Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црквеном'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. -Одлука Цариградске Патријаршије, уз активно учешће Владе Украјине, о давању аутокефалности новој црквеној структури представља још један политички начин да се разделе народи Русије и Украјине што може довести до насиља, казао је предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион за ТАСС 17. децембра 2018. године. -Ово [давање аутокефалије] потпуно је неканонски чин Цариградске Васељенске Патријаршије учињен у супротности са свим црквеним канонима, нагласио је Митрополит. -Тај поступак само појачава раздор између верника у Украјини. Можемо рећи да је то политички начин да се још више подели народ Украјине и Русије, пошто председник државе [Украјине - Петро Порошенко] тако снажно притиска канонску Украјинску Православну Пркву коју предводи митрополит Онуфрије називајући је московском. У ствари, украјински народ је већински у канонској УПЦ, напоменуо је он. -Ако власти (Украјине) буду вршиле насилне радње против наше Православне Цркве, то ће вероватно изазвати чак и крвопролиће и мучеништво међу паством. Ово је врло лоша ситуација. Молимо се да Господ подари мир Украјини, народу, да православни хришћани остану верни Цркви Христовој и да се не предају вештачким црквеним установама. Према Митрополиту, ово стање је могуће поправити и повратити јединство у Цркви и међу вернима ако Цариград поништи све своје претходне одлуке и радње у односу на Украјинску Цркву. -Наравно, мало је вероватно да ће он то учинити, али ако сада дође до неког притиска локалне власти (Украјине) и новоосноване аутокефалије против православних хришћана, у земљи неће бити помирења или мира. У земљи постоје оштре струје које ће покушати да изазову раздор. -Не може бити општења између Руске Православне Цркве, Руске Православне Заграничне Цркве и новоосноване аутокефалне Цркве у Украјини. Саслуживање је немогуће, верници не би требало да иду у ове храмове ако себе сматрају православним хришћанима, рекао је митрополит Иларион. -Канонска Црква је Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и његовим Синодом, напоменуо је Митрополит и подсетио да тренутно Московска Патријаршија и Руска Православна Загранична Црква такође не опште с Васељенском Патријаршијом, чије су радње довеле до међуцрквеног раскола. -Нећемо саслуживати све док се не исправи ова велика грешка, казао је митрополит Иларилон. Извор: Српска Православна Црква
  2. Интервју са Његовим Високопреосвештенством митрополитом Каллистом (Вер) објављен је на сајту „Реч богослова“, што је пројект Института за теологију и философију са седиштем у Петтограду у Русији, у коме угледни архијереј излаже своје мисли о тренутној црквеној кризи у Украјини. После разматрања питања евхаристије као главног начела јединства у Православној Цркви, у поређењу са католичким и протестантским Црквама, поставља се питање а шта са Украјином. На питање како размишља о стању у Украјини, митрополит Калист најпре напомиње да је то „изузетно озбиљно“ питање, да га оно веома узнемирава и да не види какво ће решење бити. Он даље изражава неслагање са Цариградском Патријаршијом, чији је архијереј: Иако сам митрополит Васељенске Патријаршије, уопше нисам задовољан ставом који је заузео патријарх Вартоломеј. Уз дужно поштовање према свом Патријарху, морам рећи да се слажем са ставом Москве Патријаршије да Украјина припада Руској Цркви. На крају крајева, Кијевска Митрополија договором из 1686. године пренета је из омофора Васељенске Патријаршије под омофор Московске Патријаршије. Дакле, током 330 година Украјина је била у саставу Руске Цркве. Као и многи други архијереји, предстојатељи Цркава и синоди, и митрополит Калист се противи једностраном карактеру таквих радњи - овде се конкретно мисли на укидање документа из 1686. године - и додаје: „Историјска је чињеница да је Украјина припадала Руској Цркви“. Он такође напомиње да је грешка давање аутокефалије Филарету Денисенку и Макарију Малетичу, предводницима „Кијевске