Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 352 results

  1. може ли неко објаснити од кад датира и како је дошко до поделе Цркве на мушку и женку. у неким Црквама постоји пракса да мушкарци улазе само једна врата (конкретно код нас на јужна) а жене на друга врата (западна) посто има само та два улаза у Цркву. Дешава се да приликом св.Тајне Брака младожења улази на једна врата а млада на друга. на пиранје да ми објасне зашто тако све се завршава тако су нас научили и тако су наши преци радили. Исто тако и на Литургији, жене се гурају у припрату, где и онако нема пуно места док у прирпати нема никога! Јако би вас замолила да ми објасните историјски разлог тога и да ли то има своје место и оправдање с обзиром у Литургији у христу исусу сви једно?
  2. Данас нас сужавају на формат политичке партије, да не би Христос руководио нама, већ политичари. Да сам хтио да будем политичар, ја бих одмах отишао у политичаре. У младости сам и имао такву шансу, али сам је одбио. Обукавши духовне одежде, дужан сам да се бринем о духовном. Они људи који су обукли расу, али се активно баве политиком и праве геополитичке планове, јесу само непоштени људи, који нису могли да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке да би уз помоћ духовног имиџа привлачили пажњу. То није поштено. Ти ће људи пред Богом морати да одговарају за то. Ми смо самостална Црква и имамо све атрибуте независности, који су данас неопходни за нормално служење Богу и народу. Имамо свој Свештени Синод, који ни од кога не зависи, имамо свој Архијерејски Сабор, који ни од кога не зависи. Одлуке нашег Сабора су коначне и нико не може да их оспорава, нити да на њих ставља вето. Имамо црквени суд Украинске Православне Цркве, који је крајња инстанца. Имамо економску и административну независност. Томос ће ограничити слободу коју ми данас имамо. Ако то неком треба, изволите. Нама то не треба. Ми имамо независност, самосталност, имамо све атрибуте слободног живота, који су неопходни за успјешно црквено служење народу. С Московском Патријаршијом ми имамо духовне, молитвене, канонске и културне везе. То је нормално, тако и треба да буде. Црква није политичка организација која данас једног воли, другог мрзи, а сјутра обрнуто. Црква воли све! Ми волимо Русе, Американце, Африканце, Азијце. Ми немамо непријатеље. Имамо противнике, који нам се противе, али то нису непријатељи. Ми се за њих молимо. Цариградски патријарх је послао у Украјину двојицу својих егзарха. То су антиканонске радње – послати у нашу независну Цркву своје легате, своје егзархе. Некад је то била моћна Црква, обухватала је цијели цивилизовани свијет и изједначавала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватало свијет, а Црква је била еквивалентна царству али данас тог царства нема. Они живе у прошлости. Данас је та велика Византија постала Турска, и тамо сад није православна вјера. Православне тамо данас можете избројати на прсте. Они који су своју рођену отаџбину довели до тога да она од православне велесиле постане муслиманска држава, данас хоће нама да командују и да нас уче како треба да живимо. Они такође хоће да доведу нашу Украјину до стања у које су довели своју отаџбину. Тако, немају ни морално, ни канонско право да шаљу овамо егзархе и да се мијешају у наша посла. Мијешање у послове друге Цркве је антицрквено и антиканонско дјеловање, то је гријех, а гријех доводи до подјеле међу људима. Мијешање у послове наше Цркве може да створи раскол свјетских размјера у Православној Цркви. Црква не може да живи по стандардима свјетског живота. Свјетски живот, а нарочито политика, повезан је са интригама, преварама и издајама. Скуп је сваког зла. Црква не може да живи по таквим мјерилима и нормама. Црква живи по заповијестима Христовим. Ми имамо своје методе у борби против зла. То су молитва, покајање, трпљење, смирење пред Богом и људима. То је моћно оружје које уништава зло. Свештеник је позван да буде миротворац, а не политичар који разједињује људе. Та идеологија, која се данас пропагира, није од Бога. И тај посебни „морал” који се данас шири у нашем друштву није хришћански, већ антихришћански. Уводе се нова правила: истополни бракови, абортуси, убиства и слично. То је против Христа, Бог то не благосиља. Црква испуњава своју мисију, она води човјека ка Богу. Она подсјећа људе да смо ми сви Божја створења, позива нас да љубимо једни друге, да будемо трпељиви, да помажемо једни другима. Знам да ће Црква трајати до краја свијета, јер је Господ рекао: „Врата ада неће јој одолети” (Мт. 16, 18). Хтио