Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркви'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 264 results

  1. У среду 12. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину прослављена је пета годишњица постојања и слава Верског добротворног старатељства Епархије тимочке – Света Три Јерарха. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Ранко Јовић, јереји Марјан Керчуљ, Марко Пајчин, Марко Јокановић, ђакони Бранислав Јоцић и Вук Јовановић и архиђакон Илија (Јовановић). На литургијске прозбе одговарао је хор неготинског Саборног храма који овај празник такође прославља као своју славу. Након благосиљања и ломљења славског колача са секретаром епархијског ВДС-а ђаконом Вуком Јовановићем, Епископ тимочки обратио се сабраном народу. У пригодној беседи владика Иларион истакао је значај Света Три Јерарха за устројство Цркве и изразио благодарност за доживљено изливање Божанске благодати на светој Литургији. Потом је заблагодарио у своје лично име и у име архиђакона Илије Црквеној општини Неготин и старешини неготинског Саборног храма оцу Марку Пајчину на одеждама које су им овом приликом дароване. Посебну захвалност Епископ је упутио ђакону Браниславу Јоцићу, службенику ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке, који је присуствовао прослави као и господину Владимиру Марјановићу, добротвору и приложнику из Београда, који стипендира двојицу студената Епархије тимочке, и уручио им поклоне као израз искрене братске љубави. По завршетку свете Литургије прослављање овог великог празника настављено је у просторијама Црквене општине Неготин где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија тимочка
  2. Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво. Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума. Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о: 1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву 2. кападокијском монаштву, 3. и сиријском монаштву Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона. Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври. А потом имамо уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту. Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом, а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд...... Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
  3. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог – Нову годину, 14. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборној Цркви у Београду. У наставку служен је и Молебан на почетку Нове године и преломљен славски колач поводом славе Првог београдског певачког друштва – најстарије музичке институције у Србији и хора Саборне цркве. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су наша браћа из Грчке, Пољске Православне Цркве и свештеници из више Епархија СПЦ. Из Јеладе су били протојереј – ставрофор Ермолаос Масарас и јереј Панајотис Каратасиос. Из Пољске су били протојереји Михајло Циквин, Марко Вавренјук и Јарослав Јузвик. Свјатјејшем су, такође, саслуживали и протојереј – ставрофор Вајко Спасојевић из Норвешке, свештеник Мирољуб Стојановић из Ниша, протојереј – ставрофор Бранко Топаловић, јереј Славиша Поповић и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић. Литургијско славље увеличали су чланови Првог београдског певачког друштва удружени са својим Дечијим хором. Његова Светост Патријарх Иринеј благословио је протојереја – ставрофора Бранка Топаловића да произнесе литургијску беседу. „Литургијско искуство Цркве довело нас је данас до још једног великог празника – Обрезања Господњег и прослављања светога оца нашега Василија Великога,“ рекао је о. Бранко и додао да често у овом празничним данима једни другима желимо срећу и радост, обично не знајући шта заправо срећа значи. Многи народи су кроз историју срећу разумевали на различите начине. Тако су стари Грци срећу видели у лепоти. Неки други су је видели у освајањима и покоравањима народа Старог света. Док у новије доба савремени човек срећу тражи у науци и благодатима цивилизације. Али нико од њих није нашао праву срећу, јер стварност нам је увек пружала другачију слику од очекиване. Зато ми хришћани праву и трајну срећу видимо једино у Богу: „Ко има Бога у срцу своме има свако добро и лепоту и власт и знање и задовољан је са оним што има“, истакао је о. Бранко. У том смислу, на питање шта је то срећа, о. Бранко Топаловић каже да нам је најбољи одговор дао Господ Исус Христос рекавши: „најпре иштите Царство Божије, а све остало ће вам се придодати“. Што значи да је за нас најважније да се приближимо Богу Оцу, напомиње о. Бранко Топаловић, додајући да је права срећа једино „у тежњи за сједињењем са Богом“. По резању славског колача Свјатјши је благословио присустни народ и том приликом је поздравио госте из иностранства напомињући да су нам они веома драги гости, јер Грци су нам доказали своје пријатељство у нашим најтежим данима, Пољаци су наша Православна браћа Словени, а сви се заједно на исти начин Богу молимо. Свјатјејши је нарочито поздравио Дечији хор ПБПД напоменувши да је велика радост видети децу у хору као будуће настављаче овог нашег најстаријег хора. Извор: Радио Слово љубве
