Претражи Живе Речи Утехе

Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице

Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице

Митрополија црногорско-приморска (МЦП) је била у праву када је рекла да Венецијанска комисија неће дати сагласност на једнострано прекњижавање црквене имовине, изјавио је вечерас протојереј-ставрофор Велибор Џомић коментаришући раније данас објављено мишљење Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је и координатор Правног савета МЦП, истиче да се показало да су нетачна уверавања представника црногорске власти и њој, како каже, наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. "У вези са одредбом о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и верских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно, могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада", рекао је Џомић у изјави за Светигора прес. Приметио је да ништа ново у односу на оно што већ данас, па и деценијама, сваки субјект има, па и држава као као правни субјект, а то је доступност судским органима. "Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтев, и ја могу данас да поднесем захтев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтеву", рекао је Џомић. Подсетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63 овог спорног владиног предлога закона. "Та интенција није добила пролаз. То је могуће само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негде није завршен државни пример. А тамо где су окончани поступци, где је све завршено, где већ деценијама и годинама постоје правоснажна решења, тамо искључиво путем судске одлуке. И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, верујте ми, одговорно тврдим - немогуће", рекао је отац Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да и када би се десило да негде у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује "ко ће у какву цркву да иде". "Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни", нагласио је он. Штитити културно наслеђе Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. "Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником", категоричан је Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. Најавио је да ће након тога МЦП дати саопштење са правном анализом о томе. "И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога решења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља", поручио Џомић. https://svetigora.com/prota-velibor-dzomic-o-misljenju-vk-o-predlogu-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-bili-smo-u-pravu-nema-preknjizavanja-crkvene-imovine/ http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3568109/dzomic-bili-smo-u-pravu-komisija-osporila-preknjizavanje-crkvene-imovine.html

Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске посетили су 29. и 30. септембра 2018. године манастире Сопоћани, Ђурђеве ступове и Градац. У недељу, на празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије Дечји хор је узео молитвеног учешћа у светој Литургији у манастиру Градац. Након Литургије организован је музички наступ у порти манастира, у славу Бога и светих мученица. Сестринство манастира Градац исказало је хришћанску љубав и срдачност гостима из Епархије бачке. Путовање је организовала Служба за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа View full Странице

Поводом 60 година постојања Црквене општине у Ђилонгу, на дан Светих праведних Јоакима и Ане, 22. септембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан служио је свету архијерејску Литургију у Ђилонгу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Борислав Петровић, Милан Милутиновић и Јарославав из Руске Православне Цркве, протојереји Петар Божић и Милић Ракић, јереј Срећко Живановић, протођакони Милорад Томић и Петар Мракић и ђакон Небојша Тумара. На светој Литургији је појао руски хор који је својим умилним гласовима у многоме увеличао свечаност. По завршетку свете Литургије Његово Преосвештенство је одржао надахнуту беседу тумачећи прочитана дневна јеванђеља. Увече истога дана у сали Geelong West Town Hall одржана је свечана приредба поводом великог јубилеја који су водили Анастасија Божић и Андреј Аранђеловић. Присутнима су се прво бираним речима обратили председник Црквене општине г. Мирослав Перишић и потпредседник г. Дража Срефановић који су захвалили свима на раду и труду а