Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркви' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 240 results

  1. Хрвати све мање верују цркви Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019. Политика Online - Хрвати све мање верују цркви WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба. Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас. Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву. Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika AUTOR: Jurica Pavičić OBJAVLJENO: 27.10.2019. Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”. Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”. Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina. Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente. U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati. Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu. Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila. Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%. Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%. Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio! Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%. Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno. Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio? A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.” Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi? Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji. Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići. Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje. JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...
  2. Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља. „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам. Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“. „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“ Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом. „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве. Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета. Извор: spzh.news Превод са руског: Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља. „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам. Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“. „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“ Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом. „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве. Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета. Извор: spzh.news Превод са руског: Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Приликом боравка у Србији и Епархији ваљевској, Митополит Руске цркве у Узбекистану Господин Викентије постио је и Црквену општину у Убу. Високопреосвећени Митрополит Господин Викентије, дочекан је у порти храма Светог Вазнесења Господњег од стране Архијерејског намесника тамнавског, протојереја Станише и осталих убских свештеника. Затим се са својом пратњoм Архијерејским замеником Преосвећеног Епископа Милутина, протонамесником о. Филипом упутио у саму цркву Светог Вазнесења. Овде је протојереј Станиша, упутио речи добродошлице Миторпулиту Г. Викентију и у кратким цртама упознао Високопреосвећеног о самој вароши Уб, која сада броји негде око 6500 становника, који су несебично се потрудили да се сагради овако лепа и уређена црква и да народ долази у храм и уредно бива на светим богослужењима. Било је речи и о уметницима, који су градили и фрескописали цркву а међу њима веома значајно место заузима Николај Мухин из Русије. Пртојереј Станиша помену је остале цркве, које се налазе у порти када и због чега су саграђене као и то да у цркви Светог Макарија Великог чувамо иконе из старе убске цркве, које је радио иконописац Лазар Крџалић из друге половине 19. века, а који је опет био руски ђак у иконопису. Старешина храма протојереј - ставрофор Драган Алимпијевић је упознао Високопреосвећеног Митрополита са набавком и израдом уникатне престоне дарохранилнице, за чију је израду била задужена јувелирска радња "Покимица" из Краљева. Затим је замолио Преосвећеног Викентија да се моли за српски род. Митрополит Викентије се захвалио на топлим речима добродошлице и исказао дивљење према Цркви Светог Вазнесења рекавши да када јој се прилази, изгледа моћно а када се у њу уђе, изгледа још лепше. Захваљује Просвећеном Епископу Милутину на предлогу да посети нашу цркву и нада се да ће ова лепота и душе верујућих преображавати ка Царству небеском. Затим је делегација посетила: крстионицу Пресвете Богородице Тројеручице, цркву брвнару – Светог Макарија Великог и црквену ризницу са завичајним музејом. Извор: Храм Христа Спаситеља у Убу
