Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморске'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Представници Управе полиције и Митрополије црногорско-приморске састали су се данас и договорили заједничке обавезе и одговорности поводом одржавања литија. Из Управе полиције поновили су да ће обезбјеђивати све скупове пријављене у складу са позитивним законским прописима и утврђеним процедурама, али да не могу обезбјеђивати кретање грађана дуж магистралних и других путева. „Представницима Митрополије црногорско-приморске предочен је став Управе полиције да полиција у будуће не може обезбјеђивати кретања грађана дуж магирстралних, регионалних и локалних путева због безбједности свих учесника у саобраћају. Ово се не односи на дефинисане и пријављене трасе градских литија“, саопштено је из Управе полиције. Казали су и да се заједничка одговорност односи на мир и безбједност свих грађана. Технички детаљи у вези одржавања безбједности на литијама у наредном периоду прецизније ће се дефинисати међусобним договорима и о томе ће јавност бити благовремено обавијештена“, наведено је у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Сабрани на Светој литургији у Цетињском манастиру, крај моштију Светог Петра Цетињског, предвођени нашим оцем и учитељем, Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, ми вјероучитељи Црне Горе, који смо призвани да учествујемо у васпитању православне дјеце и омладине, осјећамо дужност, пред ученицима и родитељима да се огласимо о околностима који су изазвани доношењем Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ће се у многоме односити и на наш рад. У Црној Гори, православна вјерска настава похађа се у преко шестдесет школа вјеронауке које окупљају више од двије хиљаде ученика. Сви они, са својим родитељима и наставницима су погођени доношењем овог и оваквог Закона који се, уз бројне дискриминаторне норме које одступају од европских стандарда, супроставља постојећој пракси већине држава. Православна Црква већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем. Овај вапај наших ђака, родитеља и наставника, наишао је на вишедеценијско игнорисање државних институција. Схватајући неопходност стицања ових знања и сабирања дјеце у Светој литургији, Црква је организовала бројне Школе вјеронауке у свим градовима и мјестима, већим манастирима и готово свим парохијама, без икакве помоћи надлежних у ресорних Министарствима просвјете и културе. Ове, већ неповољне околности, за извођење вјерске наставе, угрожене су додатно доношењем поменутог Закона. У дијелу Закона који регулише вјерско образовање (Чл. 51-59) додатно се отежава чак и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље. Закон о слободи вјероисповијести ограничава постојање и рад школа вјеронауке по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст.1). Закон угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године. (Чл 51. ст.2). Високим новчаним казнама је запријећено вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години (Чл. 51 ст.3). Веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена је неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе (Чл. 52). Читавим сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести (Чл. 53-59), прописано је мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена најстарија средњошколска установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је претеча Универзитета Црне Горе. Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, доказ су да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом. Као последицу таквог диктата предлагача и скупштинске већине имаћемо низ препрека са којима ће се сусријетати вјероучитељи, родитељи, и што је најжалосније дјеца, која су нам Јеванђељем дата као узор свима који теже уласку у непролазно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Умјесто да нам актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала. Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом. Вјерни својој учитељској служби и својој мајци Цркви светосавској, настављамо да испуњавамо нашу свету дужност у духовном и свеукупном образовању најмлађих, као и чувању наших светиња. И овом приликом апелујемо на државне органе Црне Горе да врате вјерску наставу у државне школе.Такође их подсјећамо на Христове ријечи, које су темељ нашег живота и служења: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер таквих је Царство Божије.“ (Лк 18,16) Сву дјецу Црне Горе и цијелог свијета, као и њихове родитеље, поздрављамо радосном истином: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Додатак: Закон о слободи вјероисповијести ограничава рад школа по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст 1). Изложена одредба не само да не садржи изричито одређење вјерских објеката и других објеката у којима се може изводити вјерска настава, већ не прецизира ни ко би и на основу којих критеријума процјењивао да ли је неки објекат примјерен за извођење вјерске поуке. Нарочито смо забринути прописивањем санкције за непоштовање ове магловите норме новчаном казном до 2000 евра и то за самог вјероучитеља. Овај Закон угрожава и родитеље и њихобо право да васпитавају дјецу у складу са својим увјерењима (Чл 51. ст.2). Други релевантни закони предвиђају узраст од 15 година као старосну границу која је неопходна за доношење одлука о даљем школовању и образовању. У том смислу овај Закон дискриминише родитеље јер њиме дјеца добијају право да без сагласности родитеља напусте вјерску наставу већ од 12 година. Став 3 овог члана Предлога закона радикално ограничава право на слободу вјероисповијести. Одредбом да се вјеронаука може изводити само када ученици немају наставу у школи, Закон такву поуку у значајној мјери отежава. Наиме, наш план и програм предвиђа присуство литургијским сабрањима и другим служба ао славама и празницима који се неријетко подударају са школом која радом у обије смјене покрива готово читав дан. Онемогућавање рада школа вјеронауке запечаћено је пријењом новчаном казном од 200 до 2000 евра уколико се вјероучитељ оглуши о ову дискриминаторну норму. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Након свете архијерејске Литургије коју је данас 28.12.2019 године служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру одржано је овогодишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Прилог Радио-Светигоре На почетку сабрања присутнима се обратио митрополит Амфилохије који је и благословио почетак овог сабрања. Након митрополита присутнима се обратио професор богословског факултета светог Василија Острошког у Фочи Владимир Ступар који је говорио на тему „Служба Љубави“. На крају сабрања присутним вјероучитељима се обратио ђакон Павле Божовић који је том приликом протумачио тачке недавно донешеног дискриминаторног закона о слободи вјероисповјести а које се тичу наставе вјеронауке и дјелатности вјероучитеља. Извор: Радио Светигора