бих да се обратим свим православним вјерницима у Украјини. Не бојте се ничега, будите чврсти у својој љубави према Богу, чувајте чистоту вјере православне, која је пут који води до Бога. Љубите једни друге, трпите једни друге, помажите једни другима. Зло ће проћи, а добро ће вјечно живјети. Ако ми будемо све трпјели, живјели у љубави са свима и једни с другима, онда нас никакво зло неће побиједити. Бог је Бог снаге, а зло снаге нема. Живите са Богом! И бићемо радосни, срећни и благословени! са руског превела: Георгина Станишић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Данас, 14. септембра 2018. године, уживо у програму „Јутро на Интеру“, објављен је ексклузивни интервју са Митрополитом кијевским и све Украјине Онуфријем, саопштила је информативна служба УПЦ. Митрополит Онуфрије је говорио о свом ставу према поседњим црквеним догађајима везаним за поступање Цариградске патријаршије према Украјинској Православној Цркви. Поглавар Украинске Православне Цркве позвао је народ Украјине да се ничега не боји, да чува чистоту вјере православне и да живи с Богом. Данас нас сужавају на формат политичке партије, да не би Христос руководио нама, већ политичари. Да сам хтио да будем политичар, ја бих одмах отишао у политичаре. У младости сам и имао такву шансу, али сам је одбио. Обукавши духовне одежде, дужан сам да се бринем о духовном. Они људи који су обукли расу, али се активно баве политиком и праве геополитичке планове, јесу само непоштени људи, који нису могли да постану прави политичари, већ су се претворили у вукодлаке да би уз помоћ духовног имиџа привлачили пажњу. То није поштено. Ти ће људи пред Богом морати да одговарају за то. Ми смо самостална Црква и имамо све атрибуте независности, који су данас неопходни за нормално служење Богу и народу. Имамо свој Свештени Синод, који ни од кога не зависи, имамо свој Архијерејски Сабор, који ни од кога не зависи. Одлуке нашег Сабора су коначне и нико не може да их оспорава, нити да на њих ставља вето. Имамо црквени суд Украинске Православне Цркве, који је крајња инстанца. Имамо економску и административну независност. Томос ће ограничити слободу коју ми данас имамо. Ако то неком треба, изволите. Нама то не треба. Ми имамо независност, самосталност, имамо све атрибуте слободног живота, који су неопходни за успјешно црквено служење народу. С Московском Патријаршијом ми имамо духовне, молитвене, канонске и културне везе. То је нормално, тако и треба да буде. Црква није политичка организација која данас једног воли, другог мрзи, а сјутра обрнуто. Црква воли све! Ми волимо Русе, Американце, Африканце, Азијце. Ми немамо непријатеље. Имамо противнике, који нам се противе, али то нису непријатељи. Ми се за њих молимо. Цариградски патријарх је послао у Украјину двојицу својих егзарха. То су антиканонске радње – послати у нашу независну Цркву своје легате, своје егзархе. Некад је то била моћна Црква, обухватала је цијели цивилизовани свијет и изједначавала се са Византијским царством. Византијско царство је обухватало свијет, а Црква је била еквивалентна царству али данас тог царства нема. Они живе у прошлости. Данас је та велика Византија постала Турска, и тамо сад није православна вјера. Православне тамо данас можете избројати на прсте. Они који су своју рођену отаџбину довели до тога да она од православне велесиле постане муслиманска држава, данас хоће нама да командују и да нас уче како треба да живимо. Они такође хоће да доведу нашу Украјину до стања у које су довели своју отаџбину. Тако, немају ни морално, ни канонско право да шаљу овамо егзархе и да се мијешају у наша посла. Мијешање у послове друге Цркве је антицрквено и антиканонско дјеловање, то је гријех, а гријех доводи до подјеле међу људима. Мијешање у послове наше Цркве може да створи раскол свјетских размјера у Православној Цркви. Црква не може да живи по стандардима свјетског живота. Свјетски живот, а нарочито политика, повезан је са интригама, преварама и издајама. Скуп је сваког зла. Црква не може да живи по таквим мјерилима и нормама. Црква живи по заповијестима Христовим. Ми имамо своје методе у борби против зла. То су молитва, покајање, трпљење, смирење пред Богом и људима. То је моћно оружје које уништава зло. Свештеник је позван да буде миротворац, а не политичар који разједињује људе. Та идеологија, која се данас пропагира, није од Бога. И тај посебни „морал” који се данас шири у нашем друштву није хришћански, већ антихришћански. Уводе се нова правила: истополни бракови, абортуси, убиства и слично. То је против