Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'цркви'.
Found 188 results
-
Цркви треба више епархија Р. Др. | 21. мај 2019. 16:02 | Вечерње новости Арондација епископија у БиХ може бити најава веће реорганизације СПЦ Фото СПЦ Одлука о "трансферу" појединих парохија донета је на мајској седници Сабора ОДЛУКА Светог архијерејског сабора да делове појединих епархија у БиХ припоји "комшијским" црквеним јединицама могла би да буде почетак реорганизације црквених територија ширег обима и заметак стварања нових епархија. Јер, СПЦ са више од десет милиона верника организована је у свега 47 епархија. Овај однос најчешће се узима као најјачи аргумент за поделу садашњих епископија у Србији, региону и остатку света. У православном свету, а нарочито у Грчкој, стандард је да један епископ води бригу о 250.000 до 300.000 верника, што је неупоредиво мање него што је то случај од нас. По новој арондацији Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Подела епархија СПЦ, и оснивање нових, тема је која већ дуго преокупира врх Цркве. - На претходним саборима разматрани су начини арондације, али је доношење одлуке о томе одложено - кажу у Патријаршији СПЦ. - Тада је најављено да ће о овим питањима бити речи на следећим заседањима. Ово питање је важно, јер директно утиче на функционисање цркве и њену мисију. Претходних година владике су разматрале идеју поделе Архиепископије београдско-карловачке, али и Рашко-призренске епархије, али процењено је да је "статус кво" тренутно најбоље решење. На листи за могућу деобу налази се и Сремска, Загребачко-љубљанска, Британско-скандинавска епископија, па чак и Митрополија црногорско-приморска. - Постоје заговорници да би у Црној Гори требало оформити бококоторску епископију, а међу њима је и митрополит Амфилохије. Овакав потез имао би историјско утемељење, али и практичну сврху за вернике - кажу у СПЦ. Познаваоци црквених прилика истичу да је повећање броја црквених јединица неминовно, јер, по броју становника, епархије постају превелике за једног владику. Иако је око 200.000 становника у једној епархији оптималан број, наше су много веће. Архиепископија београдско-карловачка и Епархија нишка имају по око милион верника, а Бачка и Браничевска епархија премашују и 600.000 становника. МОДЕЛ ШАПЦА И ВАЉЕВА МОДЕЛ успешне арондације једне епархије СПЦ средње величине је подела некадашње Шабачке епископије. На иницијативу владике Лаврентија (Трифуновића), 2006. године од ње је одвојена садашња Ваљевска епархија. У тренутку деобе она је обухватала 550.000 становника и била шеста по величини у СПЦ. У Цркви влада јединствен став да је овај потез дошао у право време, као и да се, захваљујући њему, распламсао духовни живот у западној Србији.
-
Најава: Циклус предавања у цркви Свете Тројице у Земуну
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Циклус предавања при храму Свете Тројице у Земуну поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве -1. јун 2019. године у 17,30 часова – протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић, духовник храма Свете Тројице у Земуну: Разговор о Светом Сави, -8. јун 2019. године у 17,30 часова – ђакон Ивица Чаировић: Православна Црква и Запад у средњем веку, -22. јун 2019. године у 17.30 часова – свештеник Миле Суботић: Српска Православна Црква у Америци и дијаспори, -29. јун 2019. године у 17,30 часова, проф. др Владислав Пузовић, Писци историје Српске Православне Цркве. Управа храма Свете Тројице у Земуну -
Патријарх на Васкрсни уторак богослужио у цркви Сабора српских светитеља
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
-
- 1
-
-
- цркви
- богослужио
- (и још 6 )
-
ТВ Храм: Изношење плаштанице у цркви Светог Саве на Врачару
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
-
ТВ Храм: Велики петак у цркви Светог Димитрија у К. Митровици
a Странице је објавио/ла Логос у Вести са Косова и Метохије
-
Цвети прослављени у Албанској Православној Цркви
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Албански верници окупили су се на Цвети у православним црквама широм земље. Десетине верника присуствовало је Литургији у Саборној цркви у Тирани. Верници су учествовали у богослужењима у црквама митрополија Елбасана, Аполоније и Фијера, Берата, Корче и Ђирокастре, где су митрополити началствовали Божанском Литургијом. Митрополит бератски Игњатије служио је Божанску Литургију у Саборном храму у Берату, митрополит аполонско-фијерски Никола у цркви Светог Георгија у Фјери, митрополит елбасански Андони у цркви Св. Николе у Елбасану, а митрополит амантијски Натанијел и Епископ билски Асти у Саборној цркви Васкрсења Христовог у Тирани. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)-