  4. Јавности стављамо на увид примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Примедбе су благовремено достављене Влади Црне Горе као предлагачу закона. До данашњег дана, Влада Црне Горе није одговорила ни на једну од достављених примедби. Осим тога, примедбе су на енглеском језику достављене релевантним међународним адресама, као и посланицима у посланичким клубовима Скупштине Црне Горе. Примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори (pdf) Правни савет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Представници Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставфорор др Велибор Џомић и др Владимир Лепосавић су, са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилогија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, 19. септембра ове године учествовали у дебати о праву на слободу вјероисповијести или увјерења на самиту ОЕБС-а у Варшави. Скуп је отворио проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести или увјерења и професор Високе школе права из Велике Британије. Представници наше Цркве су на прикладан и аргументован начин указали на неколико најважнијих аспеката Предлога закона за које је и Венецијанска комисија у свом мишљењу од 21. јуна ове године констатовала да нису у сагласности са међународно-правним актима и стандардима. Појашњен је смисао, али и потенцијалне посљедице одредби којим се на правно недопустив начин врши ликвидација раније стеченог и до данас постојећег правног субјективитета Цркве и вјерских заједница, као и одредби о државној конфискацији свих вјерских објеката и непокретне имовине Цркве и вјерских заједница, који су настали или стечени до 1. децембра 1918. године. Указано је и на бројне пропусте приликом припреме Нацрта и Предлога закона од 2015. године до данас. Изражена је забринутост што ни, након три мјесеца од усвајања Мишљења Венецијанске комисије, Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе још увијек није покренуло дијалог са Црквом и вјерским заједницама. На дан одржавања самита, на званичној страници ОЕБС-а је објављена писана изјава Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке у којој је указано на бројне проблеме и недостатке Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Осим тога, Предлог закона је постао предметом интересовања и бројних међународних организација које се баве заштитом права на слободу вјероисповијести. Скупу је присуствовао амбасадор Црне Горе у Пољској др Будимир Шегрт, који је саопштио начелне ставове Владе Црне Горе о Предлогу закона. У току овог скупа и на његовим маргинама су остварени бројни контакти и размијењена мишљења са амбасадорима бројних држава и представницима међународних организација. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“ ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу. Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло. Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу. Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“. Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе. Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике. Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море. Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“. Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази. Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације. ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања. – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Министар вањских послова (и катастарских дјела) Црне Горе Министар Дармановић се придружио једногласном хору највиших државних функционера који покушавају да се баве црквеним питањем у Црној Гори, и то тако што ће клеветати Српску Православну Цркву, па ћемо се осврнути на неколико његових ставова. Отимања имовине неће бити, можемо се сагласити са министром, али не зато што актуелни црногорски режим то не жели, него зато што ће сваки такав покушај вјерни православни народ Црне Горе спријечити, а ни европски правни поредак то неће прихватити. Безакоња је, нажалост, било, а искуство нас учи да ће се оно наставити, осим ако овдашњи властодршци не почну да поштују традиционалну Цркву онако како се она поштује у пристојним земљама и како је она поштована у вријеме хришћанских владара Петровића, не да се понашају онако како је то учинио, на примјер, амбасадор Црне Горе при Уједињеним нацијама у Женеви, коме је министар Дармановић надређени. Но, не чуди од амбасадора што понавља готово исту реченицу коју је чуо од министра – да је СПЦ ”прије свега политички чинилац у Црној Гори, па онда вјерски”. Ова клеветничка мантра коју је изгледа дужан да понавља сваки државни службеник, одраз је нездравог односа који власт има према Цркви све од 1945. године. Добро они знају да се Црква бави својим послом у Црној Гори, али нису они ни прва ни посљедња власт која Цркву гледа као реметилачки фактор. Од Нерона и Диоклецијана, до Стаљина и Броза, много се властодржаца слично односило према Цркви, посматрајући је као сметњу и држећи да је она ”политички чинилац” који пријети њиховој неупитној власти и свемоћи на одређеном простору. Не дао Бог данашњим црногорским властима да се сврстају међу овакве прогонитеље Цркве. Добро би било да се макар подсјете како су сви они и њихова моћ – завршили. Основни разлог за ово реаговање је што је министар поновио једну тезу коју неодговорни новинари и медији преносе већ неко вријеме тврдећи да се црквена имовина у Србији води на државу, те за то наводе примјер Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Ради истинитог информисања јавности, а будући да се у ту кампању укључио министар, морамо нагласити да се ради о грубој манипулацији. Наиме, истина је да се у појединим градским срединама (не свим), велики дио градског грађевинског земљишта води на државу. Тако је и са земљиштем испод и око неколико великих београдских цркава. А и то је плод послијератне национализације. Међутим, на свакој од тих парцела, Црква има право коришћења земљишта, а на објекту који је на земљишту има право својине. Спомен-храм Светог Саве још увијек нема употребну дозволу, јер није завршен, те се Црква води као његов држалац, а након завршетка, нема никакве сумње, да ће Црква бити уписана као његов власник, као што се води да је власник сусједне мање цркве Светог Саве, која се налази у непосредној близини Спомен-храма. При томе, треба истаћи да садашња власт не само што не својата Спомен-храм Светог Саве, него даје милионе за његов завршетак. Изгледа да је било тешко новинарима и сарадницима министра да погледају како се воде у катастру, напримјер, београдски манастири Ваведење или Раковица, који се налазе на градском подручју. Оба су, наравно, у пуној црквеној својини. Могли су да прошире потрагу, потроше пола сата свог времена и утврде и да се манастири широм Србије: Крушедол, Раваница, Манасија, Жича, Студеница, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Милешева – такође сви воде на Цркву – и земљиште и објекти. Могли су то да ураде, али нису. Јер истина није циљ оваквог спиновања јавности. Циљ је да се створи атмосфера у којој ће планирана неонационализација проћи мирно, стварајући утисак да је то исто учињено и у Србији. А није. Само ћемо узгред поменути да је држава Србија (али и Хрватска, Словенија, донекле БиХ…) вратила и враћа имовину Цркви и вјерских заједница одузету послије Другог свјетског рата за вријеме комунистичке владавине, а ниједној од земаља бивше СФРЈ, осим Црној Гори, није пало на памет да је наново одузима. И на крају, вара се министар ако мисли да се Црква плаши губитка неког монопола. Ни сад не постоји никакав монопол. Ово је земља у којој нико никога не може да принуди (или макар не би смио да може) да припада било каквој вјерској заједници или организацији. Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и дијелови Епархија милешевске и захумско-херцеговачке имају одговорност само за православне Хришћане. Тај ”монопол” им је дат устројством Српске Православне Цркве, која овдје постоји и дјелује, као дио васељенске Православне Цркве, од тринаестог вијека, откад је Свети Сава основао претече сваке од ових поменутих епархија: зетску, будимљанску, дабарску и хумску. Једнако је бесмислено прозивати ове православне епископије за монопол, колико би било бесмислено и недопустиво за министра секуларне државе да прозива, рецимо, Надбискупију барску и Бискупију которску за монопол у погледу Римокатоличке Цркве. Држимо да начин говора о Цркви и манипулације које је министар употребио нису достојни одговорног човјека, а камоли некога ко је на једној од најважнијих државних функција, те позивамо и њега и све друге који имају потребу да се на овакав начин очитују о црквеним питањима да се уздрже од прозивања Цркве. Тиме не прозивају неколико Владика и пар стотина свештеника, монаха и монахиња, него огромну већину православног становништва своје земље, чији глас упорно неће да чују. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, донело је одлуку да покрене циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Почев од 8. јула, сваког понедељка представљаћемо Вам по један манастир, полажући наду на Господа да ће овај скромни вид наше подршке бити нашој возљубљеној браћи, али и свим посетиоцима нашег портала, на велику духовну корист. У понедељак 8. јула представићемо вам Цетињски манастир. Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  11. Заупокојене службе могу се са сигурношћу сврстати у најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. О томе јасно сведоче Дела апостолска описујући првомученичку смрт архидијакона Стефана: „А људи побожни сахранише Стефана и учинише над њим велики плач“ (Дел. ап. 8, 2). Будући да су прве хришћанске заједнице сачињавали хришћани из јудејства, извесно је да је сам поредак погреба обављан сходно јеврејском обичају: „Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном и мирисима, као што је обичај у Јудеја да сахрањују“ (Јов. 19, 40). Ипак, изразито есхатолошка свест првих хришћанских општестава била је од одлучујућег значаја за нови доживљај смрти, не више као неизбежног природног феномена, већ као добитка живљења са Христом (в. Филипљ. 1, 21-23). Сама природа свештених последовања везаних за умрле, као и однос заједнице према њеним покојним члановима, нису проистекли само из овог новог хришћанског поимања смрти, него и из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Али, постепено слабљење првобитног, изразито есхатолошког, заноса чланова Цркве, односно слабљење евхаристијске свести верних, које је током времена резултирало појавом индивидуалистичке религиозности, није могло, а да не доведе до деформација и у самој литургијској, пре свега телетургијској (обредословној) пракси Цркве. Последице таквога стања изразито су уочљиве, нарочито у новије време, код последовња усопших. Имајући за циљ да се у овом огледу бавимо проблематиком заупокојених последовања, осећамо потребу да одмах на почетку укажемо на неопходност диференцијације између телетургијског приступа последовању усопших и лутургијског поимања молитве Цркве за упокојене. Можда, на први поглед, ова подела звучи парадоксално али је она и те како битна за сучељавање са проблемима са којима се сусреће савремена литургијска пракса, те, следствено, и само литургијско богословље. Ради сликовитог приказа ове проблематике наводимо неке примере из те, свакодневне, ако не већ „званичне“, литургијске праксе: 1. опело се савршава и схвата као пригодно молепствије Цркве за упокојење душе новопрестављеног хришћанина; 2. парастоси су приватни обреди које сродници покојника уприличују у дане њихових помена; 3. у неким приликама, а у неким крајевима учестало, служе се „заупокојене“ Литургије и 4. на Задушнице, као и у другим приликама када се врше заједнички помени умрлих, после Литургије савршава се „општи“ парастос као засебна служба „за упокојење душа преминулих…“ и тако даље. О чему се, наиме, ради? Да ли је проблем у молитвословљима као таквим или у самоме приступу истим, као средствима која Црква, наводно, користи за неке „посебне намене“ Одговор на ово питање можемо потражити у самом литургијском предању наше Цркве. Првобитна литургијска пракса везана за сахрану и помене усопших била је, као што смо нагласили, израз богословске свести Цркве о усопшим и о њиховој вези са самим бићем Цркве. Сведочанства која нам пружају литургички извори нису ипак довољна за реконструкцију последовања у раној Цркви обављаних приликом погреба, а још мање оних при вршењу „помена“. Поред спорадичних навода о заупокојеним службама у делима светих Отаца и другим црквеним списима не срећемо детаљније описе истих. Оно, што се на основу тих замагљених информација са сигурношћу може закључити јесте да је сахрана неког члана црквеног општества првобитно представљала повод за савршавање Евхаристије. Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама (4. век), које, подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: „Неприметно се сабирајте у кимитиријама (=на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Евсевије Кесаријски, пак, описујући величанствени погреб Константина Великог (+340), наводи да је том приликом служена Литургија (Agia Thisiastiriu). Одредба картагинског сабора (419), који својим 41. каноном забрањује савршавање свете Евхаристије (entheos latria) при сахрани уколико свештенослужитељи нису на таште (nistiki), иако, посредно, убедљиво сведочи о постојећој пракси савршавања Литургије при сахранама. Од ништа мањег значаја за нас је и сведочанство блаженог Августина (354-430), који тврди даје пре полагања у гроб за покојника приношена „жртва нашег искупљења на уобичајени начин“, што јасно указује на евхаристијску службу. У вези са проблемом о којем је реч, могу се навести и 18. канон картагинског сабора и 73. канон трулског сабора (691), који забрањују раздељивање светога Причешћа скончавшим (thelevtisantes). Овај податак би такође могао указивати на то да је и у периоду када су одржавани ови сабори (од почетка 5. до краја 7. века) при погребу још увек савршавана света Евхаристија или пак да је сахрана довођена у везу са Литургијом пређеосвећених дарова.“ Сличан закључак можемо извести и из сведочанства Теодора Валсамона (12. век) који тврди да су се упокојени епископи полагали у гроб држећи у рукама „свети хлеб“. Поуздана реконструкција поретка заупокојеног последовања у комбинацији са Литургијом, како је већ напоменуто, није могућа због недостатка релевантних података. Али, неоспорна информација о првобитном споју сахране са Евхаристијом, као и докази о нераздвојивој вези других светих Тајни и обреда са светом Литургијом, омогућавају нам да прозремо на који је начин савршавана сахрана и помен у комбинацији са светом Литургијом. Први закључак који можемо извући из постојећих, иако не и довољних, информација литургичких извора јесте да првобитно није постојало посебно заупокојено последовање већ су молитве које се налазе у најстаријим записима највероватније изговаране на такозваним заупокојеним Литургијама. Овакав закључак оправдава чињеница да се у одговарајућим древним текстовима {Апостолске установе и Серапионов Молитвослов“) наводи само по једна молитва, случај који је карактерисао сва остала последовања тога времена. Томе у прилог, такође, иде и поредак молења „за оне који су се упокојили у Христу“ у тексту Апостолских установа, који би по својој конструкцији могао представљати саставни део Литургије апостолских установа, а исто тако и „молитва за умрлог и оног који се сахрањује (спроводи)“ у Серапионовом Молитвослову, по свој прилици, као и све остале молитве овог Молитвослова, уграђује се у (Серапионову) Литургију. Уосталом, поредак словенских Служебника, који предвиђа да се на такозваним заупокојеним Литургијама после сугубе јектеније произноси јектенија за упокојене и молитва: Боже духова и свакога тела…, очевидно није ништа друго до потврда ове древне црквене праксе. Усуђујемо се, дакле, да закључимо да је у раној Цркви приликом сахрана и помена савршавана Литургија у коју је уграђивана и молитва за покојног. Молитви је, наравно, претходила заупокојена јектенија, како то сведоче Апостолске установе.