  6. Након Атине, 22 и 23 октобра, Митрополит Амфилохије био је у посјетио и мјестама гдје је као свештеник обављао своју пастирску службу, митрополију Месогеје и Лаврија, градиће Спату и Коропи, манастире Витлејем и Свету Тројицу. Том приликом сусрео се са Митрополитом Николајем Хаџиниколауом. Владика Николај је доктор физике. Основне студије завршио је на Аристотеловом Универзитету. Затим Астрофизику на Харварду, на којем је и докторирао на тему из Биомедицинске Технологије. Био је дугоигодишњи научни сарадник НАСА. Као и наш митрополит Амфилохије, и владика Николај живио је као монах једно виријеме на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Двочасовни сусрет двојице изузетних теолога и епископа Православне Цркве протекао је у братској љубави дотичући се тема који се тичу живота Цркве и изазова у којма се налази. Митрополит Амфилохије је позвао Митрополита Николаја да посјети Митрополију Црногорско- приморску. У градићу Спата Митрополит Амфилохије је био парох при цркви Успења Пресвете Богоридице. У градићу Коропи био је постављен за бесједника при парохијским црквама и за духовника манастирима Свете Тројице и Витлејем. Са посебном радошћу, монахиње ова два манастира, дочекале су Митрополита Амфилохија. Током свог боравка монахиње су имале прилику да чују ријечи духовне поуке од Митроплита Амфилохија као и догађаје које су обиљежили период његовог служења при тим светим манастирима. Колика је љубав и поштовање према Митрополиту Амфилохију показује и саграђени параклис у манастиру Витлејем у част св. Амфилохија Иконијског, небеског заштитника нашег Митрополита. Такође, у манастиру Свете Тројице саграђен је параклис Светом Сави Српском. Треба поменути да је дугогодишња игуманија манастриа Свете Тројице Јустина (Зои) Хронопулу била духовно чадо св. Јустина Поповића. Био је посебно дирљив сусрет Митрополита Амфилохија са спатанцима и коропљанима који су дошли да га поздраве и узму благослов од њиховог духовног оца који их је крстио и вјенчао. Многи од њих су данас љекари, професори , честити и угледни грађани грчког друштва и узорни чланови Православне Цркве. Нешто раније, у петак 18. октобра Митрополит је служио агрипнију у храму св. Безсребреника у Пиреји, у мјесту Паља Кокиња. Паља Кокиња је позната као мјесто гдје живе грчки комунисти који су били јако привржени Православној Цркви, сматрајући да су идеје комунизма о једнакости и социјалној правди исте са учењем Православне Цркве. Много су у своје вријеме, на мјесном нивоу, помагали обнову храма и друге активности. У понедељак 21. октобра, на позив протопрезвитера Спиридона Цимуриса, Митрополит је био гост парохије св. Безсребреника гдје је заједно са свештеницима служио агрипнију. Отац Спиридон је професор француске школе и дугогодишњи секретар свеправославног удружења младих „Синдесмис „, познат и по својој мисионарској дјелатности на афричком кинтиненту. Митрополит је присутнима причао о својим сусретима са светим старцима Амфилихијем Макрисом на Патмосу, Филотеј Зервакосом на Паросу, старцем Пајсијем, старцем Порфиријем, чувеним каноничаром старцем Епифанијем Теодоропуллосом. Затим и о дијалогу са грчким комунистима, после којих су многи од њих постали чланови Свете Православне Цркве. Одговарао је на питања присутних на савремене теме. Посебно треба навести да су у малом храму св Безсребреника осликани сви светитељи мученици, подвижници жртвене љубави Христове међу којима су и наши светитељи отац Јустин, св. Николај Велимировић, старац Тадеј, Св. Ахмет Турчин који је видјевши страдање хришћана и њихову љубав постао и сам Хришћанин и због тога заклан од Турака, и многи други. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. О улози жене у Цркви, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 24. октобра 2019. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Тако су ми рекли, на литургији мушкарци стоје на десној страни у цркви, жене на левој и то је углавном тако. Занима ме да ли је то строго и утврђено правило или нешто што је обичај, а није обавезно? На десној страни понекад видим да стоји и пар жена, истина код столица. Понекад и млади пар стане заједно са десне стране. Да ли се супружници раздвајају када иду на литургију, да муж стане десно, а жена лево? Да ли исто важи и за породице које заједнички долазе, да отац са мушком децом иде десно, а мајка са женском децом лево? Унапред хвала!