- 1
-
-
- православној
- албанској
- (и још 3 )
-
Велики канон у цркви Светог Гроба
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Велики канон Светог Андреја Јерусалимског и архиепископа критског читан је у католикону цркве Светог Грба у среду поподне, 10. априла 2019. године. Велики канон поетски приказује велики број људи и догађаја из Старог и Новог Завета, житија праведних, пророка, царева и других лица израиљског народа, које пружа за примере које треба следити или избегаватри, а и као пример покајања. Службом је началствовао архиепископ гераски Теофан, уз појање хоровође цркве Светог Гроба Константина Спиропулоса уз помоћ архиђакона Марка и ученика Патријаршијске школе на Сиону. Извор: Српска Православна Црква -
У суботу, 6. априла 2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је четврто по реду предавање. Предавање на тему: "Пост у Православној Цркви" одржао је ђакон Немања Калем, професор Црквеног права у Богословији Светог Саве у Београду. Ђакон Немања је у свом предавању говорио о настанку и развоју Великог поста у Цркви кроз историју, као и о значају поста за вернике. Цитирајући и тумачећи каноне Цркве слушаоце је упознао шта су Оци и Сабори говорили о посту и какава су упутства о посту давали верницима. На крају предавања присутни су предавачу поставили питања која су се тицала њихових недоумица везаних за пост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- православној
- пост
- (и још 4 )
-
Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка -
овде нас можете обавештавати шта се дешава у вашим црквама....пишите о прошлим и будућим догађајима.... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:
-
Од 449 свештеника њих 447 остали су верни канонској Цркви
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Упркос тромесечним прогонима, претњама, одузимању цркава и обећањима материјалних добара, свештенство Черновичко-буковинске епархије канонске Цркве остало је верно свом предстојатељу, Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Како јавља сајт ове Епархије, само два свештеника прешли су у расколничку цркву, док је њих 447 остало верно Цркви Христовој и заклетви коју су положили на рукоположењу. У јануару месецу ове године свештенство Архијерејског намесништва Герце тражило је од локалних власти да обуставе прогон свештенства канонске Цркве: „Ми хоћемо да исповедамо веру коју нам је Христос оставио. Остајемо верни Господу Богу, Нашој канонској УПЦ оличеној у Његовом Блаженству митрополиту Онуфрију и хоћемо да служимо, пре свега, Богу, православном украјинском народу и остајемо у молитвеној спони са свеукупним православним канонским светом,“ каже се у том апелу. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ) -
Парастос жртвама Нато бомбардовања у Руској цркви у Београду
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
-
- 1
-
-
- руској
- бомбардовања
- (и још 5 )
-
Владика Херувим: Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У недељу Пачисту, дана 24. марта 2019. године, свету архијерејску Литургију у вуковарском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој литургијској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије! На крају свете Службе рекли смо ”Благодат нека буде са вама… ”. У овој недељи прослављамо светог Григорија Паламу кроз чији нам је исихастички покрет и откривена Тајна данашњег празника. Благодат Божија, она таворска светлост коју су видели апостоли силази на сваког човека. Свети Григорије Палама нам открива тајну мистичког богословља – како се Бог даје овоме свету. Људски ум не може да разуме преображену светлост, али људска душа ако је преображена може кроз општење са самим Богом да осети Тајну Божанства. Кроз благодатне енергије које нам се дају кроз Тело и Крв Христову ми општимо са Живим Богом. Прошле недеље прославили смо победу Православља над свим јересима, та победа је била утеха за нашу Цркву. Победа Православља била је пре свега везана за победу над иконоборством – јереси која је учила да се хришћани, клањајући се иконама, клањају материји од које су те иконе створене а не изображеном лику. Наша света Црква је богомудро указала да то није материја и да се, иако се прави од материјала, ми клањајући се икони поклањамо заправо светитељу који је на њој изображен. Иконе се сликају по Христовом праобрасцу, јер је Он Прволик свих изображених светитељских икона. Кроз данашње свето Јеванђеље по Марку могли смо чути какву веру као хришћани требамо да имамо. Требамо да имамо веру која ће нас сјединити са Богом и са ближњим. Као народ Божји, у светој и великој Четрдесетници, требамо непрестано да потврђујемо своју веру, да живимо у Тајни Цркве – у Тајни Тела и Крви Христове. Ту је пуноћа нашег живота у Христу. Ту се преображавамо и тако преображена наша душа може гледати светлост Христову, сусрећемо се са Господом на најлепши и најприснији начин. Црква нас позива на покајање. Често ћемо чути: ”Нисам ја грешан, нисам грешио, шта имам да се кајем?” . То је само људска себичност која мора да се превлада да би се човек могао преобразити. Христос се усељава у душу покајника. Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању. У животу Цркве постоје различити методи који једног човека враћају на јеванђелски пут. Епитимије и забране постоје да би се човек кроз њих кајао. Црква није та која ислеђује, него нас на те начине упућује да следимо пут покајања, пут којим треба да ходимо. Прве речи новозаветног Откровења су ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Суштина нашег живота је управо у покајничком лику, а не у живљењу у себичности, у којој једни другима не можемо погледати у лице. Сви смо једни другима браћа, потребни смо једни другима како бисмо имали заједницу у Христу. Требамо тиме да изграђујемо божанску љубав, да милујемо једни друге као што све нас Бог милује. Без обзира колико грешимо и колико је тешко бреме које носимо. Овај прелепи храм светог оца Николаја је заиста мученички храм, храм који заслуђује свако поштовање, који је симбол Васкрсења и симбол једног заједничког живота. Као православни требамо да сијамо том Тајном Васкрсења и Вечног Живота. Овај свети храм је пример тога - страдао је, био порушен и разорен, али је Бог дао да засија у пуноћи и свој својој светлости. Стога се радујемо и надамо се. Отац Саша покренуо је акцију да се овај храм употпуни и да буде на понос нашег народа, али и целокупне заједнице у Вуковару. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин. Отац Саша Кузмановић захвалио се свом Епископу на пастирској бризи и љубави, а радост заједничарења настављена је за трпезом у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Митрополит Амфилохије: У Цркви Божијој све је у знаку сабрања!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Данас се на Цетињу одржава сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске која је почела Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Вископреосвећени је казао да се ријеч Светог Игњатија Богоносца да је једна Света саборна католичанска и апостолска црква Божија тамо гдје епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим служи Свету литургију, остварује кроз сву историју до нашег времена: „Нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи Света служба Божија, гдје нису присутни епископ, презвитер, ђакон и народ Божији. Свако у Цркви Божијој приноси себе и своје дарове живоме Господу постајући заједничар Христов, по ријечима апостола Павла, заједничар у Његовој вјери, нади на вјечни и непролазни живот, носећи бремена једни других и тако испуњујући закон Христов.“ Владика је објаснио да се заједништво остварује у Цркви Божијој православној и да свако, према дару своме, учествује у великој Светој тајни, тијелу Христовом – Цркви Божијој, па и наша епископија, која данас има сабрање Епархијског савјета и управног одбора – тијела у којима су присутни епископ, презвитери, ђакони, припадници царског свештенства народа Божијег, настављајући то свето дијело које је Христос утемељио: „Већ 800 година, од времена Светог оца нашега Саве па до данас, овдје се наставља то свето дијело – заједница Божија. Проповиједа се име Христа Бога нашега, крштавају се душе у име Оца и Сина и Духа Светога, примају Тијело и Крв Господњу, и постају заједничари живога Бога и заједничари једни са другима. Сва покољења постају једно тијело Христово обједињени око Христа Господа.“ Појаснио је владика да је у Цркви Божијој све у знаку сабрања и сабора, јер је Црква, била и јесте, по својој природи Саборна католичанска, и тако ће бити до краја свијета и вијека. Данас се, као што се догађало у свим временима, у нашој Митрополији сабирају епископ, презвитер, ђакон и народ Божији на Свету службу Божију, на дјелање дјела Господњега, како у парохији, гдје постоји парох, народ, Црквена општина, тако и у манастирима, гдје су игуман (игуманија), настојатељ (настојатељица), монаси и монахиње….. „Било је оних времена када су демонске силе безбожне покушавале да разоре то заједништво Цркве Божије, али Црква се увијек изнова обнављала, и њене вјековне установе су увијек изнова функционисале на прави истински начин“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је и на страдање Цркве на овим просторима, нарочито за вријеме и послије Другог свјетског рата, када је убијен Митрополит Јоаникије