Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'црквено'.
Found 15 results
-
Високо црквено одликовање професору проти Предрагу Пузовићу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
На дан када Српска Православна Црква светкује свога оснивача, првог Архиепископа и учитеља, 27. јануара лета Господњег 2019., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је, на торжественој Патријарашкој Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, високо црквено одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића протојереју-ставрофору проф. др Предрагу Пузовићу, дугогодишњем професору и декану богословских факултета у Београду и Фочи и иностраном члану Српске академије наука и уметности у Републици Српској. У одлуци коју је донео Свети Архијерејски Синод на предлог Његове Светости Патријарха наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве додељује протојереју-ставрофор проф. др Предрагу Пузовићу за његову делатну љубав према светој Цркви коју је као професор и декан на Православном богословском факултету у Београду посведочио својим вишедеценијским и самопрегорним радом. Професор Пузовић је својим књигама и студијама из историје Српске Цркве умногомње допринео расветљавању многих догађаја из историје нашег народа и тиме у значајној мери допринео напретку историјске науке. Уз то, представљао је своју Цркву на многим богословским научним симпосионима, не само у земљи него и у иностранству, а као декан на богословским факултетиам допринео је унапређењу наставе, као и самој организацији рада на њима, посебно на Богословском факултетту Светог Василија Острошком у Фочи, у Републици Српској, где је оставио трајног трага, посебно у његовим почетним стадијумима. Подсећамо да је последњих шест година (2012-2018) био декан на Православном богословском факултету у Београду. Био-библиографија коју у наставку доносимо најбоље казује о прегнућима проф. Пузовића на многим пољима рада, не само на научном. Предраг Пузовић рођен је 6. маја 1950. у Пријепољу. Основну школу завршио је у селу Доње Бабине. У Београду је 1970. године завршио Богословију Светог Саве, а 1974. Православни богословски факултет. Године 1975. постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. У чин свештеника рукоположен је 1977. године. Докторску тезу Карловачки митрополит Павле Ненадовић и његово доба одбранио је 1990. године на Богословском факултету у Београду, где је потом изабран у звање доцента за предмет Историја Српске православне цркве. У звање ванредног професора изабран је 1995. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода исте године постављен је за професора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи. Три године касније изабран је за декана Академије. За редовног професора изабран је октобра 2000. године. Оставка на дужност декана факултета уважена је 2009. године. Захваљујући свом научно-педагошком угледу, професор Пузовић биран је на високе функције универзитетских институција: био је председник Савета Православног богословског факултета у Београду (два мандата) и Управног одбора Православног богословског факултета у Фочи, члан Већа научних области хуманистичких наука Универзитета у Београду, Већа научних области биотехничких наука Универзитета у Београду, Већа хуманистичких наука Универзитета у Источном Сарајеву и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. За иностраног члана АНУРС-а изабран је 4. децембра 2015. године. Године 2010. године написао је илустровану монографију Српска патријашија, написана на 633 странице, која је штампана на српском и енглеском језику. Благослов за изадвање и штампање дао је и Патријарх српски г. Иринеј. У децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Поред већ поменуте илустроване монографије, написао је још низ илустрованих наслова. Један од њих је и Учешће свештенства у Првом српском устанку. Избор из библиографије: Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Епархије Српске Православне Цркве у расејању, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Ниш: Византијско огледало. Раскол у Српској Православној Цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник. Српска Православна Црква: Прилози за историју. Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Кратка историја Српске Православне Цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког. Зворничка епархија. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Српска патријаршија: Историја Српске Православне Цркве. Нови Сад: Православна реч. Рад Светог Архијерејског Сабора 1947. године. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Последњи дани патријарха Варнаве. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа (Work of the Metropolitan Pavle Nenadović on the education of priesthood and common people)”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Стотину осамдесет година Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912-1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата (The suffering of the priests of the Serbian Orthodox Church in Bosnia and Herzegovina during the First World War)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника из Епархије горњокарловачке током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Извор: Српска Православна Црква -
Старо српско црквено појање - Осмогласник
Зосима је објавио/ла тема у Српски византијски хор "Мојсије Петровић"
Мојсијевци сад имају своју плејлисту на јутјубу, и поставили су ово појање у више делова,одлично за праћење и учуње... Уживајте... Чланови Српског византијског хора Мојсије Петровић поју мелодије из књиге Осмогласник - Старо српско црквено појање, едиција Богословски уџбеници, у издању Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 2011.- 33 нових одговора
-
- 10
-
-
- осмогласник
- појање
- (и још 3 )
-
Катавасије: Српско црквено појање - нотни зборник
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Катавасија (грч. καταβασία – силазак) је песничка форма коју сачињава низ ирмоса чији је задатак да у тематском смислу везују тропаре канона са библијским песмама. Ирмос, тачније његов творац – химнограф – то постиже тако што новозаветни догађај који се празнује настоји да доведе у везу са садржајем библијске песме. На тај начин ирмос служи као образац тропарима који следе, и по напеву и по ритму. Прва од девет песама је химна благодарности коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза кроз Црвено море (2 Мој 15, 1-10). Друга се заснива на Мојсијевој песми пред његову смрт (5 Мој 32, 1-43). Трећа песма је радосна химна пророчице Ане, мајке пророка Самуила (1 Сам 2, 1-10). Четврту песму представља молитва пророка Авакума који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13). Пета песма је молитва пророка Исаије и његова радост због доласка Спаситеља на свет (Ис 26, 9-19). Шеста песма је молитва пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10). Седма и осма песма су молитве пуне наде, химна три младића који су чудом остали неповређени у пећи (Дан 3, 26-45; 52-90). Девета је песма хвале Пресвете Богородице (Лк 1, 46-55). Иако се говори о девет песама, у пракси се, међутим, пева осам, с обзиром на то да се друга песма изоставља (осим током Великог поста) због свог тужног и укорног садржаја која као таква не одговара новозаветној радости. На велике празнике катавасија се састоји из понављања почетног ирмоса, док на мање празнике (у ту групу спада и недеља) катавасију чине ирмоси другог сродног или блиског празника. На посведневним јутрењима узимају се само 3, 6, 8, и 9. ирмос последњег канона. Катавасије су сврстане у три групе: минејске, триодске и пентикостарске. Помињу се у најстаријим рукописима Јерусалимског типика. Пропис о певању катавасија током црквене године прописан је Типиком. Катавасија је певана од стране два хора (две певнице), који би силазили с певница до средине храма где су се сусретали да би заједно отпојали закључни ирмос. Отуда, вероватно, долази и сам назив песме (катавасија-силазак). Зборник катавасија српског црквеног појања начињен је за потребе учиника и студената наших богословских училишта, али и свих оних који настоје да тачно науче црквно појање. Приликом нотирања катавасија ослањао сам се на писане и усмене изворе. Постојећи нотни записи катавасија Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненадa Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице, консултовани су у значајној мери. Међутим, изузев Сретењске, по запису Стевана Мокрањца, ниједна друга катавасија из пера поменутих мелографа није дословно уврштена у овај зборник. Занимљиво је да се код мелографа ретко срећу записи триодских катавасија. То је вероватно зато што се поједини ирмоси ових катавасија често певају на свакодневним јутрењима чиме се отвара питање јесу ли ове катавасије уопште сматране утврђеним песмама. Усмени извор имао сам у појању