  4. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 12. јануара, на празник Светих Богоотаца, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару након које је преводио свенародну литију улицама Бара. У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Апостол Павле, од гонитеља хришћана, постао један од дивних свједока Христа распетога и васкрслога, подсјетивши на његове ријечи да Јеванђеље његово није од човјека, него од откривења Божијега: „Његово свједочанство је одјекнуло широм Азије, стизао је и на Балкан, до Италије, до Рима гдје је мученички пострадао заједно са Апостолом Петром. Два дивна свједока јављенога имена Божијега, откривења Божијега, свједоци Христа рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“ Истакао је да се ових светих дана када прослављамо рођење Богомладенца, прослављајући Њега, сјећамо Витлејемске пећине у којој се Господ родио и гдје га је повила Пресвета Дјева и дивне пјесме коју су пјевали анђели и чобани: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. „Одјекује та пјесма и данас широм свијета, прослављање имена Божијег, и у исто вријеме призивање мира на земљи. Мир небески кога се и ми сјећамо на свакој служби Божијој када кажемо: Мир вам, мир свима. Сви одговарају: И духу твоме. Мир небески од Бога, не овај земаљски који данас јесте а сјутра није. Мир који је Бог саздао и дарује људима и земаљским народима. Мир који долази од Бога и обједињује небо и земљу, Бога и људе, и људе међу собом, и призива на јединство и добру вољу све људе и земаљске народе.“ Даље је казао да је то блага вијест Христова – Јеванђеље које су апостоли примили откривењем ходећи заједно са Господом, слушајући Његову ријеч, а послије њих и њихови наследници до наших времена: Сви они ходећи по читавом свијету проповједају мир Божији, Христа распетога и васкрслога, Његово рођење, проповједају и свједоче Његово распеће и васкрсење: „Све у Цркви Божјој, од Христа па до данас и до краја свијета и вијека, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, Христовог рођења. И храмови који се граде су у знаку Христовог распећа и васкрсења. Зато је и овај храм у знаку Крста часнога, као и све оно што се у њему догађа. Сви који су кроз вјекове били Христови, доживљавали су исту судбину коју је доживио Христос. Он је распет и рекао је: Ако Мене гонише и вас ће гонити, ако Мене примише и вас ће примити… тако је било, тако је и данас.“ Говорећи о мученицима који су кроз вјекове Христа свједочили и за Њега пострадали, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се осврнуо на свешетномученике који су пострадали 1941. и 1945/1946. године из рода нашега, међу којима је и Митрополит Јоаникије, коме се ни данас гроб не зна: „У том знаку страдања, гоњења и прогоњења је и Христос и Црква Божија кроз вјекове до наших времена. Зато се немојте чудити што се и у ово наше вријеме повампирује тај антихришћански – безбожни дух код нас, и иде до тога да ови наши који владају, који су обезбожени, наследници оних који су побили свештенике послије рата, хоће да одузимају храмове и да их дају својој безбожној власти.“ Нагласио је Архиепископ цетињски да су храмови подизани у славу Божијега имена, а да их је подизао народ не за богаћење и прослављање себе, већ имена Божијега, да би се богатили вјечним људским достојанством: „Увијек је било, а има их и данас који се боре за пролазно земаљско царство и клањају земаљском богатству, и у то име скрнаве прије свега људско достојанство, одричући се вјечнога достојанства које је Бог подарио човјеку и људској природи, тиме што је Бог примио на Себе људску природу. Човјек кроз Свету тајну крштења прима тај квасац вјечнога и непролазнога живота, вјечнога достојанства.“ Истичући да је то оно што Црква дарује људима и свим народим, владика Амфиилохије је казао да се они коју су са Христом тога не одричу, нити су се икада одрицали, него остају да буду свједоци тога и таквога достојанства, и да је то тако и данас: „Посебна је радост да се у нашој Црној Гори пробудило то осјећање у народу. Читава покољења су васпитавана у духу безбожништва, титоизма, лењинизма и марксизма. Међутим, оно што је Божије је неуништиво. Божија љубав, Божија истина и доброта, вјерност вјечноме људскоме достојанству, ево се пробудила и у Црној Гори. Народ излази широм Црне Горе на путеве и друмове, да се поклони имену живога Бога, да посвједочи своје вјечно, непролазно људско достојанство и да чува Божије светиње, чувајући светиње своје душе и тијела.“ Закључивши да се историја Цркве Божије, која је историја Христовога распећа и васкрсења, и рођења Његовог, поново понавља у читавом свијету, Високопреосвећени Митрополит је поручио да се она посвједочује и понавља посебно у Црној Гори: „И то је оно чему се радују Свети Божији људи, Свети апостоли и пророци, Свети мученици до најновијих свештеномученика и мученика. И нека би Господ и нама подарио ту вјеру у вјечно, непролазно достојанство човјеково и људске заједнице, и нека би ова божићна пјесма Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, одјекивала и у нашим срцима, нашем животу. И нека би ми ту истину свједочили другим људима и земаљским народима и данас и сјутра и у вјекове вјекова, амин!