Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Клуб члановâ са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Found 199 results

  1. „Тим злочином, извршеним над Светим Петром Другим на Ловћену, врхунило је оно зло, богоубилачко и братоубилачко, послијератно, код нас. Морам да кажем да је обурдавањем цркве са Ловћена обурдана Црна Гора. И све дубље и дубље, ево до данашњега дана Црна Гора иде у провалију“, казао је Митрополит црногорско-приморски синоћ у Даниловграду говорећи на културно-духовној вечери посвећеној попу Луки Ђуровићу.   Он је подсјетио да је, ипак, из те обурдане ловћенске цркве већ никло шеснаест истих таквих храмова широм свијета.   „Ево једна се сад гради у Америци, једна у Словачкој. Тамо сам био недавно, а Георгије, епископ михаловско-кошицки ме је замолио да урадимо пројекат да се тамо сагради црква са Ловћена. Слетјела је, ено, и у Бар, код храма Светог Јована Владимира. А и у Крушевцу је подигнута једна таква црква“, казао је Владика Амфилохије и нагласио да је све то свједочанство да је оно што је Божје неуништиво и да не могу бити заборављени они који су дјелали Божје и народно дјело.   Митрополит Амфилохије је рекао да је свака власт од данас до сјутра.   „А народ остаје. И он зна да је ова Митрополија још од Светог Јована Владимира коријен и темељ свеукупног бића Црне Горе. И не само Црне Горе него и свеукупног нашег народа. Свети Јован није жртвовао друге себи и своме властољубљу него се на христолики начин жртвовао за друге, као и сви они послије њега који су жртвовали себе за ближње своје, за правду Божју, за истину Божју, за љубав Божју. И ова Црква, нема друге, она мора да настави тако“, нагласио је Владика.   Владика је подсјетио на народну мудрост да је свака сила до времена, а да је Божја сила свевремена.   „То треба да схвате и савремени моћници, па и ови наши домаћи. Свака њима част, али нека не мисле да су непролазни“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је обурдавањем цркве Светог Петра Цетињског са Ловћена седамдесетих година прошлог вијека обурдана Црна Гора. „Тим злочином, извршеним над Светим Петром Другим на Ловћену, врхунило је оно зло, богоубилачко и братоубилачко, послијератно, код нас. Морам да кажем да је обурдавањем цркве са Ловћена обурдана Црна Гора. И све дубље и дубље, ево до данашњега дана Црна Гора иде у провалију“, казао је Митрополит црногорско-приморски синоћ у Даниловграду говорећи на културно-духовној вечери посвећеној попу Луки Ђуровићу. Он је подсјетио да је, ипак, из те обурдане ловћенске цркве већ никло шеснаест истих таквих храмова широм свијета. „Ево једна се сад гради у Америци, једна у Словачкој. Тамо сам био недавно, а Георгије, епископ михаловско-кошицки ме је замолио да урадимо пројекат да се тамо сагради црква са Ловћена. Слетјела је, ено, и у Бар, код храма Светог Јована Владимира. А и у Крушевцу је подигнута једна таква црква“, казао је Владика Амфилохије и нагласио да је све то свједочанство да је оно што је Божје неуништиво и да не могу бити заборављени они који су дјелали Божје и народно дјело. Митрополит Амфилохије је рекао да је свака власт од данас до сјутра. „А народ остаје. И он зна да је ова Митрополија још од Светог Јована Владимира коријен и темељ свеукупног бића Црне Горе. И не само Црне Горе него и свеукупног нашег народа. Свети Јован није жртвовао друге себи и своме властољубљу него се на христолики начин жртвовао за друге, као и сви они послије њега који су жртвовали себе за ближње своје, за правду Божју, за истину Божју, за љубав Божју. И ова Црква, нема друге, она мора да настави тако“, нагласио је Владика. Владика је подсјетио на народну мудрост да је свака сила до времена, а да је Божја сила свевремена. „То треба да схвате и савремени моћници, па и ови наши домаћи. Свака њима част, али нека не мисле да су непролазни“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. На Католичком богословском факултету у Сарајеву одржана је конференција под називом Унапређење дијалога за одржавање мира: Улога верских заједница и радничких покрета у којој су учествовали реис-ул-улема Исламске у Босни и Херцеговини Хусеин еф. Кавазовић, председник Јеврејске заједнице у БиХ Јакоб Финци, игуман манастира Житомислић Данило Павловић, генерални секретар Бискупске конференције БиХ Иво Томашевић, директор Националне канцеларије за социјалне и радничке проблеме Италијанске бискупске конференције Фабиано Лонгони. Разговор је модерирао председник ХКД Напредак проф. др. Фрањо Топић, а један од уводничара био је и Карло Костали, председник организације Movimento Cristiano Lavoratori. Опширније на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Хришћански свет   |
  4. На Католичком богословском факултету у Сарајеву одржана је конференција под називом Унапређење дијалога за одржавање мира: Улога верских заједница и радничких покрета у којој су учествовали реис-ул-улема Исламске у Босни и Херцеговини Хусеин еф. Кавазовић, председник Јеврејске заједнице у БиХ Јакоб Финци, игуман манастира Житомислић Данило Павловић, генерални секретар Бискупске конференције БиХ Иво Томашевић, директор Националне канцеларије за социјалне и радничке проблеме Италијанске бискупске конференције Фабиано Лонгони. Разговор је модерирао председник ХКД Напредак проф. др. Фрањо Топић, а један од уводничара био је и Карло Костали, председник организације Movimento Cristiano Lavoratori. Опширније на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Хришћански свет | View full Странице