блаженопочившег патријарха српског Павла и епископа шумадијског Саве. Српског првојерарха сам дуги низ година слушао за певницом и од њега учио црквене напеве, као и од архимандрита оца Јована Радосављевића, дугогодишњег наставника црквеног појања у Призренској богословији, који је и сам учио црквено појање од патријарха Павла. С друге стране, аудио снимци појања владике Саве у значајној мери су допринели обликовању овог рукописа катавасија. Практично знање које су ова двојица знаменитих српских архијереја имали из области црквеног појања, као и њихово поимање литургијске музике у свези с химнографијом, сврстава их међу најзначајније представнике богослужбеног појања друге половине 20. века у нас. У прилог томе, навешћу пример седме песме Васкршње катавасије – на исти начин записане од стране свих мелографа – чији је мело-поетски однос патријарх Павле делимично редефинисао у складу са сопственим уверењем да химнографске садржаје појац треба да тумачи словесно, са разумевањем, а никако према некритичком аутоматизму. Наиме, док су записивачи забележили-Отроци от пешчи избавивиј бив человјек // страждет јако смертен (мелодијска станка је, дакле, након речи человјек), дотле је патријарх појао-Отроци от пешчи избавивиј // бив человјек страждет јако смертен (мелодијска станка је након речи избавивиј). Сматрао је да такво мелодијско разграничење више одговара смислу текста који казује да Онај који је избавио младиће из пећи // постаде човек, пострада као смртник… Овај приручник, дакле, представља својеврсну синтезу ранијих нотних записа црквеног појања и актуелне појачке праксе. То је интегрални нотни зборник свих деветнаест катавасија који до сада није сачињен, и чији је изостанак, до извесне мере, оптерећивао процес наставе црквеног појања. Мој циљ био је да, на основу сопственог музичко-појачког и педагошког искуства у настави црквеног појања, начиним селекцију најбољих мелодијских мотива, ритмова и акцената у оквиру већ утврђених мело-поетских целина, тј. образаца. У том смислу, мелодијско-ритмичка проширења красе многе завршне (каденцирајуће) обрасце које су српски појци у прошлости знали, а данашњи тек треба да науче. Највећи изазов при бележењу катавасија представљао је избор конкретног мелодијског обрасца у ситуацији када постоје две или више варијанти, или када мелографске записе негира актуелна појачка пракса. Сматрао сам да би навођењем различитих варијанти у фуснотама били задовољени они појци или њихови наставници који песме препознају на основу другачијег редоследа образаца. Испод мелодијског записа потписан је црквенословески језик стандардним правописом. Што се акцентовања тиче, оно је у највећој мери сагласно са старијим, рускословенским начином произношења богослужбеног језика. Одступања су била нужна тамо где то мелодија није дозвољавала, било да се формирала или еволуирала у складу са српским начином акцентовања. За разлику од постојећих нотних зборника српског црквеног појања, овај садржи новину која се тиче тоналности. Мокрањчев тонални концепт, заснован на нотирању свих гласова Осмогласника на тону еф (еф-дур, еф-мол, еф-молдур), потоњи мелографи су прихватили као стандардни. У овом зборнику је то измењено јер је извесно да се у појединим гласовима сачувала модална структура и да није могуће гласове српског Осмогласника свести искључиво на дур-мол тонални систем. С обзиром на то, први глас, који има одлике византијског првог гласа, односно дорске лествице, записан је тако да му је основни тон де (ре). Аналогија постоји и у случају петога гласа чији је основни тон а (ла). Упркос томе, треба знати да се у српској појачкој пракси интонација не доводи у везу с апсолутним висинама и да је у вези с тим Мокрањац изнео рационалан став када је у Предговору свог Осмогласника написао да сваки појац узима интонацију према природи свога гласа. Због лакшег усавајања и разумевања модално-тоналног принципа, тик изнад нотног текста назначен је пратећи, тј. лежећи тон (исон) солмизационим слоговима. Он је неретко статичан, али у појединим гласовима је покретан, у складу с кретањем мелодије, односно променом тонског центра. Назнаке за пратећи глас дате су само у првој и деветој песми, чиме сам сугерисао да се ради о препоруци. У исто време, овим сам желео да дам до знања нашим појцима који су – како нам саопштавају извори – у прошлости и „секундирали“ (пратили главног појца), да пратња не треба да буде у терцама или другим