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2019. године, на празник Светога Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу! Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку… Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој! И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави! Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био. Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве. Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има! Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе. Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет… Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?! Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?! Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?! Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни… Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима… Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде. Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше. Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити. Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати… Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет… Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој! Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“ Нисам, али јесам милост његову небројено пута! Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила. Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе! Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа! Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим. Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан. Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку! Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака… Михаило Меденица Извор: Два у један
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. септембра 2019. године, на празник Воздвижења Часног Крста - Крстовдан, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други, и Петар Лукић, старешина Саборне цркве, јереј Славиша Поповић и протођакон др Дамјан Божић, у молитвеном присуству благочестивог народа престонице. Певницом је руководио протођакон Радомир Перчевић. Празничну проповед произнео је јереј Арсен Миловановић. Патријарха српског г. Иринеја верни народ је чекао после свете Литургије да прими благослов. За ову прилику стигли су и верни из расејања, чак и из далеке Аустралије, да пренесу поздраве и жеље Његовј Светости да долгодејствује на многаја љета. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у петак, 27. септембра 2019. године, на празник Воздвижења Часног Крста - Крстовдан, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Богослужење почиње у 9 часова, потврђено је Радију Слово љубве. Позива се благочестиви народ на литургијско сабрање са Првојерархом Српске Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј молитвено је учествовао 22. септембра 2019. године, на празник Светих и праведних Јоакима и Ане, у светој Литургију у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду причестивши се светим Даровима. Извор: Инфо-служба СПЦ / Телевизија Храм
  14. Патријарх Вартоломеј о Православној Цркви у Црној Гори јун 27, 2019 у 10:32 | Актуелности, Догађаји, Највиши црногорски званичници и бројни медији су посљедњих недеља били у еуфорији поводом наводног ”коначног рјешавања црквеног питања” (таква формулација неодољиво подсјећа на нацистичко ”коначно рјешавање јеврејског питања” или НДХ-овско ”коначно рјешење за Србе”). Ликовали су због планираног небивалог одузимања храмова, манастира и остале црквене имовине и призивали ”украјински сценарио” за Цркву у Црној Гори. Предсједник Ђукановић је дао вјетар у једра таквим стремљењима својим говорима и интервјуима, а и други званичници су учествовали у овој кампањи, до најновије неразборите изјаве предсједника Владе. У причу су се, сасвим неочекивано, укључили и појединци из Србије и другдје, међу којима чак и неки свештеници, који су, с друге стране, измишљали или незнавено понављали нечије измишљотине о наводном тајном договору Цркве у Црној Гори и црногорског режима, који је, говорили су они, аминовао и сам Васељенски Патријарх Вартоломеј. Да нема мјеста таквим нагађањима, доказује свеукупна активност Православне Цркве, свих епископа, свештенства, монаштва и вјерних, који договор и завјет имају само са Христом Богом, јединим Путем, Истином и Животом. Још један допринос прекиду таквих смутњи ових дана дао је и Патријарх Васељенски Вартоломеј писмом које је упутио Предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, које достављамо на увид јавности. Из Митрополије црногорско-приморске 27. јун 2019. https://mitropolija.com/2019/06/27/patrijarh-vartolomej-o-pravoslavnoj-crkvi-u-crnoj-gori/
