је праведнија – то је јача њена сувереност. Мјесто гдје је господин Марковић изрекао своју манипулативну тврдњу о митрополиту и Литијама – град Пљевља – је једно од најслободнијих и најнезависнијих мјеста у Црној Гори ових седмица, јер његови грађани у великом броју не пристају на политички диктат и безакоње, а такво непристајање је, без сумње, најочигледнија одлика слободе појединца и друштва. Врховни државни и национални интереси Црне Горе могу да се дефинишу само у најширем могућем консензусу грађана Црне Горе, а не простим прегласавањем и мајоризацијом, како је то учињено са овим несрећним законом, али и у случају неких ранијих одлука. Нема на Литијама никакве пропаганде о томе да ће Црна Гора бити српска, јер је она једнако свих нас – и Срба и Црногораца и свих других који у њој живе. Не очекујемо од замјеника предсједника једне грађанске партије, а поготово не од премијера једне државе која себе назива грађанском, да ту стварност оспорава. Што се тиче алузија на сликање тробојки по Црној Гори, уз ограду да Митрополија није ни организатор ни учесник тих акција и подсјећање да гласно и активно обесхрабрујемо ношење било каквих застава у Литијама, можемо само да помогнемо господину Марковићу да се присјети да је управо партија којој он припада на више избора излазила са тробојкама него без њих. Тробојка јесте основа за заставу Србије, али исто тако и Хрватске, и Словеније, и Словачке, и Русије… Показивати такву одбојност према застави под којом је проглашена Краљевина Црна Гора (а тиме ужива и заштиту у складу са важећим законодавством Црне Горе), у најмању руку је врло необично, особито кад долази са тако високог мјеста државе која жели да баштини континуитет са том истом Краљевином. Понављамо став Епископског савјета: остајемо отворени за почетак правог, истинског и транспарентног разговора са црногорским властима о свим отвореним питањима, а прво и најважније од њих је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести, који је, овакав какав је, већ произвео нежељене посљедице по наше друштво. Све чему смо досад свједочили представљало је само симулацију дијалога, без икакве жеље за истинским договором са стране власти. Из Митрополије црногорско-приморске
  15. Поводом појединачних правних активности лица која нису пуномоћници Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске Српске Православне Цркве обавјештавамо јавност да те активности, попут подношења иницијатива Уставном суду Црне Горе за оцјену уставности појединих одредби Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, нису учињене у договору са нашом Црквом, нити су, пак, са њеним представницима усаглашаване. Разумијевајући да су бројне одредбе овог Закона изазвале велико узнемирење стручне јавности и вјерног народа првенствено у Црној Гори, али и шире, и вјерујући да је у питању добра воља, апелујемо да се не предузимају једностране и исхитрене правне активности које само смућују јавност и изазивају забуну. Правни савјет наше Цркве ће, по благослову и са пуномоћјем надлежних црквених власти, благовремено предузети све неопходне правне активности у погледу заштите угрожених права наше Цркве. Све стручњаке и људе добре воље које боли ова најновија неправда према Цркви позивамо да своје предлоге, сугестије и идеје доставе Правном савјету преко Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Митрополија црногорско-приморска изражава жаљење због вечерашњег повређивања полицајаца. Такође жалимо све оне који су ових дана повријеђени, а који су принуђени да своју слободу вјере траже на улицама, јер нису могли да је обезбједе тамо гдје је то требало да им се омогући – у црногорском парламенту. Груба је манипулација и недостојна такве државне службе, каква је Управа Полиције, тврдња да ће за све евентуалне инциденте Полиција убудуће сматрати одговорнима и вјерске великодостојнике, чије дјеловање наводно доводи до нарушавања јавног реда и мира и других посљедица. Не прихватамо такву произвољну тврдњу и упућујемо надлежне у Управи Полиције да пажљивије прочитају данашње саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори у којем се врло прецизно наводи какав вид отпора Црква препоручује својим вјернима поводом усвајања антицрквеног Закона о слободи вјероисповијести, који изнад свега подразумијева мир и братску слогу, као и пост и молитву. И прије и одмах након усвајања Закона смо јавно саопштавали нашу бојазан да ће овај Закон изазвати мноштво проблема у црногорском друштву и продубити ионако велике подјеле, не зато што смо их прижељкивали, већ због тога што познајемо наш народ, за разлику од оних који су неразумно и без воље за било какав договор, одбацивши све предлоге Цркве, предложили и изгласали овај накарадни Закон. Понављамо – не подржавамо насиље демонстраната према Полицији, али ни примјену силе наоружаних полицијских службеника, са бројним средствима принуде – према демонстрантима, који