Христа, Бог то не благосиља. Црква испуњава своју мисију, она води човјека ка Богу. Она подсјећа људе да смо ми сви Божја створења, позива нас да љубимо једни друге, да будемо трпељиви, да помажемо једни другима. Знам да ће Црква трајати до краја свијета, јер је Господ рекао: „Врата ада неће јој одолети” (Мт. 16, 18). Хтио бих да се обратим свим православним вјерницима у Украјини. Не бојте се ничега, будите чврсти у својој љубави према Богу, чувајте чистоту вјере православне, која је пут који води до Бога. Љубите једни друге, трпите једни друге, помажите једни другима. Зло ће проћи, а добро ће вјечно живјети. Ако ми будемо све трпјели, живјели у љубави са свима и једни с другима, онда нас никакво зло неће побиједити. Бог је Бог снаге, а зло снаге нема. Живите са Богом! И бићемо радосни, срећни и благословени! са руског превела: Георгина Станишић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу. Извор: Патријархиа.ру / извор ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ:
  5. Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу. Извор: Патријархиа.ру / извор ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ: View full Странице
  6. Под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у Даниловском ставропигијалном мушком манастиру у Москви данас, 14. септембра 2018, почело је ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  7. Под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у Даниловском ставропигијалном мушком манастиру у Москви данас, 14. септембра 2018, почело је ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. РАСКОЛ! Страшна реч, са ехом из дубоког средњовековља - ере распри, подела и анатема - одјекује ових дана православним храмовима од Камчатке до Париза. Управо њом описује се оно што ће уследити пошто је васељенски патријарх Вартоломеј стигао само на корак од признавања независности тзв. Украјинске цркве. Древна патријаршија на Босфору решава да неканонску, малобројну и самопроглашену цркву ојача и уздигне на ниво аутокефалности. Све то без дозволе Русије, која је рођена и крштена баш у Кијеву. Није новост да политика често злоупотребљава цркву. Бољег примера за то од украјинског тешко је наћи. Власт ове земље, завађена са Русијом и заведена Америком, хоће и своју патријаршију. Јер верује да једино тако може да постане истинска држава. Није Украјина једина. На свега неколико стотина километара од нас исто би и Македонци, комични Мираш у Црној Гори, али и група усташофила која себе зове "хрватским православцима". Свима недостаје још зрно признања, утемељења и историје да би се комплетирали и стали уз остале државе. Из Москве поручују да ће се последице брзо видети. Није тајна да цариградски поглавар, "први међу једнакима", окупља антируске пропагандисте и да је под очигледним утицајем Запада. Пут поделе је отворен, чак и ако Москва не оснажи Турску православну цркву и утицај Цариграда сведе на ниво симболике. Да се пита патријарх Вартоломеј, вероватно би и Косову обезбедио цркву и патријарха, макар то био и Беџет Пацоли. Зашто да не, када би лажна косовска држава тако постала признатија, старија и самосвојнија. Срећом по нас, а несрећом по новоукрајинце, Мираша или побугарене Македонце православље памти дуже и боље од сваке и свачије политике. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:749162-Komentar-Put-podele-crkve
  9. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5264344.html Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време. View full Странице
  10. Милан А. Николић Теолошки узрок застрањења Константинопољске цркве у улози првенства Начин превазилажења спора са Константинопољом тиче се ,,божанског поретка у ипостасним својствима'' Пресвете Тројице, поретка који треба бити објашњен разликовањем између равни суштине и равни ипостаси. У решавању овог проблема укључена су питања Филиоквеа, и објашњења зашто се у теолошком предању Отац назива првим, Син другим а Свети Дух трећим, када је реч о вечној, ванвременој Тројици. За Цркву је искрсла потреба да се за поредак и јединство Цркве примени основа у тријадолошком регулисању поретка и јединства Свете Тројице. Ово питање је толико деликатно да с правом многи православни од њега зазиру. Зазирање православних од оваквог примењивања унутартројичног поретка на црквени поредак, долази услед опасности да првенство које се односи на Бога Оца у унутартројичном животу, буде поистовећено са узрочношћу коју поседује Бог Отац, а која би ангажовала такву власт првога, да први може узроковати друге поглаваре и додељивати