интервалима изнад мелодије, већ једино на основном тону испод мелодије. По томе се једногласно појање (које, додуше, са лежећим тоном чини латенти двоглас), разликује од вишегласног – две праксе које не треба мешати. Разуме се, све то требало би да обезбеди унапређена настава црквеног појања, заснована на учењу солфеђа, односно на музичком описмењавању. Катавасије се певају антифонским, тј. тропарским напевом (у византијској појачкој терминологији под обједињеним термином ирмолошки). Спецификум представља напев којим се певају једино ирмоси и катавасије у оквиру осмог гласа, којег су Барачки и Цвејић управо због тога назвали катавасијским напевом. Заступљени су сви гласови, изузев седмог. Темпо извођења песама у овом зборнику није назначен, али треба имати у виду да се девет песама катавасија, особито празничних, пева свечанијим темпом и тоном. Аудио снимак катавасија којим је допуњена ова публикација дидактичког је карактера и није начињен у сврху јавног емитовања, већ искључиво као помоћно средство у настави црквеног појања1. Зборник, такође, садржи превод свих катавасија на српски језик, као и поглавље „Кад се поје која катавасија?“ преузето из 18. главе Великог типика протојереја Василија Николајевића. Иако катавасије имају статус утврђених песама (чије ауторство се не може доказати, а у неким случајевима ни разумети параметри на основу којих је „утврђен“ њихов мело-поетски размер), то не значи да овај рукопис има догматске претензије. Жеља је приређивача да ученици и студенти из њега стичу основна знања, а касније их могу – како је говорио патријарх Павле – у личном појању донекле и кориговати: ублажити (руске) акценте, додати, односно, скратити украсне тонове, или уместо дужих певати краће завршетке, како је сугерисано у фуснотама. Неопходно је, међутим, стати на пут раширеној пракси произвољног кројења катавасија, чему би требало да допринесе појава овог појачког приручника. Свестан сам да ће зборник катавасија српског црквеног појања, први такве врсте, бити различито вреднован. Стилски гледано, рукопис донекле има одлике старинског појања који ће данашњим генерацијама појаца, навикнутим на бржа богослужења са све већом употребом савременог српског језика, можда деловати архаично. Управо таквим појачким наративом настојао сам да начиним макар симболичну везу између генерација српских појаца из прошлости, који су оставили видног трага на пољу литургијског појања, и наших данашњих појаца. У том односу ови други (ако су ревносни) пројављују се као поуздана и чврста карика у ланцу преношења црквене и културне традиције чији континуитет неће бити доведен у питање. За црквене појце било које епохе је, међутим, изнад свега најважнијa свест да се својим трудом „као живо камење зидају у дом духовни, свештенство свето, да би приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пт 2, 5). Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве приредио: др Предраг Ђоковић; рецензент: академик Димитрије Стефановић; нотографија: протођакон Драгиша Ђокић, стр. 158, Београд 2018. Извор: Српска Православна Црква -
Др Предраг Ђоковић: Црквено појање као вид духовног узрастања
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања". На звучном запису благодаримо радију Беседи! -
Др Предраг Ђоковић: Црквено појање као вид духовног узрастања
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања". На звучном запису благодаримо радију Беседи! View full Странице -
Доц. др Наталија Мосјагина: Древноруска пјевачка умјетност и староруско црквено појање
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Култура
Доцент др Наталија Мосјагина је професор историје умјетности, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпербуршког државног консерваторијума “Н. А. Римски Корсаков”. Предавач је на катедрама, Основе палеографије, Педагошка пракса, Савремене пјевачке традиције, Древноруско црквено појање и др. Од 1996-2004. била је диригент црквеног хора при храму Рођења Пресвете Богородице при Санкт-Петербуршком конзерваторијуму. Почетком 2004. године основала је ансамбал древноруске музике и школу знаменог појања “Кључ разумјенија”. Члан је друштва за проучавање монодије (Беч, Аустрија). Аутор је неколико монографија и научних публикација. Стални је учесник међународних научних конференција и предавач у Русији и иностранству, а у Србији учествује на научним скуповима које организује САНУ. Др Наталија Мосјагина је једна од