су ових дана (чак и вечерас) привођени чак и кад су учествовали у потпуно мирним протестима. Тамо гдје је, нажалост, било напада на Полицију, то ни на који начин није подстрекивано нити подржавано од стране свештенства наше Цркве. Полиција би у таквим случајевима кад неодговорни појединци направе неки изгред (као ноћас испред Храма у Подгорици) требала да буде одговорнија од таквих појединаца и да има у виду да се у Храму и око њега дешава мноштво активности у којима учествују и дјеца, којих је и данас тамо било током њихове интервенције. Не прихватамо било какву одговорност за инциденте. Све што се дешава је плод чињења оних који су презрели став Цркве, а тиме и вољу већинског вјерног народа Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-примроска
  17. Након саборне Свете архијерејске Литургије у Манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, коју су служили Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки г. Јоаникије са саслужење Архиепископа Михаловско-Кошицког г. Георгија (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и Епископа умировљеног Средњоевропског г. Константина, одржано је сабрање са архијерејским протопрезвитерима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке поводом утврђивања тзв. ”иновираног” Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 5. децембра 2019. године једнострано утврдила Влада Црне Горе. Јучерашње тврдње потпредсједника Владе Зорана Пажина да је наша Црква одбијала да разговара о препорукама Венецијанске комисије, најблаже речено, служе обмањивању јавности. Влада је од наше Цркве добила аргументоване Примједбе на Предлог закона (на преко 90 страница) у којима је посебна пажња, поред осталог, посвећена препорукама Венецијанске комисије. Наши архијереји су предлагали да се разговара и о осталим важним питањима вјерских права (реституције, обештећења, гаранције имовине и поштовање правног континуитета цркава и вјерских заједница) у Црној Гори, те да се дијалог не ограничава на начин на који је то условљавала делегација Владе у свом крњем мандату. Упорно су одбијали дијалог исказима да су та питања од носилаца највиших политичких функција проглашена за политичка и да су за њих то првенствено политичка, а не питања основних људских права. Влада Црне Горе је утврђивањем оваквог Предлога закона показала да не поштује вољу држављана Црне Горе, који су у огромном броју (око 100 хиљада именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима треба да буде потпуно јасно да се ради о покушају да се овим законом прогоне, дискриминишу и понижавају Митрополија и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Да је ово закон против наше Цркве је фактички постало јасно послије састанка са Зораном Пажином, јер је указано да су, мимо правне логике и противно Уставу, остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице наводно заштићене уговорима које су раније закључиле са Владом. Закон – ако је закон – онда треба да важи за све, а не да је, као у овом случају, уперен и писан против наше Цркве која је и претходно дискриминисана одбијањем Владе да и са њом закључи исти уговор. Наши архијереји са архијерејским протопрезвитерима су на састанку исказали своју одлучност да се оваквом понижавању Православне Цркве снажно одупру. У томе очекују пуну подршку свих православних вјерника, без обзира на њихово лично и политичко опредјељење, будући да је обавеза сваког православног вјерника, без изузетка, да јасно и гласно подигне свој глас против оваквих и сличних бруталних атака и мијешања секуларне државе у црквени поредак ради отимачине црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама. Архијереји са протопрезвитерима позивају православни вјерни народ да у суботу 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени Сабор у Никшићу, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово. КРАТАК ИСТОРИЈАТ У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио. Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом. Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика. У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар). Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте. То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста. Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дуљево. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  19. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com. Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  20. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  21. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг
  22. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори). У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине: храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти. Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање. Параклис Светог Јована Дамаскина Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову. Капела Светог Григорија Синаита Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана. Храм Преображења Господњег Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима. Конак Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није. Настојатељ манастира Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово тринаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастираМорачник. За недељу дана, у понедељак 7. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ком. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  23. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Данас Вам предочавамо све важније детаље везане за свештену обитељ манастира Врањина на Скадарском језеру. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР ВРАЊИНА Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма, највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста. Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године. Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори . Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини. Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе. Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару. Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат. Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним. Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода. Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека. Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат. Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског. Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске. Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској. МАНАСТИР ВРАЊИНА - СВЕТИЊА ИЗМЕЂУ НЕБА И ВОДЕ На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда. Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка. - Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић). Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста. Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру. У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове. О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину. У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру. Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом. Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео. Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру. По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене. Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово дванаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Врањина. За недељу дана, у понедељак 30. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морачник. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  24. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Претходне недеље читали сте о манастиру Прасквица, а данас Вас упознајемо са свештеном обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. ДРЕВНИ СРПСКИ МАНАСТИР ДАЈБАБЕ Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружавују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. На Ћемовском пољу, између Подгорице и ријеке Цијевне, недалеко од колског и жељезничког пута Подгорица — Плавница, диже се висока Дајбабска Главица. У подножју са запада налази се село Дајбабе, а на јужној благој падини подигнут је манастир. Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. Њима ће се засадити сва голет у близини манастира и претворити у вјечито зеленило. Од манастира је необично лијеп поглед на Зетско поље, Скадарско језеро и Румију, па на крајинске горе и високе црмничке планине. Одавде се брујање звона разлијеже по цијелој Зети и позива вјерне да се сјете Бога. Повјетарац са Скадарског језера разблажује љетну врућину и овдје је живот удобан, нарочито за човјека који воли да се у самоћи одмори и принесе Богу топле молитве. Манастиру је поставио темељ и основао га архимандрит Симеон Поповић, рођен на Цетињу 1855. Он је свршио духовну академију у Русији 1887 године, закалуђерио се у Кијевопечерској лаври. Кад је дошао у своју домовину постављен је за настојатеља манастира Врањине, а доцније је премјештен у манастир Острог, гдје је остао 6-7 год. Ту му дође једно чобанче из Дајбаба и исприча му да му се на мјесту данашњег манастира пријавила нека утвара, која му је рекла да је то свето мјесто и да треба да се ту подигне манастир, јер је и раније ту био. Симеон је у раној младости показивао склоност за пост и молитву, за пустињачки и испоснички живот, па по ријечима овог чобанчета дође у Дајбабе и мјесто му се допадне. Од сељана је откупио земљиште и 1896 г. подигне за себе ћелију и цркву, која је 1897 г. освећена и посвећена Великој Госпођи. Симеон није стао на томе. Он је од тада па све до данас радио на проширењу, повећавању и уљепшавању цркве, непрестано радио и дограђивао, и данас црква са ћелијама које су махом над њом, представља једно утврђење. Црква је од улаза до олтара под земљом, продубљена и ископана у