аутокефалије самостално. Није спорно да Црква у свом историјском постојању изображава одређене божанске и небеске категорије, али Црква није дефинисала изображавање превечног сабора Свете Тројице у личностима првојерараха, што не значи да то под одређеним условима није могуће. Изображење првога на васељенском нивоу Цркве, засновано на личности Бога Оца, не сме подразумевати могућност ,,узроковања'', у смислу да првенство садржи власт самосталног додељивања аутокефалија и формирања поретка. Црква не може у потпуности изобразити постојање унутартројичног живота Бога Свете Тројице, тако што би примат у Цркви на васељенском нивоу био исти са првенством које има Бог Отац као Узрочник других Лица Пресвете Тројице. Овај примат не може бити исти, зато што први на васељенском нивоу Цркве и уопште у црквеном поретку, није без узрока, тако да ни сам овај први не може бити узрок. Узрок првог и других у поретку Цркве је Господ Исус Христос са Оцем и Светим Духом. Као што православни не прихватају васељенски примат који чува Христову столицу и изображава Његову апсолутну власт, тако не смеју прихватити ни васељенски примат који изображава Бога Оца као Узрочника. Васељенски примат мора да изображава Оца Љубави који ништа не ради самостално и никог не приморава на чињење Његове воље, Који благоизвољева за сагласност и заједничко деловање. Јасно је да подражавање Свете Тројице које би укључило узрочност у унутартројичном животу, није ни примерено ни могућно. Христос нас подучава да изображавамо тројичност не по узрочности, него по љубави и заједничарењу. Васељенски примар заснован на личности Оца може бити остварен само у љубави, заједничарењу и сагласју. Ниједан члан Цркве не може преузети улогу узрочности у Цркви. Примат у Цркви може бити заснован на личности Бога Оца по љубави, сагласности и једнакости са другима, док узрочност црквености никада не може бити у личности једног члана Цркве. Узрок у једној личности може бити у унутартројичном постојању Свете Тројице, док је узрок црквености садржан у сваком члану Цркве тако што је Евхаристија узрочност и стециште црквености. У Евхаристији је Онај који је над првим епископом, тако да првенство које има један епископ, будући да има изнад себе првога у Евхаристији, не може бити са улогом узрочности. Свети Оци као што је Григорије Палама, су снажно инсистирали на једносуштности и равночастности везано за унутартројични поредак, тако што у односу на поседовање божанске суштине ни једна личност Свете Тројице није другостепена. Међутим, одбацивање самог поретка у унутартројичном односу свакако није исправно. Православни оци су у опсежној критици Филиоквеа умало одбацили појам поретка у унутартројичном животу, у чему их је спречавало непознавање потпуне слике унутартројичног, битијног, персоналног одношења. Методологије поретка личности Свете Тројице до којих су дошли Евномије Кизички и касније заговорници Филиоквеа, наводиле су православне у том смеру. Међутим, до позитивног закључка о унутартројичном поретку дошли су и други не на погрешан начин, на пример Григорије Ниски и Максим Исповедник, које су православни следили колико су могли. Данас међу православнима има оних који сматрају да свакако постоји онтолошка основа у поретку, али услед изостанка објашњења граничне равни суштине и ипостаси, где се поредак Лица Тројице коначно може дефинисати, дошли смо у ситуацију да Константинопољска црква ступа у примењивање поретка на начин који је неприхватљив. Ако се тријадолошки проблем граничне равни суштине и ипостаси буде занемарио, последице тога одразиће се на јединство Цркве, што је ситуација која већ данас искрсава. Питање јединства латини решавају погрешно апсолутизовањем првог, а које православни могу решити тако као латини - као Константинопољ данас - или сасвим напреднијим следовањем сопственог предања. Питање поретка је суштински повезано са питањем Филиоквеа, тако да смо дужни оба питања решити истовремено. Православни оци признају поредак у унутартројичном животу, али тај поредак, не само што је изнад сваке врсте поретка у историјској перспективи, него је и сам тај поредак под Ипостасима Тројице, односно Бог као Тројица га надилази. Свети Григорије Богослов наводи да тај поредак ,,треба да оставимо Тројици да га познаје или очишћенима којима то открије Тројица или сада или после''. Наша чистота остаје отворено питање до краја наших живота. Свесни тога и у чврстој вери, треба прихватити откровење познања одређених тајни када то Бог благоизволи и устроји. На Усековање главе Св. Јована Крститеља 2018.