  5. СА ЗВАНИЧНЕ ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕНОСИМО САОПШТЕЊЕ О САЗИВАЊУ РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свечано ће започети своје редовно заседање 29. априла 2018. године светом архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у храму Светих Апостола у Пећкој Патријаршији. Радни део заседања Сабора почеће такође у Пећкој Патријаршији после свете архијерејске Литургије 30. априла 2018. године. Исто ће бити настављено 1. маја 2018. године у Патријаршијском двору у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6.   Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свечано ће започети своје редовно заседање 29. априла 2018. године светом архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у храму Светих Апостола у Пећкој Патријаршији.     Радни део заседања Сабора почеће такође у Пећкој Патријаршији после свете архијерејске Литургије 30. априла 2018. године. Исто ће бити настављено 1. маја 2018. године у Патријаршијском двору у Београду.     Извор: Српска Православна Црква
  7. Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић". Извор: Радио "Слово љубве"           Саборно крштење деце у Кошутњаку У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини:   ***   У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову.             Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње.             Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму.             У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда  Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве.             Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог. Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује.             Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића.             По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли. Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни  да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења! Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја: ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''.   фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић Извор: Радио Слово љубве    
  8. Саборно крштење деце у храму св. Николе у Београду У цркви Светог Николе на Новом гробљу у суботу 14. априла 2018. године, одржано је саборно крштење девет ученика основне школе "Иван Горан Ковачић". Саборно крштење на захтев родитеља и ученика организовали су парохијски свештеник о. Тоде Јефтенић и вероучитељ Зоран Чучковић. Свечаности у цркви, где су ученици по Крштењу од свештеника примили и Свету Тајну Миропомазања, присуствовали су родитељи и други ученици. У чину крштења, уз о. Тодета, учествовао је и о. Јован Јефтенић из цркве Светог Пантелејмона из Миријева и ђакон Филип Новаковић из цркве Светог Николе. По завршеном чину о. Јован је честитао ученицима и објаснио значај Свете Тајне Крштења која са гледишта Православне вере представља нови почетак у њиховим животима, извештава вероучитељ Зоран Чучковић из ОШ "Иван Горан Ковачић". Извор: Радио "Слово љубве" Саборно крштење деце у Кошутњаку У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке већ традиционално је на Томину Недељу приређено саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Крштено је 15. априла 2018. године деветоро деце која су постала чланови Цркве, мистичног Тела Христовог и тиме се придружила више од стотини деце крштене ранијих година, пренео је ђакон хаџи Ненад Јовановић чији извештај доносимо у целини: *** У Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке се, већ, усталило као традиција да се на Томину Недељу приређује саборно крштење за све некрштене ученике веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'' у Жаркову. Тако је по благослову старешине Храма, Пречасног јереја др Николе М. Гаврића, било и ове године на Томину Недељу, о Светом Преподобном Титу Чудотворцу, 2.(14) априла 2018. године Господње. Као и сваке године, иницијативе за ово богољубиво сабрање и савршавање ове Свете Тајне, као и њене организације, прихватио се вероучитељ ове дечице, Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и хонорарни ђакон при поменутом Храму. У складу са школским правилима, претходно су анкетирани сви некрштени полазници веронауке млађих разреда Основне школе ''Љуба Ненадовић'', а неки од њих су одлучили и да прихвате овај богољубиви позив своје Свете Цркве. Овом приликом је светом крштењу приступило деветоро дечице, који су постали членовима Цркве, као мистичног Тела Христовог. Тиме су се придружили, већ, више од стотини дечице, који су, ранијих година, на овај начин крштени и ступили на дугорајни духовни пут ка пуном грађанству Царства Христовог. Као и свих предходних година, у шеснаестогодишњој вероучитељској служби ђакона Ненада, родитељи су једино морали да имају