стијени. Дужина од улазних врата до олтара и са олтаром износи 21.50 м. Од тога отпада на олтар 2.50, праву цркву и припрату 10, а на ходник 9 м. Ширина је неједнака; средња ши- рина око 2.60 м, а висина једва 3 м. Припрата је нешто шира и украшена фрескама које је радио архимандрит Симеон. Међу најљепше убрајају се Св. Петра Цетињског, Св. Саве и Св. Василије. Црква није потпуно молована. Олтар је издигнут од цркве за 2 степенице, а исто тако црква од припрате. Зидови и свод су неравни, они су исклесани у стијени која је и тешком му- ком прибијена и проширена. Света трпеза и проскомидија су на станцу камену. Од цркве води кроз једна мала врата узан ходник у десно и тамо се улази у двије подземне просторије, опет спојене узаним вратима. Од ових води тајни подземни ходник кроз један процијеп у нека друга одјељења из којих се излази у надземне ћелије. Ове подземне просторије још нијесу уређене и посао око тога скопчан је с доста труда и трошка. Из ходника кроз једна уска врата улази се опет на десно у два одјељења која се пружају у правцу цркве и спуштају се за 7 степеница. У другом одјељењу је смјештен Христов гроб у коме се налази плаштаница у дијамантима, дар руског цара Николаја. Изнад гроба виси велики полијелеј. Зидови овог одјељења су неравни и моловани, дужина му је 5 а ширина 2.50 м. Испред гроба је припрата, дуга 3 а широка 1 м. Ова два одјељења пред- стављају споредну цркву са јужне стране. Из ходника води лијево кроз мала врата узан пролаз у правцу цркве и завршава се проширењем, чије подножје личи на елипсу. Овај параклис дуг је 3, широк до 2 м, а висок 2.20 м. И ово је одјељење моловано. Овај пролаз је широк 1.20 м и сав је живописан. Улазна врата су висока 2.45, широка 0.80 м. Пре- ма томе што права црква има и споредна и упоредна одјељења, црква је тробродна и претставља по свом стилу један необичан тип. Чело цркве је изван земље, широко је 12.30 м и живописано је. Тамо су слике: распећа, ускрснуће и Мајка Божја. Простор пред црквом широк је 6 м и затварају га три врло широке и високе колоне. Ха крајевима су два звоника у виду четвороугао- них кула. Ха површини изнад цркве подигнуто је много мањих ћелија, а изнад ових је понајвећа ћелија за архимандрита. Све су ћелије међусобно спојене, а са црквом подземним ходницима, који су тако изукрштани и испреплетени, да се човјек тешко може снаћи у овом лавиринту подземних одјељења и путева. Сва ова конструкција оставља на човјека необичан утисак. У цркви у којој влада потпуна тама и затим на гробу Христовом човјек се осјећа друкчије него на сунчаној свјетлости. Овдје се душа пречишћа а ум узлијеће Богу, па се и нехотимице са усана отимају топле молитве. Улазећи у ове подземне просторије човјек се преображава, заборавља на свијет и ближи се Богу. Од првог дана освећења храма овамо долази силан свијет са свих страна, једнако мушки како и женске, стари и млади, католици и муслимани, да потраже лијека души и тијелу. И нијесу ријетки случајеви да су многи болесници који су с вјером дошли, пошли излијечени. Архимандрит Симеон Поповић непрестано ради на довршењу свог дјела, па и труд и своје имање залаже на довршењу и уређењу ове чудесне грађевине. Иако стар, он улаже напор да ову светињу остави довршену и све што ради, ради на корист народа и на славу Богу. Манастир Дајбабе је веома важна светиња. Он је привукао на себе пажњу свих побожних хришћана не само из Зете и Подгорице, него и из врло удаљених крајева. Овамо долази силан свијет да се помоли Богу. Улога коју овај манастир врши врло је благотворна. Његов чудотворни утицај осјећа се и код Арбанаса и код муслимана, и једни и други долазе овамо с великом вјером у чудотворну моћ његову и надом у Бога. Особито на посјетиоце утиче нека тајанственост која влада и чини чуда у овом подземном храму. ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ Подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац): Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - ДРАГОЦЕНИ КАМЕН НАШЕГ ВРЕМЕНА КОЈИ ЈЕ УГРАЂЕН У НЕРАЗОРИВУ ГРАЂЕВИНУ! Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. МАНАСТИР ДАЈБАБЕ ДАНАС Настојатељ: архимандрит мр Данило (Ишматов), рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г. Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља манастира Дајбабе 2013. г.) Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал. Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово једанаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Дајбабе. За недељу дана, у понедељак 23. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Врањина. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  25. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Пред Вама је прилог у оквиру којег Вам казујемо о манастиру Прасквица. Манастир Светог Николе у народу је познат под именом Прасквице. Он се налази на малом узвишењу изнад ауто цесте, преко пута Милочера и Светог Стефана. Манастир доминира сјајним погледом на морску пучину и обухвата читаву паштровску обалу од Будве до Скочи дјевојке. Манастир Прасквице су један од четири стара општежитељна манастира, из низа и данас бројних манастира и храмова, у крају који се с правом назива „Паштровска Света Гора“. Име је добио по потоку који је текао у близини, а чија вода је имала пријатан укус праскве. Манастир Прасквице је кроз историју био духовни и политички центар Паштровића. Освештана историја прасквичке обитељи сматра се да траје преко хиљаду година. По народном предању манастир је основан још за вријеме зетског краља Војислава (1050), зашто нема упоришта у писаним документима, али што није искључено јер су Паштровићи већ онда били хришћански крај, па је логично да су имали своје храмове. Друго помињање манастира је у повељи српског краља Милутина из 1310. године, којом је даривао манастире Прасквицу и Градишта која није сачувана али се помиње у паштровским исправама два пута. Један од господара Зете, Балша III Балшић Стратимировић (1402 – 1421.) унук Светог кнеза Лазара Косовског, уз помоћ мајке Јелене пише нове странице у животу ове свете обитељи. Пошто су Паштровићи били под његовом влашћу он им је, повељом издатом 1413. године у Будви, даривао земљу за изградњу цркве Св. Николе у манастиру Прасквици. Током своје вишевјековне повијести манастир је страдао што од земљотреса што од окупатора. За вријеме француске владавине од 1807. до 1813. године, манастир је постао средиште побуне Паштровића против ратног намета који су увели Французи. Организатор и вођа паштровске побуне био је архимандрит Сава Љубиша. Калуђери који су се затекли у манастиру су стријељани, а њихове главе натакнуте на колчеве на каштелу у Будви. У више записа имамо свједочења о похари манастира Прасквице гдје се наводи и да су Французи разорили цркву Светог Николе. Тек након одласка Француза из Боке 1813. могла је почети обнова манастира која је завршена тек 1856.године. Током Другог свјетског рата манастир је претрпио оштећења као и остале паштровске светиње. Период послије Другог свјетског рата био је тежак за Цркву, али доласком игумана Бориса Каженегре за настојатеља Прасквица и осталих паштровских манастира почиње мукотрпна његова обнова. Блаженопочивши игуман Борис Каженегра, и његова сабраћа, међу којом су били садашњи аргимандрити Димитрије Лакић и Павле Калањ, неуморно су радили да се манастир, који је био у оронулом стању, поново обнови. У земљотресу 1979. године манастирски комплекс тешко је страдао. У процесу санације комплекса, на храму и живопису су извршени обимни конзерваторско-рестаураторски радови, али је остало доста послова на обнови који су послије 1990. године обављени трудом садашњег настојатеља манастира архимандрита Димитрија Лакића. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине црква Светог Николе, Свете Тројице, Кулица (стара манастирска школа), манастирски конаци, зграда за економске намјене, два манастирска гробља и храмови на полуострву Светом Стефану. Цио централни манастирски комплекс је смјештен на три висинска нивоа. На најнижем платоу је капија, црква Светог Николе, стари конак и старо гробље; на средњем платоу је некада било економско двориште а сада је ту нови манастирски конак подигнут 1970. године. На највишем платоу је новије гробље, црква Свете Тројице и Кулица. Ширем манастирском комплексу, тј. матичном манастиру Светог Николе, припадају и сљедеће филијалне цркве на полуострву Свети Стефан: Храм Св. архиђакона Стефана, Храм Преображења Господњег, Храм Рођења Пресвете Богородице – Св. Александра Невског, Храм преноса моштију Св. архиђакона Стефана. РИЗНИЦА, БИБЛИОТЕКА И АРХИВ Тешку судбину манастира, који је током своје вишевјековне повијести био често пустошен у рушен, дијелила је његова ризница. Старе богослужбене књиге, сасуди и дарови првих критора нестали су у смутним временима протеклих стољећа. Из XVI и XVII вијека, остао је тек по који предмет, који свједочи о богатству некадашње манастирске ризнице. Оно што се сада чува у манастиру сакупљено је углавном после спаљивања манастира од стране Француза 1812. године. Из некадашње богате ризнице преостало је неколико крстова и богослужбених сасуда и предмета изузетних умјетничких квалитета. Једну од главних манастирских драгоцјености, крст за који се вјерује да је дар цара Душана, донио је из манастира Дечана архимандрит Данило Каженегра, вјероватно у првим годинама XIX вијека. Овај богато украшени напрестолни краст рађен је у дуборезу са приказима сцена из Христовог живота. Сав је опточен позлаћеним филигранским гранама и украшен имитацијама корала. Неколико сличних крстова, за које се сматра да су рад српских призренских златара, чува се у Дечанима. Данашња манастирска библиотека броји око 5000 књига и највећим дијелом је новијег поријекла. Старији књижни фонд, који чине искључиво богослужбене књиге, највећим дијелом је поријеклом из Русије. Од старих рукописних књига сачувано је само четворојеванђеље украшено минијатурама јеванђелиста, преписано руком цетињског игумана Гаврила за које се сматра да потиче из XVI вијека. Ову скупоцјену рукописну књигу сребром оковану даровао је Паштровићима митрополит Данило Петровић Његош у спомен помирења Паштровића и Црмничана. Од књига вриједно је поменути: Типикон, из 1713. г. и Минеј, из 1717. г. са овим натписом: „Саоружи и приложu тајни совјетник и кавалер ордена св. Александра Невског, Илирски граф Сава Владиславић“.