  15. Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Саставни део четвртог Фестивала хришћанске културе, био је и концерт хорске музике који је одржан 11. септембра у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. Учесници: Црквени хор храма Свете Тројице из Неготина – диригент Светлана Кравченко; Хор Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара – диригент Наташа Јовановић; Хор „Свети краљ Стефан Дечански“ из Књажевца – диригент Јован Тимилијић. Извор: Епархија тимочка
  17. У оквиру вишедневне посете Руској Цркви, у којој борави као изасланик Патријарха српског, Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је манастир Светог Александра Свирског. Преосвећени Владика и делегација из Србије стигли су у Манастир у вечерњим часовима, где их је на капији манастира дочекао игуман Антоније (Гутник). Сви заједно су у недељу, сабрани са мноштвом верног народа Божијег, служили Божанствену Литургију у Светотројичном храму манастира. Литургијом је началствовао, по благослову преосвештеног Мстислава, епископа тихвинског и лодејнопољског, епископ Теодосије, а уз саслужење игумана Антонија и братије свете обитељи. Након завршетка Литургије госте је поздравио игуман манастира, пожелевши им топлу добродошлицу a у знак добродошлице, поклонио је владики Теодосију икону Преподобног Александра Свирског. Игуману се у име целе делегације захвалио епископ Теодосије, који је између осталог рекао: " Постоје места која су хиљадама километара далеко и људи који се у животу никада нису сусрели, али када дођете на то место и сусретне те људе, осећате се као да сте сусрели своје најближе и као да сте ту одувек били. Једно ода таквих места је ово свето место и такав сусрет је данас са Вама, оче игумане, и Вашом братијом. Ово се дешава јер благодаћу Светога Духа, препознајемо једни друге у Христу Богочовеку. Молимо Вашу љубав да увек у својим молитвама имате нас, наш свештенство и монаштво, као и сав богољубиви народ на Косову и Метохији, који се данас налази у веома тешком положају. Нека Васкрсли Христос, по молитвама Преподобног оца нашег Александра Свирског, дарује свима нама Царство Своје". У име српске делегације игуману је икону Богородице Тројеручице уручио директор Управе за вере Владе Републике Србије Милета Радојевић. Свети Александар Свирски се с правом назива Новозаветним Аврамом зато сто се кроз сву историју човечанства открио Тројичин Бог телесном људском оку први пут Авраму а други пут Преподобном Александру Свирском. Његове Свете мошти су за разлику од свих осталих нетљених (нераспаднутих) моштију светле боје коже - као код живих људи! Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”. Извор: Телевизија Храм
  18. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на празник Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља, 11. септембра 2019. године, торжествену архијерејску Литургију у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану служио је Епископ борисогљебски г. Сергије са једанаест свештеника из подручне епархије. Његовом Преосвештенству су саслуживали протођакон Стеван Рапајић и ђакон Владимир Руменић, у молитвеном присуству старешине Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереја Виталија Тарасјева. Епископ Сергије је произнео празничну проповед тумачећи јеванђељски извештај о Ироду и поучавајући верне, и Русе и Србе, који су испунили храм, да се чувају од сваког искушења, да одоле ђавољем лукавству, чине добра дела и буду милосрдни једни према другима. На крају божанске Литургије отац Виталије се обратио епископу Сергију, који је први пут у посети светињама Српске Православне Цркве. „Велике силе покушавају да отму од Србије српски Јерусалим - Косово и Метохију", казао је он и додао да патријарх московски и све Русије Кирил и патријарх српски Иринеј све чине да до те неправде не дође. Протојереј Виталиј је заблагодарио патријарху Иринеју на благослову, али и на очинском односу и непрестанпј подршци Подворју Руске Православне Цркве. У спомен на молитвено сећање отац Виталиј је руском владици Сергију поклонио икону са приказом чуда када је Свети Николај вратио вид Светом Стефану Дечанском. Старешина Светотројичине цркве је, уз то, поклонике из Русије упознао с кратком историјом манастира Дечана на Косову и Метохији. На самом крају поново се обратио епископ Сергије, заблагодарио је Господу на данашњем дану, на молитвеном сабрању у цркви где су се верни причестили. Говорећи о одушевљењу својих свештеника и поклоника који су посетили српске светиње и укрепили се у вери упознајући Српску Православну Цркву, не само преко дела Светог владике Николаја Охридског и Жичког и Преподобног Јустина Ћелијског. Преосвећени Владика је са одушевљењем казивао о српском народу који је пројавио топло гостопримство. Владика је додао да је српски