посебно владици Силуану уручивши му пригодан поклон у име Црквене општине. Учешће у приредби су узеле фолклорне групе, гости из Рокбенка, деца из КУД Бранко Радичевић као и фолклорна група Шумадија. Велику пажњу су привукла деца која похађају српску школу Бранко Радичевић јер су својом рецитацијом „Србија" и духовном песмом „Знаш ли ко те љуби силно“ побрали велики аплауз. Свакако залуге за успешан наступ припадају наставници Мири Међед. По реду и поретку, присутнима се обратио надлежни парох протојереј Петар Божић. -Веома је битно, драга браћо и сестре, да ову и сву нашу децу научимо правим животним вредностима. И ако живимо далеко од Мајке Србије ми морамо бити свесни да се и те како може овде у овој прелепој земљи славити Име Божје и име светосавско, поручио је прота Божић и бираним речима захвалио члановима Управног одбора на челу са председником г. Мирославом Перишићем као и чланицама Кола српских сестара на челу са гђом Биљаном Перишић, на огромном труду и раду. Напослетку сабрања присутнима се обратио и епископ Силуан који је подсетио присутне на фебруар 1958. године када је пре 60 година Црквена општина у Ђилонгу почела са радом. протојереј Петар Божић, фото: Српски глас Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Перспективе Када сам, почетком августа ове године, завршавао писање фељтона о историји, садашњости и перспективама црквене ситуације у Украјини, био сам сасвим свјестан да би догађаји који су тада били у најави (сусрет патријараха, синаксис/САСабор Цариградске Патријаршије, предстојећи избори у Украјини) утицати на убрзавање развоја ситуације. У тренутку када прегледавам текст прије коначног објављивања, чини се да се догађаји још више убрзавају а свака ријеч и гест – било да су јавно учињени или изречени, очекивани или најављени – изазивају нервозну реакцију. Са правом. Налазимо се у Кубанској кризи Православља. Ако се, силом Крста Христовог, помакнемо са руба новог великог раскола, и овог пута изазваног (гео)политиком под фирмом канона (и теологије), и даље, у благодарности и благодати, треба да се запитамо како смо уопште дошли до тог руба и није ли вријеме да Црква Божија од краја до краја васељене престане да буде подложнаодвећ људским пројектима, надањима и аспирацијама? Јер, уколико данас, на примјеру Украјине између три Рима, не научимо колико је свака политика преливена у црквену политику, штетна по Тијело Богочовјека – онда није питање да ли него само када ће нас Православне силе овога вијека одвести једне од других. А политике има и без нас. И биће је. Наш полис јесте Тијело Христово. Што прије то схватимо, мање ћемо зависити од политика, политичара и политиканата. Познаваћемо је, можда се и осјећати обавезним да у догађајима учествујемо, али нас никаква сила неће раздвајати. Православље, докле год Христос још не дође, живи историју и политику као форме живота. Али на прекретници смо времена у коме ће испливати на видјело питање да ли је политика суштина, унутрашњи садржај Цркве. Какве су перспективе црквене ситуације у Украјини, онако како је један српски посматрач види, у овом тренутку? Кијев Како ће се ријешити црквена ситуација у Украјини свакако у многоме зависи од рјешења небројених проблема које држава сама по себи носи. У најновијој историји Украјине, од 1991. до данас ово је једини моменат у коме се чини да је клатно које је непрекидно осцилирало између Москве и Запада коначно застало на западној страни, док је Москва послије пада Јануковича спашавала само оно што се спасити дало (Крим, на коме није живјело само „русофоно“ него заправо заиста руско становништво, дијелове доњецке и луганске области који данас представљају ДНР/ЛНР). Оно што је ипак за свакога било изненађење јесте колико се линија реалног осјећаја јединства са Русијом помакла ка истоку за протеклих 26 година. Рецимо, и поред немира изазваних и Мајданом и контра-мајданом, Харков је остао дубоко у украјинској територији. Русији се десило да чак и оно што се подразумијевало као „наше“ више није у домену реалног утицаја. Сам Кијев се много промијенио од 2014 до данас. Руски језик се и даље чује на улицама, али већ данас може да вам се деси да неко од продаваца од вас захтијева да одговарате на украјинском (што је 2014.