Ту је и Пролог од истог дародавца, поклоњен „Саборној церкви збора гербаљскога“. Треба поменути и штампано Jeванђеље, дар руске царице Елисавете Петровне митрополиту Василију Петровићу 1751. године, који је поклонио манастиру Прасквици, а на којем пише његова титула: „митрополиту црногорскому, скендеријскому, приморскому и трона српскога егзарху Василију Петровићу“. Манастир је некада посједовао богату архиву у којој су се чувала важна документа, међу којима и и архива Паштровске банкаде, односно Суда општине паштровске. Међутим, њу су готово сву разнијели и уништили француски војници приликом похаре манастира 1812. године. Међу старим исправама налазе се два писма патријарха Арсенија IV Јовановића и неколико писама црногорских митрополита. Архимандрит Сава ЈЬубиша сачувао је неке драгоцене црквене предмете и неке грамате о помоћи коју је Руски царски двор сваке године давао овом манастиру. Сачуване су двије исправе из руског царског двора: прва, по налогу царице Екатерине II са потписом Потемкина, а друга је грамата руског цара Павла са којом се одређује годишња помоћ манастиру у износу од 150 червоних. Ту је такође и плоча са именима свих Паштровића који су учествовали као борци у балканском и Првом светском рату. Ту је такође и оригинални портрет цетињског митрополита Висариона ЈЬубише, ранијег сабрата овог манастира – изванредан рад нашег познатог сликара Марка Греговића. У ризници посебно се запажа велики округли, монолитни сто од домаћег црвеног камена. За овим столом већала је Паштровска банкада, паштровски збор, па је зато добио име „сто од правде“. МАНАСТИР ПРАСКВИЦА - ДУХОВНА ОАЗА ЦРНОГОРСКОГ ПРИМОРЈА Чудни су путеви Господњи. Али и чудесна су дела Божја. Отуд није ни чудно што су манастири кроз векове ницали у прелепим оазама природе, у којој се осећа како природа слави свога творца, па се и молитва монаха уклапа у ту јединствену духовну симфонију. Ти простори одишу миром, па манастири нису само дом монаха већ и походиште многих боготражитеља и других знатижељника. Људи које доводи велики број туриста на море, пружа многима прилику да одморе и тело и душу, а на подручју Будванске општине налази се осам манастира од којих немали број датира још из времена Немањића. Сви ови манастири чувају веру Паштровића, старог црногорског племена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Душа Паштровића, како га зову, овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а централна црква Светог Николе датира из времена Немањића и пре неколико година прослављено је шест векова овог православног храма. Прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве на источну-православну и западну-католичку. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве. Историја овог манастира привлачи сваке године велики број туриста који осим манастирског здања и цркве желе да се прошетају Јегоровим путем, који је с краја 18. и почетком 19. века направио једноруки монах, некадашњи руски властелин, Јегор Строганов. Он води од манастира до Челобрда, с ког се пружа предиван поглед на Будву, Бечиће, Свети Стефан, небо прошарано облацима и море... Ова прича о руском монаху, али и друге историјске чињенице о вези паштровског манастира и Руса доводе велики број руских туриста у Прасквицу и на нимало лако савладив степеник до Челобрда. О историји ове духовне оазе причао нам је монах Гаврило, један од тројице становника Прасквице. Наводи да се од свог оснивања монашки живот у манастиру одвијао без прекида, иако је било много тешких раздобља које је Прасквица преживела. „Главна црква у манастиру посвећена Светом Николи, заштитнику Паштровића, изграђена је 1413. године, а Балша Трећи, син Јелене Балшић, ћерке Кнеза Лазара, помиње се као њен ктитор. Међутим садашњи изглед добила је средином 19 века“, наводи монах Гаврило. „Црква је током времена претрпела разне промене, међу којима су земљотрес и освајања од стране Наполеонове војске која је запалила цркву. Чак су убијали монахе и односили све што је вредно.... Касније је црква дограђивана и постала је много већа и раскошнија него што је била у почетку.