добру вољу, како би помогли у привођењу своје дечице Васкрслом Господу. Наиме, благодарећи предусретљивости и пастирској љубави и старању свештенства овог Храма, на овај начин родитељи и кумови ове дечице и ове године су били лишени свих материјалних издатака, које, иначе, овај свештени чин изискује. Свету Тајну крштења су савршили Високопречасни протојереј Драган Ђокић и Пречасни јереј др Никола М. Гаврић, уз саслужење Часног ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића и прислуживање дипломираног теолога господина Славка Стокића, појца овог Светог Храма, као и црквењака овог Храма, господина Младена Јефића. По благослову старешине Храма, након обављене Свете Тајне, својим новокрштеним ученицима, као и њиховим родитељима, кумовима, сродницима и пријатељима, обратио се ђакон Хаџи Ненад, не кријући своју духовну радост у овом светом дану, којега сотвори Господ Васкрсли. Милошћу Божијом, на овај начин је омогућено истинско духовно узрастање ове дечице, без којег би све оно што уче на часовима веронауке било беспредметно и беживотно. Богу хвала, њихови духовници, родитељи и учитељи су и овог пута разумели да су дужни да им омогућимо спасење у Васкрслом Господу Исусу Христу и да, без обзира на различите животне околности, немају права да стоје између њих и тога спасења. Први корак на том њиховом путу спасења јесте управо Света Тајна Крштења! Управо због свега наведеног је и ове године уприличено ово бесплатно саборно Крштење у Храму Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку, а у Господа се надамо да ће се са овом лепом традицијом наставили и у наступајућим годинама, како би смо, као народ и као Црква, дали делатан допринос на ваљаном одговору на заветни позив Светог Владике Николаја: ''Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време''. фото: храм Св. Луке, ђакон хаџи Ненад Јовановић Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9.   О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже.   – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије.   У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад.   У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама...   – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020.   – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...”   Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски.   Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова.   Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима.   – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан.   Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост.   – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост.   Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава.   – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја.   – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије.   Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима.   Извор: Политика / Православие.ру
  10. Владика Василије само преспава у двору: или је на градилишту цркве, у неком од фрушкогорских манастира, разговара како да Сремски Карловци помогну у промоцији Новог Сада, како да буде обележено осам векова самосталности СПЦ. О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже. – Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије. У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад. У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама... – На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020. – Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...” Не заборављамо Русе – Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски. Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова. Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима. – Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан. Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост. – То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост. Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава. – Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја. – Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије. Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима. Извор: Политика / Православие.ру View full Странице
  11. У Светлу среду, васељенски патријарх кир Вартоломеј је на Фанару примио групу ђака и предавача из Богословије "Св. Климент Охридски " у Скопљу, која је на ходочашћу у Истанбулу и Солуну. Током састанка је разговарано о ситуацији у вези са Македонском православном црквом, а посебно о корацима Бугарске патријаршије да превазиђе раскол у овој земљи. Патријарх Вартоломеј верује да су кораци БПЦ у том правцу погрешни и не доприносе решавању проблема. Он је рекао да се такви комплексни проблеми решавају "поштено и отворено" и подсетио на одбијање Бугарске православне цркве да учествује на Сабору Православне Цркве на острву Криту 2016. године, где су могла да се расправљају спорна питања између помесних цркава. Пресс центар Васељенске Патријаршија наводи речи Патријарха Вартоломеја: "Желим да поставим ово питање јер желим да будем апсолутно искрен са вама. Ова акција сестринске бугарске цркве је погрешна. То не помаже. То компликује ствари. Мајка црква