народ, чак и после свих напада и агресија, остао доследан Христу, и да руски народ не може да замисли Косово и Метохију, душу Србије, ван њених граница. Захваливши се свима на гостопримству, уручио је старешини икону Светих кнезова Бориса и Гљеба, који су заштитници подручне му епархије. Поклоничка агенција "Доброчинство" организовала је за поклонике из Русије деветодневни боравак у епархијама Српске Цркве. Поклоници из Русије су авионом слетели у Тиват и потом посетили Котор, поклонили се светињама на Цетињу, Светом Василију Острошком и Симеону Дајбабском. Верни из Русије посетили су манастире Милешеву, Лелић, Ћелије, Раковицу. Посебан утисак на госте из Русије оставио је заветни храм српског народа - храм Светог Саве, где руска рука и душа, заједно са српском, уграђује сваку коцкицу мозаика. За српске медије епископ Сергије каже: „Од детињства сам имао жељу да посетим Србију, која је за нас православне Русе, љубљена, возљубљена земља, земља велике историје и великих Божјих угодника. Србија је за нас светилник, светло које свима светли, и нама руским православним хришћанима Српска Православна црква јесте пример како се следује за Христом. Имали смо велику жељу да посетимо братски српски народ и српске светиње, да се духовно укрепимо, и време које смо провели у Србији и Црној Гори, молитве које смо принели, наше заједничарење са свештенством и духовницима у српским светињама за мене и сапутнике је велико духовно укрепљење. По повратку у Русију ми ћемо свим отачаственицима причати о свим светињама, сведочићемо Истину коју смо овде видели." Торжественој Литургији присусвовали су директор агенције „Доброчинство“ г. Драган Вукић, са сарадницима, проф. Предраг Миодраг, многобројни верни народ и личности јавног и културног живота града. Извор: Инфо служба СПЦ
  19. Уочи празника преноса моштију Светог Александра Невског, 11. септембра, митрополит Санкт-Петербуршки и Ладожшки Варсонуфије началствовао је бденијем у Свето-Тројицком храму Александро-Невске лавре. Митрополиту је саслуживао и Епископ рашко-призренски Теодосије који као изасланик Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја борави у вишедневној посети Руској православној Цркви. На богослужењу су били и остали чланови српске делегације: проректор Призренске Богословије јеромонах Исидор (Јагодић), директор Управе за вере Републике Србије Милета Радојевић и извршни директор за финансије компаније "Телеком Србија" Миленко Џелетовић. Директор Управе за вере Републике Србије је у име српске делегације предао на поклон Александро-Невској лаври копију Пресвете Богородице Пећке. Оргинална икона налази се у манастиру Пећка патријаршија на Косову и Метохији. "Патријарх Српски Иринеј благословио је да се уради копија чудотворне иконе Богородице Пећке, и она је сада овде као дар Српског народа Александро-Невској лаври и овом граду. Нека она до века сведочи о братској љубави у Христу српског и руског народа" - рекао је Милета Радојевић. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  20. *Девојачки хор Уметничке школе ‘’Стеван Мокрањац’’ из Неготина, који је оформила Ружица Рајковић септембра, 2017. године. Овај женски састав посебну пажњу посвећује свакако Мокрањчевим делима, а карактеришу га интересантни сценски наступи, запажени како у земљи тако и у иностранству.Носиоци су прве нaграде на прошлогодишњем међународном фестивалу хорова у Ваљеву, и прве награде на овогодишњем Рапубличком такмичењу хорова у категорији средњих музичких школа. Девојачким Хором руководи диригент Ружица Рајковић, која од 2008. године води и мешовити хор средње Уметничке школе у Неготину, са којим остварује запажене резултате на фестивалима у земљи и иностранству. Председник је источног подактива хорова основних и средњих школа у оквиру заједнице музичких и балетских школа Србије, члан је организационог тима за источну Србију и координатор школских и омладинских хорова Србије у оквиру Српске Хорске Асоцијације. Такође је покретач, иницијатор и диригент Неготинског певачког друштва “Мокрањац“. *Градско певачко друштво „Стеван Мокрањац“ основала је половином априла 2018. године установа Народно позориште Тимочке Kрајине–центар за културу “ЗоранРадмиловић” у Зајечару. Настављајући традицију хорског певања у граду, ово друштво до сада је имало више наступа, на свечаностима поводом значајних датума у нашем граду, учешћем у обележавању Светског дана хорског певања у Зајечару и Неготину, а могу се похвалити и учешћем на Антика фесту у сценско-музичкој представи „Опсада и пад Константинопоља“ у адаптацији Горана Марковића.