“ На основу истог списа може се, такође, извести закључак да су заупокојена јектенија и молитва која је следила произношени „пошто се возгласило све из прве молитве“, дакле после јектеније верних, што је случај и код осталих Тајни и обреда. Из списа Дионисија Ареопагита О црквеној јерархији, може се, међутим, закључити да већ у 5. веку није постојао обичај савршавања Евхаристије приликом сахрана. Скромни пак подаци о поретку заупокојеног последовања које нам саопштава Ареопагит, усредсређујући се више на „созерцање“ неголи на праксу, уверавају нас да је претходна нераздвојивост заупокојеног последовања са Евхаристијом оставила дубоког трага на актуелни поредак. На то указују неки од карактеристичних елемената последовања, наслеђени из те првобитне форме: „сабрање“ (sinaksis), свештенодејствовање епископа, савршавање последовања у храму (а не у припрати, како је то касније постао обичај), полагање одра покојника уз сами жртвеник, односно часну трпезу (уколико је покојник био свештеник) или испред олтара (уколико је био монах или лаик), јектенија за катихумене. Већ у овом Ареопагитовом штуром опису последовања разазнајемо неке од главних елемената данашњег поретка заупокојеног последовања. Спочетни благослов, чтенија, песме псалама, јектенија за усопше, јерархова молитва, последњи целив, преливање покојника уљем, молитва јерархова за упокојеног, полагање у гроб); оно ће временом еволуирати, те добити савремену форму, која у суштини није ништа друго до један вид монашког јутрења. Даљи развој заупокојених служби можемо пратити у богатој заоставштини рукописних Молитвослова (Требника) који се датују од 9. века па све до њихове стандардизације у штампаним Молитвословима 17. века, у којима, колико нам је познато, нема ни помена о некој вези ових последовања са светом Евхаристијом. Главно питање које нас овде заокупља јесте питање: због чега је дошло до издвајања заупокојеног последовања из Литургије, односно због чега је тако рано ишчезла пракса савршавања Евхаристије при сахранама? Ако су, наиме, све Тајне и обреди од самог свог настанка били нераскидиво везани за свету Евхаристију (прецизније речено, били су конструктивни елементи саме Литургије), јер је у свести Цркве њихово испуњење и главница било у „давању богоначалних Тајни (=светога Причешћа) ономе над ким се последовање савршава:“; у конкретном случају (на опелу и парастасу) то је, условно речено, немогуће остварити. Чини нам се овде сигурним да Ареопагит, тврдећи да „не постоји готово ниједан савршени (довршени, испуњени) јерархијски обред без најбожанственије Евхаристије“ и наглашавајући при том прилог гошово (shedon), има у виду управо обред за усоише. Ову констатацију можемо потврдити чињеницом да писац Ареопагитских списа у поглављу О црквеној јерархији све Тајне и обреде којима се бави (крштење и хризма, освештање мира, освештање жртвеника, хиротоније, монашки постриг) доводи у директну везу са светом Евхаристијом, осим тајну за блажено упокојене. Овде се, дакле, може извести закључак да је немогућност физичког учешћа усопшег у Евхаристији (немогућност да се причести светим Тајнама) чинила могућим и прихватљивим обављање сахране и одвојено од Евхаристије. Сигурно је да су коначно раздвајању сахране од свете Литургије допринели, пре свега, и многи практични проблеми са којима се у градским срединама слободног хришћанства (од 4. века) суочавао постојећи богослужбени поредак. Један од главних узрока је, свакако, била и немогућност усклађивања сахране неког члана заједнице са литургијским програмом парохије, што се јасно види и из горе наведеног 41. канона картагинскога сабора. Иако је, као што се да закључити из Ареопагитовог описа сахране, чин погреба врло рано формиран као независан од Евхаристије, те услед тога постепено прерастао у дугачко и за свет мирјана тешко разумљиво последовање, ипак је у свести Цркве остала неизбрисива веза Евхаристије и помена покојника. Анализирајући текстове евхаристијских Литургија, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише даје Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. (Пошто није могуће да овде изложимо све варијанте многих литургијских форми, ограничавамо се на свима приступачну Златоустову Литургију.) Поред велике (сугубе) јектеније на којој дијакон произноси молитве за блажене и незаборавне ктиторе светога храма и за све ире нас усоише оце и браћу нашу, православне, који овде и свуда почивају, у завршном делу Анафоре, названом Диптиси, поименце се помињу сви и све због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, оне који се уздржавају и за сваки дух праведника у вери скончавшег… Црква посредује за остале покојне чланове: И помени све оне који починуше у нади на васкрсење живота вечнога (овде се додају имена усопших којих се спомен врши) и упокој их, Боже наш, где осматра светлост лица Твога. Смисао евхаристијског помена умрлих огледа се, као што смо већ нагласили, у самој природи Евхаристије, у којој помен сачињава органску компоненту Анафоре. Помињањем умрлих, према светом Кирилу Јерусалимском, „у време предложења свете и најстрашније жртве“ њихове душе „велику ће корист имати“. Инсистирајући овде на речима светога Кирила можемо поставити питање:а зар неће душе велику корист задобити и онда када се помињу на некој другој, неевхаристијског служби (опелу или парастосу)? Сваки директан одговор на ово питање, позитиван или негативан, могао би бити подједнако погрешан уколико не би изражавао суштину самог помињања. Суштина помињања јесте утеловљење свих у Тело Христово (Цркву), а оно се остварује искључиво кроз Свету Евхаристију (в. 1. Кор. 10, 1617).“Ниједно друго помињање, односно мољење (конкретно на опелу и парастосу), не сме бити лишено овог евхаристијског смисла. Оно, штавише, мора да се улива у евхаристијско сећање. У супротоном, оно може изгубити свој суштински смисао. Да би, пак, било могуће довести у везу помињање (мољење) на опелу или парастосу са Евхаристијом, неопходан је исправан приступ самим овим последовањима. 1) Пре свега, главни и основни предуслов за нераздвојивост заупокојених последовања са Евхаристијом јесте да она морају бити дело Цркве, дело читаве евхаристијске заједнице, а не приватизован догађај резервисан за посебне прилике. У том случају, конкретно последовање). ће имати припремни карактер који ће се савршити (довршити) на Евхаристији. 2) Други веома важан моменат јесте да се на првој Литургији после сахране, у време вршења помена, имена покојника придодају (у Диптисима Анафоре) именима свих оних који починуше у нади на васкрсење живота вечнога. На тај начин ће заупокојено последовање представљати „припрему за сабитисање“ усопшега са Христом, а света Евхаристија ће бити остварење и печат том сабитисању. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Поводом свечаности уприличених у славу и част Светог Стефана Немање – преподобног Симеона Мироточивог патрона Митрополије црногорско-приморске, данас, 23. фебруара, Свету архијерејску литурију у Саборном храму Христовог Васкрсења служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, милешевског Атанасија, полошко-кумановског Јоакима, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијског Методија, бројног свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Прилог Радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас! Отац Сава (Јанић): КиМ је ризница нашег идентитета – наш ДНК У бесједи, којом се обратио сабраним вјерницима, након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Преосвећени умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) је, честитајући празник, говорио о Преподобном Симеону Мироточивом који је рођен у Подгорици гдје се сада налази и његов манастир, подсјетивши на завјештање које је он оставио роду своме ,,Заволите Бога као што је он заволио нас“. „Посвјетио се Богу заволио Христа, знајући да је Христос заволио нас и зато су и његова дјеца, његов род – светородна лоза Немањића, тако били славни и Богу предани. Његов најмлађи син Растко први је пропутио тим путем – заволио Христа и као владарски син отишао је у Свету Гору и тамо трасирао границе свога народа.