било готово незамисливо, бар не у већој мјери). Рат је учинио да људи који до тада можда и нису обраћали пажњу на питање националног идентитета данас свакако морају да се опредијеле, што је довело до помало схизофреног украјинског рускојезичног национализма. Украјина је и даље по много чему двојезична земља у којој контрасти и даље не јењавају, а становништво се масовно сели или иде на печалбу мало на Запад а много у „агресорску“ Русију. Велики градови живе животом свјетских престоница, мали градови и села излоканих путева и незамисливог сиромаштва таворе и пропадају. Олигархија се труди да умножи свој капитал, средња класа да опонаша живот западне средње класе, сиромашни да преживе и поправе у вријеме СССР-а купљену Ладу. Иако се чини да Украјина незаустављиво „срља у прогрес“, не би био ово први пут да се послије „истјеривања Москаља“, Москва на велика врата врати у Кијев. Свакако не тенсковским дивизијама и нуклеарним бомбама, јер данашњи ратови се не добијају и губе само војном силом. Заправо, Русија и није (тренутно) изгубила Украјину тенковима него геополитиком, економијом, културом. Ако постоји пут повратка, онда се мора учити на грешкама прошлости. Од судбине земље зависиће и рјешавање украјинског црквеног питања. Оно што се може са сигурношћу рећи јесте да већи проблем од УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ за опстанак веза између УПЦ и РПЦ МП представља стална и све примјетнија украјинизација самог кадра УПЦ. Са једне стране, духовних веза и личних пријатељстава и даље има и биће, али било их је и између људи који данас сачињавају кадар УПЦ КП и Москве, па нису превагнуле у неком коначном тренутку. УПЦ представља живу Цркву са којом ће, свима је јасно, украјинско друштво морати још дуго да рачуна. И сама УПЦ је на болан начин научила лекцију о близини са државним властима, будући да је близина са администрацијом предсједника Јануковича била очигледна и јавна. Данас је УПЦ јавно прокажена и непожељна, приморана да се ослони на своје снаге, онај „град у граду“ раних Хришћана. Функцију „државне цркве“ обављају сви остали, а највише УПЦ КП. Како су државне власти и структуре промијењиве, само је питање времена када ће проћи овај моменат смутње. А и за вријеме њега и послије њега остају вјечита питања: како свједочити Јеванђеље данас, како бити свима све у једном толико подјељеном и разликама избразданом друштву и уједно не престати бити со земљи? Чињеница да је УПЦ једина канонска Црква на територији данашње Украјине значи да она има одакле да почне, а не да су каноничношћу сва питања рјешена. Притом је питање међусобне друштвене и црквено-политичке конкурентности са УПЦ КП и УАПЦ, битно али мање важно од бројних питања пред којима се свака од помјесних цркана налази. Непријатељско окружење, поготово јавних медија, требало би да нас замисли над питањем да ли су наше слабости само пролазна епизода или можемо учинити нешто да слика о нама не буде ни негативни имиџ људи са лимузинама, ни заслађена пропагандистичка слика „чувара традиционалних вриједности“, него реална представа о људима који се боре са слабостима и свједоче Царство Божије. Оно што се, на жалост, углавном не зна јесте чињеница да УПЦ користи стање према коме је она заправо једина украјинска институција која функционише на територији Украјине прије присаједињења Крима и рата на истоку земље како би пружила помоћ с обје стране фронта. Ситуација је нарочито критична у зони разграничења ВСУ (украјинске војске) и војски ДНР и ЛНР, према Минском договору. У тој „ничијој земљи“, унутар које се готово сваки дан води „рат ниског интензитета“, и даље живе људи који без помоћи коју им доставља УПЦ тешко да би могли опстати. За разлику од „УПЦ КП“ као још једног ескпонента милитаризма, УПЦ тихо али непоколебљиво свједочи да Црква и без ослањања на друштвену популарност може да носи бремена оних сиромашних, обесправљених, занемарених, себи препуштених. Што се тиче конкретног рјешења питања раскола, позиције су свима у Украјини видљиве и јасне: УПЦ јесте канонска, али „московска“, све остале „цркве“ су „кијевске“ али неканонске, па би, из украјинске националистичке перспективе, најбоље било добити једну канонску и немосковску, сасвим аутокефалну Цркву. „Рјешење“ би било не само „легализација“ УПЦ КП, него се све чешће предлаже неколико нових варијанти: давање аутокефалије УПЦ од стране Цариграда (којој би онда радо приступили и „УПЦ КП“ и УАПЦ) или чак оформљивање неколико канонских јурисдикција (једне у вези са Москвом, друге у вези са Цариградом), што сугерише К. Говорун. Предлагачи свих ових рјешења одлично знају да их је немогуће провести у дјело без једностраних потеза Цариграда и одлучног одговора Москве, што значи: без могућег свеправославног раскола. Да ли ће се обећање да се „неће стварати нови раскол како би се лијечио стари“ показати као искрено или само као анестезија пред болан рез – показаће блиска будућност. Политички моменат одговара УПЦ КП и она га обилато користи, а и сама власт се, очигледно, труди да се међу ријетким успјесима укњижи „рјешење црквеног питања“. УПЦ КП (и УАПЦ) очигледно не само да лобирају за легализацију свога статуса, него упућују и безобразне и деструктивне поруке (типа: „ако нам не дате томос, значи да је Москва побједила Цариград“ итд). Чињеница да неко уопште слуша Филарета Денисенка говори о тужном стању јединства Православне Цркве данас. Укратко: иако се из аутокефалистичке и цариградске кухиње најчешће лансира теза о томе да би „давање томоса“ (који је, наводно, био већ написан на прољеће ове године), умирило и консолидовало црквену ситиуацију у Украјини, оно не би учинило чак ни то. Заиста би изазвало осјећај тријумфализма код оних структура УАПЦ, УПЦ КП и аутокефалиста унутар УПЦ (Говорун, еп. Александар Драбинко и још понеко), оправдања свега онога што су радили у протеклих 26 година, али чак ни тада – чега су свјесни и Говорун и Денисенко – УПЦ не би престала да постоји. Питам присталице рјешавања „питања јединства“ давањем аутокефалије расколничким структурама – ако су сви свјесни да такво рјешење неће створити „јединстевну помјесну цркву“ у Украјини – чиме оправдати такво рјешење? Москва Иако се о утицају Московске Патријаршије (тј. централних црквених органа власти) у Украјини причају читави митови у круговима украјинских десничара, ситуација је сасвим другачија. Насупрот миту о „москаљској централи“, насупрот ширењу панике о новцима и моштима који, наводно, из Кијево-печерске лавре иду према Москви, ситуације јесте организационо и фактички таква да, према уставу РПЦ МП, УПЦ има заиста суштинску и неповрједиву аутономију и, de facto, у својој свакодневици функционише без потребе да се за сваки потез зове или консултује Москва. Међутим, у историјском тренутку у коме је свака веза са Московом непожељна, чак и сама канонско-литургијска веза са Москвом бива разлогом за нападе и сталне напоре да се та веза прекине. Међутим, овај интуитивни осјећај украјинског десничара да је било каква веза са Московом и даље значајна није сасвим без основа: УПЦ је свакако врло битна самој РПЦ МП. Притом, чак ни сама позиција Московске Патријаршије унутар саме Русије и Украјине није једноставна јер Патријарх и сви званичи органи најчешће морају да трпе два притиска: онај руске црквене јавности и онај украјинске црквене (и парацрквене) јавности при чему су рецепцијски кодови дијаметрално супротни, па је оно пожељно за руску црквену стварност непожељно за украјинску и обратно. Свака Патријархова изјава у којој би он само споменуо коцепцију „руског свијета“, у Украјини се дочекује на нож, као доказ „руског империјализма“, док се сваки гест успостављања нормалне комуникације са украјинским постмајданским властима, чак и очигледни гестови добре воље (попут честитања П. Порошенку 25 година проглашења независности Украјине) дочекују у руској јавности као „издајнички“, а у украјинској се или игноришу или оцјењују као „лицемјерни“. Сензибилитет за стварност УПЦ и њен опстанак у Кијеву и Украјини нарочито је показан када је одлучена да се Симферопољска (= кримска) епархија УПЦ послије присаједињења Крима Русији не подчини директно РПЦ МП него да остане у саставу УПЦ. Међутим, можемо очекивати да ће се овај разборит приступ налазити пред све већим изазовима, како од стране украјинских политичких власти (које су очигледно врло одлучне да искористе тренутак и покушају да лобирају за „легализацију“ статуса „УПЦ КП“ и прављење „једне помјесне Цркве у Украјини“, нарочито у тренутку док пишемо овај текст), тако и од стране Цариградске патријаршије која се све чешће јавно оглашава поводом црквене ситуације у Украјини. За разлику од „случаја Естонија“, Украјина за РПЦ МП представља земљу од историјског, идентитетског и сваког другог значаја. Зато можемо сасвим смислено претпоставити да ће се одбрана црквене позиције УПЦ у међуцрквеним и међународним политичким односима наставити, чак и по цијену великог међуправославног раскола. Оно што је видљиво у скорашњим поступцима РПЦ МП јесте да је тон – попут руске државне дипломатије – подешен тако да изражава одлучност, али и спремност на дијалог. Предлагање конференције и разговора, одмјерен тон према Цариграду, али и јасне поруке да би било који унилатералан потез Другог Рима означио раскол – све то говори о дипломатској зрелости Москве која сигнализује: уколико до раскола дође, он ће бити искључива кривица Цариграда. Цариград Историјска веза Кијевске Митрополије са Цариградом данас се очигледно актуелизује не само из сентименталних разлога, него управо због црквено-политичке и геостратешке агенде која се тренутно одвија. Чак и сама реторика Цариграда, у његовим „најбеневолентнијим“ изјавама према канонској позицији УПЦ и РПЦ МП и даље је препуна арогантне самодовољности у којој (изгледа вјечита) „Мајка Црква“ са посебном пажњом „обраћа пажњу“ на црквену ситуацију у Украјини. Наравно, овај арогантни језик би можда био само стилски промашај да сама Цариградска Патријаршија није у оној апсурдној ситуацији у којима се деценијама налази: практично економски зависна од грчке емиграције, готово без становништва у самом Цариграду и Малој Азији, она и даље злоупотребљава свој статус „прве међу једнакима“ и „мајке Цркве“ словенских Цркава како би се наметнула као моћан фактор који, ето, и даље може да даје аутокефалије и посредује и међуправославним споровима и проблемима. Управо је геостратешка осјетљивост Цариграда разлог зашто се њему обраћа П. Порошенко ради „рјешавања украјинског црквеног питања“. Занимљиво је да је тренутни развој односа на релацији Москва – Анкара донио нови фактор у (геостратешку црквенополитичку) игру будући да је цариградски патријарх сигурно осјетљив на сугестије богате грчке емиграције у САД, Канади, Аустралији, Великој Британији, али сигурно да мора да рачуна и са ставом турских власти. Кроз читаво прољеће и љето 2018.г. сваког дана се води прави информативни рат између украјинског предсједника Петра Порошенка и УПЦ у којој се чини да, или се из Цариграда чују сасвим контрадикторни ставови у зависности од тога са ким се организује сусрет, или УПЦ и Порошенко пуштају само оне дијелове изјава који њима иду у прилог. Очигледно је и да су контакти нарочито постали учестали у новије вријеме, будући да је украјински предсједник, уз подршку парламентарних група, па чак и УПЦ КП и УАПЦ, поднио молбу цариградском патријарху да дадне аутокефалију „једној украјинској помјесној Цркви“. Затим је делегација УПЦ посјетила Фанар, као одговор на априлску офанзиву Порошенка, у којој је украјински предсједник представљао ствар давања аутокефалије УПЦ свршеном ствари. У августу 2018. наставља се медијски и друштвени притисак Порошенка и „УПЦ КП“ (заједно) великом литијом поводом 1030 година крштења Руси, али под мотом за „јединствену помјесну Цркву“ у Украјини, мада је далеко важнија чињеница да се неколико дана прије сам Порошенко сусрео са делегацијом Цариграда, а њему накоњени медији су преносили изјаву митрополита галског Емануила да је „Кијев увијек под покровом Васељенског патријарха. Тако је историјски било и тако ће бити а мајка-Црква никада није одустала од своје бриге и помоћи“. У моменту када ово пишемо, вијести из Цариграда су све више забрињавајуће. Управо на страници помињаних украјинских епархија „легализованих“ цариградским омофором, појављује се квинтесенција безобразлука и арогантности, транскрипт говора цариградског Патријарха у коме за дешавања у Украјини криви неспособност „Русије“ да ријеши ситуацију и даје сам себи за право да је унилатерално рјешава. Очигледно режиран у страним геополитичким кућама, поменути говор говори о метастази самозаљубљености болесника на Босфору који, очигледно, има све мање воље да се одупире притисцима да за туђи рачун начини велики црквени раскол. Међутим, чак и да прође тренутни моменат опасности, остаје мач кога морамо бити свјесни. Јединство Православља је очигледно пред изазовима. Теологија Цариграда која гради позицију „мајке Цркве“ која чини шта јој је и како воља, без потребе да консултује остале Цркве. Ова непотребност, излишност другог, тренутно је најочигледнија бољка свјетског Православља. Уколико Цариградска Патријаршија поступи једнострано биће то