Диригент је Маја Миленковић (1979, Бор), дипломирани музичар педагог, дугогодишњи наставник хармонике и руководилац Оркестра хармоника, са којим је освојила бројне награде на Фестивалима музичких и балетских школа. Руководи Градским певачким друштвом „Стеван Мокрањац“ у Зајечару од његовог оснивања, априла 2018. године. *Лавиринт је формиран марта месеца 2001. године у Зајечару и гаји вокалну и вокално-инструменталну музику домаћих и страних аутора различитих епоха. До сада бележи велики број јавних наступа и концерата у нашој земљи и иностранству – Бугарској, Мађарској, Италији, Републици Српској, Аустрији, Словенији, Чехословачкој, Грчкој, Црној Гори и Македонији. Добитник је бројних диплома и награда на хорским такмичењима и фестивалима. Поред великог броја концерата, камерни хор Лавиринт је својом музиком и позитивним расположењем обогатио велики број културних збивања у Зајечару, Бору, Књажевцу, Неготину, Јагодини, Београду, Бољевцу, Видину. Хор Лавиринт је одржао више концерата духовне музике у православним црквама у Зајечару, Неготину и Бољевцу, као и у католичким црквама у Зајечару и Бору. Од децембра 2015. године хор је иницирао обележевање Светског дана хорског певања у Зајечару, које са наставља до данас. Диригент Примаријус, доктор медицинских наука, Жељка Алексић је уметнички руководилац и диригент хора. Завршила је хармонику и флауту у Основној музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Зајечару. Од 1991. године је водила вокално-инструментални ансамбл Лавиринт, који 2001. године прераста у камерни хор Лавиринт. Добитник је Медаље за културни допринос града Зајечара 2004. године. Извор: Епархија тимочка
  21. Поводом почетка нове школске, 2019/2020. године, у дванаесту недељу по Педесетници, 8. септембра, у храму светог великомученика Пантелејмона у Старчеву у наставку свете Литургије, служен је молебан за благословену школску годину, за све ђаке, учитеље, наставнике и родитеље. Посебној и делатној радости у оквиру наведене литургијске заједнице допринели су ученици Основне школе „Вук Стефановић Караџић“ са својом вероучитељицом Николином Новаковић, који су испунили храм и својим појањем молитвено учествовали у светој Литургији. Свештенство Светопантелејмонског храма је присутној деци пожелело срећан полазак у нове школске победе, наглашавајући значај школе за духовно узрастање и напредовање личности. Оваква молитвена сабрања представљају најлепши и најрадоснији почетак школске године, којима се у ризницу духа придодају и умножавају нова знања и таленти. Вероучитељица Николина Новаковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопијевски Руске Православне Цркве г. Аристарх и Његово Преосвештенство Еписикоп будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су 8. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је више свештеника, свештеномонаха и ђакона обе епархије уз молитвено учешће бројног верног народа. Током Литургије, по благослову надлежног Епископа, владике Јоаникија, митрополит Аристарх је произвео јереја др Николу Маројевића у чин протојереја. Евхаристијско сабрање, које је појањем пратила певница никшићког Саборног храма и хор Преподобне мати Ангелине, употпунио је радосни чин крштења. Пошто су бројни верници приступили светим тајнама Тела и Крви Христове, митрополита Аристарха и његове сараднике речима срдачне добродошлице поздравио је епископ Јоаникије. -Радост Литургије на данашњи васкршњи недељни дан је увеличана доласком драгих гостију, браће по вјери, по Духу Светом. Наш драги гост, али ми га доживљавамо као свог најближег, као свог рођеног, Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх нам долази из свете Русије, из далеког, чистог и прекрасног Сибира, за који се мисли да је много хладан и да је тамо тешко живјети. Али, тамо гдје су сурови услови наћи ћемо карактерне људе, а глава тих људи је Митрополит Аристарх. Велику радост представља сваки његов долазак у Епархију будимљанско-никшићку, јер он доноси такву љубав као да је донио цијелу Русију. То свако од нас зна, пошто свако од нас има дубоко осјећање и своје лично, али и наслијеђено од наших предака, ту љубав према Русији и посебно према Руској Цркви. Данас смо, поводом његовог доласка, имали овдје двије радости: крштење мале Еве, од наших пријатеља Јушка и Сање, а имали смо и унапређење у чин протојереја нашег свештенослужитеља и сабрата др Николе Маројевића, казао је Преосвећени Епископ. Из Епархије будимљанско-никшићке раније су били гости митрополита Аристарха, поводом обиљежавања шездесет година његовог живота. Сада је митрополит Аристарх у посети Епархији будимљанско-никшићког поводом 20 година архијерејске службе и шездесет година живота владике Јоаникија. -Бог је устројио да се међу нашим епархијама, као и међу нама двојицом, развије братска љубав. Многи наши људи су, већ, били гости код њега, а и он дође са својом пратњом код нас. Шта има љепше од тога? Некоме то изгледа чудно, неко