Патријаршије“ и „Украјинске аутокефалне Православне Цркве“, које митрополит Калист назива „расколничким епископима“. И опет, у сагласју са многим другим гласовима из православног света, митрополит Калист предлаже да је прави поступак да се сазове свеправославни састанак предстојатеља Цркава - не само Константинопоља и Москве, него да то можда буде чак и продужетак Сабора на Криту 2016. године. Међутим, митрополит Калист се такође не може сложити са одговором Руске Цркве на радње Цариграда: -Истовремено, узнемирен сам због радњи патријарха московског Кирила и Руске Цркве. Узнемирен сам што су прекинули општење са Цариградом. Верујем да се ова дискусија о Цркви у Украјини мора водити у духу братске љубави без прекидања општења. Дакле, због овога не могу се потпуно сложити ни са једном ни с другом страном. Иначе, молим се да некако дође до помирења. По овом питању митрополит Калист се слаже са архиепископом Албанске Цркве Анастасијем, који је такође изразио своју нелагодност због цариградских поступака, али и незадовољство одговором Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  3. Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини. Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи. Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом. Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква? Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже! Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима. Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено. Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју. Извор: Епархија бачка
  4. Свакодневно се може запазити да у погледу црквеног проблема у Украјини црквена лица, чак и поједини веома образовани јерарси и теолози, често, а новинари, како „световни” тако и „црквени”, по правилу говоре и пишу да ће Васељенска Цариградска Патријаршија ускоро дати – или, по другима, да неће дати – аутокефалност Украјинској Цркви. Овај начин изражавања, међутим, еклисиолошки и канонски је нетачан, те стога уводи људе у заблуду, независно од добрих намера огромне већине оних који се тако изражавају. Не тврдим, наравно, да оваква формулација проистиче из недовољне богословске спреме одређеног броја црквених пастира и теологâ или пак из намере нетеологâ да искривљују ствари. Имам утисак да непрецизна терминологија потиче, по свему судећи, из непажње и немарности. Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини. Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи. Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом. Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква? Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже! Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима. Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено. Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју. Извор: Епархија бачка View full Странице
  5.   Иницијатива Васељенске Патријаршије може имати успеха и може донети користи православним Македонцима, само ако се испоштује канонски ред и поредак, канонска јурусдикција ПОА, и целе СПЦ. Све остало донело би нове несреће и расколе у Републици Македонији и целом Православљу. Иницијатива Васељенске Патријаршије дакле може бити веома корисна, али само ако се поштује вековни Црквени поредак, и само ако МПЦ заиста жели да се одрекне горде самодовољности и остајања у расколу према СПЦ и осталом делу Православља. Решење је међутим тако близу. Само ако Васељенска Патријаршија буде деловала у духу свих међуправославних договора по питању давања аутономије и аутокефалије, из последњих 50 година. Зашто га не искористити, у духу свеправославне саборности и хришћанске љубави? Инаћење, политизирање, етнофилетизам и тврдоглавост, никоме добра не може донети. Наравно, сви ми, као и раније, чврсто верујемо да ће Васељенска Патријаршија и овде, као и много пута у историји, одиграти конструктивну улогу посредника у враћању МПЦ на статус пре 1967. године, тј. у канонски ред и поредак, уз потпуно поштовање свеправославне саборности и канонске јурисдикције СПЦ.  