“ Говорећи о Светом Симеону, владика Атанасије је подсјетио да је Немања подигао Студеницу – мајку свих наших цркава, а онда са Светим Савом, уз помоћ свога сина Стефана Првовјенчаног, Хиландар. „То су наши преци, наши оци, наши путовође, и зато благо народу који га следује“, бесједио је Епископ Атанасије. Примјетио је да, нажалост, и на источној страни српске земље има отпадника који се подругују својим прецима и њиховим завјетима и додао да ћемо ми ићи путем Светог Немање и Светога Саве. Преосвећени се захвалио вјерницима посебно онима који доводе дјецу у Свети храм Божији и уче их да иду путем Светих Симеона и Саве, јер смо сви од Зете до Рашке, од приморја до Призрена, дјеца Светог Стефана Немање и Светога Саве који је привео оца свога и учинио га сином својим – син је оца усинио Христу и он је постао духовно чедо свога сина. „Нека је благословен Господ што је благословио и помогао Митрополиту и вама да подигнете овако диван храм у Немањиној престоници и нови Манастир Светога Симеона расадник немањићства – српства које обухвата и Зету, и Рашку, и Призрен, и све крајеве гдје је проповједао Јеванђеље.“ Епископ Атанасије (Јевтић) је Митрополиту пожелио да све што ради буде благословено, истичући да су његове и народне задужбине саборни храмови у Подгорици и Бару, као и сви остали храмови, манастири, монаштво, Богословија на Цетињу расадници Духа истине и љубави према Богу: „Заволимо Бога као што је он заволио нас“. На крају Свете архијерејске литургије у подгоричком Саборном храму Митрополит Амфилохије је благословио сабрани вјерни народ и позвао све на Светосимеоновску литију да се освешта овај град и врати својим древним предањима. ,,Кажу да је вјетар напољу. Хвала Богу то је вјетар развигорац и будилник, па ћемо брже стићи до Немањине обале са страхом Божијим, вјером и љубављу“, поручио је Митрополит Амфилохије Након Свете службе Божије улицама Подгорице прошла је свечана Светосимеоновска литија са моштима Светог великомученика Харалампија. Крајње одредиште Литије било је ушће Рибнице у Морачу, у Старој вароши у Немањином граду, Светосимеоновску бесједу, на мјесту гдје је рођен родоначелник светородне лозе Немањића, изговорио је архимандрит Сава Јанић, игуман манастира Високи Дечани који је донио благослов свете земље Косово и Метохије, Епископа Теодосија, свештенства, монаштва, вјерног народа, као и радост КиМ, поред свих страдања кроз која пролазе. Честитајући празник отац Сава је казао да све што подносимо у љубави Божијој је благословено, укључујући и данашњи олујни вјетар, који је дувао Подгорицом и који није спријечио учеснике литије међу којима је био и велики број дјеце да са радошћу учествују у њој: „Црква Христова пролази кроз вјетрове и олује, и стално остаје и опстаје. Дува сада свуда, и у Украјини, и на Косову и Метохији, и у Сирији, али Црква Божија опстаје. Чини ми се да никада није била јача, иако удара са свих страна а то нам је Господ обећао.“ Подсјетио је да је на Рибници, прије 900 година, свјетлост дана угледао Свети Симеон Немања, отац Светога Саве који је утемељио наш идентитет и показао шта смо, и шта треба да останемо и на чијем темељу је изграђено све што је наш народ градио и што ће градити: „Док је тога и биће и нас као народа Божијега. Излила се та ријека одавде, са ових простора и Рашке, излила се и на Косово и Метохију и ето сада сијају Патријаршија, Дечани, Грачаница, Љевишка, Зочиште, Девич, наши манастири одакле вам преносим благослове. Кажу нема Срба у Ђаковици а она никад живља, и никад омолитвенија. И зато вам не доносим никакво жаљење, кукњаву, јер ми хришћани све што је теже благодаримо Господу.“ Казао је да нам је Господ толико пута на Косову и Метохији, када је све било изгубљено, показао силу васкрсења и радости, као и овдје у Црној Гори гдје је прије 30-40 година било тешко, а данас је Бог дао да све васкрсне. Захваљујући се на солидарности, помоћи која на КиМ долази из Црне Горе и Херцеговине, као и свих крајева гдје наш народ живи, архимандрит Сава, игуман дечански, је нагласио да Косово и Метохија није територија и да се не може изгубити, да могу само да га изгубе они који га никада нијесу разумјели и добили: „Косово и Метохија је свештени олтар, гдје приносима хљеб са косовских поља а вино са метохијских винограда. То је Света литургија и ту не може и неће никада бити краја. Господ ће нас сачувати. Нека вас Господ све благослови и сачува молитвама Светога краља Стефана Дечанског Светих архиепископ пећких, Јоаникија Девичког, Светих мученика знаних и незнаних. Да се и догодине састанемо у радости и прославимо Светога Немању и све свете. Срећна слава и празник!“ У име ове новоосноване светиње – лавре Светог Симеона Мироточивога на Рибници, и у име игумана, оца Игњатија, Митрополит је поклонио владици Атанасију и Димитрију икону Светог Симеона за манастир Тврдош. Након што је владика Димитрије благословио и пререзао славски колач заједничарење је настављено уз трпезу љубави. Светосимеоновске свечаности у Подгорици почеле су синоћ Свечаном вечерњом службом и Косовско-метохијском вечери. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. На празник Светог мученика Трифуна, 14. фебруара, у згради Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржана је прва сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско – приморске за 2019. годину. Сједницoм је предсједавао координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин. На сједници је члановима Одбора поднесен извјештај о активностима и раду које је Катихетски одбор остварио у току протекле године а о којима је, у наставку сједнице, отворена дискусија гдје су сви чланови Одбора узели ријеч. У даљем току сједнице, разговарало се о организацији редовног годишњег обиласка школа вјеронауке у Митрополији црногорско – приморској, од стране Катихетског одбора, гдје се врши увид о активностима и другим потребама у функционисању и раду самих школа и њихових вјероучитеља. Катихетски одбор је разматрао и друга актуелна питања везана за одвијање православне вјерске наставе у Црној Гори, као и активности које предстоје у наредној години. Секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Министар за људска и мањинска права Мехмед Зенка је грубо обмануо јавност неистинитом изјавом на ТВ ”Вијести” и то на Бадњи дан (6. јануара) ове године када су се православни хришћани у Црној Гори припремали за прославу Божића. Наиме, министар Зенка је изјавио да СПЦ ”није спремна да сарађује” са Министрством за људска и мањинска права у припреми Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Мјесец дана прије тога, у интервјуу агенцији ”Анадолија”, министар Зенка је изјавио да ”једноставно, СПЦ у Црној Гори дјелује како хоће, без икакве контроле” и ”често пута антидржавно” (1. децембар 2018. године). Сличну неистину је поновио и у интервјуу дневном листу ”Дан” 15. јануара 2019. године. Министар Мехмед Зенка је свјесно и дрско више пута обмануо јавност, јер Министарство за људска и мањинска права, на чијем се челу налази од краја 2016. године, никада и, понављамо, никада није упутило позив Митрополији Црногорско-Приморској, као ни другим епархијама наше Цркве у Црној Гори, да учествују у припреми Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Да не би било сумње, јавно позивамо министра Мехмеда Зенку да јавности пружи на увид доказ да је такав позив упутио Митрополији и да је позив са наше стране одбијен. Напротив, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори су годинама јавно, као и непосредно