и завиди, поједини би, на сваки начин, да нас „науче“ да не волимо Русију, да не волимо своју браћу. Какви су то људи, који принуђавају неког да не воли своју браћу?, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, поручујући: -Ми идемо својим путем хришћанским, христоликим и развијамо љубав према свим хришћанским народима, као и према свим осталим људима. У сваком човјеку видимо образ Божји, а нарочито се тај образ Божји пројављује у братској љубави са онима са којима смо најближи по вјери, култури, заједничкој историји, заједничком крсту који носимо. Владика је, том приликом, благодарећи на љубави, митрополиту Аристарху уручио на дар панагију у знак сећања на молитвено заједништво две епархије Руске и Српске Православне Цркве. Захваљујући надлежном Епископу, владици Јоаникију, свештенству и верном народу, Митрополит кемеровски и прокопијевски је изразио радост због новог сусрета и молитвеног сабрања у Никшићу. -Ваше Преосвештенство, велика ми је радост што сам дошао да Вас у своје име и у име Предстојатеља наше Цркве Патријарха московског и све Русије, по чијем благослову долазим, поздравим и честитам Вама, као и свој пуноћи Српске Православне Цркве, велики јубилеј – осамсто година аутокефалности, 20 година Вашег архијерејског служења, које, такође, празнујете у овој години и 60 година од Вашег рођења. Савршивши заједно ово богослужење и причестивши се из исте Чаше, ми смо, изнова, посвједочили нераскидиво јединство наших светих помијесних Цркава. Неизрециву радост, увијек, доживљавамо када савршавамо заједно са Вама свету Литургију, посебно, када поздрављамо једни друге ријечима: Христос је међу нама, јесте и биће, казао је митрополит Аристарх. Он је подсетио да је епископ Јоаникије хиротонисан у јуну 1999. године у Цетињском манастиру, великој светињи која чува Десницу Светог Јована Крститеља, честицу Часног Крста Господњег и мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца. -Ми смо, Ваше Преосвештенство, поред осталог, и колеге по педагошком раду и труду. Знамо да сте се Ви дуго година, на месту ректора Цетињске богословије, трудили и васпитавали нове свештенослужитеље и пастире Српске Православне Цркве. У свом архипастирском раду учини много труда, учествујући у разним догађајима, научним и богословским конференцијама, а што је, нарочито, битно обнављали сте и градили нове светиње на простору који Вам је од Бога повјерен, заједно са Вашом паством. Година хиротоније владике Јоаникија враћа нас невољно на немио догађај бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а. То је био веома тежак период за Вас лично, за почетак Вашег архијерејског служења и за цијели српски народ, али сте заједно, као Црква, успјели да посвједочите оно што је најважније – Српска Православна Црква кроз сва искушења у протеклих 20 година била је заједно са својим народом. Као што је праведно рекао Патријарх српски Иринеј, једино је Русија заиста била уз Ваш народ у најтежим временима и била за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије, поручио је Митрополит кемеровски и прокопијевски. -Сјећајући се тих догађаја, ми треба да се молимо да се никада и нигдје не понове такви догађаји крвопролића код наших народа. Веома је битна заједничка молитвена подршка једних за друге у овом времену, када свијет даје разне и веома опасне изазове, који често носе и смртну опасност. Наш одговор на све изазове овог свијета је чврста јеванђелска вјера и јеванђелска дјела, а кроз тај одговор са нама ће, увијек, бити Бог. По ријечима Патријарха московског и све Русије Кирила задатак свих нас, архипастира, пастира и вјерника православне Цркве је да носимо свијетлост и благовијест Васкрсења Христовог и јеванђеља Његовог у свијету. Наша главна молитва треба да буде о нашем јединству, да у сваком тренутку и времену, можемо да подржимо једни друге и да будемо заједно у јединству у Христу једни са другима, закључио је митрополит Аристарх који је пожелео на крају свог архипастриског слова Божјег благослова Епархији будимљанско-никшићкој да у свему има напретка, када граде нове светиње, а на првом месту, када се усавршава вера и љубав међу повереном паством. -Драги Владико, желимо Вам пуно успјеха у Вашем даљем раду и да се у Вашем служењу испуне јеванђелске ријечи, које кажу: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да, видећи ваша добра дјела, прославе Оца нашег Који је на Небесима, нагласио је Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх који је епископу Јоаникију, поводом јубилеја, уручио на дар крст и панагију као знак међусобне братске љубави. По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, у току које се, на указаном поверењу, захвалио новопроизведени протојереј др Никола Маројевић. Извор: Инфо служба СПЦ