организатора међународне научне конференције, која је по благослову Митрополита Амфилохија одржана у манастиру Режевићи 2014. године на тему “Богослужбено пространство: историја, архитектура, сликарство, књижевност, црквено појање”. На конференцији су учествовали признати свјетски научници из Русије, Србије, Црне Горе и Енглеске. Неколико година изучава и сакупља службе српских светитеља у руским рукопсним књигама од XVI до XVII вијека, које ће публиковати у посебној монографији. Др Наталија Мосјагина и ансамбал “Кључ разумјенија”, наступао је на бројним концертима и богослужењима у Русији, Србији и Европи. По благослову епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија учестовали су у прослави Видовдана 2016. године у манастиру Раваница и обишли бројне светиње у Србији. Узели су учешћа и у прослави Видовдана у Кингисепу 2017. године, и у првој прослави Светог новопросијавшег Мардарија љешанско-либертвилиског и свеправославног у децембру 2017. године у Петрограду. Ове године појаће на литургији и учествовати у свечаној литији и наступити на концерту поводом прославе Преображења Господњег на Светом Стефану. Чланови ансамбла “Кључ разумјенија”, поред учествовања на богослужењима и концертима, изучавајући пјевачке рукописе бирају за извођење раније необјављивања појања, која су записана древним музичким нотацијама и која су изчезла из праксе Руске православне цркве крајем 17. вијека. На њиховом репертоару су знамени, велики демествени, као и различити ауторски манастирски напјеви, ране форме руског вишегласја (демествено, знамено), рано партесно појање. Извор: Радио Светигора -
Доц. др Наталија Мосјагина: Древноруска пјевачка умјетност и староруско црквено појање
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Доцент др Наталија Мосјагина за Радио Светигору, говорила је о староруском појању и древноруској и пјевачкој умјетности, о ансамблу “Кључ разумјенија”, службама српским светитељима у руским рукописним књигама, сарадњи са САНУ, наступима у Русији, Србији, Европи… Звучни запис разговора Доцент др Наталија Мосјагина је професор историје умјетности, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпербуршког државног консерваторијума “Н. А. Римски Корсаков”. Предавач је на катедрама, Основе палеографије, Педагошка пракса, Савремене пјевачке традиције, Древноруско црквено појање и др. Од 1996-2004. била је диригент црквеног хора при храму Рођења Пресвете Богородице при Санкт-Петербуршком конзерваторијуму. Почетком 2004. године основала је ансамбал древноруске музике и школу знаменог појања “Кључ разумјенија”. Члан је друштва за проучавање монодије (Беч, Аустрија). Аутор је неколико монографија и научних публикација. Стални је учесник међународних научних конференција и предавач у Русији и иностранству, а у Србији учествује на научним скуповима које организује САНУ. Др Наталија Мосјагина је једна од организатора међународне научне конференције, која је по благослову Митрополита Амфилохија одржана у манастиру Режевићи 2014. године на тему “Богослужбено пространство: историја, архитектура, сликарство, књижевност, црквено појање”. На конференцији су учествовали признати свјетски научници из Русије, Србије, Црне Горе и Енглеске. Неколико година изучава и сакупља службе српских светитеља у руским рукопсним књигама од XVI до XVII вијека, које ће публиковати у посебној монографији. Др Наталија Мосјагина и ансамбал “Кључ разумјенија”, наступао је на бројним концертима и богослужењима у Русији, Србији и Европи. По благослову епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија учестовали су у прослави Видовдана 2016. године у манастиру Раваница и обишли бројне светиње у Србији. Узели су учешћа и у прослави Видовдана у Кингисепу 2017. године, и у првој прослави Светог новопросијавшег Мардарија љешанско-либертвилиског и свеправославног у децембру 2017. године у Петрограду. Ове године појаће на литургији и учествовати у свечаној литији и наступити на концерту поводом прославе Преображења Господњег на Светом Стефану. Чланови ансамбла “Кључ разумјенија”, поред учествовања на богослужењима и концертима, изучавајући пјевачке рукописе бирају за извођење раније необјављивања појања, која су записана древним музичким нотацијама и која су изчезла из праксе Руске православне цркве крајем 17. вијека. На њиховом репертоару су знамени, велики демествени, као и различити ауторски манастирски напјеви, ране форме руског вишегласја (демествено, знамено), рано партесно појање. Извор: Радио Светигора View full Странице -