и више од 120 свештеника, када је на правди Бога, Митрополит Арсеније (1954. године) затворен и осуђен на 11 година затвора: „Мислили су безбожници да ће уништити Цркву. Међутим, Црква Божија поново је почела да се обнавља, да васкрсва. И данас, ево обновљено је и наше свештенство, и наше монаштво, и наш народ поново се враћа Цркви, а коме би ако не би Христу Богу, Његовој истини вјечној доброти, мудрости, љубави“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У години обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршком Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Србије, Телевизија „Храм“ је организовала 21. марта 2019. године свечану духовну академију у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару са жељом да омогући ученицима гимназија да дају свој допринос том значајном јубилеју. Ученици београдских гимназија формирали су јединствен хор у чијем су се извођењу чуле најлепше духовне и родољубиве песме. Кроз драмске делове програма у режији Божидара Ђуровића гимназијалци су подсетили на најзначајније личности и најважније историјске догађаје у историју Српске Цркве. У оквиру свечане духовне академије „Гимназијалци својој Цркви“ награђени су и најбољи радови ученика на литерарном и ликовном конкурсу на тему „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве“. -Ово је био својеврстан час црквене и националне историје на коју су нас подсетили београдски гимназијалци. Ово је само прва у низу манифестација коју Телевизија „Храм" Архиепископије београдско-карловачке организује у години када прослављамо осам векова постојања Српске Православне Цркве, изјавио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије „Храм". Свечаној академији су присуствовали: Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, ректор Богословије Светог Саве у Београду протојереј-ставрофор др Драган Протић и в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- својој
- гимназијалци
- (и још 1 )
-
Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“ Извор: Човек и технологија -
Недеља праштања у цркви Светог Саве на Врачару
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 10. марта 2019. године, у Недељу сиропусну - Недељу праштања, светом архијерејскм Литургијом у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Драган Шовљански и Бранислав Кличковић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. -Јеванђеље нам јасно казује да ако не опростимо једни другима сагрешења неће ни нама Господ опростити сагрешења наша, подсетио је присутне протојереј Ненад Јовановић после читања зачала јеванђелисте Матеја. Многобројни верни народ пришао је светој Чаши, причестивши се и на тај начин пројављујући живу Цркву Христову. Као и сваке недеље, благољепију литургијског сабрања допринели су чланови хора Мокрањац, под диригентском палицом др Катарине Станковић, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Последњи дан пред почетак Великога поста Црква од давнина назива Недељом праштања. На тај дан у црквама се читају Христове речи: Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења. Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и верени народ - мирећи се једни са другима - улази у пост, у период очишћења, продубљења и освећења живота. Извор: Српска Православна Црква -
Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“. У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Преподобни Јустин, Догматика 3. том -
У четвртак 28. фебруара 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, катихета Александра Дубак, одржала је предавање на тему: Канонизоване чудотворне иконе Пресвете Богородице у Српској Православној Цркви. Благодарећи Радију Тавор, доносимо звучни запис предавања. -
ИН4С: Распопу Мирашу Дедеићу – поводом покушаја заузимања цркви у Дробњаку
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Пише и гусла: Славко Перошевић Ево јутрос од невоље Узех перо и мастило Да ти кажем ријеч, двије Дедејићу Михаило Натјера ме сила нека Па се латих оштра пера Јер епска ме дужност зове Дје се брани српска вјера Видим да си ангажово Присталица својих шаку И да хоћеш српске цркве Да отимаш по Дробњаку Али прије но ти име Ставих на тас епског суда Подуго сам размишљао Да л’ вриједиш мога труда Да ли епско перо које Служи за част и за дику Смијем прљат’, пишућ’ писмо Једном српском издајнику Од кад сузе и крв српска Топе ову часну груду Ја мним није Думиторка Још рађала таквог Јуду Да је дједо стари мого Злу овоме да се сјети Својом би те снажном руком Удавио у коћети Или би те штапом стук’о Ко чобанин шарку змију Да не брукаш и срамотиш Своју часну фамилију Твоје срце покварено Мржњом, вражје силе хране Ти си слуга