приликом сусрета са Зенкиним претходником министром Суадом Нумановићем, тражиле да делегирају своје представнике у Радну групу на исти начин и у истом обиму права као и сви други заинтересовани субјекти. С друге стране, Митрополија ни послије три године од завршетка јавне расправе о Нацрту закона о слободи вјероисповијести није добила одговоре на Примједбе и предлоге, који су благовремено достављени Министарству. Умјесто да престане да поступа дискриминаторно према Православној Цркви у Црној Гори и коначно почне да поступа цивилизовано и непристрасно, поштујући људска права свих, па и свештенства, монаштва и вјерника канонске Цркве у Црној Гори, Зенка јавно износи бруталне неистине. Једина истина је да он као министар никада није тражио пријем и састанак са Митрополитом Црногорско-Приморским и представницима Митрополије било којим поводом, па ни поводом израде новог закона. Ипак, јавност треба да зна да је овакво криминално изношење неистина својствено министру Мехмеду Зенки, јер се ради о лицу које је у блиској прошлости правоснажно осуђено за тешко кривично дјело рањавања из ватреног оружја у Улцињу и да је помилован од ранијег предсједника Црне Горе Филипа Вујановића. Уз разумијевање савремених политичких односа у Црној Гори, ипак са жаљењем морамо да констатујемо да се Мехмед Зенка боље сналазио као директор Јавног предузећа ”Комуналне дјелатности” и Јавног предузећа ”За узгој и заштиту дивљачи” у Улцињу него што се сналази на функцији министра за људска и мањинска права. То се види и из његовог навода да су у припрему Нацрта закона ”укључени сви, разни људи, Министарство и комплетна Влада”. Тај навод јасно указује да Зенка као министар не влада материјом која уређује законодавни поступак у Црној Гори. Уосталом, како је министар Зенка током 2018. године припремао Закон, који није планиран у Плану и програму Владе Црне Горе за ту годину? Митрополија Црногорско-Приморска и овом приликом понавља свој раније саопштен став да се не противи, чак шта више годинама тражи, да се, у складу са важећим конвенцијама и Уставом Црне Горе, на законит начин, уз учешће Министарства, представника Владе, правних експерата и представника Цркве и вјерских заједница, припреми и донесе нови Закон којим ће се уредити начин остваривања слободе вјероисповијести, као и да се закључи Темељни уговор са нашом Црквом у истом обиму права и обавеза као што је учињено и са другима у Црној Гори. Цетиње, 17. јануар 2019. Митрополија црногорско-приморска Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора
  16. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је јуче у дневном листу ДАН коментарисао претходно објављени дио из Нацрта мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори и неколико пута је поновио да се ради о Нацрту мишљења, који је, по налогу Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, припремило пет међународних експерата. С обзиром да је документ био јаван и да је објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије, оцијенио је као скандалозну чињеницу да је Министарство за људска и мањинска права три године прикривало од јавности њима познати Нацрт мишљења венецијанских експетара. С тим у вези, Влада Црне Горе је, на неуобичајено нервозан начин, свакако неприличан највишем органу извршне власти у једној држави, реаговала на његов коментар. Чињенице су, ипак, следеће: Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе је 2015. године доставило Венецијанској комисији Нацрт закона о слободи вјероисповијести како би се то тијело изјаснило о њему. Нацрт закона је претходно, не само од Митрополије, него и од стручне јавности и представника највећих вјерских заједница, оцијењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о вјерским слободама. Даље, Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су задужили петорицу својих експерата да сачине мишљење о Нацрту закона. Венецијански експерти су свој посао урадили уз вишекратне консултације са Владом Црне Горе, која је неколико пута достављала неопходна објашњења, али и са другим субјектима, а међу њима и са представницима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Познато је да је, након сазнања о изузетно негативном мишљењу венецијанских експерата и то послије консултација са Венецијанском комисијом, Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе повукло Нацрт закона о слободи вјероисповијести из даље процедуре пред Венецијанском комисијом, а то потврђује и Венецијанска комисија у свом саопштењу од 14. септембра. Министарство је Нацрт закона повукло из процедуре пред Венецијанском комисијом очигледно због тога што је било свјесно да ће на пленарној сједници Венецијанске комисије бити усвојено изузетно неповољно мишљење о том Нацрту. Дакле, не да Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, које је са правног становништа коментарисао координатор Правног савјета Митрополије, није фалсификат, нити је ”исфабрикован”, као што се нетачно тврди у саопштењу Владе Црне Горе, него је ријеч о документу који је објављен на званичном сајту Венецијанске комисије у одјељку посвећеном Црној Гори (такође потврђено од стране ВК). Наведени документ, који Митрополија данас објављује на енгеском тексту у оригиналу и у преводу на српски језик, несумњиво је утицао да Министарство повуче свој првобитни неупотребљиви и дискриминаторни Нацрт закона о слободи вјероисповијести уз обећање да ће припремити нови и послати га Венецијанској комисији (такође потврђено у саопштењу ВК). Дакле, једини разлог што Нацрт мишљења петорице експерата ВК није усвојен на пленарној сједници ВК је то што је Влада Црне Горе повукла Нацрт закона, који је разорен и, како је оцијенио представник Митрополије, ”сахрањен у правном смислу” од експерата Венецијанске комисије. Из грубе и тенденциозне реакције Владе Црне Горе се лако закључује да је прва и основна намјера припреме и утврђивања рестриктивног и дискриминаторног прописа, који би угрозио највећи број вјерских и других права и слобода, била некакво ”дисциплиновање” Православне Цркве, што од почетка говоримо. Ријеч је о принципијелном ставу, јер стално подсјећамо јавност да би будући Закон о слободи вјероисповијести морао важити једнако за све, а не само за Православну Цркву, те да ће све слабости и сва рестриктивност тог закона имати посљедице и по све грађане који су вјерници и по све цркве и вјерске заједница. Без обзира на вишегодишњу непримјерену кампању из Владе Црне Горе и Министарства за људска и мањинска права, усмјерену против Православне Цркве, уистину се надамо да ће Влада Црне Горе ”истрајати на заштити државних интереса, уз пуно поштовање слободе вјероисповијести и једнакости свих вјерских заједница у грађанској Црној Гори”, не заборављајући притом да се ”једнакост” може постићи само једнакоправношћу, а то у случају Црне Горе значи – поштовањем канонског поретка Православне Цркве и несумњиве чињенице да Митрополији црногорско-приморској и другим епархијама Српске Патријаршије по слободној вољи припада највећи број вјерника у Црној Гори. Једино се као ”дрска и несумњиво злонамјерна” и као једна у ”серији непочинстава”, усмјерених против Православне Цркве, може оцијенити нервозна, исхитрена и неаргументована реакција Владе Црне Горе поводом објављивања превода Нацрта мишљења Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вјероисповијести. У прилогу достављамо изворни документ међународних експерата Венецијаске комисије и ОЕБРС/ОДХИР-а који је заведен као мишљење Бр. 820/2015 и ЦДЛ(2015)051 од 27. новембра 2015. године и односи се на Нацрт Закона о слободи вјероисповијести. Документ је изворно објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије. У прилогу је Нацрт мишљења на енглеском и српском језику. Нацрт