“ Након Литургије, Његово високопреосвештенство г. Амфилохије је преводио свенародну литију улицама града под Румијом, као вид молитвеног отпора дискриминаторном и неуставном закону о слободи вјероисповијести. Током литије, послије читања Јеванђеља, у центру града Митрополит Амфилохије се обратио сабранима и казао да нас Храм Бога Оца, Сина и Духа Светога са Румије благосиља и призива на божанску, христолику, богочовјечну љубав која не тражи своје и не рађа мржњу и злобу међу људима, већ се жртвује и служи, обједињује све људе и земаљске народе: „То је љубав коју свједочи ова Црква Божија и коју свједочи ова литија молитвена кроз овај град. Љубав према свима који живе у овоме граду, љубав која се само дарује другима са поштовањем и истинском и правом љубављу Божјом, оном љубављу којом воли Бог овај свијет, све људе и земаљске народе, и призива их да постану заједничари те божанске Христове љубави.“ Истичући да је Храм Свете Тријице на Румији симбол те и такве љубави, Митрополит је нагласио да они који хоће да сруше тај храм, заправо хоће да убију љубав у људским срцима, и вјечну неразориву заједницу: „Сви они који су противници истинске љубави и братске слоге и слободе, хтјели би да сруше тај храм. Дабогда Бог срушио њихову мржњу, злобу и одрицање од те љубави, и дабогда Господ и у њима пробудио ту и такву љубав и према храму на Румији и према свим храмовима који су подигнути у у славу те и такве божанске љубави.“ Митрополит Амфилохије је посебно нагласио да је ова литија свједочанство те и такве љубави према свима и свакоме, нарочито према житељима овога града без обзира на њихову вјерску и националну припадност: „Ово је љубав која грли све и сва, која се никога не одриче, само се одриче мржње, злобе, гријеха, раздора мећу браћом, људима. То је љубав којој ми служимо, којој појемо, којој вршимо ову дивну литију данас кроз овај свети и благословени град. Нека би та Христова љубав, Бог као љубав објединио и озарио срца свих житеља овога града и Црне Горе и читавога свијета и свих земаљских народа, јер су сви позвани на ту и такву љубав и да сви постану један земаљски Христов народ који се бори за вјечно и непролазно људско достојанство.“ Благословећи овај град и све његове житеље, посебно дјецу, владика се помолио да Господ умножи у њиховим срцима Божију љубав – богољубље и братољубље, као би се искројенила сва мржња, јер је то призвање свију нас. На крају литије, у којој је учествовало више хиљада Барана, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, прочитао је јучерашње саопштење и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, након чега је Митрополит Амфилохије поручио да то није само порука епископа већ народа: „Ако је ова наша световна власт народна, онда је дужна да чује глас овога народа који признаје и државу и власт и све, али не може да прихвати ненародне, противнародне, безбожне, братоубилачке, братомрзачке законе да се по њима управља Црна Гора.“ Подсјетио је да су садашњи властодршци наследници оних претходника који су за народ конфисковали црквену имовину, а која до данас није враћена Цркви, али су саградили стотине предузећа и дали хљеб народу, која су ови њихови наследници опљачкали, приватизовали: „И мало им је то, већ хоће и храмове Божије да опљачкају, оскрнаве, одузму од народа, јер су то народни храмови од памтивијека. Народ их је градио и призван је да чува те храмове и светиње. Надамо се да ће ови који су на власти, ако заиста поштују народ, чути глас народа и одбацити те безумне законе, који су закони безакоња каквих нема нигдје у Европи. Дај Боже да се и они опамете, да их народ врати памети и разуму. А прво што треба да ураде је да врате оно што су њихови претходници одузели, опљачкали од народа и Цркве Божије.“ Посебно је нагласио да властодршци у име народа отимају и постају милионери, као и да се види и зна колико је богатих, а колико сиротиње у Црној Гори, истичући да ови на власти себе поистовјећују са државом: „Ви нисте држава, нити сама ја Црква. Ја сам по милости Божијој у овом тренутку Митрпополит ове Цркве, али Црква Божија је овај народ, а и држава је оно што припада цијелом народу, а не само појединцима које је вријеме избацило да буду на челу те државе. Надамо се да ће Бог да их уразуму, да чују глас народа, ако хоће да буду народна власт. “ Констатујући да међу учесницима литије има и оних који су гласали за ову власт, Митрополит је казао да су их они гласали да служе, а не да отимају од народа, и да поштују законе домаће и међународне и вјековне. Поручујући да су ове литије које се ових дана организују широм Црне Горе, али и свијета, литије љубави, Митрополит је казао да добија писма подршке за борбу против зла, мржње, богоубиства и братоубиства, и отимачине. „Тај дух да се искоријени из наше државе и народа, и да заблиста дух љубави Христове која се жртвује за ближње своје, љубави према свима и свакоме“, поручио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након литије улицама града под Румијом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Епархија Рашко-призренска вечерас је у овим божићним празничним данима у Грачаници организовала литију братске солидарности са нашом Црквом и верним народом у Црној Гори који већ данима изражавају мирни протест против дискриминаторног закона о вероисповести. Српски православни народ на Косову и Метохији дубоко осећа братску солидарност са нашим народом на просторима Црне Горе и посебно са нашим архијерејима који су увек били међу првима да нам овде помогну у најтежим тренуцима. Након недавно одржане литије и молебана у Новом Пазару Епископ Теодосије повео је вечерас уз црквене песме и барјаке литију која се кретала од центра Грачанице до манастирске порте, где је одржан пригодан молебан за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ у Црној Гори као израз братске солидарности Срба са Косова и Метохије. У Литији и молебану је учествовало око пет хиљада верника. У Литији је са Владиком Теодосијем било више свештеника, монаха и монахиња из више крајева Косова и Метохије. У својој беседи пред окупљеним верницима Владика Теодосије је нагласио да "и са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу чувамо, и никоме их не дамо." Уз песму црквеног хора из Косовске Митровице и појање грачаничких монахиња целокупни догађај имао је искључиво духовни карактер мирног изражавања неслагања са дискриминаторним законом којим црногорске власти покушавају да одузму најважније светиње од наше Цркве уз процес негирања српско-црногорског православног идентитета којег је Црна Гора вековима била непоколебиви стожер. У наставку следи интегралан текст беседе Владике Теодосија након молебана пред манастиром Грачаница: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Ево, неколико дана након наше литије у Новом Пазару, у ове радосне божићне дане, сабрали смо се и овде у Светој Грачаници. И са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу чувамо, и никоме их не дамо. Можда други и не знају, колико нама овде на мученичком Косову и Метохији, значе наше светиње, и колико су нам значиле у историји, а које су нам оставили наши свети преци. Оне нам посебно значе у овим годинама невоља и искушења, које пролазимо како би очували наше народно јединство и нашу решеност да останемо своји на своме, да не изгубимо своје име, своју част и своје достојанство. Обнављајући наше порушене светиње на Косову и Метохији, показали смо јасно да се никада не смемо одрећи онога што нас је вековима повезивало и спајало. Чувајући наше светиње, међу којима посебно сија ова прелепа задужбина Светог Краља Милутина, ми чувамо себе као народ Божији, као децу Светог Саве. Дубоко греше они који мирне молитвене скупове у Црној Гори и другде, покушавају да виде као политичке, или као националистичке. Ми се овде нисмо скупили ни на политичкој, ни на страначкој основи. Сакупили смо се као браћа и сестре, који се иначе сабирамо на нашим светим литургијама, као православни хришћани, који славе своје крсне славе, и чувају своју веру, и духовно наслеђе, као највеће благо које нам је од Бога дато. Стога, све ове године и на Косову и Метохији улажемо напоре да мирним путем, у сарадњи са свим људима добре воље, обезбедимо заштиту и наших светиња на овом простору, како би биле не само на понос и учвршћење јединства нашег народа, већ и места која нас повезују са свима онима који овде са нама живе. Зато, данас, и са овога места, апелујемо на власти у Црној Гори да ослушну глас већине свог народа, своје Цркве, која је кроз велике светитеље као што су Свети Петар Цетињски и Василије Острошки, крепила народ у најтежим искушењима, и да повуку спорни закон и испоштују права и слободе наше Цркве у Црној Гори. Истовремено апелујемо на све локалне и међународне представнике у региону, да се правда може градити само у међусобном поштовању, а нипошто у негирању онога што припада другима, и да су људска и верска права најважнији темељ сваког цивилизованог друштва. Поздрављајући братски, у своје име, и у има свих вас овде окупљених, наше Владике: Амфилохија, Јоаникија, Атанасија, Димитрија и Методија, њихово храбро свештенство и одано монаштво и верни народ, изражавамо дубоко дивљење пред њиховим примером који и нас храбри да једино, заједно са Господом Христом и Његовом Црквом, можемо да се мирно, али одлучно, супротставимо свакој неправди овога света. Својом храброшћу и достојанством они су данас пример свима нама и сијају у целом хришћанском свету. БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО и подарио вам мирне и благословене божићне празнике, као и благословену наступајућу Нову годину. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  7. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  8. Желећи да сви дамо свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори овом приликом обавештавамо сво свештенство, свештеномонаштво и верни народ богоспасаване Епархије нишке да ће од данас па до Бадњег дана, закључно са недељом 5. јануаром, у свим храмовима где за то постоје услови, након редовних вечерњих богослужења, овим поводом бити служен Молебни канон Пресветој Богородици. Повезана вест: Саопштење Епископа нишког г. Арсенија: Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије! Такође молимо подручно нам свештенство да у свакодневним јутарњим и вечерњим богослужењима, као и у Светим Литургијама у предстојећу суботу и на Недељу Светих Отаца - Оце, умноже своје молитве тако што ће у Мирној јектенији, у прозби: „За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, за христољубиву војску...