Високо црквено одликовање гђи Елеонори Митрофановој
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
Поводом прослављања Дана породице, љубави и верности, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 9. јула 2018. године Руски дом у Београду где су му срдачну добродошлицу пожелели протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Светотројичиног храма Подворја Руске Православне Цркве, и гђа Надежда Кушћенкова, директор Руског дома. После кратког пријема у свечаном салону, где је срдачним разговорима присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, Свјатјејши је са пратњом и домаћинима прешао у свечану салу Руског дома. У пратњи Његове Светости били су Епископ ремезјански Стефан (Шарић), викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости; г. Дејан Накић, директор Производног завода Архиепископије београдско-карловачке, и г. Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. На почетку свечаности, предстојатељ Српске Цркве речима захвалности обратио се руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације гђи Елеонори Митрофановој: -Ми смо дубоко захвални гђи Митрофановој на љубави и уважавању нашег народа и наше културе и што вековне односе између Русије и Србије учвршћује својом активношћу и добротом. Један од разлога да Српска Православна Црква додели орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније гђи Митрофановој јесте њен велики допринос у ономе што чини држава Русија - осликавање нашег заветног храма Светог Саве у Београду. Посебан разлог да се гђа Митрофанов одликује високим признањем Српске Цркве свакако јесте и њена велика улога у Унеску да се сачувају српске светиње на Косову и Метохији. Благодарећи њеном залагању наше светиње на Косову и Метохији остале се у надлежности државе Србије и њене културе. Благодарни смо гђи Митрофановој на овом великом делу и ми и наш народ њен труд нећемо никад заборавити. У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве коју је прочитао протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Синода, наводи се: -Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве гђи Елеонори Валентиновној Митрофановој, руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације, уручује се орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније за делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу нарочито показану њеним несебичним ангажовањем за очување светиња наше Цркве на Косову и Метохији. Гђа Елеонора Митрофанова је захвалила Српској Православној Цркви на високом одликовању: -Све оно о чему сте Ви, Ваша Светости, говорили дешавало се 2015. године. То је био здружени рад наших дипломата и представника у Унеску. Учинили смо практично немогуће: спречили смо да Косово буде примљено у чланство ове организације и нисмо дозволили прелазак православних светиња на територији Косова и Метохије у туђинске руке. Ми се придржавамо искључиво резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 у којој се експлицитно каже да је Косово и Метохија унутар Републике Србије. Радујем се што је сарадња наших двеју Цркава и представника културе српског и руског народа дала тако диван резултат као што је купола Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Имам част да Вам објавим да ће сарадња бити настављена. -Наше народе повезују православна вера, вишевековно пријатељство и духовне вредности, нагласила је гђа Митрофановна и додала: -Србија је земља у којој се са колена на колено преносе вредности честитости и верности у љубави. Радујем се томе што се међу зидовима нашег културно-научног центра, који је и најстарији центар у нашем систему, дешава велики празнични догађај који обједињава неколико духовних момената и што се Ви, Ваша Светости, данас са нама овде, казала је гђа Митрофановна и пожелела мир породицама у Србији. Свечаном догађају присуствовао је главни руководилац унутрашњег украшавања Спомен-храма Светог Саве на Врачару академик Николај Мухин. На празничној свечаности у Руском дому Његова Светост Патријарх српски Иринеј, директоркa „Россотрудничества“ гђа Елеонора Митрофанова и старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев уручили су захвалнице и медаље брачним паровима који су у браку дуже од 25 година. Награђени су: Аћимовић Славољуб и Биљана, Бајић Петар и Бранка, Весић Бранислав и Радица, Гавриловић