  23. Историјски гледано, једно од најпознатијих села у архијерејском намесништву бељаничком јесте село Велики Борак. Назив је добило по манастиру који се звао Борак и налазио се на локалитету црквенац. Епитет Велики дописан је уз име пре два века због личности кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. То је допринело да у Великом Борку буде одржана 1805. године прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујући совјет српски, први орган извршне власти у Србији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У историјском Великом Борку 8. септембра 2019. године десио се највећи догађај у новијој историји села - освећење новог храма. По магловитом јутру окупио се мањи број верника са свештенством да дочека надлежног архијереја Епископа шумадијског г. Јована и умировљеног Епископа канадског г. Георгија. Убрзо се време пролепшало, а верни народ је испунио цео храм и целу порту. Епископи су осветили новосаграђени храм Светог великомученика Георгија уз саслужење свештеника Виде Милића, Драгана Ђокића, Горана Ракића и Саше Крстића и ђакона Ивана Гашића, Зорана Станковића и Зорана Степановића. Благољепију богослужења допринели су и Србски православни појци који су песмом увеличали ово духовно сабрање. После трократног опхода око храма епископ Јован је положио у часну трпезу мошти Светог великомученика Лазара Косовског и том приликом истакао значај светог чина за све хришћане тог краја, али и за само место и сами храм: -Још од првих времена хришћанства у свети престо полагале су се мошти светих мученика при освећењу храмова да тиме докажемо да је Црква основана на крви светих мученика Христових. Данас се полажу у овај свети престо мошти Светог великомученика Лазара Косовског. Ви сте данас поред Светог Георгија добили још једног заштитника - Светог Лазара Косовског. Имена која сте уписали, а која ће се положити у свети престо, сведочиће о овом времену, али ће се над њима и вршити света Литургија за ваше спасење, али и спасење свих оних који су овде уписани. Одмах по освећењу храма епископи су служили свету архијерејску Литургију у порти новоосвећене цркве. На малом входу Епископ шумадијски г. Јован унапредио је надлежног свештеника Горана Ракића у чин протојереја. Новоодликованом проти Владика је упутио следеће речи: -Данас те је Црква одликовала високим одликовањем - чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити. У наставку богослужења после великог входа и освећења дарова светом причешћу приступили су епископи, свештеници и ђакони, али и велики број верних са децом. На крају богослужења владика Јован је одржао беседу: -Данас смо призвали да Дух Свети освети овај свети храм. Данас је ово парче земље постало парче неба. Сваки храм је највеће уточиште за човека. У храму се Бог слави, а не човек, а човек се кроз Бога прославља. Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву. Црква нам пружа уточиште јер она је стално будна и позива вернике да у њој траже спасење. Нама данас треба жива Црква и живи хришћани јер то је смисао храма. Само ко једе и пије тело и крв Христову је духовно жив и то га води у живот вечни. Ми смо дужни да иштемо Царство небеско као што нас учи данашње прочитано Јеванђеље. Бог нас је послао у ово време да сведочимо Христа. Истина је једна а то је Христос. Дух Свети нас води и руководи ка Христу. Не дозволимо да нас води дух овога времена јер после овог времена постоји вечност. Треба изаћи пред Бога и за тај излазак пред Христа треба да се достојно припремимо. Чинимо добро и Бог ће нам помоћи. Епископ Јован је пред окупљеним народом одликовао ктиторе новоосвећеног храма г. Петра Миљковића и његову супругу Светлану орденом Светих крагујевачких новомученика првог степена. Истим одликовањем награђен је и добротвор светиње умировљени Епископ канадски г. Георгије. Владика је одликовао орденом Вожда Карађорђа и добротворе г. Дејана Миловановића, предузетника из Канаде, и г. Сашу Јевтића, радника из Великог Борка. Бројни приложници су одликовани архијерејском граматом признања због љубави коју су исказали према Цркви приликом изградње светиње. Иницијатива за изградњу храма у Великом Борку покренута је пре неколико година, али се тражило погодно локацијско место у центру села. После договора са општинским органима и са благословом епископа Јована изградња је започета у јесен 2016. године. Владика је темеље храма осветио у пролеће 2017. године а крсна знамења и звона у фебруару ове године. Храм је подигнут за непуне три године. Великоборачки свештеник прота Горан Ракић са својим парохијанима припремио је трпезу љубави за све окупљене али и пригодне поклоне за архијереје и надлежног архијерејског намесника на општу радост целог сабрања. Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...