  6. Свако ко има хришћснске љубави и одговорности жели решење проблема раскола МПЦ, на саборни и свеправославни начин. Само свеправославно решење, саборно прихваћено од свих 14 Помесних Православних Цркава, може донети срећу и благослов Републици Македонији и свим православним Македонцима. Инсистирање на поделама и уски етнофилетизам неће донети среће ни МПЦ ни Републици Македонији нити било ком православном Македонцу. Иницијатива Васељенске Патријаршије може имати успеха и може донети користи православним Македонцима, само ако се испоштује канонски ред и поредак, канонска јурусдикција ПОА, и целе СПЦ. Све остало донело би нове несреће и расколе у Републици Македонији и целом Православљу. Иницијатива Васељенске Патријаршије дакле може бити веома корисна, али само ако се поштује вековни Црквени поредак, и само ако МПЦ заиста жели да се одрекне горде самодовољности и остајања у расколу према СПЦ и осталом делу Православља. Решење је међутим тако близу. Само ако Васељенска Патријаршија буде деловала у духу свих међуправославних договора по питању давања аутономије и аутокефалије, из последњих 50 година. Зашто га не искористити, у духу свеправославне саборности и хришћанске љубави? Инаћење, политизирање, етнофилетизам и тврдоглавост, никоме добра не може донети. Наравно, сви ми, као и раније, чврсто верујемо да ће Васељенска Патријаршија и овде, као и много пута у историји, одиграти конструктивну улогу посредника у враћању МПЦ на статус пре 1967. године, тј. у канонски ред и поредак, уз потпуно поштовање свеправославне саборности и канонске јурисдикције СПЦ. View full Странице
  7. Житије Св. Исповедника Доситеја Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у Кијевску духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству потпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. http://www.spc.rs/sr/sveti_ispovednik_dositej_vasitsh_mitropolit_zagrebachki ** Тропар глас 8. Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. ** Из архиве: Манастир Ваведење у Београду: Молитвени шапат пред кивотом Свештеноисповедника Доситеја, загребачког и ваведењског: http://www.manastirvavedenje.org/page67.html ** О Монографији „Христу веран до смрти“ посвећеној Свештеноисповеднику Доситеју Загребачком, у издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске: http://www.spc.rs/sr/hristu_veran_do_smrti У НАСТАВКУ ПОСЛУШАЈТЕ ШТА О САМОЈ СЛУЖБИ - СВЕНОЋНОМ БДЕНИЈУ ПО СВЕТОГОРСКОМ ТИПИКУ - КАЖЕ ПРОФЕСОР КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ, ЂАКОН СТАНКО ЛАКЕТИЋ: Извор: Радио Слово љубве   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  8. Први директан пренос Свеноћног бденија по Светогорском типику на црквеном радију биће реализован у петак, 12. јануара, од 19 часова – Радио Глас Епархије нишке ће поводом Дана Св. Доситеја директно преносити Свеноћно бденије, које ће реемитовати Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке. Свеноћно бденије по Светогорском типику које траје до раних јутарњих сати, са Светом Литургијом, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, служиће Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. О лепоти, садржају и карактеристикама саме службе - Свеноћном бденију по Светогорском типику - за Слово љубве говори у наставку ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије (аудио је на крају ове вести) Радио Глас, као и Радио Слово љубве може се слушати преко Интернета, на следећем линку: http://radioglas.rs/ Житије Св. Исповедника Доситеја Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у Кијевску духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству потпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. http://www.spc.rs/sr/sveti_ispovednik_dositej_vasitsh_mitropolit_zagrebachki ** Тропар глас 8. Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. ** Из архиве: Манастир Ваведење у Београду: Молитвени шапат пред кивотом Свештеноисповедника Доситеја, загребачког и ваведењског: http://www.manastirvavedenje.org/page67.html ** О Монографији „Христу веран до смрти“ посвећеној Свештеноисповеднику Доситеју Загребачком, у издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске: http://www.spc.rs/sr/hristu_veran_do_smrti У НАСТАВКУ ПОСЛУШАЈТЕ ШТА О САМОЈ СЛУЖБИ - СВЕНОЋНОМ БДЕНИЈУ ПО СВЕТОГОРСКОМ ТИПИКУ - КАЖЕ ПРОФЕСОР КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ, ЂАКОН СТАНКО ЛАКЕТИЋ: Извор: Радио Слово љубве Преузимање View full Странице
  9. Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.