Миливој и Ина, Драгићевић Момир и Снежана, Ђурковић Љубинко и Зорка, Кнежевић Слободан и Мара, Милић Петар и Марина, Ненадић Никола и Светлана (Валентиновна); Радојевић Милета и Зорка, Радојичић Мирослав и Жељка, протођакон Рапајић Стеван и Спасена, Собакин Андреј Генадијевич и Собакина Олга Викторовна, Стајић Мирко Слободанка, Стојановић Слободан и Миланка, ђакон Танасијевић Драган и Љиљана; Тепавчевић Ратко и Милева, Хаџић Јован и Ана, Чеврљаковић Милета и Невенка (Добричић) и Тепавчевић Ивана са супругом. У уметничком делу програма учествовали су Николај Јерохин из Московског академског музикалног театра; народна уметница из Русије Јерохин Кригина, дечји хор Солнечный зайчик (Сунчани зечић), плесни ансамбл Талија и хор руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, драмски и музички уметници Милош Биковић и Мерима Његомир. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква -
Високо црквено одликовање гђи Елеонори Митрофановој
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Патријарх српски уручио орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније гђи Елеонори Митрофановој. Руска држава и Црква настављају да помажу унутрашње украшавање Спомен-храма Светог Саве на Врачару. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Поводом прослављања Дана породице, љубави и верности, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 9. јула 2018. године Руски дом у Београду где су му срдачну добродошлицу пожелели протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Светотројичиног храма Подворја Руске Православне Цркве, и гђа Надежда Кушћенкова, директор Руског дома. После кратког пријема у свечаном салону, где је срдачним разговорима присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, Свјатјејши је са пратњом и домаћинима прешао у свечану салу Руског дома. У пратњи Његове Светости били су Епископ ремезјански Стефан (Шарић), викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости; г. Дејан Накић, директор Производног завода Архиепископије београдско-карловачке, и г. Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. На почетку свечаности, предстојатељ Српске Цркве речима захвалности обратио се руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације гђи Елеонори Митрофановој: -Ми смо дубоко захвални гђи Митрофановој на љубави и уважавању нашег народа и наше културе и што вековне односе између Русије и Србије учвршћује својом активношћу и добротом. Један од разлога да Српска Православна Црква додели орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније гђи Митрофановој јесте њен велики допринос у ономе што чини држава Русија - осликавање нашег заветног храма Светог Саве у Београду. Посебан разлог да се гђа Митрофанов одликује високим признањем Српске Цркве свакако јесте и њена велика улога у Унеску да се сачувају српске светиње на Косову и Метохији. Благодарећи њеном залагању наше светиње на Косову и Метохији остале се у надлежности државе Србије и њене културе. Благодарни смо гђи Митрофановој на овом великом делу и ми и наш народ њен труд нећемо никад заборавити. У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве коју је прочитао протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Синода, наводи се: -Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве гђи Елеонори Валентиновној Митрофановој, руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације, уручује се орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније за делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу нарочито показану њеним несебичним ангажовањем за очување светиња наше Цркве на Косову и Метохији. Гђа Елеонора Митрофанова је захвалила Српској Православној Цркви на високом одликовању: -Све оно о чему сте Ви, Ваша Светости, говорили дешавало се 2015. године. То је био здружени рад наших дипломата и представника у Унеску. Учинили смо практично немогуће: спречили смо да Косово буде примљено у чланство ове организације и нисмо дозволили прелазак православних светиња на територији Косова и Метохије у туђинске руке. Ми се придржавамо искључиво резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 у којој се експлицитно каже да је Косово и Метохија унутар Републике Србије. Радујем се што је сарадња наших двеју Цркава и представника културе српског и руског народа дала тако диван резултат као што је купола Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Имам част да Вам