свих балканских народа је Константинопољ. То је оно што историја каже. А о чему се говори (идеја македонске цркве да препознаје БПЦ као "мајку цркву") била би вештачко мајчинство. Бугарска не може да вас упозна са канонским поретком, канонским односима са другим црквама. Међуправославне везе морају да буду одговорне и искрене. Кад год сам сазивао састанак православних примата - било овде или у Шамбезију, Васељенска Патријаршија покушавала је да стави све проблеме на сто и да о њима разговара искрено и одговорно. На исти начин смо урадили на Светом и Великом Сабору, који су заједно припремиле све цркве. На последњем Синаксису православних поглавара у јануару 2016. године у Шамбезију смо разговарали, имали смо тешкоће око неких питања, али смо припремили све текстове који је прихватио Велики Сабор. Ми смо припремили прописе за рад Сабора и рекли смо: "Да се састанемо на Криту у јуну". Све је потписано, прошло је три или четири месеца да се ништа ново није десило, а онда је у последњи тренутак четири цркве рекло: "нећемо доћи." Али окупљање се одржало. Међутим, то не показује искреност и одговорност ове четири цркве, када смо све претходно разумели и потписали. " Патријарх Вартоломеј је позвао грађане Скопља да посећују Цариград и седиште васељенске цркве. "Знајте да вас волимо и дођите када желите, у овом прелепом и историјском граду је црква родитељ свих балканских земаља и Русије, она од које сте добили крштење и светлост хришћанства. Сваки пут када дођете у Цариград, не осећајте се странцима, осећајте се као код куће. За вас и вашу мисију у Цркви имамо много наде у будућности. То је истина, упркос познатим проблемима који постоје данас између Грчке и ваше земљи и између цркве и других православних цркава. Надамо се да нова генерацију теолога и клирика може помоћи у јачању веза између суседних нација и православних цркава. Ми данас, наша генерација, ће учинити све што може да се ситуација поправи, посебно наша Васељенска патријаршија чија је улога координација у међуправославним питањима, онда ће ваша генерација преузети палицу и наставиће да развија и јача добре односе међу нашим народима и црквама." Патријарх Вартоломеј поклонио је богословима и њиховим наставницима књиге о историји Васељенске патријаршије и званичне текстове Светог и Великог Сабора Православне цркве, а затим их угостио на ручку у патријаршијској трпезарији.
  12. Извор: https://dveri.bg/uxw98 У Светлу среду, васељенски патријарх кир Вартоломеј је на Фанару примио групу ђака и предавача из Богословије "Св. Климент Охридски " у Скопљу, која је на ходочашћу у Истанбулу и Солуну. Током састанка је разговарано о ситуацији у вези са Македонском православном црквом, а посебно о корацима Бугарске патријаршије да превазиђе раскол у овој земљи. Патријарх Вартоломеј верује да су кораци БПЦ у том правцу погрешни и не доприносе решавању проблема. Он је рекао да се такви комплексни проблеми решавају "поштено и отворено" и подсетио на одбијање Бугарске православне цркве да учествује на Сабору Православне Цркве на острву Криту 2016. године, где су могла да се расправљају спорна питања између помесних цркава. Пресс центар Васељенске Патријаршија наводи речи Патријарха Вартоломеја: "Желим да поставим ово питање јер желим да будем апсолутно искрен са вама. Ова акција сестринске бугарске цркве је погрешна. То не помаже. То компликује ствари. Мајка црква свих балканских народа је Константинопољ. То је оно што историја каже. А о чему се говори (идеја македонске цркве да препознаје БПЦ као "мајку цркву") била би вештачко мајчинство. Бугарска не може да вас упозна са канонским поретком, канонским односима са другим црквама. Међуправославне везе морају да буду одговорне и искрене. Кад год сам сазивао састанак православних примата - било овде или у Шамбезију, Васељенска Патријаршија покушавала је да стави све проблеме на сто и да о њима разговара искрено и одговорно. На исти начин смо урадили на Светом и Великом Сабору, који су заједно припремиле све цркве. На последњем Синаксису православних поглавара у јануару 2016. године у Шамбезију смо разговарали, имали смо тешкоће око неких питања, али смо припремили све текстове који је прихватио Велики Сабор. Ми смо припремили прописе за рад Сабора и рекли смо: "Да се састанемо на Криту у јуну". Све је потписано, прошло је три или четири месеца да се ништа ново није десило, а онда је у последњи тренутак четири цркве рекло: "нећемо доћи." Али окупљање се одржало. Међутим, то не показује искреност и одговорност ове четири цркве, када смо све претходно разумели и потписали. " Патријарх Вартоломеј је позвао грађане Скопља да посећују Цариград и седиште васељенске цркве. "Знајте да вас волимо и дођите када желите, у овом прелепом и историјском граду је црква родитељ свих балканских земаља и Русије, она од које сте добили крштење и светлост хришћанства. Сваки пут када дођете у Цариград, не осећајте се странцима, осећајте се као код куће. За вас и вашу мисију у Цркви имамо много наде у будућности. То је истина, упркос познатим проблемима који постоје данас између Грчке и ваше земљи и између цркве и других православних цркава. Надамо се да нова генерацију теолога и клирика може помоћи у јачању веза између суседних нација и православних цркава. Ми данас, наша генерација, ће учинити све што може да се ситуација поправи, посебно наша Васељенска патријаршија чија је улога координација у међуправославним питањима, онда ће ваша генерација преузети палицу и наставиће да развија и јача добре односе међу нашим народима и црквама." Патријарх Вартоломеј поклонио је богословима и њиховим наставницима књиге о историји Васељенске патријаршије и званичне текстове Светог и Великог Сабора Православне цркве, а затим их угостио на ручку у патријаршијској трпезарији. View full Странице
