Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 536 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Радио Светигора
  2. У Васкршњој радости прослављена је, у новосадском насељу Телеп, црквена слава 2019. године Господње. Богослужбене свечаности почеле су празничним бденијем које је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, заједно са протонамесником Милорадом Мировићем, сабратом Светоуспенског храма у Новом Саду и презвитером Иваном Спасевским, парохом горњоковиљским. На дан празника, евхаристијским сабрањем началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење: протојерејâ: Чедомира Чалића, Владана Симића, Александра Лазића, Милана Малинића; протонамесникâ Миодрага Шипке, Бранислава Мркића и Милана Ђурића; презвитерâ Игора Игњатова, Леа Малешевића; ђакона Николе Дувњака и братства храма. За певницом су били полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској под вођством јеромонаха Јеротеја. У својој беседи прота Миливој је подсетио све сабране, да су својом мисијом Света и равноапостолна Браћа утврдила темељ и ударила печат христијанизацији Словена, а међу њима и нас Срба, те да је управо на том темељу изградио Свети Сава и побожност и писменост, као и све оно што је нас Србе удостојило да се називамо културним народом – у потпуно хришћанском и православном смислу. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принео кум храмовне славе господин Милан Станић са породицом. У црквеној порти, трудом кумова, приређено је послужење за све присутне, те су се сви разишли носећи изобиље духовне радости у срцима својим. Извор: Радио Беседа
  3. Данас у Атини посредник за решавање проблема насталих у Православљу давањем Томоса украјинским расколницима, кипарски архиепископ Хризостом II састао се са поглаваром Атинске архиепископије Јеронимом II. Састанак иза затворених врата, како преноси Ромфеа, трајао је пуна два сата. Након састанка архиепископ кипарски Хризостом нагласио је да су предстојатељи дужни да пажљиво размотре питање очувања црквеног јединства, јер је грех против њега, грех против Бога. Интереси Цркве увек треба да буду на првом месту. Са тим се сагласио атински архиепископ Јероним, подвлачећи да као људи правимо грешке, али их по милости Божијој и превладавамо. Очекује се да ће кипарски архиепископ г. Хризостом у најскорије време план за решавање украјинске црквене кризе да изложи патријарху московском и све Руси г. Кирилу.
  4. Иако је протеклих месеци усвојила неколико закона усмерених против канонске Украјинске Православне Цркве, украјински Парламент, Врховна рада, није исказао подршку законском предлогу којим би се канонској Цркви забранила служба војних капелана. Између 14. и 16. маја 2019.г. било је шест неуспелих изјашњавања по нацрту закона бр. 10279 о регулисању капеланских служби у оружаним снагама Украјине и у другим војним формацијама, које је предложио бивши председник Порошенко, преноси Институт за верске слободе. Штавише, Порошенко није имао консултација са Све-украјинским саветом Цркава и религијских организација пре него што је поднео нацрт закона бр. 10279. Истовремено, пред Парламентом се налазе предлози закона бр. 10244 и бр. 10244-1 о војном свештенству, на којима се радило у протекле три године у координацији са разним верским заједницама и стручњацима, посебно са Саветом за пастирско старање при Министарству одбране. Информативно-образовно одељење Украјинске Цркве подсећа да је тенденција да се пружи приоритет расколничким групама и унијатима при постављању војних свештеника, супротно жељи самих војника, почела пре неколико година. Црква је у априлу 2017. обавештена да Генералштаб одбија да прихвати да у војсци раде канонски православни свештеници. Године 2018. сви команданти су добили званичну директиву да не упошљавају капелане УПЦ. У септембру прошле године је народни посланик и председник Пододбора за безбедност и одбрану И. М. Береза предложио забрану деловања канонске Украјинске Православне Цркве "на територији свих војних јединица, укључујући и пограничну службу, Националну гарду и службу безбедности". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  5. Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије. – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић. Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници. – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада – поручио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Обележавајући осамстоту годишњицу аутокефалије наше помесне Цркве и са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима који су се вековима са својим свештенством, монаштвом и верним народом држали Завета светога Кнеза Лазара и чували Косово и Метохију у духовном памћењу као нашу свету и заветну земљу, борећи се за очување наших светиња и слободу народа, Свети Архијерејски Сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Суверенитет и територијални интегритет Србије, укључујући Косово и Метохију, без обзира на незаконито проглашену такозвану косовску државу, признаје огромна већина човечанства, укључујући Русију и Кину и пет земаља Европске уније, ОЕБС, УНЕСКО и друге важне међународне организације. Зато је за Свети Архијерејски Сабор наше Цркве неприхватљиво било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину. Као архијереји Српске Православне Цркве износимо овај став, не као политички став већ, пре свега, као одговоран пастирски и историјски став, који произилази из вековне борбе наше Цркве да очува опстанак верног српског народа и светиња на вековним огњиштима и воље огромне већине нашег народа. Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Извор: Српска Православна Црква
  7. Обележавајући осамстоту годишњицу аутокефалије наше помесне Цркве и са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима који су се вековима са својим свештенством, монаштвом и верним народом држали Завета светога Кнеза Лазара и чували Косово и Метохију у духовном памћењу као нашу свету и заветну земљу, борећи се за очување наших светиња и слободу народа, Свети Архијерејски Сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Суверенитет и територијални интегритет Србије, укључујући Косово и Метохију, без обзира на незаконито проглашену такозвану косовску државу, признаје огромна већина човечанства, укључујући Русију и Кину и пет земаља Европске уније, ОЕБС, УНЕСКО и друге важне међународне организације. Зато је за Свети Архијерејски Сабор наше Цркве неприхватљиво било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину. Као архијереји Српске Православне Цркве износимо овај став, не као политички став већ, пре свега, као одговоран пастирски и историјски став, који произилази из вековне борбе наше Цркве да очува опстанак верног српског народа и светиња на вековним огњиштима и воље огромне већине нашег народа. Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Смењен старешина Цркве Светог Саве у Њујорку Старешина храма Светог Саве на Менхетну, протојереј Живојин Јаковљевић, смењен је на основу одлуке епископа источноамеричког Иринеја. (Танјуг) Протојереј Јаковљевић, који је био и заменик епископа Епархије источноамеричке, разешен је "ефективно 15. маја," а богослужење му је забрањено на месец дана. Гашење пожара у Цркви Светог Саве Након те одлуке, протојереј је упутио мејл члановима парохије којим их информише да је смењен, као и да је Повереништво храма упутило молбу патријарху којом је затражило помоћ и заштиту у вези са обновом те светиње, изгореле у великом пожару на Васкрс 2016. године. Епископ источноамерички Иринеј претходно је 2. маја разрешио Повереништво њујоршке парохије. Јаковљевић је у допису парохијанима навео да је епископ Иринеј одлуку о његовом разрешењу донео "на основу члана Устава, једнообразних правила и правила за црквене судове о отвореном деловању и критиковању црквених ауторитета и власти и њихових одлука", али и због "кршење члана 47, правила за црквене судове и одбијања послушности хијерархијској црквеној власти и неизвршавању њихових одлука и наредби". Како се наводи у саопштењу Српске православне саборне цркве Светог Саве у Њујорку, протојереј Јаковљевић био је на челу Повереништва, "суспендованог након што је одбило да исплати извођача радова на изгорелој цркви без адекватне документације, позивајући се на непоштовање уговорних обавеза изводача радова Дона Живковића". Извођач радова је, према наводима из обавештења парохијанима, "месецима одбијао да Повереништву достави документацију која оправдава потраживања и наплату више стотина хиљада долара". Разрешени старешина храма парохијанима је саопштио и то да је Владика обавестио и њега и Повереништво да Епархија преузима реконструкцију храма и благајну парохије, из које ће епархијски финансијски секретар плаћати рачуне контактору. Црква Светог Саве на Менхетну, тешко оштећена у пожару 1. маја 2016. године, затворена је за богослужења. Радови су у току. Још се не зна када ће бити постављен привремени кров.