  10. Пише: др Александар Живковић Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк. Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна". Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције. Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна. У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.). Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/ Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде. Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим. View full Странице
  11. Научни скуп о др Љубомиру Дурковићу Јакшићу 12. Јун 2017.http://www.eparhija.me/maj-2017-naucni-ckup-o-ljubomiru-durkovicu У организацији Института за српску културу, у Никшићу је, у суботу 10. јуна 2017, одржан научни скуп „Др Љубомир Дурковић Јакшић – живот и научно стваралаштво“. Учеснике скупа, посвећеног животу и научном стваралаштву др Љубомира Дурковића Јакшића, једног од најзначајнијих српских црквених историчара, културних дјелатника 20. вијека, поздравио је, у име организатора, доц. др Будимир Алексић, предсједник Управног одбора Института за српску културу - Никшић. Алексић је подсјетио на најзначајније податке из живота овог врсног интелектуалца, који јерођен 1907. у жабљачком селу Врелима под Дурмитором, нижу гимназију завршио је у Пљевљима, потом Цетињску богословију 1928, да би, затим, отишао у Београд на студије теологије, а као стипендиста Пољске православне цркве прешао на студије у Варшаву, гдје је завршио три факултета: богословски, правни и историју. Ту је и докторирао на теми „Петар II Петровић Његош“. Радни вијек провео је у Београду, једно вријеме радио у кабинету Патријарха Гаврила Дожића, некоколико година био професор историје СПЦ на Богословском факултету, а пензионисао сеу универзитетској Библиотеци „Светозар Марковић“ у звању научног савјетника. „Љубо Дурковић је свестрана стваралачка личност која се огледала у више научних дисциплина. Он је један од наших највећих његошолога, аутор је прве библиографије о Његошу, објављене 1951. Има неколико посебних издања посвећених Његошу, неколико десетина текстова и расправа, објављених у периодици широм Југославије.Бавио се историјом СПЦ, страдањем Српске Цркве и српског народа у току Другог свјетског рата. Аутор је монографије о Епископу бањалучком Платону Јовановићу, убијеном од стране усташа 1941, бавио се односима Србије и Ватикана, историјом свог завичаја.Један је од наших највећих библиографа и познавалаца старог српског штампарства и библиотечког рада“. „Без обзира на све то, његово волуминозно дјело није научно валоризовано, нити му је посвећена адекватна пажња. Институт за српску културу из тог разлога организује овај научни скуп да бисмо његово дјело,кроз излагања стучњака из различитих научних дисциплина којима се бавио Љубо Дурковић,приближили савременој српској науци и култури, коју је много задужио“, казао је Алексић. Љубомир Дурковић Јакшић је, премаријечима Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, био велики посвећеник науке, специфичан по много чему и као личност и као научник. „Од изузетног значаја јесте то да се на сваки његов податак можете ослонити, јер је иза тога огромно знање. Имао је ширине да и сам себе поправља, а то могу само ријетки и велики, они којима је Бог дао да поживе дуг вијек. А оно гдје је он сам себе поправио је изузетно важно за нас“, казао је Владика Јоаникије, који је Љубомира Дурковића упознао као крепког старца од 80-ак година. Владика је говорио о раду који је Љубомир Дурковић Јакшић 70.-их година написао о Митрополији црногорско-приморској, држећи се онога што је до тада писано о Митрополији, а постоји списак научника који су тада тврдили да је Митрополија црногорско-приморска била аутокефална. „Уз мање допуне и он се држао тог става, међутим, увидио је да то није тако, па је исправио своју грешку и грешку својих претходника и написао обимну студију „Митрополија црногорско-приморска никада није била аутокефална“. Та књига је незаобилазна до дана данашњег за сваког ко се бави историјом и статусом Митрополије црногорско-приморске. Осим тога, увијек морамо поменути и његове огромне заслуге у организовању борбе за Ловћенску капелу. Иако је Капела срушена, мислим, да та његова борба није била узалудна, а све оно што је написао о Ловћенској капели, његов лични допринос, има огроман значајза нас“, истакао је Преосвећени Епископ Јоаникије, подсјетивши и на Дурковићев рад, везан за манастир Свете Тројице у Пљевљима. „Сазнао сам, касније, да јеу рукопису остала његова књига о овом манастиру за коју се сматра да је Дурковићево животно дјело. Свети Архијерејски Синод наше Цркве је штампао ту монографију, што ми је причинило велику радост, иако он није више био међу нама, него у наручју Божјем и Његошевом. И овај данашњи скуп има огроман значај, нарочито зато што се одржава у 110.