  13. Предстојатељ Јерусалимске Патријаршије Теофило III сматра да је Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије прави човек у овој сложеној ситуацији у којој се данас налази украјински народ. Бог је изабрао Блажењејшег митрополита Онуфрија као најбољег и најдостојнијег човека у овој сложеној ситуацији који има снаге да превлада раскол у Украјини, рекао је Патријарх јерусалимски на сусрету са званичном делегацијом Украјинске Православне Цркве. До сусрета патријарха Теофила са члановима украјинске делегације, коју је предводио митрополит бориспољски и броварски Антоније, дошло је 6. априла 2018. године, јавља сајт Савеза православних новинара. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Бог је изабрао Блажењејшег митрополита Онуфрија као најбољег и најдостојнијег човека у овој сложеној ситуацији који има снаге да превлада раскол у Украјини, рекао је Патријарх јерусалимски на сусрету са званичном делегацијом Украјинске Православне Цркве.   До сусрета патријарха Теофила са члановима украјинске делегације, коју је предводио митрополит бориспољски и броварски Антоније, дошло је 6. априла 2018. године, јавља сајт Савеза православних новинара.   Извор: Српска Православна Црква
  15.   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да се Влашка црква налази на темељима најстарије цркве која је подигнута на Цетињу и да је назив Влашка добила по томе што су се овдје становници, чобани из Старога Влаха (околине данашње свете Студенице) доселили прије Црнојевића и саградили прву цркву.   Архиепископ цетињски се присјетио дјетињства када је и сам чувао овце по планини Бјеласици и сазнања да су се овце увијек сабирале око мјеста гдје су други чобани сипали со.   -Као што ова бесловесна животиња трчи и тражи со тако и хришћани православни такође трче на она мјеста гдје је била со духовна. Ево и ми смо дошли овдје гдје је први пут осољена долина Цетиња да примимо ту Небеску со коју нам је Бог подарио. А гдје би другдје ако не овдје у овој древној цркви и краљевском граду која сабира све светиње око себе, и почива на Честици часног Крста на којем је расапет Господ а преко кога се сусрећемо са самим Господом. Ту је и рука Св. Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану. Мошти Светог Петра Цетињскога који се такође осолио Небеском сољу и наставио предање оних древних епископа, апостолско-светосавског трона зетско- црногорскога, трона Митрополије и предао га нама да га чувамо и идемо стопама његовим и наших отаца, Св. Јована Владимира, Св. Климента и Наума, Кирила и Методија преко нашега оца Светога Саве, архиепископа и просветитеља. Идући за њима, ми уствари идемо за  онима који су њима предали ту Божанску со и истинску, праву вјеру све до светих апостола, казао је владика.   Подсјетивши да је  Господ Небеска со и Хљеб живота који силази са Неба и да свако ко од Њега једе не умире већ вјечно живи и  да смо и ми со земљи, он је истакао да хљеб и храна којом нас је Бог обдарио се претвара у хљеб живота самим тим што је Бог са нама и међу нама.   -Зато је оставио благослов да се и ми данас сабирамо око хљеба као и први Његови ученици и сви хришћани кроз вјекове. На почетку је то обични хљеб и вино које се призивом, силаском Духа светога, који је сишао на Божју цркву и апостоле, којим је рођен и Син Божији на земљи, претвара у тијело Христово. Преко хљеба ми познајемо Бога да је Он са нама и хранимо се тјелесним хљебом а у исто вријеме задобијамо хљеб вјечнога живота. Силу Божију добијамо и њоме се причешћујемо, Тијелом и Крвљу Господа нашега и тако црква остаје жива и живоносна кроз вјекове. Ево и ми се данас сабрали овдје, гдје је Божја со прије толико вјекова пала први пут, да се причестимо заједно са онима који су се овдје кроз вјекове сабирали и који ће се сабирати и у будућим временима, казао је у својој пастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сабранима у Влашкој цркви на Цетињу.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Васкршњи уторак са свештенством Свету службу у Влашкој цркви на Цетињу. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да се Влашка црква налази на темељима најстарије цркве која је подигнута на Цетињу и да је назив Влашка добила по томе што су се овдје становници, чобани из Старога Влаха (околине данашње свете Студенице) доселили прије Црнојевића и саградили прву цркву. Архиепископ цетињски се присјетио дјетињства када је и сам чувао овце по планини Бјеласици и сазнања да су се овце увијек сабирале око мјеста гдје су други чобани сипали со. -Као што ова бесловесна животиња трчи и тражи со тако и хришћани православни такође трче на она мјеста гдје је била со духовна. Ево и ми смо дошли овдје гдје је први пут осољена долина Цетиња да примимо ту Небеску со коју нам је Бог подарио. А гдје би другдје ако не овдје у овој древној цркви и краљевском граду која сабира све светиње око себе, и почива на Честици часног Крста на којем је расапет Господ а преко кога се сусрећемо са самим Господом. Ту је и рука Св. Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану. Мошти Светог Петра Цетињскога који се такође осолио Небеском сољу и наставио предање оних древних епископа, апостолско-светосавског трона зетско- црногорскога, трона Митрополије и предао га нама да га чувамо и идемо стопама његовим и наших отаца, Св. Јована Владимира, Св. Климента и Наума, Кирила и Методија преко нашега оца Светога Саве, архиепископа и просветитеља. Идући за њима, ми уствари идемо за онима који су њима предали ту Божанску со и истинску, праву вјеру све до светих апостола, казао је владика. Подсјетивши да је Господ Небеска со и Хљеб живота који силази са Неба и да свако ко од Њега једе не умире већ вјечно живи и да смо и ми со земљи, он је истакао да хљеб и храна којом нас је Бог обдарио се претвара у хљеб живота самим тим што је Бог са нама и међу нама. -Зато је оставио благослов да се и ми данас сабирамо око хљеба као и први Његови ученици и сви хришћани кроз вјекове. На почетку је то обични хљеб и вино које се призивом, силаском Духа светога, који је сишао на Божју цркву и апостоле, којим је рођен и Син Божији на земљи, претвара у тијело Христово. Преко хљеба ми познајемо Бога да је Он са нама и хранимо се тјелесним хљебом а у исто вријеме задобијамо хљеб вјечнога живота. Силу Божију добијамо и њоме се причешћујемо, Тијелом и Крвљу Господа нашега и тако црква остаје жива и живоносна кроз вјекове. Ево и ми се данас сабрали овдје, гдје је Божја со прије толико вјекова пала први пут, да се причестимо заједно са онима који су се овдје кроз вјекове сабирали и који ће се сабирати и у будућим временима, казао је у својој пастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сабранима у Влашкој цркви на Цетињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17.   Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље. Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14). Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни. Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење. Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба. Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету! Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења. У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите. Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3). Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД   ИЗВОР: Српска Православна Црква
  18. Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Испуни се време вишенедељног Часног поста у коме смо на свакодневним богослужењима – покајањем, исповешћу и сузним молитвама – састрадавали са Господом нашим, пратили крстоваскрсни пут и благодарно клицали: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!“ Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нов живот који побеђује све невоље. Радосно прослављајмо данашњи светли празник, драга наша децо духовна, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Само у тој светлости може се јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада. На овај дан се, заједно са богоносним оцима Цркве Христове, подсећамо и опомињемо да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове, пројављујући оно што се данас модерно назива „еколошком свешћу“. Зато на данашњи Празник, који јесте оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Васкрсење јесте највећа победа над злом, грехом и смрћу, која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“. Ако ли по слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (ср. Еф 5, 14). Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог Владике Николаја, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни. Тај блажени живот, живот са свима светима, почиње већ овде на земљи. За свакога ко душу своју испуни вечном речју Божјом и опрости свима за све, радост и мир почињу овде, у овом животу. Нема човека данас, био он верник или неверник, који не би желео бар за тренутак да учествује у истинској радости. Али, мира и радости ниоткуда. Свуда безизлаз, душа опатуљена у личним тежњама и жељама које происходе из самољубља и саможивости, што доводи до духовне смрти која има за последицу бесциљност и немарност за вечно спасење. Сведоци смо свеопштег отуђења и раздора, најпре у самој породици, где је заједница међу супружницима све нестабилнија, а међусобно непоштовање родитељâ оставља неизбрисиву рану на дечјим душама. Не можемо тражити своја права угрожавајући туђа. Заборављамо да је неопходно поштовати себе и светињу свога тела које је храм Духа Светога (Кор 6, 19), како бисмо могли наћи праву меру свега пролазног, поштовати ближњег, његову слободу, светињу општег и заједничког добра, као и личних потреба. Стога, децо