Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 743 results

  1. Патријарх српски Иринеј и посланство Српске Православне Цркве дочекани су 25. фебруара 2020. године на аеродрому Краљица Алиа надомак Амана, главног града Јордана. Повезана вест: Патријарх Иринеј са посланством отпутовао у Јордан Његову Светост Патријарха г. Иринеја и посланство Српске Православне Цркве у име домаћина, Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског и све Палестине г. Теофила III, дочекали су високопреосвећени архијереји Бенедикт и Христофор, архимандрити Рафаило, Бенедикт и Атанасије и крстоносни протојереји Иринеј, Аврам, Алексије, Петар, Герасим и Арсеније. На позив Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског г. Теофила, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отпутовао је на братско сабрање предстојатеља помесних Православних Цркава у Аман, Хашемитска Краљевина Јордан. Посланство Српске Православне Цркве поред Његове Светости чине: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид. У пратњи Патријарха и посланства налазе се протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник Православља и Теолошких погледа; ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског; и ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Патријарх српски Иринеј и посланство Српске Православне Цркве дочекани су 25. фебруара 2020. године на аеродрому Краљица Алиа надомак Амана, главног града Јордана. Повезана вест: Патријарх Иринеј са посланством отпутовао у Јордан Његову Светост Патријарха г. Иринеја и посланство Српске Православне Цркве у име домаћина, Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског и све Палестине г. Теофила III, дочекали су високопреосвећени архијереји Бенедикт и Христофор, архимандрити Рафаило, Бенедикт и Атанасије и крстоносни протојереји Иринеј, Аврам, Алексије, Петар, Герасим и Арсеније. На позив Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског г. Теофила, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отпутовао је на братско сабрање предстојатеља помесних Православних Цркава у Аман, Хашемитска Краљевина Јордан. Посланство Српске Православне Цркве поред Његове Светости чине: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид. У пратњи Патријарха и посланства налазе се протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник Православља и Теолошких погледа; ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског; и ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  3. Поводом седамдесетпетогодишњице рођења Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија – предстојатеља Украјинске православне цркве, прошле године је снимљен документарни филм „Наш Блажењејши“ који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Саопштење за јавност Информативне службе Српске Православне Цркве. Поводом нетачних информацијa које су се појавиле у појединим медијима обавештавамо јавност да Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј жали што неће моћи да посети архијереје и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори јер је раније заказана његова посета Српској Православној Цркви у Сједињеним Америчким Државама. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. На позив предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића данас је обављен разговор о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Данашњи састанак окончан је у духу међусобног уважавања уз оцјену обију страна да је протекао у конструктивној и отвореној атмосфери. Обје стране су у потпуности исказале своје ставове у погледу отворених питања везаних за Закон. Црква остаје при свом ставу да се мора говорити о измјенама Закона, а не о његовој примјени јер по мишљењу Цркве Закон није у складу са Уставом ни међународним стандардима. Влада сматра да се кроз дијалог и изградњу међусобног повјерења, као и кроз давање додатних и одговарајућих гаранција овај Закон може примјењивати као модеран и усаглашен са Уставом и европским стандардима. Представници Епископског савјета СПЦ, на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), предали су Влади предлог који подразумијева измјене одредаба које Црква види као спорне. Влада је примила к знању ову иницијативу оцијенивши да је за одговор на то питање потребно свеобухватно сагледавање не само овог Закона него и других могућности које нуди правни систем. Договорено је да разговори буду настављени на експертском нивоу. СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Његово преосвештенство Епископ каракасни и јужноамерички Руске заграничне цркве Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у суботу 15. фебруара 2020.љета Господњег, на велики хришћански празник Сретење Господње. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јерођакон Роман и свештенођакон Ранко Радоњић, као и протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и протојереј Милан Станишић парох сутивански. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке братије и сабраних вјерника са Владиком Јованом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  7. Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Поред заједничког саопштења Епископског савјета СПЦ и Владе Црне Горе у вези са данашњим састанком, а осјећајући одговорност пред народом који молитвено и достојанствено брани своје светиње, образ и част Црне Горе, саопштавамо да ни на који начин нису престали разлози због којих скоро два мјесеца је стотине хиљада људи на улицама црногорских градова и шире. Поздрављајући напоре да се кроз стручан дијалог покуша доћи до решења, настављамо нашу борбу још усрдније и бројније до коначне промјене дискриминаторних и неуставних одредби закона усмјерених против Православне цркве у Црној Гори. Благодаримо народу на вјери, стрпљењу и упорности и молимо све да наставимо са нашим литијама задржавајући њихов молитвени, хришћански и благословени дух лишен свих страначких, политичких и националних разлика. Не дамо светиње! Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. На позив предсједника Владе Црне Горе Душка Марковића данас је обављен разговор о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница између Владе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Данашњи састанак окончан је у духу међусобног уважавања уз оцјену обију страна да је протекао у конструктивној и отвореној атмосфери. Обје стране су у потпуности исказале своје ставове у погледу отворених питања везаних за Закон. Црква остаје при свом ставу да се мора говорити о измјенама Закона, а не о његовој примјени јер по мишљењу Цркве Закон није у складу са Уставом ни међународним стандардима. Влада сматра да се кроз дијалог и изградњу међусобног повјерења, као и кроз давање додатних и одговарајућих гаранција овај Закон може примјењивати као модеран и усаглашен са Уставом и европским стандардима. Представници Епископског савјета СПЦ, на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), предали су Влади предлог који подразумијева измјене одредаба које Црква види као спорне. Влада је примила к знању ову иницијативу оцијенивши да је за одговор на то питање потребно свеобухватно сагледавање не само овог Закона него и других могућности које нуди правни систем. Договорено је да разговори буду настављени на експертском нивоу. СЛУЖБА ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У четвртак 13. фебруара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу, уз саслужење братства овога светога храма. Звучни запис беседе У својој беседи, Владика Јован је нагласио: “Кир и Јован, светитељи које наша Црква данас прославља, били су лекари, али су поред земаљских лекова, људе лечили и духовним даровима. Грех отуђује човека, пре свега његова гордост. Свети Кир је болесне пре свега упућивао на покајање. Све што поседујемо је дар од Бога, а највећи дар је душа човека. У власти човека је да ли ће своју душу спасти или погубити. Господ је послао апостоле да проповедају Јеванђеље, а они су своју благодат и свој дар усадили у душе људи. Они нису злоупотребили свој дар. За ревност човека, Дух Свети дарује дар на дар. Сваки дар је пут од земље до неба и од човека до човека. Зато је Господ наш Исус Христос за себе рекао да је Он Пут, Истина и Живот”. Извор: Епархија шумадијска
  11. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске служио је данас, на празник Света три јерарха са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи рекао је да се данашњи празник у свијету празнује као дан свих хришћанских школа. „Мислим да је код Грка и национални празник, да се празнује као празник школског научног система. Данас празнујемо три највећа ума, највећа стуба хришћанске Цркве и хришћанске цивилизације уопште, непревазиђена до наших времена. Прослављамо Светог Василија великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог“, казао је отац Данило. Додао је да су то три стуба који у свом раду заокружују пратично све оно што јесте хришћанство. „Четврти вијек хришћанства довршио је сву хришћанску мисао, написао скоро све што је требало да се напише, формирао Символ вјере, у што ми хришћани вјерујемо. И написао све литургије које ми до дан данас служимо, као што је Василијева, као што је Златоустова, а и друге које су изашле из те црквене реторике и из тог књижевног и духовног жанра“, рекао је он. Отац Данило је нагласио да нас данашња искушења на неки начин подсјећају на вријеме Диоклецијана и Нерона. „Подсјећају нас на оне који нијесу знали да читају и да пишу оно што је њихов народ дубоко научио“, казао је он и додао да је све чудо у Црној Гори. „Чудо је и ова Богословија из пепела и згаришта, из мучеништва црногорског свештенства убијеног на правди Бога. Они су свјетила на небу. Митрополит Амфилохије, који није имао подршку данас има подршку коју није имао нико никада. Не вјештачку подршку, него подршку љубави, коју нико никада на овим просторима није имао. Он има подршку љубави свога народа“, закључио је отац Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Поводом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у сарадњи Архива Републике Српске, Удружења архивских радника Републике Српске и Архива Српске Православне Цркве објављен је зборник докумената под називом "Извори за историју Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини". Зборник су приредили др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве и мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске. Зборник је обима 361 страну, а садржи 70 докумената. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Јединство, слога и заједнички рад верног народа, црквеног одбора, епархије и Епископа исказан је у примеру парохије коловратске, храма Светог Николаја Српског у Коловрату. Благословом Епископа милешевског г. Атанасија у понедељак 10. фебруара 2020. године у Епархијском двору у Пријепољу потписан је и реализован купопродајни уговор између Александра и Миље Крповић и Мире Глушчевић, као продавца и Епископа милешевског г. Атанасија у име Црквеног одбора храма Светог Николаја Српског у Коловрату, као купца земљишта које се граничи са постојећом портом храма у Коловрату. Овом куповином проширен је постојећи простор око храма чиме се отвара могућност за изградњу парохијског дома за потребе храма, парохијана и свештенства парохије коловратске као и даље уређење црквене порте. Комплетан износ средстава за куповину земљишта даровали су браћа Иван и Владан Матовић из Пријепоља. Да је ово заиста добар пример доброг рада Цркве Христове говори чињеница да је у реализацију овог пројекта била укључена скоро целокупна парохија на челу са парохом јерејем Небојшом Јовановићем и Црквеним одбором у саставу: Бране Петрић, Милан Баковић, Радоман Ћуковић, Предраг и Ненад Тошић, Јован Радуловић, Милинко Меловић, Мирослав и Ђорђе Љујић, Слободан Петрић, Милинко Човић, Предраг Матовић, Жељко Карача и Веселин Пејовић. У реализацији пројекта су учествовали и многи други који су пореклом из Пријепоља и Коловрата а живе на страни као и други дародавци и добри људи. Свако је на свој начин и у оквиру својих могућности помогао да до реализације овог великог пројекта дође. Неко је дао материјални прилог, неко је помогао својим личним радом, неко подстакао и подржао пројекат. И све је реализовано благословом и духовним надзором Епископа Атанасија. Са благословом надлежног епископа у плану је да се уради пројекат парохијског дома и започне његова изградња и уређење комплетне порте, чиме би се направила и уоквирила јединствена целина, на радост и понос свих православних верника Коловрата и околине, њиховог свештеника и Епархије милешевске на челу са Епископом Атанасијем. Састанак и сусрет са Епископом био је и повод да браћа Предраг и Ненад Тошић и Милан Баковић Епископу милешевском г. Атанасију у име групе поклоника уруче пригодан поклон, икону Пресвете Богородице, у знак захвалности за добијени благослов да посете Свету Земљу о Крстовдану 2019. године. Извор: Епархија милешевска
  14. Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј је у недељу, 09. фебруара 2020. године, началствовао светом архијерејском Литургијом у Лозани поводом прославе парохијске славе Света Три Јерарха. Епископу Андреју су саслуживали надлежни парох, протојереј Богољуб Поповић и протођакон Иван Толић, уз прислуживање докторанта г-дина Милана Кострешевића из Берна. За лепоту појања на светој Литургији потрудили су се појци надлежне парохије које је предводила г-ђа Нина Софронски. У надахнутој празничној беседи, Његово Преосвештенство Епископ Андреј објаснио је настанак празника Света Три Јерарха, као и значај теолошког дела тројице Светитеља, који су били узор великим подвижницима и светитељима који су живели и на подручју Романске Швајцарске. Надлежни парох отац Богољуб је затим поздравио све присутне, а посебно се захвалио Његовом Преосвештенсту на сталној пастирској бризи и благослову. Након заамвоне молитве, освећени су славски симболи које су припремили кумови овогодишње парохијске славе, породица Максић из Лозане. Кумови славе су затим позвали све присутне на послужење и заједничку трпезу љубави, током које се Епископ Андреј поново обратио присутним гостима одабраним речима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Спомен Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, а који је небески заступник Свештеног Синода Грчке Цркве, прослављен је Литургијом уз саслужење више архијереја. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним началствовао је Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Пенделију. Богослужењу су молитвено присуствовали архијереји чланови Синода, представници Васељенске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Егзарх Светог Гроба у Атини и многи јерарси Грчке Цркве, као и декани, професори и студенти Атинског и Солунског универзитета. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Додик: Република Српска подржава захтеве Српске Православне Цркве у Црној Гори, а доношење спорног закона о слободи вероисповести непотребан је корак црногорске власти. -Тај закон представља неприхватљиво узурпирање права Српске Православне Цркве што су констатовали и представници других верских заједница у Црној Гори. С тога морамо бити јединствени и заједно стати против било каквог отимања или скрнављења права српског народа и Српске Православне Цркве не само у Црној Гори већ било где, а најважније је да сви ти проблеми буду решени мирним путем и дијалогом. Република Српска и српски народ ће наставити да подржавају захтеве Српске Православне Цркве и верујућег народа у Црној Гори, поручио је 6. фебруара 2020. године г. Милорад Додик, српски члан Председништва Босне и Херцеговине. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  18. Међународна научна конференција „Црква мученикâ: прогони вере и Цркве у 20 веку”, у организацији Кијевске духовне академије, отпочела је у четвртак, 6. фебруара 2020. године. У раду ове дводневне конференције, која је уприличена поводом 20-годишњице прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, учешће ће узети око стотину научника из 17 земаља. Пленарну седницу водили су Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, и Епископ белгородски г. Силвестар, ректор Кијевске духовне академије. На отварању конференције поздравне речи упутио је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У свом обраћању, митрополит Онуфрије је нагласио да је историја Православне Цркве у совјетском периоду истовремено и трагична и величанствена страница прошлога века, заливена крвљу невино пострадалих православних хришћана. Совјетска власт је, почев од 1918. године, поставила за циљ искорењивање религије и изграђивање новог, атеистичког друштва. Прво средство бољшевичке власти, помоћу којег су остварене корените измене у односима са Црквом, било је совјетско законодавство. Следећи деструктивни корак у односу према Цркви био је физичко истребљивање свештенства и православних верника. Ми смо се данас сабрали на научној конференцији не само да бисмо се још једампут осврнули на трагичну страницу историје прошлога века, него да бисмо разумели и поново се уверили да силе зла, „врата паклена” не могу надвладати Цркву (Мт. 16, 18). Наша Црква је Црква мученикâ, а њихова проливена крв је сведочанство непоколебиве вере у Бога, навео је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века. Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства. До сада су се пријавили учесници из 17 земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Član 62 Vjerski objekti i zemljište koje koriste vjerske zajednice na teritoriji Crne Gore koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine vjerskih zajednica, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Vjerski objekti koji su izgrađeni na teritoriji Crne Gore zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine, a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine, kao kulturna baština Crne Gore, državna su svojina. Član 63 Organ uprave nadležan za poslove imovine dužan je da, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, utvrdi vjerske objekte i zemljište koji su, u smislu člana 62 ovog zakona, državna svojina, izvrši njihov popis i podnese zahtjev za upis prava državne svojine na tim nepokretnostima u katastar nepokretnosti. Organ uprave nadležan za poslove katastra je dužan da, upis prava iz stava 1 ovog člana izvrši u roku od 60 dana od dana podnošenja zahtjeva. Član 64 Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o pravnom položaju vjerskih zajednica („Službeni list SRCG“, broj 9/77). Član 65 Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu Crne
  22. Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима. Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа. Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“ Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“ Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине. Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“ Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“. Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице. Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот. Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“ Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Ова Црква је добила новог јерарха у недељу 25. јануара – архимандрита Алексија (Традера) који је хиротонисан за Епископа Витезде и биће викар Првојерарха ове Цркве митрополита Тихона. Божанска Литургија је одслужена у Саборној цркви Светог Николе у Вашингтону у присуству свештенства Вашингтонске архиепископије, монаштва манастира Светог Тихона Задонског, духовних академија Светог Тихона и Светог Владимира и других. Новохиротонисани епископ Алексије биће надлежан за ставропигијалне установе ове Митрополије, међу којима су: Академија Светог Владимира, манастир Светог Тихона Задонског и Богословска семинарија у Јужном Канану у Пенсилванији. Иначе, нови епископ је примљен у Православље у манастиру Светог Тихона, где се подвизавао 10 година и предавао у Семинарији. Затим је био монах у Каракалу у Светој Гори, где је рукоположен за јеромонаха, а од прошле године живео је у манастиру Светог Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...