почетак великог и болног раскола, крај једне епохе у којој смо ми Православни истицали да не постоји ниједана институција у Цркви која би могла да дјелује независно од саборне цјелине Тијела Христовог. Посљедње, али не и мање важно: био би то коначни показатељ лажности основних постулата друге генерације неопатристичке теологије и нарочито еклисиологије коју је предводио Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) а која је толико инсистирала на потреби да народним „амин“, на истовјетности и пуноти Цркве Божије свугдје и свагда гдје се вјерни на једном мјесту сабирају у име Христово, да Оцу у Духу принесу благодарење. Зизјуласово тумачење према коме је прелазак Кијевске Митрополије под јурисдикцију Москосвске патријаршије имало привремени карактер звучи изузетно лабаво али показује да чак ни некада инспиративни теолози нису лишени људског искушења да у свему буду судије. Међутим, оно што је још тужније јесте неувиђање фрапантне чињенице да би један акт црквене аутаркије за вијекове вијекова озваничио алијенацију не само Цариграда од Москве и једних помјесних Цркава од других него означио крај начела саборности као таквог. Опомена остаје: да се морамо отријезнити од малих самозаљубљености, од хеленске „богоизабраности“, од руске „величине“, од толико српских, украјинских, бугарских, румунских, америчких и осталих комплекса који нас воде директно у пропаст. Иначе, ових дана ми је један од про-цариградских пријатеља скренуо пажњу на „промијењене историјске околности“ у Украјини у односу на 1992. г. Нисам могао да задржим грохотан смијех: посљедњи институционални реликт два одавно сахрањена царства (ромејског и отоманског), позива се на „промијењене историјске околности“? Да, историјске околности се мијењају, али да не волимо онај Цариград кога више нема и да не чекамо онај будући, који ће обасјати Сунце Осмог дана, прва од историјски неоправданих институција за укидање била би фанарска администрација. Хвала Богу, па аргумент из „историјских околности“ а заправо „реал политике“ и прагматизма досада није побјеђивао у самосвијести Цркве… Уколико би Цариград „дао аутокефалију“ УПЦ КП, Српска Православна Црква аутоматски не може остати у евхаристијском општењу са Цариградом и новоформираном „јединственом“ УПЦ будући да је УПЦ КП била у јединству са игроказном скупином „Crnogorska pravoslavna crkva“, а у том театру апсурда десило се да је једна од позоришних трупа, некаква„Podgoričko-dukljanska eparhija“ приступила некаквој подједнако апсурдној „италијанској“ епархији УПЦ КП (са правом примјећујете да се радња дешава у оквирима сила осовине!) На жалост, код нас се људи и даље опредјељују сходно личним „укусима“ и инфантилним импресијама, према личним пријатељствима и антагонизмима, према процјенама како фракцијски противник котира у којој помијесној Цркви, прије него према јасно сагледаним историјским и садашњим аспектима ситуације. Можете вољети дзадзики (који Турци зову „џаџик“) или у Русији непознату „руску салату“, можда се сјећате несебичне грчке помоћи у рату или руских добровољаца, драга вам је црквеност грчког или страдалност руског народа, можемо да их волимо или и једне и друге (како их лично схватам, прихватам и волим), али данас су ствари јасне – давање аутокефалије некој замишљеној украјинској цркви од стране Цариграда уништило би начин на који је досад постојала Православна Црква. Вјечита могућност „давања“ и „повлачења“ томоса директно би се могла одразити и на статус наше помјесне Цркве, јер би „иновативно“ тумачење Митрополита пергамског о „привременим“ рјешењима отворило Пандорину кутију у међусобним односима помјесних Цркава. Мотивисање једног таквог чина „осветом“ Цариграда за руски недолазак на критски сабор сматрам такође врло инфантилним објашњењем („они су први почели“) које би заправо само потврдило оправданост скепсе према критском сабору као изразу не саборности него моћи. Нажалост, управо је реторика моћи и код Цариграда и Москве била доминантна и непосредно у вријеме између посљедње пред-саборске сједнице, за вријеме сабора, као и послије, та толико штетна и нецрквена демонстрација ко шта може на основу историјских права или сопствене величине. Она нас је довела ту гдје јесмо. У кубанску кризу међуправославних односа. Доста је више било моћи. Да покушамо сад мало силом љубави? Извор: Теологија.нет View full Странице