објавим да ће сарадња бити настављена. -Наше народе повезују православна вера, вишевековно пријатељство и духовне вредности, нагласила је гђа Митрофановна и додала: -Србија је земља у којој се са колена на колено преносе вредности честитости и верности у љубави. Радујем се томе што се међу зидовима нашег културно-научног центра, који је и најстарији центар у нашем систему, дешава велики празнични догађај који обједињава неколико духовних момената и што се Ви, Ваша Светости, данас са нама овде, казала је гђа Митрофановна и пожелела мир породицама у Србији. Свечаном догађају присуствовао је главни руководилац унутрашњег украшавања Спомен-храма Светог Саве на Врачару академик Николај Мухин. На празничној свечаности у Руском дому Његова Светост Патријарх српски Иринеј, директоркa „Россотрудничества“ гђа Елеонора Митрофанова и старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев уручили су захвалнице и медаље брачним паровима који су у браку дуже од 25 година. Награђени су: Аћимовић Славољуб и Биљана, Бајић Петар и Бранка, Весић Бранислав и Радица, Гавриловић Миливој и Ина, Драгићевић Момир и Снежана, Ђурковић Љубинко и Зорка, Кнежевић Слободан и Мара, Милић Петар и Марина, Ненадић Никола и Светлана (Валентиновна); Радојевић Милета и Зорка, Радојичић Мирослав и Жељка, протођакон Рапајић Стеван и Спасена, Собакин Андреј Генадијевич и Собакина Олга Викторовна, Стајић Мирко Слободанка, Стојановић Слободан и Миланка, ђакон Танасијевић Драган и Љиљана; Тепавчевић Ратко и Милева, Хаџић Јован и Ана, Чеврљаковић Милета и Невенка (Добричић) и Тепавчевић Ивана са супругом. У уметничком делу програма учествовали су Николај Јерохин из Московског академског музикалног театра; народна уметница из Русије Јерохин Кригина, дечји хор Солнечный зайчик (Сунчани зечић), плесни ансамбл Талија и хор руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, драмски и музички уметници Милош Биковић и Мерима Његомир. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Највише црквено одликовање Председнику Кипра (ВИДЕО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Цркве
Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- кипра
- (видео+фото)
- (и још 5 )
-
Највише црквено одликовање Председнику Кипра (ВИДЕО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 10. маја 2018. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена, председнику Републике Кипар г. Никосу Анастасијадесу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Свети Архијерејски Синод одликовао Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Цркве
Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко. Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године. Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја. Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша. Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт. Извор: Епархија нишка-
- 2
-
-
- свети
- архијерејски
- (и још 11 )
-
Свети Архијерејски Синод одликовао Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У четвртак, 2. новембра 2017. године, у Саборном храму у Нишу одржан је концерт Црквено певачке дружине Бранко којим је обележен ретки јубилеј - 130 година непрекидног деловања. Поздрављајући присутне на почетку концерта, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је рекао да је историја овог града, Епархије нишке као и обнове Србије прожета песмом хора Бранко. Прва песма коју је Дечји хор отпевао била је „Све си премудро створио Боже“ чији аутор је члан хора и има само 16 година. Потом су извођене композиције Динева, Чајковског, Мокрањца, Свиридова... Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко. Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године. Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја. Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша. Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт. Извор: Епархија нишка View full Странице -
Други светопреображењски црквено - народни сабор Манастир Миљково
Жедни је објавио/ла тема у Актуелна дешавања у СПЦ
Драга браћо и сестре, ако будете били у могућности, дођите, да нас буде у што већем броју.-
- 2
-
-
- други
- светопреображењски
- (и још 5 )
-
ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: Македонско црквено питање
Guest је објавио/ла a file у Историја СПЦ и национална историја
Version 1.0.0
20 downloads
ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: Македонско црквено питање