наша духовна, поштујте и чувајте светињу брака, јер је она темељ здраве и неразориве породице. Чувајте у љубави тајну живота коју је осветио Сâм Бог. Искрена верност и узајамно праштање нека красе сваку нашу породицу која је домаћа Црква. Чедоморство, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичким подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град. У светлости Христовог Васкрсења свако зачеће, рођење и свако људско биће јесу дар Божји који има вечни смисао и рађа се за вечност. Износећи пред вас, драга браћо и сестре, искушења читавог човечанства, у очинској љубави молимо вас да се здраво и одговорно владате, искупљујући трезвено и у миру време свога живота „јер су дани зли“ (Еф 5, 16). Помолимо се Господу да завлада мир свуда одакле је протеран, на првом месту у нашим срцима и нашим домовима, али и у целом многострадалном свету! Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења. У светлим данима наше радости, ми не заборављамо људски бол, патње и страдања. Не заборављамо ни болесне, старе и изнемогле, оне у сиромаштву, избеглиштву и беди, прогнане и изгнане са својих огњишта. Са вером и надом молимо се да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (в. Отк 7, 17). Непрестано састрадавамо са свештенством и монаштвом, са нашим верним народом и децом Косова и Метохије, који су наша савест и без којих је српска духовна свест слаба и ништавна. Окрепљени вашом снагом и одлучношћу, непрестано приносимо коленопреклоне молитве да истрајете и да нам свима Косовски Завет буде мост између небеске и земаљске Србије. Ми не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ се определити за Царство небеско са светим кнезом Лазаром, који је принео жртву као и ви што данас приносите. Неправда и злоупотреба добара овога света није мимоишла наш многострадални, али никада погажени и понижени народ који, милошћу Божјом, прославља догодине осам векова самосталности Цркве и државе. То нам даје поуздање и потврду да смо ми народ вођен светима – светим Симеоном, Светим Савом и светим краљем Стефаном Првовенчаним – који за свагда српски народ утемељише на крајеугаоном камену, Васкрслом Христу. Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве, која живе на свим континентима, са којима смо молитвено сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да у љубави и слози, једни са другима, чувамо „јединство духа свезом мира“ (Еф 4, 3). Желећи вам свако истинско добро, опростивши једни другима, призивамо благодат, мир и силу Васкрслога Христа, да бисмо могли једним устима и једним срцем да кличемо радосно: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2018. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  19. ВРБИЦА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ СОМБОРСКОМ Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Верници , предвођени сомборским свештенством , припадницима војске (Касарна ”Аеродром” и Први центар за обуку војске србије ) и члановима КУД-а из Сомбора (КУД "Раванград" и КУД "Сомбор"), прославили су Врбицу литијом која је походила улице Сомбора (Краља Петра Првог, Венац Степе Степановића, Венац Живојина Мишића и Венац Радомира Путника) и завршила се у Храму Св. великомученка Георгија где је служено Вечерње. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Пригревица-У суботу 31. марта текуће године Светом литургијом и литијом прослављена је Лазарева субота у богомољи Светог апостола Марка у Пригревици. Литургијским сабрањем началствовао је презвитер Љубиша Човић, војни свештеник уз саслужење презвитера Младена Глушца, пароха апатинског. Након Свете литургије освећене су врбине гранчице и одржана је литија у сусрет празнику Цвети. Велики број деце учествовао је у овој духовној радости, која су након литије послужена у сали која је у склопу богомоље. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Апатин-У суботу 31. марта текуће године навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим прослављено је у Апатину. Литија се традиционално кретала од богомоље Преподобне матере Параскеве до храма Сабора Светих апостола. Након освећења врбиних гранчица одржана је свечана вечерња служба, коју је служио презвитер Жељко Васић уз саслужење апатинских свештеника.  ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Чонопља и Кљајићево- Освећење и подела врбових гранчица,је обављена у Чонопљи у Храму Свете Тројице у 15 часова а у Кљајићеву у 17 часова.Чланице Кола српских сестрара годинама уназад почастиле су децу звончицима и послужењем. Службе је обавио протонамесник Бошко Симић.На крају су деца са фолклора увеселила данашњи празник са пригодним програмом испред храма Успења Пресвете Богородице у Кљајићеву.Сви су почашћени испред храма послужењем жена из Кола и колачима вредних парохијанки. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Кула-Окупљен у своме храму, верни народ сабрао се да молитвено прослави успомену на васкрсење четвородневног Лазара и улазак Господњи у Јерусалим. Вечерњим богослужењем началствовао је презвитер Борислав Тошић уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Владислава Пајића и ђакона Петра Николића. ГАЛЕРИЈА СЛИКА...