годишњици од рођења и 20. годишњици од упокојења Љубомира Дурковића Јакшића. Заслужио је да га се сјећамо, јер све што је написао је поуздано, утемељено и свако ко се буде бавио историјом СПЦ, Митрополије црногорско-приморске, Ловћенске капеле, Његошем, мораће стално да му се враћа“, поручио је Владика Јоаникије. Овом приликом своја сјећања на личност Љубомира Дурковића изнио је и Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида из Београда. Научни скуп „Др Љубомир Дурковић Јакшић – живот и научно стваралаштво“ састојао се из два дијела. У првој сесији учествовали су: Томаш Ћоровић („Др Љубомир Дурковић Јакшић (1907-1997), др Жарко Лековић („Црногорско-србијанска сарадња у дјелу Љубомира Дурковића Јакшића), доц. др Будимир Алексић („Дурковићево истраживање канонско-правног статуса Цетињске митрополије“), др Далибор Петровић („Србија и Ватикан у истраживању Љубомира Дурковића“) и проф. др Мирослав Додеровић („Пљеваљски крај у проучавањима Љубомира Дурковића Јакшића). У другом дијелу скупа учествовали су: др Радисав Маројевић („Покушај унијаћења Срба у дјелу Љубомира Дурковића Јакшића“), др Миодраг Чизмовић („Борба за Његошев завјет Љубомира Дурковића Јакшића“), др Васиљ Јововић („Дурковићеви радови у црногорској периодици“), протојереј Слободан Јокић („Љубомир Дурковић Јакшић као истраживач богослужбених књига“) и мр Александар Вујовић („Др Љубомир Дурковић Јакшић као сарадник периодичних публикација СПЦ“). Институт ће, како је најављено, до краја године објавити Зборник радова са овог скупа и библиографију др Љубомира Дурковића Јакшића, а у питању је неколико десетина посебних издања и неколико стотина научних радова, текстова, расправа, осврта, полемика, објављених у периодици после Другог свјетског рата, па до његове смрти 1997. године.
  12. Владика Никанор пред црквеном комисијом Р. Др. | 10. мај 2017. 21:52 Због оптужби за самовољу, прекршаје и прогон свештеника. Утврђено да се у банатској епархији не поштује Устав СПЦ Владика Никанор Фото Дарко Дозет КОМИСИЈА Светог архијерејског Синода СПЦ посетила је данас Епархију банатску и разговарала са владиком Никанором и свештеницима незадовољним статусом у овој епархији. О наводним злоупотребама и финансијским неправилоностима они ће обавестити Синод СПЦ и патријарха Иринеја, после чега ће бити донета одлука да ли ће Никанор бити позван на одговорност. Долазак владика далматинског Фотија и бачког Иринеја у Вршац, у име "црквене владе" уследио је после низа представки банатског свештенства упућених Патријаршији у Београду. Клирици банатске епархије више пута су указали на Никанорову самовољу, кршење црквеног устава и кршење права свештенства. - Непосредни повод доласка комисије јесте Никанорово оглушење о синодске одлуке које се тичу притужби на владику због самовољног премештања свештеника, неисплаћивања зарада, као и прогона свих који су му се супротстављали - каже извор "Новости" из СПЦ. - Комисија је констатовала да је стање у банатској епархији несређено, као и да се приликом управљања не поштује црквени устав, већ се доносе ад хок одлуке. Саговорник "Новости" каже да би прекршаји владике Никанора могли да се нађу на дневном реду Сабора, који ће се изјаснити о извештају синодске комисије. На адресу патријарха Иринеја иначе, стигло је више драматичних писама са упозорењем да владика злоупотребљава црквени новац и прогони поједине свештенике. Они су прошле године потписали и петицију којом су од врха СПЦ затражили да банатског владику позове на одговорност и заштити их од његове самовоље. Заседање највишег црквеног тела почиње 15. маја у Патријаршијском двору. Иако се дневни ред формира на самом заседању, у црквеним круговима спекулише се да би владика Никанор могао да се нађе међу тачкама дневног реда. Уколико се то догоди владика би могао да се суочи са разрешењем управе епархије банатске. ЕПАРХИЈА ДУГУЈЕ МИЛИОНЕ МЕЂУ најкрупнијим проблемима у банатској епархији јесу и принадлежности које епархија дугује свештеницима. Реч је о веома високим износима по основу плата, као и никада уплаћених пореза и доприноса. Поједини клирици од владике потражују и по више милиона динара, што он, како тврде, не признаје као епархијски дуг.
  13. Заиста ми није јасно зашто баш мора да се наглашава да је тог дана Туциндан и да се тада коље стога за припрему за божићну трпезу? Какве то везе има са литургијским животом и какве то последице има на есхатолошку стварност? Замисли, Туциндан...
×