мишљења Венецијанске комисије – српски Нацрт мишљења Венецијанске комисије – енглески Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Митрополија црногорско-приморска: Влада је нервозна због објављивања Нацрта мишљења ВК о Нацрту закона о слободи вјероисповијести Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је јуче у дневном листу ДАН коментарисао претходно објављени дио из Нацрта мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори и неколико пута је поновио да се ради о Нацрту мишљења, који је, по налогу Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, припремило пет међународних експерата. С обзиром да је документ био јаван и да је објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије, оцијенио је као скандалозну чињеницу да је Министарство за људска и мањинска права три године прикривало од јавности њима познати Нацрт мишљења венецијанских експетара. С тим у вези, Влада Црне Горе је, на неуобичајено нервозан начин, свакако неприличан највишем органу извршне власти у једној држави, реаговала на његов коментар. Чињенице су, ипак, следеће: Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе је 2015. године доставило Венецијанској комисији Нацрт закона о слободи вјероисповијести како би се то тијело изјаснило о њему. Нацрт закона је претходно, не само од Митрополије, него и од стручне јавности и представника највећих вјерских заједница, оцијењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о вјерским слободама. Даље, Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су задужили петорицу својих експерата да сачине мишљење о Нацрту закона. Венецијански експерти су свој посао урадили уз вишекратне консултације са Владом Црне Горе, која је неколико пута достављала неопходна објашњења, али и са другим субјектима, а међу њима и са представницима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Познато је да је, након сазнања о изузетно негативном мишљењу венецијанских експерата и то послије консултација са Венецијанском комисијом, Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе повукло Нацрт закона о слободи вјероисповијести из даље процедуре пред Венецијанском комисијом, а то потврђује и Венецијанска комисија у свом саопштењу од 14. септембра. Министарство је Нацрт закона повукло из процедуре пред Венецијанском комисијом очигледно због тога што је било свјесно да ће на пленарној сједници Венецијанске комисије бити усвојено изузетно неповољно мишљење о том Нацрту. Дакле, не да Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, које је са правног становништа коментарисао координатор Правног савјета Митрополије, није фалсификат, нити је ”исфабрикован”, као што се нетачно тврди у саопштењу Владе Црне Горе, него је ријеч о документу који је објављен на званичном сајту Венецијанске комисије у одјељку посвећеном Црној Гори (такође потврђено од стране ВК). Наведени документ, који Митрополија данас објављује на енгеском тексту у оригиналу и у преводу на српски језик, несумњиво је утицао да Министарство повуче свој првобитни неупотребљиви и дискриминаторни Нацрт закона о слободи вјероисповијести уз обећање да ће припремити нови и послати га Венецијанској комисији (такође потврђено у саопштењу ВК). Дакле, једини разлог што Нацрт мишљења петорице експерата ВК није усвојен на пленарној сједници ВК је то што је Влада Црне Горе повукла Нацрт закона, који је разорен и, како је оцијенио представник Митрополије, ”сахрањен у правном смислу” од експерата Венецијанске комисије. Из грубе и тенденциозне реакције Владе Црне Горе се лако закључује да је прва и основна намјера припреме и утврђивања рестриктивног и дискриминаторног прописа, који би угрозио највећи број вјерских и других права и слобода, била некакво ”дисциплиновање” Православне Цркве, што од почетка говоримо. Ријеч је о принципијелном ставу, јер стално подсјећамо јавност да би будући Закон о слободи вјероисповијести морао важити једнако за све, а не само за Православну Цркву, те да ће све слабости и сва рестриктивност тог закона имати посљедице и по све грађане који су вјерници и по све цркве и вјерске заједница. Без обзира на вишегодишњу непримјерену кампању из Владе Црне Горе и Министарства за људска и мањинска права, усмјерену против Православне Цркве, уистину се надамо да ће Влада Црне Горе ”истрајати на заштити државних интереса, уз пуно поштовање слободе вјероисповијести и једнакости свих вјерских заједница у грађанској Црној Гори”, не заборављајући притом да се ”једнакост” може постићи само једнакоправношћу, а то у случају Црне Горе значи – поштовањем канонског поретка Православне Цркве и несумњиве чињенице да Митрополији црногорско-приморској и другим епархијама Српске Патријаршије по слободној вољи припада највећи број вјерника у Црној Гори. Једино се као ”дрска и несумњиво злонамјерна” и као једна у ”серији непочинстава”, усмјерених против Православне Цркве, може оцијенити нервозна, исхитрена и неаргументована реакција Владе Црне Горе поводом објављивања превода Нацрта мишљења Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вјероисповијести. У прилогу достављамо изворни документ међународних експерата Венецијаске комисије и ОЕБРС/ОДХИР-а који је заведен као мишљење Бр. 820/2015 и ЦДЛ(2015)051 од 27. новембра 2015. године и односи се на Нацрт Закона о слободи вјероисповијести. Документ је изворно објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије. У прилогу је Нацрт мишљења на енглеском и српском језику. Нацрт мишљења Венецијанске комисије – српски Нацрт мишљења Венецијанске комисије – енглески Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Новинар Вук Лајовић поново је, у веома кратком временском периоду, демонстрирао новинарску непрофесионалност а према Српској Православној Цркви отворену нетрпељивост и злонамјерност. Она се потврдила у данашњем тексту на порталу Вијести „Свештеник флашом раскрварио Будванина“, који су пренијели и други електронски медији. Иако елементарна новинарска етика и правило налажу да се, када су овакве и сличне ствари у питању, обавезно контактира и друга страна, нарочито када се она јавно оптужује и етикетира као група из које долазе насилници, то је и у овом случају изостало. Да је поменутом новинару било до истине и тачног извјештавања, могао је лако да дође до тачних и правовремених чињеница. Особа коју у свом тексту помиње новинар Лајовић, нити је свештеник, нити припада Српској Православној Цркви. Такође, аутор текста је свјесно прећутао чињеницу да је идентитет особе полиција сазнала управо од свештеника Митрополије, који желе да се поменута особа пронађе и случај испита до краја. Не очекујемо да ће се новинар Лајовић и његови уредници покајати и извинити за јавно изречену неистину, која је изазвала нови талас мржње и нетрпељивости међу и овако подијељеним и полуинформисаним читаоцима. Овакве претенциозне и полуистините текстове против Православне Цркве у Црној Гори пишу већ годинама на своју срамоту, а на уштрб истине, правећи од новина и портала жуту штампу. Надамо се да ће уредништво Вијести, као и осталих медија, који су „потрчали“ да ову нетачну информацију објаве, исти простор дати и сјутрашњем догађају „Православни дјечији сабор Црне Горе“ који ће се деветнаести пут одржати на Цетињу и који ће и ове године сабрати око 1700 дјеце – полазника вјеронауке при храмовима и манастирима у Црној Гори. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Деманти текста објављеног у Вијестима под насловом „Свештеник флашом раскрварио Будванина“ Новинар Вук Лајовић поново је, у веома кратком временском периоду, демонстрирао новинарску непрофесионалност а према Српској Православној Цркви отворену нетрпељивост и злонамјерност. Она се потврдила у данашњем тексту на порталу Вијести „Свештеник флашом раскрварио Будванина“, који су пренијели и други електронски медији. Иако елементарна новинарска етика и правило налажу да се, када су овакве и сличне ствари у питању, обавезно контактира и друга страна, нарочито када се она јавно оптужује и етикетира као група из које долазе насилници, то је и у овом случају изостало. Да је поменутом новинару било до истине и тачног извјештавања, могао је лако да дође до тачних и правовремених чињеница. Особа коју у свом тексту помиње новинар Лајовић, нити је свештеник, нити припада Српској Православној Цркви. Такође, аутор текста је свјесно прећутао чињеницу да је идентитет особе полиција сазнала управо од свештеника Митрополије, који желе да се поменута особа пронађе и случај испита до краја. Не очекујемо да ће се новинар Лајовић и његови уредници покајати и извинити за јавно изречену неистину, која је изазвала нови талас мржње и нетрпељивости међу и овако подијељеним и полуинформисаним читаоцима. Овакве претенциозне и полуистините текстове против Православне Цркве у Црној Гори пишу већ годинама на своју срамоту, а на уштрб истине, правећи од новина и портала жуту штампу. Надамо се да ће уредништво Вијести, као и осталих медија, који су „потрчали“ да ову нетачну информацију објаве, исти простор дати и сјутрашњем догађају „Православни дјечији сабор Црне Горе“ који ће се деветнаести пут одржати на Цетињу и који ће и ове године сабрати око 1700 дјеце – полазника вјеронауке при храмовима и манастирима у Црној Гори. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Полиција нема право да својим незаконитим решењима групицу самозванаца проглашава за ”цркву” и да се на тако груб начин поиграва са најдубљим осјећањима православних вјерника. Управа полиције је дужна да у складу са законским прописима на законит начин предуприједи и спријечи ометање јавног реда и мира свуда, па и на Преображење ове године на Ивановим коритима, од групице самозванаца и јуришника на светињу и хришћански празник, а не да забрањује преображењско богослужење у православном храму на Ивановим коритима и да тако атакује на вјековни канонски поредак и црквену имовину. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. -Митрополија црногорско-приморска: Полиција онемогућила Преображењску Литургију на Ивановим Коритима- Управа полиције Црне Горе је и ове године најприје забранила, а потом и онемогућила свештенству и вјерном народу да одслуже службу Божију на празник Преображења Господњег у Цркви посвећеној овом светом и свештеном празнику на Ивановим Коритима. Полицијске снаге су од ране преображењске зоре биле распоређене око Цркве Преображења на Ивановим коритима тако да свештенство и вјерни народ нијесу могли да уђу у свети храм ради служења Свете литургије. Полиција нема право да својим незаконитим решењима групицу самозванаца проглашава за ”цркву” и да се на тако груб начин поиграва са најдубљим осјећањима православних вјерника. Управа полиције је дужна да у складу са законским прописима на законит начин предуприједи и спријечи ометање јавног реда и мира свуда, па и на Преображење ове године на Ивановим коритима, од групице самозванаца и јуришника на светињу и хришћански празник, а не да забрањује преображењско богослужење у православном храму на Ивановим коритима и да тако атакује на вјековни канонски поредак и црквену имовину. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У древној светињи, манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта, некадашњем Епископском сједишту Зетске епархије на празник Светог Архангела Гаврила одржана је редовна сједница Катихетског одбора. Сједницом је предсједавао Његово високопреосвештнство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Главна тема сједнице била је организација предстојећег 19. Дјечијег сабора који ће се ове године одржати 01. септембра на Цетињу. Такође, истом приликом се разговарало и о другим актуелним питањима и темама које се тичу унапређења вјерске наставе у Митрополији црногорско-приморској. секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. Поводом необјашњиве медијске кампање уперене на Цркву и Цетињску митрополију, а у вези неугледног стања у коме се налази гробље Петровића уз зидине Цетињског манастира, обавјештавамо јавност о сљедећем: Гробнице на Дворском гробљу налазе се у оваквам стању од 1945. године, пуних седам деценија, све до данас! Управа Цетињског манастира је у посљедње вријеме закључала капију како би спријечила да свако не би улазио на гробље и даље скрнавио гробнице. Исто тако, монаси су некада разбацане остатке гробница, успјели макар да саберу на једно мјесто како не би биле расуте, и они се старају, колико је то у њиховој моћи, да гробље буде уредно и чисто од отпадака убачених током ноћи, и у периоду невремена. Нажалост, ово гробље је временом постало мјесто за играње карата, често га најнесавјеснији користе и као тоалет, а у задње вријеме је уточиште за наркомане, па и за псе луталице, што веома добро знају Цетињани који дуже памте. Приликом преноса и сахране земних остатака краљевске породице Петровић Његош 1989. г. на Дворском гробљу су израђене нове гробнице за принцезе Вјеру и Ксенију које су у њих сахрањене. Том приликом остали гробови нијесу санирани од стране Завода за заштиту споменика културе, а та је институција једина надлежна за тако нешто. Управа Цетињског манастира је 2008. г. покушала да уреди гробље, али је била спријечена од Завода за заштиту споменика и њених инспекцијских органа. Због свега наведеног, чуди нас саопштење Министарства културе које, наводно, не зна у каквом је стању Дворско гробље Митрополија Црногорско-приморска напомиње да се на поменутом гробљу уредно служе парастоси у оне дане предвиђене за помен покојника, и да се на свакодневним службама помињу сви преминули из светородне лозе Петровић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. За гробнице на Дворском гробљу надлежан Завод за заштиту споменика Поводом необјашњиве медијске кампање уперене на Цркву и Цетињску митрополију, а у вези неугледног стања у коме се налази гробље Петровића уз зидине Цетињског манастира, обавјештавамо јавност о сљедећем: Гробнице на Дворском гробљу налазе се у оваквам стању од 1945. године, пуних седам деценија, све до данас! Управа Цетињског манастира је у посљедње вријеме закључала капију како би спријечила да свако не би улазио на гробље и даље скрнавио гробнице. Исто тако, монаси су некада разбацане остатке гробница, успјели макар да саберу на једно мјесто како не би биле расуте, и они се старају, колико је то у њиховој моћи, да гробље буде уредно и чисто од отпадака убачених током ноћи, и у периоду невремена. Нажалост, ово гробље је временом постало мјесто за играње карата, често га најнесавјеснији користе и као тоалет, а у задње вријеме је уточиште за наркомане, па и за псе луталице, што веома добро знају Цетињани који дуже памте. Приликом преноса и сахране земних остатака краљевске породице Петровић Његош 1989. г. на Дворском гробљу су израђене нове гробнице за принцезе Вјеру и Ксенију које су у њих сахрањене. Том приликом остали гробови нијесу санирани од стране Завода за заштиту споменика културе, а та је институција једина надлежна за тако нешто. Управа Цетињског манастира је 2008. г. покушала да уреди гробље, али је била спријечена од Завода за заштиту споменика и њених инспекцијских органа. Због свега наведеног, чуди нас саопштење Министарства културе које, наводно, не зна у каквом је стању Дворско гробље Митрополија Црногорско-приморска напомиње да се на поменутом гробљу уредно служе парастоси у оне дане предвиђене за помен покојника, и да се на свакодневним службама помињу сви преминули из светородне лозе Петровић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...