  20. ВРБИЦА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ СОМБОРСКОМ Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Верници , предвођени сомборским свештенством , припадницима војске (Касарна ”Аеродром” и Први центар за обуку војске србије ) и члановима КУД-а из Сомбора (КУД "Раванград" и КУД "Сомбор"), прославили су Врбицу литијом која је походила улице Сомбора (Краља Петра Првог, Венац Степе Степановића, Венац Живојина Мишића и Венац Радомира Путника) и завршила се у Храму Св. великомученка Георгија где је служено Вечерње. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Пригревица-У суботу 31. марта текуће године Светом литургијом и литијом прослављена је Лазарева субота у богомољи Светог апостола Марка у Пригревици. Литургијским сабрањем началствовао је презвитер Љубиша Човић, војни свештеник уз саслужење презвитера Младена Глушца, пароха апатинског. Након Свете литургије освећене су врбине гранчице и одржана је литија у сусрет празнику Цвети. Велики број деце учествовао је у овој духовној радости, која су након литије послужена у сали која је у склопу богомоље. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Апатин-У суботу 31. марта текуће године навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим прослављено је у Апатину. Литија се традиционално кретала од богомоље Преподобне матере Параскеве до храма Сабора Светих апостола. Након освећења врбиних гранчица одржана је свечана вечерња служба, коју је служио презвитер Жељко Васић уз саслужење апатинских свештеника. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Чонопља и Кљајићево- Освећење и подела врбових гранчица,је обављена у Чонопљи у Храму Свете Тројице у 15 часова а у Кљајићеву у 17 часова.Чланице Кола српских сестрара годинама уназад почастиле су децу звончицима и послужењем. Службе је обавио протонамесник Бошко Симић.На крају су деца са фолклора увеселила данашњи празник са пригодним програмом испред храма Успења Пресвете Богородице у Кљајићеву.Сви су почашћени испред храма послужењем жена из Кола и колачима вредних парохијанки. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Кула-Окупљен у своме храму, верни народ сабрао се да молитвено прослави успомену на васкрсење четвородневног Лазара и улазак Господњи у Јерусалим. Вечерњим богослужењем началствовао је презвитер Борислав Тошић уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Владислава Пајића и ђакона Петра Николића. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... View full Странице
  21. Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
  22. Предавање Игумана манастира Стањевићи Јефрема (Дабановића) на тему „Вјечност и пролазност кроз литургијско искуство Цркве“, које је одржао у недјељу 11. марта 2018. Године у Херцег Новом. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  23. Напомињемо да је СПЦ од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали вести које нису из правог извора СПЦ него су преузете са неких псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ.   Претраживач Телескоп ажурира податке који су доступни путем претрага или преко азбучног прегледа, а могућност уписа у регистар имају све адресе које су "на путу православља". У зависности од карактера и власништва домена, категоризација означава порекло и намену домена као и његове изворе.   Инфо-мрежа је делом доступна и путем сајта Pouke.org чиме је учињен први корак ка "отварању" система јавности. Ускоро ће кроз јавне сервисе бити омогућен преглед архиве, увид у статистике, имејл листе..., а у припреми је и "отварање" централног регистра широј јавности.   Извор: ЦЕПИС
  24. ИНФО-МРЕЖА Телескопа прикупља и обрађује информације медијских служби Епархија СПЦ које су редакцијама накнадно доступне кроз центрлизовани и аутоматизовани систем и WEB апликацију. Мрежа месечно депонује преко 1300 различитих вести СПЦ, сортира према извору и дистрибуира чланицама. Тренутно, мрежа "осматра" 30 редакција чије вести размењује и прослеђује кроз јединствени систем Мреже. Мрежа је затвореног типа са планом да се "отвори" за не црквене медије и тиме омогући релевантан однос и проток информација. Пројекат ЦЕПИС-а "Добро нам је овде бити", налази се на адреси:cepis.spc.rs/TELESKOP где је постављена и "бета верзија" централног регистра интернет домена СПЦ. Кроз претраживач ТЕЛЕСКОП, доступне су информације о сајтовима и њиховим садржајима са циљем да се јасно одвоје лажне и псеудо адресе. Напомињемо да је СПЦ од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали вести које нису из правог извора СПЦ него су преузете са неких псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Претраживач Телескоп ажурира податке који су доступни путем претрага или преко азбучног прегледа, а могућност уписа у регистар имају све адресе које су "на путу православља". У зависности од карактера и власништва домена, категоризација означава порекло и намену домена као и његове изворе. Инфо-мрежа је делом доступна и путем сајта Pouke.org чиме је учињен први корак ка "отварању" система јавности. Ускоро ће кроз јавне сервисе бити омогућен преглед архиве, увид у статистике, имејл листе..., а у припреми је и "отварање" централног регистра широј јавности. Извор: ЦЕПИС View full Странице
×
Search results - Живе Речи Утехе