“ уметнути: „...и за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ а исту прозбу, као и обично, завршити речима: „...да им Господ Бог помогне да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо“. У Сугубој јектенији, у прозби: „Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...“ треба уметнути „...за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ и прозбу завршити речима: „...и за све православне хришћане“. На Великом входу, такође, помињати православни народ и светиње Црне Горе. Овом приликом позивамо верни народ Епархије нишке да у што већем броју узме учешће у овим молебанима те да умножи своје личне молитве како у храмовима тако и у својим домовима. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, уздајући се у силу Божју која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Епархија нишка
  9. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорском и Приморском г. Амфилохију, у Господу љубљеном брату и саслужитељу Наше Недостојности, цјелив свети у Христу Исусу. Жао нам је, пошто непрестане Наше пастирске обавезе у Јерусалиму и Јордану, нису дозволиле изасланство Преосвећеног Архиепископа Катара Макарија богоспасаваној Митрополији нама многољебњеном и многопоштованом Високопреосвештенству, да и преко њега изразимо солидарност наше Древне Патријаршије Светој Митрополији Црногорској и Приморској, да би превазишла проблеме, које њој стварају планови оних који се боре против ње. Међутим, задржавамо право да првом приликом тамо пошаљемо изасланство, које ће пуноћи богомспасаване ваше Митрополије пренети благодат и благослов Пресветог и Животворног Гроба. Стога, цјеливајући Ваше Високопреосвештенство цјеливом светим у Христу тијелом од Дјеве Рођенога из Свечасне и Богопријемне Пећине Светог Витлејема, остајемо Ваш доброжелатељ, У Светом Граду Јерусалиму 15 Децембар 2019 Возљубљени у Христу брат Теофил III Патријарх Јерусалимски Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Епархија милешевска позива на молитвени допринос у борби против неправедног Закона о слободи вероисповести. Поводом изгласавања неправедног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који је по свему уперен против Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, Епархија милешевска обавештава верујући народ да ће у свим храмовима Епархије милешевске на свака два сата звонити зауопокојена звона, почев од суботе 28. децембра 2019. године па до Божића. У истом периоду, у градским храмовима након вечерњих служби биће служен Молебан Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене верне. Позивамо верујући народ Епархије милешевске да у предбожићним данима да свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори. Извор: Епархија милешевска
  11. Његово Преосвештенсво Епископ ваљевски г. Милутин обавестио је надлежно свештенство, свештеномонаштво и верни народ Епархије ваљевске да чини следеће како би Господ помогао архијерејима и народу у Црној Гори: Узевши у обзир новонастало стање у Црној Гори, ставља се у дужност архијерејским намесницима да заједно са старешинама храмова и управама манастира организују свакодневно служење свете Литургије у храмовима где су седишта намесништва и у манастирима где постоје услови за служење свете Литургије закључно са 5. јануараом 2020. године. У мирну и сугубу јектенију потребно је додати следећу прозбу: „Још се молимо за благоверни христољубиви род наш, за очување светиња и манастира у Црној Гори“. Такође исто то чинити и на Великом входу. Поздрављајући браћу архијереје црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, молимо се Господу да заступништвом Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Арсенија, Архиепископа српског, и свих светих подари милост и мир да се сви проблеми превазиђу, с љубављу на славу Божју, а ради напретка наше Свете Цркве и свих људи добре воље. Позивамо верни народ Епархије ваљевске да у што већем броју узме учешће у светим Литургијама. С Божијим благословом, Епсикоп ваљевски Милутин Извор: Епархија ваљевска
  12. Међуправослaвна информативна агенција Orthodoxy Cognate Page упутила је Српској Цркви у Црној Гори изразе подршке: Његовoм Високопреосвештенству Амфилохију Радовићу Митрополиту црногорском и приморском Цетиње, Црна Гора Вољени и поштовани Високопреосвећени Владико, Упућујем Вам божићне и новогодишње поздраве. Разумем недавне тешкоће с којима се сусреће Српска Црква у Црној Гори. У потпуности се противимо агресивном понашању које би неминовно довело до било какве дискриминације српских православних верника у тој земљи. Нека Бог укрепи Вас архијереје, свештество и вернике Митрополије црногорско-приморске да успешно превазиђете садашње стање изазова. Будите уверени да имате нашу скромну подршку и смерне молитве. У Христу, Георге Јозеф Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру
  14. У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Нисам знао где ово да поставим па ставих овде. На фејс групи Русофили поведе се расправа око тога дал жене морају да носе мараме у цркви, Ја не знам а видим да је велико интересовање па бих молио да се неко од Вас укључи у дискусију и да појасни то. https://www.facebook.com/groups/rusofili/permalink/2330295577075159/