  9. У оквиру манифестације „Светосавски дани“, која се одржава при Светосавском храму у Новом Саду, у суботу 18. маја у 19 часова у Српском народном позоришту биће уприличена Свечана академија посвећена великом јубилеју 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом, гост Јутарњег програма био је сабрат Светосавског храма, војни свештеник Ђорђе Стојисављевић. Извор: Радио Беседа
  10. Несрпска већина против обнове цркве у Гусињу Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају да спрече Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток Подгорица – Они који су пре једног века палили и рушили православну светињу у Гусињу сада поново разним претњама и скрнављењем обновљених темеља покушавају спречити изградњу цркве Светог Василија Острошког Чудотворца. Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају спречити Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток. Крст се налазио на обновљеним темељима некадашње и будуће богомоље Светог Василија Острошког у месту Мартиновићи. Према попису из 2011. године у Гусињу, Црногораца и Срба има око шест одсто, а остало су Албанци, Муслимани и Бошњаци, од око 1.700 становника колико укупно овде живи. „Ово је још један атак неправославног становништва у Црној Гори на српске светиње. Овога пута су у Мартиновићима оскрнавили крст са обновљених темеља. Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници и приметили шта се десило”, саопштио је парох горњополимски и андријевички Бојан Радуновић који је цео случај одмах пријавио полицији. Полиција је по пријави изашла на лице места, извршила увиђај и очекује се њено саопштење. За сада нико из полиције не жели на ову тему да комуницира са новинарима, али ни о другим случајевима и бројним ранијим провокацијама на верској и националној основи у овом крају. У Митрополији црногорско-приморској су нам рекли да очекује „одлучну реакцију државе, која би морала да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу без обзира из ког националног ентитета потичу”. Православци, којих је у Гусињу сада веома мало, рекли су нам да је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај веома ружним и неприкладним речима вређао православно свештенство, вернике и српске светиње. „Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али и наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени”, поручује свештеник Радуновић. Бољи познаваоци прилика о овом делу Црне Горе где живе већински Албанци, тврде да је на овакво понашање неправославних комшија инспирацију дао некадашњи председник Албаније Саљи Бериша. Он је рекао да „представници Српске православне цркве и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнављају цркву” и затражио од државе Црне Горе да то хитно спречи. Мештани Албанци су покушали да црквену имовину прогласе сопственом својином, али су надлежни судови правоснажно пресудили да је „стварни власник” црква, то јест да је реч о црквеној земљи. Црква срушена 1941. године У црквеним књигама записано је да су цркву 1941. године порушили мештани албанске националности, међу којима су били Тахир Балидемај и Рам Монов. „Године 1902, митрополит Митрофан Бан својим писмом бр. 550 од 3. априла налаже свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради место за цркву и гробље у Мартиновићима. Године 1928. почела је градња Храма Св. Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима, од камена... Завршена је тек десет година касније”, сведоче хронике. Црква је освештана 1938, а две године касније свештеник Ђорђе Шекуларац пише у годишњем извештају архијерејском намесништву андријевичком да у „Мартиновићима живи 73 мушке и 52 женске особе који су православни Срби”. „Године 1941, црква је срушена и остало је само метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно”, сведоче списи. „Након Другог светског рата земљиште на коме је црквиште и гробље користио је или га издавао уз накнаду члан црквеног одбора Рашко Поповић.” http://www.politika.rs/scc/clanak/429628/Nesrpska-vecina-protiv-obnove-crkve-u-Gusinju
  11. Почела је раконструкција цркве светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку, која је саграђена у периоду од 1856-1858. године одлуком кнеза Александра Карађорђевића. После дужег низа година јавила се потреба да се ова јединствена грађевина обнови, а средства у износу више од 4 милиона динара обезбедила је Општина Мајданпек. Уместо старог, биће подигнут нови звоник и постављено ново звоно које је донирао рудник бакра Мајданпек. У плану је и замена дотрајалих дрвених стубова, радови у унутрашњости цркве на црквеној галерији и др. Завршетак радова предвиђен је за септембар ове године. Црква је одувек својим изгледом привлачила велику пажњу посетилаца, иако је многима непознато да је то била идеја тадашње српске владе и сликара Уроша Кнежевића, коме је пројекат изградње поверен. Изглед цркве у тзв. „швајцарском стилу“ градње објединио је под окриље овога храма многобројне рударе из европских земаља, који су радили у руднику, подсећајући их тако на њихову домовину, а већина њих је примила православље и остајала да живи и ради у овом крају Србије. Извор: Епархија тимочка
  12. Гост на нашим таласима овог јутра био је и ђакон Александар Лекић који нам је дао увид у ранохришћанске текстове који су, наставши у борби за истину Цркве, произвели неке од основних начела Христолошког и Тријадолошког учења, најважнија исповедања вере и теолошке „топосе“ који су, настављајући се на Дела Апостолска, остали полазишна тачка хришћанског богословствовања у свим следећим нараштајима. Звучни запис разговора Од Дидахи, Посланице Варнавине и Посланице Диогнету, преко Климента Епископа Рима, Игњатија Антиохијског, Поликарпа Смирнског и др., аутор нас води до таквих великих аутора какви су Иполит Римски и многи Апологети (Јустин, Аристид, Атинагора, Мелитон Сардски, Теофило Антиохијски и други). Било је ријечи о богословима који су своју апологију потврдили мучеништвом а отац Александар је за наше слушаоце говорио о томе због чега је недостатна српска ријеч мученик. Извор: Радио Светигора
  13. Пише: др Александар Живковић Деветог маја о.г. код бугарског патријарха г. Неофита дошао је у посету Семјуел Браунбек, амбасадор и представник Стејт департмента за религиозне слободе. ( http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=289928&fbclid=IwAR0hm8WVnBbVGd3sSltlNd4Uy2gIJUPSVNnHknoM76-ZL5BcIiopMz5hCOE) Овај гост, иако је дошао са празничног одмора на Светој Гори, био је, у неку руку, изазовнији за бугарског патријарха од папе Франциска. Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању "глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање". Није поменуто, да ли је тема била и "украјинско питање", али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом (https://www.romfea.news/the-archbishop-met-with-the-us-ambassador-on-religious-freedom/), а да је сам Браунбек велики покровитељ "аутокефалије" бастардне структуре "ПЦУ", блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији. Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна "ПЦУ". То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе "отвореним": Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку "православну цивилизацију", врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике. Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико "политички коректних" фраза. Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје, некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове. Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство, да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували "слободу којом нас Христос ослободи". То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род. View full Странице
  14. Деветог маја о.г. код бугарског патријарха г. Неофита дошао је у посету Семјуел Браунбек, амбасадор и представник Стејт департмента за религиозне слободе. ( http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=289928&fbclid=IwAR0hm8WVnBbVGd3sSltlNd4Uy2gIJUPSVNnHknoM76-ZL5BcIiopMz5hCOE) Овај гост, иако је дошао са празничног одмора на Светој Гори, био је, у неку руку, изазовнији за бугарског патријарха од папе Франциска. Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању "глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање". Није поменуто, да ли је тема била и "украјинско питање", али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом (https://www.romfea.news/the-archbishop-met-with-the-us-ambassador-on-religious-freedom/), а да је сам Браунбек велики покровитељ "аутокефалије" бастардне структуре "ПЦУ", блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији. Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна "ПЦУ". То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе "отвореним": Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку "православну цивилизацију", врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике. Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико "политички коректних" фраза. Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје, некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове. Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство, да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували "слободу којом нас Христос ослободи". То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род.