  11. Ова одлука је донета без усаглашавања с Патријархом московским и све Русије Господином Кирилом и Митрополитом кијевским и све Украјине Господином Онуфријем и представља најгрубље гажење црквених канона којима се епископима једне помесне Цркве забрањује да се мешају у унутрашњи живот и послове друге помесне Цркве (2. правило Другог васељенског сабора; 20. правило Трулског сабора; 13. правило Антиохијског сабора; 3, 11. и 12. правило Сардичког сабора). Она у потпуности противречи ставу који су до данас стално изражавали Константинопољски Патријархат и лично Патријарх Вартоломеј, који је више пута изјавио да Његово Блаженство Митрополита Онуфрија признаје за јединственог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Одлука Константинопољске Патријаршије да узме у разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“ донета је упркос вољи епископата Украјинске Православне Цркве који је једнодушно изразио мишљење о томе да треба сачувати њен постојећи статус. Оправдавајући своје мешање у послове друге помесне Цркве, Константинопољски Патријарх наводи лажна тумачења историјских чињеница и позива се на наводна искључива овлашћења, која он заправо не поседује и која никад и није поседовао. Ове радње доводе Руску и Константинопољску Цркву у ћорсокак и представљају озбиљну претњу за јединство целог светског Православља. Свети Синод Руске Православне Цркве изјављује да сву одговорност за ове антиканонске радње сносе лично Патријарх Вартоломеј и лица у Константинопољској Цркви која их подржавају. Узвратни кораци Московске Патријаршије ће уследити у најскорије време. Извор: Српска Православна Црква
  12. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава одлучан протест и снажно негодовање поводом саопштења Генералног секретаријата Светог Синода Константинопољског Патријархата у којем је саопштено да су два јерарха ове Цркве – Архиепископ памфилијски Данило (САД) и Епископ едмонтонски Иларион (Канада) – постављени за „егзархе“ Константинопољског Патријархата у Кијеву, преноси patriarchia.ru. Ова одлука је донета без усаглашавања с Патријархом московским и све Русије Господином Кирилом и Митрополитом кијевским и све Украјине Господином Онуфријем и представља најгрубље гажење црквених канона којима се епископима једне помесне Цркве забрањује да се мешају у унутрашњи живот и послове друге помесне Цркве (2. правило Другог васељенског сабора; 20. правило Трулског сабора; 13. правило Антиохијског сабора; 3, 11. и 12. правило Сардичког сабора). Она у потпуности противречи ставу који су до данас стално изражавали Константинопољски Патријархат и лично Патријарх Вартоломеј, који је више пута изјавио да Његово Блаженство Митрополита Онуфрија признаје за јединственог канонског поглавара Православне Цркве у Украјини. Одлука Константинопољске Патријаршије да узме у разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“ донета је упркос вољи епископата Украјинске Православне Цркве који је једнодушно изразио мишљење о томе да треба сачувати њен постојећи статус. Оправдавајући своје мешање у послове друге помесне Цркве, Константинопољски Патријарх наводи лажна тумачења историјских чињеница и позива се на наводна искључива овлашћења, која он заправо не поседује и која никад и није поседовао. Ове радње доводе Руску и Константинопољску Цркву у ћорсокак и представљају озбиљну претњу за јединство целог светског Православља. Свети Синод Руске Православне Цркве изјављује да сву одговорност за ове антиканонске радње сносе лично Патријарх Вартоломеј и лица у Константинопољској Цркви која их подржавају. Узвратни кораци Московске Патријаршије ће уследити у најскорије време. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев ,,Саборност која постоји у Цркви (...) може се, заиста, упоредити са хармонијом и сагласјем које влада међу Личностима Свете Тројице. Не би требало, ипак, ићи даље од тога у покушају да се људске црквене структуре упореде са заједништвом у Божанској Тројици. Нити би било примерено објашњавати узајамни однос примата и саборности користећи се светотројичним аналогијама, и на тој основи се позивати на 'примат' Оца у односу на Сина и Светог Духа.'' (Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев, 8. новембра 2014. године) https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/ Епископ Иринеј бачки ,,Црква је заједница по слици Свете Тројице. Наравно, ми не можемо изједначити све што постоји у животу и искуству Цркве у историји, у икономији овде на земљи, у времену, са вечним животом Свете Тројице. Али, Црква је између осталога и икона Свете Тројице. Наравно, из тога не могу се изводити претерани закључци, у том смислу да све што постоји у овоземаљским структурама црквеног живота да треба да пронађемо у Светој Тројици, па између осталога и примат - првенство. То не мислим да је исправно размишљање. Лично ја не мислим.'' (Епископ Иринеј бачки, ПБФ 29. април 2015. - 1:12:20) https://youtu.be/CFANda-KfbM?t=1h12m3s Митрополит Амфилохије (Радовић) ,,Наша помесна Црква, и од раније, а и сада, игра једну не бих рекао помиритељску улогу, него једну саборну улогу, јер постоје те конфронтације нарочито између Константинопоља и Москве. Ми се не сврставамо. Па некад кажу, писали су овде у новинама, чак и Зизјулас рекао је: српски теолози отишли су да слушају Москву. Није истина. Пре свега такво једно поимање је дискутабилно. Ја се чудим, морам да вам кажем искрено да, велики теолог православни, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, да је он у последње време оптерећен - ја разумем њега као јелина и везаног за Цариград -, оптерећен је местом првога, Цариградом. То се види у његовим написима, чак и у његовом теолошком приступу првога које је утемељено на Светој Тројици. Пориче историју, наводно не може се на основу историје дати права слика устројства Цркве, него морамо да се вратимо на теологију, на Свету Тројицу. Катастрофално.'' (Митрополит Амфилохије, ПБФ 20. 5. 2015. - 1:20:00) https://youtu.be/hKDoeS88lyc?t=1h19m17s
  14. Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време.
  15. Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  16. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм
  17. Српска православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или сами конструисали вести које нису из правог извора. Како би проблеми на тим пољима били решени, пре десет година је основано синодално одељење које се бави савременим технологијама, а током последње две године урађени су значајни помаци који и техничким решењима и практичним препорукама штите интегритет Српске православне Цркве на интернету. Ми смо овога јутра са Александром Арсенином говорили о Централном регистру интернет домена СПЦ, као и о једној значајној новини – доменском опсегу rel.rs. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  18. Свјатјејши Патријарх Кирил примио је надбискупа Туркаа и све Финске Тапијо Луома и делегацију Евангеличко-лутеранске Цркве Финске 5. септембра 2018. у Петрограду. После поздравних говора финска делегација је позвала патријарха Кирила да посети Финску, који позив је Предстојатељ Руске Цркве прихватио и истовремено позвао надбискупа Финске да званично посети Москву. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У суботу 1. септембра 2018. године, после бденија које је служио протојереј Жељко Латиновић, уз саслужење ђаконâ Ивана Васиљевића и Владе Поповића, у Успенском храму у Новом Саду, уприличен је округли сто на тему – Личност Пресвете Богородице у богослужбеној и духовној поезији Цркве. На ову тему су надахнуто и поучно говорили протојереј-ставрофор Миливој Мијатов и протојереј Владан Симић. Стихове је читао ђакон Иван Васиљевић. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  20. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. ризница богословља

    Дејан Ристић: Изгон Цркве са Космета 1945-1950.

    Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква. Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика: а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве; б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај; в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља; г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили; д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима. Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави; Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве. Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу. Већ током 1945. године постало је сасвим јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ у држави и друштву, њено материјално стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха. Положај Цркве је био посебно погоршан након што је 23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона. Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији. Закон је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја. Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане. Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни. Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много. Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара. Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме. Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу, припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара. Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе. Бројне управе манастира, црквени судови и црквене власти различитих нивоа обраћали су се државним органима указујући на пропусте, незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана. Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска, поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум. Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени. Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''. Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено". Ни овако недефинисано стање када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари, нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало. У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине. Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини. И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума. У јануару 1947. године, игуман Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности. И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима. Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе. Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница. Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих храмова у музеје десило се са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда. Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда. Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата. Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др. Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања. Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти. Аутор је историчар и архивиста из Београда Извор: Нови Полис.рс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×