  17. На оданије празника Ваведења, 8. децембра 2019. године, патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у катедралној Саборној цркви Христа Спаситеља у Калињинграду, уз саслужење више архијерејеа и свештеника, а у присуству губернатора Калињинградске области и других високих службеника у овој области, као и команданта Балтичке флоте. На сугубој јектенији произнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и њено очување од подела и раскола. Проповедао је свештеник Игор Иљиницки, архијерејски намесник Приморског црквеног округа Калињинградске епархије. Патријарх Кирил се на крају обратио верницима са својом проповеди, а на дар Балтичкој флоти предао је икону Светог благоверног великог кнеза Александра Невског, а самој цркви у Калињинграду икону московских светитеља Јова, Ермогена и Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у селу Врањ у Зети. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Јеванђеље најблажа и најчудеснија ријеч која се чула и чује на земљи. „Све ријечи од настанка свијета сабране су у ту благу ријеч, Христову ријеч“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су у Цркви Божјој једна вјера, једно крштење, једна мудрост, једно знање… Звучни запис беседе „Једна је глава те Цркве Божије, а то је Христос Господ. И један је народ – Христов Божји народ. Сви они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога припадају том народу, без обзира којим језиком говоре, којој нацији припадају, без обзира у ком времену живе, без обзира какву и коју власт имају, без обзира којој држави припадају“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да за Цркву Божију нема граница јер је Бог безграничан. „Бог је, стварајући овај свијет својом Божанском руком, започео да ствара Цркву. Све што је у васиони припада Цркви Божјој, Цркви Христовој. Сва васиона је дјело Божанске љубави. Сва васиона, сви знани и незнани свјетови, видљиви и невидљиви. Све је то почетак Божјег присуства, све је постало кроз Божју ријеч и без ријечи Божје ништа није постало и не постоји“, казао је он. Говорећи о Светом Клименту, папи римском, чији спомен данас свршава наша Црква, Владика је рекао да су у свим временима безбожници прогонили Цркву. Казао је да Свети Василије Острошки, коме је посвећен храм у Врању, својим сузама грије хладне стијене острошке и сабира око себе стотине хиљада људи, већ триста педесет година. „Он је побјегао у пустињу да живи у самоћи. Међутим, управо зато што је био крштен и испуњен љубављу према Богу Светој Тројици и према ближњима, што је живио том љубављу свакоме ко тамо долази та љубав је привлачна“, казао је Владика Амфилохије. Свети Василије, нагласио је Владика, не гледа ко је ко већ свакоме даје према вјери његовој. „Наравно, призивајући све да се покају, да се обрате, да приме истински начин живота по вјери, по Богу и по светињи“, поручио је Владика. Поручио је да је битно да међу људима и народима нема граница у Цркви Божјој. „Постоје ове државне границе, границе општина. Све је то у реду. Међутим, Црква је безгранична и на трој безграничности својој она његује и васпитава читава покољења учећи све људе и све земаљске народе и призивајући их да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, да приме огањ Божанске љубави у себе и да том љубављу грију и себе и своју дјецу, своју породицу и све људе. То је оно на шта нас призива Црква Божија“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У новом број Православља, новина Српске патријаршије, од 1. децембра 2019. године читајте: У оквиру обележавања осам векова аутокефалије СПЦ свечана и молитвена догађања у трима епархијама наше помесне Цркве: у Епархији пакрачко-славонској, горњокарловачкој и нишкој. Првојерарх српски је осветио обновљени, 270 година стар храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха Павла у Славонији, у Епархији горњокарловачкој свечано и молитвено су прослављени и јубилеји на Сушаку и Ријеци – на празник Обновљења храма Св. великомученика и победоносца Георгија,16. новембра, Владика Герасим је началствовао Светом Евхаристијом у Светогеoргијевском храму на Сушаку, прославивши и 80 година од завршетка градње и освећења овог храма. У Епархији нишкој Првојерарх српски је началствовао божанском Литургијом у Саборном храму Силаска Св. Духа на апостоле, којом је молитвено прослављен велики јубилеј Ниша и Епископије нишке – двеста година постојања Саборног храма Сабора Св. Архангела у Нишу. Том приликом Његова Светост је беседио: „По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве заједно са нашим светим и хвале достојним прецима. Прослављајући овај велики јубилеј узносимо молитве и похвале нашим светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова.“ Од догађаја из живота Цркве бележимо – У манастиру Високи Дечани бденијем и Светом Архијерејском Литургијом 24. новембра свечано је прослављена ктиторска слава – Свети великомученик краљ Стефан Дечански, која ће ове године остати упамћена по нарочито великом броју поклоника (око 3000), који су заједно са братством манастира поделили радост празника. Бденијем је началствовао Архиепископ берлински и немачки Марко (Руска Загранична Православна Црква) у молитвеном присуству Епископа бихаћко-петровачког Сергија и рашко-призренског Теодосија. Патријарх Павле је био Божји човек, каже протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, присећајући се у свом исцрпном разговору за Радио Глас Епархије нишке, познанства и суживота са блаженопочившим Патријархом Павлом, а који преносимо на средњим странама овог броја новина Српске патријаршије, обележавајући десетогодишњицу од упокојења овог светог, у српском народу, омиљеног човека. Аутобиографски текст Патријарха српског Павла из 1996. године под насловом: Без осуда, отворено, очински, доносимо одмах после разговора са протом Тимотијевићем. На следећим странама читајте: Један од највећих дана у историји Војводине и један од највећих у историји српског народа и Србије је дан присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Тим поводом 25. новембра је одржана Свечана академија поводом обележавања 101. годишњице: Присаједињење – други век у Српском народном позоришту у Новом Саду. Архиепископ катарски Макарије упутио је драматичан апел и позив свим Црквама са молбом – да се окупе у Светој Земљи и тако зауставе поделе у православном свету. Текст преносимо у целости. У организацији Студентског клуба Правног факултета Универзитета у Београду, 25. новембра 2019. пред неколико стотина присутних одржана је трибина под називом „Положај Срба у Црној Гори“. Мишљења и дискусије о овој горућој теми са овог еминентног скупа за Православље донео је Данко Страхинић. Новембра ове године додељена су почасна одликовања трима архијерејима Српске Православне Цркве, Епископу бачком Иринеју, Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију. Читајте о овим и другим бројним вестима из живота наше Цркве које обликују претходних петнаестак дана колико нас дели од претходног до овог, најновијег броја новина... Уредништво Православља свим читаоцима и сарадницима новина Српске Патријаршије жели благословен почетак Божићног поста! Извор: Православље
  20. У недељу 22. по Педестници, 17. новембра 2019. лета Господњег Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан богослужио је у малој цркви Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство храма, уз молитвено учешће мноштва народа Божјег. Доносимо прилог ТВ Храм са овог литургијског сабрања.
  21. У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.
  22. Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, молитвено је прослављен велики јубилеј Ниша и целе Православне Епархије нишке - двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу. Звучни запис поздравног слова Епископа нишког Арсенија Звучни запис беседе Патријарха српског Иринеја -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Вечерњом службом и свечаном академијом почело централно обележавање 200 година малог Саборног храма у Нишу Свету архијерејску Литургију служили су и Архијереји Српске Цркве - Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, Њихова Преосвештенства Епископи врањски Г. Г. Пахомије, милешевски Г. Г. Атанасије, рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Г. Теодосије, крушевачки Г.Г. Давид, бихаћко-петровачки Г. Г. Сергије, далматински Г.Г. Никодим и домаћин Преосвећени Владика нишки Г. Г. Арсеније. Сватјејшем Патријарху, Високопреосвећеном Митрополиту и Преосвећеним Владикама саслуживали су Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, Високопреподобни архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије и Севастијан (Гордон), игуман Манастира Крка из Епархије далматинске, Високопреподобни архимандрит Дионисије (Пантелић), протојереј – ставрофор Рашко Радовић, архијерејски намесник за Италију и протојереј-ставрофор Ермолај Масарас из грчког града Патра и бројно монаштво и свештенство. Као и на свакој Светој Литургији у Саборном храму и ову Свету Евхаристију красило је појање хора нишког катедралног храма Нишка црквена певачка дружина "Бранко" предвођена диригентом г-ђом Саром Цинцаревић. Саборни храм у Нишу испунио је верни народ, где је најпре са радошћу и љубављу дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја, да би затим узео молитвено учешће у Светој Евхаристији. Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а након отпуста верника којим је завршена Света архијерејска Литургија, поздравно слово Његовој Светости одржао је Преосвећени Владика нишки Арсеније, у коме је најпре пожелео срдачну добродошлицу Сватјејшем Патријарху, а затим дивним речима верни народ подсетио на славну историју малог Саборног храма. "По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве Сабора Светих Архангела заједно са нашим Светим и хвале достојним прецима" рекао је Владика у својој беседи и истакао " Прослављајући овај велики јубилеј одајемо нашу благодарност Богу на тако великом дару. Узносимо молитве и похвале нашим Светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова. Ваша Светости, Господо Архијереји благодаримо вам на братској љубави коју сте нам указали и издвојили ваше драгоцено време да са нама данас прославите овај велики јубилеј за град Ниш и нишку