“ Доњу цркву краси иконостас направљен 1863. године, а иконе је насликао познати грчки иконописац Николас Пјотис. Унутрашњост краси и икона Богородице страсне, али и део фресака које су претекле од цркве спаљене у Наполеоново време. Горњу, старију цркву која се налази на гробљу и датира из 11. века красе фреске које је нацртао Радул, познати иконописац и фрескописац оног времена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве. Ипак, прича о Јегоровом путу, мами велики број туриста, јер он са собом носи и другу, занимљиву причу. Наиме, на манастирска врата у 18. веку закуцао је једноруки калуђер Јегор Строганов који је, због искупљења греха, одлучио да учини неко добро дело и заветовао се на ћутање. Како прича монах Гаврило, он је свако јутро с векном глеба и тиквом воде одлазио да гради камени пут. Недуго потом на манастриским вратима појавио се млади монах који се представио као Јелисеј. Због прелепог гласа водио је појање за певницом и био омиљен међу братством манастира. И поред инсистирања игумана манастира да буде рукоположен у јеромонаха, Јелисеј је то одбијао. Сваки дан пратио је погледом старца Јегора како иде да гради своју стазу. Након четири године боравка у Прасквици Јелисеј се смртно разболи и на самртној постељи затражи да се у келији види насамо са старцем заветованим на ћутањем. Предање каже да је Јелисеј тада скинуо монашку капу испод којих се указала дуга коса, а Јегор је препознао своју кћер коју је тражио много година. Јелисеј је био високи официр царске Русије поносан на своју ћерку јединицу Јекатарину. Међутим, на једном балу Јекатарина се загледала у младог капетана. Букнула је љубав између њих двоје, али је капетан желео само авантуру што је погодило Јекатарину, али и њеног оца Јегора, па је младог официра изазвао на двобој. У двобоју бива рањен у руку, али убија капетана. Када се вратио кући, ћерке није било. Убрзо му је, од последица рањавања, ампутирана рука а он је кренуо од манастира до манастира да тражи своју јединицу и на крају је завршио у паштровском манастиру. Јекатарина која га је такође тражила, открила му је у последњим тренуцима живота свој идентитет и издахнула. Он је наставио још неколико година да гради стазу до Челобрда и кад је завршио посао ушао је у келију из које није више излазио. Убрзо је умро, а обоје су сахрањени у манастиру. Ова прича привлачи многе туристе, али и богата манастирска ризница у којој се чувају вредне историјске и сакралне ствари. Ту су златни крст цара Душана, који је пренет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1.600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вредности, међу којима и икона Светог Николе коју је насликао Преподобни Симеон Дајбабски, чије свете мошти данас почивају у манастиру Дајбабе. Монах Гаврило каже и да манастир поседује један број маслина и живи од продаје хладно цеђеног маслиновог уља које се припрема на стари, традиционални начин. Имају башту, док су за одржавање зеленила задужене овце које пасу траву око маслина. У манастиру се могу купити и верски сувенири, књиге, али и ракије које су, такође, произведене у Прасквици. За оне којима је потребна веза са светом у ромингу, манастир има и отворен, бесплатан бежични интернет. Манастир пружа угођај за сва чула, па не чуди што га је најбољи српски тенисер Новак Ђоковић изабрао за венчање са изабраницом свога срца Јеленом. И тако се и он уградио у историју овог паштровског манастира. (пише: Александар Савановић) МАНАСТИР ПРАСКВИЦА ДАНАС Настојатељ: архимандрит Димитрије (Лакић), рођен 20.2.1950. г. у Горњем Карину, Обровац. Монашку школу у манастиру Острогу завршава 1969. г. Замонашен 1968. г. Рукоположен за јерођакона 2.5.1971. г., a за јеромонаха 31.10.1971. г. Настојатељ манастир Светог Николе – Прасквица од 1971. г. Одликован је звањем игумана 08. 07. 2006. г. а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 19. 12. 2010. г. Намјесник и економ: протосинђел Климент (Бољевић), рођен 29.03.1972. г. у Подгорици. Машински факултет завршио у Подгорици 1996.г., и Теолошки факултет у Фочи 2006. г. Замонашен уочи Ваведења 2003. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона 07.04.2006. г. у манастиру Острогу, а за јеромонаха 04.04.2010. г. у Цетињском манастиру од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела на празник Св. Николе 19. 12. 2015. г. Намјесник манастира Светог Николе – Прасквица од 30.12.2010. г. Братство: Архимандрит Марко (Калањ), рођен 28.7.1939. г. у Бјелини, Бенковац. Завршио Осмогодишњу школу у Подгорици и Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи; замонашен и рукоположен за јерођакона и јеромонаха у августу 1959. г. Био је намјесник Цетињског манастира од 1963. до 1991. г. Одликован звањем архимандрита од стране Митрополита црногорско – приморског др Амфилохија Радовића 12.7.2004. г. у Цетињском манастиру и монах Гаврило Ђорђевић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово десети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Прасквица. За недељу дана, у понедељак 16. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дајбабе. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...