  15. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Свети Архијерејски Сабор свечано ће започети 9. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом и чином Призива Светог Духа у храму Вазнесења Христовог у манастиру Жичи, где ће у поподневним часовима почети радни део заседања и исто продужити сутрадан, 10. маја. Заседање ће бити настављено 11. маја 2019. године у Патријаршијском двору у Београду.
  16. У Призрену је данас свечано прослављена храмовна слава Саборне цркве Светог Великомученика Георгија која је уједно и крсна слава Епископа рашко-призренског Теодосија. Управо је он служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске, а својим гласовима саслуживали су и ученици Призренске богословије. Након Свете Литургије на којој се причестио већи број верника, нарочито деце, Владика Теодосије је са свештенством и народом кренуо у празничну литију око храма. У просторијама Епархије, Владика Теодосије приредио је свечани славски ручак уз који су призренски богословци свирали и певали старе српске песме са Косова и Метохије, а поред владикиних пријатеља, славском ручку су присуствовали и Срби који су и даље остали у Призрену на свом огњишту, као и ученици и професори обновљене Призренске Богословије.
  17. Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму  Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму: Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте. О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији. У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши. Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми? Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен. Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји: …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ: Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9] Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа. За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку. Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима : Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?). Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет. Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10] Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући. Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама! У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене. Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо! Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће: Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина. Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће: Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“. И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја): У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом. Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?). И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску. фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа). Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви! Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно: Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас? Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем? Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна. Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12] а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки! И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија. Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче. Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве. Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена. В.Г. 12.04.19. Appendix Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0% Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/ [1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины [4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ [5] https://credo.press/222415/ [6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii [7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/ https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/ https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/ [8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/ [9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html [10] https://serborth.org/04052019.html [11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa [12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav [13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/
  18. ПОСЕТИОЦИМА ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛА ПОУКЕ.ОРГ, ДОНОСИМО СВЕ ВАСКРШЊЕ ПОРУКЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА И АРХИЈЕРЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ:
  19. Свети архијерејски Сабор Свете Пољске аутокефалне Православне Цркве упутио је свештенству, благочестивим монасима и монахињама и свим вернима своје помесне Цркве Васкршњу посланицу, коју су потписали, поред првојерарха ове Цркве митрополита варшавског и све Пољске Саве, пет архиепископа и четири епископа. Извор: Српска Православна Црква
  20. Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Извор: РТРС
  21. ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква
  23. На позив Његовог Блаженства архиепископа кипарског Хризостома II, на Кипру је одржан саветовање патријараха александријског и све Африке Теодора, антиохијског и свег Истока Јована Х, јерусалимског Теофила III и предстојатеља свете Кипарске Цркве. Стручњаци сматрају да ће резултат ових разговора бити веома значајни, јер до данас ниједна од ових Цркава није донела званичан став у вези са додељивањем аутокефалије „Правосланвој Цркви Уркајине“. Ова четири великодостојника су после састанка издали саопштења у којем су навели главне тачке разматрања. И мада није донета специфична одлука по питању украјинске ситуације, састанак је ипак значајан због тога што су се предстојатељи четири древне Цркве састали да проуче то питање са своје стране, без ангажовања Цариградске Патријаршије, посебно из разлога што су патријарх антиохијски Јован и јерусалимски Теофило, чије су Цркве у лошим односима почев од 2013. године, одржали приватан састанак како би проучили спорно питање између ових двеју Цркава, из разлога што су претходни покушаји да се оно реши уз посредовање Васељенског патријарха пропали. У саопштењу се вели да је састанак одржан у Никозији у резиденцији Кипарског архиепископа и да се они моле за мир у свету и напредак помесних Цркава, посебно на Блиском истоку које су у великим невољама. Они узносе молитве за вернике на Блиском истоку како би били ојачани да и даље сведоче о Васкрслом Христу, посебно у Светој земљи којом су ходили Христос и апостоли. Предстојатељи наглашавају потребу да се учине сви напори како би се обезбедио стабилан мир, ојачало хришћанско присуство у тој области и продубила сарадња ових помесних Цркава. Такође су апеловали на политичке чиниоце да са своје стране раде на окончању неправди и других невоља насталих услед рата, окупације и економских тешкоћа. За време свог приватног састанка Антиохијски и Јерусалимски патријарх разговаралаи су у духу разумевања, братства и љубави, изменивши гледишта својих Цркава по питању канонске припадности Катара. Изразили су искрену решеност и добре намере да овај проблем ускоро превазиђу и обнове евхаристијско општење. У саопштењу се даље каже да су предстојатељи Цркава разматрали и читав низ других проблема који су повремено искрсавали и испитивали начине како да реше размимомилажења у мишљењу. Посебно су проучили проблеме настале услед цариградског стварања нове црквене структуре у Украјини, састављене од двају шизматичких тела. Предстојаљи Цркава су изразили жаљења због немара земаља и центара моћи у свету дада се сазна судбина алепских митрополита, Павла Јазигија Антиохијске Православне Цркве и Григорија Јухане Ибрахима Сиријске Цркве, нагласивши да се шеста годишњица њиховог киднаповања навршава у Велику недељу ове године. Саопштење је објављено на грчком и арапском на сајту Антиохијске Патријаршије. http://www.spc.rs/sr/kipar_susret_predstojatelja_chetiri_crkve_po_ukrajinskom_pitanju
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј председавао је 19. априла 2019. године редовним годишњим заседањем Епархијског управног одбора и Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке. Годишње сабрање чланова епархијских тела почело је чином призива Духа Светог којим је, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Том приликом нови чланови епархијских тела положили су свечану заклетву. Уследио је радни део заседања на коме су разматрана најважнија питања за живот Српске Православне Цркве у престоници. Извор: Српска Православна Црква
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао je 18. априла 2019. године просторије Архива Српске Православне Цркве у оквиру комплекса Богородичне цркве у Земуну. Чину освећења присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа епсикопи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић. Директор Архива Српске Православне Цркве др Радован Пилиповић обавестио је Његову Светост Патријарха и чланове Светог Архијерејског Синода да су на око 400 квадратних метара, на две етаже, уређене просторије у потпуности оспособљене да запослени у Архиву Српске Православне Цркве крену са пресељењем архивске грађе са звоника у цркви Светог Марка. Чин освећења извршио је Његова Светост Патријарх г. Иринеј уз саслужење старешине Богородичне цркве протојереја Небојше Тополића и појање Дечјег црквеног хора Орлићи из Батајнице. -Нека Господ благослови овај дом и све оне који ће овде убудуће радити. Ово је велики догађај за нашу Цркву јер је црквена архивска грађа, која је смештена тамо где јој није место, нашла простор где ће бити доступна онима који су заинтересовани за историјске вредности и надамо се да ће оправдати и задовољити потребе. Надамо се да ће људи који ће радити у Архиву Српске Цркве, као и до сада, бити свесни значаја свог посла на челу са директором Архива г. Радованом Пилиповићем. Нека Бог благослови и нека је благословено, беседио је патријарх Иринеј. Свесрдну помоћ Архиву Српске Православне Цркве пружају Министарство културе и информисања и Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије. Чину освећења присуствовали су: директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, директор Архива Србије г. Мирослав Пршић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, саветници Архива г. Јован Пејин и гђа Нада Петровић, чланови Грађевинског одбора, сарадници Архива, историчари Вељко Ђурић Мишина и Драгољуб Марјановић, уредник листа Православље протођакон др Дамјан Божић, запослени у Архиву Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...