Епархију." Преосвећени Владика нишки захвалио се свима који су допринели, "макар и најмањом лептом", да мали Саборни храм заблиста оним сјајем којим сија данас на понос свих нас. Надахнуту беседу је затим одржао Патријарх српски Иринеј говорећи о важности Српске Цркве за државу и о тешким временима којих Епархија нишка није била поштеђена ни у новијој историји. Патријарх се присетио пожара у коме је страдао велики Саборни храм, али и радости када је упркос тешкоћама он обновљен - још лепши него што је био, док се паралелно са њим градио и Светосавски дом. Патријарх се у својој беседи захвалио свима који су помогли у обнови и подизању малог, али и великог Саборног храма и свих храмова у Епархији нишкој, истакавши да на "овај начин доказујемо да се враћамо својим духовним темељима и изворима. " Орденом Светог Краља Милутина, великог српског ктитора и добротвора, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је, на предлог Преосвећеног Владике нишког Арсенија, све грађане Ниша и заслужне појединце који су помогли обнову малог Саборног храма. У име Управе Града Ниша и свих грађана Ниша орден је примио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић. У име Синода, Орден Светог Краља Милутина Патријарх српски Иринеј уручио је г. Бранку Бранковићу, власнику фирме "Пекара Бранковић" из Ниша и г. Саши Крстићу, приватном предузетнику из Ниша. Потом је Владика нишки Арсеније орден Светог Краља Милутина уручио члану Црквене општине г. Зорану Раичићу, г. Дарку Булатовићу, градоначелнику Ниша, г. Милошу Милошевићу, помоћнику градоначелника Ниша, г-ђи Мирјани Андрић, директорки Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда, г. Јовици Стојановићу, власнику компаније "Тами трејд" из Ниша, г. Ивану и г-ђи Наташи Радовић, власницима фирме "Флу електра" из Ниша, Компанији "Телеком Србије", г. Славиши Ђорђевићу, власнику фирме "Смај продукт" из Ниша, г. Николи Гајићу, власнику фирме "Метало прерада" из Ниша, г. Момчилу Ковачевићу, адвокату из Ниша, г. Небојши Станковићу, адвокату из Ниша, г. Зорану Крстићу, г. Владимиру Јоцићу, власнику фирме "Махерца" из Ниша, г. Драгану Алексићу, власнику фирме "Форта трговина" из Ниша, г. Милану Николићу, власнику фирме "Водомаркет" из Ниша, г. Дејану Димитријевићу, директору "Паркинг сервиса" у Нишу и г-ђи Соњи Шуковић, директорки Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Храм светих Архангела у Нишу, или Мала Саборна Црква, подигнута је трудом и залагањем двојице нишких митрополита фанариота- Макарија III и Мелетија Мученика. Изградња храма започета је, по свему судећи, пре 1815. године. У прилог овоме сведочи и запис на икони Сабора светих Архангела, која се данас налази на иконостасу у храму. Ова вољена нишка Светиња била је молитвено уточиште и место Евхаристијског сабирања верног народа и у најтежим временима ропства, ратова и других недаћа, као и у данима мира и благостања. Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године са његовим благословом отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње у организацији управе нишког Саборног храма, на челу са протојерејем-ставрофором Браниславом Цинцаревићем, старешином храма. Рестауриран је комплетан иконостас као и иконе на њему, које су пар година старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија, стари под замењен је мермерним и уведено је подно грејање, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Неугледне просторије око западног улаза су склоњене и да би биле осликане ослобођене зидне површине, а постављен је и нови полијелеј и расвета, док су оргинална дрвена врата конзерваторски третирана. На овај начи храму је враћен првобитни сјај, а његова унутрашњост је прилагођена савременом добу. Извор: Епархија нишка
  23. Хрвати све мање верују цркви Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019. Политика Online - Хрвати све мање верују цркви WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба. Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас. Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву. Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika AUTOR: Jurica Pavičić OBJAVLJENO: 27.10.2019. Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”. Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”. Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina. Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente. U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati. Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu. Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila. Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%. Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%. Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio! Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%. Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno. Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio? A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.” Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi? Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji. Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići. Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...
×
×
  • Креирај ново...