провјерени Луцифера и Сатане Кано гавран око себе Скупио си чавки јато Срце ти се слакомило На богатство и на злато Ти од људи стида немаш А од Бога немаш страха На теби је анатема Цариградског Патријарха У Риму си био жењен Развео се ради блуда Вршио си проневјере И свакаква друга чуда Врлине су твоје р’јетке А стотину имаш мана У теби су скутоношу Нашли ђаво и Сатана Мислиш да ћеш једног дана Сјест’ на престо славног Рада А не видиш да си пастир Што својега нема стада Скупио си шаку јада Са конопца и са коца И тој групи „ЕВИВАША“ Духовнога глумиш оца И кроз Дробњак почеле су Вршљат’ твоје присталице Мисле да је прош’о земан Мирка, Шуја и Новице Можда данас и нијесмо Што су наши стари били Ал’ вазда смо спремни на пут Нечастивој стати сили Зато слушај проклетниче Шта ти збори пјесма ова Даље руке од Дробњака Не прелази про’ Крнова Одје страха нико нема Од твоијех „Евиваша“ Ми смо ради српске вјере Погубили девет паша Девет паша царевине И десетог Смаил-агу Јер нијесмо хтјели душу Да продамо црном врагу Силни Султан, на Дробњак је Слао војску и везире Ми гинули чувајући Старе српске манастире Горјело је ПОДМАЛИНСКО Горјела је и БИЈЕЛА Али смо их подизали Из гарежи и пепела Преко леђа протурили Сваку силу и армаду Силног паша Миљевину Смаил-агу и Пијаду Издржали турски зулум И тортуру комуниста Ал и поред свијех мука Остали смо дјеца Христа Па ти вако поручујем Слуго врага и шејтана Није Дробњак шака зоби Да га свака кљуца врана Још у њему има доста Часних људи и горштака Па због тога руке своје Држи даље од Дробњака Не треба нам секта твоја Слуго клетог Луцифера Јер Дробњак је кроз вјекове Одржала СРПСКА ВЈЕРА Од Косовског светог боја Неко с пером, неко с мачем Крваве смо битке били Са многијем освајачем Ал српска је вјера вазда Била дио нашег бића Ми смо војска православна СВЕТОГ САВЕ НЕМАЊИЋА. -
Митрополит запорошки и мелитопољски Лука упутио је жалостиво писмо бившем митрополиту Винице Симеону Шостачком, који се удаљио од Цркве Христове кад је присуствовао саблажњивом „сабору уједињења“ 15. децембра 2018. и придружио се расколничком телу. Подсећајући на јеванђељкој причи о блудном сину, Митрополит позива заблуделог архијереја да дође себи и врати се у очев дом. Он, између осталог, пише: „Отац Вас стално чека у дому Цркве Христове. Отац Вас стално чека – предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве – Његово Блаженство митрополит Онуфрије, који и на видан начин пројављује љубав и опроштај Небеског Оца. Слуге дома такође стално чекају Ваш повратак, повратак Ваших саслужитеља, спремни да Вас дочекају са угојеним телетом у изобиљу Вашег родног дома. Нико се неће понашати као старији брат у јеванђељској причи који је био уверен да је био исправан и није био спреман да види свога брата у грешнику који се повратио. Сви ми, житељи нашег заједничког дома, надамо се да ћете се вратити у великодушну пунину Господа „који испуњава све у свему“ (Еф, 1:23), да заједнички проповедамо спасоносно дело епископског „назидања Тела Христовог“ (Еф. 4:12)“. Па кад је и напустио Цркву, Симеон Шостачки тражио је судом да се врати за епархијског архијереја Виницке епархије и да се спречи постављење новога архијереја, мада је Апелациони суд у Виници почетком фебруара донео пресуду на ползу Цркве. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- украјински
- архијереј
- (и још 7 )
-
-
”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Евхаристијска радост у цркви Светог Саве на Врачару, богослужио владика Стефан
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Недељним литургијским сабрањем у цркви Светог Саве на Врачару 9. фебруара 2019. године началствовао је настојатељ Спомен-храма Владика ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић; као и протојереј Алексеј Середин, настојатељ храма Светог кнеза Владимира у Иркутској области у Русији, и ђакон Синиша Дувњак, клирик Епархије источноамеричке. На тему недељног зачала из јеванђељске приче о Закхеју беседио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију литургијског сабрања, као и сваке недеље, допринели су хор Мокрањац и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Храм Светог Саве -
Владика Фотије: "Човек који није недељом у цркви, још увек је далеко од Бога"
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Поучни
Светосавска омладинска заједница Бијељина Текст Епископа зворничко-тузланског г-дина Фотија о значају присуства православних верника Богослужењима преносимо са ФБ стране СОЗа Бијељине. Владика Фотије: "Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије." "Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију." Епископ зворничко-тузлански Фотије
